Ursula

Dojl

Najlepša ljubavna pisma

izuzetnih žena

___

BalkanDownload
 UVOD

Kada je objavljena knjiga Najlepša ljubavna pisma velikana, izdanje koje je

prethodilo ovome, povela se rasprava o tome da li ljudi i dalje pišu ljubavna pisma.
Zajednički zaključak bio je da je današnja instant komunikacija istisnula reči na
papiru, pa se čini još manje verovatnim da bi današnji muškarac bio u stanju da
napiše (i pošalje) pismo. Ali čini se da ono nad čime su lamentirali (i to su činile
uglavnom žene) nije prevlast pisanih poruka i i-mejlova nad ljubavnim pismima,
nego se lament odnosio na prošla vremena kada muškarci nisu gurali pod tepih svoja
osećanja, nego su govorili o njima. Otvorio se apetit za čitanje romantičnih (i
neromantičnih) izliva osećanja raznih muškaraca u istoriji, i to možda nije zbog
činjenice ko su ti muškarci bili već zato što je takvih izliva danas malo - u bilo kom
obliku.
Kao što sam tada napisala, ta pisma su se mnogo razlikovala po stilu,
osećanjima i (nažalost) po iskrenosti - ponekad zaista izgleda da su neki od velikana
pisali gledajući jednim okom na buduće naraštaje; ili su verovali da je ljubavno
pismo samo još jedno sredstvo kojim mogu da iskažu svoju genijalnost. Sastavljanje
ove knjige predstavljalo je potpuno drugačije čitalačko iskustvo. Znamenitim
muškarcima istorije pitanje koga vole i kim bi mogli da se ožene predstavljalo je
samo jedan aspekt njihovih života; njihova veličina počivala je na njihovim
dostignućima u drugim oblastima: naučnim otkrićima, istraživanjima, osvajanjima,
političkom trijumfu, umetničkom iskazu. Ti putevi ženama su otvoreni tek nedavno,
što je šokantno samo po sebi, a tužna je činjenica da veličina mnogih od žena u ovoj
zbirci počiva samo na činjenici za koga su bile udate ili koga su rodile; njihova veza
sa slavnim supružnicima ili potomcima bila je jedini razlog zbog koga su ova pisma
sačuvana. Mnogim ženama iz ove knjige brak je odredio sudbinu. Ne mogu (a
naravno i neću) da tvrdim da su žene često iskrenije od muškaraca, niti da su manje
sposobne za pretvaranje i nameštaljke; stvar je u tome da pitanja srca mogu zauvek
da promene tok života žene, onako kako život muškarca nikada ne bi mogao da bude
promenjen. Teško je zamisliti da bi ijedan od znamenitih muškaraca napisao ono što
je ledi Meri Vortli Montegju napisala svom voljenom pre nego što je sa njim,
protivno željama svog oca, pobegla 1712. godine: „Drhtim od pomisli na ono što
činimo. Jesi li si siguran da ćeš me zauvek voleti? Plašim se i nadam se u isto
vreme." Posledice donošenja pogrešne odluke ili igranja na pogrešnu kartu za ženu bi
predstavljale pravu katastrofu.
Naravno, ovde ima žena koje su se podsmevale običajima, koje se nisu
povinovale željama porodice i koje su se borile za preuzimanje kontrole nad svojim
životom. Uglavnom su ove žene bile izuzetno nadarene, nezavisno bogate ili i jedno
i drugo. To znači da im se ništa od njihovih dostignuća ne može oduzeti;
jednostavno, važno je istaknuti da je lestvica kojom se merio uspeh žena bila
postavljena na gotovo nemoguću visinu. A ima u ovoj zbirci i drugih žena, onih koje
su divni muškarci za koje su bile udate zdušno podržavali i hrabrili - izgleda da su na
primer Abigejl Adams i Izabela Biton imale muževe koji su svim srcem želeli da one
uspeju u onome što rade.
Ovde nema tužnih priča - ni kada su u pitanju ljubavi koje su se loše završile. A
nema ni opasnosti i slomljenih srca koje su žene podnosile u mnogim oblastima
svojih života, od nemoći i nedostatka obrazovanja i ekonomske nezavisnosti do
smrtonosnih porođaja i smrti male dece. Antibiotici i mogućnost glasanja sve su
promenili - bar u ekonomski razvijenijem svetu (vredi spomenuti užasnu statistiku
UN-a koja kaže da se od 536.000 smrti majki tokom trudnoće ili porođaja svake
godine 99% njih dogodi u ekonomski slabije razvijenim zemljama). To ne zvuči kao
trenutak „Prešla si veliki put, dušo", ali ponekad je dobro prisetiti se koliko su žene
napredovale otkada je Meri Vulstonkraft napisala svoja Odbrana prava žena 1790.
godine.
Ono čime se po mom mišljenju odlikuje ova zbirka jeste mogućnost
prilagođavanja ovih žena, i njihova sposobnost da se suoče sa nepremostivim,
njihova hrabrost, stoicizam, domišljatost, njihov šarm i njihova velikodušnost.
Ljubav ovde napisana pojavljuje se u mnogim oblicima - tolerantnom,
obmanjujućem, nejasnom, ambicioznom, sebičnom, erotičnom, čednom i ludom - ali
uvek je ljubav zaveštanje koje treba negovati.

-Ursula Dojl,

u Londonu, 2009. Godine

 §

„Nekada sam gledala sve te šašave devojke

koje su se udavale za prvog momka za koga
su smatrale da mogu živeti sa njim. A ja sam,
pretpostavljam, čekala momka bez koga
nisam mogla da živim."

— Nora Dojl, 1917-2007

 Ledi Džoan Pelam

Ovo pismo ledi Pelam svom suprugu, ser Džonu, pisano je 1399. godine u
njihovom domu u dvorcu Pevensi u istočnom Eseksu. Ser Džon je bio na putu -
pomagao je Henriju Bolingbroku da skupi trupe za ono što će se kasnije ispostaviti
kao uspešan pokušaj da se otme presto Ričardu II. Pevensi je bio opkoljen
neprijateljima njenog supruga; ne želeći da diže buku, ledi Pelam pita da li će se on
možda uskoro vratiti.

Ser Džonu Pelamu, (15. jul?) 1399. godine

Moj dragi gospodaru,
Preporučujem se Vašem visokom gospodstvu, srcem i telom i celom svojom
jadnom snagom. I zahvaljujem Vama, svom dragom gospodaru, najdražem i
najvoljenijem od svih gospodara na zemlji. U svoje ime zahvaljujem Vam,
dragi moj gospodaru, na svemu što ste mi rekli u svom ugodnom pismu koje mi
poslaste iz Pontefrakta, a koje do mene dođe na dan Marije Magdalene; časna
reč, ne obradovah se nikada toliko kao kad sam čula iz Vašeg pisma da milošću
Božjom imate dovoljno snage koja Vas brani od zlobe Vaših neprijatelja. Dragi
gospodaru, ako Vaše visoko gospodstvo izvoli, čim budete mogli, požurite, da i
ja začujem Vaš milostivi govor, koji Bog Svemogući nastavlja i pojačava. I,
dragi moj gospodaru, ako želite da znate šta se sa mnom zbiva, ovde sam pod
opsadom okruga Saseks, Sari i velikog dela Kenta, tako da niti mogu izaći, niti
namirnice mogu do mene, osim uz veliki rizik. Zbog toga, moj dragi, ukoliko
biste izvoleli da date savet Vaše mudrosti kako da spasim Vaš zamak i oduprem
se zlobi okruga gore pomenutih. I budite izvešteni o velikim zlobnicima u tim
okruzima koji su tako prezrivo kovali zaveru protiv Vas, Vašeg zamka, Vaših
ljudi i Vaših zakupaca; oni za ovu zemlju više ne postoje.
Zbogom, dragi moj gospodaru! Neka Vas Sveto Trojstvo čuva od neprijatelja i
uskoro mi pošalje dobre vesti od Vas.
Pisano u Pevensiju, u zamku, na dan Svetog Jakova već minulog, rukom Vaše
nesrećne Dž. Pelam.
Mom istinskom gospodaru.
 Mardžeri Bruz (Paston)

(1428-?)

Pastonovi su bili ugledna srednjovekovna porodica iz Norfoka koja je iza sebe

ostavila riznice pisama četiri generacije; ona daju živopisnu sliku života tog doba.
Pisma koja slede, a koja je Mardžeri Bruz napisala Džonu Pastonu 1476. godine,
predstavljaju najstarija ljubavna pisma na engleskom jeziku, a zapravo više su
poslovne prirode. Njihova glavna tema su pregovori koji su u tom trenutku bili u
toku o veličini Mardžerinog miraza, za koji su Pastonovi smatrali da je bio premali.
Mardžeri i Džon su se na kraju venčali 1477. godine.

Džonu Pastonu poslato iz Topkrofta, februara 1476. godine

Neka ovaj zapis bude uručen mojoj voljenoj ljubavi, uvaženom Džonu Pastonu,
itd.
Uvaženi i obožavani, voljena moja ljubavi, preporučujem Vam se, svim srcem
želeći da saznam o Vašoj dobrobiti, o čemu preklinjah Boga Svemogućeg da
Vas sačuva na zadovoljstvo svoje i zbog želja srca Vašeg.
I ukoliko ste radi da čujete o mojoj dobrobiti, ni moje telo, ni moje srce dobro
nisu, niti će biti dobro dok od Vas vesti ne dobiju.
Jer nijedno stvorenje ne zna za bol koji podnosim,
A za smrt ne usuđujem se odlučiti.
Moja gospođa majka se marljivo potrudila da ocu mom problem izloži, ali ne
može da uradi ništa više od onoga što Vi već znate, zbog čega je meni, sam
Bog zna, istinski žao. Ali ako me Vi, kao što ja odista verujem, volite, nećete
me zbog toga ostaviti; jer da nemate ni polovinu od sredstava za život koje
imate, za najveći rad koji ijedna žena može da učini, ja Vas ne bih napustila.
 I ako mi naredite da se držim istine gde god da pođem,
dobro znam da ću Vas voleti svom snagom, ne više.
I ako prijatelji moji budu rekli da grešim,
pustiti me neće da to uradim,
srce moje mi nudi da Vas volim zauvek
više od svih zemaljskih stvari,
I ako oni budu puni besa,
Verujem da će biti bolje u vremenu koje dolazi.

Ovog puta toliko, ali Sveto Trojstvo nek Vas čuva, a ja Vas zaklinjem da
nijedno zemaljsko stvorenje osim Vas ne vidi ovaj zapis, itd.
I ovo pismo je napisala u Topkroftu, teška srca, itd.
Vaša Mardžeri Bruz.

Džonu Pastonu
Svim srcem Vam zahvaljujem na pismu koje mi poslaste... iz kojeg zasigurno
znam da nameravate da dođete... uskoro, sa samo jednom obavezom - da se
zaključi posao između mog oca i Vas. Bila bih najsrećnija na svetu ukoliko bi
došlo do ostvarenja posla... A ako dođete, a od posla ne bude ništa, onda ću biti
još tužnija i puna žalosti.
Što se mene tiče, uradila sam i izdržala sve koliko god sam znala ili mogla,
Bog sami zna. I želim da znate da moj otac odbija da se rastane od sume veće
od stotinu funti i pedeset maraka kada je u pitanju ovaj posao, što je daleko od
ispunjavanja Vaših želja.
Ako iz nekog razloga možete da se zadovoljite tom sumom i sirotom mnome,
biću najsrećnija devojka na svetu. A ukoliko budete smatrali da ne možete time
biti zadovoljni, ili da možete dobiti više novca, kao što sam Vas dobro ranije
razumela, dobra, verna i voljena ljubavi, nemojte se više mučiti da dolazite u
posetu po ovom poslu. Radije nek se sve svrši, da više nikad ne prozborimo o
tome ni reč, pod uslovom da ja ostanem Vaš verni prijatelj i ona koji moli do
kraja života.
Ništa više zasada, samo neka Vam svemogući Isus čuva i dušu i telo.
 Katarina Aragonska

(1485-1536)

Katarina Aragonska je rođena u palati u Alkali de Enares, severoistočno od

Madrida, 16. decembra 1485. godine, kao kćerka Ferdinanda Aragonskog i Izabele
od Kastilje. Izabela je bila odlučna u nameri da svojim kćerkama pruži dobro
obrazovanje, zasnovano na katoličkim principima. Mnogi su se divili Katarininom
znanju latinskog jezika, evropskih jezika i klasične literature, a ona je bila izuzetno
pobožna.
Kada je princeza imala samo dve godine, engleski kralj Henri VII predložio je
brak između Katarine i svog najstarijeg sina Artura, princa od Velsa, godinu dana
mlađeg od buduće mlade. Nakon pregovora koji su trajali više od deset godina,
princeza je stigla u Plimut u oktobru 1501. godine, a brak između Katarine
Aragonske i Artura, princa od Velsa, svečano je proslavljen u katedrali svetog Pavla,
14. novembra te godine.
Aprila sledeće godine Artur je umro u petnaestoj godini. Španci su odmah
pokazali interesovanje da se Katarina uda za Henrija, novog princa od Velsa. U
početku je Henri VII bio popustljiv, ali pregovori u Engleskoj, Španiji i u Rimu (bilo
je potrebno odobrenje pape jer je Henri bio Katarinin bivši dever) potrajali su šest
godina. Katarina je za to vreme bila u Londonu, u svojstvu udovice princa od Velsa;
patila je za domovinom, ali i zbog nedostatka novca, često se žaleći svom ocu na
škrtost Henrija VII. U martu 1509. godine preklinjala je da joj se dozvoli da se vrati
u Španiju kako bi otišla u samostan. Henri i Katarina su se konačno venčali u junu
1509. godine, samo nekoliko nedelja nakon što je Henri nasledio presto.
Na brak koji je trajao više od dvadeset godina senku bacaju kasniji događaji -
pet uzastopnih Henrijevih brakova tokom deset burnih godina, počev od 1533.
godine. Izgleda da je par bio zadovoljan bračnim životom, iako su Katarinini brojni
pobačaji i mrtvorođena deca sigurno morali uzeti danak - njeno jedino preživelo dete
bila je princeza Meri, rođena 1516. godine. Katarina je u popularnim mitovima
prikazana kao depresivna dežmekasta bogomoljka, sa brojanicama, lošim engleskim
i nimalo glamuroznim ginekološkim problemima, ali činjenice ukazuju na to da je
Henri svoju suprugu poštovao do te mere da je ona u njegovom odsustvu preuzimala
državničke poslove - uprkos njenom nepromenjenom mišljenju da je hrišćanska
dužnost žene da u svemu sluša svog muža. Prvo pismo o kome je ovde reč napisano
je tokom Henrijeve borbe protiv Francuza; Katarina je uspešno odbila invaziju
Škota, predvođenih Džejmsom IV, koji je platio glavom na bojnom polju. Ona
Henriju veselo piše o slanju kaputa koji je pripadao mrtvom kralju, mada se može
naslutiti da bi više volela da mu pošalje kraljevo telo, ali njeni gadljivi engleski
dvorani to joj nisu dozvolili.
Razdor između Henrija i Katarine bio je komplikovaniji nego što bi se u prvi
mah moglo zaključiti iz brojnih književnih dela koja govore o tome kako je Henriju
dosadila njegova starija supruga i kako ga je zarobila čarobna Ana Bolin. Ako su ovo
bili razlozi koji su doveli do razdora, postojali su i neki drugi, uključujući tu i
gubljenje značaja saveza sa Španijom i to da je Henri bio opsednut time da dobije
muškog naslednika. Naravno, nema sumnje da je njegovo ponašanje prema Katarini
bilo užasno. Priredio joj je veoma ponižavajuće suđenje u vezi sa konzumiranjem
braka sa njegovim bratom, a nakon poništenja braka nije joj dozvoljavao da bude sa
voljenom kćerkom, koju je proglasio vanbračnom.
Nakon što je Ana Bolin ustoličena kao kraljica, Katarina je poslata prvo u
Hantington, a kasnije u Kembridžšir. Ona je odbila da prizna Aninu titulu, odbila da
prihvati sopstvenu titulu princeze udovice, te odbila da potpiše zakletvu po kojoj
priznaje Aninu decu kao Henrijeve zakonske naslednike. Umrla je 1536. godine,
nepokolebljivo tvrdeći da je njen brak sa Henrijem bio punovažan, da je ona bila
kraljica i da je i dalje volela svog muža. Njeno poslednje pismo upućeno njemu,
drugo u ovoj knjizi, srceparajuće je: „Konačno, kunem se da moje oči, iznad svega,
žele Vas." Henri i Ana obeležili su njenu smrt oblačeći se u žuto i izvodeći svoju
kćerku, malu princezu Elizabetu, u šetnju po dvoru.

Henriju VIII, 16. septembra 1513. godine

Gospodine, gospodar Hauard poslao mi je pismo otvoreno Vašom milošću,
unutar jednog mog, iz kojeg izdaleka možete videti veliku pobedu u koju je naš
gospodar poslao Vaše podanike u Vašem odsustvu; iz tog razloga, nema potrebe
da Vašu milost zamaram dugim pisanjem, ali mislim da je ova pobeda bila za
Vašu milost i najveća čast za kraljevinu; štaviše, treba da osvojite francusku
krunu; hvala Bogu na tome, a ja sam sigurna da Vaša milost neće zaboraviti da
to učini, što će dovesti do toga da Vam Bog pošalje još mnogo ovakvih velikih
pobeda, a verujem da hoće. Mužu moj, zbog užurbanosti, nisam Vam mogla
poslati sa Crvenim krstom kaput kralja Škotske, koji sada donosi Džon Glin.
Kroz ovo Vaša milost može da vidi kako ja održah svoje obećanje šaljući
kraljev kaput za Vaše barjake. Htedoh Vam poslati samog kralja, ali srca naših
Engleza ne bi mogla to da podnesu. Njemu bi bolje bilo da ostade s mirom
nego da dobije tu nagradu. Sve što Bog šalje jeste u najboljoj nameri.
Moj Henri, erl od Sarija drage bi volje da sazna o Vašem zadovoljstvu u vezi sa
sahranom tela škotskog kralja, pošto mi je o tome pisao. Vaša milost može po
sledećem glasniku da me izvoli obavestiti o tom zadovoljstvu. I ovim ja
privodim pismo kraju, moleći Boga da Vas ubrzo pošalje kući; bez toga,
nijedna radost ne može biti potpuna; za isto se molim, a sada idem do naše ledi
od Volsingema, kojoj davno obećah da ću doći. U Voburnu, 16. septembra.
Šaljem Vašoj milosti i zapis koji je nađen u Škotovoj torbi, koji govori o tome
da je kralj Francuske rekao kralju Škotske da pođe u rat protiv Vas, preklinjući
Vas da pošaljete Metjua ovamo što pre kako bi mi taj glasnik doneo novosti od
Vaše milosti.

Vaša smerna supruga i iskreni sluga, Katarina.

Henriju VIII, 1535. godine

Moj gospodaru i dragi mužu,
Poklanjam Vam se. Čas moje smrti se bliži, a pošto je tako, nežna ljubav koju
Vama dugujem primorava me da Vam uputim nekoliko reči kako biste obratili
pažnju na zdravlje i zaštitu Vaše duše, koju bi trebalo da cenite više od svih
zemaljskih stvari i da se o njoj brinete više nego o svom telu, zarad kojeg meni
priuštiste mnogo jada, a sebi mnogo briga.
Ja Vam, što se mene tiče, opraštam sve, da, i želim i odano se molim Bogu da
Vam i on oprosti.
Na kraju, podsećam vas na Meri, našu kćerku, preklinjući Vas da joj budete
dobar otac, kao što to meni želja bejaše. Takođe Vas preklinjem da služavkama
našim date miraze, što neće biti mnogo, jer ih nema više od tri. Za sve moje
ostale sluge tražim platu za jednu godinu više od onog što im sleduje, kako ne
bi pomislili da nisu zbrinuti.
Konačno, kunem se da moje oči, iznad svega, žele Vas.
 Ana Bolin

(1500-1536)

Ana Bolin je bila kćerka Tomasa Bolina, erla od Ormonda, i Elizabete Hauard,
kćerke Tomasa Hauarda, vojvode od Norfoka. Tomas Bolin je bio izuzetno
ambiciozan kada je u pitanju bilo njegovo troje dece, od kojih je Ana bila srednje;
kada joj je, sa trinaest godina, bilo ponuđeno da postane dvorska dama kod
Margarete Austrijske u Briselu, on je to video kao priliku koja se ne sme propustiti.
Margaretin dvor je predstavljao jedan od najprestižnijih dvorova Evrope, a to bi Anu
pripremilo za buduću nagradu, mesto na dvoru Katarine Aragonske. Ali ubrzo nakon
Aninog dolaska u Brisel, diplomatska situacija se promenila i ona je prebačena u
Francusku, na dvor kraljice Klod. Njih dve su se zbližile, a Ana je stekla uglađenost i
glamuroznost, što je postalo očigledno kada se 1521. godine vratila na engleski dvor
- doterana, dobrog ukusa, duhovita i predivno obučena, ona se potpuno razlikovala
od svojih savremenika.
Anin sledeći korak bio je brak, ali nekoliko bračnih ponuda bilo je neuspešno,
možda zbog toga što je njen otac smatrao da prosci nisu bili dovoljno značajni. A
onda, oko 1526. godine, Ana je zapala za oko Henriju VIII. Kralj je bio spreman za
novu ljubavnicu pošto se nešto pre toga odrekao usluga Anine sestre Meri. To
upražnjeno mesto došlo je u baš u trenutku kada je Henri sve više bio ubeđen da
njegov brak sa Katarinom, zbog odsustva muškog naslednika, nikada nije ni bio
važeći.
Poništenje braka između Henrija i Katarine, te njegov kasniji brak sa Anom,
odigrali su se tokom narednih šest godina. Političke i verske posledice bile su
ogromne i na kraju su dovele do Henrijevog razlaza sa Rimom i stvaranja
Anglikanske crkve. Par se konačno venčao u januaru 1533. godine, kada je Ana bila
na početku trudnoće; princeza Elizabeta rodila se 7. septembra.
To što je njeno prvo dete bilo žensko za Anu nije predstavljalo katastrofu; bila
je još mlada. Ali pobačaj u avgustu 1534. godine nije bio dobro primljen, a ona nije
ponovo začela sve do jeseni 1535. godine. U januaru 1536. godine Katarina je umrla,
a to je predstavljalo olakšanje i za Henrija i za Anu, pošto su znali koliko su podrške
ona i njena kćerka Meri i dalje uživale u narodu; ovo olakšanje je kratko trajalo, jer
je Ana krajem istog meseca ponovo pobacila. Situacija je ipak mogla da bude
spasena da nije bilo Anine svađe sa kancelarom Tomasom Kromvelom, njenim
nekadašnjim ključnim saveznikom, kao i važnih diplomatskih pregovora koji su
propali zbog Henrijevog insistiranja da važni evropski monarsi priznaju Anu kao
njegovu zakonitu suprugu.
Ana je morala da ode, a njen odlazak je organizovao Tomas Kromvel. Puki
razvod nije bio dovoljan; Ana i njeni istomišljenici morali su biti pogubljeni. Zato je
Kromvel izmislio užasne optužbe. Nije je optužio samo za incestuoznu vezu sa
rođenim bratom Džordžom, već i za preljubu sa četvoricom drugih muškaraca iz
njenog okruženja. Svi su bili uhapšeni i odvedeni u Tauer.
Nakon suđenja po nepostojećoj zakonitosti, Džordž Bolin i ostali optuženi
pogubljeni su 17. maja 1536. godine, a istog popodneva kenterberijski nadbiskup
poništio je brak između Ane i Henrija na osnovu Henrijeve prethodne veze sa Meri
Bolin (što neminovno nameće pitanje kako je onda neudata Ana uspela da počini
navodnu preljubu). Anu je 19. maja u Zelenom Taueru pogubio mačevalac doveden
iz Francuske kako bi je poštedeli sekire. Desilo se to manje od šest meseci nakon
smrti Katarine Aragonske. Henri se 30. maja oženio Džejn Simor, jednom od Aninih
dvorskih dama.
Pismo koje se nalazi u nastavku postoji samo kao kopija, tako da njegova
autentičnost nikada nije potvrđena.

Henriju VIII, 6. maja 1536. godine

Gospodine,
Nezadovoljstvo Vaše milosti i moje utamničenje jesu stvari meni tako strane, a
šta pisati i čime se opravdati, uopšte ne znam, a Vi mi poslaste (da spremno
priznam istinu i time zadobijem Vašu naklonost) baš onoga za koga znate da mi
je od davnina predani neprijatelj, ja ne primih tu poruku od njega, a da pre toge
ne shvatih ono što mišljaste; i ako kažete da mi priznavanje istine svakako
može omogućiti bezbednost; ja ću sa svom svojom voljom i dužnošću ispuniti
Vaše naređenje; ali ne dozvolite Vašoj milosti da ikada i pomisli da će Vaša
jadna supruga ikada priznati krivicu, koja nije ništa drugo nego misao na
osnovu koje se dalje postupilo, i da kaže istinu da nijedan vladar nikada nije
imao suprugu odaniju svim dužnostima i iskrenijih osećanja, nego što ste Vi
ikada mogli da nađete u Ani Bolin, sa čijim imenom i mestom bih se vrlo rado
zadovoljila da su time i Bog i Vaša milost bili zadovoljni. Nikada dosad u svom
uzvišenju i svom položaju kraljice nisam se zaboravila, nego uvek tražih
promene koje sad nalazim, jer osnova mog unapređenja nikada ne bejaše na
sigurnijem tlu od onoga što se dopadalo Vašoj milosti, najmanja promena,
znala sam da je spremna i dovoljna da odvuče tu naklonost ka nekom drugom.
Izabraste mene nižeg staleža za svoju kraljicu i družbenicu, što bejaše daleko
od mojih zasluga ili želja; ako tada smatraste da sam dostojna tolike časti,
dobra Vašoj milosti, ne dozvolite da bilo kakvo novo svetio ili loš savet mojih
neprijatelja ukloni Vašu prinčevsku dobrotu sa mene, nemojte da dozvolite da
ta mrlja, ta nedostojna mrlja nelojalnog srca Vašoj milosti ikada uprlja Vašu
predanu suprugu ili novorođenu princezu, Vašu kćer; iskušajte me, dobri kralju,
ali mi dozvolite pravedno suđenje i ne dozvolite mojim zakletim neprijateljima
da sednu na mesto tužilaca i sudija; dozvolite mi da dobijem otvoreno suđenje
jer se moja istina ne boji nikakvog stida; tada jasno videćete ili moju nevinost,
svoje sumnje i savest zadovoljene, bruku i klevete zaustavljene ili moju krivnju
otvoreno izrečenu; takođe, šta god Bog ili Vi odlučite, Vaša milost može biti
oslobođena otvorene osude, a ako se moj prekršaj pravedno dokaže, Vaša
milost će biti slobodna, i pred Bogom i pred ljudima, ne samo da izvrši
zasluženu kaznu nada mnom kao nevernom ženom nego i da nastavi svoju
naklonost koja već postoji prema toj osobi, radi koje ja jesam ovde gde jesam,
čijem imenu učinih dobro kada je pokazah Vašoj milosti, čime onda postah
svesna svojih sumnji.
Ali ako već odlučiste u vezi sa mnom da Vam ne samo moja smrt već i sramne
klevete mogu doneti uživanje u zasluženoj sreći, onda želim od Boga da Vam
oprosti ovaj veliki greh, kao i mojim neprijateljima, Vašim alatkama u svemu
ovome; a ukoliko Vas on ne pozove na odgovornost zbog Vašeg nekraljevskog i
okrutnog ponašanja prema meni, na mestu njegovog suda, na kojem se i Vi i ja
nakratko moramo pojaviti, a u čiju pravednost ne sumnjam (šta god svet o meni
mislio), za moju nevinost će se znati i biće dovoljno razjašnjena; moja
poslednja i jedina molba jeste da budem jedina koja će poneti teret
nezadovoljstva Vaše milosti i da taj teret ne dotakne nevine duše one jadne
gospode koji su, koliko sam shvatila, takođe zatočeni zbog mene; ako je ikada
bilo naklonosti u Vašem pogledu; ako je ikada ime Ane Bolin Vašim ušima bilo
milo, odobrite mi ovu poslednju molbu. I ja ću osloboditi Vašu milost daljih
nevolja, uz moje molitve Trojstvu da Vaša milost bude u njegovim dobrim
rukama i da Vas vodi u svemu što radite. Iz svog žalosnog zatvora u Taueru,
ovog 6. maja,
Vaša najodanija i najvernija supruga
A. B.
 Doroti Ozborn (Templ)

(1627-1695)

Doroti Ozborn potiče iz porodice koja je bila na strani rojalista tokom

engleskog građanskog rata; njen otac, ser Piter Ozborn bio je generalni guverner na
ostrvu Gernzi, koje se nalazi u Lamanšu. Nakon izbijanja građanskog rata, njena
majka, ledi Doroti, odvela je svoju decu iz doma u Bedfordširu u Sent Malo u
Francuskoj, kako bi bili bliže njenom suprugu, koji je bio opkoljen u zamku Koret na
Gernziju. Godine 1644, nakon što se zadužila šaljuči namirnice suprugu, ledi Doroti
je vratila porodicu nazad u Englesku, gde su se privremeno smestili u Čelsiju, u
domu njenog brata, pošto je Bedfordšir bio u rukama parlamentarnih snaga. Dva
Dorotina brata su poginula u građanskom ratu, drugi 1646. godine, kada je ser Piter
bio prinuđen da se povuče sa ostrva Gernzi u Sent Malo. Kada je išla da vidi svog
oca, Doroti je upoznala ser Vilijama Templa, mladića koji je krenuo na putovanje po
kontinentu nakon što je napustio Kembridž pre završetka školovanja.
Usledilo je dugotrajno udvaranje sa prekidima. Dorotin otac i njena braća su
nepopustljivo bili protiv braka; rat je u velikoj meri iscrpeo Ozbornove finansije, a
oni su se nadali da će Doroti naći bogatog supruga. Godine 1684. ser Vilijam je još
jednom otputovao na kontinent, a 1651. godine, nakon što su ljubavnici uspeli da se
sastanu u Londonu, Dorotina porodica se vratila u Bedfordšir. Tamo su joj predstavili
veliki broj odgovarajućih mladića, ali ona ih je sve odbila. Tada je započela ozbiljna
prepiska između ljubavnika; sačuvano je 77 pisama koje je Doroti napisala ser
Vilijamu (sama je uništila sva pisma osim jednog koje joj je ser Vilijam napisao).
Morala je da iznalazi načine kako bi nadmudrila svog brata Henrija, koji ju je
špijunirao, pa su se njena pisma morala krijumčariti iz kuće. Tek nakon smrti
Dorotinog oca, njih dvoje su se venčali 1654. godine, iako protivljenje njene
porodice nije jenjavalo. Mesec dana pre venčanja, Doroti je preležala boginje koje su
imale skoro smrtonosan ishod i koje su je donekle naružile.
Par je u početku živeo u Irskoj, gde su dobili osmoro ili devetoro dece
(najmanje šestoro je umrlo u ranom detinjstvu, ali podaci o tome nisu baš najjasniji).
Godine 1665. ser Vilijam je imenovan za ambasadora u Holandiji, gde su ostali sve
do 1671. Doroti i ser Vilijam imali su tajnu ulogu u posredovanju za brak između
Vilema Oranjskog i Meri Stjuart, kćerke vojvode od Jorka, a koji su zajedno vladali
Engleskom, Škotskom i Irskom od 1689. godine. Doroti i Meri su ostale prisne
prijateljice sve do Merine smrti 1694. godine.
Doroti je umrla 1695. godine u Mur Parku, na imanju u Sariju koje je ser
Vilijam kupio za dane nakon povlačenja sa funkcije. Sahranjena je u Vestminsterskoj
opatiji. Njena vedra i duhovita pisma objavljivana su u raznim izdanjima od 1836.
godine, čime joj je obezbeđen književni ugled.

