ЉУБАВ

ТРИ СТРАНЕ ИЗ ЛОВЧЕВИХ ЗАПИСА

...Малопре прочитах у новинама вест о једној љубавној драми. Он је

убио њу, па је убио и себе; дакле, волео ју је. Шта ме се тичу Он и Она? Мене
се тиче само њихова љубав, а она ме не занима зато што ме дира или што ме
изненађује, или зато што ме узбуђује, или зато што ме наводи на сањарење,
већ зато што ме подсећа на један доживљај из моје младости - на један чудан
ловачки доживљај кад ми се љубав указала пред очима онако као што су се
крстови насред неба указивали првим хришћанима.
Рођен сам са свим нагонима и чулима примитивца, обуздаваним
размишљањем и узбуђењима цивилизована човека. Страсно волим лов, а кад
видим крваву птицу, крв на крилима и крв на својим рукама, срце ми се
толико стегне да престаје куцати.
Те године, пред крај јесени, изненада стеже зима, те ме један мој рођак,
Карл де Ровил, позва у лов на патке по мочвари, у свитање.
Тај мој рођак, четрдесетогодишњи ђида, риђ, веома снажан и сав
обрастао у браду, сеоски племић, права љубазна полуживотиња, веселе
нарави, обдарен оном галском духовитошћу која учини и обичног човека
пријатним, становао је у некој врсти сељачке куће-замка у једној широкој
долини кроз коју протиче једна река. Брежуљци с леве и десне стране
обрасли су шумом – старом властеоском шумом у којој је још било
горостасног дрвећа и у којој се могла наћи најређа перната дивљач у целом
том крају Француске. Понекад су тамо убијали и орлове, а птице селице, које
готово никад и не долазе у наше сувише густо насељене крајеве, готово се
неизбежно заустављају тамо, у том столетном грању, као да познају или
откривају неки кутић стародревне шуме који је остао ту да би им служио као
склониште за време њихова кратког ноћног одмора.
У долини су били велики пашњаци наводњавани водама и ограђени
живицом, а нешто даље разливала се река у велику баруштину, пошто је
дотле текла кроз прокоп. Та баруштина – најлепше ловиште које сам икада
видео – била је једина брига мога рођака, који ју је уређивао као неки врт.
Кроз огромни тршчар у који је била зарасла и који јој је давао живота, уносио
шумор и немир, биле су просечене узане стазе, а плитки чамци, које смо
терали и којима смо управљали моткама, нечујно су пловили по непомичној
води, додирујући трске, гонећи брзе рибе да побегну кроз траву и
приморавајући тетребе да се загњуре, при чему су им нагло ишчезавале црне
и шиљасте главе.
 Волим воду с неком необузданом страсношћу: море, иако је оно
сувише велико и сувише немирно, те је немогућно загосподарити њиме;
реке, које су тако лепе, али пролазе, беже и одлазе, а нарочито баруштине у
којима бију дамари читавог непознатог света водених животиња. Баруштина
је свет за себе на земљи, друкчији један свет који живи својим животом, који
има својих непокретних становника и својих путника намерника, својих
гласова и својих шумова, а нарочито своју тајанственост. Човека не може
ништа више узбудити и узнемирити, а понекад и поплашити, као мочвара.
Откуд тај страх што лебди над ниским равницама преливеним водом? Да ли
због неразговетног шуморења тршчара, да ли због чудног светлуцања и
дубоке тишине што га обавија у тихе ноћи, или опет због чудних праменова
магле што се вуку преко тршчара као хаљине покојника, или због
неприметног клокотања, које је тако лако и тако тихо, а понекад страшније
и од људскога топа или грома с небеса – тек баруштине личе на земље снова,
на страшне земље у којима се крије нека недокучива и страшна тајна.
Не. Друго нешто избија из њих; друга једна тајна, дубља и тежа, лебди
у густој магли – можда баш тајна стварања. Зар се није у устајалој и
блатњавој води, у тешкој влази натопљене земље, под сунчевом топлотом,
покренула, затреперила и угледала светлост дана прва клица живота?
Дошао сам своме рођаку увече. Био је такав мраз да је пуцало и дрво и
камен.
О вечери, у великој трпезарији у којој су ормани, зидови и таваница
били прекривени напуњеним птицама с раширеним крилима или стављеним
на гране окачене о ексере – копцима, чапљама, буљинама, ноћним ластама,
мишарима, крагујима и соколовима, – мој пријатељ, који је и личио на неку
животињу с далеког севера у свом жакету од коже морскога пса, говорио ми
је о томе шта је све припремио баш за ту ноћ.
Морали смо поћи у три и по сата изјутра, како бисмо стигли око четири
и по сата на место које је он изабрао за заседу. На томе месту подигнута је
колиба од санти леда, како бисмо се могли заклонити од страшнога ветра
што дува пред зору – од не може бити хладнијег ветра што кида месо као
тестера, што га сече као сечиво, што се забада у њ као отровне игле, што га
упреда као клештима и пече као ватра.
Мој рођак је трљао руке:
– Никад нисам видео такав мраз – рекао је.
– Било је дванаест степени испод нуле у шест сати увече.
Легох у постељу одмах после вечере и заспах при светлости велике
ватре, што је буктала у камину.
 Кад изби три, пробудише ме. Сад и ја обукох кожух, па се нађох с
рођаком Карлом, који беше обукао бунду од медвеђе коже. Пошто обојица
пописмо по две шоље вреле кафе, а затим и по две чаше шампањске
препеченице, пођосмо с једним чуваром и својим псима – Ронцем и
Перицом.
После првих корака напољу осетих да ми се мрзне срж у костима. Била
је то једна од оних ноћи кад се човеку чини да је земље умрла од зиме.
Смрзнути ваздух толико задаје бола да постаје отпоран, опипљив; не покреће
га ни најмањи поветарац; стиснуо се, не моче се; уједа, прожима, суши и
убија дрвеће, биљке, бубе, па и саме птичице, које падају с грана на тврдо
тле, да се и оне стврдну стегнуте мразом.
Месец у последњој четврти, сасвим нагнут на једну страну, сасвим
блед као да је малаксавао усред пространства и као да је био толико слаб да
се више није могао кретати, стајао је горе, смрзавши се и сам, укочивши се
од љуте хладноће неба. Он је засипао свет сувом и тужном светлошћу – оном
самртничком и бледом светлошћу којом нас обасипа свакога месеца на крају
свога ускрснућа.
Карл и ја ишли смо напоредо, погрбљени, с рукама у џеповима и
пушком под пазухом. Обућу смо били увили у вуну, да се не бисмо клизали
идући по залеђеној реци, те се није чуо бат корака, а ја сам гледао у бели дим
што се подизао при сваком даху наших паса.
Убрзо стигосмо на обалу баре, па пођосмо једном стазом у сувом
тршчару што је водила кроз ту ниску шуму.
Лактовима смо додиривали лишће што је личило на траке, те се за нама
чуо лак шумор, и ја осетих како ме, као никада дотле, обузима јако и
необично узбуђење, које бара увек изазива у мени. Та бара била је мртва,
мртва од зиме, пошто смо ишли по њој кроз густ и сув шевар.
Одједном, на савијутку једне стазе, угледах колибу од леда која је била
подигнута да се склонимо. Уђох у њу, па се увих у свој покривач и покушах
да се загрејем, пошто је ваљало чекати безмало читав сат док се не пробуде
птице луталице.
Лежећи на леђима, ја почех тада гледати унакажени месец, који је имао
четири рога, пошто сам га гледао кроз недовољно провидне зидове те
поларне куће.
Али хладноћа замрзнуте баре, хладноћа тих зидова, хладноћа што се
спустила с небескога свода ускоро ме је тако страшно прожела да почех
кашљати.
Мој рођак Карл се забрину:
 – Неће бити велика штета ако данас не уловимо богзна шта – рече – не
желим да назебеш; сад ћемо подложити ватру.
И нареди стражару да насече трске.
Начинисмо гомилу насред колибе која је на врху била пробијена да би
могао излазити дим, а кад црвени пламен сукну између провидних биљурних
зидова, они се почеше топити полако, једва нешто мало, као да се беше
ознојило то камење од леда. Карл беше остао напољу; он ми викну:
– Ходи да видиш!
Изиђох и запањих се од чуда. Наша колиба, саграђена у облику купе,
личила је на грдно велики дијамант с ватреном језгром што је одједном
израстао из замрзнуте воде у бари. А унутра су се видела два фантастична
обличја – обличја наших паса који су се грејали.
Али један чудан крик – крик пун страве, крик што је блудео – зачу се
изнад наших глава. Ватра на нашем огњишту будила је дивље птице.
Ништа ме толико не узбуђује као та прва граја живота која се не види
и која тако брзо и тако далеко јури кроз тамни ваздух пре но што се на видику
појави прва светлост зимскога дана. У томе леденом часу праскозорја чини
ми се да тај крик што бежи и што га односе крила неке птице није ништа
друго до уздах душе света!
Карл је рекао:
– Угасите ватру! Ево зоре.
Небо је доиста почело бледети, а јата дивљих патака промицала су као
дуге брзе мрље које су се губиле на небеском своду.
Нека светлост блесну у ноћи. Карл је опалио из пушке, те оба пса
појурише.
Онда смо, свакога часа, час он а час ја, брзо нишанили кад год би се
изнад трске појавила сенка јата што је прелетало. А Перица и Ронац,
задихани и радосни, доносили су нам крваве птице чије нас је око понекад
још гледало.
Свануо је дан, ведар и плав дан; сунце се појавило на крају долине, те
смо помишљали да одемо, кад две птице, испружене шије и раширених
крила, промакоше изнад наших глава. Опалих. Једна ми паде готово пред
ноге. Био је то гроготовац са сребрнастим грудима. Онда се зачу један крик
у пространству изнад мене. Била је то кратка, учестана, болна јадиковка, а
птица, мала преостала птица, поче кружити по небеском плаветнилу изнад
нас, гледајући мртву другарицу коју сам ја држао у рукама.
Карл је клечао с напереном пушком и вребао је ватреним погледом,
чекајући да се довољно приближи.
 – Убио си женку – рече ми – мужјак неће отићи.
Доиста, он није одлазио; једнако је кружио и цвилео око нас. Никада
ми се од болног јецања није тако цепало срце као од тог тужног дозивања,
као од жалостивог прекора те јадне птице изгубљене у пространству.
Понекад би умакао, пошто му је претила опасност од пушке која га је
пратила у лету; изгледало је да је био спреман да сасвим сам настави пут
преко неба. Али се није могао одлучити на то, те се убрзо враћао да потражи
своју женку.
– Нек остане на земљи – рече ми Карл – одмах ће се приближити.
Он се доиста приближавао, не хајући за опасност, залуђен
животињском љубављу према другој птици коју сам ја убио.
Карл опали; као да пресече конац о који је била обешена птица. Видех
како пада нешто црно; чух како зашушта тршчар кад птица паде. И Перица
ми је донесе.
Метнух их обадве, већ хладне, у исту ловачку торбу... и истога дана
одох за Париз.
 ЗЛОЧИН
ЧИЧА БОНИФАСА

Тог дана писмоноша Бонифас, изашавши из поштанске зграде, утврди

да ће разношење писама мање трајати него обично и то му причини радост.
Њему је била додељена околина великог села Вирвила и кад се увече враћао
дугим уморним кораком, понекад је имао четрдесет километара у ногама.
Дакле, разношење писама биће брзо готово, моћи ће чак мало да
протумара успут и да се врати кући око три часа после подне. Каква срећа!
Он изиђе из села путем за Сенмар и отпоче свој посао. Био је јун, месец
зеленила и цвећа, прави месец равница.
Обучен у плаву блузу и у црном качкету са црвеним ширитом, ишао је
уским стазама кроз поља зоби или пшенице, сакривен све до рамена
житарицама; његова глава, која се дизала изнад класја, изгледало је као да
плови на мирном зеленом мору које се под лаким поветарцем меко таласало.
Улазио је на мајуре преко дрвене ограде, забијене на обронцима, у
хладу два реда букава и поздрављајући по имену сељака: „Добар дан, газда
Шико“, пружао му његове новине Мали Норманђанин. Сељак је брисао руке
о панталоне, примао лист и завлачио га у џеп да би га натенане читао после
ручка. Пас, смештен у бурету крај једне повијене јабуке, лајао би бесно,
трзајући ланац и сеоски писмоноша не окрећући се одлазио је војничким
кораком опружајући своје дуге ноге, с левом руком на торби а у десној
држећи штап који је корачао као и он непрекидним и убрзаним покретом.
Он раздаде штампане ствари и писма у засеоку Сенмару, затим поново
крете на пут кроз поља да однесе пошту порезнику, који је становао у једној
малој усамљеној кући, на један километар од села.
То је био нови порезник, господин Шапати, који је стигао прошле
недеље и ожењен одскора.
Порезник је примио једне новине из Париза и понекад, кад би имао
времена, писмоноша Бонифас би прегледао лист пре него што би га предао
адресанту.
Он, дакле, отвори своју торбу, узе лист, извуче га из омота, разви га и
поче да чита корачајући. Прва страница није га много интересовала, према
политици био је равнодушан, увек је прелазио преко финансија, али разне
вести је страсно читао.
Тог дана вести су биле врло обилне. Он се чак веома узбудио читајући
опис злочина извршеног у стану једног чувара ловишта да је застао усред
поља с детелином да би га поново полако прочитао. Појединости су биле
ужасне. Један дрвосеча, пролазећи ујутру поред шумарске куће, приметио је
мало крви на прагу, као да је неком крварио нос. „Чувар је сигурно убио
ноћас неког зеца“ – помисли он; али пришавши опази да су врата
одшкринута и да је брава сломљена.
Тада, обузет страхом, он отрча у село да обавести председника
општине, а овај узе као појачање пољара и учитеља, четири човека се
вратише заједно. Нашли су шумара закланог поред камина, жену удављену
под креветом и њихову шестогодишњу ћерчицу угушену између два душека.
Писмоноша Бонифас био је тако узбуђен при помисли на ово убиство,
чије су му се страшне појединости указивале једна за другом, да осети како
му ноге малаксавају и рече гласно:
– Сто му громова, што има олоша!
Затим врати новине у омот од хартије и крете даље с главом пуном
слика о злочину. Брзо стиже до куће господина Шапатија, отвори капију на
малом врту и упути се ка згради. То је била ниска грађевина која је имала
само приземље с поткровљем. Била је удаљена најмање пет стотина метара
од најближе куће.
Писмоноша се попе уз два степеника на трему, спусти руку на браву,
хтеде да отвори врата и увиде да су закључана. Тада примети да капци нису
отворени и да још нико није излазио тог дана.
Њега обузе неспокојство, јер откако је дошао, господин Шапати је
устајао доста рано. Бонифас извуче сат. Било је тек седам часова и десет
минута ујутру. Стигао је, дакле, раније за скоро читав час. Свеједно,
порезник је морао већ устати.
Он тада обиђе кућу корачајући обазриво, као да се излагао некој
опасности. Није запазио ништа сумњиво осим мушких стопа у леји јагода.
Али одједном, пролазећи поред једног прозора, стаде непомичан,
укочен од страха. Из куће се чуло јечање.
Он прође и прескочи ивичњак засађен мајчином душицом, прислони
уво на дрвени капак да би боље чуо. Заиста, неко је јечао. Чуо је врло добро
дуге болне уздахе, неку врсту ропца, буку борбе. Затим јечање постаде јаче,
учесталије, још се појача и пређе у крике.
Тада Бонифас, не сумњајући више да се код порезника одиграва злочин
баш у том тренутку, појури колико га ноге носе, прође поново кроз мали врт,
полете кроз равницу, кроз жито, трчећи без даха, тресући своју торбу која га
је лупала по крстима и стиже исцрпен, дахћући, избезумљен на врата
жандармерије.
 Бригадир Малотур поправљао је сломљену столицу помоћу ексера и
чекића. Жандарм Ротје држао је међу ногама оштећену столицу и стављао
по један ексер на ивице прелома; тада би бригадир, гризући брк, очију пуних
пажње, не трепћући лупао непрестано по прстима свог потчињеног.
Писмоноша, чим их опази, викну:
– Хајдете брзо, неко убија порезника, брзо, брзо!
Два жандарма прекидоше посао, и подигоше главу, залуђени као људи
кад их неко изненади и узнемири.
Бонифас, видећи их више изненађене него ужурбане, понови:
– Брзо, брзо! Лопови су у кући, чуо сам вику, једва ћемо стићи.
Бригадир, спустивши чекић на земљу, упита:
– А на основу чега сте ви установили случај?
Писмоноша настави:
– Отишао сам да однесем новине и два писма кад приметих да су врата
затворена и да порезник није устао. Обишао сам око куће да бих се уверио,
па сам чуо неко јечање, као да неко некога дави, или коље, онда сам отишао
што сам брже могао да вас позовем. Крајње је време.
Исправивши се, бригадир упита:
– А нисте притекли у помоћ?
Писмоноша, уплашен, одговори:
– Бојао сам се да нећу бити у довољном броју.
Тада, убеђен, жандарм рече:
– Само да се обучем, па ћемо поћи.
И уђе у жандармерију у пратњи свог помоћника који је уносио столицу.
Готово одмах појавише се опет и пођоше сва тројица гимнастичким
кораком према месту злочина.
Када су стигли близу куће, опрезно успорише ход и бригадир извуче
револвер, затим продреше сасвим тихо у башту и приближише се зиду.
Никакав нови траг није показивао да су злочинци отишли.
Врата су и даље била затворена, прозори склопљени.
– Наши су – промрмља бригадир.
Чича Бонифас, дрхтећи од узбуђења, одведе га с друге стране
показујући му један дрвени капак.
– Ту је – рече.
Бригадир приђе и сам прилепи уво на даску. Она друга двојица су
чекала, спремни на све, упртих очију у њега.
 Он остаде дуго непомичан, слушајући. Да би боље примакао главу
дрвеном капку, скинуо је свој тророги шешир и држао га у десној руци.
Шта ли је чуо? Његово непокретно лице није ништа одавало, али му се
изненада подиже брк, образи се набраше као да се безгласно смеје и,
прескочивши поново ивичњак засађен мајчином душицом, врати се оној
двојици који су згрануто гледали.
Онда им даде знак да пођу за њим на прстима; пролазећи поред улаза,
он нареди Бонифасу да убаци испред врата новине и писма.
Збуњени писмоноша изврши налог послушно.
– А сад, напред! – рече бригадир.
Али чим су прешли ограду, он се окрете сеоском поштару, и с
подругљивим изразом, подсмешљивих усана, подигнутих очију које су
сијале од весеља, рече:
– Велики сте ви обешењак!
Стари упита:
– Зашто? Чуо сам, кунем вам се да сам чуо.
Али жандарм, не издржавши више, прсну у смех. Смејао се као да се
гуши, с рукама на стомаку, пресавијен, очију пуних суза, са страшним
гримасама око носа. А друга двојица гледали су га као залуђени.
Али како није могао да говори, нити да престане да се смеје, он направи
један покрет, покрет народски и мангупски.
Како га још нису разумели, он га понови неколико пута показујући
покретом главе на и даље затворену кућу.
И његов војник, схвативши изненада, поче се громогласно смејати.
Поштар је глупо стајао између ова два човека, који су се превијали од
смеха.
Бригадир се најзад умири па лупивши снажно поштара по трбуху, као
човека који тера шегу, узвикну:
– Ах, шаљивчино, проклета шаљивчино, запамтићу овај злочин чича
Бонифаса!
Писмоноша разрогачи очи и понови:
– Кунем вам се да сам чуо.
Бригадир поче поново да се смеје. Његов жандарм је сео на траву
превијајући се од смеха до миле воље.
– Ах! Јеси л’ чуо! А, је л’ ти тако убијаш своју жену, а, стара
шаљивчино?
 – Моју жену?
И поче дуго да премишља, затим поче поново:
– Моја жена... па да она се дере кад јој пришијем који шамар... Али она
се дере, али то се зове драти се. Па је л’ то господин Шапати тукао ону
његову?
Тада га бригадир, у лудом наступу веселости, ухвати за рамена и окрете
као лутку, па му шапну нешто на уво, од чега он остаде запањен од чуђења.
Затим стари, замишљен, промрмља:
– Не никад тако... не тако... она моја не каже ништа... Не би’ никад
помислио да је то могуће... Заклео би’ се да је било неко мучење...
И збуњен, пометен, постиђен, он настави пут кроз поље, док су
бригадир и жандарм, смејући се непрестано и довикујући му издалека масне
касарнске досетке, гледали како се удаљује његов црни качкет над мирним
морем жита.
 ЈЕДНА
ПАРИСКА
ПУСТОЛОВИНА

Има ли јачег осећања од женине радозналости? О, само да сазна, да

упозна, да додирне оно о чему је сневала! Шта жена не би учинила ради тога?
Кад је будна њена нестрпљива радозналост, она ће починити триста
лудорија, биће у свему необазрива, осмелиће се на све и неће узмаћи ни пред
чим. Говорим о женама које су доиста жене, које су обдарене наизглед
трезвеним и хладним умом, али умом у којем су три тајне преграде пуне:
једна, увек узбурканог женског неспокојства; друга, лукавства улепшана
добронамерношћу, лукавства богомољаца, софистичког и опасног; и, најзад,
трећа, љупкога неваљалства, дивног варања, слатке подмуклости и свих
оних покварењачких особина које глупо поверљиве љубавнике наводе на
самоубиство, док очаравају друге људе.
Жена чију ћу вам пустоловину испричати била је мала паланчанка која
је дотле била глупо поштена. Њен привидно тих живот протицао је у кући
између сувише запосленог мужа и двоје деце коју је одгајала као
беспрекорна жена. Али јој је срце подрхтавало од неке неутољене
радозналости, од неке чежње за непознатим. Непрестано је мислила на Париз
и жудно читала листове отменог света. Од описа свечаности, хаљина и
забава распламтеле би се њене жеље; али су је нарочито и потајно
узбуђивале хронике пуне наговештаја, у којима су вешто састављеним
реченицама били упола подигнути застори, те су се могли назрети видици
грешних и пустошних наслада.
Издалека је видела Париз у апотеози сјајне и развратне раскоши.
А у дуге ноћи сањарења, уљушкивана одмереним хркањем мужа који
је спавао поред ње полеђушке, са свиленом марамом око главе, она је
мислила на славне људе чија су се имена појављивала на првој страни
листова као крупне звезде на тамноме небу, замишљајући њихов буран
живот с непрекидним развратом, с античким теревенкама пуним
страховитог сладострашћа и с утанчаном и тако компликованом чулношћу
да је чак није могла ни замислити.
Чинило јој се да су булевари нека врста бездана људских страсти, а да
се у свим кућама на њима крију тајне чудесне љубави.
Међутим, она је осећала да стари. Старила је, а живот јој није пружио
ништа сем редовних послова, одвратно једноликих и свакидашњих, од којих,
како веле, зависи домаћа срећа. Била је још лепа, пошто се очувала у том
спокојном животу као зимска воћка у затвореном орману; али су је мориле,
раздирале и узрујавале потајне страсти. Питала се да ли ће умрети пре но
што осети те заносе пуне мука, пре но што се бар једанпут, само једанпут не
загњури у тај вртлог париског сладострашћа.
Припремала се дуго и стрпљиво да отпутује у Париз, измислила
изговор, удесила да је позову рођаци, па је отпутовала сама, пошто муж није
могао поћи с њом.
Чим је стигла, пало јој је на ум да измисли разлоге које може навести
ако се укаже потреба да се задржи два дана, или, још боље, две ноћи, ако
устреба; рећи ће да се нашла с пријатељима који станују на селу у близини
града.
И почела је тражити. Пролазила је булеварима и није видела ништа сем
жигосана порока који је луњао. Завиривала је у велике кафане и пажљиво
читала ситне дописе у Фигароу, који су јој се свакога јутра причињавали као
звоњење на узбуну, као позив љубави.
И никако није могла ући у траг оним великим оргијама глумаца и
глумица, ништа није одавало храмове разврата, те је замишљала да су они
затворени неком мађијском речју, као пећина у Хиљаду и једној ноћи, или
као катакомбе у Риму у којима је кришом исповедана још прогањана вера.
Како су јој родитељи били малограђани, они је нису могли упознати с
којим од виђених људи од чијих јој је имена бучала глава, те је изгубила наду
и помишљала да се врати, кад јој једна случајност притече у помоћ.
Једнога дана ишла је улицом Шосе-д’Антен и застала да разгледа излог
једне радње пуне јапанских украсних стварчица, тако обојених да годе оку.
Посматрала је љупке и смешне фигурице од слонове кости, велике судове од
порцелана на којима је пламсала глеђ и чудне бронзане кипове, кад чу газду
у радњи, који се једнако клањао показујући једном ћелавом човечуљку с
проседом брадом једног огромног трбушастог човечуљка – јединствени
примерак, како му је рекао.
И кад год би трговац што рекао, име љубитеља реткости, једно чувено
име, одјекнуло би као позив свирањем у трубу. Остали купци – младе жене
и отмена господа – крадомице су бацали летимичне погледе на чувеног
писца – летимичне погледе пристојних људи који су га очевидно поштовали,
а он је са заносом посматрао човечуљка од порцелана. Били су подједнако
ружни обојица – ружни као два рођена брата.
Трговац је говорио:
– Вама ћу га дати, господине Жане Варене, за хиљаду франака; толико
и мене кошта. Од сваког другог тражио бих хиљаду и пет стотина франака,
али ми је стало до купца из кругова уметника, те за њих чиним нарочиту
цену. Сви они долазе у моју радњу, господине Жане Варене. Јуче је господин
Биснак купио од мене један велики старински пехар. Пре неки дан продао
сам два оваква свећњака (зар нису лепи, шта велите?) господину Александру
Дими. Ето, кад би господин Зола видео ту ствар коју држите у руци, он би је
купио, господине Варене.
У великој недоумици, писац се колебао, јер му се свиђао човечуљак,
али је помишљао на цену, а за погледе је марио таман толико као да је био
сам у некој пустињи.
Она уђе у радњу дршћући, бестидно упртих очију у њ, и не питајући се
чак да ли је он леп, отмен или млад. Био је то Жан Варен главом. Жан Варен!
После дуге душевне борбе и болног колебања, писац спусти човечуљка
на један сто.
– Не, сувише је скупо – рече.
Трговац постаде још речитији:
– О, господине Жане Варене, па зар је то сувише скупо? Та то вреди
две хиљаде франака најмање.
Књижевник му с тугом одговори, једнако гледајући човечуљка с очима
од глеђи:
– Не кажем да не вреди, али је за мене сувише скуп.
Онда му она приђе с неком безумном одважношћу:
– А колико стаје за мене овај човечуљак?
Изненађени трговац одврати:
– Хиљаду и пет стотина франака, госпођо.
– Купићу га.
Писац је дотле није чак ни приметио, а тада се нагло окрете, па је
погледа од главе до пета посматрачким оком, мало жмирећи; затим поче
посматрати сваку појединост на њој, као добар познавалац жена.
Била је дивна, живахна, одједном озарена пламеном који је дотле тињао
у њој. А затим, жена која купује украсну ствар од хиљаду и пет стотина
франака није макар ко.
Она се окрете писцу с осећањем заносне деликатности, па му рече
дрхтавим гласом:
– Опростите, господине, била сам без сумње мало брзоплета; можда ви
нисте казали последњу реч.
Он се поклони:
– Казао сам је, госпођо.
 Али она му рече, сва узбуђена:
– Најзад, господине, ако се данас или доцније изволите предомислити,
овај човечуљак ће бити ваш. Ја сам га купила зато што се вама свиђа.
Њему је то очевидно ласкало, те се насмеја.
– А откуд ме познајете? – рече јој.
Онда му она поче говорити о своме дивљењу, помену његова дела,
постаде речита.
Он се налактио на неки намештај да би могао разговарати с њом, па је
ронио у њу оштрим очима, покушавајући да је одгонетне.
Трговац је био срећан што му се у радњи налази та жива реклама, те би
повикао с другога краја радње кад год би наишли нови купци:
– Чујте, господине Варене, погледајте ово! Зар није лепо?
Тада би се подигле све главе, а она би задрхтала од задовољства што је
виде да тако присно разговара са славним човеком.
Најзад ју је то опило, те се одважи на последњи корак, као војсковођа
пре но што ће поћи у напад.
– Господине – рече му – учините ми једно велико, веома велико
задовољство! Допустите ми да вам поклоним овог човечуљка као успомену
од једне жене која вам се страсно диви и с којом сте провели десет минута.
Он одби поклон. Она је наваљивала. Он се опирао, иако га је све то
много забављало, те се смејао од свег срца.
Она је остајала при своме, те му рече:
– Па лепо, ја ћу га сад одмах однети у ваш стан; где станујете?
Он не хтеде да јој да своју адресу, али је она сазнаде од трговца, па
плати човечуљка и појури ка једном фијакеру. Писац потрча за њом, пошто
никако није желео да прими тај поклон, за који није знао од кога долази.
Стиже је кад је већ ускакала у кола, па и сам скочи и готово паде на њу због
труцкања фијакера који крену; затим седе поред ње, веома незадовољан.
Узалуд је молио, узалуд наваљивао: она није попуштала. Кад стигоше
пред капију, она му постави ове услове:
– Пристаћу да вам не оставим ово – рече му – ако данас испуните све
моје жеље.
Њему се тај предлог учини толико занимљив да пристаде.
Она га запита:
– Шта обично радите у ово време?
Он јој рече после краћег двоумљења:
 – Шетам се.
Онда она одлучно нареди кочијашу:
– У Булоњску шуму.
Одоше тамо.
Тражила је од њега да јој поименце помене све жене које је познавао,
нарочито непоштене, са свим појединостима о њима, о њихову животу, о
њиховим навикама, о њихову стану и о њиховим пороцима.
Спусти се вече.
– Шта радите свакога дана у ово време? – рече му она.
Он јој одговори смејући се:
– Пијем пелинковац.
Онда она озбиљно додаде:
– Хајдемо онда, господине, да попијемо пелинковац!
Уђоше у велику кафану на булевару у коју је навраћао и у којој наиђе
на своје колеге. Представи јој све. Она је била луда од радости. А у глави јој
је непрестано брујало: „Најзад, најзад!“
Време је одмицало, те га она запита:
– Да ли је време да вечерате?
Он јој одговори:
– Јесте госпођо.
– Онда хајдемо на вечеру, господине!
А кад изађоше из кафане Бињон, она му рече:
– Шта радите увече?
Он је погледа право у очи:
– Како кад; понекад идем у позориште.
– Па лепо, господине, хајдемо у позориште! Уђоше у Водвиљ без
улазнице, захваљујући њему, и сви у дворани видеше како она седи поред
њега у наслоњачи на балкону, што је за њу била највећа част.
Кад се заврши представа, он јој учтиво пољуби руку:
– Остаје ми, госпођо, да вам се захвалим за диван дан...
Она му упаде у реч:
– А шта радите ноћу у ово време?
– Па... па... одлазим кући.
Она се поче смејати дрхтавим смехом.
– Па лепо, господине... хајдемо вашој кући.
 Више нису проговорили. Њу је с времена на време подилазила језа, те
би се стресла сва, а желела је час да побегне а час да остане, док је у дубини
душе чврсто одлучила да истраје до краја.
На степеницама је била толико узбуђена да се грчевито хватала за
ограду, а он се пео идући испред ње, задихан, са жижицом у руци.
Чим уђе у собу, она се веома брзо свуче, па се увуче у постељу, не
рекавши му ни речи; чекала га је шћућурена уза зид.
Али она је била неискусна као што само може бити законита жена
паланачког бележника, а он је изискивао више него неки паша с три туга. 1
Нису се разумели, нимало се нису разумели.
Онда је он заспао. Ноћ је протицала, а тишину је реметило само
тиктакање часовника; она је лежала не мичући се и мислећи на ноћи у
брачној постељи, а при жутој светлости кинеског фењера гледала је с тугом
тог малог човека што је полеђушке лежао поред ње, сав округао, с лоптастим
трбухом који му је подизао покривач као неки балон напуњен гасом. Он је
хркао као бас у оргуљама, дуго шиштао и гушио се на смешан начин.
Двадесетак длака на његовој глави искористило је тај починак да се некако
чудно накостреши, пошто им је додијало да дуго и непомично стоје на тој
лобањи, скривајући њену ћелавост. А из једног краја полуотворених уста
сливала му се пљувачка.
Најзад се у зору ушуња мало светлости између спуштених завеса. Она
устаде, па се нечујно обуче, а врата беху већ упола отворена; кад притисну
кваку, те она шкрипну, он се пробуди и поче трљати очи.
Расанио се тек после неколико тренутака; затим се присетио свега што
је било и запитао је:
– Дакле, одлазите?
Она је стала збуњена.
– Па одлазим, већ је јутро – промуца.
Он седе и рече:
– Хајде да сада ја вас нешто запитам.
Како му она није одговарала, он настави:
– Ви сте ме ђаволски задивљавали од јуче. Будите искрени па ми
признајте зашто сте чинили све то; ја ништа не разумем.
Она му полако приђе, поруменевши као невина девојка.
– Желела сам да сазнам... какав је... какав је порок, па... па... није
занимљив.
1
Туг - челенка од коњске длаке. Три туга су имали везири.
 И побеже, сиђе низа степенице и истрча на улицу.
Читава војска чистача чистила је улице. Они су чистили плочнике и
улицу, бацајући сву прљавштину у олук. Гурали су блато испред себе у
полукруг, истим одмереним покретом – покретом косача на ливади, а она је
прелазила из једне улице у другу и наилазила на њих као на навијене пајаце
који аутоматски ходају, пошто их покреће слична опруга.
И чинило јој се да је и она сама почистила нешто, да је бацила у олук,
у канал, своје сувише бујне снове.
Дошла је кући задихана, скамењена, а у глави јој није остало ништа сем
сећања на онај покрет метала којима се јутром чисти Париз.
И зајецала је чим је ушла у собу.
 ГАЗДАРИЦА

