Sadraj

1. Uvod........................................................................................................................................3
2. Aktivno birako pravo.............................................................................................................3
2.1.

Kriterijumi kojima se definie aktivno birako pravo.................................................4

2.2.

Obaveznost glasanja.....................................................................................................5

2.3.

Aktivno birako pravo u Srbiji....................................................................................6

3. Pasivno birako pravo..............................................................................................................7

3.1.

Kriterijumi za sticanje pasivnog birakog prava.........................................................7

3.2.

Problemi ostvarenja pasivnog birakog prava u Srbiji................................................8

4. Zakljuak................................................................................................................................11

Literatura................................................................................................................................13

1. Uvod

Birako pravo je jedno od najznaajnijih politikih prava graana. Sadrinski odreeno i

pravno formulisano kao tekovina demokratskih buroaskih revolucija, ovo pravo jami svakom
graaninu jednako pravo da sudeluje na oblikovanju dravne volje, da javno izrie svoje miljenje
i obavlja funkciju. Ova su demokratska prava sudelovanja trebalo jamiti da je drava postala
sredstvom opte dobrobiti.1 Birako pravo je garancija prava graana da, kao nosioci suvereniteta,
neposredno sudeluju u konstituisanju organa dravne vlasti. Po sadraju, ono je ire od prava
glasanja. Obuhvata pravo aktivnog sudelovanja u svim izbornim radnjama (predlaganje kandidata,
objektivno i nepristrasno informisanje o kandidatima i strankama kao i njihovim programima,
kontrola izbora i dr.), a glasanje je samo jedna od izbornih radnji. Birako pravo ima dva pojavna
oblika: aktivno i pasivno birako pravo.

2. Aktivno birako pravo

Kratak pregled razvojnih faza aktivnog birakog prava omoguava nam da identifikujemo
sve stepenike koji su morali da se preu da bi se dolo do opteg prava glasa. Ovaj proces je tekao
uporedo sa razvojem moderne drave. Kako su pojedine grupe dobijale pravo da odluuju o sudbini
zajednice u kojoj ive, tako je proirivan krug nosioca ovog prava. Istorijski gledano, govorimo o
pet faza koje prate razvoj modernog birakog prava.
U prvoj fazi se podrazumevalo da je pripadanje odreenom staleu osnov politikog
dravljanstva, to je automatski podrazumevalo i pravo glasa. Ovaj period se nazivao staleko
pravo glasa. Druga faza razvoja je obeleena uvoenjem pravnih i imovinskih kriterijuma kojima se
definie status biraa. U praksi je to znailo da samo mukarci, koji imaju odreenu imovinu ili
plaaju porez odreene visine, mogu imati svojstvo biraa. Za ovu fazu razvoja birakog prava
proirenje birakog prava na sve odrasle mukarce, ali uz korienje viestrukog prava glasa za
pojedine kategorije biraa. Shodno ovoj injenici, ova se faza razvoja birakog prava nazivala
pluralno ili kumulativno birako pravo. Ona je podrazumevala mogunost svih odraslih mukaraca
da budu birai, meutim njihovo glasanje nije jednako vrednovano. Tako je u osnovi svaki odrasli
mukarac dobijao pravo glasa na osnovu politike pripadnosti datoj zajednici i najee mu je
to bio jedini osnov sticanja tog prava. Jedna manja grupa mukaraca, meutim, mogla je shodno
1

