Изборно право

Скрипта – 2020.
Универзитет у Новом Саду
 1. Предмет изборног права

- У саставу уставног права изучавамо и изборно право, те можемо закључити да оно није посебна
правна наука. Најшире посматрано, предмет изборног права су избори, а они представљају друштвену
појаву. Изборно право које проучава изборе као друштвени феномен, припада друштвеним наукама.
Можемо рећи да су избори комплексна друштвена појава, јер имају своје историјске, социолошке,
правне и политиколошке аспекте, те сам предмет изборног права морамо прецизније одредити.
Изборно право проучава правне институте, правне односе, правна правила и право везано за изборе.
- Правни институти и правни односи које изучава изборно право повезују ову област права са правним
наукама које изучавају односе између грађана и државе, а то је област јавног права у коју се може
сврстати и изборно право. Свакако да постоји више правних наука које проучавају јавноправне односе,
нпр. уставно или управно право, тако да је потребно трагати за прецизнијим мерилима за
идентификацију предмета изборног права, а то можемо учинити на два начина:
- Први начин представља ближе одређивање садржине предмета изборног права и његових
битних својстава
- Други начин представља истицање разлога који говоре у прилог одвајања изборног права из
уставног права у оквиру кога је до сада изучавано
- Користећи се изборним правом, грађнин наступа као политички субјект, конституише власт у
политичкој заједници и прибавља јој демократску легитимацију. Путем избора он изражава свој
пристанак да буде подвргнут тој власти, јер ју је слободно изабрао, да поштује прописе које она доноси,
али све док се власт врши у границама права и на принципима права. Изборно право се од других
области јавног права разликује по томе што проучава изворни и основни однос између грађана и
државе.
- У оквиру уставног права, изборно право се у целини изучава, јер оно садржи материјално-правна и
процесно-правна правила о изборима, али и специфична правна правила која регулишу изборну
математику везану за расподелу мандата, правила која се односе на изборне јединице, као и правила за
изборне технике... Међутим, у оквиру уставног права се не може свим наведеним правилима посветити
одговарајућа пажња, те због тога говори о издвајању изборног права у самосталну научну област.
 2. Терминолошка објашњења (изборно право, бирачко право, право гласа)

- Право грађана да учествује у избору органа власт у конституционалној теорији и пракси се означава
различитим терминима, нпр. изборно право, бирачко право, право грађана да бира и да буде биран,
право гласа, бирачка способност... Реч је дакле о различитим појмовима, али међу њима постоји
известан степен подударности садржаја који их повезује.
- Изборно право представља најопштији термин, а садржај који обухвата је најшири:
1. Термин изборно право представља скуп права и обавеза која грађани и други учесници у
изборима остварују током избора, нпр. право грађанина да бира или да буде биран, право
политичких странака да кандидују посланике итд...
2. Изборно право се може користити као назив за посебну област права, која обухвата различите
и бројне правне прописе који регулишу материју избора, те нам се овде јављају:
а) Материјално изборно право као скуп права и дужности учесника у изборима који
одређују њихов статус и улогу у изборима
б) Процесно изборно право као скуп процесних правила која регулишу поступак и ток
избора
в) Изборна геометрија која обухвата скуп принципа и правних правила по којима се
образују изборне јединице и постављају границе међу њима
г) Изборну математику чини скуп правила која се примењују на расподелу посланичких
мандата, а која исказују везу између броја освојених гласова и броја освнојених мандата
д) Изборна техника која обухвата скуп бројних и различитих техничких правила о
изборима
3. Изведено значење изборног права подразумева да се термин изборно право користи као
назив за посебну правну науку која изучава правна правила о изборима
- Заједничко за сва три значења је ширина садржаја који овај термин укључује. Тако да
приликом коришћења овог термина, пожељно је пратеће објашњење које ће прецизирати у ком
значењу се користи термин.
- Бирачко право обухвата ужи садржај, а према појму изборно право стоји у односу посебног правног
режима. Свакако да честа употреба овог термина не значи да је садржај појма јасно и прецизно одређен.
Овим термином се означава право грађана да учествује у избору органа власти, али и да буду бирани у
органе власти. У правној теорији и правној пракси употребљена су два термина:
1. Активно бирачко право, тј. право грађана да бира и оно представља скуп права и дужности
грађана везаних за чин избора, нпр. право гласа, право слободног избора између понуђених
кандидата, право заштите бираког права итд...
2. Пасивно бирачко право, тј. право грађана да буде биран и оно представља скуп права и
обавеза која се везују уз право грађанина да буде биран, нпр. право да буде кандидован, право да
прихвати или одбије кандидатуру итд...
- Право гласа је термин који се користи да би се означио садржај који обухвата бирачко право, али и
садржај који обухвата појам изборног права. Право гласа је само једно у низу изборних права, тј. то је
само једно међу правима које обухвата активно бирачко право, али оно је и најзначајније. Његова
садржина се везује уз сам чин гласања. Свакако да су његова природа и садржај сложени, јер обухвата
сва права која бирач има када даје свој глас кандидату, нпр. право да гласа непосредно, право да не
гласа, право да гласа слободно и тајно... Устав РС користи термин изборно право, али је његово значење
сужено на два права, тј. право да бира и право да буде биран.
 3. Методи изборног права

- Методе представљају пут, средство или начин стицања сазнања о предмету кога изучава изборно
право. Оно се користи пре свега правним методама, али користи и неке помоћне методе, као и методе
које користе неке друге друштвене или природне науке (социолошки, политиколошки методи и
математички методи).
- Опште правне методе се користе приликом изучавања изборног права су:
1. Позитивноправни, догматски или егзегетски метод
- Овај метод се примењује у изучавању правних прописа који регулишу изборе, али овај
метод се другачије назива и догматски, јер су у његовом средишту правни прописи, тј.
њихова
формално-логичка анализа и повезивање садржинских елемената који чине изборно
право.
- Назива се и егзегетски метод, јер његова примена укључује објашњење и коментар
правних прописа.
2. Нормативни метод
- почива на аналитичком приступу, што укључује не само објашњење и тумачење, него и
проучавање и примену правних установа, правних института и правних односа
3. Позитивни метод
- овај метод употпуњује егзегетски и нормативни метод, јер се овим методом правна
правила, правни односи и правни институти подвргавају анализи која трага за узроком
њиховог настанка и разлога због ког постоје
- Помоћне методе:
1. Политиколошки метод
- другачије га називамо критички метод, јер доприноси бољем разумевању изборног
права, јер се правни институти посматрају и анализирају не само како су регулисани,
него и какви би требали да буду
2. Социолошки метод
- користи се у изборном праву у изучавању феномена изборног права који су ван
подручја права, али су значајни за изборно право, нпр. политичке странке, јавно мњење
итд...
3. Историјски метод
- овај метод нам пружа могућности да се изучи настанак и развој прописа који регулишу
изборно право, тј. предмет овог метода је право које више не важи
4. Компаративни метод
- користи се да се упоређује позитивно изборно право различитих држава
5. Математички методи
- користи се за изучавање изборне математике, нпр. расподела мандата, утврђивање
броја посланичких места итд... Овде нам се јавља више различитих математичких
метода, као што су квотни методи, метод најмањег заједничког делитеља, методи
математичких сразмера итд...
 4. Однос изборног права према другим гранама права

- Изборно право је део једне шире целине правног система, јер има додирних тачака и са другим
гранама правног система, нпр. уставним, управним, међународним јавним, кривичним и прекршајним
правом...
1. Уставно и изборно право
- изборно право се сматра саставним делом уставног права, а однос ова два права се може
разматрати са становишта формалних и материјалних критеријума
1. Формални критеријуми показују да између ове две гране права постоји
формална повезаност, јер Устав регулише надлежности државних органа у вези са
изборима, утврђује правни основ за доношење закона који регулишу изборно
право, регулише поступак по коме се доносе ови закони, али на крају, изборно
закони морају бити у складу са уставом
2. Материјални критеријуми налажу разграничење садржина ове две гране права,
јер у области изборног права устав регулише само најзначајнија питања, као што
су садржај материјалног изборног права и основна начела изборног поступка, али
регулише и изборни поступак. Међутим, изборно право обухвата низ техничких
правних правила која нису регулисана уставом
2. Уставно и изборно право
- додирне тачке ове две гране права се наричито огледају у области процесног изборног
права, поготово у делу у ком се примењују правила управног поступка, те процесно
изборно право тражи познавање управног поступка и поступка одлучивања о управном
спору чија се правила примењују на одлучивање о заштити изборног права
3. Међународно јавно и изборно право
- најзначајнији принципи и гаранције изборног права установљени су општим и
регионалним уговорима, као и конвенцијама међународног права. Те изучавање
изборног права није потпуно, ако се редукује само на изучавање унутрашњег права, већ
захтева и познавање дела међународног јавног права
4. Кривично и изборно право
- повезаност ове две гране права се огледа код изборних кривица. Кривично право
изучава кривична дела и санкција којима се ова дела санкционишу. Изборне кривице су
кривична дела учињења у вези са изборима, те њих регулише кривично законодавство,
али и закони о изборима
5. Прекршајно и изборно право
- свакако да све повреде изборног права нису кривична дела, јер се неке могу сматрати и
прекршајима. Они се регулишу законима о изборима, а када се регулишу њима,
законодавац је дужан да води рачуна о систему прекршајног права, да би се прекршаји
прописани изборним законодавством уклопили у општи систем прекршаја
 5. Међународни извори изборног права

- Гарантовање слобода и права грађана актима међународног права изменило је схватање да су слобода
и право грађана искључиво ствар унутрашњег права. Изборно право представља једно од основних
права грађана, те су извори овог права, како домаћи прописи, тако и међународне конвенције и
уговори. Изборно право је гарантовано бројним међународним документима, а посебан значај имају
две групе избора:
- прву групу чине извори који припадају систему људских права успостављеном и изграђеном
под окриљем и у оквиру Организације Уједињених нација
- другу групу чине извори са регионалног нивоа, као и документи о људским правима, а посебно
издвајамо европске документе и европски систем заштите људских права
- У оквиру ОУН издвајамо:
1. Универзнална декларација о људским правима (10.12.1948.)
- ова декларација прокламује низ политичких права грађана, нпр. право човека да
учествује у управљању јавним пословима своје земље, непосредно или преко слободно
изабраних представника, као и право на повремене и истинске изборе на основу општег
права гласа, које треба да осигура да воља народа буде основа државне власти
2. Пакт о грађанским и политичким правима (16.12.1966.)
- овај пакт нам гаранује право грађана да учествују у вођењу јавних послова које они
остварују непосредно или преко слободно изабраних представника. Општу гаранцију
изборног права допуњавају два начела:
1. Начело недискриминације које подразумева да се изборно право ужива без
обзира на расу, пол, језик, вероисповест итд...
2. Правило да политичку партиципацију грађани уживају без нумесних
ограничења. Комитет за људска права прихватио је схватање да се неумесним
сматра свако ограничење без образложења
- уз овај пакт донет је и Факултативни протокол, који ступа на снагу 1976. год. као
посебан међународни акт који утврђује инструменте за примену Пакта о грађанским и
политичким правима
- У оквиру европског система људских права издвајамо:
1. Европска конвенција о људским правима (04.11.1950.)
- у овој конвенцији се наглашава изборно право као једно од политичких права грађана.
Садржај изборног права обухвата активно и пасивно бирачко право. Наводи и
претпоставке чије ће испуњавање осигурати да се на изборима искаже стварна воља
грађана, као и да се на основу резултата избора обезбеди поштовање воље грађана. Међу
тим претпоставкама су опште и једнако право гласа, тајност гласања и периодично
одржавање избора. Свакако да избори морају бити поштени, а то ће се остварити
уколико су испуњена два захтева:
1. да се избори одвијају уз поштовање прописа који регулишу изборе (формална
исправност)
2. захтев да се бирачима пружи могућност да се опредељују између различитих
алтернатива (суштинска исправност)
2. Завршни документи усвојени у оквиру Организације за безбедност и сарадњу у Европи (ОЕБС)
- изграђен је нови присуп људским правима, а тај приступ почива на претпоставци да су
индивидуална права и слободе грађана најбоље заштићене у државама које поштују
владавину права и уважавају демократске вредности
- овај приступ нарочито долази до изражаја у Копенхашком завршном документу ОЕБСа
1990. год. Смисао свих принципа је ограничење власти, а за изборно право значајни су
делови документа који се односе на владавину права и слободне изборе. Јавља нам се
више посебних начела:
1. Начело универзалности које прописује непристрасну и правичну процедуру
регистрације бирача и кандидата
2. Начело једнакости које прописује да сваки глас вреди једнако
3. Начело правичности које прописује да морају биту омогућени једнаки услови за
све учеснике у изборном процесу
4. Начело тајности које прописује да се посебним техникама штити тајног гласања
5. Начело слободе које прописује да гласач мора да гласа по сопственој вољи
6. Начело јавности које се везује за изборни процес и за пребројавање гласова
7. Начело одговорности које прописује одговорност изабраних представника
према бирачима
- принцип овог документа из Копенхагена се дефинише као принцип према коме је воља
народа основ ауторитета власти, а да би воља била остварена потребно је да буду
испуњени услови који су у документу наведени, нпр. слободни избори, опште и једнако
право гласа свих пунолетних грађана, тајно гласање, словодна процедура гласања, тачно
пребројавање гласова, званично објављивање резултата и сл...
 6. Унутрашњи извори изборног права (устав, закони о изборима, подзаконски акти)

- Устав је највиши правни акт, па самим тим и један од најзначајнијих извора изборног права. Материја
коју устави регулишу је углавном систематизована у различитим поглављима устава. У неким уставима
систематизована је у посебном поглављау, али и оно не обухвата све уставне одредбе о изборима, већ
се оне налазе и у другим поглављима, нпр. одредбе о активном и пасивном бирачком праву
систематизују се у поглављу о људским правима.
- Одредбе о изборима највећим делом су груписане у поглављима о људским правима у којима се
регулишу активно и пасивно бирачко право, парламентарна неподударност, право грађана да се
удружују и политички организују итд... Међутим, свакако да се знатан број одредби о изборима
систематизује у поглавље о организацији власти, нпр. број посланичких места, начин избора посланика
у парламент, дужина трајања мандата... Такође, понекад и друга поглавља садрже поједине одредбе,
нпр. поглавље о локалним органима власти, поглавље о држаљанству итд...
- Постоје разлике у уставима са обзиром на садржај уставне материје и обим којим устав регулише
изборе. Свакако да и поред тих разлика постоје нека основна питања која су регулисана уставом:
1. Активно и пасивно бирачко право
- У вези са активним бирачким правом уставну материју најчешће чине: субјекти
бирачког права, услови под којима се стиче и губи, начин остваривања, карактер и
својства бирачког права и сл...
- У вези са пасивним бирачким правом уставну материју најчешће чине: посланичка
способност, услове за стицање (године, држаљанство, настањивање...), ограничења која
се односе на парламентарну неподударност која се регулише у уставу и тд...
2. Мандат чланова представничког тела
- број посланичких места у парламенту, дужина трајања мандата (разлози за скраћивање
и продужење), карактер мандата, верификација мандата и одлучивање о имунитетима,
престанак мандата итд...
3. Расписивање избора
- моменат расписивања избора, орган надлежан да одлучи о расписивању, посебна
правила када је мандат посланика био краћи или продужен...
4. Формирање изборних јединица
- број бирача који чине изборну јединицу, принцип на ком се утврђује број посланичких
места сразмерно величини изборне јединице
5. Бирачки спискови
- начин вођења бирачког списка, време у ком се морају иновирати, посебан поступак по
коме се доноси закон о бирачким списковима
6. Органи за спровођење избора
- органи надлежни за спровођење избора, састав тих органа, повластице које уживају
како би осигурали непристрасан рад тих органа
7. Учешће политичких партија у изборима
- учешће политичких партија у изборима, правила којих се морају придржавати,
заступљеност политичких партија у органима за спровођење избора...
8. Контрола избора
- право политичких партија да контролишу изборни поступак, органе који су надлежни
да одлучују о изборним споровима, контролу верификације посланичких мандата...
- Можемо закључити да устав регулише само основне и најзначајније институте материјалног и
процесног изборног права, а целину изборне материје регулише изборно законодавство.
- Закони такође регулишу изборе. Углавном, закони о изборима регулишу она питања која је устав
изричито одредио законодавцу или их није регулисао. Међутим, свакако да се примена уставних
правила конкретизује у закону. Изборни закони могу бити кодификовани или некодификовани. Ови
закони се доносе на два начина:
1. Први подразумева стандардни законодавни поступак
2. Други подразумева посебан поступак, који је строжији од редовног. Овакво решење је
прихваћено из два разлога, пре свега, јер материја коју регулишу ови закони има посебан значај,
јер је њима регулисан начин конституисања законодавне власти, а други разлог се тиче
материје коју регулишу. Пре свега, решења помоћу којих се закони о изборима могу заштити од
честих промена:
- строжији поступак промене, као и посебан статус ових закона
- строжија већина гласова неопходна за одлучивање
- учествовање федералних јединица у доношењу закона
- забрана промене (ревизије) закона у току календарске године у којој се избори
одржавају
- посебна правила о ступању на снагу ревизије изборних закона, нпр. да се закон на коме
је извршена ревизија не може примењивати на првим наредним изборима, већ на
следећим
- Садржај закона о изборима су правила процесног изборног права и део правила материјалног
изборног права, иако је оно већим делом уставна материја. Закон регулише нека питања материјалног
изборног права:
1. Начин на који се одређује број посланика у представничком телу, јер устав може прописати
основни критеријум или наводи конкретан критеријум
2. Садржај активног и пасивног бирачког права је део уставне материје, али закон регулише
начин њихове реализације
- услови и границе у којима је вршење бирачког права обавезно, услови под којима ово
право могу имати и странци, разлози за губитак овог права, посебни услови за избор
посланика и тд...
3. Образовање изборних јединица, а то се врши посебним законом о изборним јединицама, док
устав прописује само принципе образовања
4. Правила по којима се одвијају избори, а то су правила изборног процесног права, која се
односе на поступак и ток избора, нпр. јемства слободе и тајност избора, правила о кандидовању,
суделовање у изборима и начин гласања, опозив...
- Подзаконски акти регулишу бројна питања изборне технике. Доноси их влада, надлежно
министарство и централни ограни за спровођење избора (централна изборна комисија). Ови
подзаконски акти припадају групи општих подзаконских аката, а њихов обим и садржај одређује закон.
 7. Развој изборног права – општи поглед