Становао сам онда – рече Жорж Кервелен – у једној намештеној кући

у улици Сен-Пер.
Кад су моји родитељи одлучили да студирам права у Паризу, отпочели
су дуги разговори да би се сва питања уредила. Свота за моје издржавање
била је утврђена на две хиљаде пет стотина франака, али јадну моју мајку
одједном спопаде неки страх који она изложи оцу: – Ако он почне неразумно
да троши новац и да се због тога недовољно храни, изгубиће здравље. Млади
људи могу све да учине.
Онда одлучише да ми потраже један пансион, скроман и угодан
пансион који ће моји родитељи плаћати непосредно свакога месеца, по
утврђеној цени.
Никада се никуд нисам макао из Кенпера. Желео сам све што се може
желети у мојим годинама и био сам готов да весело живим, у сваком смислу.
Суседи, које су питали за савет, препоручише једну нашу земљакињу,
гђу Кергаран, која је држала пансион. Мој отац се писмима споразумеде са
том часном особом, код које ја стигох, једно вече, са великим кофером.
Гђа Кергаран је имала око четрдесет година. Била је крупна, веома
крупна, говорила је одсечним гласом учитеља јахања и све је одлучивала
кратко и јасно. Њен дом, веома узан, који је на сваком спрату имао само по
један прозор окренут на улицу, личио је на лествице начињене од прозора,
или, тачније, на кришку од куће уметнуту у сендвич између две друге.
Газдарица је са слушкињом становала на првоме спрату; на другом се кувало
и обедовало, четири пансионера Бретонца становала су на трећем и
четвртом. Ја добих две собе на петом.
Мале црне степенице, изувијене као вадичеп, водиле су у те две собе
под кровом. Преко целога дана гђа Кергаран се непрестано пела и силазила
том спиралом, запослена у тој кући са фиокама као капетан на броду.
Улазила је по десет пута једно за другим у сваки стан, надгледала све дижући
велику галаму, пазила да ли су кревети добро намештени, да ли је одело
добро ишчеткано, и да није било још штогод потребно. Једном речју, старала
се о својим пансионерима као мајка, боље него мајка.
Убрзо сам се упознао са своја четири земљака. Двојица су студирала
медицину, а друга двојица право, али, сви су били под деспотским јармом
газдарице. Бојали су је се као што се крадљивац дивљачи боји пољака.
Што се мене тиче, ја сам одмах почео да осећам жељу за независношћу,
јер сам по природи бунтован. Прво сам изјавио да хоћу да се враћам кући
кад ми је воља, јер је гђа Кергаран била прописала поноћ као крајњи рок. На
тај захтев, она ме погледа дуже својим светлим очима, па онда изјави:
– То није могућно. Не могу да допустим да се Анета буди преко целе
ноћи. Никаква посла немате напољу после тога времена.
Ја одлучно одговорих:
– Према закону, госпођо ви сте дужни да ми отворите у свако доба. Ако
ви то не будете хтели, дозваћу жандарме да то утврде, па ћу отићи у хотел
да спавам о вашем трошку, што је моје право. Бићете, дакле, приморани или
да ми отворите, или да ме отерате. Врата или збогом. Бирајте.
Смејао сам јој се у очи док сам јој постављао ове услове. Кад ју је
прошло прво запрепашћење, она хтеде да преговара, али ја остадох упоран и
она попусти. Погодисмо се да ми да општи кључ, али, под изричним условом
да то нико не зна.
Моја енергија оставила је на њу благотворан утисак и отада је према
мени поступала са очигледном благонаклоношћу. Показивала је према мени
много пажње, ситних брига и обзира, па чак и неку врсту изненадне
нежности која ми нимало није била непријатна. Понекад, кад сам био
изузетно весео, пољубио бих је изненада, једино зато да бих добио снажан
шамар који ми је она одмах одвраћала.
Кад бих успео да сагнем брзо главу, њена рука би прелетала изнад мене
као куршум, ја бих се као луд смејао бежећи, док би ми она довикивала: –
Али! ђубре једно, платићете ви то мени.
Постали смо пријатељи.

Али ја се упознадох, на улици с једном девојчицом која је радила у

једној радњи.
Ви знате какве су те мале париске љубави. Идете тако неког дана у
школу и сретнете негде успут младу особу са пуштеним витицама низ леђа,
како се шета под руку са пријатељицом пре но што оде на рад. Измењају се
погледи и ви осетите онај мали потрес који може да вам зада око извесних
жена. Дивна је то ствар у животу, то брзо физичко допадање које никне при
првом сусрету, та лака и фина заводљивост којој подлегнете при самом
дотицају са бићем рођеним да вам се допадне и да га волите. Шта мари да ли
ћете га волети мало или много. У његовој је природи да одговара потајној
љубавној жељи ваше природе. Још први пут кад угледате то лице, та уста, ту
косу, тај осмех, осетите како њихова драж продире у вас, осетите како вас
прожима неко блаженство и како вас, ка тој непознатој жени, гони буђење
неке још нејасне нежности. Ко да је у њој неки позив којем ви одговарате,
нека привлачност која вас мами, чини вам се да је одавно познајете, да сте је
већ негде видели, да знате шта мисли.
Сутрадан, у исто време, прођете истом улицом. Опет је видите, наиђете
и идућег дана. Па онда мало поразговарате. И љубав пође својим током,
правилним као у какве болести.
Тако сам и ја, после три недеље, већ стигао са Емом до оног периода
који претходи паду. Пад би се већ и раније догодио да сам знао где да га
изведем. Моја пријатељица је живела са својом породицом, одбијала је
необично одлучно да прекорачи праг неког хотела. Лупао сам главу какво
средство да нађем, које лукавство, коју прилику. Најзад сам донео једну
очајничку одлуку и решио се да је доведем у свој стан, једне вечери, око
једанаест сати, под изговором да попије шољу чаја. Гђа Кергаран је свако
вече легала у десет. Могао сам, дакле, нечујно да уђем, помоћу свог кључа,
не привлачећи ничију пажњу.
На исти начин ћемо и сићи, после једног или два сата.
Ема је прихватила мој предлог после малог устручавања.
Тога дана сам се лоше осећао. Никако нисам био миран. Бојао сам се
заплета, катастрофе, каквог страховитог скандала. Дође и вече. Изишао сам
и отишао у једну пивницу где сам попио две кафе и четири или пет чашица
ликера да се охрабрим. Онда сам се мало прошетао булеваром Сен-Мишел.
Чуо сам да откуцава прво десет сати, па пола једанаест. Упутио сам се,
лагано, месту нашега састанка. Она ме је чекала. Ухватила ме је умиљато
испод руке, па смо полако, пошли мојој соби. Уколико сам се приближавао
капији, све сам више стрепео. Мислио сам: „Само да је гђа Кергаран већ
легла.“
Рекао сам Еми два или три пута: – Нарочито пазите да не правите
никакав шум на степеницама. Она поче да се смеје:
– Зар се ви толико бојите да вас не чују?
– Не то, али не бих хтео да пробудим суседа који је озбиљно болестан.
Дођосмо до улице Сен-Пер. Прилазио сам своме стану са оним
осећањем које човек има кад иде зубном лекару. Сви прозори су били
мрачни. Без сумње су сви спавали. Одахнуо сам мало. Отворио сам врата
пажљиво као лопов. Увео сам пријатељицу, па затворио и пошао уза
степенице на врховима прстију, задржавајући дах и палећи шибице од воска
да се не би негде спотакла.
 Кад смо пролазили испред газдаричине собе, осетих како ми срце
убрзано куца. Најзад доспесмо на други спрат, па на трећи, па на пети.
Победа!
Ипак сам се једва усуђивао и тихо да говорим и скинуо сам ципеле да
не бих правио никакву ларму. Чај, спремљен на шпиритусу, попили смо
стојећи крај ормана. Онда стадох ја наваљивати... наваљивати... и мало-
помало, као да се играм, почех скидати један по један део одела своје
пријатељице, која је уступала бранећи се, црвена, збуњена, одлажући
непрестано кобни тренутак.
И богами, била је остала још само у једној краткој белој доњој сукњи
кад се врата нагло отворише и кад се гђа Кергаран појави, са свећом у руци,
баш у истом костиму у којем је била и Ема.
Ја одскочих од ње и застадох уплашен, посматрајући ове две жене које
су се одмеравале. Шта ли ће се догодити?
Газдарица рече гордим тоном којим је дотле нисам чуо да говори:
– Ја не допуштам да се доводе девојчуре у моју кућу, господине
Кервелен.
Ја промуцах:
– Али, госпођо Кергаран, госпођица је моја добра пријатељица. Дошла
је само на шољу чаја.
Дебела жена продужи:
– Не пије се чај у кошуљи. Одмах изведите ту особу.
Ема, пренеражена, поче да плаче, кријући лице у сукњу. Ја сам изгубио
главу и нисам знао ни шта да радим, ни шта да кажем. Газдарица додаде
непоколебљиво заповеднички:
– Помозите госпођици да се обуче и одведите је одмах.
Зацело ми ништа друго није ни остало, и ја подигох хаљину, која је
била пала на под као какав поцепан балон, па је навукох девојчици преко
главе, трудећи се, са бескрајно муке, да је закопчам, да је уредим. Она ми је
помагала, плачући непрестано, избезумљена, журећи се, сваки час грешећи,
не умејући више да нађе ни везе, ни рупице, а гђа Кергаран је равнодушно
стајала са свећом у руци и осветљавала нас у ставу неуморног судије.
Ема је сад убрзавала покрете, облачила се необично брзо и бесно је
везивала, чиодала, закопчавала, мучена неодољивом потребом да побегне;
па, не закопчавши ципеле, она протрча поред газдарице и јурну низ
степенице. Пођох за њом у собним ципелама, и сам упола необучен,
непрестано понављајући: – Госпођице, госпођице!
 Осећао сам добро да је требало нешто рећи, али, нисам налазио шта.
Стигох је баш на самој капији и хтедох је узети за руку, али она ме жестоко
одгурну, муцајући тихим и нервозним гласом: – Пусти ме... пусти ме... не
дотичи ме се.
Па побеже на улицу, затворивши врата за собом.
Ја се вратих. Гђа Кергаран била је застала на првоме спрату, а ја сам се
пео лагано, очекујући све и спреман на све.
Газдаричина соба је била отворена. Оне ме уведе унутра, изговоривши
строго: – Имам са вама да говорим, господине Кервелен.
Пођох испред ње оборене главе. Она остави свећу на камину, па,
скрстивши руке на своје моћне груди које је једва покривала једна танка
рекла, рече:
– Тако, дакле, господине Кервелен, ви мој пансион сматрате за јавну
кућу!
Нисам био много горд. Промрмљах:
– Та не, госпођо Кергаран. Не треба да се љутите, забога, ви знате шта
је то млад човек.
Она одговори:
– Знам то да не допуштам да којекакве долазе у моју кућу, јесте ли
разумели? Знам да ћу умети да вас натерам да поштујете мој кров и углед
моје куће, јесте ли разумели? Знам...
Говорила је бар двадесет минута, гомилајући разлоге и љутње,
засипајући ме часношћу своје куће, китећи ме заједљивим прекорима.
А ја – човек ти је чудна животиња – уместо да је слушам, ја сам је
гледао. Ни речи нисам више чуо, али ни речи. Имала је сјајне груди, делија
жена, чврсте, беле и обле, можда мало сувише пуне, али, толико заводљиве
да су ми жмарци пролазили уз леђа. Збиља, нисам ни слутио да има и таквих
ствари испод газдаричине вунене хаљине. Необучена, изгледала је млађа за
десет година. И ја се тако почех осећати некако смешно, некако... Како да
кажем? Сав узаврео. Наједном се сад нађох пред њом у истом положају у
којем сам био прекинут пре четврт часа у својој соби.
А иза ње, у дну, у алкову, посматрао сам њену постељу. Она је била
мало одшкринута, изгужвана, и указивала је удубљењем у рубљу на тежину
тела што је ту лежало. Помислих да је сигурно веома пријатно и веома топло
у њој, топлије него и у једној другој постељи. Зашто топлије, ја нисам знао.
Сигурно због пуноће меса које се у њој одмарало.
Има ли ишта збуњивије и дражесније од размештене постеље? Ова ме
је опијала издалека, да ми се кожа јежила.
 Она је непрестано говорила, али, сад благо, као строга и благонаклона
пријатељица која једва чека да опрости.
Ја сам муцао: – Али забога... забога... госпођо Кергаран... забога... И
кад она заћута да чује мој одговор, ја је зграбих у наручје и стадох је љубити,
али, љубити је као каква гладница, као човек који то већ одавна очекује.
Она се бранила окрећући главу, али не љутећи се сувише, и несвесно,
по навици, понављала: – Ђубре једно... ђубре... ђу...
Не доврши реч, јер је ја једним напором подигох и понесох стиснуту
уза се. Човек је невероватно јак у извесним тренуцима!
Наиђох на ивицу кревета и падох по њему не пуштајући је...
У њеној постељи је доиста било пријатно и веома топло.
Кад се сат касније свећа угасила, газдарица устаде и запали другу. А
кад се вратила да се увуче крај мене, завлачећи крупну и јаку ногу под рубље,
она рече љупким гласом, задовољна, захвална можда: – Ох! ђубре једно!...
ђубре једно!...
 ИВЕТА

Жан де Сервињи рече Леону Савалу кад су излазили из кафане Риш:

– Ако хоћеш, идемо пешке. Време је тако лепо; било би штета да се
возимо.
Пријатељ му одговори:
– Веома радо.
Жан настави:
– Сад је тек једанаест, стићи ћемо много пре; стога да идемо полако.
Ускомешана гомила врвела је булеваром, светина летњих ноћи што
тумара, пије, хучи и тече као река, расположена и радосна. Овде-онде,
понека кафана бацала је јаку светлост на гомилу гостију што су седели на
плочницима, за малим столовима покривеним боцама и чашама, који су
закрчавали пролаз својом збијеношћу. Фијакери с очима црвеним, плавим
или зеленим, брзо су промицали средином улице обасјани јаком светлошћу
блештавих излога, оцртавајући на тренутак сенку мршавог коња у касу, лик
кочијаша на високом седалу и таман пртљажник кола. Фијакери Варошког
друштва истицали су се као светле и брзе тачке својим жутим боковима о
које се одбијала светлост.
Два пријатеља ишли су лаганим кораком, у фраку, с огртачем преко
руке, са цигаретом у устима, са цветом у рупици и мало накривљеним
шеширом на глави, како га човек носи покадшто немарно, кад је добро
вечерао и кад је време топло.
Везивало их је присно, одано и чврсто пријатељство још из гимназије.
Жан де Сервињи, омален, витак, мало ћелав, мало сувоњав, веома
отмен, усуканих бркова, светлих очију, танких усана, био је један од оних
ноћних људи који као да су се родили и одрасли на булевару, неуморан, мада
је увек изгледао изнурен, крепак, иако блед, један од оних малих Парижана
којима су гимнастика, мачевање, тушеви и парење дали нервозну и
неприродну снагу. Био је познат са свога бурног живота исто толико колико
и са своје духовитости, свога богатства, својих веза, свога дружељубља,
љубазности и оне отмене галантерије које су својствене извесним људима.
Прави Парижанин уосталом, несталан, скептик, променљив,
поводљив, енергичан и неодлучан, способан за све и ни за што; себичњак из
принципа и племенит на махове, он је умерено трошио своје приходе и
забављао се пазећи на своје здравље. Хладан и у исти мах страстан, предавао
се животу и повлачио непрестано, борећи се са супротним нагонима и
попуштајући им, да се коначно покори своме разуму живахног весељака чија
је превртљива логика била у томе да се управља по ветру и да се користи
приликама, не трудећи се да их сам ствара.
Његов друг Леон Савал, тако исто богат, био је један од оних дивних
горостаса за којима се жене осврћу на улици. Изгледао је као споменик који
је постао човек, као представник расе, као предмети-узорци који се шаљу на
изложбе. Сувише леп, сувише висок, сувише плећат, сувише снажан,
претеривао је помало у свему, претеривао и у врлинама. Био је предмет
безбројних љубави.
Кад се приближише Водвиљу, он упита:
– Јеси ли обавестио ту госпођу да ћеш ме довести код ње?
Сервињи удари у смех:
– Да обавестим маркизу Обарди! Казујеш ли кочијашу омнибуса да
ћеш се попети у његова кола на углу булевара?
На то Савал, мало збуњен, упита:
– Па, каква је онда та особа?
Пријатељ му одговори:
– Жена ниског порекла која се подигла, која живи на великој нози, а не
зна се од чега, жена покварена, али дивна, која је искочила однекуд и
појавила се на богзна какав начин у свету пустолова, где је умела да се снађе.
Но, шта се то нас тиче? Кажу да јој је право име – девојачко име, јер је остала
девојком у сваком погледу осим у погледу невиности – Октавија Барден;
отуда Обарди, јер је задржала прво слово имена и изоставила последње у
презимену.
Уосталом, то је љубазна жена, и ти ћеш јој неизбежно постати
љубавником, због своје спољашњости. Не улази Херкул код Месалине а да
се не догоди нешто. Додајем, ипак, ако је улазак у ову кућу слободан као у
какву трговину, не мораш да купиш у кући оно што се продаје. Ту могу да
се добију љубав и карте, али не мора човек да узме ни једно ни друго.
Излазак је тако исто слободан.
Настанила се пре три године у четврти код Тријумфалне капије, у оној
сумњивој четврти, и ту отворила своје салоне талогу континената што у
Паризу примењује своје разне способности, опасне и злочиначке.
Одлазио сам к њој! Како? Не знам ни сам. Одлазио сам као што идемо
тамо сви, јер је ту коцка, јер су ту жене лаке а људи непоштени. Ја волим овај
свет преступника са разним одличјима, свет самих странаца, свет самих
племића, свет са титулама, за које њихова посланства уопште не знају,
изузимајући шпијуне. Сви говоре о части поводом сваке ситнице, помињу
своје претке без икаква повода, причају о свом животу поводом ма чега: све
сами хвалисавци, лажови, лупежи, опасни као њихове карте, лажни као
њихова имена, храбри јер је то потребно, као разбојници који могу да
опљачкају људе само ако свој живот ставе на коцку. Укратко, робијашка
аристократија.
Ја их необично волим. Занимљиво је да их човек проучава, занимљиво
да их познаје, занимљиво да их слуша; често су духовити, никад нису прости
као француски чиновници. Жене су им увек лепе, са малом примесом
туђиначке подлости, са тајанственим осеном њихове прошлости, коју су,
можда, половином провеле у заводима за поправку. Све оне имају дивне очи
и прекрасну косу, лепоту која је потребна њихову занату, љупкост која опија,
драж која тера човека на лудости, злокобну и неодољиву чар! Оне су
освајачи као некадањи друмски пљачкаши, грабљиве звери, праве женке
птица грабљивица. И њих необично волим.
Маркиза Обарди је типичан представник ових елегантних неваљалица.
Зрела и још непрестано лепа, чаробница и умиљата, она је покварена до
сржи. У њеној кући много се забавља, коцка, игра, вечерава... Укратко, ради
се све што сачињава уживања отменог друштва.
Леон Савал упита:
– Јеси ли био или си сада њен љубавник?
Сервињи одговори:
– Нити сам био, нити сам сада, нити ћу бити. Ја идем к њој нарочито
због кћери.
– Тако! Она има кћер?
– Да ли има кћер! Изванредну, драги мој. Она је данас главна
привлачност ове јазбине. Висока, дивна, тек дозрела, тек навршила
осамнаест година, плава колико јој је мати црномањаста, увек весела, увек
спремна за забаве, она се стално и гласно смеје и игра страсно. Чија ће бити?
Или, чија је већ била? Не зна се. Има нас десет који чекамо, који се надамо.
Таква девојка, у рукама жене као што је маркиза, то је права срећа.
Међутим, обе мангупице играју веома обазриво. Човек не може ништа да
разуме. Можда чекају прилику... бољу... од мене. Али, уверавам те да ћу ја
уграбити прилику ако ми се укаже.
Уосталом, та девојка, Ивета, потпуно ме збуњује. Она је загонетка. Ако
није најсавршеније чудовиште лукавства и покварености које сам икад
видео, зацело је најдивнија појава невиности која може да се нађе. Она живи
у тој срамној средини спокојно и победоносно, невероватно покварена или
чедна.
Прекрасан изданак једне пустоловке, израстао на ђубрету тога света,
као дивна биљка која се храни трулежи; или можда кћи неког човека високог
рода, неког великог уметника или неког великог племића, неког кнеза или
краља, који је пао једно вече у мајчину постељу; човек не може да схвати ни
шта је ни шта мисли. Али, видећеш је.
Савал стаде да се смеје и рече:
– Ти си заљубљен у њу.
– Нисам. На списку сам, а то није једно исто. Уосталом, представићу
ти своје најозбиљније такмаце. Али, ја имам извесне предности. Ја сам им
мало измакао, указује ми се извесна пажња.
Савал понови:
– Ти си заљубљен у њу.
– Нисам. Она ме узбуђује, заводи и узнемирује, привлачи и плаши. Ја
је се чувам као замке, а желим је као што човек зажели шербет кад је жедан.
Осваја ме њена чар, а прилазим јој само са страхом са каквим се прилази
човеку на кога се сумња да је вешт лопов. У њеној близини осећам да ме
нешто неодољиво вуче њеној чедности, која није искључена, али осећам и
неку веома умесну неповерљивост према њеној препредености, која је исто
тако вероватна. Осећам да сам у додиру са једним ненормалним створењем,
изван природних закона, дивним или гнусним? Не знам.
Савал рече и по трећи пут:
– Кажем ти да си заљубљен у њу. Говориш о њој са песничким заносом
и трубадурским лиризмом. Хајде, сиђи у себе, опипај своје срце и признај!
Сервињи пређе неколико корака не одговоривши ништа, па онда
настави:
– На крају крајева, могућно је. У сваком случају, она ме много занима.
Јест, можда сам заљубљен. Сувише мислим на њу. Мислим на њу и кад
лежем и кад устајем... А то је прилично озбиљно. Њена слика ме прати, гони,
иде за мном непрестано, увек преда мном, око мене, у мени. Да ли је то
љубав, та физичка опсесија? Њено лице је тако дубоко ушло у мој поглед да
га видим чим затворим очи. Не поричем да ми срце закуца кад год је угледам.
Значи, волим је, али на чудан начин. Желим је ватрено, а међутим, помисао
да је узмем за жену изгледала би ми лудост, глупост, нешто страшно. Сем
тога, осећам и известан страх од ње, страх птице изнад које лебди кобац. А
онда, и љубоморан сам на њу, љубоморан на све што ми је непознато у овом
неразумљивом срцу. И непрестано се питам: „Да ли је она несташна, дивна
девојка, или гадна неваљалица?“ Она говори ствари да би се војска згранула;
али, и папагаји то чине. Покадшто је тако несмотрена или бестидна да
верујем у њену неокаљану чедност, а покадшто безазлена, тако невероватно
безазлена да посумњам да је икад била чедна. Она ме изазива, распаљује као
каква куртизана, а у исти мах чува се као честита девојка. Изгледа да ме воли,
а титра се са мном; јавно показује као да ми је драгана, а насамо се понаша
према мени као да сам јој брат или слуга. Понеки пут помислим да има
толико љубавника колико и њена мати. А понеки пут уобразим да ништа и
не слути о животу, ама баш ништа, разумеш?
Уосталом, она просто гута романе. Ја сам јој засад набављач књига, док
не постанем што боље. Она ме зове својим књижничаром.
Сваке недеље Нова књижарница шаље јој, у моје име, све што је
изишло, и она чита, чини ми се, све од реда. У њеној глави мора да је чудна
салата.
Ова каша од књига можда је утицала унеколико на необично понашање
те девојке. Кад човек посматра живот кроз петнаест хиљада романа, мора да
га види у чудној светлости и да о стварима стекне доста нестварне појмове.
Што се мене тиче, ја чекам. Једно је извесно: да никад ни према једној
жени нисам осећао такву наклоност као према овој.
Извесно је и то да се нећу њоме оженити.
Значи, ако је имала љубавника, ја ћу повећати њихов број. Ако их није
имала, ја ћу узети број један, као на трамвају.
Случај је прост. Она се зацело неће удати. Ко би се оженио ћерком
маркизе Обарди, ћерком Октавије Барден! Нико, из хиљаду разлога.
Где да се нађе муж? У отменом свету? Никад. Мајчина кућа је јавна
кућа, а њена кћи привлачи муштерије. У таквим приликама нема удаје.
Међу обичним грађанима? Још мање. Уосталом, маркиза није жена
која ће направити лош пазар; она би коначно дала Ивету само човеку од
великог положаја, кога неће наћи.
Можда у народу? Још мање. Значи, нема изласка. Та девојка није ни из
отменог друштва, ни из грађанства, ни из народа; она не може удајом да уђе
ни у један од ових друштвених сталежа.
По својој мајци, по своме рођењу, по своме васпитању, по своме
наслеђу, по своме понашању, по својим навикама, она припада златној
проституцији.
Ње не може да се ослободи, сем да оде у калуђерице, што није и нимало
вероватно, с обзиром на њено понашање и њене склоности. За њу је, дакле,
могућно једно једино занимање: љубав. Она ће на то доћи, ако већ није
дошла. Својој судбини не може да избегне. Од младе девојке постаће
једноставно девојчура. И ја бих волео да будем стожер овог преображаја.
Ја чекам. Муштерије су многобројне. Ту ћеш видети једног Француза,
господина де Белвиња; једног Руса, који се зове кнез Кравалов, и једног
Италијана, витеза Валреали, који су отворено истакнули своју кандидатуру
и према томе се управљају. Сем тога, врти се око ње много кесароша од мање
важности.
Маркиза вреба. Али, мислим да је бацила око на мене. Зна да сам веома
богат, а сем тога, остали нису тако у њеној власти.
Њен салон је, уосталом, најчуднији који знам у овој врсти изложби. У
њему се сусрећу чак и људи веома честити, пошто и ми тамо идемо, а ми
нисмо једини. Што се тиче жена, она је нашла, или боље рећи одабрала оно
што је најбоље у руљи оних које пљачкају кесе. Где их је пронашла? Бог зна!
То вам је свет различит од правих неваљалица, различит од боема, различит
од свега. Она је имала, уосталом, једну генијалну замисао: да нарочито
одабере пустоловке које имају децу, поглавито кћери, тако да би понеки
глупак помислио да се налази међу честитим женама.
Беху стигли до авеније Јелисејских поља. Лак ветрић дувао је благо
кроз лишће, клизио овда-онда преко лица, као пријатан поветарац неке
џиновске лепезе која се негде њише на небу. Неме сенке блуделе су испод
дрвећа, док су се друге црниле по клупама. И те сенке говориле су веома
тихо, као да су поверавале једна другој важне или срамне тајне.
Сервињи настави:
– Не можеш ни да замислиш какве се све необичне титуле сусрећу у тој
јазбини! Кад је већ реч о томе, треба да знаш да ћу те представити под
именом грофа де Савал! Само Савал било би лоше, веома лоше примљено.
Његов пријатељ се успротиви:
– То никако. Нећу да ни за једно вече, чак ни код тих људи, испаднем
смешан и да се китим титулама. То никако.
Сервињи стаде да се смеје:
– Ти си глуп. Мене су тамо крстили војводом де Сервињи. Не знам ни
како ни зашто. Тек, ја сам и остајем господин војвода де Сервињи, и против
тога нити се буним нити се браним. То ми ништа не смета. Без тога би ме
страшно презирали.
Али, Савал није примао те разлоге:
– Ти си друго, ти си племић, то још некако иде. Што се мене тиче, ја ћу
остати једини грађанин у салону. Тим горе, или тим боље... По томе ћу се
одликовати... и... бити изнад осталих.
 Сервињи није попуштао:
– Уверавам те да је то немогућно, потпуно немогућно, разумеш ли?
Изгледао би као неко чудовиште. Био би као скупљач крпа међу царевима.
Пусти ти мене, представићу те као вице-краља Горњег Мисисипија, и нико
се неће зачудити. Кад се човек издаје за неку величину, никад ништа није
превише.
– Не, још једанпут ти велим, то нећу.
– Добро. Ја сам заиста луд што хоћу да те убедим. Али, чикам те да
уђеш у ту кућу а да те не заките каквом титулом, као што дају женама киту
љубичица на прагу неких трговина.
Скренуше десно у улицу Бери, попеше се на први спрат једне лепе
модерне куће и предадоше четворици слугу у кратким чакширама огртаче и
штапове. Топао мирис свечаности, мирис свећа, парфема, жена засићавао је
ваздух; нејасан и непрекидан жагор допирао је из оближњих соба које су,
судећи по свему, биле пуне света.
Један господин, у неку руку церемонијал-мајстор, озбиљан, седих
зализака, приђе дошљаку и, поздравивши гордо и кратко, упита:
– Кога да пријавим?
Сервињи одговори:
– Господина Савала.
На то човек отвори врата и звучним гласом викну у гомилу званица:
– Господин војвода де Сервињи – господин барон Савал.
Први салон био је пун жена. На први поглед виделе су се само голе
груди, изнад читавог таласа сјајних тканина.
Домаћица, која је стајала и разговарала са трима пријатељицама,
окрену се и приђе достојанственим кораком, с отменим држањем и осмехом
на уснама.
Њено узано чело, веома ниско, било је покривено бујном, црном и
сјајном косом, густом као руно, која је заклањала помало и слепоочнице.
Била је висока, мало одвише крупна, мало одвише пуна, мало презрела,
али веома лепа, са неком лепотом тешком, топлом, снажном. Под овим
шлемом од косе, који је будио сањарења, изазивао осмех и чинио је
тајанствено привлачном, гледале су веома крупне, тако исто црне очи. Нос
јој је био омален, уста велика, необично заводљива, створена да говоре и да
освајају.
Највећа њена чар, уосталом, била је у њеном гласу. Он је излазио из
ових уста као што вода тече из извора, тако природан, тако лак, тако
кристалан, тако јасан да је давао физичко уживање ономе ко га је слушао.
Било је право задовољство слушати како звучне речи теку из ових уста као
љупки планински поток, и право задовољство гледати како се ове лепе усне,
мало одвећ црвене, отварају да их пропусте.
Она пружи једну руку Сервињију, који је пољуби, и пустивши лепезу
која је висила о златном ланчићу, пружи руку Савалу и рече:
– Добродошли, бароне, сви војводини пријатељи су овде као код своје
куће.
Затим управи свој блистави поглед на горостаса кога су јој
представили. Имала је на горњој усни ситне црне маље, као мале брчиће,
које су изгледале црње, кад је говорила. Била је намирисана, мирисом јаким
који опија, неким мирисом из Америке или Индије.
Пристизале су друге личности, маркизи, грофови, кнежеви.
Она рече Сервињију с материнском нежношћу:
– Моју кћер наћи ћете у другом салону. Забављајте се, господо, кућа је
ваша.
И она их остави да дочека нове госте, бацивши при том Савалу онај
насмејани и неодређени поглед којим жене дају на знање човеку да им се
свидео. Сервињи узе под руку свога пријатеља.
– Да те ја проведем – рече. – Овде, у овом салону, ове жене, то ти је
храм меса, свежег или не. Половни предмети који се плаћају као нови, чак и
више, веома скупи; издају се под закуп. Лево је коцка. То ти је храм Новца.
Ствар ти је позната. Тамо у дну игра се: то је храм Невиности, олтар,
тржиште младих девојака. Ту се излажу у сваком погледу, породи ових
госпођа. Пристало би се чак и на законске везе. То ти је будућност, нада
наших ноћи. И у овом музеју моралних болести најзанимљивије су ове
девојчице, чија је душа померена из својих зглобова као удови малих
кловнова што их рађају комедијаши. Хајдемо да их видимо.
Поздрављао је лево и десно, љубазно, са комплиментима на уснама, и
премеравао живим и зналачким погледом сваку обнажену жену коју је
познавао.
У дну другог салона оркестар је свирао некакав валцер; они се
зауставише на вратима да гледају. Једно петнаестину парова окретало се:
људи озбиљни, играчице с укоченим осмехом на уснама. Биле су много
обнажене, као и њихове мајке; и како је неких од њих струк држала само
танка трака преко рамена, изгледало је овде-онде да се виде тамна места под
пазухом.
 Одједном, са дна просторија дохрли им у сусрет једна висока девојка,
прелазећи све, гурајући играче и придижући левом руком сувише дуги скут
своје хаљине. Трчала је ситним брзим корацима, као што трче жене кроз
гомилу; она повика:
– А! Ви сте то, Мускад. Добар дан, Мускад!
На њеном лицу цветао је живот, блистала срећа. Њено бело, позлаћено
тело, тело плавојке, чисто је зрачило. А густе косе, уплетене на глави, косе
на ватри уковрчене, косе које су чисто пламтеле, падале су јој на чело и
притискивале њен гибак и још прилично танак врат.
Изгледала је створеном да се креће, као што јој је мати била створена
да говори, толико су јој покрети били природни, отмени и једноставни.
Човек је чисто осећао неку духовну радост и телесно задовољство гледајући
је како иде, како се креће, како нагиње главу, диже руке.
Она је понављала:
– Ах, Мускад! Добар дан, Мускад!
Сервињи јој снажно продрма руку, као неком мушкарцу, и представи
јој:
– Госпођице Ивета, мој пријатељ барон Савал.
Она поздрави непознатога, затим га загледа:
– Добар дан, господине. Јесте ли ви сваки дан тако високи?
Сервињи одговори оним подругљивим тоном којим је говорио са њом
да би прикрио своју неповерљивост и своју неизвесност:
– Није госпођице. Узео је своје највеће размере, да би се допао вашој
мами која воли грдосије.
Млада девојка рече са комичном озбиљношћу:
– Онда, врло добро! Али, кад будете дошли због мене, дођите мало
мањи, молим вас; ја више волим средину. Видите, Мускад је мојих размера.
И она пружи Савалу своју малу руку широм отворену.
Затим упита:
– Играте ли, Мускад? Да одиграмо један валцер?
Сервињи не одговори. Брзим наглим покретом обухвати је око струка,
и они ишчезоше за часак брзо као вихор.
Кретали су се брже од осталих, обртали се, обртали, вртели махнито
једно око другог, припијени тако да су изгледали као једно, усправљени,
готово непомичних ногу, као да их је неки невидљиви механизам, скривен
под њиховим ногама, обртао овако.
 Чинило се да су неуморни. Остали играчи престајали су постепено,
један по један. Њих двоје остадоше сами, играјући без престанка. Као да
више нису знали где су ни шта раде, као да су у заносу отишли негде веома
далеко од игранке. А свирачи су продужавали без одмора, гледајући овај
помахнитали пар; и сви су посматрали њих двоје, а кад се најзад зауставише,
ударише у пљесак.
Она је сада била мало румена, чудноватих очију, очију ужагрених и
бојажљивих, мање смелих но малопре, помућених, тако плавих са зеницом
тако црном да нису изгледале нимало природне.
Сервињи је био као пијан. Он се наслони на једна врата, да дође себи.
Она му рече:
– Изгубили сте главу, јадни мој Мускад; ја сам јача од вас.
Он се смешио нервозним смехом, гутао је погледом, са животињском
пожудом у очима и у грчевито стегнутим уснама.
Ивета је стајала пред њим и излагала погледима младог човека своје
обнажене груди које су се надимале.
Она настави:
– У извесним тренуцима личите ми на мачку која се устремила да скочи
на човека. Молим вас, дајте ми руку, да потражимо вашег пријатеља.
Он јој без иједне речи понуди руку, и они пођоше преко великог
салона.
Савал није више био сам. Беше му се придружила маркиза Обарди.
Говорила му је о стварима из отменог друштва, обичним стварима, оним
чаробним гласом који је заносио. И гледајући му у дно душе, изгледало је да
му говори друге речи а не оне које су јој уста говорила. Кад спази Сервињија,
лице јој се одмах развуче у осмех, и она му се окрете:
– Знате ли, драги војводо, да сам најмила једну вилу у Буживалу, да
проведем тамо два месеца. Надам се да ћете ме посетити. Поведите и свог
пријатеља. Преселићу се у понедељак; хоћете ли обојица да дођете на вечеру
идуће суботе? Остаћете код мене сутрадан целог дана.
Сервињи нагло окрете главу Ивети. Ова се смешила мирно, озбиљно, и
са поуздањем које није допуштало никакво устезање рече:
– Разуме се да ће доћи у суботу на вечеру. Не треба га за то ни питати.
Починићемо пуно будалаштина на селу.
Њему се учини да види извесно обећање у њеном осмеху и неку намеру
у њеном гласу.
На то маркиза својим крупним црним очима погледа Савала:
 – А ви, бароне?
Њен осмех није био нимало сумњив. Он се поклони:
– Бићу и сувише срећан, госпођо.
Ивета промрмља са безазленим или лукавим несташлуком:
– Тамо ћемо саблазнити цео свет, зар не, Мускад? Довешћемо до
беснила моје обожаваоце.
И једним погледом означи неколико људи који су их посматрали
издалека.
Сервињи јој одговори:
– Колико год хоћете, госпођице.
Савал упита:
– Зашто госпођица Ивета зове увек мога пријатеља Сервињија
Мускадом2?
Млада девојка узе безазлен израз:
– Зато што се увек измигољи из руку. Таман помислите да сте га
ухватили, а он вам измакне.
Маркиза рече немарно, очигледно мислећи на нешто друго и гледајући
Савалу у очи:
– Што су ова деца смешна!
Ивета се љутну:
– Нисам смешна, него искрена. Мускад ми се свиђа, а стално ми
измиче: то није баш пријатно.
Сервињи се дубоко поклони:
– Више вас нећу остављати, госпођице, ни дању ни ноћу.
Она узвикну уплашено:
– А! Само то не! Дању пристајем, али ноћу бисте ми били досадни.
Он упита дрско:
– Зашто?
Она му одговори са мирном смелошћу:
– Зато што у собној хаљини зацело не изгледате тако лепо.
Маркиза, без икаква узбуђења, узвикну:
– Та, она говори страшне ствари! Није могућно бити тако безазлен!
Сервињи подругљиво додаде:

2
Мuscade - мађионичарска лоптица.
 – То је и моје мишљење, маркизо.
Ивета га погледа право у очи, и тоном поноситим и увређеним рече:
– Казали сте једну неучтивост; то вам се од неког времена и сувише
често дешава.
Па, окренувши се, викну:
– Витеже, дођите да ме браните, вређају ме!
Један сувоњав, црномањаст човек, спор у покретима приђе:
– Ко је кривац? – рече с усиљеним осмехом.
Она показа главом Сервињија:
– Господин; али, ја га ипак волим више од свих вас, јер је мање досадан.
Витез Валреали се поклони:
– Чинимо што можемо. Ми, можда, имамо мање одлика, али не мање
оданости.
Уто наиђе један човек, трбушат, висок, седих зализака, који је говорио
сувише гласно:
– Госпођице Ивета, слуга понизан!
Она узвикну:
– А! Господин де Белвињ.
Затим се окрете Савалу и представи му га:
– Мој признати кандидат, висок, дебео, богат и глуп. Такве ја волим.
Прави наредник-добошар... Гле, па ви сте и од њега већи! Како да вас
крстим?... Знате шта? Зваћу вас господином Родосом младим, због колоса
који вам је зацело био отац. Него, ви и Мускад мора да имате занимљивих
ствари да кажете један другоме о осталима! Збогом.
И она се брзо упути оркестру да замоли свираче за један кадрил.
Госпођа Обарди изгледала је расејана. Она рече Сервињију тихим
гласом, тек да нешто каже:
– Ви је непрестано пецкате; добиће због вас злу нарав и пуно других
мана.
Он одговори:
– Ви, значи, нисте завршили њено васпитање?
Она се учини да не разуме и настави да се смеши благонаклоно.
Али, утом примети да јој прилази један свечано одевен господин, сав
накићен ордењем, па му потрча у сусрет:
– Ах, кнеже, кнеже, каква срећа!
 Сервињи узе Савала под руку и одведе га:
– Ово је последњи озбиљан кандидат, кнез Кравалов. Зар није дивна?
Савал одговори:
– Ја мислим да су дивне обадве. Али, потпуно бих се задовољио мајком.
Сервињи му се поклони:
– Стојим ти на услузи, драги мој.
Играчи су их гурали, заузимајући места за кадрил, двоје и двоје у два
реда, једни према другима.
– А сад, да видимо мало коцкаре – рече Сервињи.
И они уђоше у собу за картање.
Око сваког стола стајао је круг људи који су гледали. Говорило се мало,
и покадшто би само слаб звекет злата, које су бацали на сто или нагло
скупљали, помешао свој метални звук са жагором играча, као да jе глас
новца казивао своју реч усред људских гласова.
Сви ови људи били су окићени разним ордењем и необичним тракама,
и имали су сви исто озбиљно држање на разним лицима. Једино су се
разликовали по бради.
Крути Американац са брадом у облику потковице, охоли Енглез са
длакама у облику лепезе која му је падала на груди, Шпањолац са црним
руном које му се пело до очију, Румун с оним огромним брковима којима је
Виктор Емануел обдарио Италију, Аустријанац са својим залисцима и
избријаном брадом, неки руски генерал чија усна као да је била наоружана
са два копља од усукане длаке, и Французи с кицошким брковима,
показивали су машту свих бербера на свету.
– Ти се не коцкаш? – упита Сервињи.
– Не, а ти?
– Овде никад. Хоћеш ли да идемо? Доћи ћемо други пут, једног
мирнијег дана. Данас је сувише света, не може ништа да се учини.
– Хајдемо.
И они се изгубише на једна врата која су водила у предсобље.
Чим изиђоше на улицу, Сервињи упита:
– Па, шта велиш?
– Заиста је занимљиво. Али, жене ми се свиђају више од мушкараца.
– Наравно. Ове жене су за наш укус најбоље у целом женском роду.
Јеси ли приметио да се код њих осећа љубав као што се мирис осећа код
берберина. Заиста, ово су једине куће у којима се човек истински забавља за
свој новац. Како су само искусне, драги мој! Какве уметнице! Јеси ли јео који
пут пекарске колаче? Наоко лепи, а не ваљају ништа. Човек који их је правио
уме да меси само хлеб. Е, видиш! Љубав жене из обичног света подсећа ме
увек на ове хлебарске колачиће; а љубав која се налази код маркизе Обарди
права је посластица. О, ове колачарке умеју да месе колаче! Само, њима се
плаћа пет суа за оно што се на другом месту добије за два; у томе је сва
разлика.
Савал упита:
– Ко је у овом тренутку домаћин куће?
Сервињи слеже раменима, као човек који не зна.
– Немам појма. Последњи за кога се зна био је један енглески пер, који
је отпутовао пре три месеца. Данас она живи, по свој прилици, од разних
доходака, од коцке, можда и од коцкара, јер она има и пролазних љубави.
Него, ми ћемо отићи к њој на вечеру у суботу, у Буживал, је ли? На селу је
човек слободнији, и ја ћу најзад дознати шта Ивета има у глави!
Савал одговори:
– Веома радо; тога дана немам никаква посла.
Враћајући се низ Јелисејска поља, под небом пуним звезда, они
узнемирише један пар који је лежао на клупи, и Сервињи промрмља:
– Што је то глупа и крупна ствар у исти мах! Како је љубав обична,
занимљива, увек иста и увек друкчија! И овај босјак, који плаћа само франак
овој девојчури, не иште од ње ништа друго него оно за што бих ја платио
десет хиљада франака некој Обарди, која можда није ни млађа ни мање глупа
од ове блуднице! Каква блесавштина!
Он поћута неколико тренутака, па затим настави:
– Али, опет, била би права срећа да будем први љубавник Иветин. О,
зато бих дао... дао...
Не умеде рећи шта би дао. А Савал се опрости са њим кад стигоше до
угла улице Роајал.

