UDC 340:17

Pregledni nauåni rad

Eva Maksimoviã

PRAVNA ETIKA U LEGISLACIONOM PROCESU

SAŸETAK: Uzajamna povezanost prava i morala javqa se na tri nivoa

pravnog poretka (zakonodavstvo, primena prava i interpretacija prava),
buduãi da pravo i moral imaju zajedniåko poreklo i zajedniåki ciq svaka
zakonodavna odluka predstavqa istovremeno i politiåku odluku a time i
realizaciju ciqeva društvene politike. Argumenti za donošewe zakono-
davnih odluka imaju uvek etiåki podtekst, iako se sam pojam morala vreme-
nom mewao. Etiåki argumenti mogu biti sensu stricte i etiåki relevantni,
što uoåavaju brojni teoretiåari. O tome se više godina vodi teoretski
diskurs izmeðu sociologa, filozofa morala i, pre svega, pravnih teoreti-
åara. U tom diskursu moralni argumenti nadvladavaju sve ostale razloge,
iako principi razlikovawa pravnih i moralnih normi su, mawe ili vi-
še usaglašeni. Kontroverzno je i pitawe da li, i u kom stepenu, je moguãe
i dopustivo donošewe moralnih zakona po analogiji sa klasiånim zako-
nodavstvom. Govori se o „moralnom zakonodavstvu" koje odraÿava speci-
fiånost odnosa izmeðu prava i morala u zakonodavnom procesu. Opšti je
zakquåak da se racionalni zakonodavac mora u legislacionom procesu ru-
kovoditi principima prava kao moralnog minimuma.
KQUÅNE REÅI: Pravo, moral, legislacioni proces, zakonodavne
odluke, zakonodavni argumenti, etiåki argumenti, racionalni zakonoda-
vac, moralni minimum u pravu.

Pravo i moral imaju zajedniåko poreklo i zajedniåki ciq: prois-

tekli su iz društva i wemu sluÿe uz konstantan razvitak pod uticajem
društvenih promena. Kao što je rekao F. Taranovski „… i pravo i mo-
ral teÿe jednom istom ciqu, smeraju da odrÿe egzistirawe društva i
da pomognu društvenom razvitku prema pravednim naåelima. Zbog toga,
pravo i moral imaju u izvesnoj meri zajedniåku sadrÿinu (…) naåelna
pitawa o društvu podleÿu podjednako i pravnom, i moralnom reguli-
sawu."1
Ipak, åini se, u ostvarivawu tog ciqa u zakonodavnom procesu
pravo i moral dejstvuju donekle razliåitim putevima.

1 T a r a n o v s k i, Fjodor (1923). Enciklopedija prava, Beograd, str. 117—118.

228

Uzajamna povezanost prava i morala javqa se na tri nivoa pravnog

poretka, odnosno na nivou zakonodavstva, na nivou primene prava i na
nivou interpretacije prava i pravne doktrine.2
Ova su razmatrawa posveãena pitawima povezanosti prava i mora-
la koja se javqaju u legislacionom procesu, uz opasku da su ona fokusi-
rana na problematiku zakonskog prava.
Imajuãi u vidu åiwenicu da je svaka zakonodavna odluka istovre-
meno i sui generis politiåka odluka, a zakonodavstvo predstavqa jedan
od osnovnih naåina realizacije društvene politike, tok mišqewa
svojstven društvenoj politici je istovremeno karakteristiåan za pro-
ces stvarawa prava. Racionalan zakonodavni proces pretpostavqa ra-
cionalno obrazlagawe predloga i projekata novih pravnih akata kao i
racionalno pravdawe veã donetih i obavezujuãih zakona. Stoga, razlozi
koji obrazlaÿu ili pak motivišu donošewe zakonodavne odluke pred-
stavqaju u isti mah ratio i argumente za obrazlagawe pozitivnog prava
(koje predstavqa rezultat zakonodavnih odluka).3
Argumenti korišãeni u etiåkom ili pravniåkom diskursu za prav-
dawe ili obrazlagawe zakonodavnih odluka ne mogu da budu poistoveãe-
ni sa stvarnim motivima tih odluka ili pak faktorima, koji uslovqa-
vaju zakonodavni proces i utiåu na wegov ishod na sociopolitiåkoj
ravni.4 Takva bi identifikacija sa logiåkog aspekta bila pogrešna,
pošto åinioci koji stvarno utiåu na tok i rezultat legislacionog
procesa mogu, ili tokom tog procesa, ili u pravniåkim raspravama,
biti pretvoreni u argumente za podršku ili pak osporavawe zakono-
davne odluke.
U zakonodavnom procesu moguãe je razlikovati tri vrste odluka,
naime: odluke koje iniciraju zakonodavni proces, konaånih odluka za-
konodavnog organa (koje se sastoje u donošewu novog zakona ili deroga-
ciji ranije postojeãeg), kao i konaånih negativnih odluka oliåenih u
odbacivawu, od strane zakonodavnog organa, projekata novih pravnih
regulacija. Svaka konaåna pozitivna zakonodavna odluka predstavqa
bitnu sadrÿajnu promenu u datom pravnom sistemu.5
Zbog toga, radi lakše ilustracije, moguãe je razlikovati dve vrste
argumenata (ratio) koji se javqaju u procesu donošewa zakonodavnih od-
luka, odnosno razlikovawe pozitivnih i negativnih argumenata. Pozi-
tivni jesu argumenti koji govore u prilog promena vaÿeãeg prava i do-
nošewa novih pravnih rešewa i koji, istovremeno, vrše ulogu stimu-
lativnih motiva za tok zakonodavnog procesa, kao i faktora koji preju-
diciraju rezultat tog procesa.6
Negativni pak argumenti jesu ti, koji osporavaju predloge zako-
nodavnih odluka i smeraju ka wihovom odbacivawu ili maksimalnom

2 Z i e m b i n s k i, Zygmunt (1975). Moralnosã jako czynnik ksztaltujacy stosowanie prawa,

u: Etyka, br. 5, Poznanj, str. 91.
5 Ibidem, str. 93.
4 Ibidem, str. 94—95.
5 O s s o w s k a, Maria (1986). Zarys socjologii moralnosci, Varšava, str. 35—36.
6 Ibidem, str. 111.
 229