- О изборима и изборном праву о ком говоримо данас, можемо причати тек са настанком грађанског
друштва и модерне државе. Власт своју легитимност изводи из пристанка грађана да јој буду
подвргнути и да поштују правила која је успоставила. Законодавна власт је најзначајнија, јер доноси
законе и регулише односе у политичкој заједници. Њен састав бирају грађани на изборима користећи
се својим бирачким правом. Да би грађани поштовали законе које ће доносити, закон мора почивати на
општој вољи, а сви грађани имају право да учествују лично или преко својих представника у његовом
доношењу.
- Законодавно тело стиче демократску легитимацију чином избора, а сами грађани изражавају
спремност да поштују право које ствара. Начело самосталности и право гласа су за Канта основне
одреднице положаја члана политичке заједнице као сазаконодавца или грађанина државе.
- Ови принципи су изнети у великим декларацијама о слободама и правима грађана, посебно у
Декларацији права човека и грађанина из 1789. год. Водећи се овом декларацијом, већ Монтањарски
устав 1793. год. гарантује право гласа свим лицима рођеним и настањеним у Француској, а под
одређеним условима чак и странцима. Међутим, само прокламовање права и принципа није довољна
гаранција да ће њихова примена бити осигурана. Било је потребно да протекне скоро два века да би ово
право од огрнаниченог и неједнаког бирачког права, посредног избора и јавног гласања, изменило
своју природу и садржај и постало опште, једнако и непосредно право грађана које они остварују
тајним гласањем.
- Развојни пут који је прешло бирачко право, прати и развој демократије. Свакако да је развој бирачког
права у појединим земљама текао различито. У неким државама развој је изразито динамичан и није се
одвијао праволинијски, а пример за то нам је историја изборних борби у Француској. Постоје и земље у
којима је развој текао праволинијски и поступно, јер је у њима извршено неколико реформи изборног
законодавства. Постепено је проширен садржај бирачког права, нпр. САД и Енглеска.
- Иако имамо различиту динамику и специфичности развоја изборног права, постоје неке опште и
заједничке карактеристике. Развој изборног права можемо приказати у четири основне етапе:
- Прва етапа обухвата период прве половине XIX века, у коме започиње развој изборног права од
ограниченог ка општем праву гласа, од неједнаког бирачког права до принципа један човек,
један глас, од јавног до тајног гласања, од посредних до непосредних избора
- Друга етапа обухвата период друге половине XIX века где нам се јављају промене изборног
система, где ће већински бити замењен пропорционалним системом
- Трећа етапа обухвата прву половину XX века, где нам се јавља борба за бирачко право жена
- Четврта етапа обухвата другу половину XX века, где нам се јављају нови институти бирачког
права, а нарочито институт посебних мера, тј. афирмативна акција за постизање једнаких
могућности за учешће у изборима и репрезентовање мањина
 8. Развој изборног права – од ограниченог права гласа до општег и неједнаког бирачког права

- Бирачко право се појављује у облику ограниченог бирачког права, што би значило да га не уживају
сви грађани, јер постоје услове које морају испунити. Ограничење бирачког права дискриминише
грађане са обзиром на неко њихово лично својство (пол, раса, боја коже...), имовински или друштвени
статус. Основни облик ограничења били су услови, тј. цензуси.
1. Имовински цензус, а постојали су различити облици:
а) Поседовање непокретности
- пре свега бирачко право је припадало онима који су имали непокретност у
својини, тј. земљишни посед. Овај тип цензуса задржава се у изборном
законодавству Енглеске све до изборне реформе 1918. год., а до тада бирачи који
су испуњавали овај услов, имали су право да гласају не само у месту
пребивалишта, него и у местима у којима су поседовали непокретности
б) Порески цензус
- овај цензус је представља вид допуне за цензус поседовања непокретности, јер
су бирачко право стицали грађани који су плаћали одређену суму пореза, јер је
плаћање те суме изражавало имовински статус грађана. Тако да можемо рећи, да
су спискови пореских обавезника били први бирачки спискови и овај тип цензуса
се најдуже задржава, али постепеном се порез смањује, а бирачко право шири
2. Домицилни цензус
- подразумева да су грађани морали бити настањени одређен временски период да би
остварили право гласа, али свакако да овај услов није остварио велики број
становништва, јер су били принуђени да мењају место становања због потраге за послом
- у изборном законодавству федералних јединица у САД овај цензус је садржан и траје од
шест месеци до две године
3. Образовни цензус
- имао је више облика, нпр. да лице зна писати и читати, али некада су се захтевали и
одређени степени образовања, нпр. за стицање пасивног бирачког права
- свакако да нам се овај тип цензуса постоји и данас, нпр. Венецуела
4. Свакако да постоје и други цензуси: боја коже, расна припадност, порекло, религијска
припадност...

9. Развој изборног права – од општег неједнаког права гласа до општег и једнаког бирачког права

- Како су се смањивали услови за стицање бирачког права, тако је и текао процес успостављања
неједнаког бирачког права, а разулатат нам је успостављање општег и неједнаког бирачког права. Сви
грађани под једнаким условима стичу бирачко право, јер су законски услови постављени тако да их
може испунити свако, али сви бирачи немају исти број гласова или је вредност гласова била различита.
- Опште неједнако бирачко право појављивало се у развоју изборног права и изборној пракси у више
различитих облика. Међутим, два су нам посебно карактеристична:
1. Класно бирачко право нам се јавља у Пруској и у изборном систему Аустрије
2. Умножен глас подразумева да поједини бирачи имају више гласова, а тај број се додељује на
основу личних вредности бирача. Свакако да бирачи који имају умножени глас гласају на истим
бирачким местима и заједно са онима који немају. Принцип овог система је да нису сви бирачи
исте интелектуалне и моралне вредности и да одабраној мањини треба појачати бирачко право
 10. Развој изборног права – од већинских ка пропорционалним изборним системима

- Циљ промена у другој половини XIX века на променама правила представљања, а то су правила по
којима се одлучује о освајању мандата.
- Систем већинског представљања је до друге половине XIX века био преовлађујуће правило избора, те
су мање политичке странке теже долазиле до посланичких места, посебно уколико је већински систем
био примењен у комбинацији са великим изборним јединицама. Успостављањем општег и једнаког
бирачког права у већинском изборном систему, већину у законодавном телу су могли да освоје
представници најширих социјалних слојева. Међутим, тада се поставља питање, како и мањини
осигурати место у законодавном телу. Решење нам нуди пропорционални систем, у коме се мандати
додељују сразмерно са освојеним бројем гласова.
- Развој изборног права доводи до постепеног напуштања већинског система, те почиње да се
примењује пропорционални систем. Свакако да усвојење овог принципа временом указује да
парламент више није народно, већ политичко представништво. Бројним изборним реформама се
покушава отклонити овај недостатак. Те нам се јављају два правца:
1. Један правац настоји да бирачу врати његову изборну улогу у изборном процесу реформом и
демократизацијом процеса кандидовања или реформама изборних листа и система и технике
гласања, који омогућавају непосредан утицај бирача на избор кандидата
2. Други правац настоји да представништво политичких странака замени професионалним
представништвом интереса

11. Бирачко право жена

- Борба за опште право гласа у првој половини XIX века, није укључивала и бирачко право жена, јер
већина бораца није поставила питање да ли се о општем праву може говорити, уколико га нема један
део грађана. Можемо закључити да када се говорило о општем праву гласа и борило за његову примену,
мислило се само на мушкарце, јер се о бирачком праву жена уопште није мислило или се мислило, али
мало. Пре свега питање бирачког права жена поставио је Џ. С. Мил у расправи у Дому комуна 1867. год у
вези са изборима за органе локалне власти.
- Еволуција бирачког права жена се може пратити тек у XX веку, јер друга половина XIX века пружа само
неколико примера у којима су жене уживале бирачко право. Како су се у XX веку водиле дебате о
бирачком праву жена, изнето је више аргумената за и против. Међу европским државама бирачко право
жена било је загарантовано у Шведској, Финској, Норвешкој и Шпанији. У Шведској, жене стичу право
гласа од 1867. год, али само за суделовање у локалним изборима. Међутим, у периоду пре Првог
светског рата жене стичу опште бирачко право још на Исланду 1915., Данској 1915., Норвешкој 1915.,
Финској 1906., и Аустралији 1908.
- Између два светска рата, већи број држава гарантује бирачко право жена као опште право, али је оно
било ограничено или неједнако, нпр. Јужна Аустралија, Нови Зеланд... Са обзиром на ове различитости,
можемо груписати државе:
1. Земље у којима се гарантује опште и једнако бирачко право, нпр. Устав Руске Совјетске
Федеративне Социјалистичке Републике
2. Земље у којима је гарантовано опште бирачко право, али постоје одређени облици
дискриминације прописивањем строжијих услова за стицање бирачког права, нпр. Енглеска у
којој су жене стицале бирачко право са 30 година, а мушкарци са 21
3. Земље у којима је бирачко право загарантовано под специјалним условима и изузетно, нпр. у
Белгији се женама гарантује опште право гласа за избор локалних органа власти, а право да
учествују у избору државних органа уживао је само мали број жена
4. Земље у којима жене немају бирачко право, нпр. Француска, Италија, Грчка...
- Након Другог светског рата, жене стичу опште бирачко право под условима као и мушкарци, поготово
у већини европских земаља. Међу последњим државама које су усволије ово су Швајцарска 1971.,
Андора 1971, Португалија 1974. итд... Устави држава азијског континента такође гарантују опште
бирачко право, нпр. Јапан, Кина, Турска, али и у државама афричког континента жене стичу бирачко
право под истим условима, као и мушкарци.
- Интернационализација биралког права жена карактерише другу половину XX века, јер на бирачко
право жена нарочито утичу акти међународног права, донети после Другог светског рата:
1. У оквиру система међународно-правних гаранција људских права који је успостављен и
развија се под окриљем ОУН, донето је неколико докумената којима се женама гарантује опште
бирачко право
2. Општом декларацијом о правима човека загарантовано је право појединца да учествује у
управљању јавним пословима своје земље непосредно или преко изабраних представника, а у
вези са овим правом посебно је регулисана и забрана дискриминације и утврђено је начело
свеопштег поштовања и уважавања људских права, као и основних слобода без обзира на расу,
пол, језик или веру
3. У оквиру регионалних система значајни су нам:
- Европска конвенција о људским правима 1950. год.
- Завршни документ са заседања ОЕБСа, нарочито завршни документ усвојен у
Копенхагену 1990. год.
- Интернационализација људских права утицала је на унутрашње право низа држава, што доприноси
повећању броја држава које женама гарантују бирачко право.

12. Политика једнаких могућности

- Свакако да равој изборног права у другој половини XX века обележава настанак новог института, а то
је политика једнаких могућности и институт посебних мера за репрезентовање националних мањина
(позитивна дискриминација), а њихов циљ је да отклоне дискриминацију у којој се могу пронаћи
мањинске групе.
- Применом овог института осигуравају се услови да у парламенту буду и мањинске заједнице. Облици
у којима се јавља позитивна дискриминација су различити, нпр. посебне изборне квоте, унапред
резервисан одређен број посланичких места, посебне изборне јединице, посебан облик кандидатских
листа итд... Овај институт свакако проналази посебан значај код држава које имају мултиетнички
састав становништва.

13. Изборно право

- Изборно право је једно од политичких и основних права грађана. Основна права су права која
припадају сфери словоде, те су зајемчена и заштићена правом, а њихов садржај уређен уставом.
Изборно право грађана гарантују прве декларације о слободама и правима грађана, које гарантују ово
право као право грађана да конституишу политичку заједницу у циљу заштите својих слобода и права,
као и право грађана да учествују лично или преко изабраних представника у доношењу закона.
Касније, ово право постаје уставно право и гарантују га први устави. Савремени устави, бирачко право
гарантују као опште, једнако, непосредно и тајно.
- Изборно право гарантују и акти међународног права, поготово Међународни пакт о грађанским и
политичким правима, јер он искључује било какву дискриминацију грађана у остваривању бирачког
права, као и било каква неумесна ограничења у његовом стицању. Грађани ова права могу остварити
непосредно или посредно, преко својих изабраних представника.
- Међународне конвенције ближе одређују садржај изборних права, као и њихова битна својства. Међу
правима која су посебно гарантована су: активно и пасивно бирачко право, право на периодичне
изборе, право на поштене изборе, право надгледања и посматрања избора итд...
- Изборно право је сложено право и чини га више посебних права: активно и пасивно бирачко право,
право кандидовања, право на упис у евиденцију бирача, право гласа, право на информисање о
изборима, право контроле избора и право на заштиту изборних права.
 14. Правна природа активног бирачког права

- Постављају се два питања, да ли је активно бирачко право основно субјективно право грађана или је
то јавна функција коју грађани обављају бирајући представничка тела. Можемо рећи, да је ово право
истовремено и субјективно право и јавна функција.
- Активно бирачко право као субјективно право:
- присталице овог схватања полазе од начела народне суверености и природних права грађана,
јер сматрају да чим народ себи да представнике, он више није слободан. Сваки појединац је
носилац дела суверенитета, те је сама суштина једнакости да сваки грађанин буде једнак део
суверености
- сваки грађанин треба да ужива активно бирачко право, а то право му нико не може одузети, јер
се стиче рођењем, те због тога држава мора сваком грађанину признати бирачко право, а
његово стицање не може условљавати додатним условима
- свакако да међу присталицама овог схватања постоје разлике, јер првенствено се прави
разлика код тога да ли се активно бирачко право сматра као субјективно приватно или
субјективно јавно право. Из ових разлика произлазе одређене последице, пре свега тип мандата
и обавезност остваривања активног бирачког права:
1. Активно бирачко право као субјективно приватно право подразумева да за своју
последицу има везани мандат и право бирача да опозову изабраног представника.
Грађани немају обавезу да се користе овим правом, а свакако да задржава ово право и
после избора, јер је представник обавезан упутствима бирача, те посланик представља
спојеврсног пуномоћника бирачима који су га изабрали
2. Активно бирачко право као субјективно јавно право подразумева да за своју последицу
има слободан мандат и обавезу вршења овог права. Што би значило да уколико грађани
не врше ово право, могу бити санкционисани
- Активно бирачко право као јавна функција:
- присталице овог схватања сматрају да сувереност припада нацији, а не појединцу, док је право
парламента само поверено, пренесено право и то од стране нације, можемо закључити да је
право нације изворно, јер бирач представља одређену индивидуу и он није чист бирач, јер када
би то био, не би имао мотива да врши своје право. Можемо рећи, да оно што је представљено у
парламенту, то је нација
- свакако да држава има потребу да уреди односе у заједници, а она то чини доношењем закона
и формира органе који ће доносити законе. Бирачи имају могућност да стварају те државне
органе, а последице овог схватања су обавезност гласања и слободни мандат
- активно бирачко право је законско, а не природно право грађана, јер оно представља функцију
која је успостављена уставом у циљу изражавања националне воље. Због тога је законодавац
овлашћен да пропише ко су субјекти којима припада субјективно право на вршење службе и под
којим условима они стичу бирачко право. Може одредити и облик у коме се право остварује, тј.
посредно или непосредно, као и начин његовог вршења, тј. обавезно или факултативно.
Међутим, битно је да се напомене да ово право могу имати само држављани
- Активно бирачко право као субјективно право и као јавна функција
- ово схватање настоји да споји два теоријска става о активном бирачком праву. Активно
бирачко право је једно од субјективних права бирача, али учествујући у изборима, бирач
остварује одређену јавну функцију
- можемо рећи да активно бирачко право спада у ред основних субјективних права, а за то
имамо два аргумента, а то је да грађани имају интерес да учествују у изборима и тако врше
јавни посао, као и њихово право да им буде признат и познат положај државних службеника.
Свакако да бирачко право није субјективно приватно право грађана, јер је то право које је
загарантовано у државном интересу, а сваки покушај бирача да из бирачке службе извуче личну
корист кажњава се као бирачка корупција
- утицај овако схваћеног активног бирачког права на изворно право и изборни систем огледају
се у уставном гарантовању и заштити активног бирачког права, као субјективног и основног
политичког права грађана, факултативност гласања и слободном мандату изабраних
представника. Међутим, ова својства се гарантују и актима међународног правa
 15. Својства, субјекти и садржај активног бирачког права

- Активно бирачко право има нека општа заједничка својства која су загарантована уставима и актима
међународног права:
1. Оно је опште, што би значило да за стицање бирачког права морају бити постављени услови
које могу испунити сви и из којих је искључен сваки вид дискриминације
2. Оно је једнако, што би значило да свачији глас вреди једнако, један човек, један глас
3. Оно је слободно, што би значило да сваки грађанин има могућност да одлучи о томе да ли ће
користити своје право и да ли ће суделовати на изборима или не, а то би значило да грађани
могу самостално да бирају за кога ће да гласају, без било каквог вида присиле, принуде,
утицаја...
4. Оно је тајно и непосредно, али ово не представља посебна својства самог активног бирачког
права, већ права гласа путем кога се активно бирачко право реализује
- Субјекти активног бирачког права су грађани. Постоји неколико правила према којима се ово право
стиче:
1. Бирачко право се не стиче аутоматски и не мора га сваки грађанин уживати
2. Активно бирачко право се гарантује правним прописима, тј. уставом и законом
3. Бирачка способност се стиче под условима прописаним уставом, а ређе законом
4. Услови за стицање активног бирачког права, који морају бити општи, тј. да их свако може
испунити. Свакако да је државама остављена могућност да самостално одреди услове, али
руководећи се са два стандарда:
- први је искључивање било ког основа или облика дискриминације
- други налаже законодавцу да регулише ограничења за стицање активног бирачког
права, не дирајући при том у принцип забране дискриминације
- Услове за стицање бирачког права прописује устав, а ређе закон:
1. Држаљанство представља однос између државе и појединца, те држава углавном бирачко
право гарантује само држављанима, те они могу бирати своје представништво. Свакако да
постоји могућност да се ово право гарантује и странцима, али у огрнаниченом обиму, тј. може се
остваривати само у локалним изборима и испуњењем неких додатних услова, нпр. домицилни
цензус у одређеном временском трајању
2. Одређене године старости представљају минималне године старости да би грађанин стекао
бирачку способност, временом се ова граница све више спушта, те се у највећем броју изборних
система активно бирачко право стиче са 18 до 21 године, јер се углавном стицање активног
бирачког права везује за пунолетство, али имамо и ситуације када се оно стиче неколико година
после пунолетства
3. Пословна способност подразумева могућност лица да самостално одлучује о томе да ли ће
бити страна у неком правном односу у ком долази до настанка, преноса, промене или престанка
права и обавеза. Она се стиче пунолетством, али то представља обориву претпоставку, јер
имамо пунолетна лица са ограниченом пословном способношћу (потпуно или делимично). Овај
услов мора бити утврђен уставом, јер би се могле јавити неке последице као што су да бирачко
право може стећи пунолетни држављанин који нема одговарајућу пословну способност, а
уколико би ово регулисао закон, онда би активно бирачко право изгубило статус уставног права
4. Домицил представља услов за стицање активног бирачког права, јер га грађанин остварује
према месту домицила. У месту домицила бирач је уписан у бирачки списак, а своје право гласа
остварује у месту у коме је уписан у бирачки списак. Од бирача се може захтевати домицил у
земљи или изборној јединици, али и домицил у одређеном временском трајању. Под одређеним
условима, активно бирачко право се може остваривати и ван домиција, нпр. бирачи који плове
на бродовима који су под заставом државе чији су држављани. На крају можемо, рећи да
домицил није услов за стицање, него за остваривање овог права
5. Уживање грађанских права може разлог ограничења бирачког права или услов његовог
стицања, јер је активно бирачко право условљено уживањем грађанских права. Уколико је бирач
лишен грађанских права, он не може користити активно бирачко право, док разлози за
ограничење трају. Ове разлоге утврђује устав, закон о изборима и казнено законодавство.
Свакако да искључење из вршења бирачког права није трајно, већ временски ограничено
- Стицањем активног бирачког права, грађанин стиче и сва остала изборна права. Садржај овог права
обухвата и право на заштиту овог права, што подразумева овлашћење бирача и других субјеката у
изборном процесу да затраже заштиту права, ако је оно повређено или ако је бирач онемогућен да га
користи.
 16. Садржај и природа пасивног бирачког права