II

Сто је био постављен на веранди, са које се видела река. Вила Пролеће,

коју је маркиза узела под закуп, налазила се на средини обронка, баш на
савијутку Сене, која је скретала пред баштенским зидом и текла према
Марлију.
 Према самој кући, острво Кроаси застирало је видик великим стаблима,
читавом шумом зеленила, а други рукавац широке реке видео се све до
кафане Жабљака, подигнуте на води и сакривене у зеленилу.
Спуштало се вече, једно од оних тихих вечери поред воде, румених и
меких, од оних мирних вечери у којима се човек осећа срећним. Ни дашак
ветра није љуљао гране, ни најмањи поветарац није прелазио преко глатке и
бистре површине Сене. А ипак није било превруће; време је било млако и
живот је био угодан. Пријатна свежина са сенских обала пела се у ведро
небо.
Сунце је иза дрвећа одлазило према другим крајевима, и човеку се
чинило да удише спокојство успаване земље, да удише, у тишини простора,
безбрижан живот света.
Кад изиђоше из салона да седну за сто, сви се одушевише. Разнежена
веселост обузе срца; осећало се да ће вечера бити тако пријатна овде на селу,
у оквиру ове велике реке и овог дана на измаку, на овом чистом и дивном
ваздуху.
Маркиза беше узела под руку Савала, а Ивета Сервињија.
Били су сами њих четворо.
Жене су изгледале сасвим друкчије него у Паризу. Ивета нарочито.
Није више ни говорила, изгледала је клонула, озбиљна.
Видећи је сасвим друкчију, Савал је упита:
– Шта вам је, госпођице? Сасвим сте се променили за ово недељу дана.
Постали сте веома озбиљни.
Она одговори:
– То је утицај села. Нисам више она иста. Осећам се некако чудно.
Уосталом, ја никад нисам иста два дана узастопце. Данас бих била веома
несташна, а сутра тужна; мењам се као време, не знам зашто. Кадра сам,
видите, за све; зависи од тренутака. Има дана кад бих убијала људе; не
животиње, животиње никад не бих убијала; али, људе бих убијала; а после,
има дана кад плачем ни за што. Кроз главу ми наиђу разне мисли. То, опет,
зависи од тога како човек устане. Свако јутро кад се пробудим, могла бих да
рекнем каква ћу бити тога дана. То наше расположење стварају можда наши
снови. Оно зависи и од књиге коју прочитам.
Била је обучена у хаљину од белог фланела, која је нежно обавијала
њено тело таласастом мекоћом тканине. Њен струк, широк, са великим
наборима, одавао је њене груди, слободне, чврсте и већ развијене, не
откривајући их, не стежући их. Танки врат издизао се из пене од чипака,
нагињао се благим покретима, бељи од њене хаљине, прави накит од пути
који се повијао под тешким бременом златне косе.
Сервињи ју је дуго гледао. Затим рече:
– Дивни сте вечерас, госпођице. Волео бих да вас увек видим такву.
Она му одговори са мало своје обичне ироније:
– Немојте да ми изјављујете љубав, Мускад. Данас бих је схватила
озбиљно, а то би могло скупо да вас стане!
Маркиза је изгледала срећна, веома срећна. Сва у црном, отмено
обучена у озбиљну хаљину која јој је оцртавала пуне и крупне облике, са
мало црвене тканине на струку, са венцем црвених каранфила који је висио
о појасу као ланац, успињао се и завршавао на куку, са црвеном ружом у
црној коси, она је у целој својој личности, у овој простој хаљини на којој је
цвеће изгледало као крв, у своме погледу који је то вече тешко падао на
људе, у своме тихом гласу, у својим тешким покретима, имала нечега
страсног.
И Савал је био озбиљан, замишљен. С времена на време, неусиљеним
покретом, гладио је руком своју црну браду коју је носио на шиљак као Анри
III, и изгледало је да дубоко размишља о нечему.
Неколико тренутака нико не проговори ни речи.
Затим, баш кад су изнели пастрмку, Сервињи рече:
– Ћутање је покадшто добро. Људи су често ближи један другоме кад
ћуте него кад говоре; је ли тако, маркизо?
– То је истина. Тако је слатко мислити заједно о пријатним стварима.
И она диже свој топли поглед према Савалу; неколико тренутака они
су се посматрали очи у очи.
Лак, готово неприметан покрет, осети се под столом.
Сервињи настави:
– Госпођице Ивета, помислићу да сте заљубљени ако и даље будете
тако озбиљни. Него, у кога можете да будете заљубљени? Хоћете ли да
потражимо заједно? Остављам на страну војску обичних обожавалаца; узећу
само најглавније: у кнеза Кравалова?
На ово име, Ивета се прену:
– Јадни Мускад, шта вам пада на ум! Та, кнез изгледа као неки Рус из
музеја воштаних лутака који је добио многа одличја на берберским
утакмицама.
– Добро, да изоставимо кнеза; онда сте поклонили своју наклоност
виконту Пјеру де Белвињу?
 Овог пута, она се насмеје и упита:
– Можете ли замислити како грлим Резинеа (називала га је Резине,
Малвоазје, Аржантеј, како кад, јер је свима давала надимке) и како му тепам:
„Драги мој мали Пјере, или мој божанствени Педро, мој обожавани Пјетро,
лепи мој Пјеро, дај ту своју буцмасту њушкицу својој драгој женици да је
пољуби!“
Сервињи тада рече:
– Одбацимо обојицу! Остаје витез Валреали, коме маркиза као да је
наклоњена.
Ивети се поврати сва њена веселост:
– Плачко? Па, он је нарикач у Мадлени! Прати погребе прве класе. Кад
год ме погледа, мени се причини да сам мртва.
– Готови смо и са трећим. Онда сте се одједном заљубили у барона
Савала.
– У господина Родоса млађег? Нисам; сувише је снажан. Изгледао би
ми да волим споменик Капије победе.
– Онда је несумњиво, госпођице, да сте заљубљени у мене, јер сам ја
једини од ваших обожавалаца о коме још нисмо говорили. Оставио сам себе
напослетку, из скромности и из обазривости. Остаје ми да вам кажем хвала.
Она одговори са веселом љупкошћу:
– У вас, Мускад? Боже сачувај! Ви сте ми веома драги... Али, не волим
вас... чекајте, нећу да изгубите сваку наду. Не волим вас... још, још не. Ви
имате изгледа... можда... Истрајте, Мускад, будите одани, услужни, покорни,
пажљиви, предусретљиви, послушни према свакој мојој ћуди, готови на све
да ми се допаднете... па ћемо видети... касније.
– Али, госпођице, све то што захтевате од мене више бих волео да вам
пружим после него пре, ако немате ништа против тога.
Она упита безазлено:
– После чега... Мускад?
– После... кад ми покажете да ме волите, доврага!
– Лепо, понашајте се као да вас волим, и верујте у то, ако хоћете.
– Али, видите...
– Ћутите, Мускад, доста о томе!
Он поздрави по војнички и ућута.
Сунце беше зашло иза острва, али се цело небо црвенело као ватра, и
мирна вода реке као да се беше претворила у крв. Одблесци хоризонта
чинили су црвеним куће, предмете, људе. Црвена ружа у маркизиној коси
изгледала је као пурпурна кап која јој је пала из облака на главу.
Док је Ивета гледала у даљину, њена мајка, као случајно, спусти своју
нагу руку на руку Савалову; али, како млада девојка у тај мах учини један
покрет, маркизина рука брзо се диже и узе да дотерује наборе струка.
Сервињи, који их је гледао, рече:
– Бисте ли хтели, госпођице, да прошетамо мало по острву, после
вечере?
Овај предлог много је обрадова.
– О, веома радо; биће дивно; ићи ћемо сами, је л’ те, Мускад?
– Да, сами, госпођице.
Затим поново настаде ћутање.
Пространа тишина видика, сањив вечерњи мир успављивали су срца,
тела, гласове. Има часова мирних, часова прибирања, у којима је готово
немогућно говорити.
Момци су служили нечујно. Пожар на небу гасио се, и тиха ноћ ширила
је своје сенке по земљи. Савал упита:
– Намеравате ли дуго да останете овде?
Маркиза одговори, ударајући гласом на сваку реч:
– Дуго. Докле год ту будем срећна.
Како се више није видело, донеше лампе. Оне просуше по столу
необичну бледу светлост под густим мраком простора; и одмах, на столњак
се спусти киша мушица. То су биле сасвим ситне мушице, које су се прљиле
летећи изнад светиљки, и спржених крила и ногу засипале рубље, тањире,
чаше, као нека сива и скакутава прашина.
Човек их је гутао у вину, јео у умокцима, гледао како гмижу по хлебу,
а уз то, лице и руке непрестано му је голицала безбројна гомила ових ситних
и лепршавих инсеката.
Ваљало је непрестано просипати пиће, покривати тањире и јести
заклањајући јела на све могуће начине.
Ово је забављало Ивету, јер се Сервињи трудио да заштити оно што је
приносила устима, да јој одбрани чашу, да јој над главом, као какав кров,
држи развијени убрус. Али, маркиза, којој је ово додијало, постаде нервозна,
и вечера се заврши брзо.
Ивета не беше заборавила Сервињијев предлог, па му рече:
– Хоћемо ли сад на острво?
Мати јој препоручи тромим гласом:
 – Само немојте да останете дуго. Ми ћемо вас, уосталом, отпратити до
возара.
И тако пођоше, двоје и двоје, млада девојка и њен пријатељ напред,
путем којим се вуку лађе. Чули су иза себе маркизу и Савала, који су
говорили тихо, веома тихо и веома брзо. Ноћ је била црна, сасвим црна, црна
као мастило. Али, небо је било пуно ватрених тачака, које као да је сејало по
реци, јер је мрачна вода била посута звездама.
Жабе су крекетале и пуштале дуж обале своје устрептале и монотоне
гласове.
Безбројни славуји певали су своју лаку песму кроз мирну ноћ.
Ивета одједном упита:
– Гле! Иза нас не иде нико! Где ли су?
И она викну:
– Мама!
Нико не одговори. Млада девојка настави: – Па, ипак, не могу да буду
далеко; малопре сам их чула.
Сервињи промрмља:
– Мора да су се вратили. Можда је вашој мами било хладно.
И он је повуче напред.
Пред њима се видела нека светлост. То је била крчма Мартинеа,
гостионичара и рибара. На њихову вику, један човек изиђе из куће, и они
уђоше у велики чамац који је био привезан у травуљини уз обалу.
Возар узе весла; тежак чамац крену се, пробуди звезде које су спавале
у води и разигра их у помамну игру, која се постепено стишавала иза њих.
Стигоше на другу обалу и пођоше под велико дрвеће.
Свежина влажне земље лебдела је под високим и густим грањем, на
коме као да је било толико славуја колико лишћа.
Неки клавир у даљини стаде да свира популарни валцер.
Сервињи узе Ивету под руку, и сасвим лагано, он је обухвати око
струка и стеже нежно.
– На шта мислите? – рече.
– Ја? Ни на шта. Веома сам срећна.
– Значи, не волите ме нимало?
– Та, волим вас, Мускад, волим вас много; само, оставите ме са тим на
миру. Време је и сувише лепо да бих слушала ваше глупости.
 Стезао ју је уза се, мада је она лаким покретима покушавала да се
ослободи, и кроз меку и пуну тканину осећао је топлину њеног тела. Он
промуца:
– Ивета?
– Да чујем!
– Ја вас волим, Ивета.
– Ви нисте озбиљни, Мускад.
– Јесам, волим вас већ одавно.
Она је покушавала непрестано да се одвоји од њега, трудила се да
ослободи своју руку која је била пригњечена између њихових груди. И ишли
су са напором, спречени овом везом и овим покретима, кривудајући као
пијани људи.
Он није знао више шта да јој рекне, јер је осећао да се са младом
девојком не разговара као са неком женом, и збуњен, тражио је шта треба да
ради, питао се да ли она на то пристаје или не разуме, и морио је мозак да
нађе речи нежне, тачне, одлучне, које је требало рећи.
Сваки час је понављао:
– Ивета! Слушајте, Ивета!
Затим, одједном, стављајући све на коцку, он је пољуби у образ. Она се
мало трже и рече љутито:
– О, што сте глупи! Хоћете ли да ме оставите на миру?
Тон њеног гласа није одавао ни шта мисли ни шта хоће; али, како му
се чинило да се није сувише наљутила, он притиште усне на њен врат, на
прве златне маље испод косе, на оно чаробно место за којим је тако дуго
жудео.
Она на то стаде снажно да се отима. Али, он ју је држао чврсто, и
бацивши јој другу руку на раме, присили је да окрене главу према њему, и
украде јој с усана дуг и заносан пољубац.
Она му се изви из руку брзим увијањем тела, склизну му низ груди,
ослободи се хитро његова загрљаја и изгуби се у мраку уз гласно шуштање
сукања, које је било слично шуму птице кад хоће да полети.
У први мах, он остаде непомичан, изненађен овом гипкошћу и овим
бекством; па, како није више ништа чуо, викну полугласно:
– Ивета!
Она не одговори. Он пође за њом, испитујући оком помрчину, тражећи
по жбуновима белу сенку коју је морала да оставља за собом њена хаљина.
Све је било црно. Он викну поново, јаче:
 – Госпођице Ивета!
Славуји ућуташе.
Сервињи убрза кораке, мало узнемирен, подижући непрестано глас:
– Госпођице Ивета! Госпођице Ивета!
Ништа. Он стаде, ослушну. Цело острво било је немо; једва да му се
над главом чуло шуштање лишћа. Само су жабе настављале своје звучно
крекетање на обалама.
Он пође од жбуна до жбуна; силазио је до стрмих и шибљем обраслих
обала главног тока, враћао се затим равним и голим обалама мртвог рукавца.
Ишао је до самог Буживала, враћао се до Жабљака, претресао све честаре и
понављао непрестано:
– Госпођице Ивета, где сте? Одговорите! Каква је то шала! Одговорите,
забога! Немојте да вас толико тражим!
У даљини поче да избија сат. Он изброја ударце: поноћ. Тумарао је по
острву већ два часа. Тада му паде на ум да се можда вратила кући, па се и он
крену натраг, преко моста, веома забринут.
Слуга, који беше заспао у наслоњачи, чекао је у предсобљу.
Сервињи га пробуди и упита:
– Је ли се госпођица Ивета одавно вратила? Оставио сам је био на крају
шуме, јер сам морао да учиним једну посету.
Слуга одговори:
– Јесте, господине војводо. Госпођица се вратила пре десет сати.
Он оде у своју собу и леже.
Остао је отворених очију, није могао да заспи. Онај украдени пољубац
беше га узрујао. Размишљао је. Шта је хтела? Шта је мислила? Шта је знала?
Како је била лепа, ватрена!
Његове жудње, заморене животом који је водио, толиким женама које
је имао, толиким љубавима које је проучио, будиле су се пред овим
необичним дететом, тако свежим, привлачним и необјашњивим.
Чу кад изби један, затим два сата. Заиста, неће моћи да заспи. Било му
је топло, знојио се, осећао је на слепоочницама како му срце брзо бије; устаде
да отвори прозор.
У собу уђе свеж ваздух, који он дубоко удахну. Густа помрчина била
је нема, сва црна, непомична. Али, одједном, он спази пред собом, у
баштенском мраку неку светлу тачку; рекао би човек комадић усијаног угља.
Он помисли: „Гле, цигара! То може да буде само Савал“, и он га зовну тихо:
– Леоне!
 Један глас одговори:
– Јеси ли ти, Жане?
– Ја сам. Чекај, ето мене одмах.
Он се обуче, сиђе и приђе свом пријатељу, који је пушио опкорачивши
једну гвоздену столицу.
– Шта радиш ту у ово доба?
Савал одговори:
– Одмарам се!
И удари у смех.
Сервињи му стеже руку:
– Честитам, драги мој! А ја... ја се досађујем.
– То ће рећи да...
– То ће рећи да... Ивета и њена мајка не личе једна на другу.
– Шта је било? Причај.
Сервињи му исприча своје покушаје и свој неуспех, затим настави:
– Заиста, ова мала ме узбуђује. Замисли, нисам могао да заспим. Чудна
ти је ствар девојка. Изгледа нешто тако просто, а не знаш о њој ништа. Жену
која је живела, која је волела, која познаје живот, човек веома брзо схвати.
Кад је у питању невина девојка, напротив, човек не може да разабере ништа.
Углавном, почињем мислити да се она титра са мном.
Савал се љуљао на својој столици. Он рече веома споро:
– Пази, драги мој, она те навлачи на брак. Сети се славних примера. На
исти начин је госпођица Монтихо, која је бар била високог рода, постала
царицом. Немој да изиграваш Наполеона.
Сервињи промрмља:
– Што се тога тиче, не бој се, нисам ни наиван ни цар. Треба бити или
једно или друго па учинити тако нешто. Него, реци ми: спава ли ти се?
– Нимало.
– Хоћеш ли да се прошетамо поред воде?
– Драге воље.
Отворише капију и пођоше низ реку, према Марлију.
Било је свеже доба ноћи, пред свануће, доба дубоког сна, великог
одмора, дубоке тишине. Чак су и тихи шумови ноћи били престали. Славуји
више нису певали; жабе су престале са својом галамом; само је нека
непозната животиња, можда каква птица, пиштала у даљини, слабо,
монотоно, правилно, као неки механички рад.
 Сервињи, који је у извесним тренуцима био песник и филозоф, рече
одједном:
– Тако ти је то. Та девојка ме сасвим збуњује. У аритметици један и
један су два. У љубави један и један требало би да буде један, па ипак су два.
Јеси ли то икад осетио? Ту потребу да упијеш једну жену у себе или да те
нестане у њој? Ја не говорим о животињској потреби грљења, него о оној
душевној и духовној потреби да будеш једно са једним створењем, да му
отвориш сву своју душу, цело своје срце, и да проникнеш његове мисли до
дна. А никад ништа не знаш о њему, никад ниси кадар да откријеш сва
колебања његове воље, његових жеља, његових мишљења. Никад човек не
може, ни најмањим делом, да одгонетне ону загонетку, ону тајанственост
једне душе која нам је тако близу, душе која се крије иза очију што нас
гледају, бистрих као вода, провидних као да ничега тајнога нема иза њих,
душе која нам говори на драга уста, која нам се чине нашим – толико их
желимо; душе која нам речима добацује своје мисли једну по једну, а која,
међутим, остаје даље од нас но што су ове звезде далеко једна од друге,
тајанственија од самих звезда! Зар није то чудно?
Савал одговори:
– Ја то и не тражим. Ја не гледам иза очију. Мало водим рачуна о
садржини, али много о ономе који је носилац садржине.
Сервињи настави:
– Ивета је заиста необична девојка. Како ли ће ме примити ујутру?
Кад стигоше близу Марлија, приметише да небо бледи.
Петлови су почињали да кукуричу по кокошињцима; њихов глас био је
мало пригушен дебљином зидова. Нека птица цвркутала је у парку, лево, и
понављала непрестано исту мелодију наивне и комичне простоте.
– Време је да се вратимо – рече Савал.
Вратише се. Улазећи у своју собу, Сервињи опази кроз отворен прозор
како се небо заруменило.
Он затвори капке, навуче и укрсти тешке свилене завесе, леже и најзад
заспа.
Док је спавао, непрестано је сањао о Ивети.
Неки необичан шум пробуди га. Он се исправи у постељи, ослушну,
али не чу ништа. Затим, одједном, о прозор се осу неко пуцкарање као да
туча пада.
Он скочи из постеље, отрча прозору, отвори га и спази Ивету како стоји
на стази и прегрштима му баца песак у лице.
 Била је у ружичастој хаљини; на глави је имала сламни шешир са
широким ободом и мускетарским пером, и смејала се лукаво и обешењачки.
– Шта је са вама, Мускад, зар још спавате? Шта ли сте то радили ноћас,
кад се будите тако касно? Да се нисте упуштали у пустоловине, сироти мој
Мускад?
Он је стајао засенут јарком дневном светлошћу која му је нагло ударила
у очи, још сав сломљен од умора, и изненађен подругљивом мирноћом младе
девојке.
Он одговори:
– Одмах, одмах, госпођице. Само да замочим нос у воду, па ћу одмах
сићи.
Она узвикну:
– Похитајте, десет је часова. Имам да вам саопштим један велики план,
заверу коју ћемо сковати. Знате да се руча у једанаест часова.
Нађе је на клупи, са књигом на коленима, неким романом. Она га узе
под руку пријатељски, срдачно и весело, као да се синоћ ништа није
догодило, и одвуче га удно баште:
– Ево мог плана. Нећемо послушати маму, ви ћете ме одвести у
Жабљак. Мама каже да честите жене не могу да тамо иду. Мени је сасвим
свеједно да ли се може или не може. Ви ћете ме одвести, зар не, Мускад? И
ми ћемо се бурно провести са веслачима.
Она је сва мирисала, он није могао да одреди какав је то нејасан и лак
мирис лебдео око ње. То није био ниједан од оних тешких мириса њене маме,
него неки лак мирис, у коме као да је било нешто перунике, а можда и мало
врбене.
Одакле је долазио овај неодређен мирис? Из хаљине, из косе, или са
тела? Питао је то себе, и како му је Ивета говорила из велике близине,
запахњивао га је посред лица њен свежи дах, који је он удисао с исто таквим
уживањем. На то му паде на ум да овај мирис, који се трудио да распозна,
постоји можда само у његовим очараним чулима, и да је само варљиво
испарење ове младе и заводљиве љупкости.
Она му је говорила:
– Дакле тако, Мускад, као што сам рекла. Пошто ће бити веома топло
по ручку, мама неће хтети да изиђе. Она је веома трома кад је топло.
Оставићемо је са вашим пријатељем а мене ћете ви одвести. Мислиће да сам
отишла у шуму. Да знате само како бих волела да видим Жабљак\
 Дођоше тако до ограде, према самој Сени. Талас сунца падао је на
успавану и блиставу реку. Лака магла, изазвана топлином, дизала се са ње,
водена пара која је на површини реке остављала танку, блештаву измаглицу.
С времена на време пролазио је понеки чамац, брзи чун или гломазна
барка, а у даљини чуо се краћи или дужи писак, писак возова који сваке
недеље сручују Парижане у околину, и писак пароброда који најављује своју
близину ради пролаза кроз брану код Марлија.
Али звонце зазвони.
Звало је на ручак. Они се вратише.
За ручком се ћутало. Тешко јулско подне притискивало је земљу,
мучило жива створења. Топлота је изгледала густа, умртвљавала и духове и
тела. Обамрле речи нису силазиле с усана, а покрети су изгледали мучни, као
да је ваздух постао отпоран, као да је било тешко пролазити кроз њега.
Једина Ивета, иако је ћутала, као да је била узбуђена, нервозна и
нестрпљива.
Одмах по ручку, она упита:
– Како би било да се прошетамо по шуми? Биће веома пријатно под
дрвећем.
Маркиза, која је изгледала изнурена, рече:
– Јеси ли ти при себи? Зар се може изићи по оваквом времену?
Млада девојка, очарана, настави:
– Лепо! Оставићемо ти барона, да ти прави друштво. Мускад и ја
успузаћемо се на обалу и сешћемо на траву да читамо.
Окрену се Сервињију и рече:
– Пристајете ли?
– Стојим вам на расположењу, госпођице.
Она отрча по шешир.
Маркиза слеже раменима и уздахну:
– Баш је луда!
Затим лено, уморно, заљубљеним и спорим покретом, пружи своју
дивну, бледу руку барону, који је лагано пољуби.
Ивета и Сервињи одоше. Прво пођоше обалом, пређоше преко моста и
стигоше на острво: затим седоше на обалу, према брзом рукавцу, под врбе,
јер је било сувише рано за Жабљак.
Млада девојка одмах извади из џепа једну књигу и рече смејући се:
– Мускад, читајте ми.
 И пружи му књигу.
Он хтеде да се извуче:
– Ја, госпођице? Па, ја не умем да читам!
Она настави озбиљно:
– Нећу извињења, нећу никаквих разлога. Хоћете ли још да играте
улогу лепог обожаваоца? Све за ништа, је ли тако? То је ваша девиза?
Он узе књигу, отвори је и изненади се. То је била нека расправа о
инсектима. Расправа о мравима, од неког енглеског писца. Сервињи у чуду
остаде непомичан, мислећи да збија шалу са њим, али она му рече
нестрпљиво:
– Но, читајте!
Он упита:
– Је ли то нека опклада или обична ћуд?
– Није, драги мој, видела сам ту књигу код једног књижара. Рекли су
ми да је то нешто најбоље о мравима, и помислила сам да би било занимљиво
проучавати живот ових малих животињица, посматрајући их како трче по
трави; читајте!
Она се испружи потрбушке, ослањајући се лактовима о земљу, са
главом међу рукама, очију упртих у траву.
Он узе да чита:
– Нема сумње, од свих животиња мајмуни антропоиди најближи су
човеку својом анатомском структуром; али, ако посматрамо живот мрава,
њихову друштвену организацију, њихове велике заједнице, куће и путеве,
њихову навику да припитомљавају животиње, па чак и да стварају робове,
морамо им признати право да захтевају место поред човека на лествици
интелигенције...
И он настави једноликим гласом, заустављајући се с времена на време
да упита:
– Зар није доста?
Она је главом одговарала да није; и како је врхом ишчупане травке била
придигла једног залуталог мрава, она се забављала тиме што га је
присиљавала да се креће са једног краја на други, обрћући стабљику чим би
животиња дошла до њеног краја. Са највећом и немом пажњом слушала је
све чудне појединости о животу ових ситних животиња, о њиховим
подземним уређајима, о начину на који гаје, затварају и хране лисне ваши,
да би пиле слатку течност коју ове луче, као што ми негујемо краве у нашим
стајама; о њиховом обичају да припитомљавају ситне слепе инсекте, који
чисте мравињаке, и да одлазе у рат по робље, које ће се старати о
победиоцима са толико бриге да ће ови изгубити чак и навику да једу сами.
И мало-помало, као да се нека материнска нежност беше пробудила у
њеном срцу према овој тако мајушној и тако паметној животињици, Ивета је
пусти да јој пуже по прсту, гледајући је узбуђено, са жељом да је пољуби.
Кад је Сервињи прочитао како мрави живе у заједници, како између
себе приређују пријатељске утакмице у снази и вештини, одушевљена млада
девојка хтеде да пољуби инсекта, који јој измаче и поче да јој мили по лицу.
Она на то врисну, као да јој је претила страшна опасност, и са
престрављеним покретом стаде да се удара по образу, да би отерала
животињицу. Сервињија обузе луди смех; он скиде мрава у близини косе, и
на место где га је ухватио спусти дуг пољубац; Ивета не измаче чело.
– Ово више волим него неки роман. Хајдемо сад у Жабљак\
Стигоше до оног дела острва који је био уређен као парк и засађен
огромним дрветима. Парови су лутали под високим крошњама, дуж Сене, по
којој су клизили чамци. То су биле раскалашне девојке са младим људима,
раднице са својим љубавницима, који су ишли у кошуљи, са капутом преко
руке, са забаченим шеширом, пијаничка и уморна лица, грађани са својим
породицама, жене у празничном оделу и деца која су трчкарала као пилићи
око својих родитеља.
Удаљен и непрекидан жагор људских гласова, потмула и велика граја
одавали су близину локала који је био тако драг лађарима.
Они га одједном угледаше. Огроман брод, покривен кровом, привезан
уз обалу, био је начичкан женкама и мужјацима, који су седели за столовима
и пили, или су стајали и викали, певали, урлали, играли, скакали, уз стењање
некаквог неусклађеног клавира, који је давао звуке као кад се удара у бакрач.
Високе риђокосе девојке излагале су спреда и позади двоструку
примамљивост својих груди и својих бутина, и пролазиле између столова с
изазивачким погледом, црвених усана, полупијане, са бестидним речима на
устима.
Друге су помамно играле пред полунагим момцима, који су имали на
себи платнене панталоне и памучне мајице, а на глави носили шарене капе
као џокеји.
Из целе гомиле дизао се задах зноја и пудера, испарење мириса и тела.
Пијанци за столовима испијали су течности беле, црвене, жуте, зелене,
викали, дерали се без разлога, попуштајући неодољивој потреби да праве
буку, животињској потреби да уши и мозак испуне грајом.
 Овде-онде, понеки пливач, који је стајао на крову, скакао је у воду и
прскао најближе госте, који су при томе урлали као дивљаци.
Реком је пролазила читава флота чамаца. Дугачки и узани чунови
пролазили су са голоруким веслачима, којима су мишићи одскакали под
опаљеном кожом. Веслачи у оделу од црвеног или плавог фланела, са плавим
или црвеним сунцобранима над главом, који су блештали на јарком сунцу,
устурали су се на стражњем седишту чамца, те је изгледало као да јуре по
води у непомичном и дремовном положају.
Тежи чамци пролазили су лагано, крцати светом. Један мало накресани
ђак, који је хтео да покаже шта зна, веслао је са покретима воденичких крила
и сударао се са свим чамцима, чији су га веслачи грдили; затим, пошто умало
не удави два пливача, он брзо умаче, док се за њим дизала паклена граја
гомиле што се беше окупила у великој кафани на води.
Ивета, сва радосна, пролазила је са Сервињијем испод руке кроз ову
хучну измешану гомилу, изгледала је срећна због овог сумњивог гурања и
загледала девојчуре мирним и благонаклоним погледом.
– Погледајте ову, Мускад, како има лепу косу! Изгледа да се добро
забавља.
Један веслач који је седео за клавиром, у црвеном оделу и с огромним
сламним шеширом на глави, засвира неки валцер. Ивета одједном обухвати
свога пратиоца и понесе га оном помамом коју је уносила у игру. Окретали
су се тако дуго и тако махнито да их је сав свет гледао. Присутни се беху
попели на столове и давали су ногама неку врсту такта; други су ударали у
чаше, а свирач као да се распомамио: лупао је коштаним диркама измахујући
рукама, мичући лудачки целим телом, клатећи бесно главу коју му је
заклањао огромни шешир.
Одједном стаде, сроза се на земљу и скљока се колико је дуг на под,
сахрањен својим шеширом, као да је умро од изнурености. Гласан смех заори
се у кафани и сви ударише у пљесак.
Четири пријатеља прискочише као у случајевима кад се деси каква
несрећа, подигоше свога друга и однеше га, држећи га за ноге и за руке,
пошто су му на трбух положили онај кров што га је носио на глави.
Један лакрдијаш који је ишао за њима запева Dе Рrofundis, а иза лажног
мртваца образова се спровод, који се упути острвским путевима и повуче за
собом госте, шетаче, и све на које наиђе успут.
Ивета потрча са њима, сва очарана, смејући се од свег срца,
разговарајући са свима, раздрагана живошћу и грајом. Млади људи уносили
су јој се у очи, прибијали се уз њу, успаљени, чинило се да су је мирисали,
свлачили очима; Сервињи се побоја да се ова пустоловина не сврши зло.
 Поворка се кретала непрестано, све брже и брже, јер су четири носача
почели да трче, праћени гомилом која је урлала. Али, одједном се упутише
обали, зауставише се на ивици воде, заклатише у часу свог друга, а затим,
пустивши га сва четворица у исти мах, бацише га у реку.
Огроман узвик радости заори се из свих уста, док је пијанист,
ошамућен, брборио, псовао, кашљао, повраћао воду и, углибљен у блато,
покушавао да изиђе на обалу.
Његов шешир, који матица беше понела, донесе један чамац.
Ивета је скакала од задовољства, пљескала рукама и понављала:
– Ох! Мускад, како се забављам, како се забављам!
Сервињи ју је посматрао, уозбиљен, мало незадовољан, мало увређен
што је види тако расположену међу овим олошем. Неки нагон бунио се у
њему, онај нагон пристојности који човека отмена рода не напушта никад,
чак и кад се заборави, онај нагон који га држи по страни од сувише ружних
присности и сувише прљавих додира.
У чуду, говорио је у себи:
– Врага, види се да си од расе.
И дође му да јој доиста каже ти, као што јој је говорио ти у својим
мислима, као што човек одмах говори ти женама које су свачије, чим их
први пут види. Више је није нимало разликовао од риђокосих створења која
су се тискала око њих и која су својим промуклим гласовима говорила
бестидности. Ове непристојне речи ишле су кроз гомилу, кратке и звучне,
као да су лебделе над њом, рођене у гомили као муве на буњишту. Оне као
да нису никог ни вређале ни изненађивале. Ивета као да их није ни чула.
– Мускад, хоћу да се купам – рече она – купаћемо се у отвореној реци.
Он одговори:
– На служби, госпођице. – И њих двоје одоше у купалишну канцеларију
да узму костиме. Она се свуче прва и сачека га на обали, смешећи се пред
толиким погледима. Затим заједно уђоше у млаку воду.
Она је пливала сва срећна, сва опијена, сва раздрагана миловањем воде,
дршћући од чулног уживања, подижући се сваким замахом као да хоће да
искочи из реке. Он ју је једва стизао, задихан, незадовољан што се осећа
осредњим. Али, она успори брзину, окрену се нагло и изврну се на леђа,
скрштених руку, очију упртих у небеско плаветнило. Он је посматрао
таласасте облике њенога тела, опружене овако на површини реке, чврсте
дојке које су се биле приљубиле уз лаку тканину и одавале своју облину и
истакнуте врхове, трбух мало испупчен, бедра мало утонула, голе листове
који су се преливали кроз воду и малу ножицу која се помаљала из таласа.
 Видео ју је целу, као да је тим показивањем хтела да га изазове, да се
понуди, или да се опет титра са њим. И он је пожеле са страсним жаром и
раздраженом жудњом. Одједном, она се окрену, погледа га и стаде да се
смеје.
– Што изгледате смешни! – рече.
Ово подсмевање боцну га, наљути, испуни пакосним гневом, исмејаног
љубавника; и попуштајући изненада некој нејасној жељи да врати увреду,
жељи да се освети, да је увреди, рече:
– Свиђа ли вам се овај живот?
Она упита сасвим озбиљно:
– Шта то?
– Но, немојте да збијате шалу са мном! Знате добро шта хоћу да кажем!
– Не знам, часна реч!
– Нека једном буде крај овој комедији. Хоћете ли или нећете?
– Не разумем вас.
– Нисте ви тако глупи. Уосталом, рекао сам вам то синоћ.
– Шта то? Заборавила сам.
– Да вас волим.
– Ви?
– Ја.
– Ви се шалите.
– Кунем вам се.
– Па, лепо, докажите то.
– Ништа друго и не желим.
– Него шта?
– Да то докажем.
– Па, лепо, докажите.
– Тако нисте говорили синоћ!
– Нисте ми ништа предложили.
– Којешта!
– А осим тога, не треба да се обраћате мени.
– Дивота! Него коме?
– Мами, разуме се.
Он прсну у смех.
 – Вашој мајци? Збиља, ви претерујете!
Она одједном постаде веома озбиљна и погледа га право у очи:
– Слушајте, Мускад, ако ме заиста толико волите да бисте ме узели за
жену, говорите прво са мамом, а ја ћу вам дати одговор после.
Њему се учини да опет збија шалу са њим, и, бесан од љутине, рече:
– Госпођице, ви сте ме заменили са неким другим.
Она га је гледала непрестано, својим благим и бистрим очима.
Оклевала је неко време; затим рече:
– Не могу да вас разумем!
Он на то одговори живо, са нечим наглим и опаким у гласу:
– Молим вас, Ивета, нека буде крај овој смешној комедији, која траје и
сувише дуго. Ви изигравате глупу девојчицу, и та вам улога не приличи,
верујте. Ви знате добро да између нас не може бити речи о браку... него о
љубави. Рекао сам вам да вас волим – то је истина – и то понављам: волим
вас. Немојте се правити да не разумете, и не сматрајте ме будалом.
Стајали су у води, једно према другоме, одржавајући се на површини
само лаким покретима руке. Она остаде још неколико тренутака непомична,
као да оклева да схвати смисао његових речи; затим, одједном поцрвене,
поцрвене до саме косе. Цело лице обли јој нагло руменило, од врата до
ушију, које готово помодреше; и не рекавши ни речи, она побеже према
обали, пливајући из све снаге великим брзим замасима. Он није могао да је
стигне, и дувао је од умора пливајући за њом.
Она изиђе из воде, узе свој огртач и уђе у кабину и не осврнувши се.
Сервињи се облачио дуго, у недоумици шта да ради, смишљајући шта
да јој рекне, питајући себе да ли да се извини или да истраје.
Кад се обукао, она је већ била отишла, сасвим сама. Он се врати лагано,
брижан и збуњен.
Маркиза се шетала под руку са Савалом, по кружној стази око
травњака.
Кад угледа Сервињија, она рече оним немарним гласом који је имала
од синоћ:
– Зар нисам рекла да не треба излазити по оваквој врућини? Ето, Ивету
је ударила сунчаница. Отишла је да легне. Била је црвена као булка, јадно
дете, и има страшну главобољу. Мора да сте шетали по сунцу, правили
лудорије. Шта знам? Ви сте исто тако неразумни као и она.
Млада девојка не сиђе на вечеру. Хтедоше да јој однесу јело у собу, али
она се беше закључала; одговори им кроз врата да није гладна и замоли да је
оставе на миру. Оба млада човека отпутоваше у десет сати и обећаше да ће
опет доћи идућег четвртка, а маркиза седе пред отворен прозор да сања,
слушајући у даљини како оркестар веслачке игранке сипа своју веселу
музику у велику свечану тишину ноћи.
Увежбана за љубав и љубављу, као што је човек увежбан за јахање или
за веслање, она је подлегала изненадним нежностима, које су је сналазиле
као нека болест. Ове љубави обузимале су је изненада, и то сву, доводиле је
до безумља, чиниле је нервозном или је мучиле, према томе да ли су биле
усхићене, страсне, драматичне или сентименталне.
Она је била једна од оних жена које су створене да воле и да буду
вољене. Веома ниског порекла, дигнута до високог друштва љубављу од које
је, готово и не знајући, начинила занимање, поступајући по нагону, по
урођеној вештини, она је примала новац као пољупце, сасвим природно, не
правећи разлике, служећи се својим изванредним њухом без размишљања и
просто, као што раде животиње које животна потреба чини оштроумним.
Много људи је прошло кроз њен загрљај, а она није осетила никакву љубав
према њима, нити је осетила одвратности према њиховим пољупцима.
Она је подносила чије било загрљаје са мирном равнодушношћу, као
што човек на путу једе што стигне, јер треба да живи. Али, с времена на
време, њено срце или њено тело запалило би се, и она је тада падала у дубоку
страст која је трајала по неколико недеља или неколико месеци, према
телесним и душевним својствима њеног љубавника.
То су били најслађи тренуци њеног живота. Волела је свом својом
душом, свим својим телом, страсно и са заносом. Бацала се у љубав као што
се човек баца у реку да се удави, и предавала јој се, готова да умре ако треба,
занета, залуђена, безгранично срећна. Сваки пут је уображавала да тако
нешто раније није никад осетила, и веома би се зачудила кад би је ко
подсетио колико је било разних људи о којима је по читаве ноћи сневала,
гледајући звезде.
Савал је беше задобио, освојио јој и тело и душу. Мислила је на њега,
уљуљкивана његовом сликом и његовом успоменом, у тихом усхићењу
потпуне среће, среће садање и извесне.
На лак шум иза себе она се окрену. Ушла је Ивета, још обучена као по
дану, али бледа и светлих очију, као после великог умора.
Она се наслони на ивицу отвореног прозора према својој мајци.
– Морам да говорим са тобом – рече.
Маркиза је погледа зачуђено. Она је волела Ивету као себична мати,
поносита на њену лепоту, као што је човек поносан на богатство, још и сама
сувише лепа да би била љубоморна, сувише равнодушна да би правила
планове које су јој приписивали, али и сувише оштроумна да не би била
свесна ове вредности.
Она одговори:
– Да чујем, дете моје, шта имаш да ми кажеш?
Ивета је гледала мајку као да је хтела да чита у дну њене душе, као да
је хтела да погоди сва осећања што ће их пробудити њене речи.
– Ево шта је. Малопре се догодило нешто веома необично.
– Шта то?
– Господин де Сервињи рекао ми је да ме воли.
Маркиза је узнемирено чекала. Пошто Ивета није више говорила, она
упита:
– Како ти је то рекао? Изјасни се!
На то млада девојка седе уз крило своје мајке, мазно се привијајући као
што је имала обичај, стеже јој руке и додаде:
– Запросио ме је.
Госпођа Обарди нагло се трже од чуда и узвикну:
– Сервињи? Та ти ниси при себи!
Ивета није скидала поглед са лица своје мајке и мотрила је на њему
мисао и њено изненађење. Она упита озбиљним гласом:
– Зашто нисам при себи? Зашто ме господин де Сервињи не би узео?
Маркиза промуца збуњено:
– Ти си се преварила, то није могућно. Ниси добро чула или ниси добро
разумела. Господин де Сервињи је и сувише богат за тебе... и сувише... и
сувише... Парижанин да би се оженио.
Ивета се беше лагано придигла. Она додаде:
– Али, ако ме воли као што каже, мама?
Њена мати прихвати мало нестрпљиво:
– Ја сам мислила да си довољно одрасла и да довољно познајеш живот
да би долазила на такве мисли. Сервињи је човек који бурно живи и велики
је себичњак. Он ће се оженити само женом свога положаја и свога богатства.
Ако те је запросио... значи да хоће... да хоће...
Неспособна да изрази своју сумњу, маркиза ућута за час, затим
настави:
– Остави ме на миру, иди па спавај!
И млада девојка, као да је сад знала што је желела, одговори послушно:
 – Идем, мама.
Она пољуби мајку у чело и удаљи се мирним кораком.
Кад хтеде да прекорачи праг, маркиза је зовну:
– А твоја сунчаница? – упита.
– Нисам је ни имала. Била сам узрујана због овога.
Маркиза додаде:
– Говорићемо још о томе. Али, припази, немој више да остајеш насамо
са њим за неко време, и буди уверена да те неће узети, разумеш, и да хоће
само да те... компромитује.
Није нашла ништа боље да изрази своју мисао. И Ивета се повуче у
своју собу.
Госпођа Обарди се замисли.
Живела је толико година спокојно у љубави и богатству, и од себе беше
брижљиво одстранила сва размишљања која би могла да је забрину,
узнемире или ожалосте. Никад није хтела да се упита шта ће бити с Иветом;
имаће времена да размишља о томе кад наиђу тешкоће. Она је осећала,
својим нагоном куртизане, да се њена кћи неће моћи удати за човека који је
богат и припада одиста отменом свету, сем неким сасвим невероватним
случајем, једним од оних изненађења у љубави која пењу пустоловке на
престоле. На то, међутим, није рачунала, јер је и сувише била заузета собом
да би кројила планове који се ње непосредно не тичу.
Ивета ће, без сумње, бити оно што и њена мајка. Биће жена која живи
од љубави. Зашто не? Али, никад маркиза није смела да се упита ни кад ни
како ће се то догодити.
И ево јој сада њена кћи, одједном, неочекивано, поставља једно од оних
питања на која не може да се одговори, и тера је да заузме известан став у
једној ствари тако тешкој, тако тугаљивој, тако опасној у сваком погледу, и
тако мучној за њену савест, за савест коју треба показати кад се ради о своме
детету и о овим стварима.
Она је имала и сувише урођеног лукавства, лукавства које је дремало,
али никад није било успавано, да би се ма и за часак преварила у намерама
Сервињијевим, јер је из искуства познавала људе, нарочито људе ове врсте.
Зато је, после Иветиних првих речи, и узвикнула, готово нехотице:
– Сервињи да те узме? Та, ти ниси при себи!
Овај лукави, препредени човек, весељак и женскарош, употребио је ово
старо средство. Шта ли ће сад? А она, мајка, како да обавести јасније своју
малу, како да је одбрани? Јер би Ивета могла да почини велике глупости.
 Ко би икад помислио да је ова велика девојка остала тако наивна, тако
мало обавештена и тако мало лукава?
И маркиза, у великој недоумици и већ заморена размишљањем,
довијала се шта треба да ради, и није могла ништа да смисли, јер јој је
положај изгледао заиста тежак.
Исцрпљена овим бригама, она помисли:
– Ништа! Мотрићу на њих добро, и поступаћу према приликама. Ако
устреба, говорићу и са Сервињијем; он је оштроуман, и он ће ме на прву реч
разумети.
Она се не упита шта ће му рећи, ни шта ће он одговорити, ни какав би
споразум могао међу њима да се склопи; али, била је срећна што се
опростила ове бриге и што не мора да доноси никакву одлуку, па стаде
поново да мисли на лепога Савала. Са погледом који је блудео у ноћ,
окренута десно, ка оној магловитој светлости што лебди над Паризом, она
посла обема рукама пољупце према великој вароши, брзе пољупце које је
бацала у мрак, један за другим, не бројећи их; и сасвим тихо, као да још са
њим говори, прошапута:
– Волим те, волим те!