Ustav Republike Srbije,doneen oktobra 2006.godine

koristimo izraz cenzusno birako pravo. Trea faza razvoja birakog prava podrazumevala je

imovinskom stanju, visini poreza koji plaa, stepenu obrazovanja da kumulira vei broj glasova.
Time su pojedinci koji pripadaju pojedinim socijalnim kategorijama (obrazovaniji, bogatiji) imali
nekoliko puta veu politiku snagu od graana koji nisu imali tu vrstu kvalifikacije.
etvrta i peta faza predstavljaju uvod u pravni princip jedan ovek- jedan glas. Najpre, u
etvrtoj fazi dolo je do jednakog opteg prava glasa za sve mukarce, samim tim prestaje da vai
koncept pluralnog prava glasa. Svaki je mukarac imao istu politiku mo izraenu u snazi jednog
glasa. Peta faza podrazumeva emancipaciju ena i formalno pravno stvaranje uslova u kojima
one mogu nesmetano da ostvaruju svoje aktivno birako pravo. Paralelno sa tim, u petoj fazi,
dolo je do sniavanja starosnog cenzusa kojim se definie ko ima pravo glasa. Tako je u veini
zemalja sveta definisano da osobe koje napune osamnaest godina starosti dobijaju pravo glasa.
2.1 Kriterijumi kojima se definie aktivno birako pravo
U veini pravnih sistema birako pravo je zagarantovano najviim pravnim aktima Ustavom to je najei sluaj ili zakonima to je zastupljeno u mnogo manjem broju zemalja.
Savremeni svet poznaje jednako dostupno aktivno birako pravo kao standard i po tome se
savremene demokratije ne razlikuju.
U pojedinim zemljama postoje i razlike u definisanju aktivnog birakog prava, s obzirom
na nivo izbora koji se odravaju. Takav je sluaj sa Austrijom gde na lokalnim izborima pravo glasa
imaju svi dravljani koji imaju preko 16 godina, dok je na nacionalnim izborima ta granica
pomerena na 18 godina. Sve u svemu, aktivni glasai moraju ispuniti kriterijum dravljanstva,
starosne dobi, poslovne sposobnosti, prebivalita.
Dravljanstvo je uobiajen uslov sticanja aktivnog birakog prava. Podrazumeva se da samo
dravljanstvo dozvoljava graanima da sami odluuju o svojoj sudbini, odnosno da mogu
birati svoje organe vlasti. Nije retka praksa, da se pod odreenim uslovima, i strancima
omogui da na pojedinim vrstama izbora dobiju pravo glasa. Ti uslovi su najee
precizirani u neto stroijim i zahtevnijim elementima nego je to sluaj sa dravljanima.
Tako se, u principu, radi o glasanju na lokalnim izborima, a stranci koji mogu uestvovati
na njima moraju imati prijavljeno prebivalite u zemlji na neki dui vremenski rok.

Starosna granica je opteprihvaeni koncept koji podrazumeva da se za sticanje aktivnog

birakog prava trae odreene godine starosti. Najee su one povezane sa sticanjem
statusa punoletstva, ali postoje izuzeci koji definiu da se pravo glasa dobija sa manje ili sa
vie godina starosti.

Samo punoletne osobe koje imaju poslovnu sposobnost mogu imati aktivno birako pravo.
Razlozi za postojanje ovakvog uslova vie su nego jasni jer lice lieno poslovne sposobnosti
ne odgovara za svoje postupke i samim tim mora imati staratelja. Stoga njegovo izborno,
odnosno politiko izjanjavanje, ne moe biti relevantno za politiku zajednicu, ako njegovi
drugi postupci i odluke nemaju isti tretman kao to je sluaj sa ostalim graanima (ne moe
mu se suditi, na primer).

Prebivalite nije uslov za sticanje aktivnog birakog prava, ve je uslov za ostvarivanje

ovog prava. Prema mestu prebivalita vri se upis biraa u biraki spisak i na osnovu toga
biraima se omoguava da glasaju. Izuzeci od ovog pravila postoje, barem, u dva sluaja.
Birai mogu koristiti svoje aktivno birako pravo izvan mesta prebivalita ukoliko se radi o
specifinim sluajevima. Takoe, u pojedinim zemljama dozvoljeno je da dravljani te
drave imaju pravo glasa, bez obzira to im je stalno mesto prebivalita u nekoj drugoj
zemlji. Najee se radi o zemljama koje su imale veliki broj izbeglica ili su
postkonfliktna drutva kakav je sluaj sa Irakom ili naim susedima BiH i Hrvatskom.
2.2 Obaveznost glasanja
Kao vanu temu za problematizovanje aktivnog birakog prava, treba izdvojiti principe