Ser Vilijamu Templu, bez datuma

Postoji mnogo elemenata koje suprug treba da ima kako bi me usrećio. Prvo,
kao što kaže moj rođak Frenklin, naravi nam se moraju slagati, a da bi to bilo
tako, on mora da ima istu vrstu vaspitanja kao i ja, te da je navikao na takvo
društvo. To znači da ne sme da bude u tolikoj meri džentlmen koji se ne razume
ni u šta osim u sokolove i pse, niti da mu išta bude draže od njegove supruge;
niti da bude od vrste koja ne teži ničemu osim da bude mirovni sudija i jednom
tokom svog života predstavnik kraljevske vlasti u okrugu, koji ne čita ništa
drugo osim pisanih zakona i ne uči ništa drugo osim kako da održi govor
protkan latinskim izrazima koji mogu da zadive njegove jadne susede koji se ne
slažu sa njim i umesto da ih ubedi da ućute, on ih, u stvari, plaši. On ne sme da
bude neko ko je je prvo školovan u državnoj školi bez školarine, a zatim poslat
na univerzitet, gde mu je najveći domet da postane član Udruženja pravnika;
nema poznanika, ali takvi kao on okupljaju se na sličnim mestima, govori
francuski koji je pokupio iz starih zakona i divi se samo pričama o zabavama
koje koje su se odvijale davno pre nego što je rođen. On takođe ne sme da bude
otmen čovek koji živi po krčmama, ali ni prosečan čovek kome ne pada na
pamet na koji način, osim spavajući, može da provede sat vremena ukoliko
nema društvo, koji se udvara svim ženama koje vidi, koji misli da mu veruju i
koji se podjednako smeje i kome se smeju. Takođe ne sme da bude ni
praznoglavi putnik koji priča samo o plesovima i duetima, i koji ima dovoljno
hrabrosti da obuče nešto na čemu bi mu svi zavideli. Ne sme da bude budala
bilo koje vrste, kao ni osoran, pakostan, uobražen, gramziv; svemu ovome
mora se dodati i to da mora da me voli, kao i ja njega, najviše na svetu (onoliko
koliko smo sposobni za ljubav). Bez svega ovoga, njegovo bogatstvo, makar
bilo i ogromno, neće me zadovoljiti; a ukoliko poseduje sve gore navedeno,
makar bio i skromnog imetka, odvratiće me od odbijanja pristanka.

Ser Vilijamu Templu, bez datuma

Sigurna sam da će ti biti veoma prijatno kada ti kažem koliko mi je drag
pramen tvoje kose. Pa, sada ozbiljno, na stranu kompliment, nikada nisam
videla lepšu kosu ni lepšu nijansu, ali ne seci je više, ne bih ni za šta na svetu
htela da je pokvariš. Ako me voliš, budi pažljiv prema njoj. Češljam, uvijam i
ljubim taj pramen svaki dan, i sanjam o njemu svake noći. Prsten je takođe
veoma dobar, mada je malo prevelik. Pošalji mi prsten od kornjačevine, malo
manji od uzorka koji sam poslala. Ne bih se složila sa pravilom, toliko tačnim
bez izuzetka, da je kruta kosa zloćudna, jer bih onda i ja bila takva. Ali mogu
da dozvolim da je meka kosa dobra, baš kao i ti, ili se ja toliko varam, baš kao i
ti kada misliš da te ne volim dovoljno. Kaži mi, najdraži moj, varam li se?
Nećeš biti u zabludi ako budeš mislio da sam Tvoja.
 Nel Gvin

(1651-1687)

Nel Gvin je najslavnija od mnogih ljubavnica koje je imao kralj Čarls II. O
njenom životu pre nego što je postala kraljeva ljubavnica ne zna se skoro ništa, mada
su se o njoj širile priče da je u pojedinim trenucima prodavala haringe, čistila čađ i
bila sluškinja u bordelu. Za nju se veruje da je počela prodajom pomorandži u
pozorištu 1663. godine; Samjuel Pepis prvi put ju je video kao glumicu u pozorištu
na Druri Lejnu, decembra 1666. godine.
Nel je imala veze sa plemićima i nakon što je upoznala kralja (pismo o kome se
ovde radi jeste pismo Lorensu Hajdu, koji je kasnije postao erl od Ročestera, kada je
bio na diplomatskom putovanju u Hagu u maju i junu 1678. godine). Postala je
ljubavnica kralja Čarlsa II 1668. ili 1669. godine, a u maju 1670. rodila mu je sina
Čarlsa. Tog leta je za nju bila iznajmljena veličanstvena kuća u ulici Pal Mal (u
pismu ,,pel mel") u Londonu, čime je njen status kraljevske ljubavnice (nažalost ne i
jedine) bio potvrđen, a tu se 1671. godine rodio i drugi sin Džejms. Nel se iz petnih
žila zalagala da njeni sinovi dobiju titule, tako da je 1676. godine Čarls dobio
prezime Boklerk, čime je proizveden u barona Hedingtona i erla od Berforda.
Nel je imala uticajne prijatelje na sudu, ali i neprijatelje koji nisu krili svoj
prezir prema njenom običnom rodu, nepristojnim prethodnim zanimanjima, dobrom
raspoloženju i nedostatku društvenih vrlina. Njen glavni neprijatelj bila je druga
kraljeva ljubavnica, Luiz de Kerual, vojvotkinja od Portsmuta, koja je takođe bila i
francuska katolkinja, veoma nepopularna u narodu. Jedna priča kaže da je Nelinu
kočiju okružila ljutita rulja koja je verovala da kočija pripada vojvotkinji; oni su se
smirili tek kada je Nel izvirila i veselo objavila: „Molim vas, dobri ljudi, smirite se,
ja sam protestantska kurva."
Čarls II umro je 1685. godine; navodno njegove po-slednje reči bile su: „Ne
dozvolite da jadna Neli gladuje". Njegov naslednik Džejms II dao joj je velikodušnu
penziju, a ona je umrla 1687. godine u kući u ulici Pal Mal. Kao što dolikuje njenom
ugledu dobrotvorke, ostavila je sto funti za dužnike u svojoj parohiji i dvadeset funti
godišnje za puštanje dužnika iz zatvora svakog Božića, kao i pedeset funti jadnim
katolicima „zato što su ukazali na moje dobročinstvo onima koji su se od mene
razlikovali u religiji". U svojim memoarima, Gilbert Barnet, biskup i istoričar, opisao
ju je kao „najindiskretnijeg i najluđeg stvora koji je ikada bio na dvoru", čime se
može pojasniti dugovečnost njene veze sa kraljem poznatim po svojoj ljubavi prema
dobroj zabavi.

Lorensu Hajdu, oko 1678. godine

Molim te, dragi gospodin Hajd, oprosti mi što ti nisam pisala pre, iz razloga što
sam bila bolesna tri meseca, a otkad sam se oporavila, nisam imala sa čim da te
zabavim, a ni da pišem o čem vrednom pisanja, ali ne mogu više da čekam
kako bih te obavestila da nikad nisam bila u društvu, a da nisam digla čašu u
tvoje zdravlje jer te volim i srcem i dušom. Ovaj pel mel je za me tužno mesto
pošto, ja sam izgubila sira Kar Skopa (ser Kar Skoup, šaljivdžija u krugu ljudi
oko Čarlsa II) da se više ne vrne jer mi je reko da ne može stalno da živi ovako,
pa je počo da bude malko neljubazan, što ja ne mogoh da trpim od tog
najamnika. Gospođa majka gđe Najt (pevačice i rivalke za naklonost Čarlsa II)
umrla, pa je oko sebe podigla štit isto kao moja gđa Grins. Gospodar Ročester
(Džon Vilmot, skandalozni pesnik, koji je umro dve godine kasnije) je otišo na
selo. G.Savil (Henri Savil, budući zamenik višeg dvorskog službenika) je
doživeo nezgodu, ali je oporavlja i na putu je da s oženi sa naslednikovicom
(naslednicom), za koju ja mislim da neće imati kad da se razboli kad on
podigne svoj palac. Erlu od Dorseta (bivši Nelin zaštitnik) je, kako se čini, sve
gorije i gorije u tri meseca jer stalno pije sa Šedvelom (Tomas Šedvel, pesnik i
još jedan iz prijatnog društva Čarlsa II) i g. Herisom (Džozef Heris, glumac) u
vojvodskom domu po čitav dan. Gospodar Berford (Nelin i kraljev sin) misli na
svoju uslugu tebi. Gospodar Bokler (Boklerk, Nelin i kraljev drugi sin) ode u
francusku. Ćemo večerati sa kraljem u belom salonu i sa mojom ledi Harvi.
Kralj se seća svoje usluge tebi. Hajd da sad pričamo o državnim poslima, jer
nikad do sad nismo radili stvari ovako prepredeno pošto ne znamo hoće li biti
rata ili mira, ja sam ti za rat, ako ni zbog čega drugog, a oni što onda možeš doć
kući. Imam hiljadu veselih razloga ali je ne mogu naterati da i napiše (moguće
je da je Nel diktirala ovo pismo, a da se „je" odnosi na osobu kojoj ona diktira,
mada nivo gramatike i pravopisa navodi na zaključak da je Nel trebalo da
potraži drugu sekretaricu) i zato moraš ti da preduzmeš akciju.
Zbogom.
Tvoja navoljenija najposlušija verna i ponizna slušinja
E. (Elenor) G.
 Ledi Meri Pjerpont

(1689-1762)

Meri Pjerpont je bila najstarije dete Evelina Pjerponta, kasnije prvog vojvode od
Kingstona na Halu, i ledi Meri Filding. Majka joj je umrla 1692. godine pošto je
rodila još troje dece; decu je kasnije podizala očeva majka. Kada je Meri imala devet
godina, baka je umrla, a brigu o deci preuzeo je otac. Meri je kasnije opisivala da je
svoje znanje „krala" iz biblioteke Toresbi Hola, njegovog poseda u Notingemširu.
Jedna od najbližih Merinih prijateljica u doba devojaštva bila je En Vortli, sa
kojom se Meri redovno dopisivala. Kada je En umrla 1710. godine, dopisivanje je
nastavio njen brat Edvard Vortli Montegju, koji je uskoro od Merinog oca zatražio
ruku njegove kćeri. Saglasnost nije dobio, jer je Pjerpont insistirao da se imanje
dodeli njegovom hipotetički prvorođenom sinu, što je bila praksa sa kojom se
Edvard apsolutno nije slagao.
U avgustu 1712. godine, kada se sve više povećavao pritisak oca na Meri da se
uda za dosadnjakovića po imenu Klotvorti Skefington, naslednika irskog plemstva,
Edvard i Meri su pobegli. Venčali su se 23. avgusta 1712. godine, a pisma koja slede
datiraju iz osetljivog vremena koje je prethodilo njihovom venčanju. Njena
zabrinutost u vezi sa rizikom jasna je, i ona je do kraja svog života bila zahvalna
suprugu što se oženio njome bez miraza.
Tokom prve dve godine braka par je živeo na selu, a Meri je u maju 1713.
godine rodila sina, takođe Edvarda. Već je tada pisala pesme i kritike i postala je
prva žena čiji je doprinos priznao magazin „Spektejtor". Godine 1715. članovi
porodice Vortli Montegju sele se u London i postaju važne ličnosti na dvoru Džordža
I. Meri je sklopila prijateljstva sa političarima i piscima, među kojima su Džon Gej i
Aleksander Poup, koji se u nju zaljubio. U decembru te godine Meri je jedva
preživela ozbiljan nalet boginja koje su joj ostavile doživotne ožiljke.
U avgustu 1716. godine Edvard Vortli Montegju postavljen je za diplomatu u
Konstantinopolju u Turskoj. Par je otputovao kopnenim putem, a putovanje je trajalo
oko šest meseci; Meri je tokom putovanja napisala mnogo pisama, opisujući
zastrašujući poduhvat, a kopije je sačuvala sa namerom da ih razradi u knjizi. U
Turskoj se udubila u lokalnu književnost, kulturu, običaje i religiju, sve dok njen
muž nije neočekivano opozvan za London u julu 1718. godine, šest meseci nakon što
je Meri rodila kćerku.
Nakon njihovog povratka u London, Edvard, koji je često poslovno putovao u
Jorkšir, kupio je kuće u Tvikenhamu i u Kovent Gardenu, gde je Meri najviše
vremena provodila pišući, vodeći računa o bašti i nadgledajući obrazovanje svoje
kćerke; takođe je napisala seriju pesama o ugnjetavanju žena, te uredila svoja pisma
sa putovanja. Započela je pakosnu svađu sa bivšim prijateljem i obožavaocem
Aleksandrom Poupom, iz razloga koji su ostali nejasni. Njeno najvažnije delo sa
trajnim posledicama jeste uvođenje vakcinacije protiv boginja u Engleskoj. Na taj
postupak naišla je u Turskoj, gde je vakcinacija živim virusom bila uobičajena
praksa. Svog sina je vakcinisala dok su još bili tamo, a kako je epidemija boginja
divljala Engleskoj 1721. godine, ubedila je doktora da vakciniše njenu kćerku. Ubrzo
su njeni poznanici, čiji su članovi porodice umrli od te bolesti, takođe vakcinisali
svoju decu, tako da se ta praksa širila, ali bila i beskrajno kontroverzna. Merino
zagovaranje vakcinisanja dovelo je do toga da je u novinama, čak i za govornicama,
proglašavaju neprirodnom majkom koja rizikuje živote svoje dece kako bi dokazala
svoju ludačku teoriju, ali Meri je ostala nepokolebljiva, ohrabrena od strane drugih
majki koje su vakcinisale svoju decu protiv bolesti koja im je skoro odnela živote.
Meri je do kraja života živela skoro u potpunosti odvojena od svog supruga.
Godine 1736. zaludela se briljantnim mladim venecijanskim piscem Frančeškom
Algarotijem, pa je otputovala u Italiju sa nadom u njihov zajednički život. Narednih
nekoliko godina putovala je u zavisnosti od njegovog mesta stanovanja, tako da je
provodila vreme u Rimu, Napulju, Firenci, Veneciji i Torinu; takođe je četiri godine
živela u Avinjonu, te deset godina u venecijanskoj pokrajini Breši, gde je manje-više
bila zatočenik Ugolina Palacija, razbojnika iz visokog društva, koji joj je ukrao sav
nakit i tapije na imovinu koju je kupila. Kada se vratila u London 1762. godine, već
je najvećim delom proživela trideset godina u inostranstvu; umrla je u Mejferu, delu
Londona, u avgustu te godine, a sahranjena je u kapeli Grosvenor u ulici Saut Odli.
Ledi Meri Vortli Montegju bez sumnje je imala mogućnost da postane veliki
pisac, njen rad, veoma raznolik po formi - pisma, dnevnici, rasprave, pozorišni
komadi, pesme, eseji - raštrkan je na mnogo različitih mesta, pa vrednost njenog
opusa još nije sasvim utvrđena.
Edvardu Vortliju Montegjuu, 25. aprila 1710. godine
Ovog trenutka primila sam tvoja dva pisma. Ne znam gde da ti pišem -u
London ili na selo. Vrlo je verovatno da ovo pismo nećeš ni primiti. Veliki je
rizik da ovo pismo padne neprijatelju u ruke, ali baš ti zato i pišem.
Svim svojim srcem volela bih da razmišljam kao ti; trudim se da samu sebe
ubedim u tvoje argumente i žalim što je moj razlog tako tvrdoglav, što se ne da
pretvoriti u mišljenje da je moguće da čovek ceni ženu. Pretpostavljam da bi
trebalo da mi bude ugodno zbog tvojih misli o meni; trebalo bih da ti zahvalim
na mudrosti i lepoti koju mi daješ i da se ne ljutim zbog ludosti i slabosti; ali na
moju beskrajnu žalost, ne mogu da verujem ni u jedno ni u drugo.
Jedan deo mog karaktera nije tako dobar, niti je drugi toliko loš kao što se to
tebi dopada. Ukoliko ikada budemo živeli zajedno, bićeš razočaran u oba
slučaja; srešćeš se sa ravnopravnošću temperamenta koji ne očekuješ i sa
hiljadu mana koje ne možeš ni da zamisliš.
Misliš da ću, ako se oženiš mnome, biti strasno zaljubljena u tebe mesec dana,
a sledeći mesec u nekog drugog. Neće se dogoditi ni jedno ni drugo. Mogu da
poštujem, mogu da budem prijatelj, ali ne znam da li mogu da volim. Očekivati
to jeste učtivo i jednostavno, ali nikad i meni drago. Pogrešno sudiš o mom
srcu kada pretpostavljaš da sam u stanju da gledam na interes i da bi me išta
moglo prinuditi da bilo kome laskam.
Čak i da sam najsiromašnija osoba na svetu, odgovorila bih ti na ovaj isti način,
bez dodavanja ili oduzimanja bilo čega, ja nisam sposobna za lukavstvo zato
što ne želim da budem sposobna za to. Kada bih varala samo jednu minutu,
nikada više ne bih povratila dobro mišljenje o sebi, a ko bi mogao da podnese
da živi sa onim koga prezire?
Ako možeš da odlučiš da živiš sa družicom koja će imati veliko poštovanje
zbog tvoje nadmoći dobrog smisla i ukoliko tvoja prosidba bude odgovarala
onima od kojih ja zavisim, ja nemam ništa protiv.
Što se tiče putovanja, učinila bih to sa velikim zadovoljstvom i otišla iz
Londona po tvom nalogu, ali ni povlačenje na selo nije mi toliko neprijatno,
koliko znam da bi tebi tih nekoliko meseci bilo zamorno. Kad su ljudi umorni
od života, onda je u njihovom zajedničkom interesu da ne dosade jedno
drugom. Čak i kada bih imala sve lične čari koje želim, spoljašnjost je premala
osnova za sreću. Ti bi se uskoro umorio od toga da gledaš svaki dan isto, da ne
vidiš ništa drugo. Imao bi vremena da uočiš sve nedostatke kojih bi vremenom
bilo sve više, što je uvek velika draž. Meni bi bilo neugodno da vidim
hladnoću, zbog koje te ne bih mogla okrivljivati sa razlogom, jer nije namerna,
ali bi mi ipak bilo teško, a još teže zbog toga što znam da se ljubav može
oživeti, a njeno se odsustvo, nestalnost ili čak neverstvo mogu uspešno rešiti;
ali kada dođe do gađenja zbog zasićenosti, tu povratka više nema.
Ne bih izabrala da živim u gužvi. Bila bih veoma zadovoljna da budem u
Londonu bez prevelikog isticanja ili viđanja sa osmoro,devetoro prijatnih ljudi.
Stanovi, stolovi i drugo stvari su koje mi nikad i ne padnu na pamet. Ali neću
misliti ni o čemu bez odobrenja svoje porodice, i zato ti savetujem da ne maštaš
o sreći u potpunoj samoći, koju bi jedino smatrao odgovarajućom.
Ne odgovaraj na ovo pismo. Ukoliko je moguće da me voliš pod mojim
uslovima, onda me moraš zaprositi. Ukoliko to nije moguće, čemu onda naša
prepiska?
Međutim, sačuvaj mi svoje prijateljstvo, na koje mislim sa velikim
zadovoljstvom i zrncem taštine. Ako me ikada vidiš udatu, laskaću sebi da ćeš
videti ponašanje za koje ti ne bi bilo žao da ga tvoja supruga oponaša.

Edvardu Vortliju Montegjuu, petak uveče, 15. avgusta 1712. godine

Drhtim zbog onoga što činimo. Jesi li siguran da ćeš me voleti zauvek? Da se
nikada nećemo pokajati? Plašim se i nadam se. Predviđam sve što će se
dogoditi ovom prilikom. Moja porodica će biti veoma ljuta. Većina sveta će
osuditi moje ponašanje, a rodbina i prijatelji izmisliće hiljade priča o meni. U
ovom pismu (veoma dragom) obećao si mi sve što želim. - Kao što sam već
napisala, primila sam tvoje pismo u petak. Biću samo tvoja i učiniću šta želiš.
P. S. Sutra ću ti se ponovo javiti, neću ti ništa osporavati, nego ću ti dati neka
uputstva. Moja odluka je doneta -voli me i postupaj dobro sa mnom.