- Пасивно бирачко право представља право грађанина да буде биран и оно је основ једнаких правних
могућности за вршење јавних служби и учешће у обављању јавних послова. У великом броју правних
система, оно се гарантује као субјективно право грађана да буду бирани. Ово право је само једно међу
неколико права грађана да без дискриминације и неумесних ограничења учествује у вођењу јавних
послова, непосредно или преко изабраних представника.
- Садржај овог права простире се на једнаке услове и могућности да се буде изабран, те ово право
садржински можемо повезати са пасивним правом кандидовања. У овом смислу, пасивно бирачко
право представља гаранцију једнаких услова за стицање пасивног права кандидовања и гаранцију
једнаких услова под којима номиновани кандидати улазе у изборну утакмицу која пружа једнаке
могућности за њихов избор. Ово право није утуживо, међутим право на једнаке услове кандидовања и
једнаке услове за избор номинованих кандидата јесу. Избор кандидата је препуштен гласачима.
- Садржај пасивног бирачког права обухвата:
1. Право на једнаке услове стицања посланичке способности – ово право подразумева да сваки
грађанин може номинован за кандидата под једнаким условима и без дискриминације. У
великом броју правних система, услови за стицање активног и пасивног бирачког права су
изједначени. Међутим, то не значи да грађани обавезно стичу оба права под истим условима
2. Право да под једнаким условима буде номинован за кандидата
- Уколико грађанин испуни услове за стицање посланичке спосоности, још је далеко од тога да оствари
своје право да буде биран. Номинација представља предуслов остваривања пасивног бирачког права,
али иако су испуњени услови за номинацију, тешко је замислити да би грађанин могао бити номинован
на листи кандидата коју истиче политичка странка, уколико није њен члан. Чланство у политичкој
странци није законски или уставом прописан услов, а то би значило да грађани самостално одлучују о
томе да ли ће ступити у неку политичку странку или не. Постоји схватање да где год да је бирачко
право дато народу, јавиле су се политичке странке. Оне управљају изборима, јер оне номинују
кандидате, али господаре и парламентом, јер нема скоро ни једног члана који није изабран као
кандидат своје странке.
3. Право грађана да под једнаким условима са другим кандидатима и без дискриминације по
било ком основу, о његовој кандидатури одлуче бирачи – ово право подразумева једнакост
изборних услова, једнаке услове изборне утакмице и изборне борбе међу номинованим
кандидатима
4. Право на задржавање и несметано уживање мандата – ово право се тиче у постизборном
периоду, а оно гарантује заштиту од самовољног одузимања мандата, али не искључује
могућност престанка мандата. Мандат посланика може преписати под условима који су
прописани законом или уставом. Свакако да постоји випе схватања око тога када мандат
посланика престаје. Пре свега, верује се да мандат престаје када посланик напусти политичку
странку или му из неког другог разлога престане чланство у политичкој странци на чијој листи
је био кандидован и изабран, а ово за резултат има исте последице као и да је изгубио неко од
уставних или законских услова за стицање пасивног бирачког права. Друго схватање је да је
мандат посланика слободан, а да посланик гласа према сопственим уверењима. Ово нам је
нарочито заступљено у земљама са пропорционалним изборним системом, јер устави забрањују
везани мандат. Ово право нам се гарантује материјалним и процесним имунитетом, али и
институтом слободног посланичког мандата
5. Право на заштиту пасивног бирачког права – овим правом се могу користити кандидати и
предлагачи кандидата. Међутим, ова заштита неће бити делотворна уколико би се у спору о
праву нашли на супротним странама кандидат и политичка странка која га је кандидовала
 17. Субјекти пасивног бирачког права

- Субјекти пасивног бирачког права су грађани који испуне услове за стицање бирачке способности.
Правимо разлику између две групе изборних система:
1. Прву групу чине изборни системи у којима се активно и пасивно бирачко право стичу под
истим условима, нпр. држаљанство, пунолетство и пословна способност, а ови услови прописани
су уставом. Свакако да је углавном за стицање пасивног бирачког права потребно испунити још
неки додатни услов, јер на страни која се кандидује не смеју постојати уставом и законом
прописане препреке за обављање посланичке функције – институт посланичке неподударности
2. Другу групу чине изборни системи у којима су субјекти активног и пасивног бирачког права
разликују по условима под којима се ова права стичу. За стицање пасивног бирачког права
потребно је испуњење додатних услова или се постављају строжији услови у односу на услове за
стицање активног бирачког права, нпр. писменост или одређен степен образовања, старосна
граница, начин стицања држаљанства, домицилни цензус итд...
а) Старосна граница за стицање пасивног бирачког права је виша од година са којима се
стиче пунолетство, али ова граница варира у зависности од тога за који дом парламента
је номинован кандидат, да ли се кандидат бира у представничке органе локалне,
регионалне или централне власти
б) Држаљанство подразумева да лице које га је стекло по начелу територијалности може
бити кандидовано, нпр. у Мексику субјекти пасивног бирачког права могу бити само
држављани који су држаљанство стекли рођењем
в) Домицилни цензус подразумева да се од кандидата захтева да одређен временски
период има пребивалиште у изборној јединици у којој је кандидован
- Парламентарна неподударност представља несагласност посланичке служве са другим јавним
службама, а оно проистиче из начела поделе власти. Она се регулише уставом, али ретко законом.
Парламентарна неподударност се односи на државне чиновнике, судије, припаднике полиције и војске
итд... Свакако да круг субјеката чији круг делатности не може бити спојив са посланичким положајем
може бити шири или ужи, као и што само дејство парламентарне неподударности може бити
различито:
1. У првом случају, оно делује приликом самог кандидовања. То би значило да кандидат не може
бити кандидован уколико постоји неки од основа парламентарне неподударности. Међутим,
уколико грађанин жели да прихвати кандидатуру за посланика, он може напустити положај на
коме се до тада налазио или може престати обављати дотадашњи посао
2. У другом случају, оно делује тек пошто се кандидат за посланика изабере. У овом случају
сваки грађанин има право да буде кандидован и може користити своје пасивно бирачко право,
под једнаким условима као и други, а тек уколико номинован кандидат буде изабран почиње
дејство парламентарне неподударности. Уколико постоје разлози за неспојивост функција,
изгубиће положај на коме се до тада налазио или престаје са обављањем своје дотадашње
функције, службе, посла или професије
- у пракси се најчешће јавља решење из другог случаја, те он за време посланичког мандата не
може обављати неку другу јавну функцију, професију или чиновничку служву, али престанком
мандата он се враћа ранијем позиву
 18. Садржај и субјекти права кандидовања

- Право кандидовања обухвата више посебних права чија је садржина везана са процесом кандидовања:
право предлагања кандидата, кандидатских листа, право на давање подршке кандидату или
кандидатској листи, право кандидата да прихвати или одбије кандидатуру и слично... Свакако да право
кандидовања као и бирачко право има два облика – активно и пасивно право кандидовања, а ова права
се разликују по садржини и по субјектима који их уживају.
- Активно право кандидовања подразумева овлашћење субјеката који уживају ово право да предлажу
кандидате за посланике, а они то могу учинити подношењем појединачне кандидатуре или
подношењем кандидатских листа. Овде нам се јавља више посебних права:
1. Право непосредног предлагања кандидата је најзначајније и омогућава субјектима да
самостално и слободно изаберу личности које желе да кандидују, као и да преузимају све
потребне изборне радње у поступку кандидовања прописане прописима о изборима
2. Право на пружање подршке одређеном кандидату или кандидатској листи подразумева да
грађани могу слободно, лично и непосредно да пруже подршку кандидату или кандидарској
листи
3. Право на прикупљање изборне документације коју је потребно приложити уз предлог
кандидатуре, па ово право представља могућност предлагача или самог кандидата да прикупи
сву потребну документацију која је потребна да би предлог кандидатуре био пуноважан
4. Право на заштиту права кандидовања овлашћује субјекте да користе правна средства за
заштиту права кандидовања, као и да покрену поступак за заштиту овог права уколико је
повређено само право кандидовања или ако није поштован поступак кандидовања
- свакако да нам се уз ова права јављају и нека права која се стичу по основу кандидовања:
- право да предлагачи учествују у раду и одлучивању органа за спровођење избора, а ово
право се остварује слободним одређивањем својих представника у састав органа за
спровођење избора и њиховим учешћем у овим органима
- право учешћа у изборној кампањи подразумева да предлагачи имају могућност да
изнесу програм, како би се добила подршка бирача
- право на одустанак од кандидатуре или повлачење кандидатуре се може користити до
тренутка који је прописан законом, а ово право може остварити кандидат или предлагач
- Пасивно право кандидовања обухвата посланичку способност, као и права која припадају кандидату:
1. Право кандидата да прихвати или одбије кандидатуру омогућава кандидату да приликом
номинације да изјаву о томе да ли прихвата кандидатуру
2. Право кандидата да отклони сметње кандидатури због неспојивости одређених професија,
послова или јавних функција са посланичком функцијом. Законом је прописано до ког момента
то може бити регулисани, али свакако пре верификације посланичких мандата
3. Право кандидата да одустане од кандидатуре проистиче из слободне воље, али свакако да и
овде постоји рок до ког се ово право може остварити
4. Право кандидата да после избора добије уверење о избору подразумева да се тим уверењем
потврђује да је кандидат изабран
5. Право изабраног кандидата на верификацију посланичког мандата, свакако да верификација
мандата представља последњи корак, јер кандидат стиче права посланика тек после
верификације мандата
6. Право кандидата да користи инструменте правне заштите својих права у поступку
кандидовања и да пред надлежним органима покрене поступак заштите својих права
- свакако да постоје и права која припадају лицима који су прихватили номинацију, нпр. право
кандидата да учествује у изборној кампањи, право на једнаке услове представљања у медијима
и сл...
- Субјекти права кандидовања нису сва лица која учествују у поступку кандидовања. Пре свега то су
грађани, политичке странке и кандидати. Сви учесници изборног процеса не уживају сва права која
обухвата право кандидовања, нити сви стичу иста права под истим условима:
1. Нека права припадају само грађанима, нпр. право да буду кандидовани
2. Нека права припадају првенствено политичким странкама, али и грађанима, али ређе, нпр.
право истицања кандидата
3. Нека права припадају само кандидатима, нпр. право прихватања кандидатуре и право на
одустанак од кандидатуре
4. Нека права могу користити само предлагачи, нпр. право на повлачење кандидата или
кандидатске листе
5. Нека права која припадају само органима за спровођење избора, нпр. право на проглашење
кандидатуре или кандидатске листе, право утврђивања збирне изборне листе итд...
 19. Правна природа и начин остваривања права кандидовања

- Субјекти којима припадају поједина права кандидовања су различити тако је и приррода појединих
права различита. Постоји низ права која су по својој природи индивидуална у општа, тј. то су права која
бирачи остварују непосредно и лично, нпр. пасивно бирачко право, право да подрже номинацију
кандидата или кандидатску листу и тд... Свакако да постоје права која су по својој природи само
индивидуална, тј. припадају појединцу, нпр. право да се прихвати или одбије кандидатура, право на
одустанак од кандидатуре итд... Имамо и права која припадају групи колективних права, што би
значило да их појединац не може користити самостално, већ само заједно са другима, нпр. право
подношења предлога кандидатуре, право предлагања кандидатске листе и сл... Међу овим правима,
најзначајније нам је право предлагања кандидата или кандидатских листа и ово право је право
политичких странка, удружења грађана или самих грађана. Свакако да постоје законом прописани
услови који је минималан број бирача који својим потписима морају подржати кандидатуру да би она
била пуноважна.
- Посебна пажња се посвећује начину на које ср право предлагања кандидата остварује:
1. Појединачно кандидовање је карактеристично за већинске изборне системе, а одлика овог
начина је да се у свакој изборној јединици бира један посланик. Свака политичка странка или
група грађана има право да предложи једног кандидата, а изборна утакмица се води међу
кандидатима. Законом или прописима о изборима регулисана су бројна питања, нпр. ко има
право да предлаже кандидата, услови под којима се ово право може користити, начин
подношења кандидатуре, рок до ког се може поднети кандидатура... Овај начин омогућава
бирачима да гласају за личност кандидата, јер бирач не мора нужно гласати за политичку
странку, али то не значи да нема ту могућност. Сама веза између бирача и кандидата остаје и
након избора, а основни недостатак овог модела је начело већине. Временом се сужава
могућност избора, те гласачи имају две могућности, апстиненцију или тактичко гласање. Ни
једно ни друго нису израз стварне воље
2. Кандидовање по листама одликује пропорционалне изборне системе и примењује се у
вишемандатним изборним јединицама. У изборној јединици се бира више посланика, а
критеријум освајања мандата је сразмеран освојеном броју гласова. Право предлагања имају
политичке странке, група грађана и неки други субјекти, нпр. удружења. Правила о
кандидовању регулишу закони, прописи о изборима и нпр. статути. Закон и други прописи о
изборима регулишу материјална и процесна права кандидовања:
- субјекти који имају право да предлажу кандидатске листе
- тип кандидатске листе
- обавезни елементи кандидатске листе
- пратећа документација да би предлог био пуноважан
- рок до ког се могу поднети предлози
- органи надлежни за решавање изборних спорова итд...
- Закон оставља могућност да предлагачи кандидатских листа својим актима самостално
регулишу номинацију кандидата, а закон прописује услове који морају бити испуњени да би
кандидатска листа била прихваћена:
- прописивање типа кандидатске листе (затворена и строго структуирана и
слабоструктуирана кандидатска листа)
- утврђивање најмањег броја кандидата који се мора истаћи на кандидатској листи
- регулисање начина гласања
- примена института посебних мера за одређене категорије кандидата (афирмативна
акција)
- Заједничке одлике права кандидовања које се остварује преко кандидатских листа су:
- кандидатске листе предлажу политичке странке или грађани. Станка то може учинити
самостални или у коалицији са другим странкама, а на листи се пре свега наводи предлагач, а
тек онда имена кандидата
- кандидатска листа мора имати назив, а он завиди од тога ко је предлагач, нпр. наводи се име
политичке странке
- уколико грађани предлажу кандидатску листу они право кандидовања могу остварити само
као колективно право, те кандидатску листу мора подражи законом прописан минималан број
бирача
- кандидати истакнути на листама морају испуњавати законом прописане услове за номинацију
- носилац кандидатске листе је дужан да уз предлог листе достави и потребну пратећу
документацију
- Свакако да се кандидатске листе разликују:
1. Комбинација затворених кандидатских листа и гласање у коме бирачу стоји на располагању
само један глас, а ово би значило да се бирач може одлучити само за једну листу
2. Слободан тип кандидатских листа омогућава гласачу да гласа за кандидате са различитих
листа или да самостално састави своју. Овде нам се јавља услов да бирачка популација буде
образована, барем писмена како би могли бити задовољени захтеви везани за правила гласања,
а њима такође мора бити позната и техника гласања

20. Типови кандидатских листа

- Кандидатске листе могу бити различите:

1. Затворене кандидатске листе са правом једног гласа
- овакве листе се срећу и под другим називима, нпр. круте листе, везане листе, блокиране
листе и сл..., а основна својства су:
- кандидатску листу слободно и самостално саставља предлагач листе, а бирачи
немају могућност да непосредно утичу на њен састав
- редослед кандидата је одређен од странке предлагача, а начин на који се то чини
регулишу акти политичке странке
- редослед кандидата обавезује предлагача листе при расподели мандата
додељених кандидатској листи
- бирач располаже једним гласом и може га доделити једној кандидатској листи
2. Невезана кандидатска листа
- овај тип допушта бирачу да прави измене унутар листе мењајући редослед кандидата
на листи, а ово се постиже различитим техникама гласања. Међутим, бирач на листу не
може додати новог кандидата, нити може неког уклонити
3. Флексибилна кандидатска листа
- овај тип обухвата два модела, први тип омогућава бирачу да измени редослед на листи,
а други тип омогућава бирачу да самостално дописује имена нових кандидата на листу.
Први тип се назива отвореном, а други флексибилном кандидатском листом
4. Слободна кандидатска листа
- овај тип у суштини препушта бирачу састављање кандидатске листе. Он може
саставити своју листу расподељујући своје гласове на кандидате са различитих
кандидационих листа
- Заједничка карактеристика која повезује невезане, слободне и флексибилне кандидатске листе
огледа се у томе што различитим техникама гласања пружа могућност бирачима да гласају како за
кандидатску листу политичке странке, тако и за саме кандидате. Поменути типови, ублажавају или
отклањају недостатке затворених кандидатских листа и гласања једним гласом које бирачу не
остављају могућност да гласа за личност кандидата
 21. Поступак кандидовања

