balkandownload.

org

Irving
Stoun
GRČKO BLAGO
BIOGRAFSKI ROMAN O HENRIJU I SOFIJI ŠLIMAN

2
 balkandownload.org

Prevela:
Ljerka Radović

Naziv originala:
Irving Stone
THE GREEK TREASURE

3
balkandownload.org

Za Džin Stoun, moje grčko blago

4
 balkandownload.org

PREDGOVOR

Želim da izrazim najdublju zahvalnost za neiscrpnu ljubaznost i pomoć doktoru

Fransisu R. Voltonu, direktoru, i njegovim pomoćnicima u Biblioteci Genadijus, pri
Američkoj školi za klasične studije u Atini, u Grčkoj. Između ostalog, dok sam radio u
njihovom arhivu Henrija Šlimana dopustili su mi da koristim i navodim dokumenta na
koja oni imaju autorska prava.
Imao sam sreću da se nađem u Atini kada je Biblioteka Genadijus od poslednjeg
Šlimanovog unuka kupila veliki kofer intimnih pisama koja su razmenjivali Henri i
Sofija Šliman i porodica Engastromenos. Do tog trenutka ona nisu bila u pisanoj
zaostavštini u vlasništvu Biblioteke Genadijus. Ta pisma otkrivaju potpunu i istinitu
priču o odnosima između Henrija i Sofije, od dana kad su se upoznali do njegove smrti,
dvadeset jednu godinu kasnije. Niko osim porodice nije nikad video ta pisma, čak ni
Ernst Majer, koji je sarađivao sa Šlimanovim potomcima u izdavanju dve knjige
njegovih pisama iz 1953. i 1958. godine.

I. S.

5
 balkandownload.org

„Dugi neizmerni otkucaji vremena pokreću sve. Nema ničeg skrivenog što ne bi moglo
da se iznese na videlo. Ničeg jednom poznatog što ne bi moglo da postane nepoznato.“

Sofokle, Ajant

6
 balkandownload.org

KNJIGA PRVA

„MORAŠ DA VERUJEŠ“

1.

Pomagala je seoskim devojkama da za dolazeći praznik ukrase ikonu Svetog Meletija,

stavljajući bele rade, hrizanteme koje cvetaju krajem avgusta i zevalice oko oltara usred
crkvice. Njena mlađa sestra Marigo utrča bez daha i uzviknu:
- Sofija! Stigao je Amerikanac. Tvoj prosac, gospodin Šliman!
Prestrašena, dok su joj nežne ruke još bile u vazduhu i kačile venac na zid, jedino je
uspela da promrmlja:
- Već! A nismo ga očekivali do subote.
- Možda, ali eno ga, sedi u vrtu i pije limunadu. Doveo ga je ujak Vimpos. Majka kaže
da požuriš.
- Odmah dolazim. Kaži majci da ću se najpre okupati i presvući haljinu. Marigo istrča
kroz dvokrilna vrata koja su već bila ukrašena grančicama mirte i kozlaca. Sofija spusti
cveće i zastade na malim domaćim tepisima, novim i lepim, s geometrijskim šarama u
mnogo boja, koje su devojke donele od kuće za taj dan, da zamene starije i lošije crkvene
tepihe. I ostale devojke prestale su da rade i sa zanimanjem su je posmatrale. Do pre
godinu dana bile su njene letnje prijateljice i družila se s njima kad bi njena porodica došla
u Kolon, više od kilometar i po udaljen od Atine. Tu su Engastromenosovi imali
letnjikovac u svežem, drvećem osenčenom predgrađu. Ali to je bilo pre finansijskog sloma
njenog oca. Sad je letnjikovac postao njihovo utočište. Sofija je uspela da završi poslednju
godinu skupe devojačke škole, najbolje u Grčkoj, samo zahvaljujući odricanju cele
porodice i njenog već zaduženog ujaka Vimposa.
- Herete - promrmlja ona svojim prijateljicama, polazeći prema vratima. Napolju je
suva blagotvorna vrelina kasnog leta pritisla Trg Svetog Meletija pun muškaraca koji su
svratili u svoje omiljene kafanice pod palmama i bagremovima na šoljicu jake turske kafe.
Čaše vode koje su stajale pored kafe, s kašičicom preko, blistale su na suncu. Sofijina kuća
nalazila se na ćošku, preko puta Crkve Svetog Meletija, ali umesto da preseče dijagonalno
preko vrelog trotoara, kako je obično išla, pošla je ispod drveća koje je oivičavalo dve
strane trga. Nije žurila u susret svojoj sudbini, bio joj je potreban miran predah da bi se
setila svega što se dogodilo od onog martovskog dana, pre gotovo šest meseci, kada je njen
ujak započeo nešto što je za sedamnaestogodišnju Sofiju Engastromenos bilo jedva više
od romantične obesne šale. A sad je svega nekoliko trenutaka razdvajalo tu šalu od
ostvarenja.
Kada je Teoklet Vimpos studirao teologiju na Univerzitetu u Sankt Peterburgu 1856,
pre trinaest godina, podučavao je starogrčkom nekog Nemca, tada carskog podanika, koji
je imao nezasit apetit za jezike, pa i talenat da novi jezik nauči za nekoliko nedelja. Čovek
nije prošao redovno školovanje, proveo je zapravo veći deo svog tridesetčetvorogodišnjeg

7
 balkandownload.org

života kao veletrgovac indiga, maslinovog ulja i čaja. Gomilao je bogatstvo usmeravajući
sav trud na kvalitet robe i zadovoljavanje kupaca. Dvadesetčetvorogodišnji student
teologije i Hajnrih Šliman postali su prijatelji.
Hajnrih Šliman radio se u parohiji u Meklenburgu, u Nemačkoj, 6. januara 1822.
godine. Budući da je naučio ruski jezik, firma u kojoj je radio u Amsterdamu, B. H. Šreder
i komp., poslala ga je u Sankt Peterburg za zastupnika. Tu je dobro služio svojim
direktorima pa je dobio odobrenje da osnuje sopstvenu trgovinu. Postao je i carski
podanik. Na vrhuncu zlatne groznice, 1850. godine, otišao je u Kaliforniju, gde je ponovo
nagomilao bogatstvo. Nakon dve godine vratio se u Sankt Peterburg, oženio se, dobio troje
dece i zaradio treće bogatstvo tokom Krimskog rata.
Njegov brak je bio potpuni neuspeh.
U proleće 1869. otišao je u Njujork, dobio dokumenta za državljanstvo, koja su
glasila na ime Henri Šliman, i preselio se u Indijanapolis da bi brzo dobio razvod braka.
Odatle je saletao pismima svog starog prijatelja, sada oca Teokleta Vimposa, ljubazno ga
moleći da mu pronađe neku mladu Grkinju za ženu. Otac Vimpos je odmah posetio svoje
rođake, Sofijine roditelje, i rekao im da bi preporučio njihovu mlađu kćerku Sofiju.
Opisujući karakter čoveka koji je sad koristio američki oblik imena Henri Šliman, ispričao
im je o svojim posetama Šlimanovoj trgovini na veliko na reci Nevi u Sankt Peterburgu.
„Neki su smatrali da je njegov način trgovanja pomalo fanatičan, jer je svojim
službenicima poveravao samo rutinske poslove. Sam je primao svakog kupca, saznao bi
šta on traži, i pregledao pošiljku pre nego što izađe iz skladišta. Tokom Krimskog rata
držao je monopol u trgovini indigom - robom koja je bila preko potrebna ruskoj vojsci.
Krajem 1863, kada je imao četrdeset jednu godinu, mogao je da se povuče s posla. Rekao
mi je da, istina, obožava novac, ali da mu je to samo sredstvo za krajnji cilj - finansiranje
otkrića Homerove Troje.“
A sada je stigao u Kolon, dva meseca posle Sofijine mature.

U najudaljenijem ćošku trga Sofija se okrenu, podižući se blago na prste dok je skretala
prema kući. Nasmejala se ispuštajući vesele melodične zvuke kad se setila pisma koje je
gospodin Šliman napisao njenom ujaku Vimposu iz Pariza. Vimpos joj je dao to pismo.
Toliko ga je puta pročitala da ga je znala napamet:

Dragi prijatelju! Ne mogu ti opisati koliko volim tvoj grad i njegove

stanovnike... Kunem ti se telom svoje majke da ću se svom svojom dušom i
svom svojom energijom truditi da usrećim svoju buduću ženu. Kunem se da
nikad neće imati razloga za žaljenje, držaću je kao malo vode na dlanu, ako
bude dobra i mila...
Zbog toga te molim da uz svoj odgovor priložiš portrete nekoliko lepih
Grkinja. Ali ako možeš da mi pošalješ portret devojke koju si mi namenio, još
bolje! Usrdno te molim: izaberi mi ženu s onakvim anđeoskim karakterom
kakav ima tvoja udata sestra. Treba da bude siromašna, ali dobro vaspitana;
mora da se oduševljava Homerom i preporodom moje ljubljene Grčke.
Svejedno je da li zna strane jezike ili ne zna. Ali mora da bude grčki tip,
crnokosa i, ako je moguće, lepa. Ali moj glavni zahtev je - dobro i milo srce!

8
 balkandownload.org

Možda poznaješ neko siroče, kćerku nekog naučnika koja mora da zarađuje
kao guvernanta, a koja ima sve vrline koje tražim.

Kad je stigla kući, Sofija uđe na vrata koja su se retko upotrebljavala, da se zaštiti od
pogleda porodice i cenjenog gosta, koji je sedeo napolju u bašti. Dok je stajala s rukom na
kvaci, obuze je trenutna nesigurnost: da li da se povuče u kuću ili da se upozna s čovekom
za koga njena porodica želi da je uda? Nije mogla da se odluči.
„Što se toga tiče, ni Henri Šliman nije mogao lako da se odluči“, pomisli ona. Drugo
pismo ujaku Vimposu gotovo da je satrlo njenu majku, koju su u Kolonu zvali madam
Viktorija, jer je do najmanjeg detalja oponašala oblačenje britanske kraljice.
Teoklet Vimpos, izjavljujući da ne želi da ga okrive zbog očiglednog nepotizma, uz
Sofijinu fotografiju poslao je fotografije još dveju privlačnih mladih žena. Šliman je
odgovorio početkom marta na modernom grčkom:

Kao stari putnik i dobar tumač lica, odmah mogu da pročitam karakter dveju
devojaka sa slika. Prezime Poliksene Gousti pokazuje da su njeni preci bili
Italijani. Po godinama odgovara da mi bude žena, ali je rođena gospodarica,
voli da zapoveda, razdražljiva je i ljutita. Ali možda i grešim; kad bismo se
videli licem u lice, možda bih u njoj otkrio bogatstvo svih vrlina. Što se tiče
Sofije Engastromenos, ona je divna žena, ljubazna, samilosna, plemenita,
dobra domaćica, živahna i dobro vaspitana. Ali, nažalost, premlada za čoveka
od četrdeset sedam godina!

Ona okrenu kvaku, uđe u skromnu ali prijatnu seosku vilu Engastromenosovih i
uputi se kroz predsoblje, sa ulazom u dnevnu sobu na desnoj a u trpezariju na levoj strani.
U kuhinji dohvati okrugli lavor i nali vrelu vodu iz ogromnog lonca koji je kirija1 Viktorija
Engastromenos držala na šporetu na ugalj.
Mirnim korakom popela se uskim stepeništem u spavaću sobu, pazeći da ne prolije
vrelu vodu. U svojoj sobi na ćošku, koja je gledala na trg, stavi lavor na umivaonik, prostre
peškir na pod, izvadi krpu za pranje iz komode, uze četvrtasti grčki sapun s police i spusti
ga u vodu da smekša. Skide pamučnu haljinu, ukrašenu sitnim cvetićima, sašivenu od bale
jeftinog materijala koji je njen otac prodavao u svojoj prodavnici tekstila na Trgu Romvis,
nešto između organdina i muslina, otkopčavajući najpre dugmad na kratkom prsluku,
nanizanu od vrata do struka, a zatim iskliznu iz dugačke široke suknje, koju obesi iza
zavese u jednom uglu sobe. Bacala je rublje, komad po komad, na uski krevet s bronzanim
šipkama na uzglavlju i podnožju, navlačeći nabrane čarape na kugle na krajevima šipaka.
Nakvasila je krpu za pranje u lavoru i počela da se trlja.
Kad se uspravi da se obriše, ugleda svoj odraz u ogledalu s pozlaćenim okvirom, koje
je visilo na zidu iznad umivaonika. Njena figura bila je sitna ali čvrsta, lepo zaobljenih
ramena, čvrstih, dobro oblikovanih grudi, uskog struka. Imala je neobično duge noge za
Grkinju, a za svojih sedamnaest godina izrasla je sto šezdeset tri centimetra, više nego

1 Gospodarica.

9
 balkandownload.org

većina njenih vršnjakinja u Arsakeionu. I po stasu i po temperamentu više je ličila na

očevu porodicu.
Trgnuvši se, shvatila je da je svesna svog tela na neki sasvim drugačiji način nego
ikad ranije.
„Da li je to“, razmišljala je, „zbog prosca u našoj bašti, koji možda upravo raspravlja
s mojim roditeljima o braku? Jer moje telo će deliti...? Moj muž, deca koju ću rađati...?
Kako će izgledati ljubav?“ Hoće li i kad se uda biti isto tako srećna kao što je sad dok je
devojka?
Sedela je na krevetu, na ćošku visokog jastuka, navlačeći čisto rublje koje je mirisalo
na ljubičice iz vrećica sa suvim cvećem, koje je njena majka stavila u kćerkinu fioku, i
obuvala čarape na mršave noge. Kad je to završila, pogleda se u ogledalo.
„Crte mog lica previše su...“, tražila je reč, „previše... određene.“ Ali u Arsakeionu su
joj govorili da je lepota žene u njenom karakteru. Podrugljivo iskrivi lice i okrenu leđa
ogledalu. Nikada niko nije izjavio da je lepa; ta reč ne pristaje dobro njenoj spoljašnosti.
Ali bilo je ljudi koji su videli da iz njenog lica zrači neka otmenost: patricijska glava stajala
je uspravno, ljupka na vitkom vratu, a lice je blistalo nekim unutrašnjim svetlom koje je
bilo odraz sjedinjenja snage i nežnosti.
S navalom osećanja seti se onoga što joj je rekao njen ujak Vimpos tokom maturskih
ispita prošlog juna:
- Sofija, draga, danas se na tvom licu, blistavom od sreće, vide sva ozbiljnost i lepota
klasične Grkinje: crna kosa začešljana preko ušiju, ružičastih poput školjki, oštre crne
obrve, kakve smo nasledili od majčine porodice; velike crne oči, ravan nos, svetao ten;
divna usta, s punom i crvenom donjom usnom, brada koju je mogao da izvaja Fidija u
svom vajarskom ateljeu u Olimpiji. Uprkos veseloj i dobroj naravi, po držanju glave
naslućuju se ozbiljnost i dostojanstvo. I to je klasično grčki.
- Ujače Teoklete - uzviknula je iznenađeno, jer njena porodica nije bila sklona da
otkriva svoja osećanja - ispevaj još i romantičnu pesmu!
- Jao, prvu i poslednju! Hteo sam danas da ti saopštim jednu novost, Sofija. Odrekao
sam se profesorskog položaja na univerzitetu da bih postao episkop naše crkve.
- Episkop! Ali to znači da nikad nećeš moći da se oženiš...
- Ni da volim, Sofija. Nikad nisam voleo nijednu ženu. Samo Boga i našu crkvu.
Postavljenje će biti u decembru, onda ću postati episkop Mantinije i Kinurije.
Sofija priđe prozoru u predsoblju iznenada poželevši da vidi svog prosca. Zagledavši
se u baštu, ugleda majku i oca. Sedeli su okrenuti leđima u grupi koja je okružila
nepoznatog čoveka. To je nesumnjivo bio Henri Šliman, ali ga ona praktično nije ni videla.
U sredini te grupe, okrenut prema kući, sedeo je otac Vimpos, visok, mršav čovek u crnoj
svešteničkoj mantiji, koja ga je pokrivala od Adamove jabučice do prstiju na nogama.
Njegova koščata prilika nosila je veliku glavu.
„Mora takva da bude“, umeo je da napomene njen otac, „da bi nosila toliko mozga.
Pitam se da li ga boli vrat.“
Gledajući čoveka nekako nežno, Sofija začu njegov gromki glas koji je dopirao
duboko iz njega i postizao snagu dok se dizao prema zvučnoj kutiji u njegovom grlu.
Teoklet Vimpos imao je trideset sedam godina i bio je dvadeset godina stariji od Sofije, ali
mu je lice bilo mladalačko i bez bora. Rođen u senci Akropolja, diplomirao je teologiju na
Univerzitetu u Atini. Dalje je studirao u Moskvi i Sankt Peterburgu, gde je podučavao
Henrija Šlimana, a zatim je dobio godišnju stipendiju na Univerzitetu u Lajpcigu, gde je
studirao kod dvojice najpoznatijih hebrejista Evrope i stekao doktorat filozofije. Vrativši

10
 balkandownload.org

se na univerzitet u Atini, u dvadeset i osmoj godini imenovan je za profesora teologije.