Subota ujutro, 16. avgusta 1712. godine

Sinoć sam ti, obuzeta strašću, napisala pismo. Ponovo počinjem da se plašim;
samoj sebi izgledam kao kukavica. - Nisi odgovorio na deo mog pisma u vezi
sa mojim mirazom. Bojim se da laskaš sebi da je moj otac na putu pomirenja i
prihvatljivih uslova. Uverena sam u ono što sam često čula da govori kada je
govorio o ovakvim slučajevima - da to nikada neće prihvatiti. Bogatstvo koje
mi je on namenio dogovoreno je za brak mog brata, moje sestre i mene, ali
njemu je ostavljeno da odluči kako će to izvesti - da pruži sve nekome od nas
ili da ga podeli na način kako on misli da treba. On je sve dao meni. Ništa nije
ostalo za moju sestru, a naknade mog oca iz kojih bi mogao da uštedi, uprkos
veličini njegovog imanja, mogle bi da budu veoma male. Nakon što sam ga
uvredila toliko, on bi je mogao sa zadovoljstvom lako zbrinuti novcem koji je
već prikupio, posebno utoliko što i sam ima u planu da se oženi, kako sam čula.
Ovo ne govorim da ti ne bi pokušao da nađeš zajednički jezik sa njim, ukoliko
želiš, nego samo zato što sam potpuno sigurna da to nema nikakvu svrhu. On
će dati veoma dobar odgovor - da ja nisam dozvolila da dođe do ovog braka, da
sam od njega napravila budalu, da sam mu dozvolila da potroši 400 funti na
odeću za venčanje, za koju nisam ništa rekla. Kada sam se prvi put pretvarala
da se protivim ovom venčanju, on mi je rekao da je siguran kako imam nešto
drugo na umu. Ja sam to istinski porekla, ali vidiš kako je malo istine bilo u
tome. On je nastavio da govori kako nikada neće ući u dogovor sa drugim
čovekom, itd., i da bi mene odmah trebalo poslati na sever da tamo ostanem i
da će mi, kada umre, ostaviti samo godišnji prihod od 400 funti.
Nisam imala hrabrosti da se suprotstavim takvoj ćudi, pa sam se pokorila
onome što je želeo. Sada će on prigovarati zašto nisam insistirala na svojoj
prvobitnoj odluci, ukoliko sam imala nameru da se udam na ovakav način, jer
bilo bi mi lakše da pobegnem iz Toresbija nego odavde, i zašto sam njega i
gospodina koji je želeo da se oženi mnome izložila troškovima, itd. Imaće
hiljadu mogućih razloga da bude nepomirljiv, a svet će vrlo ve-rovatno biti na
njegovoj strani. - Razmisli dobro na koji način me moraš uzeti. Doći ću ti samo
u spavaćici i podsuknji, i to je sve što ćeš od mene dobiti.
Rekla sam svojoj prijateljici šta nameravam da učinim. Smatraćeš je veoma
dobrom prijateljicom kada ti kažem da nam je ponudila svoju kuću, ukoliko
dođemo ovamo prve noći. To nisam prihvatila dok tebe o tome ne obavestim.
Ukoliko misliš da je prikladnije da me povedeš u svoje prebivalište, ne
ustručavaj se. Neka bude šta će biti; ako sam ja tvoja supruga, nijedno mesto
neće mi biti neprikladno kada sam sa tobom. Preklinjem te da napustimo
London sledećeg jutra, da odemo gde god želiš. Poželela bih da odemo van
Engleske, ukoliko to odgovara tvojim poslovima. Ti najbolje znaš narav svog
oca. Ako misliš da bi bilo ljubazno, ili neophodno zbog tebe, ja ću odmah ići sa
tobom da zamolim za njegov oproštaj i blagoslov. Ako to ne bi bilo
odgovarajuće u prvo vreme, mislim da bi najbolje bilo da odemo u banju. Kada
se vratimo, onda možeš da pokušaš da privoliš svog oca da prihvati da me
primi i raspravi sa mnom (mada i dalje mislim da neće biti svrhe). Ali ne mogu
da zamislim da živim u izmaglici svojih odnosa i poznanstva nakon tako
neopravdanog koraka - neopravdanog prema svetu. - Ali mislim da se mogu
opravdati samoj sebi.
Ponovo te preklinjem da unajmiš kočiju koja će biti pred vratima u ponedeljak
rano ujutro, da nas odveze negde našim putem, gde god da odlučimo kuda će
nas to putovanje odvesti. Ako odlučimo da odemo u kuću prijateljice, najbolje
bi bilo da sa kočijom i šest konja dođeš sutra u sedam sati. Ona i ja ćemo biti
na balkonu koji gleda na ulicu; treba samo da se zaustaviš ispod njega i mi
ćemo sići do tebe. Uradi ono što smatraš da je najbolje. Na kraju krajeva, dobro
razmisli. Tvoje pismo, koje ću čekati, odlučiće o svemu. Opraštam ti
neuglađenost iz poslednjeg pisma, za koju bih volela da je nije ni bilo. Mogao
si nešto slično reći bez takvog izražavanja, ali u ostatku pisma bilo je dosta
popustljivosti, tako da bi trebalo da budem zadovoljna. Ne moraš mi pokazati
dobrotu na koju ja neću biti osetljiva. Međutim, dobro razmisli i odluči da
nikada ne pomisliš na mene ukoliko imaš i najmanju sumnju ili ukoliko će to
uznemiriti tvoju sudbinu. Verujem da je putovanje najbolji način da se samoća
učini ugodnom, a ne zamornom. Seti se da si mi to obećao.Pomalo je čudno da
žena ništa ne donosi i ništa ne očekuje, ali pošto sam obrazovana, usuđujem se
da se ne pretvaram da živim, nego da u određenoj meri odgovaram životu.
Radije bih umrla nego vratila se u situaciju da zavisim od rodbine koju sam
uvredila. Ukoliko me voliš, spasi me tog straha. Ako ne možeš, ili misliš da ja
ne bi trebalo to da očekujem, budi iskren i reci mi. Jer bolje je da nikada ne
budem tvoja, nego da mi kratkotrajna sreća daruje dugotrajnu patnju. Nadam se
da nikad neće biti prilike za ovu meru predostrožnosti, ali važno je ipak doći do
dogovora. U potpunosti zavisim od tvoje časti i ne mogu da posumnjam u tebe
ni za tren (ni u čemu). Nemoj misliti da ću se naljutiti u vezi sa bilo čim što mi
kažeš. Neka bude iskreno. Nemoj obmanjivati ženu koja zbog tebe ostavlja sve.
 Abigejl Smit(Adams)

(1744-1818)

Abigejl Smit je rođena u Vejmutu, Masačusets, kao kćerka ministra Vilijama

Smita i Elizabete Kvinsi, čiji je otac bio aktivan u politici i vlasti i koji je četrdeset
godina bio predsedavajući Skupštine Masačusetsa. Abigejl je odrasla bez formalnog
obrazovanja, ali su je otac i baka sa majčine strane ohrabrivali da čita knjige iz
njihovih velikih biblioteka.
Abigejl se 1764. godine udala za Džona Adamsa, advokata sa Harvarda, nakon
čega se par smestio na farmi u blizini Adamsovog mesta rođenja van Bostona, gde je
on razvijao svoju advokatsku praksu. Kada je 1774. godine Džon Adams izabran za
predstavnika Masačusetsa u Prvom kontinentalnom kongresu u Filadelfiji, par je
otpočeo dugogodišnju prepisku koja broji više od 1.100 pisama; ta zbirka pisama
pruža neprocenjivu sliku kako njihovog braka, tako i neobičnog vremena punog
događaja u kojem su živeli.
Nakon službe u Kontinentalnom kongresu i velike uloge koju je imao u pisanju
nacrta i odbrane Deklaracije nezavisnosti, Džon Adams je postavljen prvo u
Francuskoj, a kasnije i u Britaniji za prvog američkog ambasadora u sedištu
britanske monarhije; u periodu između 1778. i 1785. godine, Adams je često boravio
u inostranstvu. On i Abigejl su nastavili da se dopisuju uprkos poteškoćama
prekookeanske pošte; on je nju informisao o međunarodnoj situaciji, a ona njega o
tome kako su stvari stajale kod kuće, kako u domenu vlasti, tako i u domenu kućnih
pitanja. Abigejl mu se pridružila 1783. godine, te su oboje zajedno istraživali Pariz i
London, a tada je par zvanično primio i sam kralj.
Džon Adams postao je prvi potpredsednik Sjedinjenih Država 1789. godine, a
1797. godine izabran je za drugog po redu predsednika. Gospodin i gospođa Adams
živeli su u Beloj kući samo četiri meseca, od novembra 1800. godine. Poznato je da
je Abigejl, tokom svog boravka, sušila veš svoje porodice u nedovršenoj Istočnoj
sobi. Njen suprug se redovno konsultovao sa njom o političkim pitanjima - njen
uticaj doveo je do toga je su je mediji kritikovali i podrugljivo zvali „gđa
predsednik", što predstavlja liniju napada koja je i dalje zamorno poznata. Kada je
tokom pokušaja reizbora predsednik izgubio na izborima od Tomasa Džefersona, on
i Abigejl su se povukli u Masačusets, gde su ostali do kraja života. Abigejl je umrla
1818. godine, šest godina pre nego što je njen sin Džon Kvinsi Adams postao šesti
predsednik Sjedinjenih Država.
Pisma koja slede mogu da dočaraju samo mali deo fascinantne prepiske ovog
najodanijeg para. Drugo pismo je pisano u trenutku kada je Kongres pisao nacrt
Deklaracije nezavisnosti, a Abigejl opominje supruga da se „seti dama i da bude
prema njima velikodušniji od svojih predaka. Nemojte da date neograničenu vlast u
ruke muževima. Setite se da bi svi muškarci bili tirani da mogu."

Džonu Adamsu poslato iz brejntrija, 19. avgusta 1774. godine

Velika daljina među nama čini da mi vreme sporo prolazi. Već se čini da je
prošao mesec otkako si otišao. Velika briga koju osećam zbog svoje zemlje,
zbog tebe i zbog naše porodice dane čini dosadnim, a noći neugodnim.
Problemi se pojavljuju sa svake strane. Koji kurs možeš ili hoćeš zauzeti, to je
zavijeno u krilu budućnosti. Neizvesnost i iščekivanje ostavljaju umu veliko
prostranstvo. Da li je ikada bez krvoprolića neko kraljevstvo povratilo svoju
jednom izgubljenu slobodu? Ne mogu da mislim o tome a da se ne užasnem.
Ipak, rečeno nam je da su sve nevolje Sparte prouzrokovane njihovom
prevelikom brigom za trenutnim spokojstvom i prekomernom ljubavlju za
mirom, tako da su sredstva kojim bi obezbedili da taj mir opstane zanemarena.
Trebalo je da razmisle o rečima Polibija - pošto nema ničega što je poželjnije ili
korisnije od mira kada je zasnovan na pravednim i časnim osnovama, tako
nema ničeg sramotnijeg i u isto vreme pogubnijeg kada se do tog mira dođe
lošim merama i po cenu slobode. (...)
Otkako si otišao, veoma rado čitam Rolinsovu antičku istoriju. Odlučila sam da
je privedem kraju, ukoliko budem mogla, u danima svoje samoće. Tu
pronalazim veliko zadovoljstvo i zabavu, a Džonija sam ubedila da mi svakog
dana čita stranicu ili dve, pa se nadam da će se iz njegove želje da mi učini
uslugu roditi i ljubav prema istoriji. - Dražesna kiša nam je padala 12 sati i u
velikoj meri oživela prinose koji su se sušili.
Toliko želim da dobijem vesti od tebe. Nestrpljivo želim da te vidim na mestu
događanja. Prvi septembar ili mesec septembar možda će biti od velikog
značaja za Veliku Britaniju, kao što su martovske ide bile Cezaru. Želim ti
mnogo javnog i ličnog uspeha, i da te mudrost, korisna i za obuku i za
obrazovanje, služi u ovim teškim danima. - Malo jato misli na svog tatu i
ljubazno želi da ga vidi. Kao i tvoja najodanija
Abigejl Adams

Džonu Adamsu, poslato iz Brejntrija, 31. marta 1776. godine

Volela bih da mi pišeš pisma dugačka bar upola kao ona koja ja pišem tebi; i da
mi kažeš, ako možeš, kuda je tvoja flota otišla? Kakvu vrstu odbrane Virdžinija
može da pruži protiv našeg zajedničkog neprijatelja? Da li se nalazi na takvom
mestu sa kojeg bi mogla da se odbrani? Zar vlastela i obični ljudi nisu vazali,
zar oni nisu necivilizovani domoroci kakvim nas Britanija prikazuje? Nadam se
da njihovi strelci, koji su se već pokazali kao veoma surovi, čak i krvožedni,
nisu pravi predstavnici naroda.
Sprema sam da dozvolim da kolonija ima velike zasluge u stvaranju
Vašingtona, ali Danmor ih je sramno prevario.
Nekada sam spremna da pomislim da ljubav prema slobodi ne može da bude
podjednako snažna u grudima onih koji su navikli da drugim stvorenjima
uskraćuju ono što im pripada. Sigurna sam da to nije zasnovano na temeljima
velikodušnog hrišćanskog principa – da drugima ne činimo ono što ne bismo
želeli da drugi čine nama.
Ne želiš da vidiš Boston; plašim se boginja ili sam ih je već do sada trebalo da
ih se plašim. Dogovorila sam se sa g.Krejnom da dođe u našu kuću i vidi kakvo
je stanje. Shvatila sam da je našu kuću zauzeo jedan od doktora iz regimente i
da je kuća veoma prljava, ali druge štete nema. Nekoliko stvari koje su ostale
tamo sada više nema. Kranč ima ključ koji nikad nije vratio. Pisala sam mu
zbog toga i tražila da očisti kuću što pre i da je zatvori. Na to sada gledam kao
na novo sticanje imovine, za koju pre samo mesec dana nisam mislila da vredi
ni jedan jedini šiling, i koju bih u to vreme rado videla u plamenu.
Grad je uglavnom ostavljen u boljem stanju nego što smo očekivali, što
dugujemo više žurnom odlasku nego poštovanju prema stanovnicima, iako su
neki pojedinci otkrili smisao za čast i pravdu, pa su vlasnicima ostavili kiriju za
kuće u kojima su bili, a nameštaj je neoštećen, a ukoliko jeste, onda ima
dovoljno novca za njegov popravak.
Drugi su počinili gnusna rušenja. Velika palata tvog predsednika je bezbedna, a
nameštaj netaknut, za razliku od kuće i nameštaja javnih pravobranilaca koji su
postali predmet njihove nemilosrdnosti. Svakako je sam đavo osetio smerno
strahopoštovanje prema vrlinama i patriotizmu, pošto se oni gnušaju ubijanja
roditelja i izdajnika.
Sa dolaskom proleća osećam se potpuno drugačije u odnosu na to kako sam se
osećala pre mesec dana. Nismo znali da li ćemo moći bezbedno da posejemo i
posadimo, jer nismo znali da li ćemo moči da uberemo plodove našeg rada, da
li ćemo moći da se odmaramo u sopstvenim Kolibama ili da li će biti potrebno
da sa obale mora idemo u divljinu u potrazi za skloništem, ali sada osećamo da
možemo da sednemo ispod svoje vinove loze i uživamo u plodovima zemlje.
Osećam sreću u srcu koja mi ranije bejaše strana. Mislim da je Sunce svetlije,
da Ptice pevaju melodičnije i da Priroda na sebe stavlja vedrija lica. Osećamo
privremeni mir, a jadni izgnanici se vraćaju u svoja napuštena prebivališta.
Iako smo srećni, saosećamo sa onima koji se plaše da li će bostonski Lot biti
njihov. Ali oni ne mogu da budu u sličnim okolnostima ukoliko ih ne obuzme
kukavičluk. Oni imaju vremena, a dato im je i upozorenje da se pripaze i da sve
izbegnu. - Čeznem da čujem da ste objavili nezavisnost - i usput, u novom
Zakoniku, za koji verujem da će biti neophodan, želim da se setite dama i da
budete velikodušniji prema njima od svojih predaka. Nemojte da date
neograničenu vlast u ruke Muževima. Setite se da bi svi Muškarci bili tirani da
mogu. Ukoliko se damama ne posveti posebna briga i pažnja, bićemo odlučne u
nameri da podstaknemo Pobunu i smatraćemo da nismo obavezne da
poštujemo bilo kakve Zakone u kojima se ne čuje naš glas ili u kojima nemamo
Predstavnike.
Činjenica da je tvoj Pol po Prirodi Tiranski istina je koja je toliko potpuno
utvrđena da ne dozvoljava bilo kakvu raspravu, ali neki od vas, u želji da budu
srećni, namerno se odriču grube titule gospodara u korist nežnije i draže titule
prijatelja. Zašto onda ne ugasiti vladavinu okrutnih i bezakonje koje nas je
potpuno nekažnjeno okrutno iskorišćavalo i ponižavalo. Razumni Muškarci
svih Godina preziru te običaje prema kojima smo vazali vašeg Pola. Radije se
odnosite prema nama kao prema Bićima koja je proviđenje stavilo pod vašu
zaštitu, i poput Božanskog Bića, iskoristite tu moć samo na našu sreću.

Džonu Adamsu poslato iz Brejntrija, 5. aprila 1776. godine

Pošto nisam imala priliku da pošaljem ovo pismo, dodaću još par redova; ali to
neće biti sa radošću u srcu. Pohodila sam bolesničku sobu naših suseda Trota,
čiju bol mogu u potpunosti da osetim, ali ne mogu i da opišem; koji za nedelju
dana ostadoše bez dvoje divne dece. Džordž, najstariji, umro je u sredu, a Bili,
najmlađi, u petak od šankr groznice, užasnog poremećaja koji je toliko sličan
grlobolji da se malo od nje razlikuje. Betsi Kranč je bila veoma loše, ali na putu
je da se oporavi. Ne očekuje se da Beki Pek preživi ovaj dan. Sada je obolelo i
mnogo odraslih, petoro u ovoj ulici. Bolest besni i u drugim gradovima. Zauške
su takođe veoma česte. Ajzak se bori s njima. Naše malo jato je još dobro.
Moje srce drhti od brige nad njima. Neka ih Bog čuva. Želim da vesti od tebe
dobijam mnogo češće. Osmi mart je bio poslednji datum kada ih dobih. - Pitaš
da li pravim sirće. Još nisam pokušala, ali nakon pravljenja sapuna, verujem da
ću napraviti eksperiment i sa sirćetom. Snalazim se kako mogu da napravim
odeću za svoju porodicu, koja bi u suprotnom hodala gola. Znam samo jednu
osobu u ovom delu grada koja to radi, to je g. Tercijar Bas, tako ga zovu jer je
težak skoro stotinu, što kažu da je dobro. Čula sam da ih ima i u drugim
parohijama. G. Rid se prijavio da ide u Andover do mlinova koji sada rade, pa
je otišao. Nedavno sam videla mali spisak u kom se opisuju razmere različitih
vrsta baruta, za topove, manje naoružanje i pištolje. Ako bi ti to bilo od neke
koristi, ja ću ti to prepisati i poslati. - Svi tvoji prijatelji šalju ti pozdrave, kao i
svi maleni. Najmlađe dete tvog brata je veoma bolesno od napada grčenja
mišića. Zbogom. Ne treba da govorim kako sam tvoj zauvek odani prijatelj.
 Manon Žan Filipon (Madam Rolan)

(1754-1793)

Mari-Žan Filipon (prijateljima poznata kao Manon) bila je kćerka pariskog

gravera koja je još kao devojčica pokazivala živahan i istraživački duh. Uglavnom je
bila samouka; dve verovatno najuticajnije stvari u njenom životu bili su Plutarhovi, a
kasnije i Rusoovi zapisi.
Mari-Žan se 1781. godine udala za Žana Rolana de la Platjea, inspektora u
proizvodnji, koji se takođe bavio političkim i ekonomskim temama, a dao je svoj
doprinos i Didroovoj Enciklopediji. Par se preselio u Lion, gde je g.Rolan, pišući
članke za regionalne novine, dao doprinos Francuskoj revoluciji. Godine 1791.
gospodin Rolan otišao je u Pariz da traži pomoć za lionsku industriju svile, koja je
bila u krizi, pa je tamo postao veoma blizak sa mnogim ključnim ličnostima
Revolucije; ubrzo nakon toga par se trajno preselio u Pariz, a gđa Rolan je postala
domaćica uglednog političkog salona koji se zalagao za revolucionarne ciljeve.
Proglašenjem republike 1792. godine, g. Rolan je postavljen za ministra
unutrašnjih poslova, ali dva dana nakon pogubljenja kralja, podneo je ostavku na
funkciju. U tom trenutku revolucionari su se podelili u dva tabora - na ekstremne
jakobince i umerenije žirondince, među kojima su bili i Rolanovi. Pod vođstvom
Robespjera, Jakobinci su izveli državni udar koji je na kraju doveo do strahovlade;
Žirondince je revolucionarni tribunal grupno osuđivao na smrt giljotinom. Madam
Rolan je svom suprugu pomogla da pobegne, ali je sama uhapšena u junu 1793.
godine, pa joj je suđeno po optužbi da je pružala utočište rojalističkim
simpatizerima. Dok je bila u zatvoru, napisala je memoare, što predstavlja dokument
koji daje prikaz razvoja njenog intelekta i njene političke misli, te daje sliku o
fascinantnoj istoriji revolucije. Takođe otkriva i borbu gđe Rolan da pomiri svoja
osećanja povodom doličnog ženskog ponašanja, sa jedne, i talenat pisca i
intelektualca, sa druge strane.
Odvedena je na Trg revolucije radi pogubljenja 8. novembra. Na svom putu do
giljotine zastala je kod privremene glinene statue Slobode i povikala: „O, Slobodo,
kakvi se zločini čine u tvoje ime!". Revolucionarne novine „Monitor" objavile su
sledeću čitulju: „Bila je majka, ali žrtvovala je prirodu želeći da bude iznad nje. Želja
da bude učena žena dovela ju je do toga da zaboravi vrline svog pola, a ta omaška,
uvek opasna, dovela ju je do smrti na gubilištu." Njen muž je pobegao do Ruena, ali
kada je čuo vesti o pogubljenju supruge, mačem je oduzeo sebi život pored seoskog
puta.
Pismo o kome je ovde reč jeste pismo Leonardu Bizou, žirondincu - kolegi
Rolanovih, i mogućem ljubavniku gđe Rolan; on je bio u bekstvu, ali te iste godine
počinio je samoubistvo u šumi kod Bordoa.

Leonardu Bizou poslato iz zatvora, 22. juna 1793. godine

Koliko često iznova čitam tvoja pisma! Pritisnem ih na srce, prekrijem svojim
poljupcima. Nisam očekivala ništa više. Bez uspeha gospođu Šole pitam za
vesti o tebi. Jednom sam pisala g. Le Telijeu u Evro da saznaš da sam živa, ali
poštanske veze su prekinute. Nisam želela da ti bilo šta pošaljem direktno, jer
bi tvoje ime bilo dovoljno da se pismo presretne, a pored toga mislim i da bih
mogla time da privučem sumnju na tebe. Ovde sam došla ponosna i mirna, sa
željama za borce za slobodu i nekim nadama za njih. Kada sam čula za naredbu
o hapšenju koju su objavili za dvadeset dvoje, uzviknula sam: „Moja zemlja je
izgubljena!". Mučiće me i dalje bolne brige, sve dok ne budem imala sigurne
vesti o tvom odlasku, jer me naredba o tvom hapšenju iznova plaši. Ova užasna
stvar je, bez sumnje, zbog tvoje hrabrosti; otkako znam da si u Kalvadosu,
povratila sam svoju smirenost. Nastavi sa svojim uzvišenim nastojanjima,
prijatelju moj. Brut je prerano očajavao zbog bezbednosti Rima u bici kod
Filipa. Sve dok je ijedan republikanac slobodan, dok diše, dok ima hrabrosti, on
mora da bude od koristi. U svakom slučaju, jug Francuske nudi ti utočište i biće
sklonište svim časnim ljudima. Od sada moraš da budeš pametan i da ideš
svojim putem. Tamo moraš živeti da bi služio svojim sunarodnicima i
upotrebio svoje vrline.
Ja ću znati kako da tiho sačekam povratak vladavine pravde, ili ću pretrpeti
poslednje akte nasilja i tiranije, ali tako da ni moj primer neće biti beskoristan.
 Marija Smajt (gdja Fiherbert)

(1756-1837)

Marija En Ficherbert odrasla je u Hempširu kao kćerka Voltera Smajta, bivšeg

vojnika, i njegove supruge Meri Erington; obe porodice bile su katoličke. Kada je
imala dvanaestak godina, poslali su je na školovanje u samostan u Parizu. Udala se i
postala udovica dva puta do 1781. godine, čime je kao mlada žena, došavši do
finansijskih sredstava, postala nezavisna.
Princ od Velsa, koji će kasnije postati princ regent, pa zatim i Džordž IV, počeo
je da je progoni 1784. godine, nakon slučajnog susreta pred zgradom Opere. Ona je
odbila da postane njegova ljubavnica, a on je na kraju preklinjao da se uda za njega,
iako su im na putu stajala tri akta Parlamenta (Akt o nasleđivanju, Zakon o
ujedinjenju i Akt o kraljevskim brakovima). Gđa Ficherbert je odbila njegovu bračnu
ponudu i objavila svoju nameru da putuje po inostranstvu. Kao rezultat toga,
neobuzdani princ se namerno povredio nožem u svom londonskom domu, Karlton
Hausu u ulici Pal Mal, te brzo poslao svog lekara i troje drugih prijatelja da joj kažu
kako će on odmah pokidati svoje zavoje ukoliko ona ne dođe istog trenutka. Ona je
došla u društvu Džordžijane, vojvotkinje od Devonšira, a histerični princ je od nje
iznudio obećanje da će se udati za njega. Nakon tog susreta, napustila je zemlju i
otputovala u Evropu.
Dok je bila na putu, princ ju je zatrpavao pismima, i mada je gđa Ficherbert
smatrala da je obećanje dato pod onakvom prinudom ništavo, na kraju je ipak
popustila i pristala da se uda. Princ je organizovao tajno venčanje, a početkom
novembra 1785. godine napisao joj je strasno pismo na 42 strane; vratila se u
London sledećeg meseca, a venčali su se u salonu njenog doma u ulici Park 15.
decembra.
Princ je tada smestio gđu Ficherbert u kuću koja se nalazila u blizini njegove u
ulici Pal Mal; međutim, ona je stalno bila izložena uvredama i podsmehu;
spekulacije o njihovoj vezi grozničavo su se širile unutar njihovog kruga, po štampi i
u Parlamentu. Bilo je (neuvijenih) nagoveštaja da je ona bila umešana u katoličku
zaveru da se destabilizuje Vlada. Drugi problem predstavljao je sam princ; uspeo je
da nagomila prilično nadrealne dugove kada je Karlton Haus pretvorio u neku vrstu
palate iz mašte, zapošljavajući zanatlije iz cele Evrope, uvozeći nameštaj iz Kine i
rušeći okolne kuće kako bi dozidao nova krila. U jednom trenutku njegov blagajnik
je rekao da je iznos „nadmašio svaku računicu". I pored svega toga, princ nije mogao
da se kloni dama, uprkos dužini braka sa gđom Ficherbert. Na kraju je Džordž III,
koji nije odobravao njihov brak, insistirao na tome da se mora naći odgovarajuća
kraljevska mlada za njegovog jogunastog sina, tako da je princ bio manje-više
prinuđen da se oženi princezom Karolinom od Brunsvika. U aprilu 1795. godine,
tačno devet meseci nakon venčanja, Karolina je rodila njihovo jedino dete, princezu
Šarlotu; do tada, par je već živeo odvojeno.
Princ i gđa Ficherbert su se do 1811. godine nekoliko puta rastajali i mirili, a
1811. godine razlaz je postao trajan; nakon toga par se viđao vrlo retko. Prinčev
život je postao izuzetno razuzdan i skandalozan; karikaturisti su ga smatrali
blagoslovom, pošto je bio prekomerno debeo, našminkan i nakinđuren, pijan i alav.
Gđa Ficherbert pisala mu je 1830. godine, tokom njegove bolesti koja je dovela do
smrti. On je bio previše bolestan da bi joj odgovorio, ali umro je sa njenom
minijaturom oko vrata, i ona je stavljena s njim u kovčeg. Fitzherbertova je umrla
sedam godina kasnije, u domu u Brajtonu, diskretna do samog kraja.

Princu regentu
Večeras me u Stajn dovelo društvo sa kojim smo pili čaj i koji nisu želeli da me
opravdaju (iako sam bila zaista previše bolesna da bih izašla), jer se verovalo
da će Vaše (Kraljevsko visočanstvo), imitirajući glupavog Francuza, trčati
unatraške! O, da ste imali savetnika koji bi Vas štitio od tih brojnih opasnosti
koje Vas vrebaju! Najveće opasnosti od svih su Vaši sadašnji pratioci. Kao što
sam Vas pre neki dan gledala kao drugog Harija:
Ustani sa zemlje kao perjani Merkur,
i zasvođen sa takvom lakoćom na svoje mesto
kao da je anđeo sišao ravno sa oblaka;
da okrene i omota vatrenog Pegaza,
i začara svet uvaženom jahačkom veštinom...
Nisam mogla da izbegnem poređenje i želim da ponekad koristite te prinčeve reči:
Ne odgovaraj meni podsmehom budale,
Jer Nebo zna; a i svet će saznati;
da okrenuh leđa onome ko sam nekad bio,
a i njima ću, što mi društvo praviše.