pojedinih pravnih sistema da se aktivno birako pravo poima kao dunost biraa, odnosno da je
proces glasanja obavezan. U argumentaciji za obaveznost glasanja istie se da se radi o javnoj
dunosti pojedinca kojom on utie na ivot itave zajednice, da se time dodatno legitimie
obaveznog glasanja2 naglaavaju da je obaveznost glasanja nespojiva sa demokratskim slobodama i
ljudskim pravima. Ukoliko se ima u vidu uporedno iskustvo, moe se rei da se veina
zemalja odluila za koncept dobrovoljnog glasanja, dok je broj zemalja sa obaveznim glasanjem

U realsocijalistikim sistemima druge polovine 20. veka vladajua elita je insistirala da se na izborima koji su bili
trka sa jednim konjem, jednopartijski pojavi to vei broj biraa, te bi time sebi pribavili legitimitet. Oficijelni podaci
su pokazivali da je izlaznost u nekim sluajevi, a iznosila preko 99% ukupnog broja biraa.

politiki poredak zemlje uz poveanje podrke politikim institucijama. Svakako da protivnici

relativno mali. Tako obavezno glasanje sree se, pre svega, u Evropi (Grka, Kipar, Belgija, Finska)
i Junoj Americi (Brazil3, ile, Argentina).
Naroito interesantnu oblast predstavljaju modeli sankcija koji se sprovode ukoliko birai
ne ispunjavaju svoju dunost. Najbenigniji oblik sankcije na koji nailazimo je onaj koji
podrazumeva da bira ukoliko nije glasao mora dati izjavu o tome ta je bio razlog njegove
spreenosti da glasa. Najee su finansijske kazne, koje upuuju na odreeni iznos novca koji
bira koji nije glasao mora uplatiti na raun drave. Ukoliko ne ispuni odredbe ove sankcije bira
moe biti sankcionisan zatvorskom kaznom, koja je supstitut finansijskoj kazni. Posebno se
izdvajaju kazne kojima se biraima koji ne glasaju uskrauju odreene dravne usluge. Tako se
neglasaima ne izdaju odreena dravna dokumenta (paso, na primer) to im znatno suava
mogunost putovanja i poseta inostranstvu. U ovaj tip kazni spada i nedostupnost radnih pozicija u
dravnoj slubi.
2.3 Aktivno birako pravo u Srbiji
Od uvoenja viepartijskog sistema 1990. godine, u formalno-pravnom smislu u Srbiji vai
jednakost aktivnog birakog prava. Svi dravljani koji imaju preko 18 godina starosti, radno su
sposobni i imaju prebivalite na teritoriji Srbije imaju pravo glasa. Istovremeno, ovi elementi
predstavljaju uslove da bi se neki bira naao u popisu biraa. Meutim, teko je rei da je stanje u
ovoj oblasti dobro naprotiv, postoje barem dva polja vezana za ostvarivanje aktivnog birakog
prava, koja su predmet osporavanja. Prvo polje se odnosi na nain formiranja i voenja birakog
spiska, to sa sobom vue kontraverze od poetka (ponovnog) uvoenja viepartijskog sistema
1990. godine. Pored naina voenja birakog spiska, u Srbiji se u poslednjih nekoliko godina
otvara jo jedna tema kojom treba da se definiu kriterijumi sticanja prava glasa, naroito kada se

radi o glasanju dijaspore.