III

Ни Ивета није спавала. Као и њена мати, и она се налактила на отворен

прозор, и очи јој се напунише сузама, првим сузама жалости.
Дотле је живела и расла у спокојној и непомућеној безбрижности
срећне младости. Зашто да мисли, размишља и тражи? Зашто не би била
девојка као остале девојке? Зашто да се слутња, бојазан и мучна сумња
увлаче у њу?
Свима се чинило да зна све, јер је изгледало да говори о свему и јер је
примила тон, понашање и смеле речи људи који су живели око ње. Али, она
није знала више од какве у манастиру васпитане девојчице, а смеле речи
говорила је по сећању, не из обавештености и смелости, него по оној
способности за угледање и примање што је имају жене.
Говорила је о љубави као што би син неког сликара или музичара у
својој десетој или дванаестој години говорио о сликарству или музици. Знала
је, или боље рећи, нагађала је какву тајанственост крије та реч, јер је и
сувише шала прошапутано у њеном присуству, те је њена невиност морала
да буде мало обавештена; али, како би по томе могла извести да све породице
нису сличне њеној?
 Њеној мајци љубили су руку са видним поштовањем; сви њихови
пријатељи носили су титуле; сви су били или изгледали богати; сви су
пријатељски говорили о принчевима краљевске крви. Два краљевића чак
долазила су више пута увече код маркизе! Како је могла да зна!
А онда, била је по природи безазлена. Није тражила, није процењивала
људе као што је чинила њена мати. Живела је спокојно, и сувише радосна
што живи, и није ју бринуло ни најмање оно што би изгледало сумњиво
створењима мирнијим, озбиљнијим, повученијим, мање необузданим и
мање задовољним.
Али, сад је одједном Сервињи, са неколико речи, чију је суровост
осетила мада их није разумела, пробудио у њој неко изненадно и у први мах
несвесно неспокојство, а после страх који јој није давао мира.
Вратила се кући, побегла као рањена звер, доиста тешко рањена овим
речима које је непрестано понављала у себи да би проникнула њихов смисао,
да би погодила сав њихов значај: „Ви знате добро да између нас не може
бити речи о браку... него о љубави?“
Шта је хтео да каже! И нашто та увреда? Она, дакле, није нешто знала,
неку тајну, неку срамоту? И, без сумње, то није знала само она. Али, шта је
то? Збунила се, запрепастила, као кад човек открије неко скривено
неваљалство, неверство личности коју воли, кад доживи један од оних
пораза срца који га доводе до лудила.
И она је мислила, размишљала, тражила, плакала, нагрижена страхом
и сумњом. Затим се њена млада и весела душа разведри, и она стаде да
удешава једну авантуру, да измишља неприродну и драматичну ситуацију,
састављену по разним успоменама из поетских романа које је читала.
Опомињала се узбудљивих обрта, мрачних и нежних доживљаја, које је
мешала, од којих је стварала свој рођени живот, којима је улепшавала
наслућену тајанственост што је застирала њен живот.
Више није очајавала: сневала је, подизала вео, замишљала невероватне
заплете, хиљаду ствари необичних, страшних, па ипак примамљивих са
њихове необичности.
Да није случајно ванбрачна кћи каквог кнеза? Да није њену мајку,
заведену и напуштену, наименовао маркизом неки краљ, Виктор-Емануел
можда, па је морала да побегне испред гнева његове породице?
Или да није дете које су родитељи напустили, родитеља из високог
племства и веома чувени плод грешне љубави, који је маркиза прихватила,
усвојила и однеговала?
И друге још претпоставке пролазиле су јој кроз главу. Примала их је
или одбацивала, како јој се свидело. Разнежавала се према самој себи, срећна
у ствари, и тужна у исти мах, задовољна нарочито што постаје јунакињом из
романа, која има да се покаже, да да себи важности, да узме отмено и
достојанствено држање. И помишљала је на улогу коју ће морати да одигра
у догађајима што их је назирала. Ту улогу видела је нејасно, као улогу неке
личности у делима господина Скриба или госпође Санд. Та улога била би у
оданости, поносу, самоодрицању, величини душе, нежности и лепим речима.
Њена нестална природа готово је уживала у овом новом положају.
Размишљала је до вечери шта ће да ради и тражила начин на који ће да
ишчупа истину од маркизе.
И кад је пала ноћ, подесна за трагичне ситуације, смислила је била,
најзад, просто и вешто лукавство да сазна што је хтела: да изненада каже
мајци да је Сервињи запросио.
На ову реч изненађеној госпођи Обарди зацело ће се омаћи нека реч,
неки узвук који ће унети светлост у душу њене кћери.
И Ивета је одмах извршила своју намеру.
Очекивала је експлозију чуђења, изливе љубави, исповест пуну
покрета и суза.
Али, на њеној мајци није се видело ни да је изненађена ни да је
неутешна; њој као да је то све било само непријатно; и по збуњеном и
незадовољном тону којим јој је мајка одговарала, млада девојка, код које се
одједном пробудило све женско лукавство, оштроумље и препреденост,
разумела је да не треба наваљивати, да је тајна друге природе, да би мајци
било мучно да је она сазна и да би требало да је сама погоди; и она се вратила
у своју собу, стегнута срца, очајне душе, смождена страхом од неке праве
несреће, не знајући тачно ни откуд ни зашто је овако узбуђена. И плакала је,
налакћена на прозор.
Плакала је дуго и није мислила ни на шта, није тражила да сазна ништа
више; и мало-помало, савлада је умор и она затвори очи. Спавала је неколико
минута, оним тешким сном преморених људи, који немају снаге да се свуку
и легну у постељу, оним оловним сном са наглим буђењем кад глава склизне
са руку.
Легла је тек у први освит дана, кад је јутарња хладноћа натерала да
остави прозор.
Сутрадан и још један дан она сачува озбиљно и меланхолично држање.
У њој се обављао непрекидан и брз рад, рад размишљања; учила је да мотри,
да погађа, да умује. Изгледало јој је да нека још мутна светлост осветљава
на нов начин људе и ствари око ње; и сумњала је у све људе, у све што је
веровала, у своју мајку. Све претпоставке претресла је у ова два дана.
Узимала је у обзир све могућности, доносила је најсупротније одлуке, са
наглошћу своје променљиве и неумерене природе. У среду је утврдила читав
план, читаво правило како ће да се влада и како ће да мотри. У четвртак
изјутра устала је с одлуком да буде лукавија од сваког полицајца и
наоружана против целог света.
Штавише, решила се да узме за девизу ове две речи: „Само ја“, и више
од једног сата смишљала је како да их распореди, да би направиле добар
утисак, урезане око њеног почетног писмена на хартији за писма.
Савал и Сервињи дођоше у десет сати. Млада девојка пружи руку
опрезно, без забуне, и рече срдачним, иако озбиљним гласом:
– Добар дан, Мускад, како сте?
– Добар дан, госпођице, хвала Богу, а ви?
Он је вребао на њен израз. „Какву ли ће комедију да одигра са мном?“,
говорио је у себи.
И пошто маркиза узе под руку Савала, он узе исто тако Ивету, и они
стадоше да обилазе око травњака, помаљајући се и губећи се иза честара и
великих дрвета.
Ивета је ишла мирно и озбиљно, гледала у песак на стази, и као да је
једва слушала оно што јој је Сервињи говорио; није му ништа одговарала.
Одједном, она га запита:
– Мускад, јесте ли ми заиста пријатељ?
– Разуме се, госпођице!
– Али, прави, прави пријатељ?
– Сав сам ваш пријатељ, госпођице, телом и душом.
– Толико да ми једанпут не слажете, само једанпут?
– Чак и двапут, ако устреба.
– Да, госпођице.
– Лепо, шта мислите, али сасвим искрено, о кнезу Кравалову?
– Ах дођавола!
– Видите да се већ спремате да слажете!
– Не, него тражим речи, тачне речи. Боже мој, кнез Кравалов је Рус...
прави Рус, који говори руски, који се родио у Русији, који је можда имао
путну исправу да дође у Француску, и код кога је лажно једино име и титула.
Она га је гледала право у очи:
– Хоћете да кажете да је?...
Он се мало устеже, затим се реши:
– Обичан пустолов, госпођице.
 – Хвала. Витез Валреали није ништа бољи?
– Као што сте рекли.
– А господин де Белвињ?
– Тај је нешто друго. То је човек из унутрашњости, частан... до извесне
мере... само мало оронуо... јер је живео веома неуредно...
– А ви?
Он одговори без устезања:
– Ја, ја сам вам оно што се зове распикућа, човек из добре породице,
који је имао даровитости, али ју је утрошио на досетке, који је имао здравља,
али га је упропастио у банчењу, који је, можда, имао вредности, али ју је
расуо не радећи ништа. Остало ми је још једино богатство, извесно искуство
живота, прилично велика слобода од предрасуда, велико презирање људи,
па чак и жена, веома дубоко осећање бескорисности свега што чиним и
широка трпељивост према општој покварености. Међутим, у извесним
тренуцима, имам још искрености, као што и сами видите, и чак сам кадар и
да волим, као што бисте могли да видите. С овим манама и овим добрим
странама ја вам стојим на располагању, госпођице, умно и телесно; можете
да располажете са мном по својој вољи; ето какав сам.
Она се није смејала; слушала је, испитивала речи и намере.
Она прихвати:
– Шта мислите о грофици Лами?
Сервињи одговори живо:
– Допустите ми да не дајем своје мишљење о женама.
– Ни о једној?
– Ни о једној.
– Значи да мислите веома лоше... о свима. Дед, размислите, зар не
чините никакав изузетак?
Он стаде да се смеје с оном дрскошћу која га скоро никад није
остављала; и с оном суровом смелошћу од које је начинио своје оружје, рече:
– Присутне личности увек се изузимају.
Она поцрвене мало, али упита сасвим мирно:
– А шта мислите о мени?
– Хоћете да вам кажем? Лепо. Мислим да сте веома паметна, веома
искусна девојка, која уме веома вешто да се претвара, да забавља људе, да
крије своја гледишта, да разапиње своје мреже, и која чека, не хитајући... на
догађај.
 Она упита:
– То је све?
– То је све.
Она на то рече веома озбиљно:
– Потрудићу се да промените то мишљење, Мускад.
Затим приђе својој мајци, која је, оборене главе, ишла ситним
корацима, оним тромим ходом којим се иде кад се у шетњи разговара сасвим
тихо о стварима веома присним, веома пријатним. Ишла је полако и цртала
по песку врхом свога сунцобрана, разне фигуре, можда писмена, и говорила
је не гледајући у Савала, говорила је дуго, лагано, наслањајући се на његову
руку, припијена уза њ. Ивета одједном управи очи на њу, и једна слутња,
тако нејасна да није била начисто са њом, више осећај него сумња, прође јој
кроз главу, као што преко земље прелети сенка облака кога тера ветар.
Звоно објави ручак.
Јело се без речи, скоро суморно.
У ваздуху се предосећала олуја. Густи непомични облаци као да су
били у заседи у дну видика, неми и тешки, али пуни буре.
Чим попише каву на тераси, маркиза упита:
– Но, чедо моје, хоћеш ли да се прошеташ данас са својим пријатељем
Сервињијем? Време је као наручено да се човек освежи у шуми.
Ивета баци на њу брз поглед и одмах обори очи:
– Нећу, мама, данас нећу да излазим.
Маркизи ово као да није било по вољи; она навали:
– Иди, прошетај се мало, дете моје, пријаће ти.
На то Ивета одговори осорним гласом:
– Нећу, мама, данас ћу остати код куће; ти знаш зашто; рекла сам ти то
неко вече.
Госпођа Обарди није више на то ни мислила, обузета жељом да остане
сама са Савалом. Она поцрвене, збуни се, и неспокојна себе ради, јер није
знала како би остала слободна час-два, промуца:
– Имаш право, ја сам сасвим заборавила. Не знам где ми је била памет.
Ивета узе један вез, који је називала „јавним спасом“ и којим је
занимала своје руке пет-шест пута годишње, у данима потпуне тишине, па
седе на једну ниску столицу поред своје мајке, док су гости, опкорачивши
столице, пушили цигаре.
 Часови су пролазили у тромом разговору који је непрестано замирао.
Маркиза је била узрујана и бацала је на Савала избезумљене погледе,
тражила неки повод, неко средство да удаљи своју кћер. Најзад увиде да неће
успети, па не знајући више какво лукавство да употреби, рече Сервињију:
– Драги војводо, останите обојица вечерас. Ићи ћемо сутра на ручак у
ресторан Фурнез, у Шату.
Он разумеде, насмеши се и поклони:
– Како год ви желите, маркизо.
И дан протече лагано, мучно, под претњом буре.
Време за вечеру примицало се мало-помало. Стуштено небо застирало
се спорим и тешким облацима. Ни најмањи поветарац није се осећао у
ваздуху.
И за вечером се ћутало. Нека нелагодност, нека тегоба, неки
неодређени страх као да је учинио немим оба човека и обе жене.
Пошто сто би распремљен, остадоше сви на тераси, заподевајући
разговор само у дугим размацима. Ноћ се спуштала: тешка и загушљива ноћ.
Одједном видик расцепи огромна ватрена вијуга, која блиставим и бледим
пламеном осветли четири лица већ утонула у мрак. Затим се у даљини
разлеже грмљавина, потмула и слаба, као кад кола прелазе преко моста;
спарина као да се повећавала, ваздух као да је нагло постао још тежим, а
вечерња тишина још дубљом.
Ивета устаде.
– Идем да легнем – рече – не могу да поднесем олују.
Она принесе своје чело маркизи, пружи руку младим људима и оде.
Како је њена соба била изнад саме терасе, лишће великог кестена,
засађеног пред вратима, осветли се убрзо зеленом светлошћу. Сервињи се
загледа нетремице у ово бледо осветљење у лишћу, у којем му се понеки пут
чинило да промиче нека сенка. Али, одједном, светлост се угаси. Госпођа
дубоко уздахну.
– Моја кћи је легла – рече.
Сервињи устаде.
– И ја ћу маркизо, ако допустите.
Он пољуби руку коју му она пружи и оде.
Маркиза остаде сама са Савалом у мраку.
Она се одмах баци у његово наручје, загрли га и припи се уз њега.
Затим, иако је он покушавао да је спречи, клече пред њим и прошапта:
– Хоћу да те гледам при светлости муња.
 Али, Ивета се беше вратила на балкон чим је угасила свећу, боса и
нечујна као сенка, и сад је ослушкивала, мучена неким болом и нејасном
сумњом.
Није могла ништа да види, јер је била изнад њих, на самом крову
терасе.
Није чула ништа до шапат гласова; и срце јој је куцало тако јако да су
јој уши зујале. Један прозор затвори се над њеном главом. Значи, и Сервињи
се попео у своју собу. Мајка је остала сама с оним другим.
Муња поново расцепи небо и осветли за часак цео тај предео, који јој
је био познат, јаком и језивом светлошћу; и она угледа велику реку као
растопљено олово, како се замишљају реке у фантастичним земљама. У исти
мах, неки глас испод ње рече: – Волим те!
Не чу више ништа. Нека необична језа прође јој кроз тело; глава јој је
била страшно збуњена.
Тешка, бескрајна тишина, као вечни мир у васиони, лебдела је над
светом. Ивета није више могла да дише, јер јој је груди притискивало нешто
непознато и страшно. Нова муња запали небо, осветли за часак видик; за њом
готово одмах сину још једна, па после и друге.
И глас који је већ чула постајао је јачи и понављао: – Ох, колико те
волим! Колико те волим! И Ивета добро препозна тај глас, глас своје мајке.
Крупна кап млаке воде кану јој на чело, и неки готово неприметан
потрес прође кроз лишће, шуштање кише која почиње да пада.
Затим се зачу издалека некакво брујање, нејасно брујање слично
шуштању ветра кроз грање; то се тежак пљусак сручио као из кабла на
земљу, на реку, на дрвеће. За неколико тренутака вода потече око ње,
запљусну је, попрска, покваси као купатило. Она се није мицала; мислила је
само на оно што се дешавало на тераси.
Чу како устадоше и попеше се у своје собе. Врата залупише у
унутрашњости куће. У неодољивој жељи да дозна све, жељи која ју је
доводила до лудила и мучила, млада девојка стрча низ степенице, отвори
лагано спољна врата, пређе преко траве под страшним пљуском и сакри се у
један честар да посматра прозоре.
Само један био је осветљен, прозор њене мајке. И одједном, две сенке
појавиле су се у осветљеном квадрату, две сенке једна до друге. Оне се
примакоше и стопише у једну; и како нова муња баци на прочеље куће
тренутан млаз јаке светлости, она их виде како се љубе, са рукама
обавијеним око врата.
 Тада, чисто ван себе, не размишљајући, не знајући шта чини, Ивета
викну из све снаге оштрим и избезумљеним гласом: – Мама! – гласом којим
се опомињу људи на смртну опасност што им прети.
Њен очајан врисак изгуби се у пљуштању воде, али загрљени пар се
узнемири и растави. Једне сенке нестаде, док је друга покушавала да
разабере нешто у мраку баште.
Ивета се уплаши да је мајка не затече, да се не сретне са њом у овом
тренутку, па појури кући, устрча уз степенице, остављајући за собом млаз
воде, која је цурила са степена на степен, и затвори се у своју собу, решена
да не отвара врата никоме.
Не скидајући хаљину која јој се лепила уз тело, и са које је цурила вода,
она паде на колена, склопи руке, и у свом очајању узе да преклиње за неку
натчовечанску заштиту, тајанствену помоћ са неба, непознату помоћ коју
човек иште у часовима суза и очајања.
Дуге муње бацале су с времена на време модру светлост у њену собу,
и она одједном виде у огледалу ормана свој лик, расплетене и мокре косе,
тако необичан да није могла себе да препозна.
У том положају остаде дуго, тако дуго да бура прође а она то и не
примети. Киша престаде да пада; на небу, замраченом још облацима, указа
се светлост, и блага, пријатна, дивна свежина, свежина наквашене траве и
лишћа, уђе кроз отворени прозор.
Ивета устаде, скиде своје мокре хаљине и не мислећи на оно што чини
леже у постељу. Лежала је тако дуго, очију упртих у дан који се рађао. Онда
поново бризну у плач и поново узе да размишља.
Њена мајка! Љубавник! Каква срамота! Али, она је прочитала толико
књига у којима су се жене, па чак и мајке, овако заборављале, па опет
постајале честите на последњим странама романа, да је није сувише ни
зачудило што се заплела у ову драму, слична свима драмама у њеним
књигама. Јачина њеног првог бола, свирепа запрепашћеност од изненађења,
већ су се помало ублажавале у нејасном сећању на сличне ситуације. Њене
мисли биле су се већ привикле на трагичне доживљаје, које су писци
песнички изводили, и сада јој је страшно откриће мало-помало изгледало као
природни наставак неког подлистка који је почео дан раније.
Она рече у себи:
„Морам да спасем своју мајку.“
И готово разведрена овом јуначком одлуком, она се осети снажном,
пораслом, одједном спремна на пожртвованост и на борбу. Узе да размишља
о средствима која ће морати да употреби. Једно једино јој се учини добро,
јер је одговарало њеној романтичној природи. И спреми унапред разговор
који ће имати са маркизом, као што глумац спрема призор који ће играти.
Сунце је већ било изишло. Послуга је тумарала по кући. Собарица дође
са чоколадом. Ивета јој нареди да остави послужавник на сто, и рече:
– Казаћете мојој мајци да ми није добро, да ћу остати у постељи док
господа не оду, да ноћас нисам могла да спавам и да молим да ме нико не
узнемирава, јер ћу покушати да се одморим.
Изненађена служавка гледала је мокру хаљину која је лежала на поду
као крпа.
– Госпођица је, значи излазила? – рече.
– Да, прошетала сам се по киши, да се освежим.
Собарица покупи сукње, чарапе и каљаве ципеле, па изиђе, носећи
опрезно преко руке, са видљивим гађењем, ове мокре хаљине као одело
утопљеника.
Ивета је чекала, знајући добро да ће јој мајка доћи.
Маркиза уђе; беше скочила из постеље на прве собаричине речи, јер је
у њој остала извесна сумња после оног узвика: „Мама!“, који је чула у ноћи.
– Шта ти је? – упита она.
Ивета је погледа и промуца:
– Имам... имам...
Затим, обузета изненадним и страшним узбуђењем, стаде да јеца.
Маркиза, зачуђена, упита поново:
– Ама, шта ти је?
Сви спремљени планови и реченице нестадоше из главе младе девојке;
она покри лице рукама и промуца:
– Ох, мама! Ох, мама!
Госпођа Обарди стајала је непомично крај постеље, и сувише узбуђена
да би јасно разумела; али погађала је готово све, с оним нарочитим нагоном
који је био њена снага.
Како Ивета није могла да говори, јер су је гушиле сузе, њена мајка
изгуби најзад стрпљење, па осећајући да се приближује страшно
објашњавање, упита одједном:
– Но, хоћеш ли ми једном рећи шта ти је?
Ивета једва изговори:
– Ох! Ноћас... видела сам... твој прозор.
Маркиза, бледа као крпа, промуца:
 – Но, па шта онда?
Непрестано јецајући, Ивета понови:
– Ох, мама! Ох, мама!
Госпођа Обарди, чији страх и забуна почеше да прелазе у гнев, слеже
раменима и окрену се да оде.
– Ти, одиста, ниси при себи. Кад те то буде прошло, јави ми.
Али, млада девојка одједном скиде руке са лица које је било обливено
сузама.
– Не иди!... Слушај!... Треба да говорим са тобом!... Слушај... Обећај
ми... Отпутоваћемо одавде, далеко, веома далеко, у неко село, и живећемо
као сељанке; и нико неће знати шта је било са нама! Је ли, хоћеш ли, мама,
молим те, преклињем те, хоћеш ли?
Маркиза је збуњено стајала насред собе. Она је имала у жилама
пучанске крви, напрасите крви. Иако се срам и матерински стид мешао с
извесним осећањем страха и очајања страсне жене чија је љубав угрожена,
она је дрхтала, спремна да моли за опроштај или да учини какав покор.
– Ја те не разумем – рече она.
Ивета настави:
– Видела сам те... мама... ноћас... Не треба више... Да знаш само...
Отпутоваћемо обе... Толико ћу те волети да ћеш заборавити.
Госпођа Обарди рече уздрхталим гласом:
– Слушај, кћери, има ствари које ти још не разумеш. Стога не
заборави... не заборави... да ти забрањујем... да ми икад говориш... о... о...
тим стварима.
Али, млада девојка узе одједном улогу спаситеља, коју је себи
наменила, и рече:
– Не, мама, ја више нисам дете, имам права да знам. Ја знам, на пример,
да примамо људе који нису на добру гласу, пустолове; знам и то да нас због
тога не поштују. Знам још и других ствари. Видиш, не треба то више да
чинимо, ја то нећу. Стога ћемо отпутовати; продаћеш свој накит, радићемо
ако устреба, и живећемо као честите жене, негде, веома далеко. А ако ми се
укаже прилика да се удам, тим боље.
Мати ју је гледала својим црним, срдитим очима. Она одговори:
– Ти не знаш шта говориш. Учинићеш ми задовољство да устанеш и да
ручаш са нама заједно.
– Не могу, мама. Ту је неко кога нећу више да видим, ти ме разумеш.
Хоћу да тај човек оде, или ћу отићи ја. Бирај између њега и мене.
 Ивета беше села на својој постељи и подизала је глас, говорила као што
се говори на позорници; улазила је, најзад, у драму коју је сневала,
заборављала готово на свој бол и мислила само на свој задатак.
Маркиза, пренеражена, понови још једанпут:
– Ти не знаш шта говориш! – Није смислила ништа друго да јој каже.
Ивета настави са глумачком одлучношћу:
– Не, мама, тај човек мора да оде из куће, или ћу ја отићи, јер нећу
попустити.
– А куда ћеш?... Шта ћеш?
– Не знам, мало ме се тиче... хоћу да будемо честите жене.
Ове речи: „честите жене“, које су се стално понављале, доводиле су
маркизу до беснила у које падају блуднице, и она узвикну:
– Доста! Ја ти не допуштам да тако говориш са мном. Ја нисам ништа
гора од других жена, разумеш? Јесам куртизана, то је истина, и поносим се
тиме; честите жене нису ми равне.
Ивета, запрепашћена, погледа је и промуца:
– Ох, мама!
Али, маркиза се беше распалила, раздражила:
– Јест, куртизана сам. Па шта? Да нисам куртизана, ти би данас била
куварица, као што сам ја била некад, и радила би за надницу од тридесет суа,
прала би судове, и госпођа би те слала у месарницу, разумеш ли? И избацила
би те на улицу ако би беспосличила; а овако, беспосличиш по цео дан, јер
сам ја куртизана! Тако је то. Кад је жена обична слушкиња, сирота девојка
са педесет франака уштеђевине, мора умети да се снађе, ако неће да скапа од
глади; а за нас нема два начина, нема два, разумеш ли, ако смо слушкиње!
Ми нисмо у могућности да се обогатимо ни службом ни берзанским
сплеткама. Ми имамо само своје тело, само своје тело.
Она се ударала у прса, као покајница када се исповеда, и сва црвена,
распаљена, прилазећи постељи, настављала:
– Кад је жена лепа, треба да живи од тога... или да трпи беду целог свог
живота... целог свог живота... избора нема!
Па се одједном врати на своју мисао:
– А већ што се тога лишавају честите жене! Оне су праве неваљалице,
разумеш ли, јер их ништа на то не приморава. Оне имају новца, имају од чега
да живе и уживају, а ипак узимају људе, јер су порочне. Оне су праве
неваљалице.
 Стајала је поред постеље престрављене Ивете, којој је било дошло да
виче „у помоћ“, да побегне, и која је плакала гласно, као деца кад их туку.
Маркиза ућута, погледа своју кћер, и кад виде да се ова чисто
избезумила од очајања, она осети да и њу обузима бол, грижа савести,
тронутост, сажаљење; она паде на постељу раширених руку, стаде и сама да
јеца, па промуца:
– Јадно моје дете, јадно моје дете, да знаш какав ми бол задајеш!
И обе заплакаше; плакале су веома дуго.
Затим маркиза, код које бол није дуго трајао, лагано устаде. Она рече
сасвим тихо:
– Тако ти је то, дете моје, шта ћеш? Ту се сад не може ништа да измени.
Треба примити живот онакав какав је.
Ивета је плакала и даље. Удар је био и сувише суров, и сувише
неочекиван да би могла да размишља и да се стиша.
Маркиза настави:
– Хајде, устани и сиђи на ручак, да се ништа не примети!
Млада девојка одмахну главом, јер није могла да говори; најзад
одговори лаганим гласом, који је прекидало јецање:
– Не могу, мама, знаш шта сам ти рекла, нећу да мењам своје мишљење.
Нећу изићи из своје собе док они не оду. Нећу више да видим никога од тих
људи, никад, никад. Ако опет дођу, ја... ја... више нећеш мене видети.
Маркиза обриса очи и, заморена узбуђењем, прошапта:
– Размисли, буди паметна!
Затим, после кратког ћутања, додаде:
– Јест, боље је да се одмориш јутрос. Доћи ћу поподне да те видим.
Пољуби своју кћер у чело, па оде да се обуче; била је већ умирена.
Чим јој мати изиђе, Ивета устаде и навуче резу, да би била сама, сасвим
сама; затим узе да размишља.
Собарица закуца око једанаест сати и упита кроз врата:
– Госпођа маркиза пита госпођицу да ли што треба, и шта жели за
ручак?
Ивета одговори:
– Нисам гладна. Само молим да ме нико не узнемирава.
И остаде у постељи као да је тешко болесна.
Око три сата зачу се поново куцање. Она упита:
– Ко је?
 Зачу се глас њене мајке.
– Ја сам, чедо, дошла сам да видим како ти је.
Ивета је оклевала. Шта да ради? Најзад отвори, и поново леже.
Маркиза приђе; говорила је полугласно, као да говори са болесником:
– Но, је ли ти боље? Нећеш да поједеш једно јаје?
– Не, хвала, нећу ништа.
Госпођа Обарди седе крај постеље. Нису говориле ништа; најзад, како
јој је кћи лежала непомично, опуштених руку на чаршаву, мати рече:
– Нећеш да устанеш?
Ивета одговори:
– Хоћу, одмах.
Затим додаде гласом озбиљним и лаганим:
– Ја сам много размишљала, мама, и ево... ево што сам одлучила.
Прошлост је прошлост, не говоримо више о њој. Али, будућност ће бити
друкчија... или... или знам шта ми остаје. Сад доста о томе.
Маркиза, која је држала да су се већ објасниле, осети сада како је
обузима мало нестрпљење. Било је већ превише тога. Ова велика ћурка
требало је одавно да зна. Али, не одговори ништа, и понови:
– Хоћеш ли да устанеш?
– Хоћу, готова сам.
И мати јој замени собарицу: донесе јој чарапе, стезник, сукње; затим је
пољуби.
– Хоћеш ли да се прошеташ мало пре вечере?
– Хоћу, мама.
И оне пођоше да се прошетају поред воде, разговарајући само о
најобичнијим стварима.