- Поступак кандидовања је део изборног поступка. Он тече од доношења одлуке о расписивању избора,
па све до последњег дана за предају кандидатуре. Овај рок ће увек бити прописан тако да истиче пре
дана за гласање, да би кандидати били познати и да би се штампали гласачки листићи. Свакако да се
поступак састоји из више фаза:
1. Номиновање кандидата
- ово представља прву фазу изборног поступка. Међутим, мањи број питања у овој фази је
регулисан законом, јер се углавном питања везана за овај део поступка регулишу актима
политичких странака или споразумом предлагача кандидатске листе. Одсуство
законског регулисања не значи да немамо прецизна правила о процесним питањима. Пре
свега то су правила по којима се одвија поступак номинације, а та правила ће прописати
предлагач и она ће бити важећа само за њега. Свакако да то не умањује њихов значај, али
неће уживати заштиту пред надлежним органима, јер повреду поступка кандидовања
отклања сам предлагач прописујући санкције за повреду овог поступка
2. Подношење предлога кандидатуре или кандидатске листе
- свакако да је овај део поступка ближе регулисан законом, пре свега он прописује:
- који субјекти имају право да номинују
- форму предлога кандидатуре или кандидатске листе
- допунску документацију која мора бити предата заједно са предлогом
кандидатуре или кандидатске листе
- начин на који се предлог кандидата или кандидатске листе доставља органима
за спровођење избора
- органе којима се доставља предлог кандидатуре или кандидатске листе и који
по пријему и испитивању уредности, усвајају предлог
- рок до ког је предлагач дужан да достави предлог кандидатуре или кандидатске
листе
3. Разматрање предлога кандидатуре или кандидатске листе
- органи надлежни за разматрање предлога су изборне комисије, али за ову фазу значајна
су нам бројна правна питања:
1. Поступак по ком се разматра предлог кандидатуре или кандидатске листе. Овај
део поступка регулишу закони о изборима или прописи органа за спровођење
избора. Та процесна правила односе се на начин рада органа за спровођење
избора, нпр. заказивање седнице, начин доношења одлука, кворум потребан за
пуноважно одлучивање...
2. Овлашћења ових органа обухватају:
- испитивање уредности предлога (да ли је састављен у одговарајућој
форми, да ли је предлог предат уз одговарајућу документацију и сл...)
- испитивање благовремености подношења предлога (да ли је предат у
предвиђеном року)
- испитивање допуштености предлога (да ли је предлог поднео законом
овлашћен предлагач)
3. Орган за спровођење избора може донети три врсте одлука:
1. Одлуке о одбацивању предлога кандидатуре или кандидатске листе
2. Одлуке којима се констатују недостаци предлога кандидатуре или
кандидатске листе, али оставља могућност предлагачу да у одређеном
року отклони недостатке
3. Одлуке везане за проглашење кандидата или кандидатске листе
4. Рок у коме изборна комисија мора размотрити предлог кандидатуре и
кандидатске листе и донесе одговарајућу одлуку
5. Форма у којој је потребно донети одлуку, углавном је то форма решења
4. Поступак по тужби подносилаца кандидатуре или кандидатских листа против одлуке изборне
комисије о проглашењу кандидатуре или кандидатске листе
- уколико изборна комисија одбије предлог кандидатуре, против одлуке подносилац
предлога има право жалбе. О овој жалби одлучује другостепени орган за спровођење
избора, а против одлуке овог органа, подносилац може покренути управни спор пред
судом
5. Проглашење кандидатуре или кандидатске листе
- фаза поступка у којој кандидатуре или кандидатска листа постаје правно пуноважна
6. Изборна кампања
- почиње проглашењем кандидатуре или кандидатске листе и траје до момента када
почиње изборна тишина, рекламирање програма, није је могуће регулисати у потпуности
 22. Својства права гласа

- Право гласа је облик у коме бирач реализује своје бирачко право, јер чином гласања он исказује своју
бирачку вољу. Право гласа одликују два својства:
1. Тајност гласања
- у савременим правним системима тајност гласања је постало општеприхваћено
својство, а зајемчено је како актима међународног права, тако и уставима, а такође је
подигнута на ниво уставног принципа. Оно ужива посебну законску заштиту, јер уколико
је повређена тајност права гласа, може доћи до оспоравања легалитета избора, као и
поништавања избора на гласачким местима на којима је наступила повреда. Затим
долази до распуштања изборне комисије која је водила гласање на том гласачком месту,
а поступак гласања се понавља
- у првобитном облику, право гласа се остваривало као јавно гласање, али ту нам се
јављају бројне предности и мане, те су се око овог питања водиле бројне расправе.
Међутим, Ј. Стефановић сматра да јавно гласање олакшава вршење утицаја на бираче, да
оно може променити вољу гласача, да доводи у опасност искреност избора и сл...
- данас се тајно гласање најчешће остварује писменим путем, на гласачком листићу, али
постоје и друге технике, нпр. куглице, магнетне картице и сл... Заједничка
карактеристика за све технике је да осим бирача, нико други не зна за кога је бирач
гласао. Ова могућност наступа изолацијом, тј. кабином за гласање
2. Непосредност права гласа
- непосредност је друго битно својство, јер бирач гласа лично и непосредно, а право гласа
није преносиво. Свакако да ово својство ужива посебну заштиту, јер је санкција за
повреду овог принципа поништавање гласања на гласачком месту, као и распуштањем
изборне комисије која је руководила гласањем, а гласање се понавља
- непосредност се често поистовећује са појмом непосредног бирања, али постоје јасне
разлике. У првом случају бирачи бирају своје представнике директно, а у другом случају
бирачи бирају изборнике, који ће изабрати представнике. Свакако да је само у неким
уставима могуће уочити разлику у значењу непосредности права гласа и непосредности
избора, али у овим уставима се јасно разликује бирачко право и наглашавају се његова
својства (опште и једнако) од права гласа (непосредно и тајно)

23. Садржај права гласа

- Право гласа је ошти појам који означава скуп права које бирач има у вези са гласањем:
1. Право бирача да лично, непосредно, тајно и на гласачком месту гласа за кандидата или
кандидатску листу
- ово је најчешћи облик остваривања права гласа, а гласање на гласачким листићима је
данас најчешће коришћено. По одређеном редоследу наводе се кандидати или
кандидатске листе, а бирач гласа заокруживањем редног броја испред имена кандидата.
Свакако да је гласање могуће и помоћу других начина, нпр. путем гласачких куглица, јер
на тај начин могу да гласају и неписмени, али имамо и магнетне картице и гласачке
машине
2. Право бирача да на гласачком месту гласа уз помоћ неког другог лица
- ово право припада појединцима који испуне услове који су прописани, нпр. неписмени
бирач, бирач који је слеп итд... На овај начин могу гласати и лица која нису у могућности
да тај чин обаве самостално. Бирач има право да на гласачко место дође у пратњи лица у
које има поверење, а које ће поштовајући његову вољу обавити гласање уместо њега.
Број бирача који су користили ово право уноси се у записник о гласању на бирачком
месту и у извештај о резултатима избора са бирачког места
3. Право бирача да гласа путем писма
- ово право може користити сваки бирач, а оно би значило да бирач може гласати и ван
бирачког места. Свакако да су услови за коришћење овог права прописани законом или
прописима о изборима, нпр. бирачи који се на дан гласања налазе на служењу војног
рока. О броју бирача који су остварили ово право води се посебна евиденција
4. Право да буде упознат са начином гласања
- свакако да је гласање могуће реализовати на посебне начине, те технике доделе гласова
могу бити једноставне или сложене и због тога бирач има право да буде упознат са
начином гласања. Упутство се некада налази на гласачком листићу, али ово право некада
представља и дужност изборне комисије да информишу бираче
 5. Право на заштиту права гласа
- ово право се првенствено односи на заштиту тајности гласања и начела непосредности
права гласа. Заштита је обавеза органа за спровођење избора, посебно органа који
руководе гласањем на гласачком месту. Правна средства за заштиту овог права могу
користити и бирачи, као и предлагачи кандидата или кандидатских листа. И повредама
права гласа одлучују органи за спровођење избора, судови и уставни судови
6. Дужности бирача који жели да користи право гласа
- бирач има одређене дужности које мора испунити да би могао да гласа. Пре свега то је
доказивање идентитета, а потом и поштовање правила о одржавању реда на бирачком
месту

24. Субјекти права гласа

- Субјекти права гласа су бирачи, тј. грађани којима устав и закони јемче право да учествују у избору
представничких тела. Да би бирач могао да се користи правом гласа он мора бити уписан у бирачки
списак, јер тај упис има снагу доказа о постојању бирачког права. На основу овога можемо закључити да
бирач који жели да користи право гласа, поред услова за стицање бирачког права, мора бити уписан у
бирачки списак – неуведени бирач има иста она права као и уведени, али уколико није испунио
форманости које се траже за употребу тог права, он не може своје право употребити, јер је лишен
могућности гласања.
- Услови за стицање бирачког права су одвојени од услова под којима бирач може користити то право,
те је потребно да се успоставе критеријуми за разликовање ових права, као и да се направе
терминолошке разлике:
- бирачко право : бирач
- право гласа: гласач

25. Методе гласања

1. Гласање појединачним (једним) гласом:

- поступак гласања једним гласом је најједноставнији и најчешћи метод гласања, јер сваки бирач
располаже једним гласом који даје кандидату или кандидатској листи. Техника гласања може
бити различита, нпр. гласачки листићи, гласачке куглице, гласачке машине итд...
- уколико бирач гласа на гласачком листићу, он то може учинити на два начина:
1. Означавањем броја испред имена кандидата
2. Уписивањем имена кандидата коме даје свој глас на гласачки листић
- свакако да овај метод има своје предности и недостатке:
- уколико буде примењен у већинском изборном систему у облику апсолутне већине,
бирачи ће бити принуђени да излазе на биралишта више пута да би се постигао
одговарајући број гласова
- уколико буде примењен у пропорционалним изборним системима уз затворене
кандидатске лиссте, бирачи неће моћи да гласају за кандидате, већ искључиво за
кандидатске листе. Он гласа за листу у целини, а на њу не може утицати, нити је може
мењати
2. Појединачно преносив глас:
- овај метод се другачије назива алтернативном методом. Бирач у овом облику располаже
једним гласом, али га може алтернативно доделити свим кандидатима који су номиновани.
Гласање се одвија помоћу гласачких листића, који могу имати два облика:

А 3 ПРВИ 3
Б 1 ДРУГИ 1
Ц 2 ТРЕЋИ 2
Д 5 ЧЕТВРТИ 5
Е 4 ПЕТИ 4

- у првом случају гласач уписује редослед по коме додељује свој глас поред имена кандидата, а у
другом случају гласач уписује имена кандидата поред наведеног редоследа. Бирач се овим
правом, може, али не мора користити, јер има неке другачије могућности:
- бирач свој глас може дати само једном кандидату
- бирач свој глас може дати неколицини кандидата
- бирач свој глас даје сваком кандидату, али по редоследу који изабере, нпр. Ирска, Малта
 - примењује нам се начело апсолутне већине, те је изабран онај кандат који освоји најмање
50%+1 првих алтернативних гласова бирача. Међутим, свакако да је могуће да ни један од
кандидата не освоји потребан број гласова и тада нам се јављају два поступка за решавање овог
проблема:
1. Први метод је сукцесивно прерачунавање гласова. Узимају се у обзир сви гласови
додељни кандидатима и у току више сукцесиних прерачунавања долази се до кандидата
који је испунио услов апсолутне већине
2. Други метод је рачунање у паровима, а другачије се назива Кондорсеов метод. Овде се
два кандидата групишу, те се одређује ко има предност. У овом методу мандат осваја
кандидат који ужива подједнаку наклоност бирача:

ПРВИ ДРУГИ
ГЛАС ГЛАС
А 40 +15 = 55 – има преднос у односу на кандидата Б
Б 35 +10 = 45
Ц 25 -25
А 40 -40
Б 35 +20 = 55 – има преднос у односу на кандидата Ц
Ц 25 +20 = 45
А 40 +15 = 55 – има преднос у односу на кандидата Ц
Б 35 -35
Ц 25 +20 = 45
Кандидат А од три могућа прва места осваја два, те му припада мандат

3. Преференцијални глас доделом бодова (поента)

- ово гласање подразумева доделу поента сваком од номинованих кандидата. Сваки бирач
располаже са једнаким бројем бодова, а овде нам се јављају два облика. Први облик подразумева
да се додељују бодови аритметичког низа (1, 2, 3, 4, 5...), а други подразумева бројеве
геометријског низа (1, 2, 4, 8, 16...). Ови поени се могу уписивати на два начина:
1. Први начин подразумева уписивањем броја поена почев од прве, коју обележавамо као
најјачу и обележавамо је са 1, другу по реду са 2 итд... Највиши ранг дефинише се бројем
1, а најмањи бројем Н и у овом случају мандат осваја кандидат који има најмањи збир
бодова.
2. Други начин подразумева да се највећи број додељује преферираном кандидату, тј. са 3
се обележава највећа преференција, а са 1 најмања. Мандат осваја лице које освоји
највећи број поена
4. Гласање са више гласова
- сваки бирач располаже са већим бројем гласова, а тај број се утврђује законом. Он може бити
већи од броја посланика, али не може бити мањи. Модалитети гласања са више гласова могу
бити различити
5. Ограничено гласање са више гласова
- сваки бирач има више гласова, али је број гласова којима може располагати, мањи од броја
посланика који се бира. Овај начин гласања се користи у вечинским изборним системима у
којима постоје вишемандатне изборне јединице, нпр. Јапан
6. Кумулативни глас
- ово је један од метода гласања са више гласова који се може применити у већинским изборним
системима са вишемандатним изборним јединицама, као и у пропорционалним изборним
системима приликом гласања о кандидатским листама. Овај метод гласања омогућава да бирач
све расположиве гласове обједини и да једном кандидату
- сваки бирач има онолико гласова, колико се кандидата бира, а своје расположиве гласове,
бирач може расподелити или ујединити. Овај метод гласања захтева да правила гласања буду
прецизно утврђена, да бирачима буде позната техника гласања, као и могућности којима се могу
користити приликом гласања.
- у суштини, коришћењем овог метода, бирач може да бира међу кандидатима на једној изборној
листи, али не може да меша кандидате са више изборних листа
7. Поступак панаширања
- бирач располаже са више гласова које може расподелити између више кандидатских листа и
на овај начин он саставља своју листу
8. Гласање са два гласа
- јавља нам се у Немачкој, један глас се додељује кандидатској листи, а један глас кандидату
 26. Поступак гласања

- Поступак гласања се регулише законом и подзаконским правним актима.

- Време:
- пре свега гласање се одвија у законом прописаном времену, обично је дан гласања недеља, али
сам дан се прецизира у одлуци о расписивању избора. Време у ком се одвија гласање
прецизирано је прописима о изборима који регулишу време почетка и краја рада гласачких
места. Међутим, уколико се бирачи затекну на гласачком месту у моменту истека времена, они
свакако могу гласати. Уколико у гласачком месту дође до нарушавања реда, те наступи прекид
гласања, време гласања на том месту се продужава онолико за колико је трајао прекид, али ово
мора бити унето у записник о раду бирачког одбора. Пошто имамо гласаче који могу гласати
путем писма, они могу гласати раније
- Место:
- гласање се одвија на гласачким местима, а бирач гласа на бирачком месту образованом у
изборној јединици у којој је уписан у бирачки списак. Прописи о изборима прописују услове које
мора испунити просторија у којој је смештено гласачко место, као и правила понашања на
гласачком месту. Међутим, постоје особе које ће своје право гласа остварити на посебном
бирачком месту или изван бирачког места, нпр. лица на служењу војног рока ће гласати на
бирачком месту најближем касарни, а лица која плове на бродовима под заставом државе чији
су држављани могу гласати на броду...
- Утврђивање идентитета:
- пре чина гласања, потребно је да се утврди идентитет бирача. Он је дужан да исправама
наведеним у прописима о изборима пред бирачким одбором докаже свој идентитет. Сврха ових
правила је да се осигура непосредност гласања и да се спречи да право гласа уместо бирача
користи неко други. Међутим, у неким изборним системима користи се и посебан спреј који се
наноси на одређен део шаке и на тај начин се гласач означава да је већ испунио своје право
- Евидентирање бирача у бирачком списку:
- након утврђивања идентитета, бирач се евидентира у бирачки списак, као лице које се
одазвало лицима, а својим потписом то потврђује
- Предаја гласачког листића бирачу:
- након утврђивања идентитета, бирачу се предаје гласачки материјал, нпр. гласачки листићи,
картице, куглице...
- Упознавање бирача са методама гласања:
- упутства ове врсте се могу пронаћи на самом гласачком листићу или их по службеној дужности
дају чланови органа који руководе гласањем, или се информације дају на захтев бирача и сл...
- Гласање:
- ово је најзначајнија и завршна процесна радња којом бирач остварује право гласа
- Заштита права гласа:
- повреда права гласа или поступка гласања је основ за покретање поступка заштите права
гласа. Прописима је уређено који субјекти имају право да покрену поступак, а поступак се у
првом и другом степену одвија пред органима за спровођење избора, али могу одлучивати и
судови (редовни или специјализовани) или уставни суд
 27. Садржај, природа и субјекти права на информисање о изборима

- Право на информисање о изборима обухвата више права, која су загарантована бирачима,

