УВОД У ПРАВО – ВЕЖБЕ

претходни појмови
- тезе -
Реч дисциплина има 2 основна значења:
1) ред, послушност, покорност, стега
2) грана науке, филозофије или вештине
- Реч дисциплина ће бити коришћена у свом другом значењу, дакле, као
огранак систематизованог сазнања (или умећа)
- Према непосредној сврси сазнања које пружају тј. садрже, дициплине
се могу поделити на:
1) теоријске
2) практичне
- Увод у право, поред филозофије права и правне методологије, спада у
групу теоријскоправних дисциплина.
- Теоријскоправне дисциплине служе потпунијем овладавању знања из
конкретних, појединачних правних наука.
- Увод у право зато што је теоријскоправна дисциплина намењена поче-
тницима у праву, садржи и излаже само део сазнања која садржи (тј.
излаже) Теорија права и државе.
 Према карактеру сзнања које пружају тј. садрже дисциплине се могу
поделити на :
1. научне
2. филозофске

 Наука је објективно, критичко, методски изведено знање о предмету. Наука

се може одредити и као систематизовано искуствено (искуствено провер-
љиво) сазнање о предмету.
 Филозофско сазнање, за разлику од научних сазнања, је надискуствено тј.
непроверљиво, мада је и оно систематско.

 Увод у право је превасходно научна, али делимично и филозофска правна

дисциплина, што значи да садржи две врсте сазнања:
1. искуствена, која чине највећи део
2. надискуствена, која чине много мањи део садржине ове дисциплине
 Свака дисциплина (било научна, било филозофска) има три елемента који
је одређују, по којима се она разликује од свих осталих дисциплина, а то
су:

1. предмет – оно што та дисциплина проучава, а то су појаве (или феномени)

у свету одн. стрварности, или, још прецизније, особине и везе (одн.
структура тј. састав и функционисање, укључив настанак, промене и
нестанак) тих појава
2. метод – скуп поступака и средстава којима се проучава предмет
3. садржина – скуп сазнања о предмету, до којих се дишло употребом метода

 Предмет правних дисциплина је пре свега право и то било право у целини

и у свим његовим аспектима, било део права или један аспект, било једна
страна права у целини или дела права.
 Пошто је право веома тесно повезано са државом, као предмет
правнонаучних дисциплина неретко се одређују обе те узајамно повезане
појаве – право и држава, или се каже да је предмет правних дисциплина
државно-правни поредак.
 Основна подела научних правних дисциплина је подела према предмету на:

1. апстрактне – проучавају право и државу у целини, међусобној

повезаности и повезаности с другим појавама, дакле, право и државу као
друштвене појаве, и то без обзира на простор и време у којима се јављају,
па се њихова сазнања односе на све државе и сва права

2. конкретне правне науке проучавају једну конкретну државу и право или

једну конкретну групу држава и права (груписаних или просторно или
временски или понекој карактеристичној особини) или део неког
конкретног права и државе

 Конкретне правне науке се опет према предмету даље могу поделити на:
1. историјскоправне
2. позитивноправне

 Поред свега наведеног, на правним факултетима се изучавају и друге

сродне науке одн. дисциплине – социолошке, економске, политичке,
филозофске, страни језици, реторика и др., без којих се комплексни
феномени права и државе не би могли ваљано и свестрано проучити.
 ПРЕДМЕТ УВОДА У ПРАВО
 Премет сваке науке као што је већ речено - оно што та дисциплина проучава,
а то су појаве (или феномени) у свету одн. стрварности, или, још прецизније,
особине и везе (одн. структура тј. састав и функционисање, укључив
настанак, промене и нестанак) тих појава

 Предмет правних наука је право, одн. држава и право, одн. државно-правни

поредак. Оне проучавају особине ових појава и њихове везе (и то, како, с
једне стране њихове структуралне и функционалне везе, тако, с друге стране,
њихове међусобне везе и везе с другим сродним појавама)

 Увод у право проучава особине и везе свих држава и свих права, али не све
особине и везе свих држава и права, већ само оне које су заједничке свим
државама и свим правима, а међу тим заједничким нарочито оне које су
битне за све државе и права. Укратко се може рећи да предмет Увода у
право чине заједничке и битне особине и везе свих права и држава.