3. Pasivno birako pravo

3

Od pomenutih zemalja, Brazil je posebno interesantan jer u svom izbornom zakonodavstvu spaja obaveznost glasanja
sa starosnom dobi. Naime, svi graani izmeu 18 i 70 godina su obavezni da se upiu u biraki spisak, a potom i da
glasaju. Iznimke su mogue samo uz odluku izbornog suda, institucije koja prati legalnost sprovoenja izbora. Glasanje
je mogue za jo dve starosne skupine, prvu koja obuhvata birae od 16 do 18 godina i drugu koja obuhvata sve birae
koji imaju preko 70 godina. Za njih proces glasanja nije obavezan, pa time ni sama registracija u birakom spisku.

Pasivno birako pravo definie se kao mogunost graana da se u izbornoj trci pojave kao
kandidati za nosioce pojedinih politikih funkcija. Istorijski razvoj pasivnog birakog prava, u
najveoj meri, prati liniju razvoja aktivnog birakog prava. Proirenje kruga korisnika aktivnog
birakog prava pratilo je i proirenje kruga onih koji su mogli da se kandiduju za odreene politike
funkcije4. Skoro po pravilu, kriterijumi sticanja pasivnog birakog prava su uvek bili neto stroiji
nego je to sluaj sa kriterijumima za sticanje aktivnog birakog prava. Ovakva praksa je ostala i u
velikom broju dananjih izbornih zakonodavstava. Od zemlje do zemlje, odnosno od jednog do
drugog politikog i pravnog sistema, razlikuju se odredbe kojima se odreuje pasivno birako
pravo, modaliteti kandidovanja, unutar stranaka dinamika kandidovanja, problemi zastupljenosti,
priroda veze u trouglu birai-kandidati (predstavnici)-stranke.
3.1 Kriterijumi za sticanje pasivnog birako prava
U veini izbornih sistema moe se staviti znak jednakosti izmeu aktivnog i pasivnog
birakog prava, odnosno kriterijumi za sticanje jednog i drugog su identini. Radi se o
kriterijumima dravljanstva, starosne dobi i poslovne sposobnosti. Pored ovih univerzalnih
kriterijuma, skoro sva zakonodavstva poznaju institut nepodudarnosti izmeu funkcija koju
kandidat obavlja sada i budue uloge koju procesom kandidovanja eli da obavlja. U skup
nepodudarnih poloaja najee pripada set dravno administrativnih funkcija, pa se ona vezuje za
pojedine dravne inovnike, profesionalne pripadnike vojske i policije, pravosudne funkcije
(sudije

tuioce),

lanove

izborne administracije. U pojedinim sistemima 5 ne postoji ni

mogunost kandidovanja ukoliko osoba koja eli da se kandiduje u trenutku kandidovanja zauzima
neku od nespojivih funkcija. U veini drugih zakonodavstava proces kandidovanja je omoguen
svima koji zadovoljavaju opte navedene uslove, ali se nakon procesa izbora, ukoliko kandidat
osvoji mandat, aktivira institucija nespojivosti. To znai da izabrani predstavnik prestaje da obavlja
funkciju na kojoj se ranije nalazio, odnosno najee se ta njegova funkcija zamrzava dok
zakonodavstva pravo kandidovanja uskrauju osobama koja su na izdravanju zatvorske kazne,
odnosno licima kojima je izreena pravosnana sudska odluka na kaznu zatvora u odreenom
vremenskom periodu i za odreeni tip prekraja6.
4

Kako je koja skupina biraa dobijala aktivno birako pravo - pravo da glasa, skoro po automatizmu je sticano i
pasivno birako pravo, odnosno mogunost da se kandiduje.
5

Primer Norveke i Grke gde se institut nepodudarnosti primenjuje u samom procesu kandidovanja, odnosno zahteva
se od potencijalnog kandidata da napusti nespojivu funkciju ukoliko uopte eli da se nae u procesu kandidovanja.
6