предлагачима и номинованим кандидатима. Оно такође представља и обавезу државних органа, органа
за спровођење избора и информативних медија. Можемо рећи да се права која чине садржај права на
информисање о изборима могу груписати у три основне групе:
1. Прву групу чине општа права на информисање о изборима
а) Право грађана на информисање о изборима:
- по својој природи оно је опште, али обухвата низ посебних права, нпр. право да
буду обавештени о изборним правилима и о поступку избора, право да буду
обавештени о раду органа за спровођење избора, право да буду обавештени о
дану, месту и времену гласача, о начину гласања...
б) Права предлагача кандидата или кандидатских листа:
- пре проглашења кандидата или кандидатске листе, предлагачи се користе овим
правом углавном посредством информативних медија, али после проглашења
представници предлагача улазе у састав органа за спровођење избора, те им то
омогућује да буду непосредно информисани
в) Права номинованих кандидата у вези са информисањем о изборима:
- поред општих права на информисање о изборима, имамо и нека посебна права,
нпр. право да се оствари увид у изборни материјал након гласања...
г) Дужности органа за спровођење избора у вези са остваривањем права на
информисање о изборима:
- ове дужности регулисане су законом о изборима, а оне су: обавеза обавештавања
о раду органа за спровођење избора, обавеза објављивања укупног броја бирача
уписаних у бирачки списак, обавезу да информишу бираче о њиховим правима и
заштити изборних права, обавеза да се објаве резултати гласања на бирачком
месту и резултате избора...
д) Обавезе информативних медија у вези са остваривањем права на информисање о
изборима:
- медији данас представљају најзначајнији вид информисања, те су они један од
начина за остваривање свих права на информисање у вези са изборима и због
тога су њихове обавезе у вези са информисањем регулисане законом и посебним
правилима медијског представљања
2. Другу групу чине права на информисање о изборима у току изборне кампање – смисао и циљ
изборне кампање је да се добије наклоност бирача
а) Право бирача да буду обавештени о изборним програмима и номинованим
кандидатима
- ово право се може остварити путем медија и присуством на јавним скуповима на
којима се врши промоција програма, представљање кандидата и сл...
б) Право предлагача кандидата или кандидатских листа на једнак приступ јавним
гласилима
- садржај овог права се ближе регулише законима о изборима и посебним
правилима које споразумно утврђују представници информативних медија.
Можемо рећи да правимо разлику између две групе информативних медија, прву
групу чине медији чија се делатност финансира средствима из буџета – јавни
медијски сервис или државни медији, а у другој су медији чија се делатност не
финансира из буџета – комерцијални медији. Законом прописује нпр. право
предлагача да представе своје програме и кандидате, право предлагача да то
учине у истим терминима и у једнаком временском трајању, али законом је
прописано и у оквиру којих програма изборна кампања није дозвољена
в) Право предлагача на друге облике информисања бирача у току изборне кампање
- овде спадају: право да се бирачи информишу путем плаката, огласа, летака,
фотографија, спотова, право да припреме ову врсту изборног материјала, право да
организују конференције и сл...
г) Дужности државних органа да омогуће увид у информације од значаја за изборе
- државни органи су дужни да свим представницима информативних медија
омогуће увид у све информације значајне за изборе, као и свим предлагачима и
кандидатима
д) Дужност државних органа да буду непристрасни у изборној кампањи
- од државних органа се захтева да задрже неутралност у вези са информативним
медијима у току изборне кампање
 ђ) Дужност државних органа да обезбеде слободу изражавања у медијима
- слобода изражавања у медијима је један од предуслова истинитог и објективног
информисања о изборима, те је обавеза државних органа да обезбеде да ни једна
препрека не омета слободу изражавања, као и слободу медија
е) Дужност државних органа да обезбеде просторије за изборну пропаганду
- државни органи морају учесницима у изборној кампањи ставити на располагање
своје просторије, као и остале техничке уређање и опрему неопходну за изборну
кампању
ж) Дужност органа за спровођење избора да информишу јавност о питањима од значаја
за изборе
- органи за спровођење избора су дужни да објаве имена номинованих кандидата,
да објаве проглашење изборне листе са именима кандидата, као и збирну изборну
листу
з) Дужност органа за спровођење избора да прате остваривање обавеза државних органа
и информативних медија у току изборне кампање
- обавеза органа за спровођење избора је да воде рачуна о законитости избора, те
морају пратити и остваривање изборних права у току изборне кампање. Ова
обавеза се поверава посебним изабраним телима, нпр. надзорном одвору,
медијском савету и сл.. а надлежности ових тела и њихов састав уређује се
законима о изборима, као и законима који регулишу област информисања
и) Дужност благовременог, свеобухватног, истинитог, непристраног и избалансираног
информисања о изборним програмима и номинованим кандидатима
ј) Дужност представљања изборних програма предлагача и кандидата под једнаким
условима
- нпр. једнаке услове за плаћено политичко представљање кандидата
к) Дужност објављивања одређених информација у вези са изборном кампањом
- нпр. информације о промотивним скуповима
л) Дужност организовања одређених емисија у току изборне кампање
љ) Дужност у вези са плаћеним представљањем
- обавеза да се наведе да је спот приказан уз одговарајућу накнаду
м) Дужност поштовања изборне ћутње
- изборна ћутна је забрана изборне пропаганде и изборне кампање, тај период је
прописан законом и обавезује све учеснике кампање, па и медије
3. Трећа група се односи на права на заштиту права на информисање о изборима
- ово право обувхата три групе права:
1. Прву групу чине права бирача, кандидата и предлагача да користе правне
инструменте за заштиту својих права у вези са информисањем о изборима, као и
да покрећу поступак за заштиту ових права пред државним органима
2. Другу групу чине права надлежних органа, јер они морају осигурати
делотворну заштиту права на информисање о изборима, посебно када су у питању
дужности државних органа или органа за спровођење избора
3. Трећу групу чине права посебни органа који врше надзлор над остваривањем
права на информисање о изборима, као и над обавезама које имају информативни
медији
- заштита права на информисање о изборима обезбеђује се и законским
санкционисањем одређених повреда права на информисање било ког изборних
криваца, било као прекрашаја
- Субјекти права на информисање су учесници изборног процеса. Правимо разлику између две групе
субјеката:
1. Прву групу чине субјекти који имају право да примају или затраже информације о изборима, а
то су бирачи, политичке странке и кандидати
2. Другу групу чине субјекти који имају дужности у вези са остваривањем права на
информисање о изборима, а то су државни органи, органи за спровођење избора и
информативни медији
 28. Право контроле избора – општи појам и садржај права на контролу избора

- Свакако да је једно у низу изборних права право на контролу избора, а у корист томе нам говори више
аргумената. Пре свега контрола избора је основни предуслов заштите изборних права, а да би
овлашћени субјекти могли користити право на заштиту изборни хправа, морају располагати правом
контроле избора. Можемо рећи да је ово право уједно и примарни и превентивни облик заштите
изборних права. Примарни, јер обезбеђује минималне гаранције легалитета избора, а превентивни, јер
може заштити изборно право, јер се повреда права може отклонити и посредством контролног
механизма и института које он обухвата.
- Постоје права која чине део изборних права, а чији је смисао одвијање избора, нпр. права везана за
изборну кампању, право бирача на информисање о изборима и сл... Остваривањем ових права, грађани
имају прилику да остваре увид у део изборног поступка, а саме последице те контроле не наступају
одмах и непосредно.
- Новије изборно законодавство и новија пракса избора, као и акти међународног права све више фокус
дају грађанима у вршењу јавне власти и управљању јавним пословима, те можемо срести један нови
институт – институт организзованог праћења и посматрања тока избора од стране домаћих и страних
посматрача, нпр. државе потписнице завршног документа у Копенхагену обавезале су се да прихвате
присуство страних и домаћих посматрача избора, а обавезале су се и да им олакшају приступ изборном
поступку. Посматрачи избора састављају посебне извештаје у којима износе запажања о поштовању
или кршењу изборних права.
- Садржај овог права није транспарентан, јер није зајемчено као посебно право, а оно укључује неколико
посебних права, која имају како неке различите, тако и неке заједничке карактеристике:
1. Право контроле законитости избора
- ово право припада групи права-обавеза, јер је оно обавеза државних органа, али и право
да се од тих органа захтева испуњење обе обавезе. Свакако да учесници изборног
поступка не могу самостално реализовати ово право, јер је то надлежност органа за
спровођење избора и других органа власти, нпр. судова, а они су дужни да односе акте и
предузимају мере како би се избори одвијали у законом прописаном поступку. Њихове
надлежности се могу поделити у две групе овлашћења:
1. Прву групу чине надлежности везање за превентивну контролу избора, нпр.
надзор
2. Другу групу чине надлежности везане за покретање поступка за заштиту
изборног права, отклањање повреде и санкционисање повреде, а сама санкција је
прилагођена значају права које се штити и врсти повреде која му је нанета
2. Право контроле избора од стране предлагача кандидата или кандидатских листа
- предлагачи ово право остварују као чланови органа за спровођење избора, јер они
учествују у остваривању свих надлежности ових пргана. Поред тога, они контролушу и
сам рад ових органа, као и остваривање њихових надлежности. Можемо рећи да они
суделују у остваривању превентивне контроле избора када ту контролу врше органи у
чијем су саставу
3. Право увида у садржај и ток избора – право на посматрање избора
- ово право гарантују акти међународног права, а предузимају га новији изборни закони.
Сама суштина гарантовања овог права је у томе да се омогући и бирачима, као и другим
субјектима да прате избора, њихов садржај и ток, као и остваривање изборних права. Ово
право нам уживају две групе субјеката. Прву групу чине страни посматрачи, а другу чине
домаћи. Права страних посматрача регулишу се прецизно, јер они немају бирачко право,
па је нужно да им се посебно гарантује право да посматрају изборе. Посматрачи немају
правна средства за покретање поступка за заштиту изборних права, јер немају право да
се на било који начин мешају у ток избора или рад органа за спровођење избора. Своја
запажања ће изнети у извештајима које достављају одговарајућим телима међународних
организација, а чија је активност везана за заштиту људских права, као и најширој
јавности
 29. Субјекти права на контролу избора и поступак остваривања права на контролу избора

- Не можемо говорити о субјекту права на контролу избора, већ о субјектима који могу да користе
поједина права која чине садржај права на контролу избора.
1. Органи за спровођење избора
- они остварују поједина права на контролу избора, као део своје надлежности. Свакако
да постоје и санкције према овим органима уколико не буду обављале своје надлежности
или поступају незаконито. Они делују превентивно, спречавајући повреду закона или
накнадно када отклањају последице повреде изборних права
2. Предлагачи кандидата или кандидатских листа
- они ово право стичу када испуне законом прописане услове, углавном се стичу уз
потврђивање кандидатуре или уз одређен минимални број номинованих кандидата.
Можемо рећи да они ово право користе од момента проглашења кандидатуре, те
доносимо закључак да је ово право по времену стицања ограничено, јер обухвата само
део изборног поступка
3. Посматрачи избора
- ово право стичу уколико испуне законом прописане услове. Од њих се захтева да
поднесу уредне пријаве оргнанима за спровођење избора, на основу које им се издају
одговарајуће исправе, а ово представља једини услов. Међутим, можемо срести и систем
одобрења, јер ће орган за спровођење избора разматрати захтев за праћење извора,
затим ће о истом одлучивати. Посматрачи могу бити домаћи или страни, а обично су то
асоцијације или организације чија је основна делатност везана за праћење избора,
праћење остваривања људских права и сл...
- Постоји више општих проценсих правила и принципа који су значајни за остваривање права на
контролу избора, нпр. принцип јавности рада органа за спровођење избора, право увида у изборни
материјал, обавештавање бирача о њиховим правима у изборима и сл... Процесна правила која се
примењују зависе од више чинилаца, а то су пре свега садржај права на контролу избора, субјекти који
имају право да остварују контролу избора, као и садржај изборних радњи у појединим фазама избора.
Међу тим поступцима можемо издвојити неколико:
1. Поступак контроле уставности и законитости прописа који регулишу изборе
- овај тип контроле се одвија у поступку оцене уставности и законитости пред уставним
судом или другим органима, а процесна правила утврђена су прописима о раду уставног
суда или других органа надлежних за ово питање
2. Поступак контроле законитости избора коју остварују органи за спровођење избора
- у овом поступку примењују се правила која се односе на поступак унутрашње контроле
у органима управе и однос другостепених органа са првостепеним органима у
остваривању њихових надлежности везаних за контролу законитости тока избора и
остваривања материјалних изборних права у поступку избора, нпр. надзор, обавезна
упутства, усклађивање рада...
3. Поступак контроле избора од стране предлагача кандидата или кандидатске листе
- предлагачи ово право остварују као чланови органа за спровођење избора, у поступку
одлучивања о законитости спровођења избора. Они такође остварују и право унутрашње
контроле рада органа за спровођење избора. Свакако да они право контроле избора
остварују и током изборне кампање, али постоји и низ општих проценсих правила чији је
задатак да омогуће непосредну контролу избора, као и остваривање права грађана, нпр.
право увида у изборни материјал, обавезно достављање записника о раду органа за
спровођење избора подносиоцима предлога кандидатуре итд...
4. Поступак контроле тока избора и остваривања материјалних изборних рава у поступку
избора од стране грађана
- тешко можемо говорити о постојању неких посебних процесних правила, али свакако да
постоје нека начела и обавезе, чији је смисао у томе да омогуће увид у ток и садржај
избора, нпр. начело јавности рада органа за спровођење избора, обавеза надлежних
органа да обавештавају бираче о њиховим изборним правима, право бирача да оствари
увид у бирачки списак и сл...
 30. Право на заштиту изборног права и правна заштита изборног права

- Уставно гарантовање изборног права није потпуно уколико није праћено и уствним гарантовањем
његове заштите. Смисао заштите се огледа у томе да током избора дође до изражаја стварна воља
бирача, тј. да се они што слободније опредељују. Сама заштита изборног права обухвата више
сегмената:
1. Прво, то су принципи и начела на којима почива целокупан уставни концепт заштите људских
права, нпр. начело непосредне уставно-правне заштите људских права, начело судске заштите
људских права, начело самосталности и независности судова, начело уставности и
законитости...
2. Друго то је контрола избора, изборног поступка и тока избора. На овај начин се обезбеђује
остваривање изборних права и довијање изборног поступка
3. Треће то је правна заштита, а она је најзначајнији и најделотворинији сегмент заштите
изборног права. Овај облик заштите регулисан је у начелу уставом, а остали прописи регулишу
појединости, као што су закон о изборима, казнени и прекршајни закони и сл...
- Правна заштита изборног права обухвата сложен систем кога чине уставом и законом установљене:
1. Институције које су надлежне да одлучују о заштити изборног права
2. Процедуре које се примењују при одлучивању о заштити изборног права
3. Низ правних инструмената који бирачи и други учесници могу користити у циљу заштите
изборног права
4. Систем санкција које се за повреду изборног права прописују
- Правна заштита може претходити изборима, може се реализовати у току избора и може бити по
окончању избора:
1. Правна заштита изборног права у међуизборном периоду
- овај вид заштите се односи на уставност и законитост прописа који регулишу
материјално и процесно изборно право, а за циљ има отклањање повреда изборног
права. Заштита изборног права се остварује у поступку оцене уставности и законитости
прописа који регулишу изборе и пред органима који о томе одлучују, нпр. уставни суд.
Правна средства за заштиту изборног права обухватају инструменте за покретање
поступка оцене уставности, поступка непосредне уставно-правне заштите људских права
2. Правна заштита изборног права у току избора
- ово обухвата период од доношења одлуке о расписивању избора, до објављивања
коначних резултата. О заштити изборног права у овом периоду одлучују органи
установљени националним законодавством, нпр. органи за спровођење избора, редовни
судови, врховни судови, уставни суд... Поред основних процесних правила, примењују се
и нека посебна правила управног, судског, уставносудског или других поступака, у
зависности од тога који је орган надлежан
3. Заштита изборног права у постизборном периоду
- овај облик заштите се остварује при одлучивању о верификацији мандата. Смисао и
суштина верификације је у томе да се одговори на питање да ли су сви прописи
примењени и поштовани приликом избора и да ли ће у зависности од тога мандат бити
потврђен или поништен. О верификацији мандата одлучује законодавно тело у посебном
поступку који је регулисан пословником о раду законодавног тела
 31. Институције надлежне за решавање изборних спорова и заштиту изборног права

- Заштита изборних права и решавање изборних спорова, поверава се пре свега судовима, али и другим
органима, нпр. органи за спровођење избора, парламент, изборни судови... Међутим, можемо издвојити
четири облика заштите:
1. Заштита изборног права пред парламентом
- ова заштита је ослоњена на идеју да парламент представља најпоузданијег заштитника,
јер он представља народни суверенитет. Данас у великом броју изборних система,
парламент има овлашћења у завршној фази изборног поступка, а то се огледа у његовом
праву да одлучује о верификацији мандата. Међутим, одлучивање о заштити изборних
права поверено је органима за спровођење избора у чијем избору парламент има
значајну улогу или тако што се одлучивање о изборним споровима поверава судовима,
али свакако да парламент и тада има овлашћења у коначном доношењу одлуке
2. Судска заштита изборног права
- овај тип заштите почива на природи и својствима изборног права, као једног од
основних права грађана које мора бити заштићено од повреда које му могу нанети јавне
власти. Аргументи у прилог овом решењу су бројна, нпр. независност и самосталност
судова, компетентност судова, природа судске процедуре, чињеница да судови нису
оптерећени партијским предрасудама и сл...
- свакако да судска заштита има различите форме:
1. Прва форма обухвата могућност судова да контролушу управу установљену
националним законодавством
2. Друга форма је да је решавање изборних спорова поверено редовним судовима,
али имамо и изборне судове, а њихова надлежност је везана за одлучивање о
изборним споровима
3. Уставносудска заштита изборног права
- овај тип заштите ослања се на начело према коме уставни судови обезбеђују
непосредну уставносудску заштиту слобода и права грађана, нарочито када су у питању
основне слободе и права
4. Заштита изборног права пред Уставним саветом
- овај облик заштите карактеристичан нам је за Француску, а сам Уставни савет је
политичко-судски орган коме је поверена општа надлежност оцене уставности и
законитости. Он има право да оспорава правилност избора, проглашава резултате
избора, а са обзиром на његове надлежности, можемо га сматрати и органом који
спроводи изборе
- Поред наведених облика заштите, постоје и неки други државни органи који о повреди изборног
права одлучују самостално или уз судску заштиту
 32. Правни инструменти заштите изборног права и субјекти који могу да користе правна средства за
заштиту изборног права

- Установљавају се правни инструменти и правни лекови чија је сврха покретање поступка за