ograniåavawu promena predlaganih u vaÿeãem pravu. Pozitivni argu-

menti predstavqaju prima facie argumente, ali mogu se pretvoriti u ko-
naåne razloge i da ispune uslove neophodne za inicijaciju zakonodav-
nog procesa.
Meðu ratio zakonodavnim odlukama (kako pozitivnim, tako i nega-
tivnim) moguãe je razlikovawe triju vrsta argumenata:
1) argumenti koji nemaju etiåki karakter, etiåki neutralni argu-
menti;
2) etiåki argumenti sensu stricte (moralni principi, norme ili
ocene);
3) etiåki relevantni argumenti („potencijalno etiåki argumenti",
in spe etiåki argumenti).7
Razlikovawe argumenata etiåke prirode i argumenata koji to nisu
zavisi od koncepcije moralnosti prihvaãene u datoj etiåkoj teoriji.
Razlikovawe argumenata etiåkih sensu stricte i etiåki relevantnih
argumenata predstavqa podelu koja nalazi opravdawe samo u konsekven-
cijalistiåkim etiåkim teorijama, dok sa stanovišta deontološke eti-
ke nema gotovo nikakvog smisla. Naime, u svetlu konsekvencijalistiå-
kih etiåkih sistema svi argumenti koji govore za ili pak protivu zako-
nodavne odluke mogu da se smatraju moralno relevantnim argumentima.8
Etiåki argumenti sensu stricte mogu se javqati u procesu obrazlaga-
wa ili pravdawa zakonodavne odluke i to ili kao prosti, pojedinaåni
moralni sudovi, ili kao sastavni delovi sindroma etiåkih argumenata
sensu stricte, etiåki relevantnih argumenata kao i argumenata koji nema-
ju izraÿeno etiåko svojstvo. Moralni argumenti, razlozi u striktnom
znaåewu, kao i moralno relevantni argumenti mogu da traÿe oslonac u
etiåkoj argumentaciji kako deontološke, tako i konsekvencijalistiåke
prirode.9
Etiåki, kao i etiåki relevantni argumenti mogu predstavqati sa
pravne taåke gledišta, relevantne ili pak irelevantne argumente. U
zakonodavnom procesu pravno relevantni argumenti jesu vrednosti i
principi neraskidivo vezani za pojam prava ili oni koji jesu poveza-
ni sa datim pravnim poretkom. Pravo, kao moralni minimum, defini-
še osnovne standarde qudskih ponašawa, stoga principi i vrline ko-
je zagovara perfekcionistiåka etika u zakonodavnom procesu nemaju ka-
rakter pravno relevantnih moralnih argumenata.10
U ciqu dokazivawa heuristiåke vrednosti gore navedenih pojmov-
nih distinkcija moÿemo razmotriti nekoliko primera obrazlagawa no-
vog legislacionog akta ili pravdawa vaÿeãeg prava pomoãu etiåkih i
etiåki relevantnih argumenata (vrlo bitnih sa aspekta prava).
1) Moralni princip dobrog Samariãanina predstavqa, prima facie,
dobar razlog za eventualno donošewe zakona, koji bi predviðao pravnu

7 Z l e m b i n s k i, Zygmunt, Op. cit., str. 93—94.

8 O s s o w s k a, Maria (1966). Podstawy nauk o moralnosci, Varšava, str. 36—38.
9 Ibidem, str. 63 i sl.
10 F u l e r, L. Lon (1999). Moralnost prava, Podgorica, str. 206 i sl.
230

obavezu pruÿawa pomoãi åoveku koji se nalazi u smrtnoj opasnosti, za

svakoga ko moÿe da tu pomoã pruÿa bez izlagawa sebe (ili sebi bliskih
osoba) ÿivotnoj opasnosti ili opasnosti po zdravqe ili druga vaÿna
liåna dobra. Taj jednostavan pozitivan etiåki argument, koji obrazlaÿe
donošewe zakonodavne odluke te vrste, poåiva na deontološkim pre-
misama.
2) Retributivna teorija kaÿwavawa moÿe, takoðe, da predstavqa
jednostavan moralni argument deontološke prirode, pravdajuãi obra-
zlaÿe donošewe pozitivne legislacione odluke, koja uvodi ili jaåa
penalizaciju odreðenog ponašawa, koja se sastoji u povredi bitnih mo-
ralnih principa. Shodno retributivnoj teoriji, zloåinac mora biti
kaÿwen, i to bez obzira na posledice koje moÿe da izazove primena ka-
zne, jer je povredio moralnu zapovest.
3) U antiåkim i sredwovekovnim društvima, moralna zapovest za-
brane oduzimawa tuðeg ÿivota („ne ubijaj") bila je dovoqan razlog za
donošewe i trajawe vaÿewa tih zakona koji su predviðali surove sank-
cije zbog ubistva. Moralna zabrana ubijawa drugog åoveka nije dovoqan
argument za sliånu pravnu regulativu ili weno eventualno pravdawe.
Danas se ubistvo kaÿwava ne samo zato što predstavqa kršewe moral-
ne zapovesti i zasluÿuje adekvatan revanš, veã prevashodno zato, što
ono predstavqa društveno opasno ponašawe koje ugroÿava pojam mini-
malnog društvenog reda, neophodnog za društvenu egzistenciju. Ta bi
se opasnost mogla bliÿe odrediti i verifikovati pomoãu sledeãeg mi-
saonog eksperimenta: moÿe se pokušati da se hipotetiåki predvide po-
sledice ukidawa pravne zabrane ubistva u nekoj savremenoj drÿavi. Re-
lativno se lako moÿe pretpostaviti, na osnovu brojnih empirijskih
podataka, da u društvu, u kome bi ubijawe qudi bilo potpuno nekaÿwi-
vo (ili pak potpuno legalno), qudi bi vršili spontane akte odmazde
(po principu „oko za oko"), ili organizovali individualnu ili ko-
lektivnu samopomoã. Rastuãi talas nekontrolisanog nasiqa sigurno bi
uništio, i to za kratko vreme, osnove društvenog poretka, neophodnog
za opstanak društva. Sliåno dejstvo bi, verovatno, izazvala depenali-
zacija ili legalizacija nekih drugih ponašawa, koja savremeno kriviå-
no pravo definiše kao kriviåna dela (kraða, razbojništvo, seksualni
delikti).11
Opasnost po postojeãi pravni i politiåki poredak, kao i opsta-
nak samog društva, uvek su predstavqali osnovni stvarni faktor koji
je uticao na legislacione odluke, naroåito u oblasti kriviånog prava
kao i tog prava, koje utiåe na wegov sadrÿaj. Ali, u savremenom racio-
nalnom zakonodavstvu, taj je åinilac postao pozitivan argument i oprav-
dawe kriviånog zakonodavstva. Usled protoka vremena i izvesnih pro-
mena u moralnom kodeksu, pojam „kriviåno delo" je doÿiveo izvesnu
„demoralizaciju" jer u wegovoj biti nije kao nekada povreda moralnih
naåela, veã društvena opasnost. Stoga, osnovni ratio penalizacije ubi-
stva åoveka (ili drugih ponašawa koja se smatraju, u smislu pozitivnog