U Srbiji je 2006. godine poslanik DS-a Alen Selimovi zbog zloupotreba glasakih kartica svojih kolega
pravosnanom odlukom osuen na kaznu zabrane bavljenja politikom u narednih 6 godina, to automatski sa sobom

obavlja posao na koji je izabran glasovima biraa. Nije nepoznata ni praksa da pojedina izborna

S druge strane, zavisno od politike funkcije koja je predmet izborne utakmice, est je
sluaj da se za pasivno birako pravo trae dodatni, otriji i rigorozniji uslovi, nego to je to sluaj
sa aktivnim birakim pravom. U SAD-u za izbor Predsednika trae se rigorozniji uslovi nego za
ostale politike funkcije. Ustavom se trai da on pored standardnih ima i niz dodatnih kvalifikacija:
da osoba koja se kandiduje mora biti starija od 35 godina, da je roen/a u SAD-u, da je u njima
proveo/la najmanje 14 godina ivota, da ima krvne potomke. U Italiji su uslovi za proces
kandidovanja pootreni kroz starosne kriterijume, te tako birai koji napune 25 godina mogu da se
kandiduju za Nacionalnu Skuptinu (donji dom), dok za Senat (gornji dom) moraju da imaju vie
od 40 godina starosti7. U Meksiku i Paragvaju kandidature se odobravaju samo onim kandidatima
koji su roeni u ovim zemljama, dok se ovo pravo onima koji nisu roenjem postali dravljani
uskrauje.
3.2 Problemi ostvarenja pasivnog birakog prava u Srbiji
Kratka istorija obnove viepartizma donela je sa sobom obilje iskustva u svim oblastima
izbornog procesa, pa nije zaobieno ni polje ostvarivanja pasivnog birakog prava. U pojedinim
delovima vezanim za proces kandidovanja nisu se javljali znaajniji problemi, dok su se u
pojedinim delovima javljala reenja po kojima se nae izborno zakonodavstvo kotira vrlo visoko na
listi negativnih evropskih primera.
Kada su u pitanju kriterijumi pod kojima se ostvaruje mogunost kandidovanja u Srbiji, nije
bilo znaajnijih odstupanja od reenja koja se primenjuju u uporednoj praksi. Proces odabira
kandidata u okviru samih politikih stranaka u Srbiji, pati od deficita demokratinosti. U principu,
modeli selekcije stranakih kandidata svode se na proces u kome suverenost u odluivanju imaju
odreeni delovi stranake infrastrukture ili rukovodstvo stranke. Podrazumeva se da rukovodstvo

stranke moe dominantno preoblikovati volju niih stranakih organa i tela.

Ipak, postoje razlike kada su u pitanju nominacije na razliitim nivoima izbora. Na lokalnim
izborima kljunu odluku o kandidatima donose lokalni organi stranke. U pojedinim sluajevima
postoji interes rukovodstva stranke da kadriraju, pa se njihove sugestije i elje lako pretvaraju u

povlai i nemogunost kandidovanja u tom istom periodu. U Nemakoj je odreenom broju ljudi, zbog sankcija koje su
im izreene oduzeto ne samo pravo kandidovanja, ve i pravo da mogu da glasaju na izborima.
7
Pootreni starosni kriterijumi vae i u Austriji, Japanu, Poljskoj, Belgiji...

spisak eljenih kandidata. Najee se radi o odnosima u kojima pojedinci ili stranake struje
isposluju svoje kandidate uz blagoslov neprikosnovenog lidera i partijskog rukovodstva8.
Kada su u pitanju nacionalni izbori, mogunost selekcije kandidata se u najveoj meri svodi
na sam partijski vrh. Ne treba izgubiti iz vida da su u ovom procesu oni sueni kapilarnom
stranakom mreom, koja posao kampanje treba da obavi na terenu, pa stoga u velikoj meri potuju
njihove zahteve i predloge. Meutim, zakonska mogunost daje slobodu stranakim rukovodstvima
da samostalno, po zavretku izbornog procesa mogu da biraju kandidate sa bilo kog mesta sa liste
koju su podneli u kandidacionom procesu. Time se otvara prostor njihovoj samovolji. U
najveem broju sluajeva poslanika mesta su zagarantovana miljenicima lidera i stranakog
rukovodstva, ali se nae mesta i za pojedine stranake radnike.
Odreene promene u izbornom sistemu, mogle bi u Srbiji da otvore mogunost
oivljavanja stranake demokratije pri emu bi stranaki izbori trebali da budu prva stepenica
uenja politiara. To podrazumeva aurnost podataka o stranakom lanstvu, organizovanu
stranaku administraciju i niz drugih pretpostavki koje bi stranke trebalo da stvaraju u buduem
periodu.
Druga znaajna tema vezana za pasivno birako pravo odnosi se na sistem kvota 9.
Iako na papiru definisano kao prioritet u izbornom zakonodavstvu, sistem afirmativne akcije u
praksi je nailazio na mnogobrojne probleme. Mi govorimo o tri tipa odnosa, prema manjinama,
prema enama i modeli regionalne zastupljenosti, odnosno participacija pojedinih regiona, gradova,
sela i naselja. Od svih aspekata model pozitivne akcije prema manjinskim etnikim zajednicama
zasluuje najviu ocenu. I na lokalnom i na nacionalnom nivou podrazumeva se izuzee stranaka
koje predstavljaju etnike skupine od opteg pravila o cenzusu (u Srbije je to 5%). To omoguava
ovim strankama da osvoje mandate ukoliko imaju onoliko glasova kolika je vrednost poslednjeg
mandata u nizu kolinika. Problem vezan za manjinsku predstavljenost vidljiv je u samom procesu
uslova. Tako na nacionalnom nivou ove liste moraju da prikupe 10.000 potpisa za validnu
kandidaturu, a da im za osvajanje mandata trebalo nekoliko hiljada glasova vie (od 14.000 do
15.000 imajui u vidu sve izbore od 2000. godine na ovamo). Isti problem postoji i na lokalnom
nivou, gde je u pojedinim sluajevima broj neophodnih potpisa podrke za kandidaturu bio blizak
8

Ne treba ovaj proces uvek shvatiti negativno. Demokratska stranka je za izbore gradonaelnika i predsednika
optina 2004. godine sprovela javnomnenjsko istraivanje o rejtingu svojih lokalnih lidera. U svakoj veoj lokalnoj
sredini (29 regionalnih centara) izmeu nekoliko najznaajnijih stranakih predstavnika, kandidat za gradonaelnika
je bio onaj koji je prema nalazima istraivanja imao najviu reputaciju u svojoj sredini.
9

Ovim pojmom definiemo sve sisteme pozitivne akcije prema pojedinim rodovima ili grupama

kandidovanja, meutim, gde ove liste nisu ni na koji nain izuzete u definisanju kandidacionih

broju glasova koje treba osvojiti da bi se osvojio jedan mandat. Preporuka je da se sistem ulaznih
elemenata izjednai sa izlaznim elementima i da se pri procesu kandidovanja za liste manjinskih
stranaka snizi broj potpisa neophodan za proces kandidovanja.
Kada

su

pitanju

kvote

kojima

se

definie

rodna

ravnopravnost,

odnosno

zastupljenost manje zastupljenog pola situacija je drugaija nego to je to sluaj sa problemom

zastupljenosti manjina. U procesu kandidovanja uslov je, da bi izborne liste bile prihvaene, da
imaju barem 30% pripadnika manje zastupljenog pola od ukupnog broja kandidata. Meutim, efekti
ovakvog reenja nisu se pokazali adekvatnim u izbornoj praksi. Imajui u vidu mogunost
stranakog rukovodstva da samostalno, po zavretku izbora odluuje ko e od kandidata ui u
parlament, u praksi je zabeleeno da znaajno manji broj ena od predvienog procenta ulazi u
parlament. Obesmiljavanje kvota u procesu kandidovanja vieno je i u sluaju rajsfelus 10
sistema sa zatvorenim listama na lokalnom nivou. Iako su pripadnice manje zastupljenog pola po
automatizmu ulazile u parlament, deavalo se da lista osvoji manje mandata nego to je pozicija
ena na listi (dva mandata, a ena je trea, na primer), a pri zameni poslanika nije postojao
kriterijum polne ravnopravnosti, pa su tako ene esto podnosile ostavke i menjane sa mukarcima.
Ukupan procenat ena u lokalnim skuptinama koji su odrani po ovom sistemu 2004. godine u
pojedinim optinama, umesto minimalnih 25% iznosio je i ispod 10%.11
Da bi se izbeglo obesmiljavanje normi o rodnoj afirmativnoj akciji neophodno je
uspostaviti reenja koja kao krajnji efekat moraju imati predstavljenost ena u parlamentu. Pored
pozitivne diskriminacije u procesu kandidovanja trebalo bi uvesti i reenja koja na izlazu, u
procesu raspodele mandata, predviaju odreeni procenat ena u predstavnikim telima.
Ve je u kontekstu drugih pitanja naglaena specifinost vezana za izborne liste u Srbiji.
Naime, kada je u pitanju sam izborni proces onda govorimo o zatvorenim listama, gde birai imaju
samo mogunost da svoj glas daju jednoj listi. Oni ni koji nain ne mogu uticati na raspored
u odnosu na druge zemlje, je to se nakon izbornog procesa stranakim rukovodstvima ostavlja
mogunost da sami, arbitrarno odluuju o tome ko e od poslanika sa liste ui u parlament. U
jednom periodu ovo reenje je bilo delimino korigovano, ali poslednja izborni ciklusi na lokalnom
i nacionalnom nivou su podrazumevali istu formu ovog reenja. Ne retko u praksi se deavalo da
nekoliko prvih kandidata, pa ak i nosioci lista ne budu izabrani u parlament, a da neki od

10
11

U svaka etiri kandidata obavezno je da bude osoba razliitog pola.

Podaci preuzeti od Pokrajinskog saveta za polnu ravnopravnost.

kandidata u okviru liste. Meutim, ono to model selekcije predstavnika ini specifinim u Srbiji

poslednje rangiranih kandidata dobiju ta mesta. Na ovakav nain se gubi neposredni karakter izbora
i u odreenoj meri izigrava volja biraa.
Iz ove injenice je proistekao i trei znaajan problem vezan za pitanje politike kvota. On je
evidentiran kada su u pitanju regionalna zastupljenost, odnosno predstavljenost odreenih naselja i
zajednica u predstavnikim telima. U poslednjem parlamentarnom sazivu, zahvaljujui ovakvom
reenju, 76 optina nema ni jednog predstavnika u parlamentu, dok je u pojedinim sluajevima
nekoliko desetina poslanika dolazilo iz jednog mesta. Na lokalnom nivou skoro je zakonomerno
dolo do nadpredstavljenosti urbanih delova jedinica lokalne samouprave. Naime, rukovodstva
lokalnih ogranaka stranaka po pravilu su smetena u urbanim delovima i stoga je najvei deo
odbornika upravo iz tih delova optina. Time je znaajan deo prigradskih, a pre svega seoskih
naselja ostao bez svojih predstavnika u lokalnoj skuptini. Na taj nain, oni su izgubili nain
komunikacije sa lokalnom vlau koji je poeljan i koji je u Srbiji bio uobiajen u duem
vremenskom periodu.

