Миодраг Јовановић

Правна методологија и правна методика

Сажетак предавања
Page | 1
 Методологија је научна дисциплина која се бави одређењем и систематизацијом
метода тј. одговарајућих начина за сазнавање предмета изучавања. Сходно томе,
правна методологија је научна дисциплина која се бави методима сазнавања
права и правних феномена (теоријским методима у најширем смислу).
Истовремено, методологија права проучава и методе бављењем права у пракси
(при стварању и примени права). То отвара питање односа методологије правне
науке и правне праксе.

Правна методика (истраживање + писање)

Како пронаћи релевантне Вештина тј. умеће

материјале (без обзира (техника) писања у праву и
да ли је реч о изворима о праву
права, судским одлукама,
парламентарној архиви
или научним радовима)

Писање у праву Писање о праву

у својству семинарски рад,
законодавца, дипломски рад; policy
судије, тужиоца, paper; мастер теза;
адвоката, итд. докторат; чланак;
монографија
  Правна методика је вештина тј. умеће (техника) истраживања и писања у праву
и о праву. Правнонаучна методика је вештина тј. умеће (техника) истраживања и
писања у правној науци о праву.

Кључна питања правнонаучне методике:

Page | 2  Како одабрати тему? Како прикупити грађу? Како прикупити правне изворе?
Како прикупити литературу? Како правити белешке о изворима и литератури?
Како направити план односно садржај рада (поглавља, наслови, поднаслови)?
Како писати рад (како и колико цитирати, шта сместити у главнину текста, а шта
у фусноте, итд)?

Како истраживати одабрану тему? Повратак на правну

методологију

 Свака научна дисциплина, па тако и она која изучава право, има три кључна
елемента: предмет, метод(е) и скуп релевантних знања. Отворено питање: у ком
су међусобном односу ова три елемента?
 О предмету истраживања – која је природа 'права' као појаве коју изучавамо; да
ли су, рецимо, правни феномени сазнатљиви на исти начин као и други елементи
природног света или је, пак, реч о посебном друштвеном артефакту, чије се
значење мења од друштва до друштва и од времена до времена; да ли нам је,
отуда, за проучавање таквог предмета неопходан претходан појам (концепт)
права.
 Зашто су све ове претходне дилеме релевантне за правну методологију?
Претходна разматрања се тичу природе феномена који се проучава, а у
зависности од природе феномена, зависиће и путеви одн. средства (методи)
изучавања тог феномена. Односно, ако је право нешто налик природним
феноменима, онда га је могуће изучавати методима карактеристичним и за
друге природне науке (тзв. “naturalistic turn”). Ако је, пак, друштвена творевина,
и то она флуидног значења, онда ће то захтевати посебне методе истраживања
из корпуса друштвених наука. Тада се, међутим, отвара питање да ли
истраживање права и правних феномена има само један особен и
карактеристичан метод или се правници ослањају и на методе других
друштвених наука. Најзад, посебно важно је питање да ли се право и правни
феномени могу истраживати и сазнати без употребе метода вредновања и
евалуације (модерни јуснатуралисти и критичке теорије права сматрају да не
могу)
 Коју перспективу је неопходно заузети у изучавању права и правних феномена?
Екстерна перспектива (External point of view) подразумева позицију коју,
уобичајено, заузима научник (био он биолог, социолог или антрополог), када се
 бави проучавањем неког природног феномена или неких појава у друштвеном
свету. У изучавању права, ово је перспектива некога ко стоји изван датог правног
система и изучава га. Екстерну перспективну заговарају они који сматрају да се
право и правни феномени могу и морају изучавати на начин како се то чини и у
другим наукама. Интерна перспектива (Internal point of view), насупрот томе,
Page | 3 подразумева позицију некога ко истражује свој предмет, прилазећи му из
позиције самог учесника, одн. члана друштва. У изучавању права, ова
перспектива подразумева да онај ко истражује дати правни феномен то чини из
перспективе актера датог правног система (типично, из перспективе неког од
правних званичника, нпр. судија), што подразумева утврђивање значења
одређених текстова, изјава, знакова, радњи, поступака. Другим речима, овај
приступ полази од идеје да је право немогуће проучавати, а да се претходно не
схвати шта ови текстови, знаци, радње значе за саме актере датог правног
система.
 Разликовање двају претходних перспектива отвара и додатно питање: постоји
ли само један појам права, заједнички за сва разнородна друштва (и сходно томе,
неких корпус општих правних појмова, који би изучавала општа теорија права,
као што тврде кључни правни теоретичари) или постоји већи број појмова права,
у зависности од времена и простора (сходно томе, појам права је, као што тврди
Дворкин, „парохијалан“); ако је потоње схватање тачно, да ли је могуће међу-
културно изучавање права, односно какав је статус упоредно-правног метода?
 Правни концепти су бројни и веома их често употребљавају сви редом, од лаика и
“обичних” правника, преко судија и адвоката до професора и теоретичара права.
Они првенствено служе да изразе садржај правних норми или се користе
приликом њихове примене. Затим ту су (нарочито од Остина наовамо) концепти
који нису превасходно практични, али побољшавају наше разумевање правне
праксе (концепт норме или санкције или ауторитета). Најзад, као најважнији и
најшири концепт, и као главна тема студија из области јуриспруденције
појављује се и сам концепт права. Све те правне концепте, према једној од
таксономија, могуће је поделити на: а) “теоријске концепте” (извор права,
ауторитет, правило признања итд); б) концепте који се користе у примени права
(циљ норме, намера законодавца, аналогија итд); в) концепте који су на овај или
онај начин творевина саме праксе права (својина, кривица, правно лице, брак
итд); г) концепте које користимо ради класификовања права и правних норми у
правне гране и области (међународно право, приватно и јавно право, кривично
процесно право итд); д) концепте које користимо у такозваној “критичкој
јуриспруденцији”, то јест у свакодневној критичкој процени постојећег права
(правда, једнакост, владавина права итд)
 Какво је по својој природи истраживање појмова који су на различитим нивоима
општости – право је најопштији и најапстрактнији концепт, такви су и појмови
санкције, правне норме или правног правила, правног односа; на нижим нивоима
општости се, међутим, налазе појмови попут физичког или правног лица, правне
дужности, накнаде штете, међународноправног обичаја, корпорације, итд.; што
су појмови истраживања ближи правној пракси, отвара се проблем односа
правно-научног истраживања и поступања правника практичара – да ли се исти
 методи користе приликом обраде једног судског случаја у научном чланку и
приликом решавања тог случаја у одговарајућем судском поступку? Дакле, на
који начин је методологија правно-научног истраживања различита од
методологије правне праксе?
 Шта је, најзад, циљ сваког правно-научног истраживања? Да ли су резулатати
Page | 4 таквих истраживања такође подвргнути научном критеријуму истинитости?
Шта значи рећи да је нека тврдња о праву истинита? Да ли су у правно-научном
истраживању дозвољени вредносни судови и ако јесу, о каквим вредносним
судовима је реч? Јесу ли вредности попут јасности, кохерентности,
систематичности етички неутралне вредности, које свако истраживање мора да
задовољи? Најзад, да ли је идеал дескриптивно и вредносно неутрално
истраживање правних појмова? Ако није, како употребити методе евалуације и
вредновања а задржати позицију непристрасности?