Uveo je odsek za hebrejski i štampao prvi udžbenik u Grčkoj iz tog predmeta - Elementi
hebrejske gramatike. Nakon šest godina, ne odrekavši se profesure, zamonašio se u
pravoslavnoj crkvi, ali bez prelaska u crkvu.
Te zime došao je u Kolon da razgovara sa Sofijinim roditeljima. Kao episkop moraće
da živi u Tripoliju, sedištu episkopije, u prilično siromašnom i neplodnom brdskom kraju
na središnjem Peloponezu. Zbog dalekih putovanja i dugih godina studija, pritiskao ga je
dug od dve hiljade dolara, za koji je lokalnim lihvarima mesečno plaćao dva odsto kamate.
Najbolje porodice u Atini nudile su mu dobre miraze. Kako onda da postane episkop, kad
se za to ne dobija plata? Kako da se izvuče iz dugova a da se ne oženi nekom nesrećnom
devojkom koju ne voli?
Njegov prijatelj Henri Šliman rešio je taj problem kada je dao nalog svojoj banci u
Parizu da Vimposu pošalje ček. To ga je oslobodilo sve većih dugova.
Henri Šliman!
Kad je Teoklet Vimpos primio prvo pismo u kojem je prijatelj tražio da mu pronađe
ženu, odmah je pomislio na Sofiju. On i Sofija bili su dobri drugovi dok je ona rasla,
simpatična, posebno u godinama koje je provela u Arsakeionu, kad joj je bila potrebna
pomoć u učenju težih predmeta - Euklidove geometrije, eksperimentalne fizike,
starogrčkog jezika Homera i Tukidida. Sofija je uvek bila energično dete koje voli da se
smeje i igra. Bila je ozbiljna i u učenju, a kad je napunila sedamnaest godina, izgledala je
zrelije nego ostale devojke u tim godinama.
„Izgleda...“ osmehnu se otac Vimpos. „Šta čovek zapravo može da zna o tome kakva
je mlada devojka?“
Bilo mu je prirodno da razmišlja o Sofijinom braku. Sve grčke porodice koje su imale
sedamnaestogodišnje devojke počinjale su da tragaju za mladoženjom, da mere traženi
miraz. Devojke su malo toga smele da kažu, nijedna se nije protivila tradiciji. Teoklet
Vimpos prekršio je to pravilo, zahtevajući da Sofija bude prisutna kad njenim roditeljima
saopšti zahteve Henrija Šlimana. Svi su se složili da se pošalje i njeno ime.
Sofija je gledala svog prijatelja i rođaka s upalim obrazima askete, koji se naslađivao
knjigama i učenjem umesto ukusnim dolmadakijama i musakom. Nosio je gustu bradu
već kao profesor, ali mu je kosa tada bila kratko podšišana. Otkad je postao sveštenik, pre
tri godine, morao je da pusti kosu, koja je sad bila uredno zavezana na vratu, ispod okrugle
crne kamilavke. Sofija je bila sigurna da joj on ne želi ništa drugo do dobar život i sreću.
Letimično je pogledala gospodina Šlimana, ali nije htela da nagađa kakav je. Umesto
toga, spustila se na kolena pred ikonom prelepe ali ozbiljne Device Marije, u
tamnoljubičastoj odeći i kapuljači, i zamolila je da joj ona pokaže put.

2.

Bela haljina od finog lanenog platna, koju je njena starija sestra Katingo ostavila kad se
udala pre nekoliko godina jer joj je bila premala - imala je majčin stas, s punim rukama,
kukovima, stomakom i zadnjicom - Sofiji je bila prevelika. Ona je to znala dok je
zakopčavala okovratnik od čipke, ali bolju nije imala. U porodici Engastromenos nije bilo
nove odeće otkako je njen otac doživeo finansijski slom, koji ga je koštao unosne
prodavnice tekstila i doma iznad nje na Trgu Romvis. Njihova kuća gledala je na neobičnu

11
 balkandownload.org

vizantijsku crkvu Svete Panagije, gde su kršteni Sofija i ostalih petoro Engastromenosove
dece, i na bučnu ulicu Evangelistrijas sa sjajnim Akropoljom koja se uzdizao iznad nje.
Porodica je uspela da Katingi spremi dobar miraz i tako je ona dobila za muža
časovničara Joanisa Sinesiosa; ali ubrzo posle venčanja dospeo je na plaćanje veliki zajam
koji je deponovao Jorgos Engastromenos. Njegovi ortaci su pobegli iz zemlje, ostavivši ga
da sam odgovara za taj dug. Da bi ispunio zakonske obaveze, Jorgos je morao da proda
lepu zgradu koju je kupio ženinim mirazom, prostranu kuću u koju se ulazilo na sporedni
ulaz, s mnogo spavaćih soba, baštom na krovu, mansardom gde su spavali dečaci, lepim
dvostrukim vratima koja su vodila do balkona okruženog ogradom od kovanog gvožđa,
gde je porodica mogla da sedi posle večere i uživa u svežini.
Sada više nije bilo kuće na Trgu Romvis, odmah pored modernog Ermua, ni miraza
Viktorije Geladakis. Jorgos je ponovo iznajmio prodavnicu u kojoj su radili njegovi stariji
sinovi Aleksandar i Spiros, ali uz tako visok zakup da su njih trojica jedva zarađivala za
svakodnevne potrebe.
Taj neuspeh je naškodio i položaju porodice Engastromenos u društvenoj hijerarhiji
Atine. Sad su Sofija i Marigo ostale bez miraza, što im je zapravo onemogućilo sklapanje
braka; najmlađi sin Panagiot, koji je imao deset godina i već je pokazivao nadarenost za
knjige i učenje, što ga je predodredilo za univerzitet, ostaće bez akademskog obrazovanja.
Sofijina majka, gospođa Viktorija, niska i punačka, bila je ponosna i uravnotežena
žena. Sjajnu kosu, podeljenu tačno po sredini glave, češljala je preko ušiju, da bi je na
kraju smotala u gustu punđu. Uvek je bila besprekorno uredno odevena, čak i u kuhinji.
Bila je potomak poznate porodice s Krita, koja je predvodila jedan od ranijih ustanaka
protiv Turaka. Zbog toga su morali da pobegnu u Atinu, mali grad s blatnjavim ulicama,
koji je malo pre toga, 1834. godine, proglašen za glavni grad Grčke. Iako je gubitak kuće i
društvenog položaja bio težak udarac za gospođu Viktoriju, Sofija nikad nije čula majku
da prekoreva lakoumnog oca zbog te nesreće, niti da se žali na oskudicu. Ali bila je iskrena
sa Sofijom. Mirno je razgovarala s njom kad su ostale same u kući nakon preseljenja u
Kolon.
- Draga moja Sofija, ovo se odnosi na tebe jer puniš sedamnaest godina i uskoro ćeš
maturirati u Arsakeionu. Ni tvoj otac ni ja nismo želeli da te požurujemo, ali smo počeli
da tražimo za tebe muža još ranije. Sada više ne možemo. Nema miraza, a nijedan
muškarac koji bi hteo tobom da se oženi i koji bi mogao da ti pruži odgovarajući položaj
u grčkom društvu neće to uraditi bez miraza.
Sofija je skočila i poljubila majku u čvrst i punačak obraz.
- Ali, majko, preda mnom je još punih sedam godina do dvadeset četvrte, pre nego
što me budu smatrali usedelicom i devojkom koja više nije za udaju!
Gospođa Viktorija uzdrhta na reč „usedelica“.
- Oh, Sofija, naši su izgledi sada veoma slabi. Najbolje što možemo da ti priuštimo,
to je neki siromašan parohijski sveštenik ili mlađi oficir u nekom zabačenom garnizonu.
A najbolja prilika bio bi neki prekomorski Grk, koji se obogatio u Egiptu ili Maloj Aziji ili
Sjedinjenim Američkim Državama i vratio se da potraži Grkinju za nevestu. Jedino njih
ne zanima miraz; oni traže dobro vaspitanu devojku koja će biti dobra domaćica...
Sofija to nije previše ozbiljno shvatila.
- Već sam predala molbu za učiteljicu. S maturom Arsakeiona ne moram da polažem
ni ispite.
Obukla se, gustu blistavu kosu začešljala je s čela i stavila biserne minđuše. Spremila
je veš i poravnala krevet. Više nije smela da se zadržava. Krenula je kroz predsoblje koje

12
 balkandownload.org

gleda na baštu. Cela porodica već je bila na okupu, kroz otvoren prozor čula je žamor
tridesetak rođaka, koji su požurili s raznih strana Kolona da prvi put vide tog zagonetnog,
čuvenog milionera koji je došao da prosi njihovu Sofiju.
„Ama zaista“, pomisli ona, osmehujući se ovlašno, „u stvari on sada prosi celu
Grčku.“
Pismo koje je njen ujak Vimpos primio krajem aprila bilo je prava ženidbena
ponuda:

Dragi prijatelju, već sam se zaljubio u Sofiju Engastromenos, pa se kunem da

je ona jedina žena koja bi mogla da postane moja supruga. Ne znam da li ću
moći njome da se oženim iz dva razloga: prvi, ne znam da li ću dobiti razvod
braka; drugi, zbog bračnih razmirica šest godina nisam imao odnose sa
ženom... Ako se uverimo da sam sposoban, neću oklevati da dođem u Atinu i
razgovaram sa Sofijom, kojom ću se oženiti ako pristane. Do tada smo
prisiljeni da čekamo jer ako sam impotentan... neću se ženiti. Da, ma koliko
neka žena volela svog muža pre braka, uvek će ga prezirati ako ne bude mogao
da zadovolji njenu fizičku strast.
Koliko je godina Sofiji? Kakve joj je boje kosa? Svira li klavir? Govori li
strane jezike? Da li je dobra domaćica? Razume li Homera i ostale stare pisce?
Hoće li pristati da promeni sadašnje mesto boravka za Pariz i prati muža na
njegovim putovanjima u Italiju, Egipat i drugde...

Međutim, Sofija je znala da Henri Šliman već dva dana u Atini razmatra druge
„izglede“ sledeći, kako je to otac Vimpos rekao, „kombinaciju tevtonske temeljitosti i
američke energije“. Ne samo da nije pokušavao da sakrije te sastanke od Vimposa nego
ga je o njima i obavestio. Posetio je izvesnu gospođicu Harikleju, „koja na mene nije
ostavila dobar utisak; visoka je, tužna i plašljiva“. Odatle se kolima odvezao do udovice
kirije Kleopatre Lemom.
- Očekivao sam da vidim staricu pogrbljenu pod težinom nesreće i tužnog izgleda.
Našao sam mladu, lepu i veselu ženu, koja je izgledala kao da nije starija od trideset
godina. Vrlo mi se svidela. Mislim da bi za mene bilo mnogo bolje da se oženim mladom
udovicom primernog ponašanja, koja već zna šta znači brak. Bila bi manje pohotna i
senzualna, dok mlade devojke veruju da u ispunjenju njihovih fizičkih želja leže nebo i raj.
Pretvorio je svoj apartman u Hotelu d’Angletere na Trgu Sintagma, preko puta
kraljevske palate, u samouslužni ženidbeni biro: od trenutka kad je stigao u Atinu i kad se
pročulo da je došao da traži Grkinju za ženu, bio je zasut ponudama najboljih porodica
koje su imale idealne ali, nažalost, neudate kćerke.
- Kad bih mogao da vodim tačno knjigovodstvo, rekao bih da se već video s petnaest
mogućih nevesta i razgovarao s njima u roku od nekoliko dana! - rekao je Sofiji ujak
Vimpos.
Sofija se nasmejala svojim melodičnim smehom, koji je veoma prijatno odzvanjao.
- Za tvog gospodina Šlimana zaista bi se moglo reći da je neobičan! - Onda se
uozbiljila. Njene crne oči postale su zamišljene. - Ali kako da postupam s orkanom? Jedva
da sam razmenila desetak rečenica s muškarcima van porodice.

13
 balkandownload.org

Ako se Sofija i zabavljala misleći o tome da gospodin Šliman pokušava da se upozna

i da razgovara sa svakom mladom ženom u Atini koja ima kvalifikacije da bude izabrana,
njeni roditelji, za koje je ta udaja bila čamac za spasavanje, čudesno spušten s broda koji
tone, bili su ozlojeđeni i obeshrabreni. Gospođa Viktorija rekla je Teokletu Vimposu:
- Ali zar nas gospodin Šliman ne sramoti i ne dira u naš porodični ponos time što
juri po gradu i traži nevestu...?
- To je njegov način, Viktorija. Posmatrao sam ga kako posluje u Sankt Peterburgu,
gde se obogatio istim takvim metodama. Mnogo je veća čast ako gospodin Šliman ne
izabere ženu naslepo, prema jednoj fotografiji, već posle analiziranja svih ostalih
mogućnosti.
Engastromenosovi su se umirili, ali su se oko usana gospođe Viktorije spuštale bore
strepnje. Sa Šlimanom u porodici našao bi se i dobar miraz za njihovu najmlađu kćerku
Marigo; univerzitetsko obrazovanje za njihovog najmlađeg sina, a i kapital kojim bi
obnovili prodavnicu tekstila, koja je posle nesrećne prodaje zgrade propadala zbog
pomanjkanja kredita.
Sofija je sve to znala: pristala je na udaju bez dvoumljenja.
Udešeni brakovi su najbolji, govorila je grčka tradicija.
Izašla je u baštu da se upozna s Henrijem Šlimanom, da ga vidi i da on vidi nju.
U bašti je bilo hladno kasno poslepodne; na vinovoj lozi još je bilo grožđa. Bilo je i
voćaka koje je porodica Engastromenos zasadila pre mnogo godina: šipak, badem, kajsija
i dud; poznata gazija, dinja kantalupa sa žutim cvećem finog mirisa. Stolovi i stolice bili
su jednostavni, drveni, često upotrebljavani, jer su Engastromenosove tetke, stričevi i
rođaci, kao i porodica gospođe Viktorije, Geladakisi, takođe imali letnjikovce u Kolonu.
Cela porodica je ustala kad je Sofija prišla. To joj se nikad ranije nije dogodilo.
„Odjednom sam postala kneginja“, pomisli.
Činilo joj se da joj srce prejako lupa za devojku koja je sebi govorila da se neće
uzbuđivati zbog prvog susreta, iako je znala da će je gospodin Šliman ispitivati sa istom
temeljitošću s kakvom je procenjivao pošiljke indiga na aukcijama u Amsterdamu.
„Kako brzo putuje vest!“, pomisli. Za manje vremena nego što je njoj trebalo da
pređe preko trga, okupa se i obuče, njeni rođaci su obukli svečana nedeljna odela i zajedno
s decom došli da posmatraju značajan fenomen: multimilionera koji je bio penzioner sa
četrdeset i četiri godine, koji je proputovao celi svet i objavio dve knjige; rođeni Nemac,
koji je postao carev podanik, pa američki građanin, a sad želi da se oženi Grkinjom i sam
postane Grk! Nešto toliko zanimljivo nije se dogodilo u Kolonu još otkad je rođen Sofokle,
koji je svoje rodno mesto ovekovečio nadenuvši mu ime „Beli Kolon, hranjen nebeskom
rosom, gde slavuji pevaju među bršljanom boje crnog vina“. Otkad je tu, u njegovoj blizini,
nestao Edip. Kad je slepog Edipa njegova kćerka Antigona povela prema Atini i kad ju je
on jednog poslepodneva na prašnjavom putu zapitao: „Koje je ovo mesto?“, Antigona je
odgovorila:

Oče, jadni umorni Edipe, tornjevi koji natkriljuju ovaj grad još su daleko.
Što se ovog mesta tiče, jasno je da je sveto, osenčeno vinovom lozom i
maslinovim drvećem i lovorom;
Udobno skriveni u njima, slavuji slatko pevaju.