IV

Сутрадан, рано изјутра, Ивета оде сасвим сама до места на којем јој је
Сервињи читао расправу о мравима. Седе и рече у себи:
– Нећу отићи с овог места док не донесем неку одлуку.
Пред њом, под њеним ногама, текла је река, брза вода живог рукавца,
пуна вирова, великих кључева који су немо пролазили са дубоким
вртлозима.
 Била је већ испитала ситуацију са сваке стране и сва средства да из ње
изиђе.
Шта ће да ради ако се њена мајка не буде строго придржавала услова
које јој је поставила, ако се не одрекне свога живота, свога друштва, свега, и
не буде хтела да се склони са њом у неки далеки крај?
Могла је да оде сама... да побегне. Али, где? Како? Од чега би живела?
Од рада? Каква рада? Коме би се обратила да нађе посао? А онда,
туробан и скроман живот радница, пучанских девојака, изгледао јој је мало
сраман, недостојан ње. Замишљала је да буде васпитачица, као младе девојке
у романима, да буде вољена, и да је високог рода, па кад јој очајни отац буде
пребацивао да је украла љубав његовог сина, да му може рећи поносним
гласом:
– Ја се зовем Ивета Обарди!
То није могла. А осим тога, то би било старо, отрцано средство.
Манастир није био ништа бољи. Уосталом, није осећала никакву
наклоност према калуђерском животу, јер је њена побожност била
повремена и пролазна. Нико није могао женидбом да је спасе, јер је била оно
што је! Никакву помоћ није могла да прими од једног човека; није било
никаква изласка, никаквог коначног средства.
Најзад, она је хтела нешто енергично, одиста велико, одиста знатно,
што би послужило за пример; и одлучи се на смрт.
Одлучи се изненадно, мирно, као да је била реч о каквом путовању, не
размишљајући, не видећи смрт, не схватајући да је то крај и да се не може
поново почињати, да је то одлазак без повратка, вечни растанак са земљом,
животом.
Осети се одмах спремном за ову крајњу одлуку, са лакоћом занесених
и младих душа.
И она узе да размишља о средствима која би употребила. Али, сва су
јој изгледала мучна и непоуздана, а сем тога, захтевала су насиље, које јој је
било одвратно.
Она брзо одуста од ножа и револвера, који могу само да ране, осакате
или нагрде лице, и који захтевају вешту и поуздану руку; одуста и од
конопца, који је простачко, смешно и ружно самоубилачко средство
сиротиње, и од воде, јер је умела да плива. Остајао јој је још отров, али који?
Скоро сви узрокују болове и изазивају повраћање. А она није хтела ни да
трпи болове ни да повраћа. На то јој паде на ум хлороформ, јер је прочитала
у неким новинама да се једна млада жена угушила помоћу њега.
 И она одмах осети неку радост што је створила ову одлуку, осети неку
унутарњу гордост и понос. Видеће сви шта је она и каква је.
Врати се у Буживал и оде апотекару, од кога заиска мало хлороформа
за зуб који ју је болео. Човек ју је познавао, и даде јој једно мајушно
стакленце наркотика.
После тога оде пешке у Кроаси, где набави још једно стакленце тога
отрова. Треће доби у Шатуу, четврто у Риеју, и задоцни за ручак. Како је
после толиког пешачења била јако огладнела, прихвати се добро јела, са
задовољством људи које је кретање исцрпло.
Њена мајка, срећна што је види овако гладну, осети се најзад спокојном
и рече јој кад су устајале од стола:
– Сви наши пријатељи доћи ће овамо да проведу недељу. Позвала сам
кнеза, витеза и господина де Белвиња.
Ивета побледе мало, али не одговори ништа.
Изиђе готово одмах, оде на станицу и узе карту за Париз.
Цело поподне ишла је из апотеке у апотеку и куповала у свакој по
неколико капи хлороформа.
Вратила се увече са пуно малих бочица у џеповима. Ову куповину
настави и сутрадан, и како је случајно ушла у једну дрогерију, доби одједном
четврт литра.
У суботу није излазила; дан је био облачан и топао; провела га је на
тераси, лежећи на тршчаној постељи.
Није мислила скоро ништа, веома одлучна и веома мирна.
Сутрадан обуче своју плаву хаљину, која јој је стајала веома добро;
хтела је да буде лепа.
Гледајући се у огледалу, она одједном помисли:
„Сутра ћу бити мртва.“ И нека необична језа прође јој кроз тело.
„Мртва! Нећу више говорити, нећу више мислити, нико ме више неће
видети. А и ја нећу више видети ништа од свега овога.“
Пажљиво је посматрала своје лице, као да га никад дотле није видела,
загледала нарочито очи, проналазила у себи хиљаду ствари, неке тајне,
особине своје физионимије које су јој дотле биле непознате, чудила се што
види себе, као да је имала пред собом неку страну личност, неку нову
пријатељицу.
Говорила је у себи:
 „Ја сам, ја сам то у овом огледалу. Како је необично посматрати саму
себе. Међутим, да није огледала, не бисмо никад познали себе. Сви други
знали би како изгледамо, само ми не бисмо знали!“
Узе своје дуге косе, увијене у плетенице, и спусти их на груди пратећи
очима све своје покрете, све своје ставове, све своје кретање.
„Како сам лепа!“ помисли. „А сутра, бићу мртва, ту на својој постељи.“
Погледа у постељу, и учини јој се да види себе опружену, бледу као
чаршав на њој.
„Мртва! Кроз осам дана ово лице, ове очи, ови образи биће само
трулеж, у једном сандуку под земљом.“
Нека страшна језа стеже јој срце.
Јасно сунце падало је таласима на поља, и свеж јутарњи ваздух улазио
је кроз прозор.
Она седе, мислећи у себи: „Мртва!“
Чинило јој се као да ће свега света нестати; али неће, јер се ништа на
овом свету неће променити, чак ни њена соба. Јест, и њена соба остаће
оваква каква је, с истом постељом, с истим столицама, с истим столом за
тоалету; само ће она отићи занавек, и нико неће бити тужан, сем њене мајке
можда.
Рећи ће се: „Баш је била лепа ова мала Ивета!“ и то је све. А како је
посматрала своју руку која је лежала на наслоњачи, она поново помисли на
трулеж, на црну и смрдљиву кашу у коју ће се претворити њено тело. И
поново језа ужаса прође јој кроз цело тело: није могла да схвати како то да
ће ње нестати а земља неће пропасти, толико јој се чинило да је она саставни
део света, поља, ваздуха, сунца, живота.
У башти се заори смех, велики жагор гласова, вика, бурна веселост
људи који полазе на излет, и она познаде звучни глас господина де Белвиња,
који је певао:

Под твојим сам прозором.

Ах, јави се већ једном.