отклањање повреде изборног права и решавање изборног спора. Примена правног лека има за циљ да
отклони повреду изборног права, успостави његов пуни уставни садржај или да реши изборни спор
повраћајем у пређашње стање.
- Да би правнки лек био примењен потребно је да испуњава неколико услова:
1. Делотворност
- да би правни лек био делотворан, потребно је да буду испуњена два услова:
1. да постоји могућност да се објективно утврди да је повређено изборно право
или да је нанета повреда слободи избора
2. да се донесе обавезна и примењујућа одлука надлежног органа којом се право
успоставља или на неки други начин отклања штета која је настала услед повреде
- морају постојати претпоставке у којима је могуће користити правни лек и исходити
отклањање повреде изборног права
- правна заштита се може ефикасно применити на утужива права, чију заштиту је могуће
обезбедити коришћењем правног лека од стране субјекта чије је право повређено, нпр.
право уписа у бирачки списак, активно бирачко право, али постоје и права која нису
погодна да буду предмет заштите путем правних лекова, нпр. пасивно бирачко право,
пасивно право кандидовања... Можемо рећи да се при коришћењу правних лекова
постоји могућност да се право заштити на два начина:
1. Коришћење правног лека од стране субјекта чије је право повређено
2. Коришћење различитих инструмената надзора над радом органа који су дужни
да обезбеде остваривање права
2. Доступност
- ово подразумева да је правни лек познат, те да субјекти чија су изборна права
повређена имају сазнања о правном леку који се може користити да би се заштитило то
право, али овде нам се јавља још један услов, а то је да правни лек не сме изискивати
велике материјалне трошкове за странку која њиме користи
3. Независност и самосталност органа
- орган који одлучује о заштити изборног права или решава изборне спорове мора бити
независтан и самосталан
- Да би правни лек био ефисакан, потребно је да се одлука надлежних органа примени, јер се применом
одлуке отклања повреда изборног права. Уколико заштиту изборног права обезбеђују судови, основни
правни инструмент заштите је тужба (општа или посебна), а уколико је одлучивање о заштити
поверено органима за спровођење избора, правни инструмент је захтев или приговор. Међутим и
Уставни суд може водити рачуна о заштити изборних права, те имамо опште правне инструменте
којима се покреће поступак оцене уставности или законитости или посебне правне инструменте који
се користе за покретање поступка непосредне уставносудске заштите слобода и права – уставна тужба.
- Субјекти који су овлашћени да се користе правним инструментима су:
1. Грађани
- инструменте заштите може користити појединац чије је право повређено, али он
приликом коришћења правног лека мора доказати своју легитимацију да тражи заштиту
изборног права. Међутим имамо ситуације у којима се сваком појединцу даје могућност
користи право на заштиту изборног права, независно од тога да ли је повређено његово
или нечије право, јер нам се јавља популарна тужба, за чије подношење је овлашћен
сваки појединац
2. Остали субјекти: учесници у изборима
- политичке странке, као и други предлагачи кандидата или кандидатских листа могу
користити право на заштиту изборног права, али оне то чине подношењем правних
лекова у форми организационе тужбе, јер су они правна лица
 33. Изборне кривице и санкције

- Изборне кривице обухватају кривична дела и прекршаје у вези са материјалним и процесним

изборним правом. Кривична дела и запрећена казна регулисане су кривичним законом, а прекршаји у
вези са изборима регулисани су законом о изборима.
1. Кривично-правна заштита обезбеђује се само за теже облике повреде изборног права, као и за
повреду битних својстава изборног права, нпр. слобода избора, непосредност изборног права и
сл..., а биће ових кривичних дела, повезано је са бићем опшег кривичног дела, нпр.
фалсификацијом. Предмет овог типа заштите су битна својства изборног права, нпр. слобода
избора, тајност гласања...
2. Прекршајно-правна заштита обезбеђује се за мање повреде, нпр. нарушавање дневног реда на
бирачком месту, а предмет овог типа заштите су својства мањег значаја, нпр. правила о изборној
тишини, правила о медијском представљању итд...
- Имамо четири групе изборних кривица:
1. Изборне кривице јавних органа
2. Изборне кривице бирача
3. Изборне кривице кандидата
4. Изборне кривице свих
- Санкције за повреду избнорног права прописује закон, али постоји више врста санкција:
1. Кривичне санкције
- прописују се за повреду значајних својстава изборног права, то су углавном новчане
казне, али може бити прописана и казна затвора. Међутим, овде можемо срести и теже
облике кривичног дела, а то су кривична дела која су починили чланови органа за
спровођење избора или лица запослена у органима државне власти, а који имају одређен
надлежности у вези са изборима. Да би кривично дело имало тежи облик, потребно је да
буде учињено са умишљајем
2. Новчане санкције
- прописују се за прекршаје
3. Поништајне санкције
- циљ ових санкција је да се пониште одређене изборне радње, део изборног поступка
или цео изборни поступак
- овде можемо срести две групе санкција:
1. Прву групу чине санкције које се примењују на основу закона, јер за одређену
повреду законодавац прописује санкцију поништавања изборе радње
2. Другу групу чине санкције које се примењују на основу одлуке органа
надлежног за контролу избора и старање о законитости избора

34. Већински изборни систем – релативна већина

- Већински систем подразумева доделу посланичког мандата на основу највећег броја освојених
гласова. Међутим, релативна већина је позната и под другим називима, нпр. систем највећег броја,
систем једнокружног гласања, систем у коме први узима место итд... Овај систем нам је
карактеристичан по томе што се гласа за појединца, јер бирач бира једног од номинованих кандидата,
те можемо рећи да је овај систем једноставан. Постоји један проблем, а то је да састав парламента који
је изабран по овом систему не изражава адекватно вољу бирачког тела.
- Као што је већ речено бирач има један глас који додељује једном од номинованих кандидата у
изборној јединици, свакако да технике гласања могу бити различите, али најчешће је то заокруживање
редног броја испред имена, али бирач може и уписати име кандидата на листић. Можемо рећи да се у
једној изборној јединици бира један посланик, али постоје изузеци, где се бира и више. Основно
правило овог система је да мандат осваја кандидат који је освојио највећи број гласова, те можемо
закључити да бирачи излазе само једном на гласање.
- Уколико имамо већи број кандидата за једно посланичко место, мандат осваја кандидат који има више
гласова против, него гласова за. Ова дисперзија гласова између више кандидата представља први
парадокст релативне већине. Међутим, уколико фаворит гласача нема шансе, бирач ће гласати за
фаворита изборне утакмице, а то означавамо као тактичко гласање или гласање за последњег
неприхватљивог кандидата међу кандидатима за које бирач верује да ће бити два водећа кандидата у
изборној утакмици. На овај начин се угрожава позиција његовог стварног фаворита, али угрожава се и
легитимност избора, јер се угрожава принцип да састав парламента одражава вољу бирачког тела. Да
би се тактичко гласање избегло, настоји се ограничити број номинација за једно посланичко место, а
ово умањује могућност да се гласа за личност кандидата.
- Уколико се више изборних јединица повеже и онда се бира више кандидата, начин образовања
изборног круга и критеријуми који се узимају у обзир за његово образовање могу утицати на исход
избора.
 35. Већински изборни систем – апсолутна већина, апсолутна већина са вишекружним гласањем,
апсолутна већина у облику двокружног гласања

- Већински систем подразумева доделу посланичког мандата на основу највећег броја освојених
гласова. Међутим, апсолутна већина подразумева да мандат осваја кандидат који достигне најмање
половину гласова бирача, али свакако да се ова половина израчунава у односу на неки укупан број,
можемо закључити да постоји неколико облика апсолутне већина. Правимо разлику између строжијег
и блажег облика.
- Пре свега имамо три типа апсолутне већине:
1. Апсолутна већина уз више узастопних гласања, када бирач има само један глас
2. Апсолутна већина са алтернативним гласањем, тј. имамо један преносив глас
3. Апсолутна већина са преференцијалним гласањем, када бирач гласа одређивањем ранга или
доделом бодова и тако одређује своје преференције
- У свакој изборној јединици се бира по један посланик, али имамо и изузетке када се бира више.
Постоји неколико облика апсолутне већине:
1. Први облик узима у обзир укупан број бирача у бирачком списку и према њему израчунава
апсолутну већину, а овај облик другачије називамо и стржијим обликом апсолутне већине
2. Други облик узима у обзир укупан број бирача који су изашли на изборе и према њему
израчунава апсолутну већину, а овај облик другачије називамо и блажим обликом апсолутне
већине. Свакако да број бирача изашлих на изборе може варитати, тако да нам са једне стране
овај облик може бити приближен строжијем облику, а са друге стране релативној већини
- оба оба типа називају се и системом вишекружног гласања, јер се потребна већина гласова
тешко остварује у првом кругу
- У неким изборним системима долази до комбинације ових облика, тако што се прописује један
посебан услов, а то је да изађе минималан прописан број бирача на биралишта, а углавном је то
половина лица уписаних у бирачки списак. Уколико се прописан број не одазове, избори се понављају у
тој изборној јединици.
- У зависности од начина гласања, бирачи излазе на биралишта више пута:
1. Апсолутна већина са вишекружним гласањем
- овај облик се најчешће среће или комбинација апсолутне и релативне већине. У овом
случају у изборној трци могу учествовати два, три или више кандидата, а од броја
кандидата, зависи број излаза бирача на изборе. Бирачи располажу са једним гласом и
додељују га кандидату кога желе да изаберу, а кандидат који освоји најмање половину
гласова осваја мандат. Апсолутну већину је најлакше достићи уколико у изборној
утакмици учествују два кандидата, јер уколико их има више, онда сама процедура иде
теже, јер је потребно неколико кругова гласања. Уколико дође до тога, онда се из сваког
следећег круга искључује кандидат који је имао најмањи број гласова, а овај поступак се
понавља све док један не освоји потребну већину.
- овај тип гласања има више недостатака:
1. Тешко се достиже минимална потребна већина за освајање мандата у првом
кругу, а у сваком наредном кругу опада број изашлих бирача, али јављају се и
неки технички проблеми, нпр. недостатак изборног материјала, трошак избора...
2. Сужавају се стварне могућности бирача да бирају између више кандидата, јер у
последњем кругу они могу да бирају само између два, а тиме се нарушава
предност већинског система да се бира за личност кандидата, као и сама
повезаност бирача са послаником кога су изабрали
3. Резултат избора може одступити од првобитно изражене стварне воље
бирачког тела
4. Долази до елиминације кандидата, а могло би се догодити да баш тај кандидат
у неком од наредних кругова освоји више гласова.
- можемо рећи да овај медот гласања може бити траћење времена, али излазак из
тог проблема пружају нам неки модалитети, нпр. апсолутна већина са
алтернативним гласањем и апсолутна већина са преференцијалним гласањем
2. Апсолутна већина у облику двокружног гласања
- овај тип може имати различите облике, а њихова заједничка карактеристика је
ограничење броја изборних кругова на највише два круга. Међутим њигова разлика се
огледа у зависности од тога колики је број кандидата за које бирачи могу гласати у
другом кругу, али и по томе која је већина потребна за освајање мандата (апсолутна или
релативна)
 - један тип комбинује принцип апсолутне већине и принцип релативне, али у другом
гругу оставља могућност бирачима да бирају између више кандидата. У првом кругу
гласања се захтева апсолутна већина, а она се може рачунати у зависности од укупног
броја уписаних бирача у бирачки списак, број бирача изашлих на изборе, у односу на
важећи број листића исл... Уколико у првом кругу ни један кандидат није освојио мандат,
гласање се понавља у другом кругу, применом начела релативне већине, што би значило
да мандат добија кандидат који освоји највећи број гласова
- други тип се чешће среће, примењује се апсолутна већина као основни критеријум, али
ограничава се број кандидата о којима се гласа у другом кругу, јер у други круг иду само
два кандидата која су најбоље пласирана.
- Већински систем функционише само када на једно посланичко место конкуришу два кандидата, а ако
је број већи настају проблеми, па се због тога често ограничава број номинација. Дужа примена овог
система води у бипартијски страначки систем, те се угрожавају предности овог система, као што су
мале изборне јединице, познавање кандидата, гласање за личност и тд...

36. Апсолутна већина са алтернативним гласањем

- У овом систему бирач располаже са једним гласом који алтернативно додељује једном, одређеном
броју или свим кандидатима. Код оваквог начина гласања вишекружно гласање је непотребно, али
такође пружа могућност да буде испоштована воља бирача.
- Примењује нам се принцип апсолутне већине (50%+1), јер ће мандат добити кандидат који освоји
преко половине гласова у оквиру првог алтернативног гласа. Међутим, могуће је да ни један кандидат
не освоји потребан број у првој преференцији, јер се повећањем броја кандидата, вероватноћа за овакав
резултат повећава. Постоје два метода да би се тај проблем решио:
1. Метод сукцесивног прерачунавања алтернативних гласова
- уколико се мандат не може доделити применом већинског принципа у оквиру прве
преференце, као критеријум користиће се наредне преференције, друга, трећа и тако до
последње. Максималан број преференција одговара броју кандидата, а приликом
израчунавања преференције, из изборне утакмице искључује се кандидат са најмањим
бројем гласова у предходној преференцији. Гласови искљученог кандидата се преносе и
деле између осталих кандидата, а та расподела се врши у складу са наредном
преференцијом коју су одредили бирачи који су гласали за кандидата чији се гласови
преносе
- основно правило овог метода је да се израчунавању наредне преференције не може
приступити пре израчунавања предходне. Као што је већ речено, поступак се понавља
све док се применом апсолутне већине мандат не додели једном кандидату
- постоје бројне предности:
1. нема вишекружног гласања
2. отклањају се ефекти гласања против, онемогућује се тактичко гласање
3. бирачи се не присиљавају да гласају између два кандидата
- поступак прерачунавања се може искомпликовати, јер се могу појавити кандидати који
имају један број гласова или када постоје непреносиви гласови. Тада се поставља питање
кога треба искључити из изборне утакмице, али други проблем се јавља уколико се
алтернативни глас не додели свакоме, већ једном или неколицини
2. Метод израчунавања гласова по паровима
- овај метод отклања тешкоће претходног метода, јер се користи када ни један од
кандидата нема довољно гласова за освајање мандата. Циљ овог метода је да се међу
кандидатима пронађе лице које ужива подједнаку наклоност бирача који су своје прве
алтернативне гласове доделили неком другом. Из групе кандидата, издвајају се парови
(два кандидата), а за сваки пар израчунава се први и други алтернативни глас, а
кандидат са апсолутном већином осваја мандат
 37. Већински изборни систем – апсолутна већина са преференцијалним гласањем доделом бодова

- У овом систему се бодовима вреднују кандидати и одређују њихово место на ранг листи, а другачије се
назива Борда систем поентирања. Можемо срести два облика:
1. Гласање применом аритметичког низа при додели бодова и освајање мандата (1, 2, 3...Н)
- овде можемо срести два основна облика:
1. Први облик подразумева да се бројем 1 означава кандидат који је
првопрефериран, бројем 2 другопреферираног и тако све до броја Н, који
означава укупан број посланика који се бира. Мандат осваја кандидат који има
најмањи збир бодова
2. Други облик подразумева да се полази од највећег броја бодова, јер се најмањи
број бодова додељује кандидату који ужива најмању наклоност бирача. Мандат
осваја кандидат који има највећи збир бодова
- свакако да овај метод гласања има и одређене недостатке, јер уколико имамо више
кандидата, те се повећава укупан број расположивих бодова, па се вредност бода
првопреферираног кандидата смањује. Међутим, дејство овог проблема се може
умањити применом модификоване варијанте доделе бодова, где ће се бодови
додељивати применом аритметичког низа, али се они умањују са 1, нпр. кандидату који
има највећу наклоност бирачча додељује се Н – 1 бод, другом кандидату Н-2 и тако све до
последњег кандидата ком се неће доделити и један бод. На овај начин се смањује број
расположивих бодова који се могу доделити, а тиме се увећава њихова вредност.
Међутим, како овај метод само ублажава, али не и отклања последице на изборни
резултат, решење је пронађено у додели бодова по члановима геометријског низа
2. Гласање применом геометријског низа при додели бодова и освајање мандата (1, 2, 4, 8, 16...Н)
- овај метод омогућава да се кандидату који ужива најмање поверење бирача додели 1
бод, а наредном и осталима се додељује увек по двоструко бише бодова од предходног
кандидата. На овај начин се увећава однос између две суседне преференције, а нарочито
однос између прве и последње
- у овом систему, вредност бода се мења, али прве преференција (највећи број гласова)
задржава сраземрно већу вредност бода у односу на остале, јер се на овај начин фаворит
изборне устакмице јасно издваја од својих конкурената. Међутим, повећањем броја
кандидата, вредност једног бода се смањује, али то не угрожава вредност бодова прве
преференције чија вредност спорије опада
- можемо очекивати и тактичко гласање, јер се на тај начин смањује ризик да
првопреферирани кандидат изгуби изборну утакмицу. То ће се учинити тако што ће
најмањи број бодова од стране бирача бити додељен кандидату који има највеће шансе
да победи кандидата који ужива највеће поверење бирача
- Примена већинског система на крају води поларизацији бирачког тела између две подједнако снажне
политичке странке, а дужа примена овог типа води у бипартијски страначки систем и на тај начин се
угожавају предности већинског система, као што су: мале изборне јединице, познавање кандидата и
гласање за личност кандидата итд...
 38. Пропорционални изборни систем

- Све до друге половине XIX века, већински изборни системи су били доминантни, али у таквим
условима мање политичке странке теже су долазиле до посланичких места, поготово ако је већински
изборни систем био примењен на већим изборним јединицама. Међутим, у другој половини XIX века
поставља се захтев да и мање политичке странке имају представнике у парламенту и да се мандати
додељују сразмерно освојеном броју гласова. Пропорционални систем омогућава да се мандати
расподељују између већих и мањих политичких странака, у сразмери са освојеним бројем гласова.
- Постоји неколико типова пропорционалних изборних система, јер већи број чинилаца утиче на њих:
1. Метод израчунавања изборног броја
- у питању је математички образац преко ког се израчунава изборни број као мерило и
критеријум за расподелу мандата. Све од XVIII века, па до XX века се трага за оптималним
моделом, који ће најпрецизније изразити однос између броја освојених гласова и броја
додељених мандата
2. Величина изборне јединице
- свакако да величина изборне јединице утиче на изборну позицију малих или великих
политичких странака, јер их може довести у повољну или неповољну позицију. Мале
изборне јединице искључују могућност мањим политичким странкама да освоје мандат,
док их велике изборне јединице стављају у повољнију позицију, јер им се повећавају
шансе да тај мандат добију
3. Изборне препреке
- могу бити различите: елиминациони критеријум, изборни праг и сл... а њихов циљ је да
отежају освајање мандата мањим политичким странкама, елиминишујући их из
расподеле мандата уколико не испуне прописане услове
- Правимо разлику између две групе пропорционалних изборних система:
1. Прву групу чине пропорционални изборни системи у којиме се настоји обезбедити примена
начела пропорционалности, јер се тежи ка сразмери броју освојених гласова и освојених
мандата. Ово се постиже већим изборним јединицама, одуством изборних препрека и
комбинацијом критеријума расподеле мандата
2. Другу групу чине пропорционални изборни системи који одступају од начела
пропорционалности или га примењују, али у ограниченом обиму успостављајући природне или
законске препреке (величина изборне јединице, изборни праг, критеријум елиминације...)
- У највећем броју ових система примењују се д’Онтова метода и квотни поступци (Херова, Друг или
Хагенбах Бишопова), а ређе и Нимајеров поступка.