14
 balkandownload.org

Na čelu velikog baštenskog stola sedela je njena majka. Gospođa Viktorija, glava
plemena, bila je vrlo ponosna na svoje kritsko nasleđe. Krićani su bili nezavisni, snažni
bord, tvrdokorni ljudi koji se nisu mirili sa činjenicom da su ih Turci podjarmili. Gotovo
da je svaka generacija dizala ustanak otkad su prvi Grci na kopnu, predvođeni
sveštenstvom, postali nezavisni. Bili su složni; porodična odanost bila je prvi zakon koji
je morao da se poštuje da bi se preživelo. Zatim je dolazila njihova odanost plemenu,
širem porodičnom krugu, u koje su bila uključena i „krvna braća“ - oni koji su se
pobratimili mešajući krv iz posekotine na ruci, zaklinjući se na vernost do groba. U srži su
bili rasipnici, istovremeno i lakomi da bi sebi mogli da priušte rasipnost, da se pokažu.
Bili su dostojanstveni ljudi, „i s pravom su takvi“, učila je Sofiju njena majka. Sve do 1600.
godine pre naše ere Krit je bio kulturno središte zapadnog sveta, s velikim palatama,
bogatim gradovima, talentovanim slikarima, vajarima, atletama, kao i trgovačko središte
Egeja, jer su kritski brodovi trgovali sa svim zemljama na obalama Sredozemlja, njegova
mornarica vladala je morima; a Krit je vladao i grčkim kopnom koliko je hteo. Sofija je
odrasla na narodnoj mudrosti svoje majke s ostrva:
Ko se uzda u Boga, nikad ne legne gladan da spava; a ako legne, san ga hrani...
Dobra domaćica može i kašikom da umuti... Slušajte savete starijih i oženjenih; oni su
pojeli dosta hleba i soli...
Pored majke sedela je Sofijina tetka kirija Lambridu, zamenik vode plemena; možda
je zbog svog podređenog položaja uživala da hranu drugih ljudi posipa začinima
nesuglasice.
S druge strane Sofija ugleda oca kako sedi na baštenskoj stolici opušten onoliko
koliko je gospođa Viktorija napeta. Jednu od vrednosti koju je porodica spasla iz gradskog
stana bio je portret u ulju Georgija Engastromenosa, koji je pre dve godine naslikao
poznati grčki slikar Kastriotes. Sad je taj portret visio na zidu dnevne sobe u kući u
Kolonu. Kad bi Sofija zamišljala sliku svog oca, nije bila sigurna koga vidi: portret u ulju
ili živog čoveka. Bio je lep, približavao se šezdesetoj godini, ćelav, osim nečega iznad ušiju
što je podsećalo na sedu kosu. Imao je duge brkove koji su mu padali niz bradu. Oči su
mu bile razmaknute; posmatrale su, ali nisu ocenjivale. U mladosti se sa svojim
drugovima Atinjanima borio u oslobodilačkom ratu protiv Turaka i bio je ushićen tim
iskustvom i ponosan na njega; međutim, to je u njemu zadovoljilo svaku dalju želju za
borbom. Bio je blage i pomirljive naravi. Voleo je hranu i piće. Imao je uspeha zato što je
bio gostoljubiv i društven sa svojim mušterijama; takav je bio i prema svojoj deci. Sofija
ga je nežno volela: nije se sećala da je ikada povisio glas na nju, premda je dečake morao
povremeno da umiruje.
Nosio je malu belu kravatu pod niskim belim okovratnikom; njegovo odelo, od
najbolje vune i tvida koje je mogao da uveze iz Engleske, bilo je dobro sašiveno; bio je
krupan čovek širokih ramena, a jedini njegov lični znak bio je uglasti ožiljak pod desnom
obrvom, gde ga je, dok je bio dete, ugrizao pas. U njegovoj prirodi nije bilo ničeg
sumnjičavog. Više praktičar nego teoretičar, primao je život onakvim kakav jeste, bez
protivljenja ili žalbi. Kad je jednom postao nezavisan Grk, smatrao je ludošću kad neko
želi da promeni ili kontroliše svet.
Za šestoro dece brinula se gospođa Viktorija. To nije bilo nimalo neobično; bio je to
vekovni običaj u grčkim porodicama. Otac je bio potpuni gospodar u domaćinstvu, a
majka sluga njegovih želja i zapovesti. Niko ne bi mogao ni da sanja da naruši očev
autoritet. Ali majka je podizala decu i vezivala se s njima čvorom koji je otkrio frigijski
kralj Gordije, čija su osvajanja Male Azije pamtili Trojanci. Aleksandar Veliki je uspeo da

15
 balkandownload.org

preseče Gordijev čvor i da zauzme Malu Aziju, kao što je proreknuto; ali grčka deca nisu
imala ni Aleksandrovu snagu ni njegov snažni mač kojim bi mogla da preseku vezu s
majkom.
Sofija je prošla najbolje od sve Engastromenosove dece; jer kad je jednom počela da
pohađa Arsakeion, a posebno poslednje godine boravka u gimnaziji, gospođa Viktorija,
koja je nežno volela svoju vrlo privlačnu i darovitu kćerku, zamenila je dominaciju
obožavanjem, pružajući Sofiji slobodu koju je uskraćivala njenoj braći i sestrama. Sofija
je cvetala u toj slobodi; ona je uvećavala a ne smanjivala njenu ljubav prema majci. Zaklela
se da nikad niko neće smeti da stane između njih, čak ni voljeni muž.
Izbegavala je da pogleda u oči čoveka koji je putovao preko hiljadu kilometara da bi
joj se udvarao. Tek sad, u tišini koja je oko nje vladala, osetila je koliko je uzbuđena. Počela
je da drhti kad joj je otac pružio ruku. Osvrnuvši se na poslednje dve nedelje, prvi put je
shvatila da je, uprkos odluci da neće očekivati visokog, lepog, romantičnog čoveka, u
dubini duše, a da to svesno nije želela, uživala u maštanjima o profinjenom svetskom
muškarcu, koji će svakako biti jedna od najsjajnijih osoba koje je ikad upoznala.
- Sofija, ovo je gospodin Henri Šliman, koji nam je učinio čast svojom posetom.
Gospodine Šlimane, dopustite da vam predstavim svoju kćerku Sofiju.
- Desposime, mlada damo - promrmlja Šliman. Podiže knjigu sa stola i reče grčkim
jezikom bez naglaska: - Ovo je mala knjiga o mojim putovanjima koja je upravo
odštampana, Itaka, Peloponez i Troja. Smem li da vam je poklonim? Doneo sam francuski
prevod nadajući se da ćete ga lakše pročitati.
Ona se nakloni i prihvati knjigu obema ispruženim rukama. Iako je Šliman s pravom
rekao da je knjiga tanka, učini joj se teškom poput olova, od čega joj se srce spusti u pete;
jer je ispred nje stajao stranac niskog rasta, svega nekoliko centimetara viši od nje. Bio je
smešan beživotan čovek, proćelav, sa usukanim brkovima, blede kože, tamnih upalih
obraza, očnih kapaka spuštenih kao da je umoran, a s obe strane glave kosa mu je
neuredno prekrivala uši. Kravata nije bila u skladu s okovratnikom; zbog tamnog odela s
debelim zlatnim lancem preko prsluka podsećao je na bankarskog službenika ili učitelja.
Njenim mladim i neiskusnim očima, u svojoj četrdeset i sedmoj godini, izgledao je kao
starac koji je dobro prekoračio srednje godine; više je ličio na istrošenog čoveka koji će se
radovati da napusti zamoran i beznačajan svet, nego na čoveka koji je spreman da tek
započne svoj pravi život ispunjen smislom.
Sofiju zabole u dubini duše. Razočaranje je bilo preveliko. Suzdržavajući suze, oseti
da u njoj raste novo i čudno osećanje - pobuna. Verovala je da su ugovoreni brakovi dobri,
najbolji za sve zainteresovane. Takođe, znala je da bez miraza ima slabe izglede da se uda,
i da se za dve, četiri ili šest godina ništa neće promeniti. Ali nije znala kako da proguta,
kao što je gutala suze, spoznaju da će to biti čovek koga će teško moći da voli, ma koliko
iskreno pokušavala. Osećala je da joj se u grlu uobličava krik: „Neću!“
„Ali ne mogu da kažem ne“, reče sama sebi. „Budućnost moje porodice zavisi od tog
braka. Moja braća ne mogu da se ožene dok se ja ne udam. Mojom udajom za gospodina
Šlimana, Marigo će imati miraz, a otac će ponovo dobiti kredit. Moći ćemo da spremimo
Panagiota za univerzitet...“
Nije samo njena porodica nego je i celo selo Kolon od nje to očekivalo.
Ona ispravi ramena, podiže glavu i reče normalnim, zvonkim glasom:
- Hvala vam na knjizi, gospodine Šlimane. Već sam pročitala uvod na grčkom. Ujak
Teoklet mi je doneo jedan primerak majskog broja Mirija ose, sa izvodom iz vaše knjige.
Henri Šliman se prvi put ljubazno osmehnu:

16
 balkandownload.org

- Odlično! Taj časopis je štampan u Parizu, ali sam se nadao da će se dobro

distribuirati po Grčkoj.
Ona se pristojno nakloni i uputi prema praznoj stolici, predviđenoj za nju, pored oca
Vimposa. Toga trenutka Marigo izađe iz kuće noseći veliki srebrni poslužavnik na kom je
bilo onoliko čaša vode koliko je u bašti bilo gostiju. Na sredini poslužavnika stajala je
činijica sa slatkim od trešnja. Tu je stajala i srebrna čaša s onoliko kašičica koliko je bilo
čaša. Marigo poče od počasnog gosta, pa redom ukrug. Svako je uzimao čašu vode u jednu
ruku, kašičicu u drugu, pa onda zahvatao kašičicom slatko, držeći je iznad čaše da bi
slatko, ako kapne, palo u vodu. Svi su redom probali slatko, popili vodu, a zatim prazne
kašičice stavili u praznu čašu. Marigo ih još jednom obiđe da sakupi čaše i odnese ih u
kuću.

3.

Tim ritualnim slatkim led je bio probijen. Sofija opazi da su svi oko stola osim nje i Henrija
Šlimana odjednom počeli da pričaju. Da bi je uključio u razgovor, otac Vimpos joj reče:
- Uskoro ćemo našeg prijatelja morati da zovemo doktor Šliman. Univerzitet u
Rostovu, blizu njegovog mesta rođenja, dodeliće mu titulu doktora filozofije za tu knjigu
koju držiš u ruci. To će dokazati njenu autentičnost.
Sofija nije znala šta da odgovori. Pre nego što je njeno ćutanje postalo primetno,
Šliman uzviknu:
- Ne dokazati, dragi moj arhiepiskope - unapredivši time budućeg mladog episkopa
u jedan od najviših položaja u pravoslavnoj crkvi - nego samo pokazati. Sada od mene
zavisi da li ću svoje zaključke dokazati delom, a ne samo pisanom rečju.
- Od čega će se sastojati to delo? - upita pristojno jedan Sofijin rođak.
- Od otkrića Troje! Od iskopavanja na Hisarliku, tačno preko puta ulaza u
Helespont! Sve dok ne otkrijem ceo Prijamov grad, koji Homer naziva „svetom Trojom“.
Najpre ću pronaći zid. Onaj koji Posejdon opisuje u Ilijadi: „Ja zaista Trojancima sagradih
zid oko njihovog grada, širok i neobično lep, tako da se nikako ne može prodreti u grad.“
I nije se moglo. Sve do desete godine rata, kad su Ahajci prevarili Trojance i nagovorili ih
da u grad unesu drvenog konja. Noću su ahajski vojnici, sakriveni u konju, izašli i otvorili
vrata koja Homer opisuje kao „dobro sagrađena“. Samo su zahvaljujući tom ratnom
lukavstvu, pošto su se pretvarali da su otplovili kući, dok su u stvari sakrili svojih hiljadu
i sto lađa u malim peščanim zalivima iza ostrva Teneda, Ahajci mogli da zauzmu Troju i
spale je.
Henri Šliman se uzbuđeno nagnuo na svojoj stolici, užarenih očiju. Sofija je bila
iznenađena promenom koja je obuzela tog čoveka. Bila je začuđena i ozbiljnošću njegovog
glasa.
Njeno mišljenje o Ilijadi, pa prema tome i o Troji, bilo je formirano petogodišnjim
učenjem Homerovog starogrčkog. Njeni učitelji u Arsakeionu imali su o tome mišljenje za
koje su bili zaslužni profesori Atinskog univerziteta, preko puta Ulice Panepistimiu. Grčki
stručnjak za Homera, profesor Vernardakis, predavao je svojoj klasi kad je Sofija bila na
drugoj godini u Arsakeionu:
„Posle dugogodišnjeg robovanja Turcima, Homerova poezija, sa svom svojom
nenadmašnom umetnošću, bila je idealna hrana za grčki narod. Homer dostiže

17
 balkandownload.org

arhitektonsko jedinstvo. Sve deluje istinito i prirodno. Ali kod Homera je sve lažno. Sve
su to laži.“
Obiter dicta profesora Vernardakisa obišao je bulevar brže od najžustrijeg torbara s
ručnim kolicima. Nijedan učitelj u Arsakeionu ne bi se usudio da bude tako hrabar da
posumnja u sud autoriteta s Atinskog univerziteta. I tako je i Sofija učila da je Fridrih Volf
u svojoj opsežnoj knjizi Prolegomena, štampanoj 1795, jednom i za sva vremena dokazao
da nikad nisu postojali Homer, Trojanski rat, pa čak ni Troja. Nijedan ugledni naučnik ili
akademik nije želeo da se usprotivi njegovim tvrdnjama.
Sofija je osetila blago zgražavanje slušajući tog čoveka koji se sam školovao, koji je
morao sa četrnaest godina da ostavi školu da bi u prodavnici mešovite robe pet godina
radio po osamnaest sati na dan, te nikad nije imao vremena da otvori nijednu knjigu, kako
protivreči njenim učiteljima i glasno izgovara jeres u koju veruju samo amateri ili
zavedene budale. Osvrnuvši se po bašti na porodičnu zbirku portreta, po dizanju Uglova
usana od neverice, primetila je da i ostali tako misle.
Sofija je takođe primetila da i Henri Šliman oseća nevericu njene porodice, premda
su činili sve da to sakriju; videla je i da ga to nije previše zbunilo.
- Oprostite mi što sam tako uobražen pa predajem Grcima njihovu vlastitu istoriju -
ljubazno reče. - Ali znate kako je to s preobraćenicima; oni su vatreniji od onih koji su
rođeni u veri. Ništa nemam protiv sumnje. Ljudi su sumnjali i u to da se Zemlja okreće
oko Sunca.
Porodica Engastromenos bila je pretplaćena na popularni časopis Pandora, u kojem
je do ovoga trenutka, potkraj leta 1869, prolivena reka mastila na žučnu raspravu o
Homerovom pitanju, a pisci Pandore smatrali su Homerov rad „poetskom emocijom“.
Jorgos Engastromenos smatrao je svojom dužnošću da ohrabri gosta:
- Molim vas, budite tako ljubazni, gospodine Šlimane, i objasnite nam kako ćete
otkriti grad koji je uništen pre nekih...
- Pre tri hiljade godina - odgovori brzo Šliman. - Negde između 1240. i 1190. godine
pre nove ere.
- Da - reče razmišljajući Sofijin otac. - Zar to ne znači da se sve ono što je izgorelo i
uništeno pretvorilo u prašinu?
Henri Šliman klimnu glavom. Sofija opazi kako mu se rumenilo pope u obraze.
- Hektor, veliki zapovednik trojanskih snaga i Prijamov zakoniti kraljevski
naslednik, govori da su od pamtiveka svi smrtnici navikli da pripovedaju o Prijamovom
gradu, zbog njegovog bogatstva u zlatu i bronzi. To mora da se i dalje tamo nalazi! Iz
Ilijade nam je poznata Prijamova palata, koja je imala sobe za njegovih pedeset sinova i
njihove žene; i susedna palata gde je živelo njegovih dvanaest kćeri s muževima.
Znamo za Hektorovu „kuću u kojoj se stanuje zgodno“, s otvorenim dvorištem, gde
je sedela beloruka Andromaha sa svojim služavkama u raskošnoj odeći od zlata i vune.
Kad Hektor odlazi da pozove u boj svog omrznutog brata Parisa, opisuje se Parisova
palata. To su „dvorovi krasni, te je dvorove sagradio s ljudima što onda najbolji majstori
behu u grudastoj trojanskoj zemlji; ti mu načiniše sobe za ženskinje i dvor blizu Prijama
kralja i Hektora gradu na vrhu2“. Sve su te zgrade bile kamene, a kamen ne gori.
Poznata su nam samo Skejska i Dardanska vrata kroz koja su trojanske vojske
marširale u boj. Morala bi i danas da budu tamo! Kao i „dobro popločane ulice“ kojima su
prolazila bojna kola, i visoka stražarska kula s koje je Helena za Prijama prepoznala vođe

2 Homer, Ilijada; prevod Tomo Maretić;

18
 balkandownload.org

Ahajaca Ajanta i Agamemnona. Sve to i još mnogo toga treba i dalje da stoji tamo,
zakopano ispod kasnijih Troja, možda čak tri ili četiri, ali vekovima zaštićeno naslagama
zemlje koja ih dobro pokriva.
Sofija je sedela smerno, oborenog pogleda; on se iznenadio kad je začuo divljenje u
njenom glasu:
- Gospodine Šlimane, tako tečno citirate Ilijadu da bi čovek pomislio da ste celu
knjigu naučili napamet. Da li je to moguće?
- Ne samo da je moguće, gospođice Sofija, nego je i verovatno. Te rečenice sam toliko
puta pročitao, na starom i modernom grčkom, da su mi se urezale u pamćenje. A kako ne
bih mogao da zapamtim ep kad su ga stotine Homerovih potomaka i učenika prenosile
kompletnog s pokolenja na pokolenje, slušajući pevače kako pevaju delove?
Njegovo držanje nije bilo hvalisavo, već trezveno. Sofija ga dobro pogleda; dogodila
se začudna promena. Više nije bio tmuran, pa čak ni sredovečan. Izraz mu je bio blistav,
izbrijano lice obliveno rumenilom; mrdao je ramenima dok mu kaput nije legao na rame
onako kako je to krojač zamislio; bio je pun mladalačkog poleta i energije. Vešto je
kažiprstom uvrnuo brk i zalizao kosu iza priljubljenih ušiju. Ali njoj su najvažnije bile
njegove oči, sjajne, bistre, razborite, sa širom otvorenim očnim kapcima da ne bi
propustile nijedan prizor koji svet može da pruži živahnom i pronicljivom umu.
Njeno razočaranje je iščezlo; umesto njega, obuzela ju je radoznalost.
Teoklet Vimpos je dobro poznavao Šlimana i nije želeo da mu se suprotstavlja.
- Stalno misliš na Troju. Ali Troja nije postojala! To je plod pesnikove mašte. Nije
bilo ni Trojanskog rata, ni drvenog konja, ni svađe između Ahila i Agamemnona zbog lepe
zarobljene devojke. Sve je to mitologija!
Šliman se dobroćudno nasmeja, naviknut na Vimposovo bockanje.
- Znam. Nije postojao ni Homer. Bezbrojni pevači su tokom mnogih vekova dodavali
po nekoliko stihova, a atinski tiranin Pizistrat okupio je u VI veku pre nove ere sve pevače
i naredio da pisari zapišu njihove stihove onako kako su ih pevači deklamovali, pa da se
onda svi zajedno povežu... Čak i Grote u svojoj Istoriji Grčke kaže da se ne može zamisliti
način na koji bi se dokazalo da li je Troja postojala ili da li je Homer zaista napisao Ilijadu
i Odiseju. O! Ali to ne kažu veliki pesnici sveta Gete, Šiler, Šeli, Pindar ili Horacije. Oni
veruju u jedinstvo Homera, jer su prepoznali da su te dve knjige životna celina, jedan
komad, tvorevina jednog jedinog genija!
Slušajući kako strastveno i rečito odzvanja njegov glas po bašti, Sofija oseti u sebi
rađanje nekog čudnog uzbuđenja, kakvo nikad pre nije osetila. Ne dižući pogled, mirno
upita:
- Gospodine Šlimane, molim vas, mogu li da vam postavim jedno pitanje?
- Svakako, gospođice.
- U školi smo učili da stari bogovi imaju vrlo važnu ulogu u oba epa, a ti su bogovi
nestali s Olimpa i Ide, pa je onda očigledno da su Ilijada i Odiseja mitovi.
Henri Šliman se osmehnu, a njegove jasne plave oči zasjaše od zadovoljstva što može
da se prepire.
- Ono što ostaje od oba epa kad se bogovi izuzmu ili prebace u mitologiju ipak može
s ljudskog gledišta da bude istinito do poslednjeg detalja. Ali ne slažem se s tim da bogove
moramo da „izuzmemo“. Njih je stvorio jedan stari narod, možda 4000. godine pre nove
ere i oni se ne razlikuju mnogo od bogova ostalih starih religija.
Gospođa Viktorija uzviknu:
- Ali hrišćanski Grci gledaju na pagansku religiju stare Grčke kao na detinjariju!

19
 balkandownload.org

Sofija se pitala da li će se Henri Šliman uvrediti. Umesto toga, primetila je kako je

uzbuđeno zamolio njenu majku da objasni zašto. Njena majka je rekla da su bogovi s
njihovim ljudskim obličjem i ponašanjem izmišljeni prema strastima u delima koja su
ljudi uočili u vlastitoj prirodi, a nadljudska snaga im je podarena da bi mogli da zaštite i
pomognu smrtnom čoveku, a isto tako i da povrede ili unište njegovog neprijatelja.
- Nikad nismo tražili neko drugo objašnjenje za staru grčku religiju, već smo je
prihvatili kao snažnu, zanimljivu, a ponekad i zabavnu pripovetku.
Sofija je posmatrala Šlimana kako zateže prsluk, ispravlja crnu kravatu oko niskog
belog okovratnika, zatim prebacuje nogu preko noge, razmišljajući o najuverljivijem
odgovoru.
- Ja sam hrišćanin, naravno, sin sveštenika. Ali ono što je neki stariji narod stvorio,
i u šta je verovao, postaje istorijska činjenica, a ne mit. Kad bi večeras Trojanci ili Ahajci
došli u vašu baštu i čuli nas kako se raspravljamo, njima bi ono što zovemo našom
religijom bilo isto tako smešno kao što je nama njihova religija. Prema panteizmu osećam
duboko divljenje i razumem zašto su ljudi obožavali boga sunca, polja, reka. Sve prirodne
sile imaju nešto božansko u sebi. Nadam se da nisam izazvao ničije zgražanje.
Izazvao je, primetila je Sofija, ali je porodica Engastromenos bila previše dobro
vaspitana da bi to pokazala. Ne dižući oči da ne sretne njegov pogled, Sofija reče tihim
glasom:
- Gospodine Šlimane, ne znam da li ste u pravu ili niste, ali divim se snazi vaših
uverenja.
Njegove oči gledale su žudno mladu devojku.
U bašti je zavladao mrak. Tiho, nekoliko žena otišlo je s mlađom decom. Muškarci
su prišli bliže da bolje čuju.
- Vi verujete da je Homer bio ljudsko biće, kao Dante ili Šekspir? - upita stric
Lambridu, kako se učini Sofiji.
- Bez sumnje! - odgovori Henri Šliman vatreno. - Rodio se u Smirni, u Izmiru,
nedaleko od Troje, negde između 1000. i 900. godine pre nove ere. Homerovi sinovi, ili
potomci, ili učenici, činili su esnaf pevača na Kiosu, najbližem ostrvu do Smirne. Ti pevači
su putovali od dvora do dvora po Egeju, svirajući lire i pevajući Homerove stihove.
- Kad kažete da je Homer „napisao“ Ilijadu, želite li da kažete da je sastavio veliku
pesmu od delića koji su se sačuvali iz doba ratova? - pitao je Spiros, najstariji brat i najbolji
prijatelj, koji je posmatrao kakav je utisak gospodin Šliman ostavio na Sofiju. Šliman se
blago osmehnu:
- Da. Mi nemamo Homerov rukopis, niti bilo kakvo svedočanstvo da je neko nalik
njemu postojao. No Homer je sve to mogao da zapiše, isto kao što je Solomonova pesma
napisana gotovo u isto vreme kada i deo Starog zaveta. Međutim, kad ne postoji pisani
književni jezik, onda deluje druga sila - usmeno predanje. Priče o Trojanskom ratu i
Odisejevim lutanjima ponavljali su roditelji deci pa deca svojoj deci. Uz obradivu zemlju,
ovce i koze, nasleđe tih ljudi, njihova istorija pre pojave pisanih izveštaja, bila je njihova
najvrednija imovina i svako pokolenje predavalo je dalje to pravo stečeno nasleđem. Bilo
je pevača i pre Homera, i oni su sastavljali pesme o velikim legendama Ahila, Hektora,
Helene, ali Homer je otišao u Troju. Osmislio je grčki književni jezik da bi ispripovedao
svoju pripovetku, sakupio je sve ranije legende i balade i stvorio, svojom rukom, Ilijadu i
Odiseju. Proučavao je i upijao u sebe trojansku zemlju: brdo na kom je sagrađena
prvobitna tvrđava ili Hisarlik, dve reke - Skamandar, koja je izvirala na planini Idi na jugu,
i Simoent, koja je izvirala na severu - koje su ograničavale trougao zemlje između zidova

20
 balkandownload.org

Troje i mora, gde su vodene bitke. Mora da se Troja nalazila u blizini Helesponta, gde su
Ahajd izvukli svojih 1.140 lađa na obalu i napravili logor za 120.000 ljudi; jer Homer je
pripovedao kako su grčki pešaci ponekad dvaput na dan odlazili iz svog logora do zidina
Troje.
Jorgos Engastromenos borio se s mišlju o verodostojnosti. Sofija je dobro poznavala
oca i videla je po njegovom izrazu lica kako postavlja sebi pitanje: „Da li razgovaram s
genijem ili s budalom?“ Glasno reče:
- Stotine ljudi proučavalo je Ilijadu, a da nije zaključilo gde je Troja pokopana...
Henri Šliman poče da hoda ukrug, oko gospode u crnim odelima.
- Ne mogu da govorim u ime stotina ljudi, gospodine Engastromenose, već samo u
svoje ime. Možda je u pitanju isti razlog zbog kog stotine naučnika koji su pročitali
Pausanijin Opis Helade još tapkaju pred kiklopskim zidinama Mikene ne bi li pronašli
kraljevske grobove s neprocenjivim blagom, koje su zakopali s vladarima.
Sada je i Sofija bila zbunjena.
- Gospođice Sofija, kad sledeći put dođem u Kolon, možda ćete mi dopustiti da
donesem svoj primerak Pausanijinog vodiča? Uprkos činjenici da je pisao tek u II veku
pre nove ere, on kaže da je video Persejev zdenac i bogatstvo Atreja i njegovih sinova, koji
su zaista u donjem gradu, a možda i neke manje riznice u predgrađu. Ali „Klitemnestra i
Egist sahranjeni su malo dalje od zidova, jer su ih smatrali nedostojnim da im se grobovi
nađu unutar zidova, gde su počivali Agamemnon i svi oni koji su zajedno s njim ubijeni“.
Nema sumnje da na umu ima ogromne kiklopske zidine utvrđenja. Verujem da znam gde
se to nalazi.
U bašti zavlada neugodna tišina. Tvrdnju gospodina Šlimana da zna gde se nalazi
Troja i da se sprema da je iskopa teško je bilo prihvatiti. S tvrdnjom da zna gde se nalaze
kraljevski grobovi Mikene iščezlo je svako poverenje u tog zagonetnog milionera; rođake
Engastromenose i Geladakise obuzela je sumnja.
„On jednostavno ne može da bude ludak. Proputovao je svetom, objavio dve knjige,
obogatio se sopstvenim trudom. Egocentričan jeste, svakako, ali sumnjam da bi izložio
sebe ismevanju.“
Sofija mirno zapita:
- Gospodine Šlimane, pitanje o kojem svi razmišljamo jeste: ako ste uvereni da ste u
pravu, zašto odmah ne počnete da iskopavate Troju?
Šliman se vrati svojoj stolici i umorno sede, kao da je celog dana kopao.
- Ja bih to učinio, gospođice Sofija. Ali da bi čovek kopao u Turskoj, potreban mu je
ferman, pismena dozvola od velikog vezira u Carigradu. To nije lako dobiti. Tražio sam
dozvolu. Kad jednom budem imao službeni dokument u ruci, brzo ću ga zameniti
motikom, lopatom i kolicima. Arheologija neće postati punoletna dok ne prestane da bude
filologija, dok ljudi ne izađu iz svojih biblioteka i ne počnu da kopaju zemlju. Upravo to i
nameravam da učinim. I zbog toga sam odlučio da se oženim Grkinjom. Ona će biti Božja
ruka na mom ramenu. Moje grčko blago!
Glas mu je drhtao. Finom maramicom od batista obrisa znoj sa čela.
„Bože, bože“, pomisli Sofija, „to će biti težak posao za Grkinju kojom se bude oženio.
Ako ne pronađe Troju ili kraljevske grobnice Mikene, da li će to značiti da ga je žena
izneverila?“

21
 balkandownload.org

4.

Gospođa Viktorija pozvala je gospodina Šlimana na nedeljni ručak, što je on vrlo rado
prihvatio; pozvala ga je takođe da svrati kad god je slobodan. Njegove posete u petak i
subotu razočarale su ga; Engastromenosova bašta postala je njegovo najomiljenije mesto
u Kolonu. Sve su se više tražile priče o njegovim putovanjima i doživljajima, ali nikako
nije uspevao da intimnije porazgovara sa Sofijom, što je žarko želeo. Uspela je da mu
došapne, s tračkom nade:
- Grkinja je retko kad sama. Zapravo, nikad nije sama. Sveštenik kaže: „Dok vam
deca ne napune dvanaest godina, nikad ih ne ispuštajte s oka.“ Nikad mi nije bilo
dopušteno da izađem ispred kuće, na Trg Romvis, ako tamo nema nekog od moje braće
da pazi kako preskačem konopac ili igram školice i „nebo- pakao“, ili se jednostavno držim
za ruke u kolu s ostalim devojkama i pevam: „Sjajni moj meseče, uči me da hodam, kako
bih mogla da idem u školu i naučim da čitam i pišem.“ Sve do mature nikad nisam smela
da idem sama u Arsakeion; neko od moje brace, ili starija služavka, morao je da me vodi
i da dođe po mene. Prošlo je svega nekoliko meseci otkad su prestali da čuvaju dete u beloj
bluzi i plavoj mornarskoj suknji. Za Grkinju nema slobode pre venčanja.
Umiren, Henri Šliman poče da priča muškim članovima porodice priče o Istoku i
Egiptu. Mladi Panagiot upita:
- Gospodine Šlimane, kad putujete tolikim zemljama, kako znate koji se novac tamo
upotrebljava?
Šliman se osmehnu na dečaka, zavuče ruku u džep od kaputa i izvuče debeli crni
kožni novčanik.
- Njega sam usvojio od evropskih konobara, koji misle da je to najlakši način za
razmenu novca. Vidite, unutra se nalazi pet odeljaka. U prvom držim američki novac, u
drugom francuski, u trećem nemački, u četvrtom ruski, a u petom novčanice iz Egipta,
Indije, Turske, Japana. Izvan novčanika držim grčki novac, jer mi je tako zgodnije.
Sofijina braća bila su očarana novčanicama koje im je njihov gost pokazao.
Aleksandar, koji je voleo novac svih vrsta, upita:
- Gospodine Šlimane, kako znate koliko jedna valuta vredi u odnosu na drugu
valutu?
- Evo, vidite li ovu belu karticu u novčaniku? Na njoj stoji devizni kurs svih zemalja
u kojima radim. To ja nazivam svojom berzom, i svakog je meseca zamenjujem novim
kursom. Danas pet drahmi vrede jedan dolar. Jedna drahma vredi jedan francuski franak.
Četiri nemačke marke iznose jedan dolar; britanska funta vredi dvadeset četiri francuska
franka, a ruska rublja vredi tri francuska franka...
Objasni Panagiotu, gledajući ga veselim sjajnim očima:
- Noću taj novčanik držim pod jastukom jer mnogo sanjam, i nikad ne znam u koju
će me zemlju odvesti moji snovi.
Panagiot nagradi čoveka razdraganim usklicima.
- A kad se ujutro probudite, ne fali vam novca?
- Ah, da, Panagiote. Sanjam noću na najmanje šest jezika, što znači da obiđem
gotovo celu zemlju i do jutra potrošim sav svoj novac.
Sofija je pratila taj razgovor.
„Lepo je od njega što zabavlja Panagiota. Ljubazan je, i ima smisla za humor.“

22
 balkandownload.org

Posle nedeljne jutarnje kafe, porodica Engastromenos prešla je preko trga do Crkve
Svetog Meletija. Nisu ušli u crkvu; u nju su mogli da stanu samo sveštenici koji služe misu
i stariji ljudi. Vernici su se okupili blizu dvokrilnih vrata, razgovarajući i prenoseći novosti
o nedeljnim događajima, moleći se i pevajući. Povremeno bi sveštenik izašao i blagoslovio
skup, i svi bi se po tri puta prekrstili.
Kuvanje je počelo odmah posle mise. Sofija se sećala jutara u njihovom domu u
Atini, kad su njena majka i služavka u kuhinji po celi dan razgovarale o receptu za neko
posebno jelo: đuveč od jagnjetine sa svežim paradajzom i sitnim belim pasuljem ili
naseckanim peršunom i belim vinom. Sofija je odrasla među ljudima koji su poštovali
hranu i kuvanje. Svi Grci isto tako; majke su učile decu od njihove treće godine da jedenje
nije igra kojom dete ubija vreme, već verski obred. Hrana je bila retka u brdovitoj Grčkoj
i, osim bogatih plodova mora, teško se nabavljala.
Svi Grci su znali za glad, pa čak i umiranje od gladi; gotovo svako pokolenje doživelo
je tešku nemaštinu, pa je čak i nekolicina bogatijih, koji su imali novca za trošenje, mogla
na pijaci da pronađe jedva nešto ili gotovo ništa. Ne postoji Grk koji se ne bi složio s
Euripidovim stihovima:
Vidiš kako život može biti lep pred dobro napunjenim stolom.
Molilo se pre dva glavna obroka, ručka i večere, ako je za nju nešto ostalo. Na verske
praznike Jorgos Engastromenos prekrstio bi hleb jer je on bio simbol Hrista. Kad bi ostao
koji komadić, gospođa bi ga poljubila jer je bio svet, kao i pričešće.
Sto u trpezariji najsrećnije je mesto u grčkoj kući. Grci vole da jedu obilne obroke,
ili pomalo od svega. Žene se goje oko struka. Ali, začudo, muškarci uvek ostaju mršavi.
Sem Jorgosa Engastromenosa; možda je, osim hrane, njegov smeh doprineo da dobije
stomak.
Mnogo sati trebalo je gospođi Viktoriji, Sofiji, Marigo i najmlađoj devojci, koja je za
njima ribala lonce, da pripreme posude s ukusnim jelima, koje će posle odneti u pekaru
na pečenje. Tu su domaćice koje nisu imale odgovarajuće šporete, ili nisu htele da
pregrevaju svoje kuće leti, plaćale po nekoliko novčića po posudi da se hrana ispeče, nakon
što bi pekar na lopati s dugačkom drškom izvadio dnevnu količinu hleba i kolača. Tačno
je znao koliko je minuta potrebno za koje jelo.
Tog jutra gospođa Viktorija reče:
- Sad uživaj u kuvanju, Sofija; kad se udaš, bićeš lišena tog velikog zadovoljstva.
- Zašto ću biti lišena?
- Jer bogataši ne dopuštaju svojim ženama da rade u kuhinji. Oni imaju kuvarice.
- Bogate Grkinje kuvaju, pa ću i ja! Grci obožavaju da im njihove žene kuvaju.
- Istina, to je za njih velika životna radost. Ali tvoj budući suprug nije Grk, ma koliko
bi želeo da bude.
Celi sat je porodica sa svojim gostom sedela u bašti, u hladu vinove loze. Muškarci
su pili uzo, jaku prepečenu rakiju od grožđa, blago začinjenu anisom, u koju se dolije malo
hladne vode da bi piće dobilo boju mleka. Sa uzom Sofija i Marigo služile su tiropetes,
male lisnate vrele trouglaste komadiće pite sa spanaćem i sirom; velike crne masline u
marinadi; paradajz punjen pirinčem i začinima; dolmadakiju, sarmice od vinovog lišća;
kalamariju, lignje u sirćetu; rumeno isprženu hobotnicu; školjke punjene pirinčem,
grožđicama, začinima, peršunom; taramosalalu, sos od crvene riblje ikre s belim lukom; i
lukaniku, narezanu ljutu grčku kobasicu.
Henri Šliman pohvalio je gospođu Viktoriju za neobičnu raznolikost mezetakija,
pikantnih predjela.

23
 balkandownload.org

- Morate da pohvalite i moje kćerke - odgovori gospođa Viktorija - jer dok sam ja
pripremala ručak, Sofija je napravila pitu, školjke punjene pirinčem i skuvala
dolmadakiju.
Šliman uze komad pite i pogleda Sofiju pravo preko stola. Tog toplog nedeljnog
poslepodneva bila je posebno lepa, još rumena od rada u kuhinji; umila se u mirišljavoj
vodi i češljala se dok joj kosa nije postala sjajna. Njene krupne smeđe oči poigravale su od
radoznalosti i uzbuđenja. Obukla je plavu svilenu haljinu, s plisiranim umetkom sa svake
strane, koja joj je izvrsno stajala; ukras od istog materijala padao je niz njena ramena i
vezivao se na grudima praveći nešto niži izrez nego na njenim svakodnevnim haljinama.
Uprkos njenoj ljupkosti, bilo je očigledno da joj je haljina prevelika. Gospođa Viktorija
bila je nesrećna što nisu imali novca da Sofiji kupe novu haljinu.
Kad se Sofija suprotstavila tvrdeći da gospodin Šliman nije došao čak ovamo da bi
gledao njenu haljinu, gospođa Viktorija je odgovorila:
- Uvek moramo da pokažemo svoju figuru s najbolje strane.
Sofija se našali sa svojom pažljivom viktorijanskom majkom:
- E, majko, s mojom je figurom sve u redu. Razvijam se u pravu Geladakisovku. Ova
haljina će na sva usta pričati o mojim dražima.
- Hm! - promrmlja gospođa Viktorija. - Tu lakomislenost nasledila si od oca.
Gospodin Šliman proputovao je pola sveta da upozna tvoj karakter.
Sofija se veselo nasmeja.
- On nikad ne skida oči s moga lica i tela.
Da obraduje majku, stavila je zlatni broš s dvostruko isprepletenim krstom,
porodično nasleđe.
Trebalo je poći u trpezariju, gde je bilo hladno jer su prozorski kapci bili zatvoreni.
Sofija je pomogla da se postavi sto i odnela je posuđe, pobedivši u prepirci s majkom, koja
je želela da ona „sedi za stolom kao dama“.
- Majko, nije pametno da gospodin Šliman stekne pogrešan utisak. Mislim da bi više
voleo da me vidi kako radim, nego kako sedim za stolom kao da sam kraljica. Mislim da
on traži ženu koja će s njim da radi na iskopavanjima.
- On nije došao da zaposli nadničara - uzviknu njena majka.
Sofija i Marigo ušle su prve i postavile tanjire s pilećom supom i augolemono sosom.
Zatim su servirale male, veoma omiljene pržene barbune, sitnu ribu s crvenim prugama.
Kad su to pojeli, Sofija je unela isečeno pečeno pile, a posle toga jagnjeći but s pirinčem,
boraniju i paradajz u ulju i limunu. Poslužile su salatu od maslačka začinjenu kaprom,
origanom, maslinama i komadićima izvrsnog belog kozjeg sira. Na kraju je bilo oraha u
toplom medu, lukumadesa, komadića ružičastog ratluka od ružinih latica, narandži,
četvrtastih parčića baklave i, najzad, šoljica crne turske kafe, ponosno prozvane grčkom
posle rata za nezavisnost. Kad su se vratili u baštu, Šliman potapša zlatni sat na prsluku i
reče:
- Ovo je bila kraljevska gozba! U Evropi još ne znaju da su Grci veliki kuvari. Sofija
ga je posmatrala kako ustaje, polazi prema njoj, a onda je primetila razočaranje na
njegovom licu: tog trenutka su, završivši nedeljne radove, rođaci i prijatelji počeli da
ulaze, i bašta je uskoro bila prepuna posetilaca.
Sofiju je iznenadio njen novi status u Kolonu. Pre toga je bila prerano sazrela kćerka
Engastromenosa, koja je dobila najbolje vaspitanje i nedavno maturirala u prestižnom
Arsakeionu s najboljim ocenama. Svi su znali i to da je porodica jedva sakupila novac za
školarinu za poslednje polugodište.

24
 balkandownload.org

Ali sada! Kad je pratila majku rano ujutru na pijacu da kupi domaći hleb, stariji
muškarci skidali su šešire i klanjali joj se, mlađi su je zagledali, zadivljeno; starije žene su
joj srdačno čestitale, mlade su se trudile da sakriju zavist iza osmeha stisnutim usnama.
Sofija promrmlja majci:
- Kao da sam odjednom postala najvažnija osoba u Kolonu. Samo zato što mi je u
poseti bio bogati stranac. Još me nije ni zaprosio, a već su me svi udali!
- Zaprosiće te - odgovori lakonski gospoda Viktorija. - Zbog toga je došao. A zaljubio
se u tebe, mala moja Sofija, to svi dobro vide.
- Mojim ušima i očima čini se da je zaljubljen u Homera - reče Sofija smejući se.
- E, e, mala moja, previše si odrasla da bi pokazivala takvo nepoštovanje.
- Odsutnost poštovanja je kao so na kuvanom jajetu.
Sutradan ujutro primila je poklon od Henrija Šlimana i ovo pismo:

Atina, 6. septembra 1869.

Poštovana gospođice Sofija!
Molim vas da primite ove korale od mene. Ali, molim vas, budite pažljivi
jer končić nije dovoljno jak pa ga treba zameniti svilenim, inače možete da
izgubite korale. Da li biste bili tako dobri da upitate svoje divne roditelje i
napišete mi da li je moguće da vas vidam bez onog silnog sveta, samu, i to ne
jednom, nego češće, jer mislim da se nas dvoje viđamo da bismo se upoznali i
saznali da li se naši karakteri slažu. To je apsolutno nemoguće kad su prisutni
toliki ljudi. Brak je najdivnija od svih ustanova ako je zasnovan na poštovanju,
ljubavi i vrlinama. Brak je najteže ropstvo ako je zasnovan na materijalnim
interesima ili seksualnoj privlačnosti.
Hvala bogu što nisam tako lud da naslepo stupim u drugi brak; pa ako mi
atinski običaji ne dopuštaju da vas često viđam samu s vašim roditeljima, da
vas dobro upoznam, onda vas molim da više o meni ne mislite.
Molim vas, primite izraze mog najiskrenijeg poštovanja,
Henri Šliman

Jedva se pribrala od zaprepašćenja zbog prvog pisma, kad stiže drugi glasnik s nešto
kraćim pismom:

Poštovana gospođice Sofija!

Možete li sa svojom poštovanom majkom da dođete danas na železničku
stanicu, u petnaest do dva? Tamo ćete naći gospodina Lampridesa i njegovu
divnu ženu, pa ćemo svi zajedno otići u Pirej. Tamo ćemo iznajmiti jedrenjak,
pa ćemo malo da jedrimo. Nadajući se da nam nećete uskratiti radost da idete
s nama, molim vas primite izraze mog poštovanja.
Molim vas, odgovorite mi u nekoliko reči.
H. Š.

25
 balkandownload.org

Sofija nikad nije jedrila; u stvari, za razliku od svojih zemljaka, ona nije volela vodu.
Za svojih sedamnaest godina uvek je i na njihovim letnjim „odlascima u prirodu“, kad je
porodica do obližnjih ostrva, Egine i Androsa, putovala na čvrstim parnim brodovima,
dobijala morsku bolest. Ona uzviknu majci:
- Šta da radim? Egejsko more kao da uvek zna tačan trenutak kad se popnem na
brod, jer odmah podigne buru. A ne želim ni da odbijem gospodina Šlimana, jer bi ga to
uvredilo, pa bi onda on digao buru!
- Pošalji gospodinu Šlimanu pisamce i objasni mu da bi volela da jedriš, ali ako se
tvoj otac ne vrati kući na vreme da da dozvolu, onda neka gospodin Šliman dođe kod nas
na večeru, a mi ćemo se pobrinuti da budete u prilici da razgovarate mirno i nasamo.
Tek što je poslala poruku, Jorgos Engastromenos stigao je rano kući na večeru,
pročitao dva Šlimanova pisma i obratio se ženama:
- Ali, naravno, moraš da ideš. Odmah pošalji pristanak gospodinu Šlimanu. I,
Viktorija - ozbiljno reče svojoj ženi - pobrini se da Sofija i gospodin Šliman ostanu malo
nasamo na jednom kraju broda, dok ti budeš zabavljala gospodina i gospodu Lamprides
na drugom kraju. Ako ne budeš mogla da okreneš leđa Sofiji, barem se okreni u stranu.
Viktorija odgovori:
- To ću učiniti iz simpatije prema gospodinu Šlimanu. Čovek koji živi sam više škodi
samom sebi nego što mogu da mu naškode njegovi neprijatelji.
Henri Šliman iznajmio je najveći jedrenjak koji im je bio na raspolaganju, ali je i on
Sofiji izgledao jadan, mali i slabašan. Jedrenje po luci proteklo je mirno, i ona se nadala
da će poslepodne proći a da se ne osramoti. Ali onoga trenutka kad je jedrenjak napustio
zaštićenu luku i isplovio na otvoreno more, sunce je nestalo iza oblaka, podigao se vetar i
jedrenjak je počeo da posrće napred- nazad. Sofiji je bilo muka. Njen domaćin nije
primećivao ljuljanje jedrenjaka niti bledoću Sofijinog inače rumenog lica. Čim su ostali
gosti okrenuli leđa, upita:
- Gospođice Sofija - reče ozbiljnim, ljubaznim glasom - zašto hoćete da se udate za
mene?
„Oh ne“, pomisli Sofija, „ne sada kad svakog trenutka mogu da se nagnem preko
ograde.“
Nije mogla da se spase od njegovog napetog pogleda, niti glave ukočene na vratu dok
je čekao odgovor na svoje najvažnije pitanje. S jakim naporom Sofija se pribra, čvrsto
prekrsti ruke preko stomaka i odgovori što je ozbiljnije mogla:
- Jer su mi to rekli moji roditelji.
Ona vide kako je Henri Šliman pobledeo. Za trenutak pomisli da se i njemu smučilo.
Onda gnev blesnu u njegovim očima: nikada ih nije videla da tako plamte. Rumenilo od
besa obli njegove mršave obraze. Glas mu je bio hrapav.
- Duboko sam ganut, gospođice Sofija, odgovorom koji ste mi dali, odgovorom
dostojnim robinje; a što je još čudnije, on dolazi od jedne obrazovane žene. Ja sam
jednostavan, pošten čovek, koji voli dom. Ako se ikad venčamo, biće to da bismo mogli
zajedno da idemo na iskopavanja i delimo zajedničku ljubav prema Homeru.
More je postalo uzburkanije. Jedrenjak je bio okružen belom penom na vrhovima
talasa. Sofija se pomoli: „O, dragi Bože, pomozi mi da siđem s ovog jedrenjaka i više nikad
neću stupiti na vodu.“
Ona obliznu suve usne, osmehnu se pokajnički shvativši neprimerenost svog
obećanja Bogu, jer je jedino njegov sin hodao po vodi; onda odluči, ma kako joj bilo muka,
da je bolje da s tim čudnim i nepredvidljivim čovekom govori otvoreno.

26
 balkandownload.org

- Gospodine Henri, ne bi trebalo da se zgražavate zbog mog odgovora. Brak svake

devojke u Grčkoj ugovaraju njeni roditelji, koji pokušavaju da joj pronađu što boljeg
muža. To su učinili i moji roditelji i ja prihvatam njihovu procenu. Trebalo bi da cenite tu
moju osobinu: ako sam dobra kćerka, to znači da ću biti i dobra supruga.
Neznatno umiren, Henri upita mirnijim, ali ipak ozbiljnim glasom:
- Zar nema nijednog drugog razloga zbog kojeg hoćete da se udate za mene? U vašoj
odluci svakako mora da postoji još nešto osim slepe poslušnosti?
Sofiji je bilo već mnogo muka; nije znala koliko će dugo moći da se suzdržava.
Očajnički se naprežući da sredi svoje misli, ona pomisli:
„Ali koji dragi odgovor traži? Već sam rekla da mu se divim i da ga poštujem zbog
snage njegovih uverenja o Homeru. Već sam rekla da verujem u njegove knjige. Zbog kojih
drugih osobina želi da mu se divim, kad nam je rekao da su te težnje sav njegov život, da
želi da se oženi Grkinjom koja će mu pomoći da ispuni svoje snove. Nešto sam izostavila.
A kako da mislim kad trenutno jedino želim da umrem?“
Tada, kao da joj je misao sinula od sunca koje se upravo pojavilo iza oblaka, pomisli:
„Pa, naravno! Ono zbog čega ga ceo svet ceni i zbog čega ga je progonila svaka grčka
porodica koja ima kćerku za udaju! On je milioner. Ima više novca nego iko za koga smo
ikad čuli! A sve je postigao sam, bez redovnog obrazovanja, bez pomoći porodice. Ima
pravo da se ponosi sobom
Još jednom pogleda Henrija, ulivši u svoj glas sve divljenje i ponos koje je mogla da
sakupi, misleći da mu daje najlepši kompliment na svetu:
- Zato što ste bogati!
Henrijevo lice se skameni.
- Vi dakle hoćete da se udate za mene ne zbog mojih kvaliteta, već zato što sam bogat!
Više ne mogu da razgovaram s vama. Odlučio sam da više ne mislim na vas.
On se okrenu, doviknuvši kratko posadi:
- Natrag u luku!

5.

Gospođa Viktorija iščezla je negde u kući. Ponosna žena, s držanjem i samopouzdanjem

jedne kraljice, s mukom je suzdržavala suze. Sofija se ne seća da je ikada videla majku da
plače. Čak ni onda kad je čula strašne vesti da su izgubili kuću. Sad će u očima celog sveta
biti ponižena, jer je porodica Engastromenos ocenjena kao nedostojna da se njihova
kćerka uda za gospodina Šlimana. On će se oženiti nekom drugom Grkinjom.
Sofija se zaključala u svoju sobu, obuzeta osećanjem odbačenosti. Kad pomisli na
štetu koju je pričinila svojoj porodici, ona poče da plače. Tokom besane noći shvatila je da
su njeni odgovori, iako su njoj izgledali kao iskreni i pošteni, bili skroz pogrešni za čoveka
sa Šlimanovim ponosom i osećajnošću. Potpuno je bio u pravu, prebacivala je sama sebi,
što želi da mu se devojka divi i uda se za njega zbog onoga što je postigao svojim umom,
kao i zbog njegovih smelih planova za drugi deo života, zbog istinskih vrlina njegovog
karaktera. Sećala se kako je na putu za Pirej gospodin Lamprides pričao o zanimljivom
načinu na koji gospodin Šliman uči nove jezike. Čitao je naglas, držeći jednu pored druge
iste knjige na dva jezika, jednom koji je znao, i drugom koji je hteo da nauči.