Она устаде не размишљајући и приђе да погледа. Сви запљескаше. Ту

су били сва петорица, са још два господина које није познавала.
 Она се нагло повуче, ожалошћена мишљу да ови људи долазе на
провод код њене мајке, код куртизане.
Звоно објави ручак.
„Показаћу им како се умире“, рече она у себи.
И сиђе поузданим кораком, одлучношћу хришћанских мученика кад су
ступали у арену где су их чекали лавови.
Пружи свима руке, смешећи се љубазно, али мало охоло. Сервињи је
упита:
– Јесте ли данас мање зловољни, госпођице?
Она одговори тоном озбиљним и необичним:
– Данас хоћу да правим лудости. У свом сам правом, париском
расположењу. Чувајте се.
Затим се окрете господину де Белвињу:
– Ви ћете бити мој мученик, мој љубимац. После ручка водићу вас све
у Марли на вашар.
У Марлију је доиста тога дана био вашар. Представише јој два нова
госта, грофа де Тамин и маркиза де Брикто.
За време ручка није много говорила, јер је прикупљала снагу да буде
весела послеподне, да нико ништа не погоди, да се људи што више зачуде,
да се рекне: „Ко би мислио? Изгледала је тако срећна, тако задовољна! Шта
ли се дешава у тим главама?“
Трудила се да не мисли на вече, на изабрани час, на тренутак кад ће сви
бити на тераси.
Попи вина што је више могла, да се охрабри, и две чашице коњака; и
кад устаде од стола, била је црвена и мало занесена; чинило јој се да јој је
врућина и у телу и у глави; била је сад дрска и готова на све.
– Напред! Она узе господина де Белвиња под руку и распореди остале:
– Ви ћете образовати мој батаљон! Сервињи, постављам вас за
наредника; ићи ћете са стране, десно; на чело ћете ставити страначку гарду,
два туђинца, кнеза и витеза, иза њих два регрута, који данас први пут узимају
оружје. Напред!
И пођоше. Сервињи стаде да подражава трубу, док су двојица новајлија
ударали тобоже у добоше. Господин де Белвињ, мало збуњен, говорио је
тихо:
– Госпођице Ивета, молим вас, будите паметни, осрамотићете се!
Она одговори:
 – Вас ћу да осрамотим, Резине! Није ми стало до мене! Сутра ће се све
заборавити. Тим горе по вас, не треба ићи са девојкама као што сам ја.
Прођоше кроз Буживал на запрепашћење пролазника. Сви су се
освртали; становници су излазили из кућа; путници са воза који иде из Риеја
у Марли дочекаше их звиждањем; људи који су стаjали на степеништу
викали су:
– У воду!... У воду!...
Ивета је ишла војничким кораком и држала Белвиња за мишицу, као да
га води у затвор. Није се смејала; лице јој је било озбиљно и бледо, са неком
злокобном непомичношћу. Сервињи је прекидао своје трубљење, и гласно
командовао. Кнез и витез уживали су, чинило им се да је све ово веома
весело и веома отмено. Она два нова госта нису престајала да добују.
Кад стигоше на вашар, изазваше велику узбуну. Жене су пљескале;
млади свет се церекао; неки дебели господин, који је ишао под руку са својом
женом, рече са завишћу у гласу:
– Ови се баш забављају!
Она спази вртешку и натера Белвиња да се попне десно од ње; њен
одред ускочи са репа на коње који су се обртали. Кад се вртешка заустави,
она не хтеде да сиђе и натера своју пратњу да пет пута узастопце остане на
овим дечјим коњима, на велико увесељење публике, која је добацивала шале.
Господину Белвињу, који је био блед као мртвац, дође зло кад сјаха.
Затим стаде да тумара између шатри. Натера све своје људе да се
измере, усред радозналих гледалаца. Накупова им глупих играчака, које су
морали да носе у рукама. Кнезу и витезу поче ова шала да изгледа
претераном. Само Сервињи и она два добошара не клонуше духом.
Најзад стигоше до краја. Она узе да посматра своје пратиоце некако
необично, лукавим и пакосним очима; и како јој кроз главу севну једна
необична мисао, она их стави у ред на десној обали, која је била високо над
реком:
– Онај ко ме највише воли нека скочи у воду! – рече.
Нико не скочи. Иза њих се окупи свет. Жене са белим кецељама
гледале су забезекнуто. Два војника у црвеним чакширама смејала су се
глупо.
Она понови:
– Дакле, ниједан од вас није кадар да скочи у воду на моју жељу?
Сервињи промрмља:
– Идем, па куд пукло да пукло!
 И он скочи право у реку.
Од његовог пада вода запрска до ногу Иветиних. Жагор чуђења и
веселости зачу се у гомили.
На то млада девојка диже са земље мали комадић дрвета и баци га у
матицу:
– Тражи! – викну.
Млади човек заплива, шчепа као псето устима дашчицу која је пливала,
донесе је, испе се на обалу, клече једним коленом и пружи је Ивети.
– Тако! – рече она и помилова га пријатељски по коси.
Нека дебела жена рече срдито:
– Је ли могућно овако нешто!
Друга једна додаде:
– Ко је још видео да се тако забавља!
Један човек изјави:
– Ја се, богме, не бих окупао за љубав једне девојчуре!
Она поново узе Белвиња под руку и добаци му у лице:
– Ви сте прави глупак, драги пријатељу; не знате шта сте пропустили.
Вратише се. Она је бацала на пролазнике љутите погледе.
– Како глупо изгледају ови људи! – рече.
Затим подиже очи на лице свога пратиоца:
– Ни ви не изгледате ништа боље.
Господин де Белвињ поклони се. Кад се Ивета окрену, виде да су се
кнез и витез изгубили. Сервињи, суморан и мокар, није више трубио, ишао
је туробно поред два уморна млада човека, који нису више добовали.
Она стаде хладно да се смеје:
– Изгледа да сте сити свега. Међутим, то ви зовете забављањем, зар не?
Зато сте и дошли; дала сам вам доста забаве за ваш новац.
И продужи да иде, не говорећи више ништа; одједном Белвињ виде да
она плаче. Уплашен, упита је:
– Шта вам је?
Она промрмља:
– Оставите ме, не тиче вас се.
Али, он је наваљивао, као какав глупак:
– О, госпођице, забога, шта вам је? Да вас није ко увредио?
Она понови нестрпљиво:
 – Та, ћутите једном!
Затим, одједном, не могавши више да одоли очајној тузи која јој је
раздирала срце, поче јецати тако јако да није више могла да иде.
Покри лице рукама; дисала је тешко, са ропцем у грлу, гушећи се од
силног очајања.
Белвињ је стајао поред ње, сасвим збуњен, и понављао:
– Ништа не разумем.
Али, Сервињи приђе нагло:
– Хајдемо кући, госпођице, да вас не виде да плачете на улици. Зашто
чините лудости кад вас то жалости?
Узе је за лакат и одвуче. Али, чим дођоше до гвоздене капије
летњиковца, она потрча, пређе преко баште, попе се уз степенице и затвори
се у своју собу.
Појави се тек кад је било време вечере, веома бледа, веома озбиљна.
Сви су, међутим, били весели. Сервињи је купио код једног тамошњег
трговца радничко одело, кадивене панталоне, шарену кошуљу, трико, блузу,
и говорио је гејачки.
Ивета је једва чекала да се вечера сврши, јер је осећала да је храброст
издаје. Чим гости попише кафу, она се попе у своју собу.
Под својим прозором чула је веселе гласове. Витез је збијао
непристојне шале и звао маркизу газдарицом. Одједном, он рече Савалу:
– Еј, газда!
На то настаде општи смех.
Ивета се тада одлучи. Узе најпре лист хартије за писма и написа:
„Буживал, недеља, девет часова увече.
Умирем, да не бих постала девојка коју издржавају љубавници.
Ивета.“
Затим један постскриптум:
„Збогом, драга мама, опрости!“
Затвори омот и написа на њему: „Госпођи маркизи Обарди“.
Затим довуче своју наслоњачу до прозора, примаче један мали сто и
метну на њ велику боцу са хлороформом и мало памука.
Огроман ружин грм, пун цветова, који се са терасе пео до њеног
прозора, пуштао је у ноћ пријатан и слаб мирис, који је допирао на махове;
она га удисаше неколико тренутака. Месец у својој првој четврти пловио је
по мрачном небу, мало окрњен са леве стране и покривен покадшто лаком
маглом.
Ивета је мислила: „Умрећу, умрећу!“ И њено срце, које се надимало од
плача и парало од бола, гушило је. Она је осећала у себи потребу да моли
некога за милост, да буде спасена, да буде вољена.
Зачу се Сервињијев глас. Он је причао неку раскалашну причу, коју је
буран смех прекидао сваког тренутка. Маркиза је била веселија од осталих.
Она је непрестано понављала:
– Само он уме да прича такве ствари! Ха, ха, ха!
Ивета узе боцу, отвори и насу мало течности на памук. Осети се јак
мирис, сладуњав, необичан; кад принесе уснама тај комад памука, она
неочекивано прогута овај јаки и раздражљиви мирис и закашља се.
Онда затвори уста и стаде да га удише. Пила је дубоким удисајем ову
смртоносну пару, затварала очи и трудила се да угуши у себи сваку мисао,
да не размишља више, да не зна више ништа.
У први мах учини јој се да јој се груди шире, да бивају веће, и да јој
душа, мало пре отежала од бола, постаје лака, као да се тежина која ју је
притискивала дигла, одлетела.
Нешто живахно и пријатно проструја јој кроз удове, до краја ногу и
руку, упи се у месо, као неки занос, нека пријатна грозница.
Она примети да је памук сув, и зачуди се што још није мртва. Чула су
јој изгледала сад оштрија, живља.
До ње је допирала свака и најмања реч коју су изговарали на тераси.
Кнез Кравалов причао је како је убио у двобоју једног аустријског генерала.
Веома далеко, у пољу, чули су се збркани гласови у ноћи, непрекидан
лавеж једног пса, кратко крекетање жаба, неприметно шуштање лишћа.
Она поново узе боцу и поново натопи мали комад памука, па стаде да
удише. Неколико тренутака није осећала ништа више; затим је обузе поново
она лагана милина која ју је већ била обузела.
У два маха сипала је хлороформ на памук, жељна сад оног физичког,
оног душевног осећаја, оне сањалачке обамрлости у којој је блудила њена
душа.
Чинило јој се да нема више костију, ни меса, ни ногу, ни руку. Све то
било је као одузето, тако благо да то није ни приметила. Хлороформ јој је
испразнио тело, а остављао јој само мисао, ведрију, живљу, ширу,
слободнију но што је икад била.
Сећала се хиљаду ствари које је била заборавила, ситних појединости
из свога детињства, ситница које су јој причињавале задовољство. Њен ум,
одједном обдарен неком непознатом хитрином, скакао је на најразноврсније
мисли, прелазио хиљаду доживљаја, тумарао по прошлости и губио се у
догађајима којима се надала у будућности. И њена мисао, жива и безбрижна,
имала је неку чулну драж; сневајући тако, осећала је неко божанствено
задовољство.
Гласове је чула непрестано, али није више разазнавала речи, које су за
њу имале сад други смисао. Она је тонула, губила се у неку врсту необичне
и разнолике чаролије.
Била је као на неком великом броду, којим је пролазила поред једне
лепе земље, све обрасле у цвеће. Видела је на обали људе, који су говорили
веома гласно; затим се нађе на копну, не питајући се како; и Сервињи, обучен
као неки принц, дође по њу да је води на борбу са биковима.
Улице су биле пуне света који је разговарао, и она је слушала ове
разговоре, којима се није чудила, као да је познавала све личности, јер је кроз
свој занос непрестано чула како се на тераси смеју и разговарају пријатељи
њене мајке.
Затим се све замути.
Потом се пробуди са пријатном укоченошћу у телу; имала је муке да
се сети шта је било.
Значи, још није била мртва!
Али, осећала се тако одмореном, тако телесно крепком, тако умно
свежом да није хитала да из овог стања изиђе! Волела би да ово стање слатке
сањивости траје вечито.
Дисала је лагано и посматрала месец који је пловио према њој, изнад
дрвећа. Нешто се променило у њој. Више није мислила као малочас;
хлороформ јој је омекшао душу и тело, али у исти мах и стишао бол и
успавао њену жељу да умре.
Зашто да не живи? Зашто да не буде вољена? Зашто да не буде срећна
у животу? Све јој је сад изгледало могућно, и лако, и извесно. Све је било
пријатно, све је било добро, све је било лепо у животу. Али, како је хтела да
снева и даље, она насу на памук још ове воде за сањање, и стаде поново да
удише, склањајући покадшто овај отров испод носа, да га не би узела
одвише, да не би умрла.
Гледала је месец и видела на њему неки лик, женски лик. Поново стаде
да тумара по сликовитом пијанству од опијума. Тај лик је лебдео насред
неба, затим је запевао; запевао познатим гласом Алилуја љубави.
То је маркиза била ушла у собу и села за клавир.
 Ивета је сада добила крила. Летела је по ноћи, по лепој ведрој ноћи,
изнад шума и река. Летела је с уживањем, ширећи крила, ударајући њима,
ношена ветром, као човек кога узноси миловање. Ваљала се у ваздуху, који
јој је љубио кожу, и летела је тако брзо, тако брзо да није имала времена да
види ишта испод себе, и нашла се на ивици једног рибњака, с удицом у руци;
пецала је.
Нешто је затезало конац који је вадила из воде; извукла је дивну
бисерну огрлицу, какву је пре неког времена толико желела. Овом наласку
није се нимало зачудила, и гледала је Сервињија, који се на неки тајанствени
начин створио поред ње и тако исто пецао и упецао у реци једног дрвеног
коња.
Затим поново осети да се буди, и чу да је неко зове одоздо.
Њена мати је викала:
– Угаси свећу!
Затим допре до ње глас Сервињијев, јасан и комичан:
– Та, угас’те свећу, госпођице Ивета!
И сви су прихватили у хору:
– Госпођице Ивета, угасите свећу!
Она поново насу хлороформа на памук, али како није хтела да умре,
одмаче га доста далеко од лица, да би удисала свеж ваздух, у исти мах расу
по соби загушљив мирис наркотика, јер је увидела да ће се укућани попети
у њену собу, па заузе положај мртве жене и седе да чека.
Маркиза је говорила:
– Мало сам забринута! Она моја лудица је заспала, а оставила свећу на
столу. Послаћу Клемансу да је угаси и да затвори прозор на балкону који је
остао широм отворен.
Собарица убрзо закуца на врата и викну:
– Госпођице, госпођице!
После кратког ћутања, она настави:
– Госпођице, госпођа маркиза моли вас да угасите свећу и да затворите
прозор.
Клеманса почека још мало, затим закуца јаче и повика:
– Госпођице, госпођице!
Како Ивета није одговарала, собарица оде и рече маркизи:
– Госпођица је без сумње, заспала; реза је навучена, и ја не могу да је
пробудим.
 Госпођа Обарди промрмља:
– Тако, ипак, не може да остане!
На то се сви, по савету Сервињијевом, скупише под прозор младе
девојке и заурлаше у хору: – Хип, хип, ура, госпођице Ивета!
Њихова вика проломи се кроз тиху ноћ, одатле по месечини у
прозрачан ваздух и спусти се на успавану земљу; чуло се како се одјек
удаљава као тутњава воза који одлази.
Ивета не одговори ништа; онда маркиза рече:
– Само да јој се није ништа догодило; почињем да страхујем.
На то Сервињи узе да кида црвене цветове са велике руже која се пела
уза зид и још нерасцветане пупољке, и да их баца у собу кроз прозор.
На први који доби Ивета се трже и умало да не викну. Цветови су јој
падали на хаљину, на косу; други су јој опет прелетели преко главе и падали
на постељу, засипајући је кишом од цвећа.
Маркиза викну још једанпут пригушеним гласом:
– Ивета, одговори нам!
На то Сервињи изјави:
– Заиста, ово није природно, мораћу да се успужем преко балкона.
Али, витез се побуни:
– Допустите, допустите, то је велика милост, и ја је хоћу за себе; то је
веома згодно средство... и веома згодан тренутак да се дође до љубавног
састанка!
Остали, који су мислили да млада девојка збија неку шалу, викали су:
– Ми протестујемо. То је удешено. Не дамо да се пење, не дамо!
Али, маркиза је узбуђено понављала:
– Па ипак, треба да се види.
Кнез изјави патетично:
– Она је наклоњена војводи. Ми смо издани.
– Да играмо: глава или писмо – предложи витез. Извади из џепа златник
од сто франака, и поче са кнезом:
– Писмо – рече кнез.
Била је глава.
Сада се кнез обрати Савалу и баци новац:
– Реците, господине!
Савал рече:
 – Глава.
Било је писмо.
Кнез постави исто питање осталима. Сви изгубише.
Сервињи, који је остао сам према њему, рече дрско:
– Наравно, он удешава!
Рус метну руку на срце, пружи златник своме супарнику, па му рече:
– Бацајте сами, драги војводо!
Сервињи узе златник и баци га с узвиком:
– Глава!
Било је писмо.
Он се поклони и показа руком балконски стуб:
– Пењите се, кнеже.
Али, кнез се освртао неспокојно.
– Шта тражите? – упита витез.
– Ама... хтео бих... једне лестивце.
Сви прснуше у смех. Савал приђе:
– Помоћи ћемо вам.
Он га диже својим херкулским рукама и рече:
– Ухватите се за балкон.
Кнез се одмах ухвати, и како га Савал пусти, он остаде висећи,
млатарајући ногама по ваздуху. На то Сервињи шчепа ноге које су тражиле
ослонац и повуче их из све снаге; руке попустише, и кнез се сручи свом
тежином на трбух господина де Белвиња, који је прилазио да га придржи.
– На кога је ред? – упита Сервињи.
Али, нико се не јави.
– Хајде, Белвињ, одважно!
– Хвала, драги мој, ја волим своје кости.
– А ви, витеже, ви мора да сте навикли на пењање.
– Ја вам уступам своје место, драги војводо.
– Ама, није баш ни мени толико стало до тога.
И Сервињи стаде да обилази око стуба.
Затим, у једном скоку, он се ухвати за балкон, диже се рукама као какав
гимнастичар и пређе преко ограде.
 Сви гледаоци, увис истегнуте главе, запљескаше. Али, он се одмах
поново појави и повика:
– Брзо, брзо! Ивета је онесвешћена.
Маркиза врисну и полете на степенице.
Млада девојка, затворених очију, правила се мртвом. Њена мајка утрча
као избезумљена и паде на њу.
– Реците ми шта јој је? Шта јој је?
Сервињи диже боцу са хлороформом, која је била пала на под.
– Угушила се – рече.
И он прислони уво на срце; затим додаде:
– Али, није мртва; повратићемо је. Имате ли овде амонијака?
Собарица, сва престрављена, понављала је:
– Чега... чега... господине?
– Лек за стишавање болова.
– Имамо, господине.
– Донесите одмах, и оставите врата отворена, да добијемо промају.
Маркиза је клечала и јецала:
– Ивета! Ивета! Кћери моја, ћерчице, ћерко, слушај, одговори ми,
Ивета, дете моје! Ох, Боже мој! Боже мој! Шта јој је?
Преплашени гости мували су се узалудно тамо-амо, доносили су воду,
убрусе, чаше, сирће.
Неко рече: – Треба је свући!
И маркиза, која је била ван себе, покуша да свуче своју кћер; али, није
више знала шта чини! Руке су јој дрхтале, саплетале се, губиле, и она је
јецала:
– Н... не... не могу, не могу...
Собарица се беше вратила од апотекара и донела боцу, коју Сервињи
отвори и половину насу у мараму. Затим мараму стави под нос Ивети, која
стаде да се гуши.
– Добро је, дише – рече. – Неће јој бити ништа.
И он јој покваси слепоочнице, образе и врат овом течношћу
непријатног мириса.
Затим даде знак собарици да свуче младу девојку; и кад Ивета остаде
само у једној сукњи и кошуљи, он је диже на руке и однесе у постељу,
узрујан мирисом овог скоро нагог тела, додиром овог меса, мекотом једва
скривених дојки које су се угибале под његовим устима.
 Кад је положи у постељу, он се придиже веома блед. – Доћи ће себи –
рече – није то ништа! Јер је био чуо како дише непрекидно и правилно. Али,
кад спази толике људе како непомично гледају у Ивету, која је опружена
лежала на постељи, он уздрхта од љубоморне љутине, приђе им и рече:
– Господо, сувише нас је у овој соби; будите тако добри па нас оставите
саме, господина Савала и мене, са маркизом!
Говорио је опорим и веома одлучним гласом. Људи одмах изиђоше.
Госпођа Обарди беше се обема рукама обесила о свога љубавника и,
очију упртих у њега, она је викала:
– Спасите је... Ох, спасите је!...
Сервињи се, међутим, окренуо и спазио писмо на столу. Брзим
покретом шчепа га и прочита адресу. Он разумеде и помисли: „Можда
маркиза не треба ово да зна!“ Поцепа омот и једним погледом прелете оба
реда која је писмо садржавало:
„Умирем да не бих постала девојка коју издржавају љубавници.
Ивета.
Збогом, драга мама, опрости!“
„Дођавола“ помисли Сервињи, о овоме треба размислити.
И он сакри писмо у џеп.
Затим приђе постељи и одмах му паде на ум да је млада девојка дошла
себи, али се не усуђује да то покаже од стида, понижења или страха од
питања.
Маркиза је, међутим, била пала на колена, и сад је плакала, главе
зароњене у постељу. Одједном рече:
– Лекара, зовите лекара!
Али, Сервињи, који се беше тихо споразумео са Савалом, рече:
– Није потребно. Изиђите за један тренутак, само један тренутак, и ја
вам обећавам да ће вас пољубити кад се вратите.
Барон подиже госпођу Обарди и изведе је.
Тада Сервињи седе поред постеље, узе Ивету за руку и рече:
– Слушајте, госпођице...
Она не одговори. Осећала се тако добро у кревету да је желела да се
више не миче, да никад више не говори, да живи овако непрестано. Нека
неописива милина беше је обузела, милина какву никад дотле није осетила.
Благи ноћни ваздух улазио је на махове, мек као свила, и прелазио јој
с времена на време преко лица, пријатно, готово неприметно. То је било
право миловање, нешто као пољубац ветра, као лагано и свеже пиркање
лепезе направљене од шумског лишћа и све ноћне хладовине, од речне магле
и од свега цвећа, јер су руже што су биле бачене одоздо у њену собу и на
њену постељу, и руже што су се пузале уз балкон, мешале свој заносни
мирис са здравом свежином ноћног поветарца.
Она се опијала овим ваздухом тако пријатним, склопљених очију, срца
одмореног заносом опијума чије је деловање још трајало, и није више нимало
желела да умре, него је осећала јаку, неодољиву жељу да живи, да буде
срећна, ма на који начин, да буде вољена, јесте, вољена.
Сервињи понови:
– Слушајте, госпођице Ивета.
И она се реши да отвори очи. Кад виде да је дошла себи, он настави:
– Какве су то лудости?
Она прошапта:
– Јадни мој Мускад, тако ми је било тешко.
Он јој очински стеже руку:
– Па сте лепо смислили! Обећајте ми да то нећете више покушавати.
Она не одговори, али учини лак покрет главом, с осмехом који се више
осећао него примећивао. Он извади из џепа писмо које је нашао на столу:
– Треба ли ово да покажем вашој мајци?
Она челом даде знак да не треба.
Сервињи није више знао шта да каже, јер му је положај изгледао
безизлазан. Он промрмља:
– Драго дете, треба човек да се помири и са најмучнијим стварима. Ја
потпуно разумем ваш бол, и обећавам вам...
Она прошапта:
– Ви сте тако добри...
Затим ућуташе. Он ју је посматрао. Имала је у очима нечега нежног,
немоћног; и она одједном диже обе руке, као да је хтела да га привуче. Он се
наже над њу, осећајући да га зове; и њихове усне се спојише.
Дуго су остали тако; склопљених очију. Али, видећи да ће изгубити
памет, Сервињи се диже. Она се сад смешила на њ правим љубавним
осмехом, и задржавала га обема рукама којима га беше ухватила за рамена.
– Идем да тражим вашу мајку – рече Сервињи.
Она прошапта:
– Још мало. Тако ми је добро.
 Затим, после кратког ћутања, рече сасвим тихо да је једва чуо:
– Хоћете ли ме много волети?
Он клече поред постеље и пољуби је у руку коју му је оставила.
– Обожавам вас.
Али, у близини врата чуше се кораци. Он скочи и викну својим
обичним гласом, који је увек изгледао мало ироничан.
– Можете ући. Сад је готово.
Маркиза, раширених руку, полете својој кћери и страсно је загрли,
квасећи јој лице сузама; а Сервињи је, блажен, узбуђен, прилазио балкону да
се надише свежег ноћног ваздуха, и певушио:

Често жена мења ћуд

Верује јој ко је луд.
 ОНА СВИЊА МОРЕН

Господину Одиноу

– Е па, пријатељу – рекох Лабарбу – сад си опет изговорио те три речи:

„она свиња Морен“. Зашто, дођавола, никада нисам чуо да неко што каже о
Морену а да га не назове „свињом“?
Лабарб, данас народни посланик, погледа ме очима совуљаге.
– Шта, зар не знаш причу о Морену, иако си из Ла Рошеле?
Рекох му да не знам причу о Морену. Онда Лабарб протрља руке, па
ми поче причати.
– Познавао си Морена, је ли, и сећаш се његове велике ситничарске
радње на кеју у Ла Рошели?
– Да, сасвим добро.
– Па лепо, знај да је 1862. или 63. године Морен отишао у Париз да
тамо проведе две недеље ради свога задовољства или својих задовољстава,
али се изговарао тиме да хоће да набави нову робу. Ти знаш шта значи две
недеље у Паризу за трговца из унутрашњости. Човеку се распали крв. Сваке
вечери позоришне представе, чешања о жене, непрекидно дражење духа.
Човек полуди. Не види више ништа сем играчица у трикоу, сем глумица с
обнаженим грудима, облим ногама и пуначким раменима, и све то готово
може дохватити руком, а ипак не сме или не може дотаћи. Једва ако једном
или двапут окуси нека лошија јела. И одлази још потресена срца, раздрагане
душе, с неким сврабом од пољубаца који голицају усне.
Морен је био у таквом стању кад је узео карту за брзи воз који полази
за Ла Рошелу у осам сати и четрдесет минута увече; и он се шетао с великим
жаљењем и узбуђењем по великој заједничкој чекаоници железничке
станице на орлеанској прузи, кад одједном застаде као укопан пред једном
младом женом која је љубила неку старицу. Била је подигла вео, те очарани
Морен прошапута: „Сто му мука, ала је лепа!“
Кад се опрости са старицом, она уђе у чекаоницу, а Морен пође за њом;
затим изиђе на перон, а Морен опет пође за њом; затим се попе у један празан
вагон, а Морен једнако иђаше за њом.
Било је мало путника за брзи воз. Локомотива зазвижда, воз пође. Били
су сами.
 Морен ју је прождирао очима. Изгледало је да има деветнаест до
двадесет година; била је плава, висока и смелог понашања. Око ногу је
обавила путнички покривач, па се опружила на седишту да спава.
Морен се питао: „Која ли је то?“ И безброј претпоставки, безброј
планова врзло му се по памети. Мислио је: „Прича се о толиким љубавним
пустоловинама у возу. Можда се и мени пружа таква прилика? Ко зна? Срећа
у љубави зачас наиђе. Можда би било доста кад бих се показао смео. Зар
Дантон није рекао: ʼСмелости, смелости и опет смелости!’ А ако није
Дантон, онда је Мирабо. Најзад, шта то мари. Јест, али ја немам смелости, и
ту је чвор. О, кад би човек умео, кад би могао сазнати шта је коме на души!
Кладим се да човек и не слутећи свакога дана пролази поред сјајних прилика.
Било би доста кад би ма и једним покретом показала да и она то једва чека...“
Онда поче претресати комбинације које би га могле довести до победе.
Замишљао је да с њом ступи у везу на каваљерски начин, да јој учини какве
ситне услуге, да заподене с њом жив, љубазан разговор, који ће се
завршити... зна се чим.
Али још увек није знао како да почне, под којим изговором. И чекао је
неку срећну прилику, с немиром у срцу, сав избезумљен.
Међутим, ноћ је пролазила, а лепа девојка је једнако спавала, док је
Морен смишљао како да је наведе да поклизне. Свану, а ускоро први сунчев
зрак дуг и светао зрак што је дошао с видика – паде на лице заспале девојке.
Она се пробуди, седе, погледа у поље, погледа у Морена, па се
насмеши. Смешила се привлачним и веселим осмехом, као срећна жена.
Морен уздрхта. Нема сумње да се смешила њему, то је доиста дискретан
позив, знак о којем је сневао и који је очекивао. Као да му је хтела рећи тим
осмехом: „Баш сте глупи, будала, шоња кад још од синоћ седите као неки
пањ на том седишту!“
„Дела, погледајте ме, зар нисам дивна? А ви сте целе ноћи остали тако
насамо с једном лепом женом, и ништа нисте смели учинити, будало једна!“
Једнако се смешила и гледала га, почела се чак и смејати. А он је губио
главу, смишљајући неку реч за ту прилику, неку похвалу, нешто што се може
рећи најзад, било шта. Али му ништа, ама баш ништа није пало на памет.
Онда помисли с одважношћу кукавице: „Утолико горе, ставићу све на
коцку!“ И изненада јој приђе без опомене, испружених руку, пожудних
усана, па је шчепа обема рукама и пољуби.
Она устаде једним скоком и поче викати: – У помоћ! – дерући се од
ужаса. Отвори врата, па поче махати напоље испруженим рукама,
избезумљена од страха, покушавајући да скочи, док ју је запрепашћени
Морен, уверен да ће се сад бацити с воза, држао за сукњу и муцао: –
Госпођо... ох... госпођо!
Воз поче ићи све спорије, па стаде. Два службеника дојурише на
очајничке позиве младе жене, а она им паде у наручја, муцајући: – Овај човек
је хтео... хтео је... да ме... да ме... – И онесвести се.
Били су на мозеској станици. Дежурни жандарм ухапси Морена.
Жртва његове суровости даде свој исказ кад дође к себи. Власти
саставише записник о том догађају. А јадни ситничар могао је отићи кући
тек увече, с тим да одговара пред судом због тога што је нарушио морал на
јавном месту.

II

Био сам онда главни уредник Шарантске светиљке, па сам се сваке

вечери виђао с Мореном у Трговачкој кафани.
Не знајући шта да ради, он дође да се нађе са мном сутрадан по том
свом доживљају. Не затајих му шта сам о томе мислио: – Ти си права свиња.
Човек се не сме тако понашати.
Плакао је; жена га је истукла, а видео је да ће му радња пропасти, да му
је име укаљано, осрамоћено, и да га више не поздрављају озлојеђени
пријатељи. Најзад сам се сажалио на њ, па сам позвао свога сарадника Ривеа,
једног подсмешљивог човечуљка, доброг саветодавца, да чује шта он мисли
о томе.
Он ми препоручи да се састанем с државним тужиоцем, који ми је био
пријатељ. Послах Морена кући, па одох том судском достојанственику.
Сазнао сам да је та увређена жена била девојка, госпођица Анријета
Бонел, која је баш тада положила испит за учитељицу у Паризу; она није
имала ни оца ни мајке, те је школски одмор проводила код ујака и ујне,
честитих малограђана из Мозеа.
Морен је био у тешком положају стога што је ујак поднео тужбу против
њега. Државно тужилаштво је пристало да пређе преко те ствари, ако се
повуче тужба. А то је било оно што је ваљало постићи.
Вратих се Морену. Нађох га у постељи, болесна од узбуђења и туге.
Његова жена, једна висока, кошчата и маљава снаша, непрестано га је
кињила. Она ме уведе у собу, вичући ми у очи: – Дошли сте да се видите с
овом свињом Мореном? Ето, ту је тај женскарош!
И укипи се пред постељом, држећи песнице на куковима. Ја му
изложих како стоји ствар, а он ме замоли да одем њеним рођацима. Задатак
је био шкакљив, али ја пристадох. Веселник ми је једнако понављао: –
Уверавам те да је нисам чак ни пољубио, чак ни то нисам. Кунем ти се!
Одговорих му: – Свеједно, ипак си свиња. – И узех хиљаду франака,
колико ми даде за трошак по мом нахођењу.
Али ја замолих Ривеа да пође са мном, пошто нисам смео да сам одем
њеним рођацима. Он пристаде, с тим да одмах пођемо, пошто је сутрадан
после подне имао неки хитан посао у Ла Рошели.
А после два сата зазвонили смо на вратима једне лепе пољске куће.
Врата нам отвори једна лепа девојка. То је свакако била она. Ја сасвим тихо
рекох Ривеу: – Дођавола, сад тек разумем Морена!
Њен ујак, г. Тонле, био је управо претплатник Светиљке и наш ватрени
политички једномишљеник, те нас дочека раширених руку, честита нам,
захвали нам се и стеже нам руке, пошто је био одушевљен тиме што су му у
кућу дошла два уредника његова листа. Риве ми шапну на ухо: – Мислим да
ћемо моћи да уредимо ствар оне свиње Морена.
Нећака беше отишла, те пређох на шкакљиво питање. Предочих ујаку
да ће пући брука, поменух му да ће на сваки начин млада девојка изгубити
добар глас кад се чује да јој се догодило тако што, јер нико неће веровати да
се све то завршило обичним пољупцем.
Изгледало је да је чича неодлучан; али се он ни на што није могао
одлучити без жене, а ваљало је да она стигне тек касно увече. Одједном он
узвикну ликујући: – Чујте, пала ми је на памет једна одлична мисао. Кад сте
већ ту, задржаћу вас. Овде ћете обојица вечерати и преноћити, а кад ми се
врати жена, надам се да ћемо се споразумети.
Риве се опирао, али се одлучи да остане, пошто је желео да извуче из
неприлике ону свињу Морена, те тако прихватисмо позив.
Ујак устаде сав озарен, па позва нећаку и предложи нам да се
прошетамо по његовом имању, рекавши нам: – Вечерас ћемо се позабавити
озбиљнијим стварима.
Риве и он заподенуше политички разговор. А ја се ускоро нађох на
неколико корака иза њих, поред девојке. Она је била доиста дивна, дивна!
С бескрајном обазривошћу почех јој говорити о њеном доживљају, не
бих ли у њој стекао савезницу.
А она као да није била ни најмање збуњена; слушала ме је као особа
коју то много занима.
Рекао сам јој: – Та помислите само, госпођице, на непријатности које
вас чекају. Мораћете да изиђете пред суд, да подносите пакосне погледе, да
говорите пред свим тим светом, да пред свима испричате тај жалостан
призор у вагону. Дела, реците ми у поверењу, зар не би било боље да ништа
нисте ни казали, већ да сте посадили тог мангупа на његово место, не
позивајући службеника, и да сте просто прешли у други вагон?
Она прсну у смех: – Истина је то што кажете, али шта ћете? Бојала сам
се, а кад се човек нечега боји, онда не размишља. Кад сам видела шта сам
учинила, било ми је жао што сам викала, али је било сувише касно.
Помислите само да је тај глупак насрнуо на мене не рекавши ми ни речи, с
лицем као у лудака! Чак нисам знала ни шта хоће од мене.
Гледала ме је у очи, нимало збуњена нити заплашена. Мислио сам: –
Та ова девојка је прави враг. Сад ми је јасно да се она свиња Морен могао
преварити.
Наставих у шали: – Дела, госпођице, признајте да му се може
опростити, пошто је најзад немогућно да се човек нађе пред тако лепом
особом као што сте ви а да га притом не обузме сасвим оправдана жеља да
је пољуби.
Она се још јаче насмеја, те јој се указаше сви зуби. – Господине, између
жеље и дела има места за поштовање.
Та реченица је била смешна, иако је била мало јасна. Одједном је
запитах: – Па лепо, а кад бих вас сад ја пољубио, шта бисте урадили?
Она ме одмери погледом, па ми сасвим мирно рече: – О, ви сте нешто
сасвим друго!
Добро сам знао, дођавола, да сам нешто сасвим друго, пошто су ме у
целом том крају звали „лепим Лабарбом“. Онда ми је било тридесет година,
али је запитах: – А зашто?
Она слеже раменима, па ми одговори: – Гле сад! Па зато што нисте
онако глупи као он. – Затим додаде, гледајући ме испод ока: – А нисте ни
тако ружни.
Пре него што се могла помаћи да се уклони од мене, ја је пољубих како
ваља у образ. Она одскочи устрану, али сувише касно. Затим ми рече: – Гле,
ви се и не устежете. Само немојте опет почети ту игру.
Упреподобих се, па јој полугласно рекох: – О госпођице, ако мени што
и лежи на срцу, то је да одговарам пред судом, због исте ствари због које
одговара Морен.
Сад она мене запита: – А зашто? – Озбиљно је погледах право у очи: –
Зато што сте једно од најлепших створења; зато што би за мене била
повластица, слава и част да сам вас ја хтео напаствовати. Зато што би људи
рекли, кад би вас видели: „Гле, Лабарб је поштено заслужио то што му се
догађа, али ипак има среће.“
 Она се опет насмеја од свег срца.
– Али сте смешни!
Није ни стигла да изговори реч „смешни“ а ја сам је држао обема
рукама и засипао је пожудним пољупцима где год сам стигао: у косу, у чело,
у очи, а понекад и у уста, у образе и по целој глави, на којој је увек откривала
понеки крајичак, да би могла заклонити остале.
Најзад се отрже, црвена и увређена.
– Прави сте грубијан, господине, те се кајем што сам вас слушала.
Узех је за руку, помало збуњен, па промуцах:
– Опростите, опростите, госпођице! Увредио сам вас, био сам суров!
Не љутите се на мене. Да само знате...
Узалуд сам смишљао како да се оправдам.
После једног тренутка, она изговори:
– Немам шта да знам, господине.
Али ја сам се досетио, те повиках:
– Госпођице, има годину дана откако вас волим!
То ју је доиста изненадило, те подиже очи. Наставих:
– Јест, госпођице, саслушајте ме. Ја не познајем Морена нити хајем за
њ. Мало ме се тиче да ли ће га стрпати у затвор и извести пред суд. Видео
сам вас овде, прошле године; били сте доле, пред оградом. Осетио сам неки
потрес кад сам вас угледао, а ваш лик ми је отада увек на памети. Веровали
ми или не веровали, све ми је једно. Нашао сам да сте дивни; сећање на вас
није ми давало мира, желео сам да вас опет видим, она стока Морен
послужила ми је као изговор, и ево ме. Саме прилике нагнале су ме да
прекорачим границе. Опростите ми, преклињем вас, опростите ми!
Она је тражила истину у моме погледу, спремна да се опет насмеши, па
прошапута:
– Лажљивче!
Подигох руку, па јој рекох искреним гласом (мислим да сам био чак и
искрен).
– Кунем вам се да не лажем.
Она ми само рече:
– Та није ваљда!
Били смо сами, сасвим сами, пошто се Риве и ујак беху изгубили на
кривудавим стазама, те јој почех доиста изјављивати љубав, дуго, нежно,
стежући јој и љубећи прсте. Она је то слушала као нешто пријатно и ново,
не знајући чему да верује.
Најзад сам осетио да сам узбуђен, да и мислим онако како говорим; био
сам блед, потиштен, дрхтао сам; и полако је обухватао око струка.
Говорио сам јој сасвим тихо кроз коврчаву косу око уха. Она је била
као мртва – толико је била утонула у сањарије.
Затим њена рука ухвати моју и стеже је; ја јој полако стегох струк
дрхтавом руком и стезах је све јаче; она се и не помаче, додирнух јој образ
устима, па моје усне одједном нађоше њене, и не тражећи их. Био је то дуг,
дуг пољубац, а трајао би још дуго да не чух „хм, хм“ на неколико корака иза
себе.
Она побеже кроз један шумарак. Ја се окренух и угледах Ривеа, који ми
приђе.
Он стаде насред пута, па ми рече, не смејући се:
– А ти тако заташкаваш ствар оне свиње Морена, је ли?
Одговорих му с неком уображеношћу:
– Свако чини оно што може, драги мој. А ујак? Јеси ли постигао што с
њим? Ја јемчим за нећаку.
Риве рече:
– Ја сам имао мање среће са ујаком.
Узех га за руку, па одосмо у кућу.