4. Zakljuak

Evolucija od ogranienog birakog prava do opteg nije u svim zemljama tekla jednako.
Tako se negde ta evolucija odvijala postupno, kao u Velikoj Britaniji, a negde skokovito, kao u
Francuskoj, gde se pravo glasa as irilo, as suavalo. U Velikoj Britaniji prelaz s ogranienog ka
optem pravu glasa zapoinje 1832. godine kada je izbornom reformom povean broj biraa tako
da na svakih 24 stanovnika dolazi jedan bira. Postupno se poveava broj biraa, da bi 1918.
godine bilo uvedeno opte birako pravo za mukarce, a 1928. za ene. U Francuskoj je pak nakon
revolucije 1789. uvedeno pravo glasa koje je bilo ogranieno imovinskim cenzusom. Ustavom je
1793. godine uvedeno opte pravo glasa, no, taj se Ustav nikada nije primenjivao. Ustavom iz
1795. godine ponovo je uvedeno ogranieno pravo glasa, da bi se Ustav iz 1800. pribliio optem
pravu glasa. Nakon pada Napoleona ponovno se ograniilo pravo glasa vrlo visokim imovinskim
graanskodemokratske revolucije 1848. godine dalo opte birako pravo mukarcima. ene su to
pravo dobile tek posle II svetskog rata. Sve do kraja XIX stolea pitanje prelaza od ogranienog na
opte birako pravo bilo je vezano samo za mukarce. ene uopte nisu imale birako pravo.
Birako pravo, ene su dobile najpre u vedskoj 1867. godine, ali samo na optinskim izborima.
Postupno se to pravo enama dodeljivalo u skandinavskim zemljama, Austriji i nekim dravama
SADa. Tek su posle I svetskog rata, ene dobijale pravo glasa u mnogim dravama (SAD,
Nemaka, SSSR, Velika Britanija), a posle II svetskog rata i u preostalim evropskim dravama:

cenzusom. Ustav iz 1830. godine ponovno je smanjio to ogranienje da bi se nakon

Jugoslaviji, Francuskoj, Italiji i u drugim. Kao to je ve istaknuto, opte birako pravo se u veini
drava primenjuje od dvadesetih godina XX stolea, no to ne znai da svi stanovnici neke drave
imaju pravo glasa. Za njegovo sticanje trai se odreena dob koja osigurava privatnu i drutvenu
zrelost biraa. U savremenim dravama je to najee od 18. ili od 21. godine ivota. Birako pravo
imaju samo dravljani odreene drave. Osim toga, aktivno birako pravo nemaju osobe koje su
sudskom presudom liene graanskih prava, a time i prava glasa, osobe koje su izgubile poslovnu
sposobnost, odnosno osobe koje su pod starateljstvom. U politikim sastavima u kojima se ispod
demokratskih oblika krije politika diktatura, esto se birako pravo oduzima odreenim grupama
ili pojedincima zbog tzv. politike nedostojnosti. Birako pravo se moe i posredno ograniiti iako

je u dravi propisano opte birako pravo.

Literatura

Butler, B. Congressional

Redistricting,

Comparative

and

Theoretical Perspectives,

NewYork 1992.

Jovanovi, M. Izborni sistemi postkomunistikih zemalja, Beograd 2004.

Jovanovi, M. Od slobodnog mandata ka promenljivom delegatu, debata: Srbija meu

ustavima, Nova srpska politika misao, Berograd 2007.

Kasapovi, M. Izborni Leksikon, Politika kultura, Zagreb 2003.

Kinl, R. Oblici graanske vladavine, liberalizam i faizam, Beograd 1994.

Pajvani, M. Izborno pravo, Graphica Academica, Novi Sad 1999.

Prodanovi, D.

Imperativni i slobodni mandat predstavnikih tela,

Svjetlost,

Sarajevo, 1979.

Rokkan. S. Citizens, Elections, Parties: Approaches to the Comparative Study of the

Process of Development, Oslo 1970.

Vasovi, V. Izbori i izborni sistemi, Beograd 1993.

Wolfinger, R. E. The Politics of Voter Registration Reform. Registering Voters:

Comparative Perspectives, Harvard University 1991.