 Поступак издвајања заједничких и битних особина и веза које постоје у свим

правима и државама јесте поступак апстраховања и по њему су апстрактне
правне науке добиле име.
 МЕТОД УВОДА У ПРАВО

 Метод (од старогрчке речи methodos = пут) је фигуративно пут ка сазнању

предмета науке (одн. дисциплине), пут ка науци (у ужем смислу).
 Метод је интегрални део (елемент) сваке науке и представља начин или
поступак (укључујући и средства које се у том поступку користе) којом се
проучава одн. сазнаје предмет науке.
 Методи Увода у право су бројни јер су право и држава изузетно слжене
појаве. Међу тим бројним методима довољно је издвојити три главна и три
споредна метода.

 Главни методи су:

1. правни метод – најстарији метод изучавања права. Има две основне
функције:
а) да утврди садржину правних норми
б) да среди, систематизује правне норме у складну, уређену и
непротивречну целину – правни систем
 Овај метод се користи у свим правним дисциплинама, а њиме се обрађује
позитивно право. Правним методом се право и држава проучавају
некритички.

2. социолошки метод има две основне функције

а) да испита и утврди друштвене узроке одн. промене у праву и држави (тј.
утицај друштва и друштвених појава на право и државу)
б) да испита да ли се право (ефикасно) остварује (или постоји раскорак
између нормативног и стварног) и какав је учинак одређене садржине
правних норми у друштву, у друштвеним односима (тј. Дејство права /и
државе/ на друштво)

3. аксиолошки метод служи за испитивање и утврђивање вредности и то

како оних вредности које се остварују у држави и праву, тако и оних
вредности које би требало да се остварују у држави и праву

 Споредни методи су:

1. историјскоправни
2. упоредноправни
3. технички
 ОДНОС УВОДА У ПРАВО ПРЕМА КОНКРЕТНИМ
ПРАВНИМ НАУКАМА

 Увод у право је у односу на конкретне правне науке:

1. Општа правна наука по свом

предмету
садржини
методу

2. Основна правна наука по

предмету
садржини

3. Уводна правна наука у два смисла

 ТЕМА: ПРОБЛЕМИ ДЕФИНИСАЊА ДРЖАВЕ И ПРАВА
-Тезе-

 У дисциплинама које проучавају државу и право нема сагласности у

погледу дефинисања државе и права. Та сагласност није постојала ни у
прошлости, а нема је ни данас.
 Основни разлог непостојања сагласности је сложеност (комплексност)
државе и права.
 Та сложеност се огледа у томе што држава и право као појаве имају:
1. Различите стране (аспекте), нпр. Друштвену, духовну, идејну,
нормативну, вредносну итд. Различите дефиниције обухватају одн.
изражавају различите стране (аспекте) државноправне појаве.
2. Сложену структуру (састав)
3. Комплексну функцију (задатак, намену, циљ, сврху)

 Неки спорови у дефинисању државе и права јесу више терминолошке

него суштинске природе.
 Узрок постојања различитих дефиниција државе и права може се налазити и у
постојању разних схватања саме дефиниције, затим, у постојању разних
метода дефинисања, одн. разних врста дефиниција.

1. према разним схватањима о томе шта је предмет дефинисања – ствар, реч

или појам – те сходно томе, и шта је сврха дефинисања: да ли је то одређење
суштине ствари, значења речи или садржине појма, разликују се:

 Реалистичко (од лат. res=ствар)

 Номиналистичко (од лат. nomen=име) и

 Концептуалистичко (од лат. conceptus=појам)

схватање дефиниције одн. реалистичка, номиналистичка и
концептуалистичка дефиниција.
2. осим класичног метода дефинисања помоћу најближег рода и врсне
разлике (лат. Per genus proximum et differentiam specificam) међу методе
дефинисања спада и имплицитни, денотативни, остензивни и др. начин
дефинисања.

3. дефиниције се могу поделити на:

а) дескриптивне
б) прескриптивне
 ТЕМА: ШТА ЈЕ ДРЖАВА (ПРОБЛЕМ ДЕФИНИЦИЈЕ ДРЖАВЕ)
- Тезе-

 Два различита приступа проучавању државе:

1. Први приступ карактеристичан за политичку филозофију покушава

да да одговор на питање: каква треба да буде држава?

2. Други присту карактеристичан за политичкоправне науке покушава

да одговори на питање: кава је држава, а не каква би требало да
буде?

 Из овога следи да не постоји једна кратка и опште прихваћена

дефиниција државе
 ТЕМА: ДРЖАВА КАО ОРГАНИЗАЦИЈА
И КАО ЗАЈЕДНИЦА
- Тезе-
 Шта је организација – организација је група људи окупљених око
остваривања одређеног циља, међу којима постоји подела рада, утврђена
правилима.
 Елементи:

1. Релативна трајност и стабилност организоване друштвене групе

2. Остваривање одређених циљева због којих је и настала и посстоји одређена

група људи

3. Подела рада

4. Правила која утврђују ту поделу рада

5. Унутрашња структура

 На овај начин одређена организација представља родни појам државе

 Држава се од других друштвених организација разликује следећим
обележјима:

1. Монополска контрола над средствима насиља

2. Територијалност

3. Сувереност

4. Безлична структура власти

5. Легитимитет

 Ова обележја представљају ону особену разлику која одваја државу

од других друштвених организација
 Држава се дакле може дефинисати као основна
политичка организација у глобалном (потпуном)
друштву, посебан политички апарат одвојен од
цивилног друштва,која располаже највишом,
сувереном, влашћу над становничтвом
настањеним на одређеној територији, утемељеној
на праву на легитимну употребу монопола
физичког насиља и која ужива бар минимум
подршке сопственог народа.
 Модерно позитивно право (као људска, а не божанска
творевина) се може легитимизовати кроз народну
сувереност и људска права

 Држава представља легитимну територијалну заједницу с

највишом влашћу
 ТЕМА: ЈЕЛИНЕКОВО УЧЕЊЕ О ТРИ ЕЛЕМЕНТА
ДРЖАВЕ
-Тезе-
 Држава као субјект међународног права поседује следеће
карактериситике:
1. Стално становништво
2. Одређену територију
3. Владу
4. Способност да ступа у односе са други државама

 Држава је територијална заједница људи с врховном влашћу

 Геор Јелинек – држава се састоји из три елемента:

1. Државне територије
2. Државног народа
3. Државне власти
 TEMA: ПОЈАМ ПРАВА

(расцеп у приступу појму права; порекло и вишезначност назива право;

основно значење речи право; дефиниција права)

 1. Вишестраност правног феномена

 Реална појава (право као друштвена појава; психолошка страна права)

 Идеална појава (право као вредност – нормативна страна права)

 2. У теорији такође постоји расцеп (три приступа)

 3. Етимологија речи право у нашем и европским језицима

 4. Најоправданије је поћи од друштвених норми као genusa појма

права
 5. Друштвена правила и природни закони

 6. Најважније врсте друштвених правила:

 Обичај
 Морал
 Право

 7. Лукићева ужа и шира дефиниција

 8. Фокусирање на ужу дефиницију права као скупа норми

санкционисаних државном принудом и главне разлике у односу на
друге друштвене норме
Посредно или непосредно их ствара држава

Принудне су (могуће их је силом наметнути)

Обавезујуће су без обзира на њихов морални квалитет

 9. О легитимности

 Предмодерно право: традиција и религија као извор легитимности

 Модерно право: начело народне суверености и људска права

 10. Коначна дефиниција права –

право је скуп легитимних норми које непосредно или посредно ствара
и увек санкционише држава
 ТЕОРИЈЕ О ПРАВУ
ТЕМА: ПРИРОДНОПРАВНЕ ТЕОРИЈЕ

 Кључно питање: шта је праведно право? (однос између права и

правде)

 Заступници природног права сматрали су да постоје два нормативна

система правила:

 природно право (систем правила вишег реда)

 позитивно право (систем правила нижег реда)

 само филозофија природног права може да одреди мерило ваљаности

позитивног права

 историјски гледано природноправне теорије су настале као критика

позитивног права (изузетак представља средњевековна хришћанска
доктрина природног права која је имала супротну улогу – да оправда
потребу поштовања позитивног права и кад оно није у складу са
природним правом)
 ТЕМА: ПРАВНИ ПОЗИТИВИЗАМ

 правни позитивизам настаје у 19. веку

 у правној литератури под правним позитивизмом сматра се следеће:

 став да су закони заповести

 не постоји нужна веза између права и морала

 анализа правних норми има властиту вредност

 правни систем је затворен логички систем

 ваљане одлуке могу да се добију дедукцијом из унапред одређених

правних правила
 Разлике између природног и позитивног права:

 природно право:

 1) вечно, универзално и непроменљиво

 2) не ствара се, већ открива умом

 3) у складу је са људском природом

 позитивно право:

 1) различито у простору и времену; променљиво

 2) ствар је слободног избора (конвенционално)

 3) може, али и не мора, да буде у складу са људском природом

 ТЕМА: ТРЕЋИ ПУТ – НИ ПРИРОДНОПРАВНЕ
ТЕОРИЈЕ НИ ПРАВНИ ПОЗИТИВИЗАМ

 У другој половини 20. века после катастрофалних последица Другог

светског рата, јавља се реакција на позитивноправне теорије у виду
нових праваца у правној науци који теже да превазилажењем
ограничења природноправних и позитивистичких теорија, развију
схватања која ће бити адекватна новој ситуацији у глобалном
друштву

 нови правци су покушали да успоставе извесну хармонију између

права, морала и правде
 Теодор Фивег

 Топика и јуриспруденција (1954)

 ослања се на Аристотелову дијалектичку логику

 дијалектички закључци који су предмет топике се у формалном

смислу не разликују од аналитичких; разлика постоји у квалитету
премиса – топика закључке изводи из ставова сходних мњењу (те
премисе нису истините већ вероватне), a ти ставови се називају топои
(вишестрано употребљиве, свуда прихватљиве тачке гледишта)
 Хаим Перелман

 Правна логика и Логичка аргументација – вредносни судови су

субјективни те специфичне логике вредносних судова нема; када се
расправља о вредносним судовима до примене долази техника
аргументовања

 реторика = аргументација = дијалектика = топика

 из Перелмановог схватања нове реторике проистичу три њена

основна елемента:

 дискурзивна техника као средство

 сагласност као циљ

 говорник и аудиторијум као субјекти

 ПРАВНА ОРГАНИЗАЦИЈА ДРЖАВЕ
-тезе-

 Држава је основна друштвена организација с највишом

влашћу у глобалном друштву; она располаже легитимним
монополом оружане и друге моћи ради остваривања (кад
је то неопходно и на принудан начин) одређених
друштвених циљева и вредности

 легитимност власти је утемељена (између осталог) на

легалности

 правно регулисање силе

 државна организација је правна организација (правним

нормама се успостављају државни органи и уређује
њихoва делатност)
 државна организација има својство установе; установа је
друштвена творевина која трaје независно од промене
људи који је чине

 држави право признаје својство правне личности – држава

као правна личност ствара право (државно-правни
поредак)
 ТЕМА: ДРЖАВНА ОРГАНИЗАЦИЈА И ДРЖАВНИ
АПАРАТ
-тезе-

 термином државна организација обухватају се сва лица која

врше државну власт (редовно или повремено)

 термином државни апарат обухватају се службена лица која

редовно врше државну власт

 срж организације модерне правне државе чини бирократија

 три основна начела државне организације:

1) начело хијерархије (хијерархија државних органа – хијерархија

правних аката)
2) начело координације
3) начело центропериферног повезивања
 ТЕМА: ДРЖАВНИ ОРГАН И ДРЖАВНО СЛУЖБЕНО
ЛИЦЕ
-тезе-
 Службена лица врше државну власт у оквиру државне
организације
 постоје две врсте службених лица:

 службеници – вршење државне службе им је занимање, поседују

одговарајућу стручност неопходну за стално обављање државних
послова, накнада за вршење државне службе чини њихов
основни извор прихода за живот (бирократија)

 неслужбеници – врше државну службу повремено или

привремено, врше службу из почасти или уз евентуалну накнаду
због умањене добити из редовног посла, морају или не морају
поседовати одрђену стручну спрему
 државна организација остварује двојну функцију:

 заштиту интереса свих грађана

 успостављање и одржавање правде у односима измeђу

друштвених група

 државни орган представља организациону јединицу државне

организације која обухвата, по правилу, више службених лица
која обавља правним прописима утврђен круг државних послова
као своју надлежност; државном органу се обезбеђују одређена
средства у државном буџету

 ради остварења ових циљева у државној организацији мора

постојати прецизна подела државних послова и задатака; основи
плана о подели државних послова и задатака се налазе у уставу и
другим правним актима
 у уставу се утврђује надлежностнајважнијих државних органа

 надлежност је право и обавеза државног органа да обавља само

оне послове који су уставом и законима поверени том
државном органу

 постоје три врсте надлежности:

 стварна надлежност

 месна надлежност

 функционална надлежност
 ТЕМА: ВРСТЕ ДРЖАВНИХ ОРГАНА
-тезе-

 Врсте државних органа:

1) уставом непосредно установљене органи и органи

установљени законом одмосно подзаконским актима

2) демократски и недемократски (службена лица у саставу

дpжавног органа бира народ, односно на те послове
доспевају наслеђем, силом или постављењем

3) одлучујуће и извршне (виши државни органи заповедају

нижим, те се виши према нижима појављују као
одлучујући и супротно, нижи су у односу на више
извршни државни органи)
4) политички и стручни – политички државни органи
одређују основне правце унутрашње и спољне политике
(у ту сврху доносе законе и друге правне акте), док
стручни државни органи обављају делатности у држави
које захтевају одговарајућу стручну спрему
(специјализацију за управљање државним пословима)

5) инокосни и колегијални – у инокосном органу одлуке

доноси само једно лице без обзира на то колико је
службених лица запослено у том органу; у колегијалном
(зборном) органу одлуке доноси више службених лица
6) оружани и цивилни – оружани органи су војска и
полиција, а сви остали су цивилни

7) централне, окружне (регионалне) и локалне органе –

централни органи имају надлежност на целокупној
државној територији док окружни имају надлежност на
већем, а локални на мањем делу територије
 ТЕМА: ЗАКОНОДАВСТВО, ЕГЗЕКУТИВА И
СУДСТВО
-тезе-
 Терминолошки проблеми – законодавна, извршна и судска власт/
орган/ функција/ државна делатност

 спор око тога колико функција (власти, делатности) има

 три врсте теорија:

 дуалистичке теорије – законодавна и извршна власт

 тријалистичке теорије – законодавна, извршна и судска власт

 квадријалистчке теорије – законодавна, извршно-политичка,

управна и судска власт
 ако се као критеријум за разграничење државних функција
(делатности) узме садржина делатнисти државе којом она
остварујесвоје циљеве, могуће је разликовати:

 законодавство (уставно-законодавну власт) – друштвени узроци

настанка; устав и обични закон;

 егзекутиву (извршно-политичку и извршно-управну власт) – ову

функцију врше или председник републике или влада или заједно
(у мешовитим системима)
а) извршно-политичка подврста егзекутиве врши послове
извршења закона, координирање и усмеравање управе,
вођење спољње политике и доношење политичких аката
(аката владе)

б) управа доноси конкретне правне акте, предузима

материјалне радње у извршавању диспозиција закона или
подзаконских аката и према потреби извршава и судске
пресуде или врши друге материјалне радње

3) судство – обезбеђује одржавање и остваривања правног

поретка и, посебно, гарантује заштиту основних слобода и
права човека и грађанина
 ТЕМА: ПОЈАМ И ВРСТЕ ДРЖАВНИХ ОБЛИКА
-тезе-
 У зависности од тога какав је однос између државних органа, као
и однос између државне организације и народа, постоjе
различити облици државе; (примери)
 чиниоци и појаве који утичу на организовање држава:
 1 национални чинилац
 2 економски чинилац
 3 расне појаве
 4 верске појаве
 5 географски појаве
 6 културне појаве
 7 инострани утицаји
 8 политички чиниоци
 9 историјски чиниоци
 основне врсте државних облика:

 облици владавине – одређени по организацији поглавара

државе; монархија и република

 облици политичког поретка – одређени према политичком

носиоцу суверене државне власти; демократија и аутократија

 облици државног уређења – одређени према томе да ли у

одређеној држави постоји једна или више државних
организација; унитарна, регионална и сложена држава

 облици државне власти – одређени по односу између

законодавства, егзекутиве и судства; јединство власти, подела
власти, равнотежа власти
 ТЕМА: ОБЛИЦИ ВЛАДАВИНЕ
-тезе-
 Шеф државе представља државу као посебни субјект, као једну
целину; то представљање се врши према иностранству и према
унутра

 представљање према иностранству: ступа у односе према другим

државама, закључује међународне уговоре, присуствује
значајним међународним састанцима, прима акредитивна писма
страних дипломата итд.

 представљање према унутра: командује оружаним снагама,

старешина је свих или неких органа управе, може подносити
законске предлоге, улагати суспензивни вето, давати
помиловања, издавати акредитивна писма домаћим дипломатама
и вршити друге радње
 у зависности како је организован шеф државе, разликују се два
основна облика владавине:
 1. МОНАРХИЈА

 Облик владавине у коме је шеф државе (монарх, цар, краљ)

лице са изузетним привилегијама везаним за његову личност а
не за власт коју врши као државни орган

 привилегије монарха:
1) правно-политичка неодговорност (основна привилегија)

2) наследност

3) доживотност

 у историји су бројни примери различитих врста монархија, нпр.

– апсолутне (неограничене) и сталешке (ограничене) монархије
 у савременом раздобљу, монархије су ограничене и постоје
њихове две основне врсте:
 уставна монархија (уставом је прописана краљевска власт)
 парламентарна монархија (подврста уставне монархије)
 2. РЕПУБЛИКА

 Облик власти у коме шеф државе нема никакве личне привлегије,

већ само одређени (ужи или шири) обим власти; шеф државе у
републици је правно-политички одговоран

 шеф државе у републици је увек изборни орган; више начина

избора:

1) непосредни избори
2) председника бира посебан орган
3) председника републике бира парламент

 мандат председника републике је временски ограничен, а често

се постављају ограничења у погледу могућности да исто лице
буде два или више пута бирано

 данас председник републике може имати далеко већа овлашћења

од монарха (нпр. председник САД-а у односу на монарха УК)
 постоје две основне врста република:

1) неограничене (тираније, диктатуре и тоталитарне државе)

2) ограничене које се деле на:

а) председничке (шеф државе је уједно и шеф владе)

б) парламентарне (поред шефа државе постоји и

председник владе одговоран парламенту)

в) мешовите републике (влада одговара и парламенту и

шефу државе)
ТЕМА: ОБЛИЦИ ПОЛИТИЧКОГ ПОРЕТКА
-тезе-
 Облици политичког
поретка се одређују према
носиоцу суверене државне
власти; тај носилац може
бити већина или мањина
народа

 ДЕМОКРАТИЈА

 ПОЈАМ ДЕМОКРАТИЈЕ
 Демократија (demos –
народ и kratos –
владавина) представља
владавину народа
 Жан Жак Русо – демократија као непосредно вршење власти од
стране народа (ослања се на слободног појединца)
 процес успостављања модерне либералне демократије
 плуралистичка структура западних друштава
 плуралистичка демократија – ослања се на плуралитет
интересних група и других политичких субјеката