III

О вечери сасвим изгубих главу. Седео сам поред ње, те је моја рука
једнако додиривала њену под столњаком; ногом сам јој притискивао ногу, а
погледи су нам се сретали и укрштали.
Затим смо се прошетали по месечини, и ја сам јој шапћући уливао у
душу све нежности које су ми потицале од срца. Стезао сам је уза се и љубио
сваког часа, влажећи своје усне на њенима. Ујак и Риве су расправљали о
нечему пред нама. Њихове сенке полако су клизиле за њима по песку на
стазама.
Вратисмо се кући. А ускоро писмоноша донесе депешу од ујне, којом
је јављала да ће доћи тек сутрадан, изјутра, у седам сати, првим возом.
Ујак рече:
– Е па, Анријета, хајде покажи собе господи!
 Руковасмо се с чичом, па одосмо у своје собе. Она нас најпре одведе у
Ривеову собу, а он ми шапну:
– Није било бојазни да нас одведе најпре у твоју собу!
Затим ме одведе до моје постеље. Чим остаде насамо са мном, опет је
обгрлих, трудећи се да је залудим и да савладам њен отпор. Али она побеже
чим виде да је на измаку снаге.
У постељу сам легао веома нерасположен, веома узрујан и веома
збуњен, пошто сам знао да нећу тренути и да ћу се домишљати у чему сам
био тако неспретан, кад неко полако закуца на моја врата.
Запитах:
– Ко је?
Слаб глас ми одговори:
– Ја.
Брзо се обукох, па отворих врата, а она уђе.
– Заборавила сам – рече ми – да вас запитам шта пијете изјутра:
чоколаду, чај или кафу?
Нагло је загрлих, страсно је милујући, муцајући:
– Пијем... пијем... пијем...
Али ми се она истрже из руку, па духну у свећу и ишчезе.
Остадох сам у мраку, онако бесан, тражећи шибице и не налазећи их.
Најзад их нађох, па изиђох у ходник, упола луд, са свећом у руци.
Шта сам могао радити? Више нисам могао расуђивати, желео сам да је
нађем, желео сам је. И коракнух неколико пута не мислећи ни на што. Затим
одједном помислих: „А ако уђем у собу њена ујака, шта да му кажем?...“
Стадох као укопан, ништа ми није падало на памет, а срце ми је лупало.
После неколико тренутака смислих овај одговор: „Па дабогме, рећи ћу му да
тражим Ривеову собу, пошто треба да му кажем нешто о једној веома хитној
ствари.“
И почех загледати врата, трудећи се да пронађем њена. Али их ни по
чему нисам могао познати. Насумице ухватих једну ручицу и окренух је.
Отворих, уђох... Уплашена Анријета је седела на постељи и гледала ме.
Онда полако окренух кључ, па јој приђох на врховима прстију и рекох:
– Заборавио сам, госпођице, да вам потражим нешто за читање.
Она се копрцала, али ја убрзо отворих књигу коју сам тражио. Нећу ти
рећи како се зове. То је зацело најлепши роман и најбожанственија тема.
Кад сам већ окренуо први лист, она ме пусти да прелиставам до миле
воље; и ја сам прелистао толика поглавља да су наше свеће догореле до краја.
 Затим јој се захвалих, па нечујним корацима пођох у своју собу, кад ме
сурово шчепа нека рука, а неки глас, Ривеов глас, прошапта ми испред носа:
– Па зар још ниси уредио ствар оне свиње Морена?
Она ми донесе шољу чоколаде још у седам сати изјутра. Никада нисам
пио такву чоколаду. Била је то таква чоколада да ју је човек могао пити
вечито – мека, кадифаста, мирисава, опојна. Нисам могао одвојити уста од
слатке ивице шоље.
Тек што девојка беше отишла, а уђе Риве. Изгледало је да је био мало
нервозан, раздражен, као човек који је мало спавао. Он ми мрзовољно рече:
– Ако тако наставиш, знаш, најзад ћеш упропастити ствар оне свиње
Морена.
У осам сати стиже ујна. Разговор је био кратак. Ти честити људи
повући ће тужбу, а ја ћу дати пет стотина франака за сиромахе у том крају.
Онда хтедоше да нас задрже на цео дан. Чак су желели да одемо на
излет до рушевина. Анријета ми је давала знак иза леђа својих рођака:
– Та останите!
Ја пристадох, али је Риве упорно наваљивао да одемо.
Одведох га на страну; молих га, преклињах, рекох му:
– Дела, мали мој Риве, учини то ради мене!
Али он као да је био огорчен, те ми је једнако кресао у очи:
– Доста ми је, да знаш, те ствари оне свиње Морена!
Морао сам и ја поћи. Био је то један од најтежих тренутака у моме
животу. Та уређивао бих ту ствар целога живота!
После кратког и немог опроштајног руковања у вагону, ја рекох Ривеу:
– Баш си животиња!
Он ми одговори:
– Драги мој, већ си ми ђаволски ударао на живце. Кад стигосмо у
уредништво Светиљке, видех да нас чека читава гомила... Ударише у вику
чим нас угледаше.
– Па јесте ли уредили ствар оне свиње Морена?
Цела Ла Рошела била је узбуђена због тога. Ривеово рђаво
расположење било је ишчезло на путу, те се с муком савлађивао да се не
насмеје кад је рекао:
– Јесте, уредили смо је, захваљујући Лабарбу.
И одосмо Морену.
 Он се беше опружио на једној наслоњачи; имао је слачицу на ногама и
хладне облоге на глави, а умирао је од стрепње. И једнако је кашљуцао као
самртник, иако није знао како је назебао. Жена га је гледала очима тигрице
спремне да га прождере.
Чим нас угледа, он уздрхта, а руке и колена му се затресоше. Ја му
рекох:
– Уредили смо ону ствар, неваљалче један, али више немој то чинити!
Он устаде, гушећи се, па ми узе руке и пољуби их као да сам неки кнез;
заплака се, замало што се не онесвести, пољуби Ривеа, па чак пољуби и
госпођу Морен, а она га одгурну у наслоњачу.
Али се никад не поврати од тог удара, пошто је узбуђење било сувише
јако.
У целом крају више га нису звали друкчије до „она свиња Морен“, а
кад би чуо тај епитет, заболело би га срце као од убода ножем.
Кад би неки мангуп узвикнуо на улици „свиња“, он би нагонски
окренуо главу. Пријатељи су га просто мрцварили страшним шалама,
питајући га, кад год би јели шунку:
– Је ли то твоја?
Умро је после две године.
Што се мене тиче, ја сам се 1875. године кандидовао за народног
посланика, па сам тада отишао у пословну посету тусерском бележнику,
господину Белонклу. Дочекала ме је једна висока, развијена и лепа жена.
– Зар ме се не сећате? – рече ми она.
Промуцах:
– Та... не... госпођо.
– Анријета Бонел.
– Ах!
И осетих да бледим.
Изгледало је да се она пријатно осећа, и смешила се гледајући ме.
Чим ме остави насамо са својим мужем, он ме ухвати за руке па ми их
тако стеже да ми их замало не смрви.
– Већ одавно желим да се видим с вама, господине. Моја жена ми је
толико говорила о вама... Ја знам... јест, ја знам у како је тешким приликама
била кад сте се упознали с њом, а знам и то да сте се показали не може бити
лепше, да сте били веома деликатни, тактични и одани у оној ствари...
Застаде, устежући се, па изговори сасвим тихо, као да изговара
непристојне речи:
– ...у ствари оне свиње Морена.
 БОАТЕЛ

Чича Боател Антоан бавио се, у целој околини искључиво смрдљивим

пословима. Кад год је требало очистити какав јарак, какво ђубре, какву
помијару, какав канал, ма какву каљаву јаму, увек су слали по њега.
Долазио је са својим чистачким алатом и цокулама обложеним блатом,
и приањао је на посао непрестано стењући против свога заната. Кад би га
упитали зашто ради тај одвратан посао, одговарао је, помирен са својом
судбином:
– Па за децу, коју треба ʼранити. Ово доноси више но друго шта.
Доиста, имао је четрнаесторо деце. Кад би га ко упитао шта је било с
њима, одговарао је равнодушно:
– Сад и’ је у кући свега осам. Један је у војсци, а пет и’ је ожењено.
А ако би га ко упитао јесу ли се добро оженили, он је живо одговарао:
– Ја се нисам противио. Нисам им се ни у чем противио. Оженили су
се како су ’тели. Не треба се противити туђем укусу, то не води добру. Ето,
ја, ја чистим ђубре само што су се моји родитељи противили моме укусу.
Иначе, био би’ као и други радници.
Ево у чему су се његови родитељи противили његовом укусу.
Био је у то време војник, служио је у Авру, није био глупљи од других,
а ни отреситији, али је ипак био припрост. За време слободних часова највеће
му је задовољство било да се шета по кеју, где су се налазили продавци
птица. Час сам, час с неким земљаком, пролазио је он дуж кавеза у којима су
били папагаји амазонски са зеленим леђима и жутом главом, папагаји
сенегалски са сивим леђима и црвеном главом, велики папагаји који
изгледају као птице однеговане у стакленој башти, са својим шареним
перјем, које као да је најбрижљивије шарао неки добри бог минијатуриста, и
мале, сасвим мале птичице, црвене, жуте, плаве и шарене, скачући, мешајући
свој цвркут са грајом на обали и уносећи у вреву лађа, пролазника и кола
жагор јак, оштар, крештав, жагор шуме удаљене и натприродне.
Боател се заустављао, отворених очију, отворених уста, насмејан и
раздраган, показујући своје зубе заробљеним индијским папагајима, који су
својом белом или жутом ћубом поздрављали сјајно црвенило његових
панталона и бакар на његовом опасачу. Кад би наишао на неку птицу што
говори, постављао би још питања, и ако би ова била тог дана расположена
да одговара и да разговара, он би понео толико веселости и задовољства да
је био срећан до увече. Гледајући мајмуне, топио се од милине, и није могао
да замисли већу раскош за човека богатог но да има ове животиње, као што
човек има мачке и псе. Ту наклоност према егзотичноме имао је он у крви,
као што човек има у крви наклоност за ловца, за лекара или за свештеника.
Кад год би се отвориле капије касарне, није могао а да не сврати на кеј, као
да га је нешто вукло тамо.
Једном, кад се сав блажен зауставио пред једним грдним папагајем,
који је шепурио своје перје, сагињао се, усправљао, чисто клањао као на
двору у земљи папагајској, отворише се врата једне мале кафане, до дућана
у коме су се продавале птице, и једна млада црнкиња, забрађена црвеном
марамом, појави се, чистећи на улицу запушаче и песак из радње.
Пажња Боателова подвоји се одмах између животиње и жене, и он,
заиста, не би умео рећи које је од ова два створења посматрао с више чуђења
и задовољства.
Кад је ишчистила напоље кафанско ђубре, црнкиња диже очи, па и она
оста засењена војничком униформом. Стајала је према њему с метлом у
рукама, као да му одаје почаст, док се папагај и даље клањао. Но после
неколико тренутака, ова пажња поста непријатна војнику, и он оде лаганим
корацима, да не изгледа да узмиче.
Али дође поново. Готово сваког дана пролазио је поред Колонијалне
кафане, и често би спазио кроз окна малу црнокожу служавку, која је
служила пивом или ракијом морнаре из пристаништа. Често је и она
излазила кад би га угледала; убрзо чак, иако никад нису проговорили ни речи
једно с другим, стадоше се смешити једно на друго као познаници; и Боател
је осећао како му срце јаче бије кад одједном угледа између пуних усана
девојчиних бео низ њених зуба. Једног дана, најзад, уђе и веома се изненади
кад чу да ова девојка говори француски као и остали свет. Боца лимунаде, од
које је пристала да попије једну чашу, остала је у војниковој успомени као
нешто изврсно; и он уобичаји да у овој малој крчми у пристаништу испија
све течне сласти које му је допуштала његова кеса.
За њега је био празник, срећа на коју је једнако мислио, да гледа како
му црна рука мале служавке сипа нешто у чашу, док су јој се зуби смејали,
сјајнији од очију. После два месеца долажења, они се сасвим спријатељише
и Боател, после првог изненађења, кад је видео да су појмови ове црнкиње
слични добрим појмовима девојака из његовог краја, да цени штедњу, рад,
веру и владање, заволи је још више и заљуби се у њу толико да је хтео да се
ожени њом.
Он јој саопшти ову намеру, и она је скакала од радости. Имала је,
уосталом, нешто новца, наслеђеног од једне продавачице острига, која је
беше примила кад ју је један амерички капетан оставио на кеју у Авру. Овај
капетан беше је нашао, као дете од шест година, шћућурену на балама
памука на дну лађе, на неколико часова по одласку из Њујорка. Дошавши у
Авр, он повери нези милосрдне продавачице ову малу црну животињу, коју
је неко сакрио на његов брод а да он није знао ни ко ни како. Кад је
продавачица острига умрла, млада црнкиња ступи као слушкиња у
Колонијалну кафану.
Антоан Боател додаде:
– Узећемо се ако се моји родитељи томе не успротиве. Ја никад нећу
урадити нешто против њихове воље, разумеш, никад! Први пут кад одем у
село говорићу с њима о томе.
Доиста, идуће недеље, кад је добио двадесет и четири часа одсуства,
оде родитељима, који су обрађивали један мали мајур у Туртвилу, близу
Ивтоа.
Чекао је крај ручка, час кад кава крштена ракијом чини срца
отворенијим, да каже својима како је нашао девојку која тако одговара
његовом укусу, свима његовим захтевима, да на свету не постоји нека друга
која би му се толико допадала.
Родитељи на ово посташе одмах опрезни и затражише објашњења. Он
не сакри, уосталом, ништа, до једино боју њеног лица.
То је служавка, без великог иметка, али добра, штедљива, чистуница,
доброг владања и паметна. Све ове ствари вреде више но новац у рукама
какве лоше домаћице. Уосталом, има неку пару, наслеђе од жене која ју је
одгајила, готово мали мираз, хиљаду и пет стотина франака у штедионици.
Родитељи, задобијени овим речима, верујући уосталом у његов суд,
попуштали су мало-помало, док не дође најосетљивија тачка. Смејући се
мало усиљено, рече им он:
– Има само једна ствар која вам се можда неће допасти. Девојка није
бела.
Они нису разумели, те је морао дуго и са много обазривости, да их не
би уплашио, објашњавати да девојка припада црној раси, чије су примерке
видели једино на сликама из Епинала.
То их онеспокоји, збуни, уплаши, као да им је предложио везу с
ђаволом.
Мати рече:
– Црна? Колико је црна? Је ли сва?
Он одговори:
– Разуме се, сва, као што си ти сва бела.
Отац настави:
 – Црна? Тако црна као котао?
Син одговори:
– Можда нешто мало мање! Црна је, али не тако црна да је одвратна.
Мантија господина попе такође је црна, а није нимало ружнија од стихара
који је бео.
Отац упита:
– Има ли црњих од ње у њеној земљи?
И син, убеђен, узвикну:
– Дабогме!
Али стари је вртео главом:
– То мора да је ружно.
На то ће син:
– Није ружније но друго шта, пошто се човек за кратко време навикне.
Мати запита:
– Та кожа не прља рубље више но друга?
– Колико и твоја, пошто јој је то боја.
Елем, после још много питања, би уговорено да родитељи виде девојку
пре него што ма шта одлуче и да је син, који ће идућег месеца одслужити
свој рок, доведе у кућу, да би је могли посматрати и у разговору доконати да
није и сувише црна да уђе у породицу Боател.
Антоан тада изјави да ће у недељу 22. маја, на дан изласка из војске,
доћи у Туртвил са својом пријатељицом.
Она је за овај одлазак родитељима свога драгана обукла своје најлепше
и најшареније одело, на коме су преовлађивале жута, црвена и плава боја,
тако да је изгледала као окићена заставама за неки народни празник.
На станици, при поласку из Авра, гледали су је много, и Боател се
поносио што води под руку једну личност која привлачи толику пажњу.
Затим, у вагону треће класе, где је седела поред њега, изазвала је толико
изненађење код сељака да су се они из суседних одељења пели на клупе да
је виде преко дрвене преграде која је делила овај покретни сандук на одељке.
Једно дете, кад је угледа, поче врискати од страха, друго сакри главу у
мајчину кецељу.
Међутим, све је ишло добро до последње станице. Али кад је воз
успорио своју брзину, приближујући се Ивтоу, Антоан се осети мало
нелагодно, као у тренутку инспекције кад није знао теорију. Затим,
нагнувши се кроз врата, познаде издалека свога оца, који је држао за узду
коња упрегнутог у двоколице, и мајку, која беше дошла до ограде што
зауставља радознале.
Он сиђе први, пружи руку својој пријатељици, и испршен, као да прати
каквог генерала, упути се својим родитељима.
Кад је видела ову црну и шарену госпођу у пратњи свога сина, мајка се
толико запрепасти да није могла уста да отвори, а отац је имао муке да
задржи коња, који се непрестано пропињао из страха од локомотиве или од
црнкиње. Али Антоан, обузет одједном непомућеном радошћу што види
своје старе, потрча раширених руку, пољуби мајку, пољуби оца, поред свег
страха кљусета, затим, окренувши се својој заручници, коју су удивљени
пролазници посматрали заустављајући се, рече:
– Ево је! Казао сам вам да је на први поглед мало необична, али чим је
човек упозна, видећете, ништа пријатније од ње на овом свету. Кажите јој
добар дан, да се не уплаши.
На то мајка Боател, и сама страшно збуњена, начини неку врсту
поклона, док је отац скидао свој качкет и мрмљао: – Добро нам дошли. –
Затим не задржавајући се, попеше се у кола: жене позади, на седиштима на
којима су одскакале кад год би кола труцнула, а људи напред, на клупи.
Нико није говорио. Антоан, неспокојан, звиждукао је неку војничку
песму, отац је шибао кљусе, а мајка је испод ока, оштро као куна, гледала
црнкињу, чије су се чело и јагодице сијали на сунцу као добро чишћена
обућа.
У намери да разбије лед, Антоан се окрену:
– Шта је – рече – што не разговарате?
– Треба нам времена – рече стара.
Он настави:
– Дед, причај мало о оним јајима твоје кокоши.
То је била једна шала чувена у породици. Али како је његова мајка
ћутала непрестано, као онемела од узбуђења, он узе реч сам и, смејући се
много, исприча овај знаменити догађај. Отац, који га је знао напамет,
разведри се после првих речи; његова жена убрзо се угледа на њега, а
црнкиња, на најсмешнијем месту, прсну одједном у такав смех, смех тако
гласан, тако буран, тако силан да се и коњ помами и пређе у галоп.
Познанство је учињено. Разговор се заметну.
Чим су стигли и сишли с кола, и пошто је одвео своју пријатељицу у
собу да пресвуче хаљину, коју би могла упрљати справљајући на свој начин
једно добро јело које је требало да задобије старе, Боател изведе родитеље
на врата и упита их, док му је срце јако куцало:
 – Па, шта велите?
Отац је ћутао. Мајка, одважнија, изјави:
– Сувише је црна! Што јест јест, сувише је црна. Дошло ми је да утробу
повратим.
– Навићи ћете се – рече Антоан.
– Могућно, али засад...
Уђоше, и добра жена се узбуди кад виде црнкињу да кува. Она загрну
сукњу и, вредна иако стара, поможе јој.
Ручак је био добар, весео и трајао је дуго. Кад су затим изашли да се
мало прођу, Антоан узе оца на страну:
– Па, тата, шта велиш?
Сељак се никад није изјашњавао:
– Ја не мислим ништа. Питај мајку.
Антоан онда приђе мајци и заостаде мало с њом:
– Па, мама, шта велиш?
– Драги мој сине, што јест јест, сувише је црна. Да је само мало мање,
не бих била противна, али сувише је. Сушти ђаво!
Антоан није наваљивао, јер је знао да стара никад не попушта, али је
осећао како му срце обузима страшан бол. Тражио је шта би требало радити,
шта би могао измислити, изненађен, уосталом, што их није већ задобила, као
што је очарала њега самог. И све четворо ишли су лаганим корацима кроз
пшеницу, преставши мало-помало да говоре. Кад су пролазили поред какве
ограде, сељаци су излазили на капије, деца су се пела на узвишице, цео свет
је јурио на пут да види црнкињу коју је млади Боател довео. Људи су
издалека трчали кроз поља, као кад добош објављује жива чудовишта. Отац
и мајка Боател, уплашени овом радозналошћу која се ширила по пољу кад су
се приближавали, убрзаше кораке, једно уз друго, далеко испред свог сина,
кога је његова сапутница питала шта родитељи мисле о њој.
Он одговори, устежући се, да се још нису одлучили.
Али на сеоском тргу беше се скупио силан свет из свих узрујаних кућа,
и пред све већом гомилом стари Боателови побегоше и вратише се кући, док
је Антоан, обузет гневом, са својом пријатељицом под руку, достојанствено
корачао пред очима које се беху рашириле од чуда.
Разумео је да је свему крај, да нема више наде, да се неће оженити
својом црнкињом; то је и она разумела, и обоје стадоше плакати
приближавајући се мајуру. Чим су се вратили кући, она поново скиде своју
хаљину, да помогне матери у послу; ишла је за њом свуда, у млекару, у стају,
у кокошињац, радећи готово све сама, понављајући непрестано: – Пустите
мене, госпођо Боател – тако да је увече стара, тронута и неумољива, рекла
своме сину:
– Добра је девојка. Штета што је тако црна, али што јест, јест, сувише
је црна. Не бих се могла на њу навићи, треба да се врати, сувише је црна!
И Антоан рече својој пријатељици:
– Не пристаје, налази да си сувише црна. Треба да се вратиш. Ја ћу те
одвести на станицу. Али не жалости се. Ја ћу опет говорити са њима, кад
будеш отишла.
Он је онда испрати на станицу, дајући јој још наде, и пошто је пољуби,
попе је у воз, за којим је гледао очију пуних суза.
Узалуд је преклињао старе, они никако не пристадоше.
И кад би испричао ову причу, која је у целом селу била позната, Антоан
Боател увек би додавао:
– Од тог времена ништа ми се није милило. Никакав ми занат није ишао
од руке, и тако сам постао ово што сам, ђубретар.
Кад би му приметили:
– Па ипак сте се оженили!
– Јесам – одговарао би он – и не могу рећи да ми се жена није допадала,
пошто сам имао са њом четрнаесторо деце, али то није она, бадава, није она.
Видите, она друга, моја црнкиња, требало је само да ме погледа па да се сав
изгубим...
БИОГРАФИЈА
 ХРОНОЛОГИЈА ДОГАЂАЈА У ЖИВОТУ
ГИ ДЕ МОПАСАНА

1846. Лора ле Поатвен, Мопасанова мајка, сестра Флоберовог блиског

пријатеља Алфреда, удаје се за Гистава де Мопасана. Мопасанови су
племићи пореклом из Лорене, а мајчина породица је из Нормандије.
1850. Родио се Ги де Мопасан у замку Мироменил (по неким изворима,
у граду Фекану).
1856. Родио се Мопасанов брат Ерве.
1860-1862. Мопасанови родитељи се раздвајају. Мали Ги живи са
мајком у Етретау и код мајчиних родитеља у Фекану.
1863-1868. Ги учи средњу школу у Ивтоу. Тешко подноси дисциплину
католичког интерната и кришом чита романе.
1868. Прелази из Црквеног института у Ивтоу у руанску гимназију.
Флобер и Флоберов пријатељ, песник Луј Бује, воде бригу о њему и дају му
савет како да пише.
1869. Положио велику матуру у Кану.
1870-1871. Учествује у француско-пруском рату као интендант. Пораз
француске војске га, као и већину Француза, тешко погађа.
1872. Прелази у Париз и ступа као чиновник у Министарство
морнарице. Упознаје весело париско друштво, често одлази на Сену да би
веслао.
1875. Објављује своју прву причу, Рука одраног у „Лоренском
алманаху“.
1878. Прелази у Министарство просвете.
1880. У априлу објављује новелу Дунда у колективној збирци Меданске
вечери. Убрзо затим штампа и Стихове. Осмог маја умире његов књижевни
учитељ Флобер. У јуну напушта посао у Министарству просвете, у
септембру путује на Корзику. Осећа прве знаке болести: има сметње са
видом. Ужива дроге: хашиш, етер, морфијум.
1881. Објављује збирку приповедака Тељеова радња. У јулу путује у
Алжир. Покушава самоубиство.
1882. Штампа нову збирку прича под насловом Госпођица Фифи.
1883. Објављује свој први роман, Један живот, у облику фељтона који
се штампа у листу „Жил Блас“. Нова збирка приповедака Шљукине приче.
 1884. Објављује четири збирке приповедака: Тоан, Дневне и ноћне
приче и Ивета. „Жил Блас“ објављује, у облику фељтона, Мопасанов други
роман, Љубимац. Поново путује на Корзику.
1886. Појављују се две збирке прича: Господин Паран и Мала Рокова.
„Жил Блас“ објављује у наставцима нови Мопасанов роман, Монт-Ориол.
Мопасан путује у Енглеску.
1887. Објављује нову збирку прича, Орла и роман Пјер и Жан у „Новој
ревији" (у наставцима).
1888. Штампа две збирке прича: Ружичњак госпође Исон и На води.
1889. Објављује збирку прича Лева рука и роман Јака као смрт. После
дужег лечења од душевног обољења, умире му брат Ерве.
1890. „Ревија два света“ штампа му у наставцима роман Наше срце.
Објављује две збирке прича: Луталачки живот и Некорисна лепота.
1891. Прекида рад на роману Вечерња молитва да би се лечио од
душевног обољења.
1892. Покушава самоубиство и одмах затим одводе га на клинику
доктора Бланша, у то време чувеног лекара за душевне болести.
1893. Шестога јула, пошто је, помрачене свести, провео годину и по
дана на клиници доктора Бланша, Мопасан умире. После смрти појављује се
још једна збирка приповедака: Чича Милон (1899).

Скен: Cyrano & Jocamx

Обрада: