ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

Семинарски рад

Предмет: Уставно право

Изборни систем у Републици Србији

Професор: Студент:
Милош Јовановић Нађа Стевановић 108/23

Београд, новембар 2023.

 САДРЖАЈ

1. Увод....................................................................................................................................3
2. Избори................................................................................................................................4
3. Изборни систем.................................................................................................................5
3.1. Систем релативне већине..........................................................................................5
3.2. Систем апсолутне већине.........................................................................................6
3.3. Сразмерни (пропорционални) изборни систем......................................................6
3.4. Комбиновани изборни систем..................................................................................7
4. Појам, елементи и врсте изборних система...................................................................7
5. Изборни систем Републике Србије................................................................................8
5.1. Недостаци у изборном систему Републике Србије................................................9
6. О реформи изборног система у Србији..........................................................................9
6.1. Циљеви реформе изборног система у Србији.......................................................10
7. Потребе промене изборног система у Србији..............................................................10
8. Закључак..........................................................................................................................11
9. Литература.......................................................................................................................12
 1. Увод

Изборни систем, како је још Диверже утврдио, битно утиче на страначки систем у
одређеној земљи, а тиме и на функционисање парламентарног система. Већина
изборних система је по својој природи таква да дозвољава извесно прилагођавање с
обзиром на политичке прилике и потребе одређене земље. С обзиром на дијапазон
различитих решења и модела, може се рећи да је пропорционални систем
најеластичнији тј. најпогоднији за моделирање када је реч о пожељним ефектима. Он
се може моделирати тако да даје максималну, средњу или минималну
пропорционалност. Уколико даје ефекат минималне пропорционалности, он у пракси
делује као варијанта већинског система. Када је реч о европским земљама, ниједна од
четири највеће земље не прихвата чист пропорционални систем (В. Британија,
Француска, Немачка, Италија). У Немачкој и Италији постоје мешовити системи који
комбинују елементе већинског и пропорционалног система. Чист пропорционални
систем постоји углавном у источној и југоисточној Европи, неким земљама северне
Европе и Латинској Америци. Карактер и ефекти пропорционалног система веома су
различити, зависно од тога да ли у њему постоји прописани цензус, колика је његова
висина (4, 5, 7 или 10 процената ) и колика је величина изборних јединица.
 2. Избори

Избори представљају сложен процес, путем кога грађани бирају носиоце највиши
политичких функција у држави. Избори су више од пуког гласања. Они обухватају
више различитих активности које се одвијају по поступку предвиђеном у уставу и
закону. Избори су посебан тип политичког процеса. Та посебност не произилази само
из јасне омеђености нормативним правилима и процедурама, веома прецизном
временском одређивању трајања појединих фаза и поступака, бирача, изборних
органа, странака и кандидата, већ и у структури односа моћи.

Они могу бити рефлекс постојеће матрице политичке и социјалне моћи. Избори могу
послужити и као средство за очување или стицање трајних позиција моћи у друштвеној
стуктури ради остваривања политичких и социјалних интереса и циљева изборних
актера у постизборном периоду, али и за темељне промене, реформе друштвене
структуре, што је основно обележје избора у транзицији.

Избори су поступак којим народ поверава вршење државне власти

представничкиморганима (Феровић, 2007). Избори обухватају више различитих радњи
које се могу поделити на:

 Изборне радње пре гласања;

 Изборне радње током гласања;
 Изборне радње након завршетка гласања;
 Изборне радње током целог изборног процеса.

Изборне радње пре гласања су активности које претходе гласању, у њих

спадају:

 доношење одлуке о расписивању избора, предлагање кандидата за посланике,

ажурирање евиденције о бирачима, образовање органа за спровођење избора,
 одређивање бирачких места, припрема бирачког материјала, отпремање и
пријем изборног материјала.

Изборне радње током целог изборног процеса су такве активности које се одвијају
током целог изборног процеса, и то су: контрола избора, заштита изборног права и
посматрање избора.Истраживачи избора углавном се концентришу на део правила
којим се регулише изборно такмичење и расподела мандата у парламенту, често
запостављајући остале аспекте изборних правила и радњи посланичких мандата,
сразмерно броју освојених гласова.

3. Изборни систем

Изборни системи су начини расподеле мандата након одржаних избора. Ово питање
није само техничко или организационо, како на први поглед изгледа, с обзиром да од
начина његовог уређења зависи резултат избора. При истом броју добијених гласова
једна странка може изгубити или добити изборе, зависно од система или начина
расподеле мандата који је примењен.

Током 19. и 20. века афирмисале су се две главне врсте изборног система:

1. већински систем:

а) путем релативне већине (В. Британија, САД),

б) путем апсолутне већине (Француска),

2. сразмерни (пропорционални) систем (преовлађује у централној и источној Европи).