11 O s s o w s k a , Maria (1966). Podstawy nauk o moralnosci, Varšava, str. 113—119.

 231

prava, kriviånim delima) predstavqa kompleksni argument, sastavqen

od etiåki relevantnog razloga (predviðawe posledica eventualne depe-
nalizacije ubistva) i sensu stricte etiåkog razloga (moralna zapovest).12
U deontološkom etiåkom diskursu moralni argumenti nadvladavaju
sve ostale razloge. U konsekvencijalistiåkom etiåkom shvatawu moral-
ni argumenti u strogom znaåewu te reåi mogu biti nadvladani od stra-
ne etiåki relevantnih argumenata. Argumentacija, koja govori protivu
donošewa prava, åiji bi projekat poåivao na striktno etiåkim razlo-
zima, oslawa se na pretpostavci nastanka negativnih nuspojava kao po-
sledica wegove primene. Ukoliko te neplanirane posledice imaju ne-
gativnu aksiološku konotaciju sa aspekta datog pravnog poretka, onda
racionalni zakonodavac mora da ih uvrsti u društvene gubitke pozi-
tivne ili negativne legislacione odluke.13
Ti se gubici bilansiraju sa oåekivanom i predviðenom dobiti ka-
kvu ãe dati zakonodavna odluka, tako da ta quasi ekonomska raåunica
(bilans gubitaka i dobiti) moÿe da naðe punu primenu prilikom dono-
šewa zakonodavnih odluka, u kojima se vrši bilans moralno relevant-
nih argumenata (pozitivni i negativni razlozi). S druge strane, eko-
nomska raåunica nije od velike koristi u procesu stvarawa prava, u
kome su angaÿovani autentiåni moralni principi, naåela i vredno-
sti. Ipak, i u takvim sluåajevima, racionalni zakonodavac mora da
uzima u obzir predvidqive sporedne (nenameravane) posledice zakono-
davne odluke i da wih povrgava konfrontaciji sa pozitivnim argumen-
tima koji obrazlaÿu projekat nove pravne regulacije.14
To je uslov sine qua non ne samo racionalnog zakonodavstva, veã i
konsekvencijalistiåke etike.
Negativni argumenti koji nadvladavaju pozitivne ratio zakonodavne
odluke, jesu proceduralni principi, svojstveni datom pravnom poret-
ku. To su, po Lonu Fuleru, moralno relevantni principi unutrašwe
moralnosti prava.15
Ti principi suÿavaju predmetni obim pravne regulative a pozi-
tivni razlozi zakonodavne odluke mogu biti dovoqni za donošewe te
odluke, ukoliko ispuwavaju zahteve unutrašwe moralnosti prava. Mo-
ralno relevantni principi svojstveni datom pravnom sistemu, mogu
takoðe da obezbeðuju obrazloÿewe (kao sui generis pozitivni argumenti)
za pozitivnu zakonodavnu odluku koja se odnosi na institucionalnu ga-
ranciju funkcionisawa pravne drÿave.16
Kontroverze, kako u filozofiji prava tako i pravnoj etici (koja,
po mnogima predstavqa wen derivat, iako su moguãe i druge interpre-
tacije), izaziva pitawe: da li, i u kom stepenu, je moguãe i dopustivo
(pravno i moralno) donošewe moralnih zakona po analogiji sa klasiå-
nim zakonodavstvom, putem zakonodavnih odluka (tzv. moralno zakono-

12 F u l e r, L. Lon, op. cit., str. 226—235.

13 O s s o w s k a, Maria, Podstawy…, str. 138—139.
14 G u r v i å, Ÿorÿ (1997). Sociologija prava, Podgorica, str. 271—273.
15 F u l e r, L. Lon, Op. cit., str. 153—158.
16 H a r t, Herbert L. A. (1994). Pojam prava, Podgorica—Cetiwe, str. 206 i sl.
232

davstvo). Predstavqena teorija moralne argumentacije legislacionih

odluka stvara metodološku osnovu za odgovor na to pitawe. Naime, jed-
no od paradigmatiåkih svojstava moralnosti sastoji se u tome da moral-
ni principi i norme nisu „oktroisani", ne mogu da budu konstituisa-
ni, mewane ili ukidane putem institucionalnih odluka.17
U tom smislu moralnost, s obzirom na wenu suštinu, nikako ne
moÿe da postane podruåje legislacionih aktivnosti. Ali, kada se go-
vori o moralnom zakonodavstvu, najåešãe se ima u vidu nešto drugo,
naime:
1) Doneti, u legislacionom procesu, pravni akti odnose se na mo-
ralno relevantnu materiju;
2) Sadrÿaj pravnih normi se podudara sa sadrÿajem moralnih prin-
cipa;
3) Ustanovqeni pravni propisi nalaze obrazloÿewe ili opravda-
we u moralnim principima (pravne norme koje su moralno ispravne).18
Zapravo, to posledwe znaåewe „moralnog zakonodavstva" ima veli-
ki znaåaj za specifiånosti odnosa do kojih dolazi izmeðu prava i mo-
rala u zakonodavnom procesu.
U mnogim oblastima zakonodavstva javnu moralnost pruÿa poli-
tiåkim organizacijama i legislacionim telima vaÿne argumente za vr-
šewe ili nevršewe izmena u postojeãem pravnom sistemu. Ali, åak i u
sluåaju kada veoma vaÿan moralni problem postaje predmet zakonodavne
regulacije, moralni razlozi nikada nisu jedini i dovoqni za donoše-
we zakonodavne odluke.
Takoðe, u procesu donošewa zakonodavne odluke koja se odnosi na
pitawa od velike moralne vaÿnosti, bitnu ulogu igraju drugi (vanmo-
ralni) argumenti (ekonomski, politiåki etc.). Kao motivi za odluåiva-
we oni vrše uticaj kako na tok, tako i na rezultat tog procesa, a u
procesu legislacionog odluåivawa moralne i vanmoralne vrednosti
predstavqaju, u veãini sluåajeva, suparniåke razloge zakonodavnih od-
luka.19
Åak i najplemenitiji i najubedqiviji (sa aspekta etike) moralni
razlozi koji bi opravdavali projekat zakonodavnog rešewa, nikada ni-
su dovoqni za konaånu legislacionu odluku jer donošewe, ukidawe ili
promena pravnog propisa koji bi bili prouzrokovani jedino moralnim
razlozima, koje se prima facie priznaju kao dovoqni za donošewe konaå-
ne zakonodavne odluke, predstavqali bi, u suštini, duboko nemoralno
zakonodavno rešewe. To bi, naime, bila povreda fulerovskog naåela
unutrašwe moralnosti prava kao i etiåki relevantnih principa raci-
onalnog zakonodavstva.20
Racionalni zakonodavac mora u svojim aktivnostima da uvaÿava
razliåitost pravnih i društvenih normi: dok pravo propisuje prava i
obaveze, moral zna samo za obaveze; stoga se u teoriji åesto govori o