Zbogom! Ako mogu slobodno da se sećam, onda Vam sopstvena snishodljivost

piše opažanja
Margarite

Princu regentu
Vi ćete me primorati da napustim B*******; uvređena sam Vašim sinoćnjim
ponašanjem. Zašto sam tražila mirnu šetnju? Da smo se sreli na Stajnu, bila bih
opreznija; avaj, Vi nemate prefinjenost koju sam želela! Kada govorite o
ljubavi, Vi nudite uvredu na koju ste neosetljivi - Vaše prijateljstvo daruje čast;
ali Vaša ljubav - zadržite je za neku dostojnu plavojku, rođenu za veliku čast
postajanja Vašom ženom i ne gunđajte što je sudbina moju sreću stavila - u
oblik smernog života. Zadovoljna sam svojim položajem; zadovoljstvo ima čari
koje se ne mogu izraziti. Znam da nisam u pravu što nastavljam ovu prepisku; -
ona mora - ona bi trebalo da prestane; zato više ne pišite Margariti
 Meri Vulstonkraft

(1759-1797)

Meri Vulstonkraft je rođena u prilično dobrostojećoj porodici u Spitalfildsu, u

istočnom Londonu, kao drugo od sedmoro dece. Po njenim rečima, otac joj je bio
pijanica i siledžija. Meri je dobila oskudno formalno obrazovanje; njeno impresivno
znanje bilo je rezultat njene sopstvene samodiscipline i odlučnosti.
Kada je odrasla, finansijska sredstva njene porodice skoro potpuno su iščezla,
pa je Meri morala da zaradi za život. Radila je kao učiteljica, guvernanta i kao
družbenica pre nego što je počela da se bavi pisanjem, a 1787. godine objavila je
svoju prvu knjigu „Razmišljanja o obrazovanju kćerki". Njen izdavač Džozef
Džonson zaposlio ju je da piše eseje za njegov časopis „ Analitikal rivju"; a postao
joj je i ostao prijatelj za čitav život, mentor, i verovatno daleko pogodnija očinska
figura nego što je to njen otac ikada bio.
Tokom osamdesetih godina 18. veka Vulstonkraftova je vodila život osrednjeg
pisca, iako je njena pojava bila pomalo šokantna: gruba odeća, crne vunene čarape,
raščupana kosa koju nije htela da sređuje. Ovaj rani pokušaj da umesto ženstvenih
manira iskuje identitet dostojan nje same (možda kao prethodnik feminističke faze
dvadesetog veka) bio je početak borbe koja je trajala celog njenog života.
Prvi veliki uspeh Volkroftove bilo je objavljivanje „Odbrane prava muškaraca"
1790. godine, kao odgovor na postrevolucionarnu odbranu francuskog starog režima.
Meri je slavljena kao radikalna, ali uskoro je postala frustrirana zbog nedostatka
napretka po pitanju jednakih prava žena u tom navodno prosvetljenom novom dobu.
Dovoljno inspirisana, za tri meseca napisala je svoje najpoznatije delo „Odbrana
prava žena", koje je objavljeno 1792. godine i koje je odmah postalo međunarodni
bestseler.
Te iste godine, nakon neuspele ljubavne veze sa oženjenim biseksualnim
partnerom po imenu Henri Fuseli (u jednom trenutku, Meri se obratila Fuselijevoj
supruzi Sofiji kako bi predložila „ljubav utroje", gde bi Meri bila priznata kao
Fuselijeva duhovna supruga - šta god to značilo; besna Sofija ju je izbacila napolje),
Vulstonkraftova je putovala u Pariz, gde je upoznala kapetana Gilberta Imleja,
američkog vojnika koji je započeo poduzetnički biznis - zgodan, šarmantan i (što je
neizbežno) dobro poznati ženskaroš. Do kraja 1793. godine Meri je ostala u drugom
stanju, ali nakon što je Meri postala njegova supruga u američkoj ambasadi, Imlej je
nestao zbog posla. Napuštena i zabrinuta, pratila ga je prvo u Avr, gde se u maju
1794. godine rodila njihova kćerka Fani, a zatim u London, nadajući se da će
zasnovati neku vrstu porodičnog života. Imlej nije imao isti cilj, jer ju je redovno
varao; njihova veza je trajala do 1796. godine. Za to vreme, ona je dva puta pokušala
da se ubije - prvi put gutanjem smrtonosne doze opijuma (spasao ju je sluga), a drugi
put tako što se bacila u Temzu sa mosta Patni (izvukla su je dva ribara).
Nakon konačnog razlaza sa Imlejom, Meri je objavila „Kratki boravak u
Švedskoj, Norveškoj i Danskoj", koji je napisala za vreme putovanja po
Skandinaviji, po Imlejovom nalogu, gde je išla kako bi rešila neke njegove poslove.
Tada je i shvatila da sa Imlejom više nema budućnosti, pa je ova knjiga, delimično
memoarska, delimično putopisna, delimično rasprava, u stvari njena najličnija
knjiga.
Meri je 1791. godine prvi put srela Vilijama Godvina, radikalnog pisca, ali su se
zaljubili jedno u drugo tek 1796. godine, kada se ona odvažila (za ono vreme) da ga
pozove, navodno da mu pozajmi knjigu. Početkom 1797. godine Meri je bila trudna i
mada su oboje bili protivnici institucije braka, ipak su se venčali u martu te godine.
Njihova kćerka Meri Vulstonkraft Godvin, kasnije poznata kao Meri Šeli, rođena je
30. avgusta. Meri Vulstonkraft je umrla od porodiljske groznice jedanaest dana
kasnije. Njen očajni muž napisao je prijatelju: „Ni najmanje se ne nadam da ću ikada
više opet osetiti sreću.“
Četiri godine kasnije Vilijam Godvin se oženio Meri Džejn Vijal, susetkom,
majkom Kler Klermon, čije se pismo Bajronu takođe nalazi u ovoj knjizi.

GILBERTU IMLEJU poslato iz Pariza,petak ujutro, 1793. godine

Drago mi je da znam da i drugi ljudi mogu biti razumni kao ja; znaj da sam
odgovorila na tvoje prvo pismo iste noći kada sam ga dobila (u nedelju), iako ga nisi
mogao primiti pre srede, jer je poslato tek sledećeg dana. To je puni, istiniti i
poseban razlog.
Ipak nisam ljuta na tebe, ljubavi moja, jer mislim da je ljutnja dokaz gluposti i
razvodnjene ljubavi, što dolazi na isto kada se raspoloženjem upravlja pomoću
zidarskog alata. Nema ničeg živopisnog u pravolinijskoj jednakosti, a strasti delima
daju gracioznost.
Sećanje sada čini da moje srce skače ka tebi; ali nije u pitanju poštovanje, iako
ne mogu biti ozbiljno nezadovoljna naporom koji povećava moje poštovanje ili bolje
rečeno, to je ono što je trebalo da očekujem od tvoje ličnosti. Ne, imam tvoj pošteni
lik pred sobom -opušten nežnošću; malo - malo povređen mojim hirovima; i tvoje
oči iz kojih sija simpatija.
Tvoje usne su onda mekše od mekanog i ja spuštam svoj obraz na tvoj,
zaboravljajući na ceo svet. Iz svega toga nisam izostavila ni nijansu ljubavi - ima
ružičasti sjaj; verujem da veselo ukrašava moje obraze, pošto osećam da gore, dok
nežna suza drhti u mom oku koje će biti u potpunosti tvoje, ukoliko zahvalno
osećanje upućeno Ocu prirode, koji me je potakao da budem srećna, nije ugrejalo
osećanje koje nas razdvaja. Moram zastati na trenutak.
Treba li reći da sam mirna sada kada ti napisah ovo? Ne znam zašto, ali imam
više poverenja u tvoju ljubav kada si daleko, nego kada si ovde; štaviše, mislim da
me moraš voleti, jer - dozvoli mi da kažem zbog iskrenosti srca svog - verujem da
zaslužujem tvoju nežnost, jer sam iskrena i imam toliko osećanja koja možeš videti i
u njima uživati.
Iskreno tvoja, Meri

GILBERTU IMLEJU,poslato iz Pariza,veče,23. septembra 1794. godine

Igrala sam se i smejala sa malom devojčicom toliko dugo da ne mogu uzeti
pero da ti se obratim bez osećanja. Dok sam je držala na svojim grudima, toliko
je ličila na tebe (među nama, na tebe u najboljem izdanju, jer se ne divim tvom
poslovnom izgledu), svaki nerv kao da je drhtao na dodir i počeh da mislim da
ima nešto u tvrdnji da su muškarac i žena jedno biće - jer me ti prožimaš celu,
ubrzavaš kucanje mog srca i pružaš mi saosećajne suze koje si sam potakao.
Imam li još nešto da ti kažem? Ne, ne u ovom trenutku - sve ostalo je nestalo; i
povlađujući nežnosti prema tebi, ne mogu sada da se žalim na neke ljude ovde,
koji me uznemiravaju već dva-tri dana.

VILIJAMU GODVINU, 21. JULA 1796. GODINE

Šaljem ti promenjen kaput, kako si tražio. Da si me juče posetio, zahvalila bih
ti se na pismu i možda rekla da je rečenica koja mi se najviše svidela ona na
kraju, kada mi kažeš da dolaziš kući, da više nećeš odlaziti. - Ali sada nisam
dobro raspoložena, pa ću prikriti svoju ljubaznost, osim ako me nešto na tvom
licu, kada te ugledam, ne dovede do toga da burno reagujem - hoću li ili neću -
Meri
Četvrtak
Džud Plejs Vest
 Mari-Žozef-Rouz Tašer de la Pažeri

(carica Žozefina)

(1763-1814)

Žozefina, kako ju je uvek zvao Napoleon, rođena je na Martiniku, u bogatoj

porodici vlasnika plantaža čija su imanja uništili uragani 1766. godine. Otišla je za
Pariz 1779. godine da se iz koristi uda za Aleksandra, vikonta od Boarnea,
francuskog aristokratu. Brak nije bio srećan, mada mu je Žozefina, pre zvanične
rastave 1785. godine, rodila dvoje dece, kćerku Hortens i sina Ežena. Žozefina se
vratila na Martinik 1788. godine, ali je 1790, posle ustanka robova na ostrvu, ponovo
otišla za Pariz.
Žozefina je vodila raskalašan društveni život u Parizu i održavala veze sa
nekoliko uglednih muškaraca, ali život joj je bio ugrožen kada se njen suprug
sukobio sa revolucionarnim jakobincima, nakon čega mu je u junu 1794. godine
odrubljena glava. Ona je takođe bila u zatvoru, ali oslobođena je nakon što je sam
Robespjer bio pogubljen sledećeg meseca. Nakon oslobođenja i formiranja vlasti
direktorata, upoznala je Napoleona Bonapartu, sjajnog mladog oficira.
Žozefina i Napoleon venčali su se u martu 1796. godine, pre nego što je
Napoleon otišao u Italiju kao komandant francuske ekspedicije. Stalno joj je pisao
strastvena ljubavna pisma, mnoga od njih su sačuvana, dok Žozefininih pisama
suprugu ima vrlo malo; ona su ili uništena, ili ih nije ni bilo. Mora se reći da je ova
druga mogućnost verovatnija, pošto Žozefina nije bila baš odana supruga, bila je
sumnjive vernosti i ukusa koji je išao od prosto skupog do potpuno razornog.
Napoleon se često žalio i na njeno flertovanje sa drugim muškarcima i na njenu
ekstravagantnost, pa je 1799. godine pretio da će se razvesti; da bi ga na kraju njena
deca iz prvog braka ubedila da odustane od razvoda.
Napoleonov vojni i politički uspeh bio je nezaustavljiv, pa ga je papa Pije VII
1804. godine krunisao za cara Francuske (legenda kaže da je Napoleon u trenutku
krunisanja zgrabio krunu iz papinih ruku i sam je stavio na glavu). Zatim je on
krunisao Žozefinu kao caricu.
Tada je izgledalo da je Žozefinina budućnost obezbeđena: bila je carica
Francuske, njen sin se oženio kćerkom kralja Bavarske, a kćerka se udala za
Napoleonovog brata. Ali njen brak je i dalje bio pod velikim pritiskom, pa je
Napoleon 1810. godine dobio poništenje braka. Pošto je postao car, bio mu je
potreban naslednik, a kako Žozefina nije bila u stanju da mu ga podari, planirao je
dinastički brak sa kćerkom cara Austrije.
Žozefina se povukla van Pariza u dvorac Malmezon, gde je, kako se čini, živela
srećno, zabavljajući svoje prijatelje i zaštitnike (uključujući i cara Nikolaja I), a sa
Napoleonom, koji je nastavio da joj plaća račune, ostala u dobrim odnosima. Pismo u
nastavku datira iz tog vremena. Umrla je od upale pluća četiri godine kasnije, a
sahranjena je u obližnjoj parohijskoj crkvi u Reilu. Kraljevske porodice Holandije,
Luksemburga, Švedske, Belgije, Grčke i Danske vode poreklo od nje. Napoleonove
poslednje reči, kada je umirao u egzilu na ostrvu Sveta Jelena 1821. godine, kako se
navodi, bile su: „Francuska, vojska, Žozefina.“

Napoleonu Bonaparti, poslato iz Navare,aprila 1810. godine

Hiljadu i hiljadu nežnih zahvalnosti što me nisi zaboravio. Moj sin mi je upravo
doneo tvoje pismo. Sa žarom sam ga pročitala i još vremena provedoh nad
njim; jer u njemu ne beše nijedne reči koja me nije naterala da jecam. Ali te
suze behu tako slatke. Ponovo pronađoh svoje srce celo i takvo će zauvek i
ostati; ima osećanja koja predstavljaju sam život i koja se mogu samo s njim i
završiti.
Biću očajna ukoliko ti moje pismo od 19. ne bude po volji; ne sećam se u
potpunosti izraza u njemu, ali znam kakav ga je bolan osećaj napisao; bio je to
jad što nemadoh vesti od tebe.
Pisala sam ti po svom odlasku iz Malmezona i od tada, koliko puta poželeh da
ti nisam pisala! Ali osetila sam razlog tvog ćutanja i plašila sam se da ne budem
pismom nametljiva. Tvoje pismo mi je melem. Budi srećan; budi srećan
onoliko koliko si to zaslužio; to ti moje srce kaže. Ti si meni upravo podario
moj deo sreće, koji sam veoma živo osetila; ništa ne može da se meri sa
vrednošću koju za mene ima znak tvog sećanja.
Zbogom, prijatelju moj; zahvaljujem ti se nežno kao što ću te zauvek voleti.
Žozefina
 Meri Hačinson (Vordsvort)

(1782-1859)

Meri Hačinson udala se 1802. godine za Vilijama Vordsvorta, velikog pesnika

iz perioda romantizma; ona je bila stara školska prijateljica Vordsvortove sestre
Doroti, koja je do braka bila Vordsvortov glavni pratilac. Doroti je o danu njihovog
venčanja napisala u svom dnevniku: U ponedeljak, 4. oktobra 1802. godine, moj brat
Vilijam se oženio Meri Hačinson. Prespavala sam dobar deo noći i ujutro ustala
sveža i odmorna. Malo posle osam ujutro, videla sam ih kako ulicom idu prema
crkvi. Vilijam se od mene oprostio na spratu. Dala sam mu venčani prsten - uz veliki
blagoslov! Skinula sam ga sa svog prstenjaka, gde sam ga nosila celu noć - on ga je
ponovo vratio na moj prst i blagoslovio me vatreno. Dok su bili odsutni, moja draga
mala Sara (Hačinson, sestra mlade) pripremila je doručak. Ja sam se trudila da
budem što tiša, ali kada sam videla dva čoveka kako trče stazom da nam kažu da je
sve gotovo, nisam više mogla da izdržim, pa sam se bacila na krevet, gde sam ležala
mirno, ne čuvši i ne videvši ništa, sve dok Sara nije došla gore i rekla mi: „Dolaze.“
To me nateralo da ustanem iz kreveta gde sam ležala, pa sam išla, ni sama ne znam
koliko daleko, brže nego što me moja snaga mogla držati, sve dok ne sretoh svog
voljenog Vilijama i padoh mu na grudi. On i Džon Hačinson su me onda uveli u
kuću i tamo sam ostala da dočekam svoju dragu Meri.
Dakle, na dan svog venčanja, Meri Vordsvort morala je da se suzdržava dok je
njena zaova imala histerični napad tokom kojeg nije „ništa ni čula ni videla“, a onda
je, dočekujući Meri u njenom novom domu, osigurala da ona bude ta koja će pratiti
brata preko praga, umesto njegove neveste.
O Vordsvortovom odnosu sa sestrom i njenom uticaju na njegov rad pisalo se
opširno; o njegovom odnosu sa suprugom jedva da se išta i znalo sve do aukcije u
Sodebiju 1977. godine, kada su se pojavila Vordsvortova i Merina skrivena pisma.
Pisma su otkrila brak pun strasti i ljubavi, što je veoma značajno ako se u obzir uzmu
okolnosti u njihovoj kući. Nisu imali dovoljno novca, pa su kuću delili sa Doroti i
Merinom sestrom Sarom, kao i sa brojnim pesnicima i kritičarima, uključujući i
dosadnog Kolridža, koji je postajao sve više zavisan od droge; između 1803. i 1810.
godine Meri je rodila petoro dece, od kojih je dvoje umrlo 1812. Zbog toga je Meri
pala u duboku depresiju. Kada je Vordsvort postao uspešniji (imenovan je za
dvorskog pesnika 1845. godine), tada je i život postao malo lakši, jer se domaćinstvo
preselilo u prostraniju kuću koja je svima pružila više privatnosti, ali činjenica je da
je sve u kući funkcionisalo zahvaljujući Merinom izuzetnom strpljenju.
Doroti je 1835. godine obolela od neke vrste predsenilne demencije; Meri ju je
negovala tokom njenih poslednjih dvadeset godina. Vordsvort je umro 1850. godine;
Meri ga je nadživela i umrla 1859. Sve troje sahranjeno je u dvorištu crkve svetog
Osvalda u Grasmeru u Lejk distriktu, predelu koji je Vordsvortu pružao doživotnu
inspiraciju.

Vilijamu Vordsvortu, poslato iz grasmera, od ponedeljka, 1. avgusta do srede

ujutro,3. avgusta oko l8l0. godine
O, moj Vilijame!
Nije u mojoj moći da ti kažem koliko sam dirnuta ovim najdražim od svih
pisama - bilo je tako neočekivano i novo videti tvoja najskrivenija osećanja na
papiru, bila sam potpuno savladana i sada kada sedoh da ti odgovorim u
samoći, puna duboke ljubavi koja nas ujedinjuje i koju niko osim nas ne može
da oseti, tako sam se uznemirila, a moje oči su zamagljene da jedva znam kako
da nastavim - donela sam papir, nakon što sam svoju bebu položila na tvoj sveti
jastuk, u mojoj, u tvojoj sobi - i pišem na Sarinom malom stolu, sklonjena od
prozora koji gleda na devojke koje kupe seno na nesigurnom suncu.
Gledam u tvoje pismo i divim se kako si uspeo da pišeš tako čitko, jer u njemu
nema nijedne reči u koju bih mogla da posumnjam. Ali kako ga ranije nisam
dobila - pisano je u pretprošlu nedelju - a ja sam ga pročitala prošle nedelje
ujutro. Pismo dragoj Doroti pisano je u ponedeljak, a drugo uveče istog dana,
oba od dana kada je moj dobri anđeo naveo tvoje misli da me učine srećnom -
kada me zatekla jutros sa tvojim pismom u ruci, Doroti me više puta pitala
zašto plačem - rekla sam joj da sam toliko sretna - ali ona to nije mogla da
shvati. Zaista, ljubavi moja, učinilo me krajnje blagoslovenom - dalo mi je
novo osećanje, jer je to prvo ljubavno pismo koje je isključivo moje - zato se
nemoj čuditi što sam njime toliko dirnuta.
Najdraži Vilijame! Žao mi je što tvoje oko i dalje nije dobro i žalim što u meni
budi tako svetu i trijumfalnu radost - da ti ne možeš u potpunosti da uživaš u
svom odsustvu od mene - zaista, Vilijame, osećam da ne možeš, ali me
nadvladaju reči pisane tvojim vlastitim perom, bila sam veoma dirnuta
redovima koje je tvoja ruka pisala u jednom od pisama za D., kada si govorio o
povratku kući, misleći da ćeš biti meni „od velike koristi“ - svakako, moja
ljubavi, da bi mi bio od koristi, ali nisam Te želela toliko onda, koliko te želim
sada kada su sve neugodnosti iza nas - da si bio ovde, nema sumnje da ne bi u
meni postojala ta podsvesna misao da sve što imam bude uz mene - to osećanje
koje nikad nisam želela dok nas samotne noći nisu odvojile, osim u odsustvu;
ali tada nisam imala tu dokolicu koju je trebalo da imam i koja je neophodna da
bih bila aktivno živa i da bih se osetila bogatom i u potpunosti uživala - ja
smatram, Vilijame, i smatraću do kraja svog života ovu žrtvu dragom ponudom
tvoje ljubavi, osećam da je tako i zahvalna sam ti na njoj, ali verujem da će ona
biti poslednja od te vrste koju ćemo morati da napravimo...
 Marija Branvel (Bronte)

(1783-1821)

Marija Branvel, majka velikih spisateljica Šarlote, Emili i En, rođena je u

Penzasu u Kornvolu, kao osmo od jedanaestoro dece. Njeni roditelji, Tomas Branvel
i En Karne bili su iz naprednih porodica, a ujedno su predstavljali i vodeće članove
veslijanske metodističke zajednice.
Oba Marijina roditelja umrla su kada je bila u dvadesetim godinama. Njena
tetka, očeva sestra Džejn, pozvala je Mariju da joj se pridruži u Raudonu pored
Lidsa, gde je njen suprug Džon Fenel bio direktor škole, pa je Marija 1812. godine
napustila Penzas i otišla u novi život u Jorkšir.
Patrik Bronte, paroh u obližnjoj parohiji i stari prijatelj Džona Fenela, upoznao
se sa Marijom kada je došao u posetu Fenelovoj novoj školi. Datumi na pismima
pokazuju da je udvaranje između njih bilo kratko i intenzivno; Patrik je redovno
pešačio ukupno dvadeset četiri milje u oba pravca da bi izveo Meri - u šetnju. Do
kraja godine, već su bili venčani.
Marija je između 1814. i 1820. godine rodila šestoro dece, potom se porodica
preselila u čuvenu svešteničku kuću u Hovartu. Marija je umrla naredne godine,
nakon meseci patnje; sada se smatra da je uzrok njene smrti hronično karlično
trovanje krvi do kojeg je došlo usled brojnih porođaja praćenih anemijom. Četiri
godine kasnije, dve njene starije kćerke, Marija i Elizabet, umrle su od plućne
tuberkuloze dobijene u internatu koji je Šarlota ovekovečila u svojim delima kao
Lovud. Do 1855. godine sva su deca umrla, Šarlota i Emili su završile dela koja
spadaju u najveće romane na engleskom jeziku -Džejn Ejr i Orkanski visovi. Patrik
ih je sve nadživeo, a umro je 1861. godine.

Velečasnom Patriku Bronteu, magistru nauka, Hartshed poslato iz Vud Haus

Grouva, 26. avgusta 1812. godine
Moj dragi prijatelju, ovo obraćanje dovoljno je da te ubedi da i dozvoljavam i
odobravam tvoje obraćanje meni - ja te zaista smatram svojim prijateljem; a
ipak, kada pomislim koliko kratko sam imala zadovoljstvo tebe poznavati,
postajem nepromišljena, srce mi popušta i da ne mislim da ćeš biti razočaran i
tužan, bila bih spremna da sebe poštedim zadatka pisanja ovog pisma. Mislim
da nisam toliko kolebljiva da se pokajem zbog onoga što sam već rekla. Ne,
veruj mi, to se nikada neće desiti ukoliko mi ti ne daš razlog za to.
Ne treba da se plašiš da si pogrešio u vezi sa mojim karakterom. Ako išta o sebi
znam, to je da nisam sposobna da ne uzvratim na najmanju pažnju, a
ponajmanje tebi, čije su namere i ponašanje posebno ljubazni. Iskreno ću
priznati da je tvoje ponašanje i ono što sam videla i čula o tvom karakteru
pobudilo moje najtoplije poštovanje i pažnju, stoga budi uveren da se nikada
nećeš pokajati zbog poverenja koje misliš da mi ukažeš i da ću ja uvek nastojati
da zaslužim dobro mišljenje koje si stekao, iako me ljudske slabosti mogu u
nekim slučajevima dovesti do neuspeha. Dajući ti ova obećanja, ne zavisim
samo od sopstvene snage, nego oči dižem ka Njemu, mom nepogrešivom
vodiču kroz život u čiju stalnu zaštitu i pomoć snažno verujem.
U nedelju sam mnogo mislila na tebe i bojala se da nećeš uspeti da pobegneš
od kiše. Nadam se da ne osećaš nikakve loše posledice. Moj rođak ti je pisao u
ponedeljak i nada se da će danas po podne biti počašćen odgovorom. Tvoje
pismo je u meni izazvalo neku blesavu zbunjenost, pa su, iz obzira prema
mojim osećanjima, bili umereni u zadirkivanjima.
Sada ću iskreno odgovoriti na tvoja pitanja. Učtivost drugih ne može da dovede
do toga da zaboravim tvoje ljubazne namere, niti mogu da šetam našim
ustaljenim rutama a da ne mislim na tebe i da, zašto bi me bilo sram da
priznam, poželim tvoje prisustvo. Ako si znao kakva su moja osećanja dok si
pisao, rastužićeš me. Želim da napišem istinu i da ti udovoljim, iako se plašim
da ne odem predaleko i pređem granice pristojnosti. Ali šta god da kažem ili
napišem, nikada te neću obmanjivati ili preći preko istine. Ako misliš da nisam
u tebe uložila svoje najveće poverenje, razmotri moju situaciju i zapitaj se da li
sam ti već dovoljno otkrila, možda i previše. Žao mi je što ovo pismo nećeš
dobiti pre sutrašnjeg dana, ali bilo je izvan moje moći da ti pišem ranije.
Oslanjam se na tvoju dobrotu da oprostiš sve što u njemu bude izgledalo
previše slobodno ili previše ukočeno, i još te preklinjem da me smatraš svojim
toplim i odanim prijateljem.
Moj teča, tetka i rođak šalju ti ljubazne pozdrave.
Moram sada da završim tako što ću još jednom potvrditi da sam
tvoja odana,
Marija Branvel

Velečasnom Patriku Bronteu, magistru nauka, Hartshed,3. oktobra l8l2.

godine
Kako me moj dragi prijatelj može tako okrutno razočarati? Da li je znao koliko
je moje srce očekivalo pismo ovog popodneva i koliko snažno osetih
razočaranje kada je je pošta stigla, a ja u njoj ne nađoh ništa za sebe; sigurna
sam da on ne bi dozvolio da ga spreči neka sitna stvar. Ali šta god da je bio
razlog za nejavljanje, ne mogu da verujem da je u pitanju zanemarivanje ili
nepažnja, stoga te u najmanju ruku ne krivim, već te samo preklinjem da u
budućnosti ceniš moja osećanja prema tebi i da me više nikada, ako je moguće,
ne ostaviš da očekujem pismo, a da ga ne primim... Mogu li da se nadam da je
na putu neko objašnjenje? Ili moje strpljenje mora biti iskušavano do srede
kada ću te videti? Ali kakve gluposti ja pišem! Sigurno nakon ovoga nemaš
više nikakvih dvojbi da poseduješ celo moje srce. Pre dva meseca nisam mogla
ni da zamislim da bi tako snažno mogao da zaokupiš moje misli i osećanja, a
još manje da zamislim da ću to reći tako otvoreno. Verujem da ti moram
zabraniti da ponovo dođeš, osim ukoliko me ne uveriš da moje ljubavi više
nećeš ukrasti ni malo...
Sada moram da idem. Verujem da skoro i ne treba da te uveravam da sam
iskreno tvoja, veoma odana
Marija Branvel

Velečasnom Patriku Bronteu, magistru nauka, Hartshed,21. oktobra 1812.

godine
Sa najiskrenijim zadovoljstvom povlačim se iz društva da bih razgovarala sa
onim koga volim iznad svih drugih. Da moj voljeni prijatelj može da vidi moje
srce, bio bi onda uveren da ljubav koju mu nosim uopšte nije slabija od one
koju on prema meni oseća - ponekad zaista pomislim da u istini i postojanosti
moja ljubav nadmašuje tvoju. Ali nemoj da pomisliš kako gajim bilo kakve
sumnje u tvoju iskrenost - ne, čvrsto verujem da si iskren i velikodušan i ne
sumnjam da, u najmanju ruku, osećaš sve što izraziš. Zauzvrat, preklinjem te da
mi odaš priznanje i da mi veruješ da ne poseduješ samo veoma veliki deo moje
ljubavi i poštovanja, nego svu ljubav za koju sam ja sposobna, i da ubuduće
moja osećanja meriš svojim sopstvenim. Da moja ljubav prema tebi nije velika,
kako bih se sa zadovoljstvom mogla odreći svog doma i svih svojih prijatelja -
doma koji toliko volim da sam često mislila da me ništa neće moći podmititi da
ga se odreknem na bilo koje vreme, da se odreknem prijatelja sa kojima sam
navikla da delim sve preokrete radosti i tuge? Sve to je izgubilo značaj, mada
ne mogu uvek pomisliti na njih bez uzdaha. Iščekivanje trenutaka u kojima ću
sa tobom deliti zadovoljstva i boli, brige i želje života, doprinositi tvom
raspoloženju i postati pratilac tvog hodočašća... sve to mi je zanosnije nego bilo
koja druga mogućnost koju ovaj svet uopšte može da ponudi.
Trebalo bi da mi je drago što sam prošlog ponedeljka imala moć da umanjim
tvoj umor i da te oraspoložim. Nadam se da je to zadovoljstvo i dalje
rezervisano za mene. Opšte uzev, osećam mirno poverenje u proviđenje i milost
božju, i kada pomislim na njegova prošla dela i dobrotu u prošlosti, mogu samo
da se čudim i da ga obožavam. Često me osećaj da mu nedovoljno uzvraćam
ljubav i zahvalnost ponizi, i učini da pomislim da sam tek malo bolja od onih
koji ne veruju ni u šta. Moli se za mene, moj dragi prijatelju, i budi uveren da
veoma, veoma veliki deo molitvi, misli i srca tebi pripada.
Iskreno tvoja,
M. Branvel
 Marija Biknel (Konstabl)

(1788-1828)

Marija Biknel se prvi put srela sa Džonom Konstablom 1800. godine, kada je
kao dvanaestogodišnja devojčica došla u selo Ist Bergholt u dolini Stur da poseti
svog dedu Djurana Ruda, tamošnjeg bogatog župnika. Marija i Konstabl su se
zavoleli tek 1809. godine, ali se Djuran Rud žestoko usprotivio braku, čak je i pretio
da neće razbaštiniti samo svoju unuku, nego i njenih četvoro braće i sestara, ukoliko
im bude dozvoljeno da nastave sa vezom.
Džon Konstabl je živeo u Ist Bergholtu od rođenja, otac mu je bio trgovac i
vodeničar. Voleo je slikanje i crtanje od malih nogu, i čim mu se ukazala prilika,
pobegao je od porodičnog posla kako bi se bavio svojim umetničkim studijama.
Konstabl je 1809. godine bio mladi umetnik koji se probija, predan svojoj viziji
pejzažnog slikanja (umesto mnogo unosnijih portreta), počinjao je polako da
napreduje, ali su ga izdržavali porodica i prijatelji.
Tokom narednih sedam godina, Marija i Konstabl su se udvarali na tajnim
sastancima i putem sakrivene prepiske, u vreme kad je Konstabl bio istrajan u vezi sa
svojom karijerom. Uprkos još uvek neumoljivom protivljenju dr Ruda, Mariji je do
1816. godine bilo dosta svega, pa se par venčao u oktobru te godine. (Dr Rud je na
kraju omekšao dovoljno da joj zavešta isti deo kao i njenoj braći i sestrama kada je
umro 1819. godine.) Uprkos tome što se Konstablu nije sviđalo portretisanje, u julu
1816. godine, nakon što je Marija konačno pristala da se uda za njega, uradio je njen
dirljivi portret (koji se danas nalazi u Tejtovoj zbirci), povodom čega joj je napisao:
„Sedim pred tvojim portretom, koji je - kada zanemarim činjenicu da je to samo
papir - toliko nalik tebi da jedva mogu da se suzdržim da ne odem gore do njega -
nikada ranije nisam imao priliku da osetim istinsko zadovoljstvo koje portret može
da pruži.“
Kada je nestalo prepreke sreći u njegovom privatnom životu, njegova borba da
bude prepoznatljiv po stilu pejzažnog slikanja, koje će prihvatiti Akademija, kritičari
i javnost, nastavila se još decenijama. Marijino zdravlje je bilo krhko, a umrla je
1828. godine od tuberkuloze, nakon što je rodila sedmoro dece za jedanaest godina.
Konstabl je tri meseca nakon njene smrti izabran za punopravnog člana Akademije.
Umro je 1837. godine; njegove slike, od kojih je mnoge odbijao da proda za života,
sada se prodaju za ogromne iznose i mogu se naći u galerijama širom sveta. Njegove
zasluge i dalje su predmet žustrih rasprava.

Džonu Konstablu Poslato Iz Spring Grouva,4. novembra 1811. godine

Moj dragi gospodine, upravo sam primila očevo pismo. Upravo je onakvo
kakvo sam očekivala, razumno i ljubazno; njegova jedina primedba odnosi se
na iznos tog neophodnog zlog novca. Šta da radimo? Volela bih da ga imam, ali
želje su uzaludne: moramo da budemo mudri i da prekinemo prepisku koja
nema za cilj to da manje mislimo jedno na drugo. Pred nama je mnogo bolnih
iskušenja koja nam život sada traži i moramo da naučimo da se s njima
pomirljivo suočavamo. Ti ćeš još biti moj prijatelj, a ja tvoj; pa mi dozvoli da te
posavetujem da odeš u Safok, to ne može da naškodi. Pisala sam dedi, iako
mislim da pri čistoj svesti on ne može povući bilo šta što je rekao, a ako je
tako, onda je bolje da ti više ne pišem, barem dok nešto ne smislim. Oboma
nam ne bi bilo dobro da smo siromašni, zar ne? U tom slučaju ne bi ni slikanje
dobro išlo, jer bi teško moglo da opstane uza sve brige u vezi sa domaćinstvom.
Neumornom pažnjom prema svojoj profesiji mnogo ćeš mi pomoći i darovati
spokoj mojim mislima... u suprotnom, dozvolićeš drugima da te nadmaše, a
nakon toga možda mene kriviti za to. Izvežbaj se dok je to još u tvojoj moći,
staza dužnosti je usamljena staza sreće... Veruj mi, osećaću dugotrajnije
zadovoljstvo znajući da si napredovao, nego što bih se osećala da si sa mnom
na nekoj „ukradenoj“ šetnji po parku. Ipak, nisam dovoljno hrabra da kažem,
poželim ili pomislim da više ne bi trebalo da se sretnemo. Znam da je to
nemoguće. Ali, hajde onda da rešimo da to bude retko; da ne bude naklonost,
već razboritost ta koja će diktirati kada da se nalazimo.
Zbogom, najdraži Džone - neka te svaki blagoslov prati, i u interesu koji
osećam za tvoju dobrobit, oprosti mi na savetu koji ti dadoh, jer si ti, sigurna
sam, sposobniji da posavetuješ mene. Mislim da je odlučnost ono što nam sada
najviše treba, da se radi našeg zajedničkog dobra na neko vreme suzdržimo od
zajedničkog druženja.
Džonu Konstablu, 15. septembra 1816. godine
Deda se protivi svemu što predložim. Ukoliko želiš, mogu da mu pišem; to
nam neće ni pomoći ni naškoditi. Nadam se da nećemo učiniti budalastu stvar...
Još jednom i poslednji put! Još nije kasno da poslušamo dedin savet i da
sačekamo. Bez obzira na sve što sam do sada pisala, šta god ti smatraš da je
najbolje da učinim... Ovo čarobno vreme mi daje snage.
 Kler Klermon

(1798-1879)

Kler Klermon odrasla je u zamršenom domaćinstvu. Njena majka Meri Džejn

Vijal nazvala je samu sebe gospođom Klermon, iako nije bilo dokaza da je bila
udata; vrlo je verovatno da je Kler bila vanbračno dete. Meri Džejn je bila poduzetna
žena koja je radila kao prevodilac za francuski jezik i urednik knjiga za decu. Kao
susetka pisca i političkog filozofa Vilijama Goldvina, postala je njegova druga žena,
nakon smrti njegove žene Meri Vulstonkraft na porođaju. U domaćinstvu u severnom
Londonu živelo je petoro dece, od kojih nijedno nije imalo dva zajednička roditelja:
tu su živeli Kler i njen polubrat Čarls; njena polusestra Meri Godvin; Fani Imlej,
kćerka Meri Vulstonkraft i Gilberta Imlej a i od 1803. godine Vilijam Godvin, te sin
Meri Džejn i Vilijama.
Meri Godvin, Klerina polusestra, pobegla je 1814. godine u Evropu sa Persijem
Bišom Šelijem, koji je i sam bežao od komplikovane i bolne mreže problema, koja je
uključivala i propali brak. Pratila ih je Kler - neko bi rekao da je to bio neugodan
dogovor, i zaista, do kraja svog života, Meri, kasnije Meri Šeli, sa prekidima su
mučile veze njenog supruga sa njenom polusestrom. Nakon svog povratka u London
1816. godine, Kler je počela da opseda pesnika Bajrona, proslavljenog autora epa
„Čajld Harold“ i slavnog ženskaroša i nespretnjakovića, sa neodoljivom harizmom i
bezobzirnim ponašanjem koji su plašili brižne majke širom Londona. Izgleda da je
Kler imala plan i da je tog leta ugovorila susret sa Meri, Šelijem i Bajronom na
Ženevskom jezeru. Tokom tog boravka u Ženevi, novi prijatelji su proveli veče
pričajući priče o duhovima, a Meri Šeli je započela „Frankenštajna“.
U januaru 1817. godine u Engleskoj, Kler je rodila Bajronu kćerku Alegru. Kler
je Bajronu do tada već bila dosadila, ali želeo je da održi vezu sa svojom kćerkom,
pa je Kler u leto 1818. godine dozvolila da Alegra pođe sa njim u Veneciju, nakon
čega je Bajron otežavao dalje kontakte između devojčice i majke. Nakon mozaika
događaja - uobičajenog bajronovskog koktela, sastavljenog od seksa, skandala,
domaćih pobuna, političkih intriga i dosade - Bajron je smestio Alegru u samostan u
Banjakavalu, protiveći se Klerinoj želji - Alegra je tamo i umrla, verovatno od tifusa,
kada je imala četiri godine.
Kler Klermon se do kraja života izdržavala putujući širom Evrope kao
guvernanta i družbenica, veoma voljena od strane svojih štićenika i poslodavaca,
uprkos tome što je od njih morala da krije radikalne veze iz prošlosti. Umrla je mirno
u Firenci u 89. godini, a tamo je i sahranjena; u njen kovčeg stavljen je šal koji je
pripadao Šeliju. Njena ogorčenost prema Bajronu ostala je nepromenjena.

Lordu Bajronu, 1816. godine

Naredio si mi da ti pišem kratka pisma, a imam toliko toga da ti kažem. Takođe
si me naterao da verujem da je mašta ono što me tera da negujem privrženost
prema tebi. To ne može da bude mašta, jer si poslednjih godinu dana bio
predmet o kojem sanjarih u svakom trenutku samoće.
Ne očekujem da me voliš jer nisam dostojna tvoje ljubavi. Osećam da si
nadmoćan, ali na moje iznenađenje, a još više na moju sreću, odao si strasti za
koje sam verovala da više ne žive u tvojim grudima. Hoću li i ja pokajnički
osetiti želju sreće? Hoću li je odbaciti kada se ponudi? Možda ti delujem
nerazborito, okrutno; možda su ti moja mišljenja odvratna, moje teorije
izopačene, ali vreme će pokazati bar jednu stvar - da volim nežno i sa ljubavlju,
da nisam sposobna ni za šta što se približava osećanju osvete ili zlobe; ja te
zaista uveravam u to, tvoja budućnost će biti moja i šta god da učiniš ili kažeš,
ja to neću dovoditi u pitanje.
Imaš li, onda, nekih primedbi na sledeći plan? U četvrtak uveče možemo da
izađemo zajedno van grada poštanskom kočijom. Udaljeni deset ili dvanaest
milja, bićemo tamo slobodni i nepoznati; možemo se vratiti rano sledećeg jutra.
Ovde sam sredila sve da ne se ne pobudi ni najmanja sumnja. Molim te da
učiniš isto sa svojim ljudima.
Hoćeš li mi na dva trenutka priznati da treba da se se skrasim tamo sa tobom?
Zaista neću ostati ni trenutka nakon što mi kažeš da odem. Samo toliko se
može reći ili uraditi za kratko vreme kroz razgovor na koji pisanje ne može da
utiče. Učini šta želiš ili idi gde želiš, odbij da me više ikada vidiš i ponašaj se
neljubazno, ipak te nikada neću zaboraviti. Uvek ću se sećati nežnosti tvog
ponašanja i divlje originalnosti tvog lika. Ko te jednom vidi, nikada te neće
zaboraviti. Možda je ovo poslednji put da ti se obraćam. Još jednom mi onda
dozvoli da te uverim da nisam nezahvalna. Ti si se u svim stvarima ponašao
najčasnije, a jedino sam ja prouzrokovala svoje čudno ponašanje; nešto slično
plahovitosti sprečilo me da ti to kažem lično.
Kler Klermon
Hoćeš li me primiti sada dok čekam u Hamilton Plejsu na tvoj odgovor?
 Džejn Velš (Karlajl)

(1801-1866)

Džejn Velš rođena je kao jedino dete u Hadingtonu u blizini Edinburga u

Škotskoj; njen otac bio je lekar. Oba roditelja su bila Škoti. Ona je bila napredno dete
sa živahnim, istraživačkim umom, a njen otac, koga je obožavala, dogovorio se da
joj sveštenik i naučnik Edvard Irving daje privatne časove. Kada joj je otac umro
1819. godine, Džejn je bila ucveljena. Nije imala šta da radi, osim da ispunjava
društvene obaveze i barata raznim parničarima, uključujući i njenog bivšeg tutora,
koji je bezuspešno pokušavao da raskine veridbu sa drugom devojkom kako bi se
oženio njome. Upravo on je upoznao Džejn sa naučnikom i esejistom Tomasom
Karlaj-lom 1821. godine.
Džejnina majka nije Karlajla smatrala odgovarajućom prilikom, kao ni sama
Džejn, uzgred rečeno, mada je cenila njegov um i njegovo intelektualno vođstvo.
Konačno su se venčali 1826. godine. Izgleda je da je Džejn svoj izbor posmatrala
kao prilično jasnu stvar: udala se za Karlajla, koga je smatrala genijem, da bi pobegla
od zaludnog života koji ju je čekao u Hadingtonu.
Brak Karlajlovih je bio buran (romanopisac Samjuel Batler je primetio da je
bilo „veoma dobro što je Bog dozvolio Karlajlu i gđi Karlajl da se venčaju, pa je
tako umesto četvoro, samo dvoje ljudi bilo jadno“) i mada je trajao četrdeset godina,
još nije sigurno da li je brak ikada bio konzumiran. Džejn je bila nezamenjiv
pomoćnik svom suprugu u njegovom radu, posebno kada je sluga njegovog prijatelja
bacio u vatru skoro završen rukopis o istoriji Francuske revolucije. Karlajl je uspeo
da rekonstruiše ceo rad, jer ga je na to ohrabrila njegova žena Džejn.
Karlajlovi su neko vreme živeli u Škotskoj, gde je Džejn bila usamljena,
izolovana i nesrećna. Tek kada su se 1834. godine preselili u London, došla je na
svoje zabavljajući neke od najpoznatijih pisaca, umetnika i političara toga doba,
uključujući i Dikensa, Tekerija i Tenisona. Njen brak se susreo sa ozbiljnom
teškoćom 1843. godine, kada je Tomasa zaludela ledi Herijet Bering, koja je sa
svojim suprugom dolazila u velikom stilu u njihovu veliku kuću na Pikadiliju ili na
njihovo imanje na selu. Ionako narušenog zdravlja, Džejn se nadrogirala
morfijumom i borila da shvati kako to da je njena hazardna igra - udaja za Karlajla -
krenula u pogrešnom smeru; sada je bila isključena iz kruga u kome je ranije sijala,
jer je ledi Herijet jasno stavila do znanja da se pozivi odnose samo na Tomasa.
Ledi Herijet je umrla 1857. godine, a poslednja faza njihovog braka je, kako
izgleda, bila srećnija i mirnija od ogorčenosti i jada u prethodnim decenijama. Džejn
Karlajl je umrla u svojoj kočiji dok su je vozili kroz Hajd park 1866. godine. Njen
suprug je odmah počeo da radi na svojim sećanjima i na zbirci njenih pisama, sa
namerom, kako je sam priznao, da svojoj supruzi obezbedi posthumnu slavu koja joj
je po njegovom mišljenju pripadala. Mada je njegova (moguće naivna) iskrenost
izazvala skandal, njegov cilj je u velikoj meri ispunjen - Džejni Karlajl priznata je
genijalnost korespondiranja, jer se o njoj govori kao o najboljem piscu pisama
engleskog jezika. Nemoguće je reći da li bi ona postigla uspeh kao samostalni
umetnik u drugim vremenima, ali imajući u vidu njen očigledan talenat, teško je ne
misliti o tome.

Tomasu Karlajlu poslato iz Templanda,utorak, 3. oktobra 1826. godine

Suroviji si nego ikada kada dopuštaš da budem obeshrabrena, a tako je
jednostavno da me nešto tvoje digne do Sedmog neba! Moja duša bila je
tamnija od ponoći kada je tvoje pero reklo: „Neka bude svetio“ i bi svetio po
zapovesti reći. I sada sam odlučna u duši i čak radosna, radosna uprkos užasnoj
ceremoniji, gladovanju i svakoj mogućoj sudbini.
O, moj najdraži prijatelju! Uvek budi tako dobar prema meni i ja ću biti
najbolja i najsrećnija supruga. Kada čitam tvoje izraze i reči da me voliš,
osećam ih u najdubljem delu svoje duše; onda ni trunčicu ne marim za sve
ostalo u univerzumu; ali kada od mojih milovanja odlutaš da bi pušio duvan ili
kada o meni govoriš kao o novoj okolnosti u svojoj partiji, onda zaista moje
„srce muče razne brige“.
Moja majka još nije došla, ali očekujemo je ove sedmice; mora joj se dati
sledeća sedmica da se nagleda svojeg deteta; a onda najdraži, ako Bog da, tvoja
sam zauvek...
O, milosti! Šta bih dala da sedim u našoj kućici za lutke, udata već nedelju
dana!...
Mogu da uzvratim svaki dvadeseti. Ali zaista, dragi, ovi poljupci na papiru
jedva da su vredni čuvanja. One noći kada si bio tako dobro raspoložen, dao si
mi jedan poljubac u vrat, i u nekoj zaboravljenoj prilici poljubio si moje usne, i
ja te poljupce ne bih menjala ni za stotinu hiljada poljubaca na papiru. Možda
jednog dana neću dobiti nijedan; sic transit gloria mundi1... I tada to neće biti
moja volja, nego tvoja. Ja ću biti zaista ponizna supruga; i zaista, već sam
počela da budem takva. Moja tetka kaže da bi mogla živeti sa mnom zauvek,
bez svađe - ja sam tako razumna i jednaka u svom ponašanju. Pored toga,
postoji nešto što će razveseliti tvoje srce; moj deda je primetio sinoć dok sam
jela svoju zobenu kašu da je „ona zaista osoba mirnija od labudice“. Shvati,
dakle, moj dobri gospodine, ti ćeš u potpunosti biti kriv ukoliko se ne budemo
slagali... Ali moram da prekinem. I ovo je moje poslednje pismo. Kakva misao!
Kako užasna, a ipak puna blagoslova. Ti ćeš me zauvek voleti, zar ne, mužu
moj, a ja ću zauvek biti tvoja odana i voljena
Džejn Velš

Tomasu Karlajlu poslato iz Liverpula, 2. jula 1844. godine

Zaista, dragi, izgleda da si već sada dovoljno nesrećan! Ne želim da patiš
fizički, nego samo moralno, razumeš, i da čujem da piješ kafu u noći, a sve to
mi daje zadovoljenje koje nije zlo, ali me čini prilično nesrećnom. Čudno je
koliko mi je neprijatno bez tebe, kada sam ja ta koja je otišla, a nisi ti taj koji je
otišao od mene. Otkako sam došla, čak i kada sam najviše ljuta, pitam se kako
mogu spominjati odlazak od tebe zauvek; i kada bih te danas napustila po tom
principu, sutradan bih morala da se vratim da vidim kako ti to podnosiš.
 Žorž Sand

(1804 -1876)

Žorž Sand (pseudonim Amandin Auror Lisil Dipen) rođena je u dobrostojećoj

francuskoj porodici koja je posedovala seosko imanje u Noanu u blizini reke Indr. Sa
devetnaest godina udala se za barona Kazimira Didevana, ali brak nije bio srećan, pa
je ona u dvadeset sedmoj godini napustila barona i njihovo dvoje dece i uputila se u
Pariz, gde se priključila grupi pisaca, u kojoj je bio i poznati kritičar Sen-Bev. Prvi
roman Indijana objavila je 1832. godine pod pseudonimom Žorž Sand (što je bilo
prerađeno ime njenog ljubavnika i saradnika iz prethodnog perioda koji se zvao Žil
Sando). Knjiga je predstavljala otvorenu kritiku nepravednih francuskih bračnih
zakona tog vremena i molbu za obrazovanje i jednakost žena.
Ljudi su bili šokirani njenim oblačenjem u mušku odeću, njenim pušenjem i
njenim mnogobrojnim ljubavnim vezama. Bila je zadivljujuće plodan pisac romana,
pozorišnih komada i eseja, i mada je zbog svog načina života, svoje pojave i svojih
feminističkih i demokratskih uverenja privlačila razne skandale, bila je očigledno
veoma privlačna.
Jedna od njenih najslavnijih ljubavnih veza bila je veza sa pesnikom Alfredom
de Miseom, sedam godina mlađim od nje. On ju je progonio, objavljujući joj ljubav
u čuvenom pismu iz 1833. godine, kada su njemu bile dvadeset dve, a njoj dvadeset
devet godina. Žorž je dozvolila da je osvoji, pa su se ukrcali na brod i krenuli za
Italiju; nije najjasnije šta se dogodilo, ali poduhvat je završio katastrofalno, a njihova
veza se ubrzo nakon toga završila na ružan način. Ono što je poznato jeste da su se i
Žorž i De Mise razboleli (postoje nagađanja da je De Miseova bolest bila rezultat
njegove sklonosti ka apsintu) i da se Žorž, u nastupu romantične plahovitosti,
zaljubila u njihovog venecijanskog lekara Pjetra Pađela. Ta veza uopšte nije
potrajala; pismo upućeno njemu možda može da objasni zašto: „Ne uči moj jezik, a
ja u tvome neću tražiti reči koje bi izrazile moje sumnje i strahove. Ne želim da
znam šta činiš sa svojim životom i kakvu ulogu imaš među svojim sunarodnicima.
Ne želim čak ni tvoje ime da znam.“
 Nakon brojnih avantura, Žorž Sand se povukla na porodično imanje u Noanu,
gde je živela mirnijim životom i gde su je posećivali mnogi prijatelji iz njene burne
prošlosti. Tamo je i umrla u 79. godini.

Alfredu de Miseu, 15-17. aprila 1834. godine

Bila sam u stanju užasne zabrinutosti, moj dragi anđele, nisam primila nikakvo
pismo od Antonija. Namerno sam bila u Vičenci da otkrijem kako si proveo
ovu prvu noć. Samo sam čula da si ujutro prošao gradom. Tako da su jedine
vesti o tebi bila dva reda koja si mi napisao iz Padove, tako da nisam znala šta
da mislim. Pađelo mi je rekao da bi nam Antonio svakako pisao da si zaista
bolestan; ali znam da se u ovoj zemlji pisma mogu izgubiti ili putovati šest
nedelja. Bila sam očajna. Konačno sam dobila tvoje pismo iz Ženeve. O, kako
ti se na njemu zahvaljujem, dete moje! Kako je ljubazno i koliko me je
razveselilo! Da li je zaista tačno da nisi bolestan, da si jak i da ne patiš? Stalno
se plašim da zbog ljubavi narušavaš svoje zdravlje. O, neka ti Bog podari dobro
zdravlje i neka te čuva, dragi moj. To mi je neophodno za život, baš kao i tvoje
prijateljstvo. Bez jednog ili drugog, ne mogu se nadati nijednom dobrom danu
za sebe.
Ne veruj, ne veruj, Alfrede, da bih mogla biti srećna misleći da sam izgubila
tvoje srce. Da li sam ti bila ljubavnica ili majka, šta ima veze? Da li sam te
inspirisala ljubavlju ili prijateljstvom - da li sam sa tobom bila srećna ili
nesrećna, sve to ništa ne menja u stanju moga uma u ovom trenutku. Znam da
te volim i to je sve. (Tri reda izbrisana.) Brinuti o tebi, čuvati te od bolesti, od
svih suprotnosti, okružiti te razbibrigom i zadovoljstvima, to su potrebe i žal
koje osećam otkako te izgubih. Zašto je tako sladak zadatak onaj koji je trebalo
da obavim sa takvom radošću, postao malo po malo tako gorak, a odjednom i
nemoguć? Koja kob se promenila da zatruje lekove koje sam pružala? Kako se
dogodilo da ja, koja bih tebi ponudila svu svoju krv da ti pruži mir i spokoj,
tebi postanem muka, kazna, utvara? Kada me ove svirepe uspomene zarobe (a i
kada me uopšte ostave na miru?), ja skoro poludim. Nakvasim svoj jastuk
suzama. Čujem tvoj glas kako me doziva u tišini noći. Ko će me sada zvati?
Kome će sada biti potrebno moje čuvanje? Kako ću koristiti svoju snagu
nakupljenu za tebe, a koja se sada okreće protiv mene? O, dete moje, dete
moje! Koliko mi ne treba tvoja nežnost i tvoj oproštaj! Nikad ne traži oproštaj
moj, nikad ne reci da si mi učinio nepravdu. Kako to znam? Ne sećam se
ničega, osim da smo bili nesrećni i da smo se rastali. Ali znam, osećam, da
ćemo jedno drugo voleti čitavog života svim srcem, svom pameću, da ćemo
svetom privrženošću pokušati (reč izbrisana) da izlečimo jedno drugo od
bolesti od kojih smo patili jedno zbog drugog.
Avaj, to nije bila naša krivica. Mi smo se samo pokoravali sudbini, jer su nas
naši karakteri, impulsivniji od drugih, sprečili da se pomirimo sa životom
običnih ljubavnika. Ali mi smo rođeni da znamo i volimo jedno drugo, u to
budi siguran. Da nije bilo tvoje mladosti i slabosti koju su jednog jutra tvoje
suze izazvale u meni, ostali bismo brat i sestra...
U pravu si, naši zagrljaji su bili incestuozni, ali mi to nismo znali. Bacili smo se
jedno drugom u zagrljaj nevino i iskreno. Pa imamo li onda ijednu uspomenu
na te zagrljaje koja nije skromna i sveta? U danu groznice i delirij uma, ti si mi
prigovorio da nikada nisam učinila da osetiš zadovoljstva ljubavi. Plakala sam
zbog toga, a sada sam zadovoljna jer znam da je bilo nešto istine u tim rečima.
Zadovoljna sam što su ti užici bili asketski i prikriveniji nego oni koje si mogao
naći negde drugde. Tako se barem u naručjima drugih žena nećeš sećati mene.
Ali kada budeš sam, kada osetiš potrebu da se pomoliš i da se isplačeš, setićeš
se svoje Žorž, svog istinskog druga, svoje negovateljice, svog prijatelja, nečega
boljeg od toga. Pošto je osećanje koje nas spaja povezano sa mnogo toga, ne
može se porediti ni sa jednim drugim osećanjem. Svet to nikada neće razumeti.
Tim bolje. Mi se volimo i ne moramo nikoga da zarezujemo...
Zbogom, zbogom, moje drago malo dete. Piši mi često, preklinjem te. O, kad
bih znala da si u Pariz stigao bezbedno!
Seti se da si mi obećao da ćeš se paziti. Zbogom, moj Alfrede, voli te tvoja
Žorž.
Preklinjem te, pošalji mi dvanaest pari sjajnih rukavica, šest žutih i šest u boji.
Iznad svega, pošalji mi stihove koje si napisao. Jer nemam nijedan!