39. Методи прерачунавања гласова у мандате

(Ово питање у књизи не постоји као текст, већ само као назив поглавља. На основу консултације са
колегама, колективно прескачемо ово питање, те уколико га неко извуче нека каже по нешто из
неколико наредних питања, тј. до 44)
 40. Методи изборних квота – изборни количник

- Овај метод се примењује у систему пропорционалног представљања када у једној изборној јединици
имамо расподелу мандата између више политичких странака. Овај метод се може применити у
неколико различитих облика, пре свега говоримо о:
1. Херова квота или Хамилтова метода
- основно правило овог метода је да се расподела мандата врши на основу удела гласова
који су дати једној кандидатској листи у укупно датим гласовима у изборној јединици,
нпр. уколико се бира 6 посланика, а странка освоји 1/6, добија један мандат
- метод израчунавања: укупан број важећих гласова у изборној јединици
---------------------------------------------------------------------- изборна квота
број посланика који се бира у изборној јединици
- на основу метода можемо закључити да се кандидатској листи додељује онолико
мандата колико се изборни количник садржи у броју гласова који је освојила. Међутим,
може се догодити да не буду сви мандати расподељени, а да на појединим листама
остане остатак гласова који није довољан за освајање још једног мандата и у том случају
се могу применити различите методе:
1. Највећи остатак гласова као критеријум – мандат ће се доделити листи која има
највећи остатак гласова. Међутим овај метод не одговара систему
пропорционалног представљања, јер долазимо до несразмере између броја
додељених мандата и броја освојених гласова, а то нарушава основни принцип
овог система
2. Највећи просечан број као критеријум – преостали гласови се деле са бројем већ
освојених мандата увећаним за један, затим се ти бројеви рангирају по величини,
а нераспоређени мандати се додељују листи која има највећи просечан број, нпр.
листа А има преосталих 438 гласова, а већ је освојила 7 мандата, те долазимо до
рачунице 438 : (7+1) = 54,75 и уколико је добијени резултат највећи, она добија
мандат
3. Најмањи остатак гласова као критеријум – нераспоређени мандати се додељују
листи која има најмањи остатак гласова
4. д’Онтово правило као критеријум – листи која има највећи број добија мандат:
Листа А: 438 : 1 = 438 – добија мандат
438 : 2 = 219
Листа Б: 336 : 1 = 336
336 : 2 = 168
Листа Ц: 400 : 1 = 400 – добија други нераспоређени мандат
400 : 2 = 200
5. Земаљске листе као критеријум – остатак гласова из појединих изборних
јединица се преноси на земаљску листу након чега се додељују преостали
мандати на основу збоирног остатка гласова сваке листе
- значајне карактеристике:
1. Известан број мандата углавом остаје нераспоређен
2. Овај метод може пресудно утицали на изборни резултат при расподели
мандата
3. Нераспоређени мандати се могу расподелити на нивоу изборне јединице,
изборног округа или целе земље
4. Расподела мандата поприма облик номонотоне функције, јер једном освојен
мандат може бити изгубљен у изборној јединици у којој се бира одређен број
посланика, ако се повећа број посланика у тој изборној јединици, а ако се повећа
број посланика који се бира, шансе за поновно освајање расту
- приликом примене овог метода, величина изборне јединице свакако утиче, јер се
повећањем броја посланика који се бирају, смањује изборна квота и уједно повећавају
шансе да мање политичке странке освоје мандат, али на освајање мандата утичу и
гласови који су бирачи доделили другим листама. Примена овог метода подстиче
повезивање мањих политичких странака, како би на лакши начин освојине више
мандата, али на овај начин се нарушава принцип пропорционалности и однос
гласови-мандати
 41. Друп и Хагенбах Бишопов квотни метод
Империјал квота

- Друп квота израчунава се применом следеће формуле: укупан број гласова

---------------------------- изборна квота
број посланика + 1
- Након израчунавања изборне квоте, гласови дати свакој листи се деле са њом, што би значило да
листа добија мандата у зависности од тога колико се изборних квота садржи у гласовима за листу.
Свакако да се применом ове квоте умањују проблеми расподеле нераспоређених мандата, јер они могу
бити додељени на основу критеријума испуњености пуне квоте, те нема потребе да се они распоређују
на основу остатка гласова. Међутим, може се догодити и тада да неки мандат остане нераспоређен, али
је то изузетно.
- Предност ове квоте је у томе што умањује број нераспоређених мандата, а већи број мандата се
расподели у првој подели уз пуну изборну квоту и на тај начин се умањује фаворизовање мањих
политичких странака на рачун већих. Такође, формирање коалиција неће допринети освајању мандата
и на тај начин се штити принцип сразмерног представљања
- Империјал квота је метод прерачунавања гласова у мандата који почива на умањеном изборном
количнику, а он се умањује тиме што се број посланика који се бира увећава са 2:
укупан број гласова
---------------------------- изборна квота
број посланика + 2
- Умањење изборног количника повећава број мандата који се додељују у примарној расподели
применом целог изборног броја и умањује употребу за накнадном дистрибуцијом мандата.

42. Најмањи заједнички делитељ (д’Онтова метода)

- Ово представља један од критеријума за расподелу мандата у пропорционалном изборном систему, а

ова метода је данас најчешће примењиван поступак. Пре свега потребно је ирачунати укупан број
гласова који је осволија свака листа и то представља бирачку масу. Након тога бирака маса се дели са
бројем посланичких места у изборној јединици. Добијени разултати се рангирају од највећег до
најмањег, а најмањи резултат представља заједничког делитеља који ће бити основно мерило за
расподелу мандата. На крају можемо рећи да ће свака листа добити мандата онолико колико је пута
најмањи заједнички делитељ садржан у њеној бирачкој маси.
- Евентуална одступања у пропорционалности су последица изборне географије и величине изборне
јединице, а мање самог метода прерачунавања гласова у мандате. Оно што је битно да једној листи
може припасти највише један мандат неке друге кандидатске листе, те то не утиче битно на
пропорциоју у односу између гласова и освојених мандата.
- Применом овог метода оставља се јако мали број нераспоређених мандата, а они се додељују листи
која освоји највећи број гласова или листи која није освојила ни један мандат, али о додели таквог
мандата може одлучивати и коцка. Међутим, поновним прерачуном бирачке масе сваке листе,
применом овог метода накнадно се расподељују преостали мандати на нивоу изборног округа. Уколико
они нису образовани, онда се остатак гласова сабира за целу земљу, а нераспоређени мандати се
преносе на изборну листу за земљу у целини.
- Предности овог метода:
- омогућава брзо прерачунавање гласова у мандате
- могућност да се одмах расподеле сви мандати, уз који изузетак
- спречава расипање гласова и њихово цепање између више изборних јединица

43. Метод математичких сразмера (Нимајерова формула)

- Прама овој формули укупан број посланичких места се множи са бројем гласова који је освојила свака
листа. Некон тога производ се дели укупним бројем гласова датих свим кандидатским листама, а ако
постоји изборни праг, из обрачуна се изузимају листе које га нису прешле. Свакој листи се додељује
онолико мандата колико целих бројева произлази из ове пропорције. Уколико један или више мандата
нису распоређени, додељују се кандидатским листама на основу највећег дела разломка.
 44. Мешовити изборни системи

- У неким изборним системима срећу се специфичне комбинације већинског и пропорционалног

система. Они настоје умањији недостатке већинског или пропорционалног изборног система.
Говорићемо о изборном систему у Мађаркој у којој је прихваћена комбинација већинског система и
пропорционалног представљања, као и применом Баденског система гомилања гласова на расподелу
мандата са земаљске листе на коју се пребацују нераспоређени мандати из свих изборних јединица.
- У овом Мађарском изборном систему постоји три типа изборних јединица у којима се примењују
различити системи расподеле мандата:
1. Први тип су изборне јединице појединачних кандидата и на овај начин се бира 176 посланика
од 386. Број посланика који се бира одређен је законом, а то су изборне јединице у којима је
кандидовање униноминално, а кандидате прадлажу политичке странке и грађани, а кандидат се
бира применом блажег облика апсолутне већине у првом кругу и применом релативне већине у
другом кругу
2. Други тип изборних јединица су територијални изборни окрузи у којима се избори одвијају на
основу листе, а примењује се пропорционални изборни систем. Кандидате предлажу политичке
странке које су имале своје кандидате у одређеном броју изборних јединица у којима се бирају
појединачни кандидати. На овај начин се бира 152 посланика, а тај број је такође одређен
законом
3. Трећи тип изборне јединице је подручје читаве државе. Оде нам постоји земаљска листа
кандидата на коју се пребацују остаци гласова из осталих изборних јединица, као и
нераспоређени мандати. Мандати се распоређују применом изборног количника, а на овај начин
се бира 58 посланика, али и више уколико их има неколико нераспоређених

45. Примери изборних система европских држава – већински изборни систем

1. Једнокружни већински изборни систем примењује се:

а) у изборима за Дом комуна у Уједињеном Краљеству. Он је сачињен од 659 посланика, а
изборне јединице су једномандатне и у свакој се бира по један посланик, а изабран ће бити
кандидат са највећим бројем гласова
б) у изборима за чланове Сената у Шпанији. Пре свега 204 посланика се бира непосредно, а друга
половина, тј. 47 бирају законодавна тела аутономних заједница. Непосредни избори за Сенат се
организују у оквиру покрајина, а оне су представљене са по четири сенатора, изузев неких
острва и градова Сеута и Мељила. Можемо закључити да су изборне јединице вишемандатне, те
бирачи располажу са по три гласа које могу расподелити између политичким странкама
2. Двокружни већински изборни систем примењује се у Франкцуској, приликом избора Народне
скупштине. Она је сачињена од 557 посланика, а кандидовање је униноминално, а територија земље је
подељена на онолико изборних јединица колико има посланика. Кандидат ће бити изабран у првом
кругу уколико за њега гласа најмање ¼ укупног броја бирача у изборној јединици. Уколико имамо
кандидате са једнаким бројем гласова, биће изабран старији кандида, а уколико нико не испуни услове,
имамо други круг, где ће се мандат одредити релативном већином, али постоје услови за улазак у
други круг, а то је да је кандидат освојио најмање 12,5% гласова. Уколико само један кандидат пређе у
други круг, право учешћа у другом кругу припада и двојици кандидата који су освојили највећи број
гласова у првом кругу. У случају једнаких гласова, опет побеђује старији кандидат.
 46. Примери изборних система европских држава – пропорционални изборни системи

- Највећи број држава Европске уније прихвата пропорционални изборни систем, али се користе
различите методе расподеле мандата. Конкретне разлике се праве узимајући у обзир то да ли се
мандати расподељују на нивоу изборних јединица или се гласови преносе на виши ниво.
- Метод изборног количника:
- користи се за избор Другог већа холандског парламента. Холандија је једна изборна јединица,
те се расподела мандата врши на националном нивоу. Уколико остане нераспоређених,
примењује се поступак на основу остатка гласова са кандидатских листа. Правимо разлику
између два случаја:
1. Први случај је уколико остане више од 19 мандата, онда се они додељују листама са
највећим просечним бројевима
2. Други случај је уколико остане мање од 19 мандата, онда се они додељују на основу
највећег остатка гласова
- мандати који су припали листи се распорењују кандидатима, водећи рачуна о
персоналним гласовима кандидата. Мандати се пре свега додељују кандидатима који су
освојили број гласова већи од половине изборног количника, а онда се међу њима
предност даје на основу персоналних гласова. Расподела мандата између осталих
кандидата остварује се према редоследу на листи, водећи рачуна о укупном броју места
који припада листи
- Хагенбах-Бишофов метод:
- примењује се у изборним системима Луксембурга и Грчке, али дајемо пример на Луксембургу,
јер његов изборни систем одликују слободне листе и нарочита техника гласања, тј. панаширање.
Имена кандидата се наводе на гласачком листићу по алфабетском редоследу, а бирач може
гласати за листу у целину или за различите кандидате са различитих листа, али може и два
гласа дати истом кандидату. Холандија је подељена на четири изборне јединице: југ, центар,
север и исток. Расподела мандата се одвија у две фазе:
1. У првој фази мандати се распоређују међу листама, а гласови дати листи или
одређеним кандидатима урачунавају се и листи и кандидатима са листе
2. У другој фази додељују се мандати који остану нераспоређени, а они се деле на основу
остатка гласова применом Хагенбах-Бишове методе
- Друп квота:
- примењује се у Ирској при расподели мандата за Веће посланика, а гласање је алтернативно у
облику једног преносивог гласа. Кандидати се наводе на гласачком листићу по алфабетском
редоследу, а биће изабран кандидат који достигне изборну квоту на основу првих преференција,
док се други гласови, који су преостали, распоређују на друге преференције. Он се множи бројем
гласова сваке од других преференција наведених на гласачким листићима кандидата, коме је
припао мандат. Некон тога, добијен производ се дели изборном квотом, а добијени количник се
прикључује првим преференцијама кандидата са највећим бројем првих преференција. Израбан
је кандидат који тако досегне изборну квоту, а вишак гласова се распоређује у складу са
наредним преференцијама, а поступак се понавља док потребан број кандидата не достигне
изборну квоту
- Д'Онтов метод:
- примењује се у Потругалији, Белгији, Аустрији, Финског и Шпанији (конгрес). Међутим,
говорићемо о Скупштини Португалије. Пропорционални систем ужива посебну заштиту, јер
устав брани ревизију типа изборног система, али забрањује и постављање изборног цензуса.
Кандидовање је по листама, а избори се одвијају у 22 изборне јединице, међутим, постоји их три
типа:
1. Посебне изборне јединице које чине аутономни региони Мадера и Азороска острва
2. Изборне јединице на континенталном делу територије
3. Две изборне јединице за бираче са пребивалиштем ван територије Потругалије
- мандати се расподељују на нивоу изборних јединица, а ако су количници изједначени,
последњи расположиви мандат додељује се листи са најмање преосталих гласова
- Измењен Сент-Лагиов метод:
- примењује се у Данској и Шведској, али говорићемо о Парламенту у Данској. Сачињен је од 179
посланика и једнодоман је, а његови чланови се бирају по пропорционалном принципу.
Кандидовање је по листама у изборним јединицама, којих је 17. Међутим, расподела мандата се
одвија у две фазе:
1. У првој фази расподељују се мандати на нивоу регионалних изборних јединица, тј. 135
мандата
2. У другој фази расподељују се додатни мандати, тј. 40 на основу највећег остатка
гласова, али да би политичка странка добила овај мандат мора испунити један од услова
- Нимајеров метод:
- користи се при расподели мандата у Немачкој у доњем дому паламента који је сачињен од 656
или више посланика. Од тога 328 посланика се бира у једномандатним изборним једининцама и
униноминалне кандидатуре. Остатак посланика се бира са листа, а њих истичу у свакој од 16
федералних јединица. Бирач располаже са два гласа, један даје кандидату, а други кандидатској
листи. У вишемандатним изборним јединицама о расподели мандата између листа пресуђује
Нимајеров метод, а право учешћа у расподели има листа која освоји најмање 5% важећих
гласова на нивоу федерације или мандат у најмање три једномандатне изборне јединице.
Дистрибуција мандата се одвија у две фазе:
1. У првој фази на бази Нимајеровог метода утврђује се колико мандата добија изборна
листа у федералној јединици у којој је истакнута, а при обрачуну узима се у обзир укупан
број мандата који датој федералној јединици припадају
2. У другој фази број мандата који је освојила листа на нивоу федералне јединице,
умањује се за број који је иста партија освојила у једноомандатним изборним јединицама
исте федералне јединице, а разлика у мандатима попуњава се кандидатима са листе

47. Примери изборних система европских држава – мешовити изборни системи

- Овај систем примењује се при избору Већа посланика и Сенату у Италији. Веће посланика има 630
чланова, од којих се 475 бира у једномандатним изборним јединицама по већинском изборном систему,
а 155 посланика у вишемандатним изборним једницама по пропорционалном изборном систему.
Имамо 26 једномандатних изборних јединица, а сами бирачи располажу са два гласачка листића, један
користе за гласање о кандидатима, а други када бирају изборне листе. У једномандатним изборним
јединицама мандат припада кандидату који освоји највећи број гласова, а расподела преосталих 155
мандата одвија се на нивоу целе државе на пропорционалном принципу применом изборног
количника. Гласови који се природају листи на нивоу земље обрачунавају се по посебном поступку, по
ком се збир гласова које је листа освојила, одузима број гласова који је освојио другопласирани
кандидат увећан за један у једномандатним изборним јединицама у којима је победио кандидат који
припада листи.

48. Изборне јединице – општи појам и критеријуми образовања изборних јединица

- Изборне јединице су важан део изборног система, јер њихово обликовање може значајно утицати на
тип изборног система, јер се изборном географијом један тип изборног система може променити у
дурги, а један принцип образовања представничког тела, попримити други.
- Можемо рећи да појам изборне јединице одређују неки елементи, као што су број посланика који се
бира, величина бирачког тела и територијално простирање. Тако да можемо закључити да:
- свакој изборној јединици припада одређен број мандата
- свака изборна јединица обухвата одређен део бирачког тела
- свака изборна јединица обухвата одређено територијално подручје
- Подручје се одређује законима, а најчешће су то посебни закони о изборним јединицама.
- Основно мерило које се примењује на образовање изборних јединица ослања се на једнакост грађана у
остваривању бирачког права, тј. један човек = један глас, али постоје и неки други критеријуми као што
су: демографски, регионални, историјски, географски, економски и тд... Како су критеријуми важни, они
су у неким правним системима утврђени самим уставима, те законодавац нема могућност да
установљава нове.
 49. Типови изборних јединица и утицај образовања изборних јединица на резултат избора

- Основни критеријум разликовања изборних јединица је број посланика који се бира у изборној
јединици, те правимо разлику између:
1. Униноминалне изборне јединице
- ово су мале изборне јединице у којима се бира један посланик, а избор посланика може
се заснивати само на већинском принципу. Овај тип јединице увек обухвата један део
бирачког тела, те можемо направити разлику у мерилима према којима се оно
дефинише:
1. Прво мерило представља број становника на подручју на коме се образује
изборна јединица, али онда она обухвата и становништво и које има и које нема
бирачко право, те можемо рећи да се бира један посланик на одређен број
становника
2. Друго мерило представља број бирача приликом формирања изборне јединице,
те се један посланик бира на одређен број бирача
- оно што је карактеристично за овај тип изборне јединице је да свака мора обухватати
приближно исти број бирача, због одржања принципа једнакости
2. Плуриноминалне изборне јединице
- ово су изборне јединице у којима се бира више од једног посланика, али овде нам се
јављају два критеријума која морају бити испоштовања приликом њиховог формирања, а
то су једнакост бирачког права и сразмерност представљања
- границе ових изборних јединица се не мењају, али се обликују у складу са одређеном
територијалном организацијом или организацијом судства. Свакако да ова усклађивања
утичу и на то који се број посланика бира, јер повећање броја посланика може утицати на
резултат избора увећавајучи или умањујући индекс пропорционалности и ефекте
пропорционалног изборног система
- проблем који се овде јавља је да долазимо до неједнаких величина изборних јединица,
као и до одређених диспропирција које су последица регионалне територијалне поделе
(градови и села)
- Свакако да образовање изборних јединица може утицати на резултат избора на два начина:
1. Први се огледа у томе да се обликовањем изборних јединица обезбеди предност кандидата
или кандидатске листе, те постоји више оваквих могућности:
а) Формирање изборних јединица утврђења које почивају на концентрацији бирача
наклоњених одређеном кандидату или политичкој странци
б) Образовање изборних јединица успостављањем граница које цепају бирачко тело
наклоњено неком кандидату или политичкој странци
2. Други се огледа у томе се не врше нужне интервенције и неопходне реформе изборних
јединица. Утицај овог начина поготово нам је видљив у вечинским изборним системима, јер
свако повећање броја бирача у изборној јединици у којој се бира један кандидат, захтева да се
границе изборних јединица промене, како би принцип једнакости био очуван. Честе промене
изборних јединица могу бити прилика да оне буду постављене тако да се утиче на изборни
резултат

50. Gerrymandering или Џеримандеринг

- У теорији нам се ово наводи као типичан пример политички пристрасне поделе на изборне јединице,
јер се оне формирању водећи рачуна о концентрацији бирача наклоњених одређеном кандидату.
Стварањем оваквих изборних јединица на изборни резултат се може утицати на два начина:
1. Први представља да се границе постављају тако да се обухвата бирачко тело наклоњеном
једном кандидату, те му се осигурава победа, а овакве изборне јединице називају се још и
утврђења или бункери
2. Други представља дисперзију и поделу бирачког тела, јер се изборне јединице формирају тако
да се бирачко тело које преферира једног кандидата цепа и на тај начин се обезбеђује губитак
тог кандидата. Ово другачије можемо назвати и ефекат бачених гласова, јер у униноминалним
изборним јединицама баченим гласовима се називају гласови преко 50% које освоји кандидат
странке која је фаворит изборне утакмице. Такође, ови гласови могу одлучујуће допринети
освајању мандата у некој другој изборној јединици, у којој кандидати странке фаворита не
уживају довољну подршку
 51. Изборне јединице и тип изборног система

- Поред правила која се примењују на расподелу мандата, образовање изборних јединица може утицати
и на промену или одступања од типа изборног система:
1. Униноминлане изборне јединице
- у изборним системима који почивају на већинском принципу за обликовање изборних
јединица важно нам је да свака изборна јединица обухвата подједнак број гласова, јер се
на тај начин претпоставља да ће сваки глас имати исту вредност. Уколико дође до већих
одступања у погледу броја бирача, долазимо до неједнакости вредности гласа, јер ће се
један посланик бирати на неједнак број грађана, те у некој изборној јединици за освајење
мандата може бити потребан мањи број гласова, а у другој већи
2. Плуриноминалне изборне јединице
- свакако да нам је број посланика који се бира у једној изборној јединици битан, јер
постоје два принципа конституисања представничког тела, а то су једнакост бирачког
права и сразмерност представљања
- овај тип изборних јединица се може груписати у три подгрупе:
1. Мале изборне јединице у којима се бира до пет посланика
2. Средње изборне јединице у којима се бира од шест до десет посланика
3. Велике изборне јединице у којима се бира преко десет посланика
- можемо рећи да је у малим изборним јединицама индекс пропорционалности низак, а у
великим висок. Поред тога, процентуална препрека гласова неопходна за освајање
мандата је у малим изборним јединицама висока, док је у великим ниска
- уколико дође до промене у величини изборне јединице, могуће је не мењајући основна
правила која пресуђују у расподели мандата да се измени ефекат пропорционалног
система у већински. Међутим, начело пропорционалности обезбеђује се методом
расподеле мандата и величином изборних јединица, али потребна је њихова сагласна и
складна примена

52. Критеријуми одређивања броја посланика и изборни праг

- Број посланика који се бира у представничко тело одређује се применом различитих критеријума.
Свакако да број посланика зависи од броја бирача у држави, а начело један човек један глас налаже да
се један посланик бира на одређен број бирача или становника. У неким земљама, дистрибуција
мандата се регулише и Уставом, нпр. Шпанија, Итлаија, Аустрија...
- Број посланика може бити одређен унапред у уставу или закону, те се тај утврђен број дели између
изборних јединица. У већинским системима уз униноминално кандидовање образује се онолико
изборних јединица колико се посланика бира у представничко тело, а у пропорционалном систему,
посланичка места се деле између изборних јединица сразмерно броју бирача у њима. Међутим, број
посланика не мора увек бити унапред познат, јер критеријум може бити одређен и накнадно и број
посланика се може разликовати од избора до избора, а критеријуми су нпр. одређивањем броја бирача
који бира једног кандидата или комбиновање овог са судском, административно-територијалном или
управном организацијом. Свакако да број посланика може бити познат непосредно пре избора, када
буде утврђена величина бирачког тела. Имамо и ситуације у којима се број посланика одређује након
избора, када се у обзир узима број бирача који су изашли на изборе, те се одређује на који број се
додељује једно посланичко место. Свакако да ће број посланика бити различит од избора до избора...
- Изборна квота је процентуално изражен број гласова који је потребно освијити за једно посланичко
место, а он се израчунава тако што се број гласова дели са бројем посланика који се бирај. Међутим она
је важна за израчунавање критеријума елиминације, тј. законског прага. Он је законом утврђен
процентуално изражен минималан број гласова који мора бити освојен да би кандидатска листа могла
да учествује у расподели мандата. Међутим, може се догодити да кандидатска листа достигне
природни праг, тј. изборну квоту, али не и законски праг, јер је он увек већи од природног, а најчешће
износи 2%, 3%, 4%, 5% итд...
 53. Представљање грађана

- Посланици репрезентују грађани који су их изабрали, међутим у великом броју земаља устав или
изборни закон прописују да посланик представља све грађане, а не само оне који су гласали за њега, а
ово је повезано са начелом слободног мандата. У неким системима посланик репрезентује само грађане
изборне јединице у којој је изабран или само бираче, тј. само грађане који имају право гласа.
- Постоје примери, нпр. Италија, Пољска, Хрватска, који нам доказују да одређени правни системи
гарантују право на репрезентовање и држављана који немају стално пребивалиште у земљи. Међутим,
овде долази до сукоба мишљења, јер присталице супротног становишта истичу смисао
репрезентовања, те бирачи који не живе на подручју матичне државе не треба да суделују у управљању
заједницом у којој сами не живе. За овакав тип бирача обезбеђена су посебна бирачка места, нпр.
дипломатска и конзулатска представништва, али је могуће и да у парламенту буде унапред резервисан
одређен број места за посланике који репрезентују ову категорију бирача или да се за њих образују
посебне изборне јединице за избор посланика.
- Најзначајнији критеријум репрезентовања грађана је принцип једнакости бирачког права, тј. један
човек, један глас. У једномандатним парламентима, као што сту парламент Португалије, Финске,
Данске и тд.. принцип репрезентовања бирача допуњен је и коригован принципом регионалног
представљања.

54. Равномерно представљање мушакраца и жена

- У великом броју држава жене су мање заступљене у парламенту од мушараца, иако устави гарантују
бирачко право без дискриминације. Проблем је глобалан па се због тога решава и на пољу
међународног права. Бројне међународне конвенције установљавају стандарде чији је циљ да
допринесу равноправном репрезентовању жена и мушкараца у парламенту и утврђују посебне мере за
отклањање дискриминације у овој области.
- Међутим, свакако да устави и закони изричито прописују недискриминаторну природу посебних мера
и њихово темпорарно дејство, а посебне мере се примењују док се не постигне циљ због кога су
уведене. Њихова примена за резултат даје повећање броја жена у парламентима, а закони о изборима
ближе регулишу садржај посебних мера, јер њихов садржај и природа делом зависе од типа изборног
система.
- Већински изборни систем укључује посебне мере које обухватају помоћ при кандидовању жена, нпр.
ослобађање од полагања депозита за кандидате мање заступљеног пола, већа материјална средства за
изборну кампању итд.. Док пропорционални изборни системи пружају реалније изгледе да жене буду
више заступљене у парламенту. Међу најефикаснијим мерама је одређена квота на листи кандидата за
мање заступљени пол, те на свакој листи мора бити номиновано најмање 30% кандидата мање
заступљеног пола, а то је законски услов за пуноважност листе. Свакако да ова мера може бити праћена
још неким условима у системима у којима постоје затворене и строго структуриране листе, а пре свега
нам се јавља право да на сваком трећем месту мора бити кандидаткиња, затим посланик коме је
истекао мандат, се замењује кандидатом истог пола и сл...
- Уколико кандидатска листа бива славо структурирана, посебне мере укључују и различите технике
гласања, које омогућују бирачима да гласају за појединачне кандидате у оквиру листе.
 55. Представљање националних мањина

- Припадницима националних мањина гаратује се право на репрезентовање у парламенту, поред неких

општих међународних докумената, имамо и нека посебна. Свакако да исто тако, имамо нека општа
политичка права, али имамо и посебна која се гарантују припадницима националних мањина. Такође,
од великог значаја су препоруке које се односе на изборни систем и његове ефекте на репрезентовање
припадника националних мањина у парламенту. Свакако да су ти стандарди општи, али свака држава
ће својим прописима ближе уредити њихов садржај.
- На остваривање права националних мањина утиче више фактора, а то су пре свега неки објективни
фактори, нпр. број припадника националних мањина, колико националних мањина има и сл...
Могућност коришћења овог типа права зависи од институционалног оквира у коме се ова права
стварају, а тај оквир дефинишу прописи о изборима, правила о расподели мандата, обликовање
изборних јединица и постављање њихових граница, посебне мере и сл...
- Право националних мањина на политичко организовање:
- земље које гарантују ово право дају веће могућности за остваривање овог права. Свакако да је
чињеница да националне мањине могу основати политичке странке, али то неће аутоматски
довести до освајања мандата, али свакако да ће им бити олакшано кандидовање, јер ће добити
гласова од припадника исте мањине. Међутим, јавља се проблем, да припадници једне
националне мањине могу гласати и за друге политичке странке, тако да можемо рећи да нам је
ово право потребан, али не и довољан услов за репрезентовање националних мањина у
парламенту
- Изборни систем и право на репрезентовање националних мањина
- наравно да и изборни систем утиче на могућност репрезентовања припадника националних
мањина:
1. Пропорционални изборни систем пружа веће могућности за остваривање овог права
2. Већински изборни систем даје повољније решење уколико су националне мањине
концентрисане на одређеном простору и онда чине већинско становништво
- у већини држава је прихваћен пропорционални изборни систем, јер је погоднији за
репрезентовање националних мањина. Морамо узети у обзир неке ефекте који на то могу
утицати:
1. Избор формуле за прерачунавање
- свакако да нам је ово битан фактор, јер неке формуле дају предност већим
(формула највећег просека), а неке мањим политичким странкама (метод
највећег остатка гласова)
2. Изборни праг
- такође битно утиче, а његов ефекат је двострук, јер правимо разлику између
природног и законског, такође правимо разлику између тога да ли се рачуна на
нивоу државе или на нивоу изборне јединице
- у неким земљама у којима постоји, неће се примењивати на мањинске листе,
нпр. Немачка или Пољска, али може се резервисати и одређен број места за
представнике националних мањина, нпр. Румунија
3. Изборне јединице
- свакако да њихова величина, број и постављање границе представљају битне
елементе, јер у пропорционалним системима правимо разлику између три
подгрупе изборних јединица у којима се бира више кандидата (спомињао сам
горе), јер у малим изборним јединицама шансе да странка националне мањине
добије мандат су мале, док су у великим веће
4. Техике гласања
- оне заправо могу олакшати избор националних мањина и деловати у правцу
подстицања могућности за избор националних мањина. Постоје различити
облици преференцијалног гласања који се примењују у више земаља, а предност
ових техника је у томе што омогућавају да се гласа за кандидата и када је
кандидовање по листама, те то доприноси лакшем избору националним мањина у
парламент
 56. Представљање политичких странака

- Парламент није само представништво грађана, већ и политичких странака, јер се сами избори одвијају
упосредством политичких странака, јер оне носе процес номинације кандидата, али и састављају и
профилишу политички прогам. Такође, оне организују и воде изборну кампању. Тако да можемо рећи
да избори представљају надметање политичких програма.
- Облик и врста изборног система утиче на квалитет и могућност репрезентовања политичких
странака, јер већински изборни системи за последицу имају бистраначку структуру парламента, те нам
се јављају две политичке странке, од којих је једна више заступљена. Међутим у овој ситуацији, таква
структура парламента не одражава вољу већине бирача, нити нам се јавља лепеза различитих
политичких интереса бирача.
- Репрезентовање политичких странака нам је више видљиво у пропорционалном изборном систему,
јер се изборна утакмица одвија између кандидатских листа, које освајају мандате у сразмери са бројем
освојених гласова. Тако да нам се у парламенту јавља већи број политичких странака, а ни једна неће
имати парламентарну већину.
- Поред освојених гласова, на могућност представљања политичких странака у парламенту утичу и тип
изборног система, формула расподеле мандата, изборни праг, величина, број и границе изборних
јединица итд...

57. Представљање региона

- Европска повеља о регионалној самоуправи утврђује принцип учешћа региона у доношењу одлука
централних власти, поготово када њена регулатива може променити обим регионалне самоуправе или
утицати на интерес региона.
- Облици учешћа региона у пословима централне власти укључују више могућности:
1. Облици репрезентовања регија у парламенту су различити, нпр. дводомна структура
парламента, изборне јединице које се простиру на подручју регије, регионални принцип при
конституисању дома грађана у федерацијама, постављање границе изборних јединица које се
образују у оквиру федералне јединице и нарочитим поступком расподеле мандата...
2. Такође, различит је начин избора посланика који репрезентују регије у дводоманим
парламентима. У неким системима представника бирају грађани, нпр Италија, у неким органи
региона, нпр. Холандија итд, у некима се део бира од стране грађана, а део бирају законодавна
тела региона, нпр. Шпанија и тд... Устав гарантује минималан број посланичких места у сваком
региону или у сразмери са бројем становника који живи на подручју одређеног региона
- У дводомним парламентима федералних држава обезбеђује се репрезентовање региона при избору
дома који репрезентује грађане, постављањем границе изборних јединица и начином расподеле
мандата, а у једнодомним парламенитма принцип репрезентовања регија је инкорпорисан у изборни
систем, нпр. Португалија, Данска и Финска
 58. Други дом парламента и критеријуми представљања

- Други дом има специфично место у парламенту, а његов статус одређује више чинилаца:
1. Репрезентовање федералних јединица
- у овом случају, репрезентовање почива на два принципа:
1. Принцип паритета
- овај принцип подразумева равноправност федералних јединица, без
обзира на величину или број становника. Можемо рећи да сваку
федералну јединицу представља једнак број представника у другом дому
2. Принцип сразмерне заступљености
- овај принцип подразумева да сваку федералну јединицу представља
одређен број представника, који се одређује на основу броја становника
- избор посланика у федерални дом је најчешће посредан, јер они представљају
федералну јединицу, али у неким земљама представнике могу бирати и грађани. Постоје
различита решења посредног бирања, нпр. представнике може бирати парламент
(Аустрија), егзекутива федералних јединица (Немачка) или да део бирају парламенти
федералних јединица, а део именују владе федералних јединца (Русија)
2. Репрезентовање у другом дому унитарних држава
- постоје заједничка својства која одликују састав овог дома:
1. Начин избора посланика
- комбинују се систем избора и именовања, јер део посланика бирају
грађани, а део је именован, тј. део постаје посланик по положају. Можемо
рећи да се због тога пасивно бирачко право стиче под строжијим условима,
а то се огледа најпре у годинама старости. Број посланика за други дом је
мањи од броја посланика у дому грађана, али у неким земљама мандат
посланика у овом дому је дужи од мандата у дому грађана. Такође, битно је
да се напомене да се мандат посланика не обнавља у целини, већ се у
одређеном временском размаку обнавља мандат дела посланика
2. Репрезентовање територијалних јединица
а) у неким државама посланици се бирају посредно (Француска) или се део
бира посредно, а део непосредно (Шпанија). Приликом избора користи се
више критеријума, али два су најважнија:
1. Право регије да буде репрезентована у другом дому
2. Специфичност статуса регије, број становника, географски
положај и сл...
б) у неким другим државама, репрезентовање у другом дому се обезбеђује
непосредним избором посланика и расподелом мандата на нивоу региона
(Италија), гарантовањем одређеног броја посланичких места за сваку
регију, непосредним избором посланика...
3. Репрезентовање националних заједница
- ово нам је карактеристично за састав Сената у Белгији, јер је њен
национални састав сачињен од фламанца, француза и немаца, али она је и
регионално уређена држава коју чине валонски, фламански и бриселски
регион. Овако сложене прилике одражавају се на састав Сената и имају за
последицу специфичан начин избора посланика овог дома
3. Социјално економско или професионално представништво
- посланике бирају струковне или професионалне организације или
одређене социјално економске групације. У овом случају други дом или
део посланика овог дома репрезентују одређене социјалне и
професионалне групације
4. Одлике аристогратског представништва
- у Енглеској ово представља битну одлику овог дома, јер посланици Дома
лордова не подлежу избору, већ у његов састав улази племство по
положају. Међутим, о очувању аристрократског представништва говоре и
други елементи, нпр. строжији услови за стицање пасивног бирачког
права, дужи мандат, стицање мандата по положају, именовање дела
посланика овог дома од стране егзекутиве, тј. шефа државе итд...