Ови изборни системи могу се комбиновати тако да се један део посланика бира по
једном систему, а други по другом систему у циљу ублажавања непожељних ефеката
сваког од ових система. Данас су комбиновани системи прилично популарни, тако да
се јављају у већем броју земаља ( Италији, Мађарској, Јапану, Мексику, до скоро и у
Русији).

3.1. Систем релативне већине

Већински изборни систем је најстарији. Он је доминирао у 19. веку и већем делу 20.
века. Најраспрострањенија варијанта већинског система је она са изборима путем
релативне већине. Овај систем је заступљен у англосаксонским, али и многим другим
земљама. Према овом систему у земљи има онолико изборних јединица колико се
бира посланика. То значи да се избори одвијају у великом броју малих изборних
јединица, с тим да се у свакој изборној јединици више странака такмичи за избор
једног посланика.
Да би се избори могли окончати у једном кругу усвојен је систем релативне већине. То
значи да је победник онај кандидат, односно странка, који освоје највећи број гласова,
односно више гласова од других, при чему не морају имати просту, односно апсолутну
већину. Предност овог система је у томе што у њему по правилу постоји победник и то
у виду једностраначке владе. Најјача странка, па и свака друга странка у односу на
следећу је појачано представљена, што омогућава формирање стабилне парламентарне
већине.

3.2. Систем апсолутне већине

Могуће је да се у већинском систему за победу захтева апсолутна већина гласова.
Пошто је такву већину веома тешко постићи, уколико се истовремено такмичи више
странака, у овом систему је неопходан други круг избора. У други круг улазе странке
које су постигле прописани проценат гласова (на пример 12,5% гласова уписаних
бирача), или две најјаче странке (систем балотаже). У другом кругу за победу је
довољна релативна већина, а у систему балотаже једна од две странке неминовно
остварује апослутну већину. Систем апсолутне већине није тако погубан за мале
странке, као систем релативне већине, мада и он прилично ефикасно смањује број
странака. У пракси обично настају две коалиције, левице и деснице, које једине имају
шансу за победу.

3.3. Сразмерни (пропорционални) изборни систем

Овај систем је настао са циљем да елиминише мане већинског система, а пре свега
принцип да победнику у оквиру изборне јединице припада све (један мандат који не
може да се дели), а осталим учесницима избора ништа. Да би се омогућила
сразмерност у деоби мандата, неопходно је да у изборној јединици постоји више
мандата за деобу, теоријски најмање два, а практично најмање три. Према томе, при
сразмерним изборима, не гласа се за појединачне кандидате у великом броју малих
изборних јединица, већ се гласа у већим изборним јединицама за страначке листе са
више кандидата. По правилу кандидата има онолико колико се и бира у тој изборној
јединици.

Изборне јединице могу бити различите величине и у њима се може бирати од неколико
кандидата, до више десетина кандидата. Понекад и цела држава може бити једна
изборна јединица, но то се по правилу дешава само у мањим државама. Главна
предност сразмерних избора, да обезбеђују већу сразмерност, односно правичност у
расподели мандата, јесте и њихова главна мана. Такозвана праведност у расподели
мандата омогућава постојање малих странака, цепање постојећих странака и тиме
превелики број парламентарних субјеката.

3.4. Комбиновани изборни систем

Овај систем почива на увиђању лоших страна и ефеката два главна система већинског
и сразмерног. Он настоји да комбиновањем избалансира добре и лоше стране главних
система. У комбинованом систему укупан број посланичких места у парламенту дели
се на два дела, с тим што се један део парламента попуњава по једном изборном
систему, најчешће систему релативне већине, док се други део парламента попуњава
по пропорционалном изборном систему. При том парламент може бити подељен на два
једнака дела, а могуће је да се да примат једном од два изборна система, тако што ће се
већи број посланика, на пример две трећине или три четвртине, бирати по том систему.
Према томе комбиновани изборни систем може дати претежно пропорционалне или
већинске ефекте, зависно од тога како је конкретно моделиран. У овом систему
гласање се по правилу обавља путем два гласачка листића, на којима се гласа за сваки
систем посебно. Комбиновани систем су, поред других земаља, примењивале или
данас примењују Италија, Мађарска, Јапан, Русија и Мексико.