27
 balkandownload.org

„Oh“ odgovorio je Šliman. „U zavisnosti od toga kojim jezikom govorite, drugačije

mislite i radite. Kad nešto pišem ili govorim nemački, onda sam krut; na engleskom sam
ljubazan i profinjen; na francuskom sam sklon ironiji. Kakav sam na grčkom, gospođice
Sofija?“
„Kad govorite grčki, onda ste kao svi mi: plemeniti u velikim stvarima, škrti u malim.
Ali kad pišete, onda ste...“, tražila je odgovarajuću reč, „internacionalni!“
Primio je to kao kompliment, stavio ruku u unutrašnji džep od kaputa i izvadio neke
štampane stranice.
„Ova monografija upravo je stigla iz Njujorka. Napisao sam je za skup američkih
filologa prošlog maja.“
A onda je bezazleno upitao da li može da citira uvodni deo. Kad je počeo da čita,
Sofija ponovo primeti kako se sredovečni čovek običnog izgleda preobražava u privlačnog
mladića bistrog pogleda, pravih ramena, koji govori napeto i ljupko, kao preporođen.
„Na pitanje koliko vremena treba posvetiti učenju jezika prema univerzitetskom
programu, odgovaram kao Karlo V koji je tačno odgovorio Ferdinandu I: ’Sa svakim
novim jezikom čovek dobija nov život; jer ako znamo jezik jedne strane zemlje, možemo
da upoznamo njenu književnost, njeno ponašanje i običaje...’“
Sada, kada je sunce izašlo i svetlost preplavila njenu sobu i trg, bilo joj je jasno da je
ostarila tokom te besane noći pune samoprekora. Trebalo je da drugačije odgovori na
pitanje gospodina Šlimana:
„Zato što ste čovek koga poštujem i kome se divim. Iako niste mogli redovno da se
školujete, postali ste izvanredan naučnik i poznavalac jezika. Ushićena sam zbog
mogućnosti da radim pored vas, kao vaša supruga, drugarica, pouzdana prijateljica, kad
budete iskopavali Troju i Mikenu, i kad budete pružili svetu njihovo bogato blago
prošlosti. To su čast i pogodnost kojima se svaka mlada devojka može radovati. Zbog toga
želim da se udam za vas.“
„Ah“, pomisli ona, „kako umemo da budemo blistavi dan kasnije!“
Istina, imala je jaku morsku bolest.
Mučena osećajem da je izgubila priliku koja joj se možda više nikad neće pružiti, bila
je tužna pri pomisli da će njena porodica biti uništena. Čim je svanulo, obukla se, sišla da
popije kafu i ispriča ocu i dvojici braće, pre nego što odu u prodavnicu, o svom prvom
„intimnom“ razgovoru s Henrijem Šlimanom. Bili su veoma zbunjeni; nisu smatrali da su
njeni odgovori neprikladni. Otac joj reče:
- Gospodin Šliman je čovek koji je mnogo putovao. On mora da zna da u ovoj zemlji
sve brakove u dobrim porodicama ugovaraju roditelji. Zašto se buni kad mu kažeš
očiglednu istinu?
- Hteo je da mu kaže da ga voli - uzviknu četrnaestogodišnja Marigo.
- Ne može da bude tako naivan! - uzviknu gospoda Viktorija, mireći se s gubitkom,
svesna tuge svoje mlade kćeri. - Sofija ga je videla svega nekoliko puta, i to usred naše
bašte prepune sveta... Osim toga, ona ima sedamnaest godina. On je dovoljno star da zna
da ljubav dolazi u braku.
- Mislim da nije to želeo - promrmlja Sofija. - Osim toga, nisam to mogla da mu
kažem. Po tonu mog glasa znao bi da to nije istina.
Njen otac, zbunjen, pokuša da olakša situaciju.
- Mala Sofija, sve to nikad nije ni bilo ozbiljno. Bilo je to pozorište senki, kao ono u
koje sam te odveo kod Karagiozisa. Veoma kratka predstava, od samo nekoliko sati, a sada
je zavesa pala. Sve je nestalo kao rana jutarnja magla.

28
 balkandownload.org

Jedino je Aleksandar bio ljut.

- Na Kritu se kaže da „Bog daje pticama hranu, ali im je ne stavlja u gnezdo“. Imali
smo priliku da se spasemo. Zar bi bio zločin da je rekla da se udaje zbog drugarstva i
ljubavi? Da li bi moja divna sestra mogla da da odgovor koji će biti istinitiji u budućnosti
nego što je u sadašnjosti? Kakvu je svrhu ikad imala iznuđena iskrenost osim da zgusne
kašu? Ah, ne, naša razmažena Sofija smatrala je sebe previše dobrom da bi laskala
usamljenom čoveku, koji je došao da sebi potraži drugaricu. - Okrenu se ka Sofiji. - Sada
smo svi zbog tebe nesrećni, i gospodin Šliman je nesrećan; na tom jedrenjaku potopila si
celu porodicu Engastromenos.
Dani ćutanja Henrija Šlimana bili su bolno mučenje. Sofija nikad dosad nije doživela
ličnu patnju. Tek je neodređeno delila porodičnu tugu zbog finansijske propasti. Ova
nezgodna situacija bila je samo njena krivica. Oči su joj blistale od besa dok je pokušavala
samu sebe da uteši.
„Zašto je morao da me ispituje o tome kad smo bili na uzburkanom moru? Mogao je
da primeti, ako nije bio toliko zauzet sobom, da imam morsku bolest... Zašto je bio tako
okrutan?“
Onda je popustila.
„Ali to mu je bila jedina prilika! Ni jedan jedini trenutak pre toga nije mogao sa
mnom da razgovara a da drugi ne slušaju svaku reč. Imao je pravo da postavi pitanje... pa,
kako kažu na Kritu, ’priželjkivati da neki prizor nestane, isto je što i tražiti neuzjahanog
konja’. Izgubila sam minđuše, ali rupice u ušima još stoje...“
Izgubila je naklonost meštana. Ljudi u Kolonu osećali su se prevarenim. Rođaci su
prestali da dolaze; činilo se da je žene gledaju pomalo s prezirom, rugajući se. Mladići su
sklanjali pogled na drugu stranu; stariji su bili pristojni, ali hladni. Kolon se našao na putu
slave, a sad se vratio na ono što je bio, malo pospano predgrađe Atine, skoro napušteno,
osim preko leta.
Ujak Vimpos doneo je ohrabrenje. Dobio je poruku od Henrija Šlimana kojom mu
saopštava da ide brodom u Napulj i da možda više nikad neće videti Sofiju. Međutim, ako
njoj ikad bude potreban odani prijatelj, nada se da će se tada setiti njega. Otac Vimpos
blago je rekao:
- Nemoj previše ozbiljno da uzimaš njegova povređena osećanja. Gospodin Henri je
utučeniji i razočaraniji usamljen u apartmanu Hotela d’Angletere nego svi mi zajedno. On
očajnički čezne da na neki način izdejstvuje pomirenje. Draga moja, moraš da shvatiš da
gospodin Šliman nosi ožiljke od mnogih neuspeha, poniženja i lišavanja. Proveo je pet
godina kao sluga u prodavnici namirnica, spavao ispod stola, bez prijatelja ili porodice...
Stanovao je u sobama u potkrovlju u Amsterdamu, hladnim zimi, sparnim leti, samo s
koricom hleba i ustajalim sirom za jelo, da bi od svoje male plate mogao da kupi knjige...
Pa i kada se obogatio u Rusiji, tokom onih godina kad sam ga upoznao, mogao je da se
uzdigne najviše do „trgovca prvog ceha“; nije imao pristupa u društvene i intelektualne
krugove za kojima je čeznuo, čak ni posle njegovog nesrećnog braka, koji je za njega bio
mora. Čoveka koji je toliko propatio trebalo bi razumeti i oprostiti mu.
Sofija je posmatrala mršavo lice svog rođaka ispod crne svešteničke kamilavke. Bila
je sigurna da joj savetuje da učini sledeći korak.
- Dakle, misliš da treba da mu napišem pismo i izvinim se?
- Ako smatraš da možeš.
- Šta treba da kažem da ga umirim?
- Sama ćeš najbolje proceniti.

29
 balkandownload.org

- Vrlo dobro. Toliko mu dugujem.

Sofija je donela list papira. Odnela ga je u svoju sobu i napisala odlučnim rukopisom,
sasvim drugačije nego što je pisala maturske radove prošloga juna:

Poštovani gospodine Henri!

Mnogo mi je žao što odlazite. Ne smete da se ljutite zbog onoga što sam
rekla. Mislila sam da mlade devojke tako treba da govore. Moji roditelji i ja
bićemo srećni ako nas sutra opet posetite.

Zalepila je omot, vratila se dole i pružila ga ocu. On reče:

- Sam ću ga odneti u hotel.
U podne sledećeg dana primila je odgovor:

Bogatstvo doprinosi sreći u braku, ali je ne može izgraditi. Žena koja bi se udala
za mene samo zbog mog novca ili da bi postala velika dama u Parizu veoma bi
zažalila što je napustila Atinu, jer bi i mene i sebe mnogo unesrećila. Žena koja
će se udati za mene mora to da učini jer me ceni kao ljudsko biće...

I opet je pisao da namerava da ode.

Gospođa Viktorija je svojoj kćerki odala retku čast time što nije otvorila pismo kad
je stiglo, niti je tražila od Sofije da vidi njen odgovor. Sofija je bila zahvalna, ali nametala
joj se misao: „Opomenuli su je da je najbolje da tu stvar rešimo gospodin Henri i ja. A tako
će i biti. Ali šta sad da napišem? Trebalo bi da je dovoljno iskusan da shvati da ne bi ni bio
u Grčkoj i prosio ženu da je siromašan. Kako da ponovo uverim tog bogato- siromašnog
osetljivog čoveka da najmanje od svega na svetu želim da postanem velika dama u
Parizu?“

Poštovani gospođine Henri!

Sa strepnjom u duši čekala sam vaš odgovor na svoje pismo da bih
saznala da li vaše ljubazno držanje, kakvo ste prema meni pokazivali za vreme
naših prvih sastanaka, možda može da se vrati posle odgovora koje sam vam
dala za vreme našeg izleta u Pirej. Ali vaše poštovano današnje pismo veoma
me je rastužilo.
Čitajući kako ste se osećali, molim se Bogu da vam vrati ona osećanja koja
su nestala. U istom pismu me obaveštavate da i dalje nameravate da napustite
Atinu sledeće subote, te u tom slučaju nosite sa sobom i sve moje nade. To me
je veoma rastužilo.
Ako ne mogu da tražim ništa drugo, barem mi dozvolite da vas zamolim
da me posetite u mojoj kući pre nego što odete. Sa nadom da vaš a plemenita
duša neće odbiti moju molbu, potpisujem se s najdubljim poštovanjem,
Sofija G. Engastromenos

30
 balkandownload.org

Tog dana nije bilo odgovora, a ni sledećeg, što je bilo krajnje neočekivano za čoveka
koji je strasno uživao u tome da dnevno piše i po desetak pisama, kako joj je rekao. Iskreno
se zabrinula, jer je izgledalo da će otići iz Pireja a da njoj i njenoj porodici ne pruži priliku
da sačuvaju obraz. Brinula je zbog takvog razvoja događaja, jer je u kući vladala velika
napetost. Niko nije govorio o Henriju Šlimanu. Zapravo, niko nije govorio drugačije osim
jednosložnim rečima. Porodica je bila tužna, povređena i zbunjena, svako na svoj način.
Sofija nije mogla da jede i izvinila se pred večeru, otišla u svoju sobu i bacila se na krevet,
zagnjurivši lice u jastuk. Plakala je, ali nije znala zbog koga. Zbog svojih roditelja, čije su
se nade u povratak udobnijem životu u Atini raspršile? Zbog braće i sestara, kojima bi taj
brak pomogao? Zbog sebe, jer nije dobro procenila i obavila jednostavnu dužnost? Ili
možda zbog svih zajedno, i ludog nerazumljivog sveta koji nikad nije mogla da shvati?
Poluglasno promrmlja: „Sviđa mi se Henri Šliman. Divim mu se. Znam da ću ga
zavoleti kad se venčamo, kao što je moja majka zavolela moga oca, a moja sestra Katingo
svog muža. Želim da se udam za njega. A slutim da i on mene voli. Ali šta bih još mogla
da učinim?“
Provela je noć bez sna na vlažnom jastuku. Ujutro, kad ju je majka pozvala, oči su
joj bile natečene i crvene. Ali stiglo je pismo od Henrija Šlimana. Ona pođe u baštu, okrenu
stolicu od trske prema drvetu i otvori omot drhtavim prstima. U prvi mah joj je rukopis,
pisan tačnim ali nekako grčevitim rukopisom, bio nerazgovetan. Onda pročita:

Ne zanosim se iluzijama. Znam da jedna mlada i lepa devojka ne može da se

zaljubi u četrdesetsedmogodišnjeg muškarca, koji uz to nije ni lep.
Ali mislio sam da jedna žena, čiji karakter potpuno odgovara mom i koja
oseća istu ljubav i naklonost prema nauci kao i ja, može da me poštuje.
I budući da bi ta devojka bila moja učenica celog svog života, usuđujem
se da se nadam da bi me volela, prvo, jer se ljubav rađa iz poštovanja, a drugo,
jer bih pokušao da budem dobar učitelj i posvetio bih svaki slobodan trenutak
u životu da pomognem ljubiteljki nauke u onome što je u filologiji i arheologiji
zanima.

Ona zabaci glavu i od srca se nasmeja:

- Sad znam šta želi - bračnu ponudu od mene!
To će ga umiriti, znaće da ne samo da želim da prihvatim sve njegove uslove nego
želim da postanem i njegova žena, njegova učenica i drug prilikom iskopavanja Troje!
Ovoga trenutka dobiće tu bračnu ponudu. Nisam više ona naivna devojka koja je pošla da
jedri u Pirej s Henrijem Šlimanom.
Sledećeg dana stigao je otac Vimpos da je uveri da je sve u redu i da izrazi svoje
duboko žaljenje što neće moći da obavi bračnu ceremoniju, jer odmah mora da krene u
Tripoli da pripremi crkvu i parohiju za svoje ustoličenje za episkopa.
- Ali još nisam dobila odgovor na moje poslednje pismo. Kako možeš biti siguran u
ven...?
- Pa sam mi je kazao. Sasvim se zaljubio u tebe. Poslednjih nekoliko dana proveo je
s desetak i više mladih Atinjanki, ali mi je rekao: „Drugu Sofiju ne mogu da nađem.“
Dodao je: „Molim te, primi izraze moje najsrdačnije zahvalnosti, što si tako

31
 balkandownload.org

dobronamerno umeo da izabereš retko grčko blago meni za ženu.“ Pomalo književno,
rekao bih, Sofidion, ali to je nešto što moraš da zapamtiš: tvoj muž će biti napola čovek od
akcije, a napola littérateur, čovek od knjige.
- Moraš majci da kažeš novosti. Ona se izjela ovih dana. Da li je gospodin Henri
rekao kad dolazi?
- Da. Sutra. Upravo kupuje prsten za tebe.
- Da li je spomenuo datum?
- Tri datuma: idući četvrtak, petak ili subotu, zavisi od tvog izbora, i od toga kada
neki brod isplovljava za Italiju, gde planira vaš medeni mesec. Svratiću u Crkvu Svetog
Meletija da obavestim sveštenika o venčanju.
- Oh, ujače Teoklete, propustićemo jedno drugom najvažnije trenutke. Ti nećeš biti
u crkvi kad se ja budem venčavala, a ja neću biti u crkvi kad ti budeš postao episkop.
- Svejedno, mala moja. Uvek ćemo biti bliski jedno drugom, naročito u nuždi. Ti ćeš
se vratiti za nekoliko meseci: gospodin Henri je siguran da će mu turska vlada uskoro
izdati dozvolu.
Otac Vimpos je triput prekrsti desnom rukom da bi je zaštitio od svakog zla, a onda
je nežno dodirnu s tri srednja prsta po čelu u znak oproštajnog blagoslova.
Sofija se opet osećala potpuno mimom, ali njeni roditelji hodali su kao po jajima.
Ona je ljubazno smirivala svaki razgovor o gospodinu Šlimanu, rekavši s više autoriteta u
glasu nego što ga je ikad ranije imala:
- Čekaćemo do sutra. Onda će sve biti rešeno.
Henri Šliman je stigao u podne, skočivši iz kočije živahnog držanja, blistajući od
sreće, izbrijan, brkova besprekorno podrezanih do ivice donje usne, mirišući na kolonjsku
vodu kojom ga je brijač u Hotelu d’Angletere osvežio posle brijanja. Nije se ni pomenulo
da je, osim što je pisao, gospodin Šliman bio odsutan punih šest dana. Sofija je obukla
Katinginu belu haljinu, onu koju je imala prvog dana kad je došao u posetu. Iako je zbog
širine haljine izgledala kao da je mlađa od sedamnaest godina, oči su joj bile zrelije dok
su blistale zbog osećaja da se sve dobro završilo.
Henri Šliman je srdačno razgovarao s njenim roditeljima u bašti, pričajući im o tome
kako se 1851. godine zatekao u San Francisku za vreme požara koji je razorio grad.
Takođe, upravo je primio doktorat iz filozofije sa Univerziteta u Rostoku i doneo svitak
pergamenta da im pokaže.
- Ukazana vam je velika čast, doktore Šlimane - reče Jorgos s poštovanjem.
Šlimanovo lice ozarilo se radošću.
- Prvi put me neko oslovljava titulom. Kako to prija uhu. - Onda se uozbilji. - Ali ona
je mnogo više nego čast koju povlači za sobom. Potrebna mi je titula da bi ozbiljno shvatili
moj rad; univerziteti s prezirom gledaju na čoveka koji se sam školovao.
- Ali, gospodine Šlimane, zar vaša otkrića neće biti procenjena onako kako to i
zaslužuju? - rekla je Sofija, namrštivši čelo. - Ako otkrijete Troju, to niko neće moći da
porekne.
- Ah, možda i hoće, gospođice Sofija. Videćete. Ali s doktorskom titulom izgledaću
važniji svetskoj publici.
Onda je upitao Sofiju može li da razgovara s njenim roditeljima za trenutak. Ona se
izvinila i pošla u kuhinju da pristavi kafu. Kroz otvoreni prozor jasno je mogla da čuje
glasove troje ljudi u vrtu, napetih i obuzetih skrivenim uzbuđenjem.
- Gospodine i gospođo Engastromenos, želim da vas zamolim za vaše roditeljsko
dopuštenje za moj brak sa Sofijom.