Pjetru Pađelu,poslato iz Venecije, 10. jula 1834. godine

Rođeni pod različitim nebom, nemamo ni iste misli ni isti jezik - imamo li,
možda, srca koja nalikuju jedno drugom?
Blaga i oblačna klima iz koje dolazim učinila je moje utiske nežnim i
melanholičnim; kakve strasti ima velikodušno sunce koje je potamnilo tvoje
čelo? Ja znam kako da volim i kako da patim, a ti, šta ti znaš o ljubavi?
Toplina tvojih brzih pogleda, nasilni stisak tvojih ruku, toplina tvoje želje mami
me i plaši. Ne znam da li da se protiv tvoje strasti borim ili da je iskoristim. U
mojoj zemlji niko tako ne voli; pored tebe, ja sam samo bleda statua koja te
gleda sa željom, sa brigom, sa divljenjem. Ne znam da li me istinski voliš, to
nikada neću saznati. Ti jedva da znaš nekoliko reči moga jezika, a ja ne znam
dovoljno reči tvoga da bih se upustila u ova suptilna pitanja. Čak i kada bih
znala savršeno jezik kojim govoriš, možda ne bih bila u stanju da se jasno
izrazim. Imamo ideje, osećanja i potrebe neobjašnjive jedne drugima zato što se
razlikuju mesta na kojima živimo i ljudi koji su nas učili. Moja nežna priroda i
tvoj vatreni temperament moraju proizvesti potpuno suprotne misli. Ti moraš
biti ili neupućen ili prezriv prema hiljadama trivijalnih patnji koje mene toliko
muče; mora da se smeješ stvarima koje mene rasplaču. Možda ti čak i ne znaš
šta su to suze. Da li bi ti meni bio podrška ili gospodar? Da li bi me tešio zbog
svih zala koja su me zadesila pre nego što sam tebe upoznala? Da li shvataš
zašto sam tužna? Da li razumeš saosećanje, strpljenje, prijateljstvo? Možda si
odgajan uz ideju da žene nemaju dušu. Misliš li da imaju? Nisi ni hrišćanin ni
musliman, ni civilizovan ni varvarin -da li si ti čovek? Šta ima u tim muževnim
grudima, iza tog veličanstvenog čela, u tim lavljim očima? Da li si ikada osetio
neku plemenitiju, lepšu misao, očinski pobožni osećaj? Kada spavaš, sanjaš li
da letiš ka nebu? Kada ti ljudi učine nešto nažao, veruješ li i dalje u Boga? Da
li ću ti ja biti pratilac ili rob? Da li me želiš ili me voliš? Kada tvoja strast bude
zadovoljena, da li ćeš mi zahvaliti? Kada te usrećim, da li ćeš znati kako da mi
to kažeš? Da li znaš šta sam ja i da li ti smeta što to ne znaš? Da li sam ja za
tebe nepoznato biće za kojim se mora tragati i koje se mora sanjati, ili sam u
tvojim očima od žena koje se debljaju po haremima? U tvojim očima, u kojima
mislim da vidim božansku iskru, ima li ičega osim požude na koju navode
ovakve žene? Da li znaš za želju duše koju vreme ne gasi, koju ništa ne
prevazilazi, ne umrtvljuje ili ne umara? Kada ti ljubavnica zaspi u naručju, da li
ostaneš budan kako bi je čuvao, molio se Bogu ili plakao? Da li te zadovoljstva
ljubavi ostavljaju bez daha, podivljalog, ili te bacaju u božansku ekstazu? Da li
tvoja duša nadilazi tvoje telo kada napustiš zagrljaj žene koju voliš?
Ah, kada te budem posmatrala da se tiho povlačiš, da li ću znati jesi li
zamišljen ili spavaš? Kada tvoj brzi pogled bude čežnjiv, da li će u njemu biti
nežnosti ili klonulosti? Možda shvataš da ja ne znam tebe i da ti ne znaš mene.
Takođe ne znam ništa o tvom prethodnom životu, niti o tvom karakteru, niti o
tome šta ljudi koje znaš misle o tebi. Možda si među njima prvi, a možda si
poslednji. Volim te, a da čak ni ne znam da li te mogu poštovati, volim te zato
što mi se dopadaš, a možda ću jednog dana biti prisiljena da te mrzim. Da si
muškarac iz moje zemlje, sumnjala bih u tebe, a ti bi me razumeo. Ali možda
bih bila još nesrećnija jer bi me doveo u zabludu. Kad je tako, bar me nećeš
obmanuti, nećeš mi dati uzaludna obećanja i lažne zavete. Volećeš me onako
kako ti shvataš ljubav, onako kako možeš da voliš. Ono što sam uzalud tražila u
drugima, možda neću naći u tebi, ali uvek mogu da verujem da ti to poseduješ.
Te poglede, te dodire ljubavi koji su me kod drugih uvek lagali, protumačiću
kako želim, bez ikakvog dodavanja obmanjujućih reči, jer ćeš mi ti to dozvoliti.
Biću u prilici da protumačim tvoja maštanja i da ispunim rečitošću tvoju tišinu.
Tvojim delima daću namere koje želim da imaju. Kada me nežno pogledaš,
verovaću da se tvoja duša zagledala u moju; kada podigneš pogled ka nebu,
verovaću da se tvoj um okreće ka beskraju iz koga je nastao. Ostanimo, stoga,
ovako. Ne uči moj jezik, a ja u tvome neću tražiti reči koje bi izrazile moje
sumnje i strahove. Ne želim da znam šta činiš sa svojim životom i kakvu ulogu
imaš među svojim sunarodnicima. Ne želim čak ni tvoje ime da znam. Sakrij
svoju dušu od mene kako bih zauvek mogla da mislim da je divna.
 Klara Vik (Šuman)

(1819-1896)

Klara Vik je rođena u Lajpcigu, kao kćerka Fridriha Vika, renomiranog učitelja
klavira, i Marijane Tromlic, soprana i bivše Vikove učenice. Klara je bila čudo od
deteta, pa je njen ambiciozni otac za nju osmislio poseban program, koji je
uključivao svakodnevne časove klavira, violine, pevanja, harmonije, kompozicije i
kontrapunkta; svoj prvi javni koncert Klara je imala u Lajpcigu kada je imala devet
godina. Svog budućeg supruga Roberta Šumana prvi put je srela 1830. godine, kada
je on došao na časove kod njenog oca. Robert je bio talentovani pijanista, ali je
povreda ruke značila da nikada neće moći da ostvari svoje mogućnosti; umesto toga,
postao je kompozitor i uticajni kritičar.
Između 1831. i 1835. godine Klara je sa svojim ocem putovala po Evropi i
radila na svojim kompozicijama. Kada je Šuman polovinom tridesetih godina počeo
da joj se udvara, Klara je širom Francuske i Nemačke već bila priznata kao virtuoz;
Robert ju je zaprosio 1837. godine, njen odgovor nalazi se u ovoj knjizi. Ali Fridrih
je uskratio svoj pristanak, nakon čega su usledile tri godine gorkih rasprava. Na kraju
je par dobio dozvolu za venčanje od Apelacionog suda u Lajpcigu, pa su se venčali
1840. godine, dan pre Klarinog 21. rođendana. U svetlu kasnijih događaja, čovek se
mora zapitati da li je Fridrih u mladom čoveku video znakove psihičke nestabilnosti
koja će mu kasnije upropastiti život. To je bila takođe godina kada je Robert
komponovao više od stotinu svojih poznatih Pesama2
Između 1841. i 1854. godine Klara Šuman je rodila osmoro dece, od kojih je
jedno umrlo u najranijem dobu. Porodica je putovala po Evropi, a Klara je izvodila
Robertove kompozicije; skrasili su se 1850. godine u Dizeldorfu, gde je on postao
dirigent gradskog orkestra.
Robert je 1844. godine prvo patio od depresije i iluzija; oporavio se, ali se
bolest ponovo vratila 1854. godine, kada je pokušao da se udavi u Rajni u vreme
kada je Klara bila trudna sa njihovim osmim detetom. Spasili su ga, ali je odlučeno
da ode u bolnicu za mentalne bolesti, gde je umro dve godine kasnije.
 Klara je nadživela svog supruga za četrdeset godina, sama podižući decu, od
kojih je četvoro nadživelo nju. Do kraja života držala je časove, imala koncerte
širom Evrope i posvetila se tome da izglača kompozitorski ugled svog pokojnog
muža. Poslednji javni koncert imala je 1891. godine u 72. godini, a umrla je 1896.
godine nakon moždanog udara.
Tek nedavno je doprinos Klare Šuman kao kompozitora ponovo procenjen; iako
je komponovala od malena, izgleda da je, što je bivala starija, gubila poverenje u
svoj rad, govoreći: „Nekada sam verovala da imam kreativni talenat, ali sam odustala
od te ideje; žena ne sme da ima želju za komponovanjem - nikada do sada nije se
pojavila neka koja je u stanju da uradi tako nešto. Da li bi trebalo da očekujem da
sam to ja?“

Robertu Šumanu poslato iz Lajpciga, 15. avgusta 1837. Godine

Ti tražiš jednostavno „Da“? Tako mala reč - ali tako važna. Ali zar ne bi srce
prepuno neizrecive ljubavi kakvo je moje trebalo da iskaže tu malu reč svom
svojom snagom? Ja to želim i iz dubine moja duša ti šapuće to zauvek.
Tuge moga srca, mnoštvo suza, da li bih mogla da ti ih opišem? O, ne bih!
Možda će sudbina odrediti da se uskoro vidimo i onda - tvoja namera deluje mi
rizično, ali zaljubljeno srce ne mari mnogo za opasnosti. Ali još jednom ja ti
kažem: „Da.“ Da li će Bog učiniti da moj osamnaesti rođendan bude dan tuge?
O, ne! Bilo bi to previše užasno. Osim toga, već dugo osećam da „tako mora da
bude“, ništa na svetu ne bi moglo da me ubedi da skrenem sa onog puta za koji
mislim da je ispravan, i svom ocu ću pokazati kako i najmlađa srca mogu da
budu nepokolebljiva sa razlogom.
Tvoja Klara
 Kraljica Viktorija

(1819-1901)

Viktorija je bila jedino dete Edvarda, vojvode od Kenta, četvrtog sina Džordža
III, i princeze Viktorije od Saksa-Koburg-Salfelda; njen otac umro je 1820. godine, a
ona je podizana u palati Kensington, skoro u izolaciji. Saznala je da bi mogla biti
naslednica prestola kada je imala deset godina - tom prilikom je, kako se priča,
uzviknula: „Biću dobra!“ Nasledila je tron 1837, kada je imala osamnaest godina.
Te iste godine, Viktoriji je bio predstavljen njen rođak, princ Albert od Saksa-
Koburga i Gota; njena majka je želela taj brak, ali mlada kraljica je uživala u novom
ukusu nezavisnosti i nije joj se žurilo da menja okolnosti. Tek kada joj se sam Albert
ponovo predstavio 1839. godine, Viktorija se zaljubila u njega. Kao kraljica,
Viktorija je morala da zaprosi Alberta, što je sigurno bilo prilično čudno, ali on je to
prihvatio, tako da su se venčali u februaru 1840. godine.
Brak je promenio Viktorijin jogunasti, tvrdoglavi i društveni karakter. Albert je
superiorni status svoje supruge kompenzovao apsolutnom vladavinom u kućnom
okruženju, a ženine prekršaje kažnjavao je povlačenjem naklonosti. Strahujući da će
izgubiti supruga od koga je zavisila sve više, Viktorija bi se pokorila i harmonija bi
ponovo zavladala. Njegova pisma, koja su nekada počinjala sa „Voljena Viktorija“,
sada su počinjala sa „Drago dete“. I naravno, odnos snaga se menjao kako je par
pokušavao da dobije dete; u periodu između 1840. i 1857. godine, Viktorija je rodila
devetoro dece, od kojih su svi doživeli punoletstvo, što je za ono vreme bilo
neobično.
Tokom četrdesetih godina 19. veka Albert je bio kralj po svemu osim po imenu
- a činjenica da nije imao zvaničnu titulu bila je stalni izvor Viktorijine
razdražljivosti. Pokušala je prvo 1854, a posle i 1856. da navede Parlament da ga
proglasi princom kraljevskim suprugom; kada njen drugi pokušaj nije uspeo, ona mu
je sama darovala tu titulu.
Viktorija je konsultovala supruga u vezi sa svim državnim pitanjima i držala se
njegovih uputstava. Sa svoje strane, on je nadzirao izgradnju novih kraljevskih
domova u Balmoralu u Škotskoj i Ozborn Hausa na ostrvu Vig, te nadgledao
trijumfalnu izložbu u Kristalnoj palati 1851. godine. Nemoguće je preterati u
opisivanju koliko je Viktorija zavisila od svog supruga; kada je u pitanju bila njena
ljubav, deca su joj bila na drugom mestu, iza Alberta, a ona sama ne bi učinila ništa
bez njegovog pristanka. Kada je Albert umro 1861. godine, verovatno od stomačnog
raka, bila je potpuno neutešna i gurala dvor u žalost toliko duboku čak i za ondašnje
stroge standarde. Objavila je: „Njegove želje, njegovi planovi, njegovi stavovi o
svemu biće moj zakon! I nikakva ljudska sila neće me skrenuti od onoga što je on
odlučio i želeo.“ Nije se pojavila pred javnošću sve do 1872. godine, a čak i tada se
pojavila samo na insistiranje njenih najviših savetnika, koji su se plašili da
republikanci dobijaju uporište među stanovništvom.
Viktorija je fascinantna ličnost: svojeglava, a ipak u potpunosti zavisna od svog
supruga; politički nepristrasna do uznemirujućeg nivoa, ali rukovođena ličnim
simpatijama i antipatijama; bila je izričito protiv davanja prava glasa (bez ikakvih
veza sa ,,tzv. i veoma pogrešnim ženskim pravima“ kako je napisala jednom od
svojih premijera), a ipak je imala vlasti više nego ijedna žena na svetu, te je uživala u
tituli Viktorija regina et imperatrix (Viktorija, kraljica i carica). Umrla je 1901.
godine, nakon što je proslavila dijamantski jubilej vladavine. Kraljica je verovala da
je nedostojanstveno da se smeši na portretima i fotografijama (slično Viktoriji,
kraljici i carici današnjice, gđi Bekam), pa je lik sićušne (visoke oko 150 cm)
zdepaste žene strogog izgleda umotane u crno bio poput ikone, ali postoji fotografija
Čarlsa Najta iz 1898. godine na kojoj se ona, iznenađena, smeši, što njen izgled
menja u celini.
Prvo pismo ovde navedeno pisano je Albertu deset dana pre venčanja. Ono
otkriva Viktoriju u stanju koje je „prethodilo“, kada ona prilično lako potvrđuje svoj
autoritet prema budućem suprugu; on je zagovarao dugi medeni mesec na selu, a
Viktorija ga nedvosmisleno podseća da je njen posao u Londonu. Ovakvo stanje
stvari je zaista kratko trajalo. Drugo pismo, pisano ujaku, kralju Leopoldu, daje neke
naznake o njenom očaju nakon Albertove smrti.

Princu Albertu poslato iz Bakingemske palate, 31. januara 1840. godine

... U jednom od svojih pisama, pisao si o našem boravku u Vindzoru, ali uopšte
nisi shvatio suštinu stvari, dragi Alberte. Ti zaboravljaš, moja najdraža ljubavi,
da sam ja suveren, i da posao ne može ni zbog čega da stane i sačeka.
Parlament zaseda, a svakog dana dogodi se ponešto zbog čega mogu biti
potrebna, pa je za mene gotovo nemoguće da budem odsutna iz Londona; iz tog
razloga, dva ili tri dana odsustvovanja je previše. Nikada nemam ni trenutak
slobodnog vremena; ako nisam na licu mesta da vidim i čujem šta se dešava,
svi, uključujući i sve moje tetke (koje znaju sve o tim stvarima) kažu da moram
odmah doći, jer moram biti okružena svojim dvoranima, ne ide da budem
sama. Ovo je i moja sopstvena želja.
A sada, što se tiče grba: kao engleski princ na njega nemaš pravo, a ni ujak
Leopold nije imao pravo na četvrtinu engleskog grba. Ali suveren ima
ovlašćenje da to dozvoli kraljevskom naredbom: to je princ regent učinio za
ujaka Leopolda, a ja ću to ponovo učiniti za tebe. Ali to se može učiniti samo
kraljevskom naredbom.
Zbog toga ću, bez odlaganja, dati da se za tebe izgravira pečat... Čitam u
novinama, dragi Alberte, da si primio mnogo odlikovanja; takođe i to da će ti
kraljica Španije poslati Zlatno runo...
Zbogom, najdraži Alberte, i misli često na tvoju odanu
Viktoriju R.

Kralju Belgije, poslato iz Ozborna,20. decembra 1861. godine

MOJ NAJDRAŽI, NAJLJUBAZNIJI OČE - jer sam Vas uvek tako volela!
Jadna osmomesečna beba bez oca sada je potpuno slomljenog srca, kao i
ucveljena četrdesetdvogodišnja udovica! Moj sretni život je svršen! Za mene je
svet nestao! Ako moram da nastavim da živim, a neću učiniti ništa što bi mi
život još pogoršalo, to je samo zbog naše jadne dece koja ostadoše bez oca -
zbog moje nesrećne zemlje, koja je sa njim izgubila sve - jer radiću samo ono
što znam i osećam da bi on želeo, zato što je on pored mene - njegov duh će me
voditi i nadahnjivati! Ali, oh, biti tako sasečen u svoj svojoj zrelosti - videti naš
čisti, srećni, mirni kućni život, koji mi je jedino omogućavao da podnesem
svoju prilično prezrenu funkciju, PRESEČEN u četrdeset drugoj godini - kada
sam se sa takvom instinktivnom sigurnošću nadala da nas Bog nikada neće
rastaviti i da će nam dozvoliti da ostarimo zajedno (iako je on uvek govorio o
kratkoći života) - tako je užasno, tako okrutno. Ali valjda to mora biti za
njegovo dobro, njegovu sreću! Njegova čistota bila je tako velika, njegove
težnje previsoke za ovaj jadni, nesrećni svet! Njegova velika duša sada samo
uživa u onome što je vredno! I ja mu neću zavideti - samo ću se moliti da moju
dušu učini savršenom, kako bi zauvek mogla da bude sa njim, za tim
blagoslovenim trenutkom ja iskreno čeznem.
Najdraži, najdraži ujače, kako je ljubazno od Vas što ćete doći! To će biti
neopisivi izvor snage, i vi možete toliko da učinite i da kažete ljudima šta bi
trebalo da rade. A što se tiče mojih dobrih, ličnih sluga - posebno jadnog Fipsa
- niko ne može da bude odaniji od njih; slomljenih srca, oni žele jedino da žive
onako kako je on želeo!
Dobra Elis je odlično, kao što je i bila.
Savršeno mi odgovara 26. Zauvek Vaše odano, nesrećno dete,
Viktorija R.
 Emili Dikinson

(1830-1886)

Emili Dikinson, jedna od najvećih pesnikinja 19. veka, rođena je u uglednoj

porodici iz Masačusetsa; njen deda bio je osnivač koledža Amherst; njen otac je bio
njihov rizničar, a takođe je radio i u Opštem sudu Masačusetsa, Senatu i
Predstavničkom domu. Imala je starijeg brata Ostina i mlađu sestru Laviniju.
Emili je pohađala akademiju Amherst, a zatim je provela godinu dana na
ženskoj bogosloviji Saut Hedli, današnjem koledžu Maunt Holiok. Godine 1848,
nakon što je u bogosloviji provela samo godinu dana, Emili se vratila u porodičnu
kuću, koja je u lokalnim okvirima bila poznata kao „Farma“, gde je živela do kraja
života. Njeni jedini pohodi van Amhersta bili su putovanja u Vašington i Filademju, i
nekoliko puta posetila je Boston. Pesme je počela da piše sa dvadesetak godina,
uklapajući ih sa kućnim poslovima kojima se bavila na „Farmi“.
Izgleda da je do povlačenja Emili Dikinson iz društva došlo postepeno, ali u
svakom slučaju, to se dogodilo tokom njenog najproduktivnijeg pesničkog perioda
početkom šezdesetih godina 19. veka. Njen najvažniji književni mentor bio je Tomas
Ventvort Higinson, pisac i radikal. Nakon što je u „Atlantiku“ 1862. godine objavio
članak u kome daje savet mladim piscima, Emili mu je napisala pismo, priloživši
neke od svojih radova. On je bio ohrabren (iako malo iznenađen onim što mu je
izgledalo kao idiosinkratički stil pesama) pa se njihova prepiska nastavila do kraja
njenog života (sreli su se samo jednom, u Amherstu, 1870. godine).
Jedna od najbližih veza Emili Dikinson bila je veza sa Suzan Gilbert, koju je
kao devojčica upoznala u akademiji Amherst i kojoj je napisala više od tri stotine
pisama. Nakon četvorogodišnjeg udvaranja, Suzan se 1856. godine udala za
Emilinog brata Ostina, a par je u blizini „Farme“ sagradio kuću koju su nazvali
„Zimzelena“. Njihov brak bio je nesrećan, ali živeli su tu zajedno, do kraja Emilinog
života.
Ograničeni boravak Dikinsonove na Amherstu ostavio je površne biografske
podatke - plodno tlo za bezobzirne spekulacije i polovične psihoanalize. Ono što je
neosporno jeste da joj je njen osamljenički život dao slobodu da napiše skoro 1.800
pesama, od kojih joj je samo šačica bila objavljena za života, ali koje su dovele do
promene načina na koji ljudi razmišljaju o poeziji.
Nakon njene smrti, u njenoj sobi otkriveno je više od četrdeset svežnjeva -
knjiga poezije u rukopisu koje je Emili sama prikupila i ukoričila. Između 1890. i
1935. godine, objavljena su razna odabrana dela (od kojih je neke priredio Tomas
Ventvort Higinson), ali te verzije su u velikoj meri prerađene da bi odgovarale
savremenim idejama o izgledu poezije. Tek je 1955. godine, kada su objavljene
„Pesme Emili Dikinson“ (koje je priredio Tomas H. Džonson), vraćena
revolucionarna sintaksa Emili Dikinson, pisanje velikog slova i znakova
interpunkcije, čime je konačno otkrivena njena istinska genijalnost.

Suzan Gilbert (Dikinson), 6. februara 1852. godine

Hoćeš li mi, draga Suzi, dozvoliti da dođem izgledajući ovako - u iznošenoj
haljini, prljavoj od zemlje, sa svojom ogromnom starom keceljom i kosom - o,
Suzi, trebalo bi mi vremena da nabrojim sve u vezi sa svojim izgledom, ali ja te
ipak volim kao da izgledam dobro, pa mi nemoj zameriti, nećeš, je l' da? Tako
mi je drago, draga Suzi - da su naša srca uvek čista, uvek jednostavna i ljupka,
tako da ne treba da nas bude sram. Jutros sam naporno radila, čak bih i sada
trebalo da radim - ali ne mogu sebi da uskratim luksuz u vidu dva-tri minuta sa
tobom.
Prljavo suđe, draga Suzi, može da sačeka - kao i ne-pospremljen sto - oni su
uvek sa mnom, ali tebe „nemam uvek“ - zašto je, Suzi, Hrist imao svetu maniju
- i ja ih imam nekoliko, ali ti - anđeli neće dobiti Suzi - ne - ne, ne!
Vini šije kao izmišljena krojačica i ja skoro da očekujem da vitez zakuca na
vrata, ispovedi se u prisustvu njene ljupkosti i pruži joj svoje srce i ruku kao
jedini trag njegov dostojan odbijanja.
Vini i ja smo danas razgovarale o starenju. Vini misli da je sigurno zastrašujuće
imati dvadeset- rekla sam joj da ne mislim o tome da li sam mlada ili ne, da bih
rado imala trideset godina kao i ti. Vini izražava svoje simpatije prema mom
„uvenulom i požutelom listu“ i nastavlja sa svojim radom; draga Suzi, reci mi
kako se ti osećaš - zar tri dana u nečijem životu, kada stariš, nisu tužna stvar...
Ovog jutra zaista se osećam staro i namrgođeno i osećam da bi me utešilo kada
bih imala piskutav glas, bolesna leđa i uplašenu malu decu. Nemoj da bežiš,
Suzi draga, jer ja ti neću nauditi i zaista te istinski volim, iako se osećam
užasno.
O, draga moja, koliko si odlutala od mene, koliko postajem umorna od čekanja
i traženja i dozivanja; ponekad sklopim oči i zatvorim svoje srce prema tebi i
pokušam da te zaboravim jer me toliko rastužuješ, ali ti nikada nećeš otići, o,
nikada nećeš - reci, Suzi, ponovo mi obećaj i ja ću se slabašno nasmešiti - i
ponovo podići svoj mali krst tuge - tužne razdvojenosti. Koliko se pisanje čini
uzaludnim, kada čovek zna kako se oseća -koliko je bliže i draže da sedi pored
tebe, razgovara sa tobom, čuje zvukove tvog glasa; toliko je teško „uzdržati se,
podići tvoj krst i pratiti me“ - daj mi snage, Suzi, piši mi o nadi i ljubavi i o
srcima koja su ustrajala, jer velika beše njihova nagrada „Oca našeg koji je na
Nebesima“. Ne znam kako ću podneti kada dođe nežno proleće; ako ona dođe i
vidi me i razgovara sa mnom o tebi, o, to bi me sigurno ubilo! Dok mraz
prianja na prozore, a svet je neumoljiv i dosadan, ovo odsustvo je podnošljivije;
zemlja takođe žali sve svoje male ptičice; ali kada se one ponovo vrate, a ona
zapeva sva radosna - moli se za to šta će od mene ostati?
Suzi, oprosti mi, zaboravi sve što sam rekla, nađi nekog slatkog malog školarca
da pročita nežnu himnu o Vitlejemu i Mariji i zaspaćeš slatkim, mirnim snom,
kao da ti nikada nisam pisala o ovim ružnim stvarima. Ne obraćaj pažnju na
pismo, Suzi, neću se ljutiti ako mi uopšte ne odgovoriš - jer znam koliko si
zauzeta i koliko malo te drage snage, sa kojom bi razmišljala i pisala, ostane
uveče. Samo želi da mi pišeš, samo ponekad uzdahni kako si daleko od mene i
to će biti dovoljno, Suzi! Nemoj misliti da smo dobri i strpljivi što te puštamo
toliko dugo; i da ne mislimo da si dragi, istinski predivni heroj, koji rinta za
ljude, podučava ih i ostavlja svoj dragi dom? Nemoj misliti da smo zaboravili
dragocenog patriotu u ratu na tlu druge zemlje samo zato što mi čeznemo
iznova i iznova! Nemoj nikada biti žalosna, Suzi - budi srećna i vesela, koliko
je već prošlo dugih dana otkako sam ti pisala - a sada je već skoro podne i
uskoro će pasti noć, a onda to znači jedan dan manje dugog hodočašća. Meti je
veoma pametna, priča mnogo o tebi, moja draga; sada moram da te napustim -
„jedan sat našeg Raja“, zahvaljujem se onome ko mi ga je dao i pitam hoće li
mi dati još jedan, duži, a kasnije i više i kada mu bude po volji - dovedi Suzi
kući! Voli te uvek i zauvek i iskreno!

Emili
 Izabela Mejson (gdja Biton)

(1836-1865)

Izabela Mejson je rođena u Čipsajdu u Londonu, kao najstarije od četvoro dece.

Njen otac Bendžamin Mejson, trgovac lanom, umro je kada su joj bile četiri godine,
a 1843. godine njena majka Elizabet se udala za Henrija Dorlinga, organizatora
konjskih trka u Epsomu. Henri je bio udovac sa četvoro dece, tako da je par započeo
zajednički život sa osmoro dece; ovom broju je, tokom narednih dvadeset godina,
dodano neverovatnih trinaestoro dece, tako da je na kraju Izabela bila najstarije od
ukupno 21 braće, sestara, polubraće i polusestara. Uopšte ne iznenađuje činjenica da
je ona postala ekspert za vođenje domaćinstva.
Izabela se školovala u Hajdelbergu, gde se usredsredila na muziku i strane
jezike, a tamo je otkrila i svoj poslastičarski talenat, čime je nastavila da se bavi kada
se vratila u Epsom 1854. godine, radeći za tamošnjeg poslastičara.
Izabela se 1856. godine udala za Samjuela Orčarta Bitona, izdavača, koji je
postigao prvi uspeh objavljivanjem „Čiča Tomine kolibe“ Herijet Bičer Stouv. Među
Samjuelovim ustaljenim periodičnim izdanjima bio je i „Kućni domaći časopis
engleske žene“, koji je izlazio jednom mesečno po ceni od dva penija. Gospođa
Biton je gotovo odmah postala aktivna u poslovima svog supruga, a do 1859. godine
postala je „urednica“ „Kućnog časopisa“. Bila je veliki inovator - vratila se iz Pariza
sa idejom da u svaki broj uključe i modni deo, kao i krojačke šnitove za čitaoce. Ti
prilozi su postali osnovne karakteristike ženskih časopisa u sledećem veku.
Ono po čemu je Bitonova postala poznata svakako je „Priručnik za vođenje
domaćinstva gđe Biton“, objavljivan je prvo u nastavcima između 1859. i 1861.
godine, potom kao ilustrovano izdanje, a onda su usledila brojna popularna izdanja
koja su se prodavala u supermarketima. Gđa Biton je u uvodu iznela svoj stav:
„Uvek sam mislila da nema plodonosnijeg izvora nezadovoljstva u jednoj porodici
od večere koju je domaćica loše skuvala, te neurednosti.“ Ciljajući na pojavljivanje
viktorijanske srednje klase, „Vođenje domaćinstva“ je predstavljalo mnogo, mnogo
više od zbirke recepata; ono se bavilo svim vidovima iz oblasti domaćinstva,
uključujući tu i finansije, upravljanje slugama, socijalne norme i ponašanje (o
činijama za pranje prstiju: „Francuzi i drugi stanovnici kontinenta imaju običaj da
ispiraju usta; ali to je običaj koji nijedna engleska dama ne bi smela da imitira ni u
kom obliku“), higijenu, oblačenje, prvu pomoć, vaspitanje dece, pa čak i pravna
pitanja koja se odnose na kupovinu kuće, uzimanje stanara, izdavanje i osiguravanje
imovine i pisanje testamenta. „Vođenje domaćinstva“ predstavlja monumentalno
delo koje danas pruža fascinantnu sliku o životu viktorijanske žene - pripadnice
srednje klase; svojim prvobitnim čitaocima, posebno tek udatim ženama, sigurno je
predstavljala apsolutno nezamenjiv vodič kroz sve vidove svakodnevnog života.
U vreme dok je prikupljala materijal za „Vođenje domaćinstva“, Izabela je
rodila četiri sina, od kojih su dvojica umrla: jedan u prvoj, a drugi u trećoj godini
života. Izabela je umrla od upale trbušne maramice i porodiljske groznice nakon
rođenja svog četvrtog sina Mejsona u februaru 1865. godine, kada je imala tek
dvadeset osam godina. Samjuel ju je nadživeo za samo dvanaest godina, podlegavši
tuberkulozi u 47. godini. Činjenica da je njegovo srećno i beskrajno produktivno
partnerstvo sa suprugom trajalo samo osam i po godina, tokom kojeg im je umrlo
prvo dvoje dece, sigurno je predstavljala izvor njegove beskrajne tuge.

Semu Bitonu, poslato iz Epsoma, 26. maja 1856. Godine

Dragi moj Seme,
Pošto su me dve ili tri stvari iz tvoje jučerašnje poruke prilično zbunile,
pomislih da ti odmah moram pisati i zatražiti objašnjenje; reći ćeš kako je to
veoma glupo sa moje strane, pošto ću te videti u sredu ujutro. Bez sumnje ćeš
pomisliti da sam te tada sama mogla upitati, umesto što ti dodijavam jednim od
mojih nerazumljivih pisama...
Drugo, sa kakvim pravom on u svom plodonosnom umu dočarava tako užasne
stvari, pa ih onda ublažava, kada postoji neko ko ga voli više i nežnije nego
ijedno drugo biće pre, bar na ovoj planeti.
O, Seme, mislim da je toliko pogrešno što ti se sviđaju takve strašne stvari.
Kažeš da ne misliš da ću ja biti u stanju da vodim samu sebe kada budem
prepuštena sopstvenim naporima. Moram da kažem da sam se uvek ugledala na
oba roditelja i da sam ih poštovala i pažljivo slušala šta govore (kada su u
pitanju određene stvari), ali za veoma kratko vreme, ja ću u rukama imati
celokupno vođenje domaćinstva i mogu da te uverim da ćeš u meni naći
poslušnog i popustljivog učenika.
Molim te, nemoj da misliš da će stvari kada postanem tvoja biti iste kakve su
sada. Bože sačuvaj! Bolje bi bilo da stavimo tačku na ovo ako postoji i
najmanja mogućnost da sve bude isto. Zato te molim da ne strepiš zbog naše
buduće sreće.
Pogledaj stvari sa vedrije strane i ja sam uverena da ćemo, sa ljubavlju koja
postoji između nas, živeti srećno kao zrikavci, a da će nam se samo ponekad
dogoditi stvari koje ćemo morati da ublažimo i da tih stvari neće biti toliko
puno koliko ti misliš...
Nisam mogla da zaspim, a da ti ne pišem, tako da mi moraš oprostiti ovu
glupost. Laku noć, moj voljeni miljeniče, neka te anđeli vode i čuvaju i neka ti
daju ugodne snove, a ne sivilo boja, i primi najnežniju i najiskreniju ljubav
tvoje
Bele
Spali ovo čim pročitaš.
 Meri Vajndhem (ledi Elko)

(1862-1937)

Meri Vajndhem je rođena u Belgrejviji, u porodici koliko aristokratskoj toliko i

umetničkoj; njen otac je bio patron prerafaelita, a kuća je bila puna slikara, pesnika i
pisaca. Guvernanta ju je podučavala kod kuće, a 1883. godine mladu ženu
zadivljujuće lepote (naslikali su je i Edvard Pojnder i Saržent) porodica je nagovorila
da se uda za Hjuga Ričarda Čarterisa, lorda Elka. Čarteris je bio šarmer, ali i
rasipnik; brak nije bio srećan, pa je Meri često ostajala sama sa decom (rođeno ih je
sedmoro u periodu između 1884. i 1902. godine). I mada se nije zaljubila u Hjuga,
zaljubila se u kuću koju im je svekar poklonio za venčanje: Stenvej u Glosterširu,
divno imanje iz doba Džejmsa I, izgrađeno od kotsvoldskog kamena boje meda,
okruženo predivnom zemljom sa spektakularnom vodenom baštom iz 18. veka i
ambarom za prikupljanje desetine iz 14. veka. Kuća je postala žarište raznih vrsta
okupljanja - Meri je bila jedna od legendarnih domaćica onog vremena - ali i
posebno nezvanično sedište grupe koja je postala poznata kao Duše. Na neki način
predstavljajući preteču Blumsberi grupe, Duše su izbegavale uobičajenu
aristokratsku razonodu - skitanje unaokolo uz pucanje u životinje i fanatično
interesovanje za trke konja - oni su prednost davali razgovoru, muzici i igrama reči.
Jedna od njihovih vodilja je bio Artur Balfor, u to vreme običan član Parlamenta iz
reda unionista, koji je kasnije postao premijer.
Balfor se nikada nije ženio i izgleda da nikada nije bio posebno zainteresovan
za seks. Ali tromi intelektualac, uglavnom nekomunikativni filozof i političar,
pronašao je u Meri nekoga kome je mogao da se poveri; ona je, zauzvrat, našla
srodnu dušu, što njen muž očito nije bio. Margo Askvit, još jedan član „Duša“,
tvrdila je da Balfor nikada nije bio zaljubljen, navodeći kao dokaz njegov odgovor na
njeno pitanje da li bi on imao išta protiv ukoliko bi ona, Meri i drugi njihovi prijatelji
umrli: „Imao bih protiv ukoliko biste svi umrli istog dana.“
Prijateljstvo i prepiska između Meri i Balfora trajalo je četrdeset godina, do
njegove smrti 1930. godine. Ona je očigledno bila žena puna energije i razboritosti,
žena koja je većinu svog života bila zatočena u braku bez ljubavi, iako je 1895.
godine pošla u avanturu u Egipat, gde je imala aferu sa istraživačem Vilfridom
Skovenom Blantom, a kući se vratila u drugom stanju - njen suprug je prihvatio dete
kao svoje, što je u to doba bio aristokratski običaj. Hjugo je 1914. godine nasledio
očevu titulu i veliko imanje u istočnom Lotijanu, pa je napustio porodični dom i
otišao da živi u raskoši sa svojom ljubavnicom. Meri je uspela da ostane u Stenveju
samo zahvaljujući dobroti pozorišnog pisca Džejmsa Berija. Izgubila je dva sina u
Prvom svetskom ratu, a kao uspomenu na njih, napisala je „Porodični zapis“, koji je
objavljen 1932. godine. Meri Čarteris proživela je do kraja života u Stenveju, a
umrla je u obližnjem domu za starije osobe 1937. godine.

Arturu Balforu Pisano u vozu između Oksforda i Vorvika 19. januara 1904.
godine
Bila sam ophrvana depresijom kada sam te napustila u nedelju uveče, a mislim
da si i ti izgledao prilično tužan, što mi je predstavljalo - ovo zvuči neprijatno -
priličnu utehu. Bilo je užasno otići u taj čas, ali praktično je bilo neizbežno tako
„da se nema za čim žaliti“ u tom smislu (ovo je Vitova fraza), osim što je do
toga moralo doći i mislim da je bilo prilično pametno sa moje strane što sam
uspela da uklopim sve i da te vidim - vidiš, osećala sam da mi je dužnost da te
stavim na svoje mesto (na tvoja kolena pred mojim nogama) i da samoj sebi
laskam kako sam sve temeljito uradila.
Nedelja je bila malo razočaravajuća, jer iako je moja savest želela da odeš u
crkvu, bilo bi mi drago da sam se s tobom malo zabavila ujutro. Bila sam
odlično raspoložena i puna veselja kada si ti banuo (uzgred, kako je bilo užasno
što si ostavio moje pismo u svojoj sobi) onda je došla duga šetnja i jedan sat u
tvojoj sobi izgledao je jako kratak u celom danu, a protraćen je na razgovor.
Dva sata je ono što ja volim: jedan za dosadne stvari, a drugi za postavljanje
tebe na svoje mesto. Znam da previše raspredam o svemu i svačemu, i što se
meni nešto više sviđa, to je tebi sve dosadnije, ja oprezno odlazim, što je
prilično pogrešno. Mrzim požurivanje, ali vremena je malo, pa se mora
požuriti. Zatim vreme između čaja i večere, a odlazak tamo predstavljao je
veliki napor jer sam toliko osećala da želim da te vidim nasamo i stalno sam se
pitala da li je to moguće, - nije, ukoliko to nisam ranije ugovorila - nemoguće
je pridobiti tvoju pažnju; razmišljala sam o tome da mi pokažeš nešto ili da
doneseš nešto iz svoje sobe. Na kraju sam odustala, pa sam se i psihički i
fizički izduvala kao balon. Uz sebe sam imala bol. Vožnja je bila veoma lepa,
ali nije baš bilo zabavno odlaziti. Dala sam Milsu napojnicu...
Volela bih da imam automobil. Zaboravila sam da ti kažem da će mi najbolje
odgovarati utorak, 6. - volela bih da imam celu nedelju u Stenveju, ali moram
se zadovoljiti onim što tebi odgovara.
Zbogom. Budi blagosloven.
JA
Nadam se da si dobro. Uništi.
 Edit Njubold Džons(Vorton)

(1862-1937)

Edit Vorton je rođena kao Edit Njuborn Džons u uglednoj njujorškoj porodici iz
višeg društva, koja je svoje bogatstvo stekla brodarstvom, bankarstvom i
nekretninama. Odrasla je u kući od braonkastog kamena u 23. ulici, odmah pored
Park avenije, a obrazovala se tako što ju je podučavala guvernanta i tako što je čitala
knjige iz očeve biblioteke. Izgleda da je Edit bila rođeni pripovedač, jer je pre nego
što je napunila petnaest godina završila svoj prvi roman, koji nikada nije objavljen.
Njena majka Lukrejša, doajen njujorškog visokog društva, bila je nestrpljiva da
njena bistra, obrazovana kćerka nađe supruga, pa se 1885. godine Edit udala za
Edvarda Tedija Robinsa Vortona, prijatelja njenog brata. Rođen u Bostonu, Tedi je,
kao i porodica njegove nove supruge, delio imućne i dokoličarske životne navike, ali
nažalost, sa svojom suprugom nije imao ništa zajedničko kada su u pitanju
temperament i interesovanja.
Borba Edit Vorton da pomiri svoj društveni položaj ugledne gospođe sa svojim
kreativnim nagonom značila je da ona, nakon svog mladenačkog naleta
produktivnosti, nije napisala ništa iz domena beletristike do 38. godine. U
međuvremenu, njena putovanja u Evropu, na koja je išla svake godine, inspirisala su
je da piše o umetnosti, arhitekturi, baštama i unutrašnjem uređenju. Njena prva
objavljena knjiga „Uređenje kuća“, koju je napisala zajedno sa Ogdenom
Kodmenom, predstavljala je diskusiju koja je išla u prilog klasičnijem, elegantnom,
suzdržanom i jednostavnom stilu, umesto ogromnog nameštaja, tamnih boja i
darmara, koji su tada preovladavali.
Njen prvi roman - bestseler, „Kuća veselja“, o starom njujorškom društvu u
kojem je odrasla, objavljen je 1905. godine. Edit je već tada tokom većeg dela
godine živela u zapadnom Masačusetsu u klasičnoj vili, napravljenoj prema njenom
sopstvenom nacrtu, koja je nazvana Brežuljak, dok je za to vreme Tedi Vorton, kako
se čini, sve više bivao zarobljen duševnom bolešću. Editin prijatelj je napisao:
„Manija gospodina Vortona tera ga da kupuje kuće i automobile vodviljskim
glumicama, zakupljuje ogromne apartmane po hotelima, opija se i lomi sav nameštaj
u njima i priča užasne priče o svojoj supruzi.“
Henri Džejms, koji je postao blizak prijatelj Edit, upoznao ju je 1907. godine sa
Mortonom Fulertonom, Bostoncem koji je bio dopisnik iz Pariza za londonski
„Tajms“. Edit se zaljubila u njega, pa se trajno preselila u Pariz. Međutim, ponovo je
pogrešno izabrala, pošto je Fulerton bio razvedeni biseksualac koga je bivša
ljubavnica ucenjivala zbog njegove homoseksualne prošlosti, a takođe je bio umešan
i u kvaziincestuoznu vezu sa rođakom, koja je odrasla u kući njegovih roditelja. Tedi
je najzad imao izgovor za mentalni poremećaj i svoje užasno ponašanje; Fulerton je
izgleda bio okoreli oportunista, manje-više otelotvorenje reči „gad“. Veza između
Edit i Fulertona je sa prekidima trajala do 1911. godine. Moguće je da je Fulerton
shvatio da je Edit sve bliža razvodu od sve čudnijeg Tedija, pa je smatrao da je pravi
trenutak da se povuče.
Edit je živela u Francuskoj do kraja života. Dobila je orden Legije časti za svoj
rad tokom rata, kada je prikupljala sredstva i osnivala hostele za francuske i belgijske
izbeglice, te postala ratni dopisnik, šaljući u Ameriku izveštaje sa borbenih linija.
Godine 1921. dobila je Pulicerovu nagradu za „Doba nevinosti“, a 1923. godine
dobila je počasni doktorat od Univerziteta Jejl. U američku Akademiju nauka i
umetnosti primljena je 1930. godine. Umrla je 1937. godine u svojoj kući u
Paviljonu Kolomb, severno od Pariza. Često je opisuju kao socijalnog romanopisca
ili kao romanopisca ponašanja - obe fraze sa sobom nose nagoveštaj nečeg
pejorativnog. Ona je bila izuzetno oštrouman i iskren pisac bez predrasuda, sa
forenzičkim okom za ljudske greške, čije su teme i interesovanja sezali daleko van
prostora salona starog Njujorka.

V. Mortonu Fulertonu,poslato Iz Ulice de Varen 58, marta 1908. Godine

Dragi, molim te zapamti koliko ću biti nestrpljiva i željna da saznam nastavak
Belovog pisma...
Da li znaš o čemu sam razmišljala sinoć kada si me pitao, a ja ti nisam mogla
reći? - Samo da način na koji si proveo svoj emotivni život, dok sam ja - bein
malgre moi3- pretrpala svoj, jeste ono što stvara ogroman bezdan među nama i
stavlja nas ne samo na suprotne strane, nego na beznadežno daleke tačke naših
obala... Da li razumeš šta želim da kažem?
Veoma se plašim da će blago koje toliko želim da raspakujem za tebe, koje mi
je došlo čarobnim brodovima sa začaranih ostrva, tebi biti samo stara poznata
crvena pamučna tkanina i brojanice pametnog trgovca, koji posluje u svim
delovima sveta i zna da donese ono što bi se dopalo lokalnom stanovništvu - ja
se toga toliko bojim da često vraćam svoje sjajno blago nazad u njegovu kutiju,
da ne gledam kako mu se smeješ.
Dobro! I šta ako se budeš smejao? Na kraju krajeva, to je tvoj gubitak! I
ukoliko ne dođeš u sobu, a da ja ne osetim talase vatre svuda po sebi, i ukoliko
srce bude udaralo zbog tvog dodira svaki put kada me dotakneš i ako ja, kada
me zagrliš, ne govorim jer mi se čini da su sve reči u meni postale otkucaji koji
udaraju snažno, i da su sve moje misli velika zlatna izmaglica - zašto bih se
onda plašila da mi se nasmešiš, kada ja brojanice i tkaninu mogu da pretvorim
u takvu lepotu...?
 Roza Luksemburg

(1871-1919)

Roza Luksemburg rođena je u Zamošću, u blizini Lu-blina, u delu Poljske pod

ruskom vlašću, kao peto dete trgovca drvenom građom. Obrazovala se u Poljskoj, a
1886. godine priključila se poljskoj Proleterskoj partiji. Do 1889. godine došla je na
glas kao politički agitator, pa je morala da pobegne iz Poljske u Cirih, u Švajcarsku,
kako bi izbegla hapšenje. Nastavila je studije na Univerzitetu u Cirihu, gde je i
doktorirala 1898. godine. Upravo tamo upoznala je Lea Jogihesa, sa kojim je
osnovala Socijaldemokratsku partiju Kraljevine Poljske. Roza i Leo su imali dugu
ljubavnu vezu, ali nikada nisu živeli zajedno; njihova politička uverenja su im, na
kraju, bila mnogo važnija od sreće u okviru doma.
Roza se 1898. godine udala za Karla Libeka, sina njenog prijatelja, da bi stekla
nemačko državljanstvo i preselila se u Berlin. Dve osnovne niti njene političke misli
su skeptičnost u vezi sa nacionalizmom - njen cilj bila je socijalistička revolucija
širom Evrope, umesto da svaka nacija deluje za sebe - i uverenje da je revolucija, a
ne reforma, jedini put koji će doneti slobodu širokim masama.
Kada je došla u Nemačku, Roza je počela da agituje protiv nemačkog
militarizma i imperijalizma, pa je stalno dolazila u sukob sa vlastima, često zbog
podsticanja na masovne štrajkove. U junu 1916. godine uhapšena je dok je
pokušavala da predvodi antiratni štrajk, pa je provela u zatvoru dve i po godine.
Kada su je vlasti nevoljno pustile iz zatvora 1918. godine, ona i njeni drugovi su
odmah osnovali Komunističku partiju Nemačke i novine „Crvena zastava“. U
januaru 1919. godine, usred scena revolucionarnog haosa u Berlinu, Rozu su
uhapsile tzv. Slobodne trupe, paravojne formacije povezane sa desničarskim
pokretima koji su počeli da osnažuju. Odveli su je u hotel, gde su je tukli sve dok
nije izgubila svest; njeno telo je zatim bačeno u kanal Landver. Ubistvo Roze
Luksemburg opisano je kao prvi trijumf nacističke Nemačke.
Pismo koje se nalazi u nastavku, napisano Leu Jogihesu, sadrži nesumnjivo
jedan od najzajedljivijih (i mora se priznati najzabavnijih) izliva emocija u ovoj
zbirci: zahvaljujući se za knjigu koju joj je poklonio, Roza kaže: „Jednostavno ne
možeš da shvatiš koliko me je obradovao tvoj izbor. Jer je Rodbertus jednostavno
moj omiljeni ekonomista.“ (Rodbertus je uglavnom radio na radničkoj teoriji
vrednosti.) Ovo možda donekle može da ilustruje kako odnos između
Luksemburgove i Jogihesa nikada nije predstavljao prioritet ni za jedno od njih,
uprkos ljubavi koju su možda osećali jedno prema drugome.

Leu Jogihesu, 6. marta 1899. godine

Ljubim te hiljadu puta zbog tvog najdražeg pisma i poklona, iako ga još nisam
primila... Jednostavno ne možeš da shvatiš koliko me obradovao tvoj izbor. Jer
Rodbertus je jednostavno moj omiljeni ekonomista i mogu da čitam njegove
knjige stotinu puta iz čistog intelektualnog zadovoljstva... Dragi moj, koliko si
me obradovao svojim pismom. Pročitala sam ga šest puta od početka do kraja.
Znači, ti si zaista zadovoljan mnome. Pišeš da možda jedino ja negde u sebi
znam da postoji čovek koji mi pripada! Zar ne znaš da sve što ja radim uvek
radim sa tobom u mislima: kada pišem članak, moja prva misao je - da li će se
to tebi svideti - a kada mi dođu dani kada posumnjam u svoju snagu i ne mogu
da radim, moj jedini strah je kako će to da utiče na tebe, da će te možda to
razočarati. Kada imam dokaz svog uspeha, kao što je pismo Kauckog, to je
jednostavno moj omaž tebi. Dajem ti svoju reč, kao što volim svoju majku, da
sam ja lično prilično ravnodušna prema tome što Kaucki piše. Bilo mi je drago
jedino zato jer sam to pisala tvojim očima i osećala koliko ti zadovoljstva može
doneti.
... Samo jedna stvar prigovara mom zadovoljstvu: spoljni aranžmani tvog
života i naše veze. Osećam da ću uskoro da imam toliko utemeljenu poziciju
(moralno) da ćemo biti u mogućnosti da živimo zajedno prilično mirno,
otvoreno, kao muž i žena. Sigurna sam da i sam ovo razumeš. Srećna sam što
se problem tvog državljanstva konačno privodi kraju i što tako energično radiš
na svom doktoratu. Osećam iz tvojih poslednjih pisama da si veoma raspoložen
za rad...
Misliš li da ja ne osećam tvoju vrednost; kada god se začuje poziv na oružje, ti
si uvek pored mene da mi pomogneš i ohrabriš me u mom radu - zaboravljajući
sve svađe i moje zanemarivanje!
... Nemaš pojma sa kakvom radošću i željom očekujem tvoja pisma jer mi
svako od njih donosi toliko snage i sreće i hrabri me da živim.Bila sam
najsrećnija od svih pročitavši onaj deo tvog pisma kada pišeš da smo oboje
mladi i da još uvek možemo da sredimo svoj lični život. O, dragi, koliko žudim
da ispuniš to svoje obećanje... Naša sopstvena mala soba, naš nameštaj, naša
biblioteka, tih i svakodnevni rad, zajedničke šetnje, odlazak u operu s vremena
na vreme, mali - veoma mali - krug bliskih prijatelja koje ponekad možemo da
pozovemo na večeru, svake godine na leto odlazak u selo na mesec dana bez,
zaista bez rada! (...) I možda čak i mala, vrlo mala beba? Hoće li to ikada biti
dozvoljeno? Ikada? Dragi, da li znaš ko mi se juče obratio tokom šetnje u parku
- bez preterivanja? Dete, staro tri ili četiri godine, u predivnoj haljini sa plavom
kosom; gledalo je u mene, a ja odjednom osetih neodoljivu potrebu da otmem
to dete i da odjurim kući sa njim. O, dragi, zar ja nikada neću imati svoju bebu?
A kod kuće se nikada nećemo raspravljati, zar ne? Mora da bude mirno i tiho,
kao i kod ostalih. Samo ti znaš šta me muči - već se osećam toliko starom i ni
najmanje privlačnom. Nećeš imati privlačnu suprugu kada s njom budeš šetao
podruku u parku - držaćemo se podaleko od Nemaca... Dragi, ako prvo rešiš
pitanje svog državljanstva, i kao drugo rešiš svoj doktorat, a kao treće budeš sa
mnom živeo otvoreno u našoj sopstvenoj sobi i radio zajedno sa mnom, onda
ne treba da poželimo ništa više! Nijedan par na svetu nema toliko mogućnosti
za sreću kao ti i ja, samo ukoliko bude dobre volje na našoj strani, mi ćemo
biti, mi moramo biti srećni.
 Carica Aleksandra

(1871-1918)

Aleksandrina majka bila je princeza Alis, druga kćerka kraljice Viktorije; njen
otac je bio princ Luj, veliki vojvoda od Hesea. Princeza Elis je bila energična žena sa
vizijom i veliki dobrotvor, čije je posebno interesovanje bilo obrazovanje i obuka
žena. Umrla je od difterije nakon posete bolnici, kada je Aleksandra imala samo šest
godina.
Aleksandra i Nikolaj, ruski carević, zaljubili su se jedno u drugo uprkos
protivljenju i kraljice Viktorije i Nikolajevog oca, cara. Ali kako se carevo
zdravstveno stanje pogoršavalo, primedbe su na kraju prevaziđene. Car je umro 1.
novembra 1894. godine; nešto kasnije tog istog meseca, Nikolaj i Aleksandra su se
venčali, a Aleksandra je postala carica. Ali pokazalo se da je život na ruskom dvoru
problematičan. Ljudi su sumnjali da je ona pronemački orijentisana - što je sa
izbijanjem Prvog svetskog rata postalo još veći problem; plemstvo je smatralo da
nije dovoljno veličanstvena da bi postala carica; a njena svekrva, carska udovica,
činila je sve što je bilo u njenoj moći da je potkopa, uključujući i otvoreno
podsmevanje činjenici da je nakon deset godina braka uspela da rodi samo kćerke.
Konačno je 1904. godine rodila sina Alekseja, carevića. Njena radost i olakšanje
verovatno su se pretvorili u bol kada je shvatila da je nasledio hemofiliju, u to vreme
često smrtonosnu bolest. Saznanje da je hemofilija nasledio od njene porodice -
kraljica Viktorija je bila nosilac - mora da joj je sve činilo još nepodnošljivijim.
Očajna zbog krhkog zdravlja svog sina, sa doktorima koji nisu bili u stanju da
pruže bilo kakvu pomoć, Aleksandra se okrenula raznim isceliteljima, vidovnjacima
i misticima, od kojih je najozloglašeniji bio Raspućin, koji je bio neka vrsta monaha
bez postavljenja, sumnjive prošlosti, bez ikakvih preporuka. Fotografije ga prikazuju
kao muškarca srednjih godina, masne kose i duge brade, koji zauzima
kvazireligioznu pozu sa očiglednim verovanjem da ludački izraz lica i izbuljene oči
predstavljaju istinskog mistika. Raspućin je postao nepopularniji i od same
Aleksandre, ukoliko je to uopšte moguće, i u narodu i među plemstvom, a ubila ga je
grupa dvorana 1916. godine.
Iz pojedinih zapisa o Aleksandrinom odnosu sa ovim šarlatanom, čovek bi
mogao da pomisli da je ona jedini krivac za Rusku revoluciju. Ali već 1917. godine
država je bila na kolenima; oskudice je bilo svuda, pogrešno vođen rat se odužio,
vojnici su otvarali vatru na demonstrante, a car je - uz Aleksandrinu punu podršku,
što se može videti u nastavku - odbio da razmotri bilo kakvu vrstu ustavne reforme.
Nakon februarske revolucije, Nikolaj je bio primoran da abdicira. Njega i njegovu
porodicu boljševici su zatvorili i držali na raznim lokacijama, da bi ih na kraju odveli
u kuću u Jekaterinburgu na Uralu. U noći između 16. i 17. jula 1918. godine, stražari
su celu porodicu i troje slugu odveli u podrum, gde su ih, u krvavom haosu metaka i
bajoneta, sve pobili.

Caru Nikolaju II
Ljubavi, moji telegrami ne mogu da budu ispunjeni toplinom, jer prolaze kroz
mnoge ruke u vojsci - ali između redova pročitaćeš o mojoj ljubavi i čežnji.
Dragi, ako iz bilo kog razloga misliš da ne činiš pravu stvar, bićeš sigurniji ako
nazoveš Fjodorova, hoćeš? I pripazi na Frederiksa.
Moje najiskrenije molitve pratiće te svakog dana i svake noći. Predajem te na
čuvanje dragom Bogu - neka te on štiti, vodi i vrati kući bezbedno.
Dajem ti blagoslov i volim te onako kako je muškarca retko iko voleo i ljubim
svako drago voljeno mesto i čvrsto te držim uz svoje srce.
Zauvek potpuno tvoja stara
ženica
Slika će ove noći biti ispod mog jastuka pre nego što ti je dam uz vreli
blagoslov.

Caru Nikolaju II,poslato iz Carskog sela,4. decembra 1916. godine

Najdraži moj,
Zbogom slatka ljubavi!
Užasno boli pustiti te da odeš - gore nego svi teški periodi koje smo
proživljavali svađajući se. Ali Bog, koji jeste sva ljubav i milost, dozvolio je da
se stvari promene nabolje - još samo malo strpljenja i najdublje vere u molitve i
pomoć našeg prijatelja - i onda će sve dobro proći. Potpuno sam uverena da su
pred tvojom vladavinom i Rusijom veličanstvena i divna vremena. Samo ne
gubi nadu, ne dozvoli da te priče ili pisma sruše - pusti ih da prođu pored tebe
kao nešto nečisto, kao nešto što će brzo biti zaboravljeno.
Pokaži svima da si ti gospodar i da će se tvoja volja poštovati - vreme velikog
popuštanja i blagosti je prošlo - sada dolazi vreme tvoje vladavine volje i moći,
kada će oni biti naterani da se poklone pred tobom, da slušaju tvoja naređenja i
da rade kako i sa kim ti želiš - poslušnost se mora naučiti, oni ne znaju šta znači
ta reč, ti si ih razmazio svojom dobrotom i oproštajima.
Zašto me ljudi mrze? Jer znaju da imam snažnu volju i kada znam da sam u
pravu (kada sam blagoslovena prisustvom Grigorijevim), ne menjam svoje
mišljenje, a to oni ne mogu podneti. Ali to su oni loši.
Seti se reči g. Filipsa kada mi je dao sliku sa zvonom. Pošto si bio tako
ljubazan, poverljiv i pažljiv, trebalo je da ja budem tvoje zvono, oni koji bi
došli iz pogrešnih namera ne bi mogli da mi se približe i ja bih mogla da te
upozorim. Oni koji me se plaše ne gledaju me u oči ili smišljaju nešto ružno,
nikada kao ja. - Pogledaj te mračne ljude - zatim Orlova i Drentelna - Vitea -
Kokovčeva - Trepova, osećam takođe - Makarov – Kaufman - Sofija Ivanovna -
Marija - Sandra Oblenski, itd, ali oni koji su dobri i tebi odani iskreno i čisto -
vole me - pogledaj samo obične ljude i vojsku. Dobro i loše sveštenstvo je
toliko jasno u svojim stavovima i zato me sve to više ne vređa kao kad sam bila
mlađa. Samo kada neko dozvoli sebi da tebi ili meni napiše uvredljiva pisma -
to onda moraš kažnjavati.
Anja mi je ispričala o Balašovu (čoveku koga sam oduvek prezirala). Shvatila
sam zašto si tako kasno legao u krevet i zašto je mene toliko bolelo i zašto sam
bila uznemirena dok sam pisala. Molim te, ljubavi, kaži Frederiksu da mu
napiše upozorenje (on i Nikolaj Mihajlovič i Vas pripadaju istom klanu - on
ima tako visok položaj na dvoru, a ipak se usuđuje da piše nepozvan. Ovo mu
nije prvi put - sećam se da je davno isto učinio.
Pocepaj pismo, ali ga strogo upozori - reci Vojejkovu da podseti starca - takav
udarac uobraženom članu Carskog saveta biće veoma koristan.
Sada niko ne može da nas zgazi. Čvrstina iznad svega! - Sada kada si imenovao
Trepovljevog sina za premijera, još više možeš insistirati na njegovom radu sa
Protopopovom, on mora dokazati svoju zahvalnost. - Seti se da zabraniš Gurku
da govori i da se meša u politiku - to je uništilo Nikolašu i Aleksejeva -
očigledno je Aleksejevu Bog poslao tu bolest da bi te spasio od čoveka koji se
gubio i koji je činio zlo tako što je slušao savete loših ljudi i loših pisama,
umesto da sluša tvoje naredbe o ratu i da ne bude svojeglav. A neko ga je
nahuškao protiv mene -dokaz - šta je on rekao starom Ivanovu.
Ali ubrzo će sve ovo biti gotovo, to se sve jasnije vidi, i nebo postaje takođe
jasnije, što je dobar znak, zapamti.
A naš dragi Prijatelj se žarko moli za tebe - božji čovek u blizini daje snagu,
veru i nadu koja je čoveku tako potrebna. A drugi ne mogu da razumeju tvoju
veliku smirenost i zato misle da ne razumeš, pa pokušavaju da te iscrpe,
zaplaše i podbodu. Ali uskoro će se umoriti od svega toga.
Ako draga majka bude pisala, seti se da su pored nje ljudi velikog vojvode
Mihaila. - Ne obaziri se i ne primaj k srcu - hvala Bogu, ona nije ovde, ali dobri
ljudi nađu sredstva i način da pišu i nanesu zlo. Sve ide nabolje -snovi našeg
prijatelja znače toliko toga. Dragi, idi do Device Mogiljevske i tamo nađi mir i
snagu - zaviri tamo posle čaja, pre nego što primiš, povedi dete sa sobom, tiho -
tamo je tako mirno - i možeš da zapališ svoje sveće. Dozvoli ljudima da vide da
si hrišćanski suveren i ne budi stidljiv - čak i takav primer pomoći će drugima.
Kakve će biti samotne noći? Ne mogu ni da ih zamislim. Uteha da ću te držati
čvrsto u svom naručju - smirila je bol duše i srca, pa sam svu svoju beskrajnu
ljubav, molitve, veru i snagu pokušala da stavim u svoja milovanja. Neka Bog
blagoslovi tebe i moje zlato, moje dete - prekrivam te poljupcima; kada si
tužan, idi u dečju sobu i sedi nakratko tamo uz njegove dobre ljude. Poljubi
voljeno dete i odmah ćeš osetiti toplinu i mir. Svu svoju ljubav šaljem tebi,
suncu svog života.
Lepo spavaj, neka moje srce i duša budu sa tobom, a molitve oko tebe - Bog i
sveta Devica te nikada neće napustiti.
Zauvek tvoja
 Ketrin Mensfild

(1888-1923)

Ketrin Mensfild je rođena kao Ketlin Bičam u Velingtonu na Novom Zelandu,

od roditelja engleskog porekla. Otac joj je bio uspešan industrijalac koji je do uspeha
došao sam, a on i njegova supruga bili su ambiciozni - i u finansijskom i u
društvenom smislu. Ketlin je bila njihova treća kćerka; imali su još dve, a nakon njih
je došao i sin Lesli.
Roditelji su Ketrin (u to doba je i promenila ime) i njene dve starije sestre
poslali u Evropu 1903. godine, da se „dovrše“; u Londonu su pohađale naprednu
školu, gde je Ketrin započela dugogodišnje prijateljstvo sa Idom Bejker, takođe
učenicom te škole, uređivala školski časopis i putovala za praznike u Pariz i Brisel.
Vratila se na Novi Zeland 1906. godine, ali se snažno zalagala za to da joj se dozvoli
da se vrati u London. Nakon što je otpočela vezu sa mladom slikarkom, njeni
roditelji su popustili, pa je ona poslednji put napustila Novi Zeland 1908. godine.
Godina nakon Ketrininog dolaska u London bila je haotična, što joj je ostavilo
posledice za čitav život. Nakon što se zaljubila u sunarodnjaka, muzičara po imenu
Garnet Trovel, pridružila se operskoj trupi na turneji (bila je uspešna čelistkinja)
kako bi bila sa njim, te ostala u drugom stanju. Nakon što je otkrila da je trudna,
otišla je i udala se za uglednog učitelja pevanja Džordža Baudena, koji je od nje bio
stariji deset godina. Ketrin je nakon ceremonije venčanja odmah pobegla i našla
utočište kod svoje prijateljice Ide. Njena majka je prešla pola sveta da istraži slučaj i
pošto je Idinoj porodici održala lekciju o opasnostima lezbijske ljubavi - odvukla je
kćerku u banju u Nemačkoj, gde je Ketrin pobacila. Gđa Bičam ju je tamo
jednostavno ostavila i vratila se u Velington i odmah isključila kćerku iz testamenta.
Ketrin je mogla da se vrati u London samo ako bi Ida platila troškove njenog
povratka iz Nemačke. U međuvremenu se spetljala sa Poljakom Florijanom
Sobjenovskim, za koga je planirala da se uda u Parizu. Izgleda da je ovaj plan otpao
pošto se Ketrin razbolela od zapuštene gonoreje, zbog čega je morala da bude
operisana, čime je izgubila svaku šansu da ikada postane majka.
 Plodonosni deo Ketrininog prinudnog boravka u banji bila je zbirka priča ,,U
nemačkom pansionu“, koja je privukla pažnju kada je objavljena 1911. godine i koja
je dovela do njenog upoznavanja sa Džonom Midltonom Marijem, urednikom
avangardnog časopisa „Ritam“. Nekako su njih dvoje počeli da žive zajedno, a
naredne četiri godine su proveli na relaciji između Londona i Pariza, izbegavajući
poverenike, gaseći časopis i stvarajući prijateljstva sa krugom pisaca i umetnika,
uključujući i D. H. Lorensa i njegovu ljubavnicu, a kasnije i suprugu, Fridu Vikli.
Ketrin do tada nije ništa napisala, a 1915. godine je sama otišla u Pariz, gde je ušla u
vezu sa francuskim piscem i otpočela rad na svojoj verovatno najpoznatijoj priči
„Predigra“. Džonu Mariju vratila se u maju. U oktobru te godine je poginuo njen brat
Lesli, koji se prijavio u vojsku i bio stacioniran u Francuskoj; ožalošćena Ketrin je
insistirala da otputuje na drugi kraj ratom zahvaćene zemlje, gde joj se Mari uskoro
pridružio. Period nečega što je ličilo na spokoj i produktivan rad na jugu Francuske
završio se kada su Lorensovi okupili svoje prijatelje u Zenoru u Kornvolu, kako bi
učestvovali u eksperimentu - životu u komuni, što je, imajući u vidu ličnosti koje su
u to bili uključene, trajalo samo nekoliko nedelja.
Ketrin je obolela od tuberkuloze početkom 1918. godine, pa je u pratnji Ide
otišla u Francusku na lečenje. Vratila se odmah u martu jer je njen razvod od
Baudena konačno bio gotov, pa su ona i Mari mogli da se venčaju, što su i učinili 3.
maja. Ali ostatak Ketrininog života prošao je u maglovitim putovanjima u London,
Francusku i Švajcarsku, jer je pokušavala da uvek bude korak ispred bolesti za koju
je znala da je ubija. Probala je razne vrste lečenja, od kojih su neke bez sumnje bile
prevare, neke izuzetno štetne, a konačno se smirila u instituciji u predgrađu Pariza,
koju je vodio izvesni grčko-jermenski guru. Mariju je 9. januara 1923. godine
dozvoljeno da je tamo poseti; a iste večeri Ketrin je umrla.Mari je postao čuvar
njenih rukopisa, a svojih dvadeset godina nakon njene smrti posvetio je uređivanju i
objavljivanju pisama, dnevnika, priča i pesama koje je ona iza sebe ostavila,
obezbedivši joj time reputaciju jednog od najuticajninih pisaca ranog dvadesetog
veka (mora se reći da je tim radom dosta i zaradio; Ida Bejker, nakon mnogo godina
odanog prijateljstva, nije dobila ništa).Prva tri pisma u nastavku pisana su u periodu
Ketrininog boravka u Parizu nakon što je započela svoju vezu sa francuskim piscem.
Posmatrajući ih u tom kontekstu, ona su fascinantna zbog svoje očigledne oskudice -
pretpostavlja se da je Ketrin do tada već shvatila da želi da se vrati kući. Poslednje
pismo ovde uvršćeno nije ljubavno pismo, nego pokazuje na koji način se ona
obračunavala sa suparnicama kada je u pitanju naklonost njenog muža. Čak i danas,
ta ledena snishodljivost prilično je zastrašujuća.
Džonu Midltonu Mariju,poslato iz Pariza, 19. marta 1915. godine
Vrlo je čudna moja ljubav prema tebi večeras. Nemoj je analizirati. Iznenada
sam te videla kako ležiš u kadi punoj tople vode, namigujući mi - tvoje
šarmantno predivno telo je bilo napola pod vodom. Sela sam na ivicu kade u
svojoj odeći čekajući da uđem. Sve u prostoriji je bilo vlažno od pare, bilo je
veće, a ti si bio poprilično malaksao. „Tig, baci ovamo taj sunđer.“ Ne, ja neću
o tebi misliti na taj način. Stisnuću zube i neću slušati svoje srce. Ono počinje
da jeca kao da dete u praznoj sobi i lupa na vrata i kaže: „Džek - Džek - Džek i
Tig.“ Biće mi bolje kada dobijem pismo.
O bože, kako mogu da ga volim ovoliko! Da li te volim mnogo više nego što ti
voliš mene ili i ti... osećaš ovo isto?
TIG
Subota ujutro. Odoh da vidim ima li pisama. Dobro sam, najdraži.

Džonu Midltonu Mariju, 26. mart 1915. godine

Najdraži moj dragane,
Nalazim se u takvom stanju brige i neizvesnosti da ti večeras ne mogu ni pisati
niti poslati bilo šta. Kada sam se vratila iz jalove potrage za pismima,
kućepaziteljka je započela dugačku priču o nekoj ženi iz Alzasa, koja živi ovde,
a koja je juče primila pismo na četiri strane na ime Bauden4. „Još jedno je
stiglo danas“, rekla je ,,a ja sam ga vratila poštaru.“ Bukvalno sam vrištala. Ja
sam joj ranije zapisala to prezime, ali je ona na to zaboravila, tako da je o meni
mislila samo pod imenom Mensfild. Odmah sam krenula da obilazim pošte.
Žena iz Alzasa nije kod kuće. Sada čekam i nju i poštara. Moje srce umire u
grudima zbog užasa kad samo pomislim da se tvoje pismo izgubilo. Ja
jednostavno ne postojim. Pretpostavljam da preterujem - ali bih radije skočila u
Senu - ili legla na železničku prugu - nego da izgubim pismo. Znaš, Bogi, moje
srce plače sve vreme, a ja sam uplašena, utučena, potpuno beskorisna.
O, najdraži moj - moja voljena mala bodljice, oprosti svojoj Tig na ovoj šašavoj
škrabotini.Ali život ne bi trebalo da priređuje ovakve stvari tebi i meni. Mogla
bih da ubijem kućepaziteljku - da, sa zadovoljstvom. „Une lettre d’Angleterre
dans un couvert bleu."5 Hrabro! Ali u ovom trenutku, jednostavno trčim što
brže mogu i plačem do tvog naručja.
Sutra ću ti pisati onako kako treba. Ovo je bilo samo da ti kažem da te volim i
da si ti dah mog života.
Tig

Džonu Midltonu Mariju, 28. mart 1915. godine

Džek, neću ti kriti kako se danas osećam. Probudila sam se sa tobom u grudima
i tvojim imenom na usnama. Džek, danas te strašno volim. Ceo svet je nestao.
Postojiš samo ti. Ja hodam, oblačim se, jedem, pišem - ali svo to vreme ja
udišem tebe. Često sam na korak do toga da ti pošaljem telegram da stižem
kući čim mi Kej pošalje novac. Još uvek je moguće da to uradim.
Džek, Džek, želim da se vratim
i čujem kako male patke kažu
kva, kva, kva!
Život je prekratak za našu ljubav, čak i ako budemo zajedno proveli svaki
trenutak do kraja života. Ne mogu da mislim na tebe - na naš život - na naš
dragi život - na tebe, moje zlato - na sve u vezi sa tobom.
Ne, ne, ne. Uzmi me brzo u svoje naručje. Tig je umorna devojka i plače. Želim
te, želim te. Bez tebe, život je ništa.
Tvoja žena Tig

Džonu Midltonu Mariju, poslato iz Redklif Rouda 24, Fulam, subota uveče
18. maja 1917. godine
Dragi moj,
Nemoj da misliš, pošto nalaziš ove redove u svojoj ličnoj knjizi, da sam ti
preturala po stvarima. Znaš da nisam -i gde bih drugo ostavila ljubavno pismo?
Jer želim da ti večeras napišem ljubavno pismo. Ti si mi sve - čini mi se da te
udišem - čujem te - osećam te u sebi i oko sebe.
-Šta ja radim ovde? Ti si daleko - videla sam te u vozu, na stanici, kako se
dovoziš, sedaš i uz svetlost lampe razgovaraš sa ljudima, pozdravljaš ih - pereš
ruke - a ja sam ovde - u tvom šatoru - sedim za tvojim stolom. Na stolu se
nalazi nekoliko latica šeboja i ugašena šibica, plava olovka i magdeburške
novine. I ja se nalazim kod kuće isto koliko i oni.
Kada je došao sumrak - prelazeći preko tihe bašte- prekrivajući slepe prozore -
počela je moja prva i poslednja mora - kuvala sam kafu u kuhinji. Bilo je toliko
žestoko, toliko strašno da sam ostavila lonče za kafu i jednostavno istrčala
napolje - izašla iz stana na ulicu sa tašnom u jednoj, a notesom za pisanje i
perom u drugoj ruci. Osećala sam da, ukoliko dođem ovde i nađem gospođu
(nečitko), biću bezbedna - našla sam je i upalila lampu na gas, navila tvoj sat,
navukla tvoje zavese i prigrlila tvoj crni kaput pre nego što sam sela - više me
nije bilo strah. Ne ljuti se na mene, Bogi - to je bilo jače od mene... zato sam
ovde.
Kada si došao na čaj ovog popodneva, uzeo si brioš, prepolovio ga i pritisnuo
unutrašnji mekani deo sa dva prsta. Uvek to radiš sa pecivom ili komadom
hleba -to je tvoj način - a glavu držiš malo nagnutu na jednu stranu...
Kada si otvorio svoj kofer, videla sam tvoj stari filcani šešir, knjigu na
francuskom i češalj u potpuno očajnom stanju - Tig, imam samo tri maramice -
zašto su mi ova sećanja tako slatka?...
Prošle noći, postojao je jedan trenutak pre nego što si otišao u krevet. Stajao si,
prilično obnažen, malo se naginjući napred - i pričao. To je trajalo samo
trenutak. Videla sam te - volela te toliko - volela tvoje telo sa takvom nežnošću
- o, dragi moj - i sada razmišljam o „strasti“. Ne, o onoj drugoj stvari koja čini
da mi je svaki pedalj tvog tela tako dragocen. Tvoja meka ramena - tvoja
žućkastobela vrela koža, tvoje uši, hladne kao školjke - tvoje duge noge i tvoja
stopala koja volim da zakačim svojim stopalima - dodir tvog stomaka - i tvojih
mladalačkih leđa - baš tamo ispod vratne kosti imaš mali mladež. Osećam ovu
nežnost delimično zato što smo mladi - volim tvoju mladost - da sam Bog, ne
bih mogla da podnesem da je išta dotakne, čak ni hladni vetar.
Znaš, nas dvoje imamo pred sobom sve i napravićemo ogromne stvari - imam
savršenu veru u nas - a tako je savršena i moja ljubav prema tebi, kao da je i
dalje tajna moje duše. Ne želim nikoga osim tebe za svog ljubavnika i prijatelja
i nikome osim tebi neću biti verna.
Tvoja sam zauvek.
Tig
Džonu Midltonu Mariju,nedelja uveče,27. Januara 1918. godine
Moja ljubavi, dragi moj,
Sada je osam sati i deset minuta. Moram da ti kažem koliko te volim u deset
minuta nakon osam sati u nedelju uveče, 27. januara 1918. godine.
Nisam izlazila iz kuće ceo dan (osim da pošaljem pismo tebi) i osećam se zaista
odmorno. Džulijet se vratila sa novog izleta na selo i donela plave irise - da li
se sećaš kako su divno rasli u onoj maloj kući sa kulom i rešetkama, okruženoj
kamenjem? - i razne vrste mirisnih narcisa... U sobi je veoma toplo. Upalila
sam malu vatru, pa nekoliko plamičaka plešu po cepanici i ne mogu da se
odluče da li da je napadnu... Prođe voz. Sada je ponovo tiho, samo se čuje moj
sat. Gledam u kazaljku koja pokazuje minute i mislim o tome kakav ću prizor
napraviti kada se zaista budem vraćala kući. Kako ću sedeti u železničkom
vagonu i staviti stari sat u krilo, pretvarajući se da sam ga prekrila knjigom - ali
ne da bih čitala ili gledala, nego samo kako bih ga uzdrmala svojim dugim
pogledom i jednostavno ga naterala da ide brže.
Moja ljubav prema tebi večeras je toliko duboka i nežna toliko da izgleda da je
i ona izvan sebe. Ja sam opkoljena kao malo jezerce u naručju velikih planina,
videćeš me, duboku i sjajnu - i prilično nedokučivu, dragi moj. Možeš ispustiti
svoje srce u mene, ali nikada nećeš čuti da dotakne dno. Volim te - volim te -
laku noć.
O, Bože, šta se dešava, pa ovoliko volim!

Princezi Bibesko (rođena kao Elizabet Askvit, 1897-1945, kćerka Herberta

Askvita i Margo Tenant, udata za rumunskog diplomatu, dvadeset dve godine
starijeg), 24. marta 1921. Godine
Draga princezo Bibesko,
Žalim, ali morate da prestanete da pišete ta mala ljubavna pisma mom suprugu
dok god on i ja živimo zajedno. To je jedna od stvari koja se ne radi.
Vi ste vrlo mladi. Zašto ne zamolite svog supruga da Vam objasni nemogućnost
takve situacije.
Molim Vas, nemojte me terati da Vam ponovo pišem. Ne volim svadljive ljude
i jednostavno mrzim da ih učim pameti.
S poštovanjem,
Ketrin Mensfild
 Pisma iz Velikog rata

Prvi svetski rat besneo je od 1914. do 1918. godine i bio je prvi pravi svetski rat
u istoriji, sa frontovima u Evropi, Africi, Aziji i na Bliskom istoku. Podaci o žrtvama
su poražavajući: u svakoj trećoj porodici u Britaniji neko od voljenih članova je
poginuo ili je ranjen, ili je završio u zarobljeništvu. Pisma koja slede u nastavku
pisala je svom suprugu, vojniku, žena iz Voltamstouva; ova pisma, izuzetna po
svojoj vedrini i hrabrosti, daju nam mali uvid u to kakav je bio život onih koji su
ostajali kod kuće.

Voltamstou E17, 17. septembar 1916. godine

Moj najdraži i jedini,
O, samo jedan pogled na tvoje drago lice, osećam ga svakim danom sve više,
čini mi se kao da su prošle godine otkada si bio ovde i držao drago dete i mene
u svom naručju, a kada pogledam napolje i vidim kišu kako pljušti, moje srce
kao da je spremno da prestane da misli o tebi u hladnom sumornom šatoru dok
sam ja ovde kod kuće uz ugodnu vatru. O, dragi, to mi se zaista čini strašno, a
ti nisi to ničim zaslužio. Nedelja je, izgleda, kao i svaki drugi dan, ali danas je
gore jer je sedamnaesti. Pa, dragi druže, poslala sam ti ovaj paket i nadam se da
će ti se dopasti, ovoga puta su jednostavni, takođe i maramice i druga
potkošulja, koju pažljivo odmotaj, pošto sam u nju stavila nešto da proslaviš
godišnjicu umesto da ti pošaljem cigarete - Pa, dragi, ništa mi više trenutno ne
pada na pamet, ali javi mi ukoliko ti nešto bude trebalo, uzgred, da li bi želeo
par svinjskih mehura da ti ispuni pantalone, oni bi takođe mogli da posluže kao
jastuci, to je najgore od ovih jeftinih guzica. Mnoštvo ljubavi i poljubaca šalju
ti tvoja draga mala beba i zauvek odana ženica.

25. jun 1917. godine

Dragi moj mužiću,
Tvoje drago pismo pisano u subotu upravo je stiglo - pa, dragi moj, imam tek
nekoliko vesti da ti saopštim, zbog kojih će ti sigurno biti žao kada ih čuješ.
Jadni Hari Sevil je poginuo, upravo je stigla vest da je 10. pogođen i da je od
rana preminuo 15, oni čak nisu bili obavešteni ni da je ranjen, tako da ih je sve
to šokiralo, jadna gđa S. je pala u nesvest, a sin gđe Stajls leži u Bornmautu
strašno ranjen na frontu u Francuskoj. O, dragi, to je strašno, kada bi se samo
sve završilo, pa da se ti vratiš kući. Trebalo bi da znam da si bezbedan, čini se
da su prošle godine otkada je tvoje drago lice bilo preda mnom, a kada stignu
ovako grozne vesti, čovek se oseti toliko potišteno - izvini na ovim
škrabotinama, beba spava u mom naručju, pa mi je nezgodno da pišem -
razvedri se, voljeni, sva moja najdraža ljubav za tebe i pregršti poljubaca od
tvog malog zlata koje kaže da je tatica otišao da se bori protiv nevaljalih
„dremaca“ i da ih ona ne voli.
Zauvek tvoja odana žena i Babs

5. novembar 1917. godine

Najdraži moj,
Hvala bogu, konačno od tebe dobih vesti iz Durbana, od 19. i 20. septembra i
još jedno poslato pomorskim putem, a sva tri su stigla zajedno 30. oktobra,
zajedno sa svilenom maramicom; nakon dugih iscrpljujućih meseci čekanja,
moje strpljenje je nagrađeno i mnogo, mnogo ti hvala, dragi, bilo je tako slatko
sa tvoje strane, još jednom videti tvoj dragi rukopis bilo je kao naći skriveno
blago. Kakvo iskustvo za tebe, najdraži, koliko ćeš toga imati da ispričaš svojoj
dragoj bebi i meni kada nam se ponovo vratiš, koliko noći ćemo sedeti uz
svetlost vatre u kaminu slušajući o tvojim putovanjima. Kakvo će to doba biti,
dragi, čovek teško može i da shvati; samo da su ta putovanja bila u neku drugu
svrhu, čovek bi bio mnogo srećniji, ali eto, dragi, takav je ovaj užasni rat, pa ja
moram da se ohrabrim tebe radi, sve ćemo mi nadoknaditi kada nam se vratiš, a
ja se za to molim svakog dana dragom Bogu da to bude što pre jer nam je
svima već svega dosta - A tvoja slatka mala kćerka pridružuje mi se u
najdražoj, najboljoj i odanoj ljubavi prema tebi, pa ti šaljemo mnogo poljubaca
s ljubavlju i nadamo se da ćeš nam uskoro doći kući.
 Sledeći izvori bili su neprocenjivi:

Ljubav u pismima ilustrovanim u prepisci uvaženih ličnosti, sa bibliografskim

skicama pisaca, Alen Grant, G. W. Carleton &Co., Njujork, 1867.
Ljubavna pisma poznatih muškaraca i žena, Dž. T. Meri-dju (urednik),
Remington 8c Co. London, 1888.
Ljubavne veze poznatih muškaraca i žena, Ann Pen de Boa (urednik), Gibbings
&Company, London, 1900.
Ljubavna pisma poznatih ljudi, Friman Banting (urednik), Gay and Bird,
London, 1907.
Pisma ljubavi, Artur L. Hamfriz, London, 1911.
Ljubavna pisma izuzetnih muškaraca i žena, Č. H. Čarls (urednik), Stanley Paul
&Co, London, 1924.
Ljubavna pisma: Antologija sa britanskih ostrva, 975-1944. Dejms Tarner
(urednik), Cassell &Company Ltd, London, 1970.
Ljubavna pisma, Antonija Frejzer (urednik), Wiedenfeld &Nicholdon, London,
1976.
Viragova knjiga ljubavnih pisama, Džil Doson (urednik), Virago Press Ltd,
London, 1994.
Ljubavna pisma, Piter Vašington (urednik), Everyman's
Library, London, 1996.
Viragova knjiga o ženama i Velikom ratu, Džojs Marlou
(urednik), Virago Press Ltd, London, 1998.
 Izjave zahvalnosti

Hvala Dž. B. i Dž. G. i svim mojim prijateljima u izdavačkoj kući Pan

Makmilan. Hvala L. Dž. i U. M. i mojim prijateljima iz Liti, Brauna. Hvala
mojoj porodici, bližoj i daljoj, koju čine izuzetni muškarci i žene. Hvala
osoblju Britanske nacionalne biblioteke. Iznad svega, hvala D. P., koji mi je
pružao podršku i bio izuzetan vozač kombija, s ljubavlju.
 Zabilješke

[←1] Tako prolazi slava sveta (Prim.prev.)

[←2] Lieder na nemačkom. (Prim. prev.)
[←3] Uprkos sebi samoj. (Prim. prev.)
[←4] Ketrinino venčano prezime.
[←5] „Pismo iz Engleske u plavoj koverti." (Prim. prev.)