4. Појам, елементи и врсте изборних система

Једна од најважнијих одлука за сваку државу је одабирање изборног система. По

правилу, конституисање једног изборног система врши се за дужи временски период,
исвака следећа промена и реформа представљају тежак и дуготрајан процес. Категорија
изборног система шира је по саджţини од изборног права. Изборно право као ужа
категорија је неразлучиви део изборног система. Изборни систем одређује садржину и
суштинске карактеристике изборног права (Феровић, 2007). Појам изборног система
можемо одредити, као изборни систем у ужем, и изборни систем у ширем смислу.
Изборни систем у ужем смислу, је начин на који грађани изражавају своје опредељење
за поједине странке и кандидате и поступак којим се ти гласови претварају у места у
парламенту. У ширем смисли, изборни ситем представља све оно што се тиче изборног
процеса, од изборног права до организације избора. Изборни систем у ширем смислу
карактеристичан је за државе са кратком изборном традицијом (Јовановић, 2008).

Изборни систем је, у суштини, скуп принципа и процедура, којим се индивидуални

гласови бирача, преводе у посланичка места. Дакле, реч је о сложеном подсистему
политичког система којим се бирају носиоци политичких функција и на одређен начин
решавају сукобе између кључних политичких актера у једном друштву.Савремени
изборни систем подразумева нормативно уређење, па сходно томе изборни систем
уређује се пре свега уставом, потом низом закона, и подзаконским актима.

5. Изборни систем Републике Србије

Масовне и честе промене изброних система догодиле су се у низу држава пост

социјалистичке Европе у периоду 1989-1991. године. Те реформе грађанима су
стварале услове за могућност политичког избора и институционализацију демократске
транзиције. Међутим, у већини пост социјалистичких држава и даље је настављено са
изборним реформама и оне су неретко постале “централно” и “вечито” питање
политичког система и страначких сукоба. Србија је у протекле две деценије вршила
честе и темељне промене изборног законодавства.

Доношењем Устава Србије 1990. године напуштен је принцип делегирања као основза
конституисање представничких тела и извршена је реконституционализација
непосредних и општих избора. На, првим, конститутивним, изборима за Народну
скупштину у Републици Србији примењен је двокружни већински изборни
систем.Одабир овог изборног система на првим вишестраначким изборима био је
последица вишедеценијског практиковања делегатског система. Већински изборни
систем је практично довео до правог раздора и неслагање на вишепартијској сцени
Србије. Једина је Социјалистичка партија Србије подржавала овакав изборни систем,
док су све остале странке биле против (Јовановић, 2008).

5.1. Недостаци у изборном систему Републике Србије

Од успостављања вишепартијског система у Србији 1990 - те године, одвило се више
изборних циклуса. Сваки изборни циклус имао је своје одређене специфичности и
посебности. Кренуло се од већинских апсолутних, па преко већинских релативних, до
различитих модалитета пропорционалних система, да би се на крају завршило у
екстремно пропорционалном систему, где је република или општина једна изборна
јединица. Генеза изборног система пропраћена је и одређеним недостацима, који су
мењали од избора до избора, и који и данас поле двадесет година даље егзистирају
функционисање изборног система.

Данас су као и пре двадесет година једнако лоши бирачки спискови по којима се
одржава изборни процес, а рад администрације једнако одступа од критеријума
непристрасности и професионализма. Поред тога, поједине политичке странке, или
страначке коалиције које се налазе на власти у моментуодржавања избора, власт
користе као средство да промене изборну вољу грађана, и путем различитих
злоупотреба и незаконитих радњи покушавају утицати на вољу грађана. Један од
недостатака изборног система у Републици Србији је инеадекватно контролисање
трошења средстава за изборну кампању и злоупотреба Јавног сервис РТС – а у
пропагандне сврхе владајућих партија.

6. О реформи изборног система у Србији

Оптималан изборни систем, без обзира о којој је земљи реч, мора да обезбеди два
главна ефекта, односно вредности. Он мора, истовремено, релативно верно да
одсликава расположење бирачког тела, што значи да мора бити праведан, али та
особина не сме бити апсолутна, она не сме противречити захтеву да се кроз формирање
парламентарне већине обезбеди политичка ефикасност и стабилност. То значи да се
изборни систем мора заснивати на одређеном степену несразмерности, тј. појачане
представљености, што неко може сматрати несавршеном праведношћу, али би без овог
ефекта парламентарна већина била веома танка и ломљива.

У Србији тренутно постоји пропорционални изборни систем, с тим да цела територија

Републике чини једну изборну јединицу. Овакво решење о величини изборне јединице
у свету је веома ретко и води ефекту претеране сразмерности, на рачун ефикасности и
стабилности парламентарног система. Постојеће решење је резултат изборних интереса
коалиције од 17 чланова која је победила на изборима за Народну скупштину Србије
2000. године. Заједно са параламентарним опозиционим странкама у Народној
скупштини је у том периоду било заступљено око 20 странака, што представља стање
екстремне страначке фрагментације.