32
 balkandownload.org

Sofija je znala da bi se njen otac rado nasmejao tog trenutka, jer je pitanje došlo s
mnogo zakašnjenja. Umesto toga, on odgovori:
- Čini me srećnim i ponosnim, dragi moj doktore Šlimane, da jedan čovek vaših
vrednosti želi da se oženi mojom malom Sofijom. Verujem da će ona biti srećna s čovekom
kao što ste vi. Dajem vam je svim svojim srcem.
- Nemate ništa protiv zbog mog nedavnog razvoda braka?
- Ne. Rođak Vimpos nam je rekao da je išao s vama kod arhiepiskopa, koji je
pregledao vaša dokumenta o razvodu braka i izjavio da su pravosnažni. Kao što znate,
naša pravoslavna crkva dopušta tri razvoda.
Šliman se okrenu gospođi Viktoriji.
- Takođe bih želeo dopuštenje poštovane Sofijine majke.
- Hvala bogu, mi nismo neprijatelji naše kćerke. Bilo bi od nas zlo da odbijemo tako
veliku sreću, na kojoj nam zavidi cela Grčka. Da živimo još hiljadu godina, nikad nam se
ne bi dogodilo da nam jedan Šliman ukazuje čast ženeći se našom kćerkom. Kaznile bi nas
boginje osvete, furije, kad bismo počinili takav greh.
Dok su pili kafu, Sofija je sedela s rukama na krilu, posmatrajući muškarca za koga
će se udati.
„On je pažljiv i ljubazan, ali ima užasnu narav, koju uspeva da drži pod kontrolom...“
Osećajući na sebi njen ocenjivački pogled, Henri Šliman se okrenu prema njoj, izvadi
crnu baršunastu kutijicu iz džepa kaputa, otvori je, i reče:
- U prisustvu vaše poštovane majke i vašeg oca, molim za dopuštenje da vam
poklonim ovaj biserni prsten. Biser, videćete, odgovara vašim minđušama.
Ona stavi prsten na prst. Biser je bio predivan, beložućkast s ružičastim odsjajem.
Bilo je očigledno da je s velikom pažnjom obišao atinske draguljarnice. Ona mu se
zahvalno nasmeši. Obrazi mu se zarumeniše kao i uvek kad bi ga obuzelo uzbuđenje.
- A s prstenom, gospođice Sofija, nadam se da ćete prihvatiti moju bračnu ponudu.
Vaši roditelji već su dali svoj pristanak.
Sofija pomisli: „Naša svađa i razilaženje delovali su na oboje kao povod za
zbližavanje. Na neki način mi je milo što se to dogodilo. Prošlo je samo šesnaest dana od
njegove prve posete, a ipak se osećam mnogo godina starijom. Znam da ovaj brak neće
biti lak. Imaću svoje probleme. Ali ću ih izdržati sa saosećanjem, jer znam kako je lako
njega povrediti.“
Ona reče:
- Hvala vam, gospodine Henri. Na biseru i bračnoj ponudi. Prihvatam i jedno i drugo
s iskrenom radošću.
Onda je gospodin Henri otišao, rekavši da će se sutra vratiti. Pošto joj je poljubio
ruku na galantan francuski način, ona primeti da je spustio pismo njenoj majci u ruku.
Sofija poljubi majku i oca, a oni je zagrliše. Kad su ušli u kuću, Sofija upita:
- Majko, šta je u tom pismu koje ti je dao gospodin Šliman?
- Ne znam, dete. Hajde da ga odnesimo do trpezarijskog stola i otvorimo.
Sunce je sijalo kroz prozor, ističući blage obrise njihovih tako sličnih lica.
Gospođa Viktorija otvori koverat, izvadi list papira iz Hotela d’Angletere, u koji je
bilo umotano više zlatnika. Prosuvši novac po stolu, glasno pročita:

Poštovana gospodo Viktorija, molim vas budite tako dobri pa iskoristite ovaj
mali dar da kupite gospođici Sofiji rublje i čarape.

33
 balkandownload.org

Ona uzviknu:
- Kako je plemenit i kako čudan taj čovek! Zašto samo rublje i čarape? Zašto nije
rekao da daje novac za celu nevestinu opremu?
Sofijin smeh zaori se celom kućom.
- Ali zar ne vidiš, majko, to je baš to. Tu ima dovoljno novca da kupim nekoliko
oprema...

6.

Imala je šest dana da se pripremi za venčanje, ali budući da je bila spremna za brak, vreme
joj se nije činilo prekratkim. Grčke devojke, osim onih iz kraljevskih dvoraca ili veoma
bogatih porodica, nisu šile venčanice, nego su ih iznajmljivale. Prodavnica tekstila njenog
oca nalazila se baš pored modnog salona Ermou, a Jorgos Engastromenos sprijateljio se
s nekolicinom vlasnika dobro snabdevene „prodavnice venčanica“ koja je iznajmljivala
haljine, te je Sofija uspela da nađe tek sašivenu haljinu od čistog rimskog satena, s
čipkastim velom, koji se spuštao s krune na glavi. Haljina je bila dugačka do poda, sa
šlepom, malo proširena u struku, a od kolena je slobodno padala. Budući da nikad nije
nošena, bilo je jednostavno prilagoditi kroj, jer je Sofija bila nešto krupnija u grudima i
imala je duže noge nego što je bilo uobičajeno za jednu sedamnaestogodišnju Atinjanku.
Henri joj je predložio da od opreme kupi samo ono što joj je najpotrebnije, jer će
provesti svega po nekoliko dana na Siciliji, u Napulju, Rimu, Firenci i Veneciji pre nego
što odu za Pariz, gde je na Trgu Sent Mišel broj 6 imao prostrani stan, koji je zauzimao
ceo sprat u jednoj od četiri njegove kuće u francuskom glavnom gradu. Kad stignu tamo,
najbolji pariski krojači sašiće joj dnevne i večernje haljine.
Dani su brzo prolazili, porodica je čistila i ukrašavala kuću i baštu vencima za
svadbenu svečanost. Sofija i njena majka provodile su svakog dana po nekoliko sati u
kupovini u Atini. Henri je zahtevao da kupi nekoliko pari cipela u kojima bi lako hodala
po ulicama u Italiji, naročito po muzejima i katedralama. Svakog dana je dolazio u posetu.
Sofiji se činilo da svakim časom postaje sve mlađi. Rezervisao je apartman za njih dvoje
na brodu Afrodita, koji je trebalo da isplovi iz Pireja posle ponoći na dan njihovog
venčanja.
Onda se dogodilo nešto neobično. Henri Šliman je zamolio Jorgosa Engastromenosa
da se sastane s njim kod javnog beležnika u Atini da bi potpisao jedan važan dokument.
Kad se Jorgos te večeri vratio, Sofija upita:
- Šta je to bilo, oče, bračni ugovor?
Jorgos, koji se retko kada ljutio, reče zbunjenim glasom:
- Više dokument kojim se čovek nečeg odriče.
- Šta to znači?
- Znam šta znači, ali ne razumem svrhu. Morao sam da se saglasim da Sofija neće
polagati nikakvo pravo na njegovo bogatstvo tokom njegovog života ili posle njegove
smrti, osim ako njeno ponašanje prema njemu bude takvo da joj sam nešto ostavi u
testamentu.

34
 balkandownload.org

Svi su ćutali razmišljajući o tom sporazumu; bio je grub, nemilosrdan i za njih

neshvatljiv. Gospođa Viktorija se najviše uznemirila.
- Ali to je nečuveno! Kako može da razbaštini ženu kojom se ženi?
Sofija odgovori umirujućim glasom:
- Neće on mene da razbaštini, majko, samo svoje teško stečeno bogatstvo drži čvrsto
u svojim rukama.
- On poznaje naše nepovoljne prilike - reče ambiciozni Aleksandar. - Zašto ne bi bio
darežljiv prema svojoj novoj porodici?
- Biće, Aleksandre. Daj mu vremena. Ujak Vimpos kaže da je on darežljiv čovek kad
radi prema svojim željama. Kad se jednom venčamo, on će dobrovoljno dati pomoć za
prodavnicu, sigurna sam. Kao žena milionera, kako bih mogla da budem zadovoljna ili da
mu pružam pomoć i drugarstvo koje traži ako zna da moji dragi roditelji imaju probleme?
On će to shvatiti.
- Nadam se, svakako - uzviknuše Aleksandar i gospođa Viktorija skoro u isti čas.
Aleksandar nastavi: - Ali ne može se reći da je ovo najbolji početak.
Jorgos Engastromenos je svojoj kćerki dan pre venčanja priznao da nema gotovog
novca kojim bi platio troškove crkve i sveštenika.
- Ništa, oče? Čak ni taj mali iznos?
Jorgos skrušeno slegnu levim ramenom.
- Ne... Potrošili smo poslednju paru na venčanje...
Sofija je ćutala. Znala je šta se od nje očekuje. Da je njen otac hteo ili da je mogao za
se pozajmi od rođaka ili prijatelja, ne bi uznemiravao kćerku svojim očajnim položajem.
- Koliko ti treba?
- Tri stotine drahmi.
Sofija sračuna u sebi: to je šezdeset dolara u Henrijevom američkom novcu. Njen
otac dodade, blago se osmehujući:
- Nije to veliki iznos za crkvene troškove i još neke druge sitnice. Neke mladoženje
dobrovoljno ponude novac za te troškove...
- Dobro, oče, nabaviću taj novac.
Mirno je izgovorila molbu, odlučna da zadrži svoj stav i savlada zbunjenost. Možda
zbog toga Henri nije delovao iznenađeno ili uznemireno. Izvadio je novčanik, okrenuo ga
i iz spoljne pregrade izvukao zlatnike.
- Možda je, Sofija, trebalo da sam ponudim da platim crkvene troškove. To je sasvim
neznatan iznos za sav posao koji se obavlja u Crkvi Svetog Meletija ovih dana.
Ona mu zahvali osmehom, ali se ne usudi da progovori.
Venčanje Sofije Engastromenos i Henrija Šlimana bio je najveći događaj koji se
očekivao u tom malom predgrađu otkako je Sofokle napisao dramu Edip u Kolonu,
izvedenu odmah posle njegove smrti, 406. godine pre nove ere. Ceo grad je došao da vidi
svečanost, a došli su i ljudi iz okolnih sela. U crkvu su mogli da uđu samo porodica i
najbliži prijatelji, ali za to nije marilo mnoštvo ljudi, odevenih u narodnu nošnju.
Poznajući dobro svoje crkvene običaje, molili su se, krstili i pevali crkvene pesme.
Bio je to raskošan šarolik skup; muškarci s crvenim kapama i dugim plavim
kićankama, izvezenim bluzama s dugim, ukrašenim rukavima, suknjama do kolena i
visokim čarapama, koje su se slagale s vezom na suknjama; neke su bile nežnocrvene,
druge zelene s velikim naramenicama preko leđa; stariji muškarci nosili su sablje. Žene
su bile odevene u duge haljine izvezene zlatom, s nekoliko prsluka, a preko glave i ramena
nosile su tanke šalove; druge su imale duge, lepršave suknje, bele s vodoravnim vezom,

35
 balkandownload.org

čipkastim okovratnikom, plavim prslukom tesno stegnutim u struku, male žutosmeđe

kape s dugačkim kićankama, malo nakrivljene u stranu, s nizom krupnih perli oko vrata.
Sofijin dan venčanja svanuo je vedar, ali se u vazduhu osećao jesenji povetarac jer je
leto bilo na izmaku. Sofija je gotovo celi dan provela oblačeći se i primajući rođake koje
su neprestano ulazile i izlazile iz njene sobe, nudeći savete i pomoć: sestre Katingo i
Marigo, tetke kirija Helmis i kirija Lambridu, rođake Eugenija i Marigo. Ali nigde nije
videla svoju majku, koja je celu noć provela pripremajući jela da bi ih u zoru odneli u
pekaru.
Trg Svetog Meletija bio je ukrašen kao za praznik, sa zastavama koje su visile između
drveća i na kućama, izlozima svečano ukrašenim, kafanskim stolovima s vazama punim
cveća.
Sofija je sa svadbenom povorkom izašla iz svoje kuće u sumrak, a njen mlađi brat
nosio je dugačak veo njene venčanice sve do crkve. U rukama je imala buket crvenih ruža
i traku s ružinim pupoljcima, koja je padala s jedne strane. Haljina s dugačkim rukavima
blago se vijorila preko nabrane podsuknje. Stavila je koralnu ogrlicu koju joj je poklonio
Henri, jer je znala da će ga to obradovati. Ispod haljine je imala srebrni krst, koji je nosila
oko vrata od krštenja.
Mnoštvo prijatelja i rođaka stajalo je na trgu očekujući svečanost i tapšući tiho dok
je prolazila. Sofija se blago osmehivala ne gledajući ni levo ni desno. Bila je veoma
uznemirena.
Henri je čekao na ulazu u Crkvu Svetog Meletija, koju su mlade devojke iz Kolona
ukrasile grančicama lovora i mirte. Imao je na sebi crni kaput i crne svečane pantalone,
uštirkanu belu košulju s belom kravatom, prsluk i bele rukavice, a na glavi svileni cilindar.
Sofija je primetila da je bled.
Ušla je u lepu crkvu, dragulj vizantijske arhitekture, udahnula blagi miris tamjana,
dok je s ljubavlju gledala u episkopsku stolicu, crne mermerne zidove, prednju zavesu koja
je zatvarala oltar - svetinju nad svetinjama, slike Marije u gotovo prirodnoj veličini, na
jednoj strani svetilišta, i Isusa, na drugoj, svece zaštitnike - Meletija i Jovana, čija su lica
i ruke bili naslikani toplim tonovima, a odeća izrađena reljefno, od masivnog srebra. Kad
je već ušla u to svetilište prema kom je osećala tako nežnu i trajnu ljubav, oslobodila se
napetosti. Osećala se mirno i sigurno.
Devojke su donele u crkvu svakakvo cveće i poređale su se oko velike ikone Svetog
Meletija, postavljene u sredini crkve. Venci georgina, žutih hrizantema, belih rada i
zelenih grana ukrašavali su sve ikone na ikonostasu, koji je odvajao glavnu crkvu od
svetilišta; na dva stepenika koja vode do oltarskih vrata postavljene su vaze s gladiolama.
Sofijini roditelji doneli su male tkane staze, široke i lepe, i prostrli ih umesto starih.
Ispred oltara postavljen je sto prekriven belim stolnjakom, na kom su stajali
jevanđelje, čaša vina i dva venčana prstena koja je doneo mladoženja, s urezanim
imenima, Sofija na njegovom, a Henri na njenom prstenu. Beli venčić je lepo izgledao u
njenoj crnoj kosi. S jedne njene strane stajao je nećak Kostaki, obučen u belo, držeći
visoku, debelu sveću: s druge strane stajala je mlada rođaka Eugenija, takođe u belom i sa
svećom u ruci.
Crkva je bila puna, svi su stajali. Na Sofijinu i Henrijevu glavu stavljeni su stefanioni,
venčići od mladog narandžinog cveta privezani trakom, koje je Kiro, kao dever, trebalo da
okrene tri puta kako su mladenci obilazili oko stola, predvođeni sveštenikom koji ih je
držao za ruku, dok je pevač pevao, a ostali naglas čitali molitve. Sveštenik je čitao iz

36
 balkandownload.org

Poslanice Svetog Pavla i Jevanđelja po Jovanu, gde je opisana svadba u Kani Galilejskoj.
Sofija je samo povremeno uspevala da čuje pokoju reč, jer joj je srce glasno tuklo.
- Bože, Svevišnji i Stvoritelju svemira, koji si izvadio Adamovo rebro i pretvorio ga u
svom čovekoljublju u ženu, i oboje ih blagoslovio rečima: „Rađajte se i množite i vladajte
zemljom“, i dao im priliku da venčanjem postanu jedno... jer će zbog toga čovek napustiti
oca i majku, prionuće svojoj ženi, i to dvoje će postati jedno telo... a one koje sjedini Bog,
niko ne treba da pokuša da rastavi...
Sofija se smirila za vreme pevanja i čitanja jevanđelja, jer je učila da je osim krštenja,
u pravoslavnoj veri najvažniji događaj u čovekovom životu, venčanje. S dubokim
poštovanjem tog svetog trenutka seti se dvolične sale atinskih neženja: „Venčanje je tako
dugačko da treba proživeti zajedno ceo život da bi se od njega povratilo!“
Sveštenik je blagoslovio dva prstena koje su zatim razmenili. Sofija i Henri pili su iz
iste čaše, što je značilo da će u životu deliti i radost i gorčinu. Još su triput preko njihovih
glava prekrstili venčiće od narandžinih pupoljaka, čime su dobili blagoslov Svetog
Trojstva. Vernici su se molili. Sveštenik je, okrećući stranice jevanđelja, čitao:
- O Gospode, naš Gospodaru i Bože, podari milost s neba svojim slugama Henriju
Šlimanu i Sofiji Engastromenos. Daj da devojka bude pokorna čoveku, tvome sluzi, koji
predvodi ženu kako bi živeli po tvojoj volji. Blagoslovi ih, o Bože naš, Gospode, kao što si
blagoslovio Avrama i Saru. Blagoslovi ih kao što si blagoslovio Josifa i Asenetu. Blagoslovi
ih kao što si blagoslovio Mojsija i Seforu. Blagoslovi ih kao što si blagoslovio Zaharija i
Elizabetu. Zaštiti ih kao što si zaštitio Noja u njegovoj barci; zaštiti ih kao što si zaštitio
Jonu u trbuhu morskog čudovišta...
Sveštenik reče Sofiji:
- Ponašaj se jednostavno kao Rahela, raduj se svom suprugu i poštuj zakon, jer je to
volja božja... - i proglasi ih mužem i ženom.
Žene počeše sa suzama da grle Sofiju, a muškarci da je ljube u obraz; njena mlađa
sestra Marigo neprestano je nudila gostima kujete, sjajne ušećerene bademe umotane u
beli til i zavezane trakama. Svaki gost bi promrmljao Marigi:
- Neka se i tebi isto dogodi!
U Grčkoj se niko ne stidi da se veseli za vreme svadbene svečanosti. Sofijin otac je
pozajmio velike metalne kante i napunio ih uzom; bilo je buradi recine domaćih vinara.
Iako je gospođa Viktorija uživala glas najboljeg poslastičara u celoj Atini, tog zadatka su
je oslobodili rođaci, pa je svaka porodica donela po veliki poslužavnik prepun kolača s
kajsijama u čokoladnom kremu, torte s pavlakom, zlatnih puslica, ravanije, pite od
jogurta, kolača zalivenih medom, štapića od hikori oraha, krušaka s bademom, baklave,
trigone...
Napolju je bio postavljen dugačak sto s pikantnim predjelima koja se jedu uz uzo i
vino: soljenim pužićima, malim paštetama od ikre, mariniranim jagnjećim mozgom,
pasuljem, svežim ostrigama. U sredini stola stajale su duboke činije sa zelenom salatom i
endivijom začinjene divljom cikorijom, kaprom i nanom.
Iz pekare su stigli piletina, zec, rakovi, plaki od riba, pečeni plavi patlidžan, bamije,
grašak, endivija avgolemono, artičoke sa sosom od putera, tikvice, pržena bundeva u
testu, dinstana boranija i šiš ćevap. Ali ni hrana u svim činijama u kući nije bila dovoljna
da nahrani svatove, jer se apetit muškaraca oštrio čestim navaljivanjem na kante s uzom
i na burad s vinom. U zadnjem delu bašte pekli su se pilići na roštilju, a jaganjci i po metar
dugački kokoreci okretali su se na iznajmljenim ražnjevima, ispunjavajući mirisom ne
samo baštu nego i celi trg.