17 Ibidem, str. 206—209.

18 Z i e m b i n s k i, Zygmunt, Op. cit., str. 94.
19 F u l e r, Lon L., Op. cit., str. 184—186.
20 Ibidem, str. 168—170.
 233

imperativno-atributivnom svojstvu prava i imperativnom karakteru

morala. Ipak, nesumwivo je da izmeðu prava i morala u legislacionom
procesu postoji neraskidiva veza koja se ispoqava u åiwenici da pra-
vo pozajmquje od morala kriterijume za odreðivawe prava i obaveza, dok
moral, sa svoje strane, oslawajuãi se na pravo, doprinosi wihovom po-
štovawu.21
Zvaniåna, oficijelna moralnost se moÿe, mawe ili više, razli-
kovati od faktiåke moralnosti, moralnosti društva. Ali, racionalan
zakonodavac treba da teÿi ostvarewu društvene moralnosti jer se na
taj naåin pravo pribliÿava pravdi kao moralnom minimumu.22

LITERATURA

F u l e r, Lon. L. (1999). Moralnost prava, Podgorica.

G u r v i å, Ÿorÿ (1997). Sociologija prava, Podgorica.
H a r t, Herbert L. (1994). Pojam prava, Podgorica — Cetiwe.
P e t r a ÿ i c k i, Lav J. (1999). Teorija prava i morala, Podgorica.
O s s o w s k a, Maria (1986). Zarys socjologii moralnosci, Warszava.
Maria O s s o w s k a (1966). Podstawy nauk o moralnosci, Warszava.
T a r a n o v s k i, Fjodor (1923). Enciklopedija prava, Beograd, str. 117—118.
Z i e m b i n s k i, Zygmunt (1975). Moralnosã jako czynnik ksztaltujacy stosowanie pra-
wa u: Etyka, br. 5, str. 91—95.

LEGAL ETHIC IN A LEGISLATIVE PROCESS

by

Eva Maksimoviã

Summary

Mutual relatedness of law and morality appears at three levels of legal order (legi-
slature, application of law and interpretation of law); since law and morality have a
common origin and common goal, every legislative decision at the same time represents
a political decision, and thus the realization of the goals of social policy. Arguments for
making legislative decisions always have an ethical pretext, although the very notion of
morality changed in time. Ethical arguments could be sensu stricte also ethically rele-
vant, which was noticed by numerous theoreticians. For several years, there has been a
theoretical discourse about that issue among sociologists, philosophers of morality and,
above all, legal theoreticians. In that discourse, moral arguments surpass all other rea-
sons, although the principles of differentiation of legal and moral norms are more or
less agreed upon. Another controversial issue is if, and to which degree, it is possible
and permissible to pass moral laws analogically to classical legislature. People also talk
about „moral legislature" which reflects the specificity of the relation between law and
morality in the legislative process. It is a general conclusion that the rational legislator
in the legislating process has to start from the principles of law as a moral minimum.

21 P e t r a ÿ i c k i, Lav I. (1999). Teorija prava i morala, Podgorica, str. 199—200.

22 F u l e r, Lon L., Op. cit., str. 184—185.