6.1. Циљеви реформе изборног система у Србији

Пожељни циљеви реформе изборног система могу се остварити на више начина: 1.
увођењем двокружног изборног система апсолутне већине 2. увођењем комбинованог
изборног система или 3. очувањем пропорционалног изборног система, с тим да се
уведе већи број мањих изборних јединица. Политички гледано, треће решење има
највише изгледа на успех. Имајући у виду да Народна скупштина Србије има 250
посланика, оптимално би било да се успостави око 25 изборних јединица, што значи да
би се у свакој изборној јединици бирало око 10 посланика, при чему би природни
цензус износио око 10 %.

Овакво решење би деловало у правцу смањења броја странака, удруживања странака,

биполаризације и смањивања простора за деловање екстремних странака. Укупност
оваквих ефеката знатно би унапредило функционисање парламентарног система.
Ефекти новог изборног система обезбедили би ефикасност и стабилност, а не само
сразмерност, како је то до сада био случај.

7. Потребе промене изборног система у Србији

Због друштвене специфичности сваке државе не постоји изборни систем, по научним

критеријумима и практичним резултатима, који је универзално најбољи. Какав је
изборни систем за Србију одговарајући може одоговорити само време у коме ће се
показати да ли је испуњен бар део захтеваног. С обзиром да постојећи модел
пропорционалног система по критеријумима представљања, концентрације и
ефективности, партиципације, једноставности и легитимности сигурно није најбоље
решење, мора се размишљати о његовом мењању. Побољшања би требало да се тичу
оних својстава у којима се овакав изборни систем показао слабим. У њему се не гласа
за личност па овакво „деперсонализовано гласање“ је налик посредним изборима.

Недостаци пропорционалног система са овако великом изборном јединицом могу се

делимично ублажити унапређеним начинима гласања. На таквим изборима комбинује
се изборна техника пропорционалног и већинског гласања не би ли се елиминисало
што више мана и прихватиле предности оба та изборна система („персонализовани
пропорционални систем“).Реч је о томе да се на базу пропорционалног система
надограде елементи већинског – база су изборне листе а надоградња појединачно
гласање. Такав комбиновани модел подразумева промену врсте изборне листе –
затворена листа би постала полуотворена (полузатворена) тако да бирач може да гласа
за изборну листу тј. странку и за кандидата унутар листе.

8. Закључак

Имајући у виду претходна разматрања може се закључити да је пропорционални

изборни систем најпогоднији и најеластичнији јер може да обезбеди дозирање и
комбиновање различитих изборних ефеката. За разлику од већинских система, у
пропорционалном систему је могуће подешавање степена пропорционалности његових
ефеката. То се постиже подешавањем броја и величине изборних јединица, што
маатематички нужно утиче на степен пропорционалности изборног резултата. Степен
пропорционалности умањује односно негира ефективност и стабилност изборног
система. Стога, пошто се оба ефекта не могу истовремено максимирати нужно је наћи
средње тј. оптимално решење. Пропорционални изборни систем може се подесити тако
да путем смањене пропорционалности даје умерене ефекте сличне већинском систему.
При томе он у варијанти персонализованог пропорционалног система, какав постоји у
СР Немачкој даје и могућност да се путем другог гласачког листића гласа и за
конкретног посланичког кандидата, а не само за одређену странку.

Од увођења вишепартијског система у Републици Србији мењали су се различити

изборни системи. Уочљиво је да је пропорционални систем обележио последњих
двадесет година изборних процеса у Републици Србији. Изворни пропорционални
систем који је уведен 1992. године на инсистирање опозиције, претрпео је извесне
промене 1997, 2000. и 2003 године, али је и даље опстао. Данас посоје тенденције од
стране појединих “великих партија” да се на политичку сцену Србије поново врати
већински изборни систем, што наилази на велики отпор и негодовање нарочито од
стране мањих партија. Већински изборни систем, методом фабриковања већине,
произвео би хомогену парламентарну већину и једностраначку владу што свакако не
би унапредило политичики систем Републике Србије у повољнији положај и повећало
одговорност владајуће структуре.
 9. Литература

(1) Jovanović Milan (2006): Oblikovanje izborne demokratije, Sl. list SCG i Institut za
političke studije, Beograd.
(2) Marković Ratko (1995): Ustavno pravo i političke institucije, Beograd.
(3) Rose Richard (1974): Electoral Behavior: A Comparative Handbook, New York-
London.
(4) Goati, Vladimir (2001), Političke partije i izbori u demokratskom poretku,Beograd,
CESID.
(5) Pajvanĉić, Marijana – Vukčević, Mladen. 2009. Ustavno pravo , Podgorica, Pravni
fakultet Mediteran.