37
 balkandownload.org

Stojeći pored prozora gore u predsoblju, pre nego što se presvukla u odeću za put,
Sofija se zgranula da se na gozbi okupilo više od stotinu ljudi. Osim njihovih rođaka i
bliskih prijatelja bio je tu i veliki broj poznanika iz Kolona i Atine. Znala je koliko koštaju
jelo i piće, a znala je i da onih šezdeset dolara koje joj je Henri dao neće pokriti ni deo tih
troškova. To će verovatno koštati dvesta šezdeset dolara!
Neraspoložena zbog toga, ona pomisli:
„Ali odakle će otac nabaviti novac da plati te račune? Ako nije mogao da odvoji
šezdeset dolara za crkvene troškove, gde bi mogao da nabavi još dvesta dolara? Ako ode
kod nekog zelenaša, to će ga koštati dva odsto mesečno, a on nema nikakve mogućnosti
da to isplati. Roditelji su to učinili za mene; oni su ponosni ljudi; nikog nisu mogli da
odbiju. A sada, dok se budem budila na suncu Mesine, kao udata žena bez ikakve brige na
svetu, oni će se buditi pritisnuti dugovima. Ne mogu da dopustim da im se to dogodi.“
Ona odvede oca u stranu i iscedi iz njega istinu. Izračunavši sve, potrošio je hiljadu
šeststo drahmi, tj. trista dvadeset dolara.
- Ali, oče, ti znaš da trgovcima moraš da platiš.
- To će biti sutra. A večeras je svadba moje kćerke. Nisam mogao da dopustim da
ljudi pomisle da smo previše siromašni i da ne možemo da ih pozovemo da dođu i
nazdrave tvojoj sreći.
Ona potraži muža i objasni mu što se dogodilo: porodica Engastromenos
jednostavno nije smela da izgubi obraz.
- Dragi moj Henri, duša me boli što se moja prva bračna molba odnosi na novac. Ali
nema drugog izbora; ne mogu da se izvučem i ostavim porodicu da se svega lišava. Molim
te, pomozi mi još ovog puta. Obećavam da više nikad ništa neću tražiti od tebe.
- Šta je tvoj otac uradio sa šezdeset dolara koje sam mu dao?
- Platio je sveštenike, crkvene troškove, trgovce koji nisu hteli da mu produže kredit.
Krajevi usana mu pobeleše.
- Ti si moja žena, najdraža Sofija, i možeš da tražiš sve što želiš na svetu... za sebe,
ali boli me kad pomislim da me tvoja porodica izrabljuje, bez mog znanja ili pristanka. Da
li si sigurna da tvoj otac nije bio tako rasipan znajući da ništa neću moći da ti odbijem na
dan venčanja?
Ona podiže glavu i njene ozbiljne oči sretoše se s njegovima.
- Pošteno, mislim da nije. Oni nisu takvi. Ponosa imaju, želje da se naveliko
pokazuju, takođe. Ali za prevaru nisu sposobni. Moji roditelji jednostavno nisu hteli da
misle na sutrašnje nevolje dok im ujutru ne zakucaju na vrata.
Henri se malo namršti, izvadi novčanik, izbroja hiljadu šeststo drahmi i stavi ih
Sofiji u ruku. Ona se nagnu i poljubi ga.
- Hvala ti. Ti si plemenit.
Jedan kraj Henrijevih usana podiže se u slab osmeh.
- Svakog drugog dana!
- Nećeš požaliti.
On odgovori s malo slobodnijim sjajem u očima, prvim koji je sebi dopustio:
- Moja jedina žalost biće ako Egejsko more bude uzburkano. Ako se to dogodi,
znajući kakav si moreplovac, Sofidion, moraću da odložim medeni mesec dok ne budemo
na čvrstom tlu na Siciliji.

38
 balkandownload.org

KNJIGA DRUGA

GRČKA JE DETE LJUBAVI IZMEĐU

BOGA I PLANETE ZEMLJE

1.

Sofija se obukla ispred prozora u njihovoj sobi na gornjem spratu Hotela d’Angletere,
bešumno. Trg Sintagma ličio je na tamnozeleni tepih koji se ispred nje dizao uzbrdo, to
središte Atine, mesto s kojim svaki Grk poredi ostala mesta na svetu. Iznad trga,
osvetljena visokim tankim plinskim svetiljkama, bila je palata koju su Grci sagradili kralju
Otu, kad je iz Bavarske pozvan da postane vladar nove nacije koja se sporo ujedinjavala.
U to rano doba, u četiri sata ujutru, predvorje je bilo pusto. Ona izađe napolje na
svež noćni vazduh, sada malo topliji, jer je prolazila zima. Purpurnocrno nebo, vedro, bilo
je posuto zvezdama tako sjajnim da su izgledale kao da prskaju. Obuze je osećanje mira i
harmonije. Ona pomisli:
„Živeti u Atini, to je kao živeti u srcu svemira. Dovoljno je samo udahnuti duboko taj
mirisni noćni vazduh, ili pogledati ujutru najplavlje nebo na svetu, da biste shvatili da je
svet lep i da postoji razlog zašto je stvoren.“
Na nebu se video mesec nalik na krivu sablju, poređenje koje se koristilo za vreme
turske okupacije. Visoke gvozdene svetiljke, obojene zelenom bojom i ukrašene glavom
Atine, pravile su gnezda svetlosti među palmama, bagremovima s grozdovima žutog i
belog cveća, peperomijama i gorkim narandžama, živim i sjajnim posle obilnih zimskih
kiša. Stolice kafana na trotoarima, naslagane u visokim gomilama, izgledale su pospano;
čistači su čistili ulice, polivajući vodu iz kanti i terajući otpatke u kanal metlama od pruća
s tako kratkim drškama da su morali skroz da se saviju.
Hodajući prema palati, ona opazi prodavca salepa, s mesinganim samovarom
punim vrelog napitka, koji je na kolicima drmusao kroz mračne ulice. Sofija uze novčić iz
torbice, trgovac podiže šoljicu s jedne od desetak kuka na šipci ispred samovara i napuni
je. Miris divljih trava uđe joj u nozdrve pre nego što je jak čaj osveži.
Brzo je išla niz Panepistimiu, prošavši pored mermernih stubova i prekrivene arkade
Arsakeiona, koji je jedan Grk, vrativši se u svoju rodnu zemlju pošto se obogatio u tuđini,
poklonio svom gradu kao ljubavno pismo. Prešavši preko širokog prolaza radosna i
ponosna ugleda Atinski univerzitet i Narodnu biblioteku, sagrađenu po staroj grčkoj
tradiciji od penteličkog mermera i s nizom veličanstvenih stubova na pročelju.
Jutarnje zvezde postajale su sve jasnije i Sofija uđe u jednu sporednu ulicu, te krenu
u četvrt za stanovanje. Fenjerdžije su u tim zabačenim ulicama uvlačile fitilje svetiljki na
stubovima ispred kuća na svakom uglu. Tek što je prošla dva bloka uzbrdo, kad opet začu
trgovce kako viču nudeći svoju robu.
„Probudiće sve koji spavaju“, nasmeja se ona.

39
 balkandownload.org

No nije to ružno zvučalo; svaki prodavac je svojim posebnim grlenim glasom budio
domaćice na grčkom, turskom, italijanskom. Svaki je bio poznat po svom vikanju. Baš
pred samu zoru srela je kozare koji su vikali: gala, gala. Domaćice su izlazile s kantama i
vrlo brižljivo birale kozu čije su mleko želele. Pastir je takođe prodavao i usireno kozje
mleko, koje je nosio u plehanoj kutiji, izvikujući: Jo- gurt! Sofija je kupila mali komadić,
a pastir ga je posuo šećerom u prahu. Kad je okusila prvi zalogaj, ona promrmlja:
- Jako kao pseći ugriz.
Sunce se rađalo na istoku. Osećala je kako je obliva radost zbog lepote tog
bledoružičastog rađanja sunca. Popela se kroz park na vrh brežuljka. Cela Atina ležala je
pred njom, a Akropolj iznad nje. Tajanstvena svetlost nalik na beli prah kao da se
presijavala s neba. Kao da je Zevs posipao nebeski svod nekim divnim eliksirom da bi
doneo gradu nadzemaljsku lepotu. Jedna misao sinu joj u glavi, rođena odjednom kao
otkrovenje:
„Grčka je dete ljubavi Boga i planete Zemlje.“
U Grčkoj svetlost nije nešto što dolazi spolja, što se posmatra. Ona se cedi kroz pore
čovekovog tela i uma, dok ne postane sjajna snaga koja pulsira u ljudskoj tvrđavi, kao
unutrašnja iluminacija, svojstvena svakom čoveku, dajući životu ne samo dobrotu nego i
smisao. Grčko sunce ne greje kožu spolja, ono probija kroz svaki otvor i plamti u
čovekovim grudima kao da kuca još jedno srce, šaljući kroz vene toplu krv života. Grčka
svetlost i grčko sunce na ostrvima, kopnu i Egejskom moru nisu poznati ni u jednoj drugoj
zemlji na svetu, oni su deo baštine koja je sagradila Partenon. Egipćani obožavaju sunce,
a u Grcima sunce boravi.
U zoru, prvi trgovac nosio je vrele zemičke na pekarskoj tezgi na glavi. Odmah za
njim išao je pastir i prodavao nesoljen puter u kamenom ćupu, da bi se rastopio u zemički,
koju je Sofija, gladna, lakomo gutala. Ona pomisli:
„Gde bih sve to mogla da nađem u Parizu: pastira sa uskim čarapama, u svetloj
košulji koja mu pada skoro do kolena, sa šarenom maramom oko glave zavezanom na
potiljku?"
Nije imala mnogo vremena da se pita, jer je upravo naišla grupa vremešnih,
povijenih žena koje su prodavale poljsko zelje, vičući:
- Radekija! - Iza njih su išli trgovci s dugačkim vencima belog luka preko ramena.
Sofija je u detinjstvu slušala da „beli luk uklanja urokljivo oko“. Sada je ulice počeo da
ispunjava tipičan atinski zvuk koji je grejao srce: škripa golemih korpi natovarenih na
male magarce, koje su ih gotovo zaklanjale, ali ne i ono što su nosili: hrpe voća i povrća,
tek spremljenih u sirćetu: krastavce, paradajz, krompir. Domaćice su ispred svojih vrata
pažljivo birale najbolje stvari za ručak; bila je to najvažnija odluka za taj dan.
Sofiji je najzabavnije bilo da posmatra prodavca ćuraka. Lagano se peo brežuljkom,
jer je posle ponoći krenuo sa svog imanja uz graktanje dve stotine ćurki, požurivao ih i
gurkao dugačkom motkom, prekidajući tako svađe i kljucanje. Oko njih su se dugo i glasno
cenkali, jer je svaka domaćica želela da dobije najbolju ćurku po najnižoj ceni. Kad je
obavio trgovinu, krenuo je dalje, piskavo vičući:
- Ćuran, ćurka, ćurkica!
U već oživeloj ulici najsmešniji je bio trgovac medom, koji je nosio granu drveta s
velikim trouglastim saćama s medom i cvetove majčine dušice s padina Imitosa. Sofija ga
zamoli da joj odreže komadić, pa žvaćući voštano saće, poče da uživa u njegovom
prijatnom ukusu. Prodavac meda krenuo je kasno, kad se sunce rodilo, ali je brzo
rasprodao robu.

40
 balkandownload.org

Iza prodavaca hrane svoja kolica gurale su i glasno uzvikivale zanatlije koje su
prodavale metle, konac, mišolovke; majstori koji su popravljali stolice od drveta ili od
trske, oštrili kuhinjske noževe na tocilima od sitnozrnog korunda, stavljali na cipele nove
đonove. Najzad su dolazila dva konjića s kolima za smeće, a iza njih su išli smetlari s
lopatama. Kola su imala na sve četiri strane tanke vertikalne motke da bi između mogle
da se umetnu daske ako bi bilo više tereta, jer su domaćice, začuvši kako kola idu ulicom,
istrčavale iz podruma sipajući jučerašnje smeće i prljavu vodu u kanal.
Vraćajući se prema glavnim ulicama, u kojima su se nalazili Akademija i
Penepistimion, Sofija začu dobošara kako snažnim glasom svečano proglašava nove
zakone i naredbe, koje je dan ranije izdala policija ili gradski savet. Naredbe se nisu
štampale u novinama, jer novine nisu izlazile svakog dana; osim toga, malo je ljudi znalo
da čita.
Sofija krenu prema hotelu.
„Život grada treba živeti na njegovim ulicama", pomisli ona. „Tu uvek ima nečeg što
oko treba da vidi, uvo da čuje, nos da pomiriše. Takva je Italija: Sicilija, Napulj, Rim...
volim Italiju. Da li je to zato što sam tamo provela lep medeni mesec? Osim što me je
Henri izmorio hodanjem po muzejima.“
U Italiji, s njenim srebrnastozelenim maslinjacima i tamnoplavim morem, osećala
se kao kod kuće. Na kraju krajeva, Italiju su naselili Trojanac Eneja i njegov sin Askanije.
Uprkos tome što ju je Henri naterao da nauči istoriju svake slike, vaze, ispisanog kamena,
stare skulpture, oružja, sprave i novca u muzejima od Mesine do Venecije, nalazila je
vremena da svakog dana piše svojima. Iz Mesine je pisala priznajući:
„Zaista ne znam kako mi je bog podario toliko sreće. Nije moja sreća u slavi, ili
bogatstvu, ili pažnji kojom me obasipa, već u Henrijevom dobrom držanju prema meni.
Veoma sam zadovoljna svojim brakom, i uvek ću biti. Molim da moja poštovana majka ne
brine za mene“.
Iz Napulja je pisala: „Mi smo dobro, milošću božjom. Celog dana smo se vozili
gradskim ulicama. Zadovoljna sam ovdašnjom klimom i najveličanstvenijim starinama.
Posetili smo Pompeju, takođe i Herkulaneum... Danas idemo u Sorento, gde ćemo
prespavati.“
Iz Rima: „Ako pitaš za naše zdravlje, mi smo veoma dobro, uživamo u zemaljskim
radostima. Posetili smo najvišu i najsjajniju crkvu na svetu, Crkvu Svetog Petra, gde sam
se divila zaista velikoj raskoši. Posetili smo Vatikanski muzej, Sikstinsku kapelu,
Rafaelovu sobu, grčke i egipatske skulpture.“
Kad je Henri pisao njenim roditeljima, potpisao se: „Srećni Sofijin muž.“
Sofija je pokušavala da zabavi porodicu.
„Neobično je da se u Veneciji u celom gradu, osim u nekoliko uskih ulica, nalazi
more. Umesto kola upotrebljavaju čamce koji izgledaju kao grobovi, crni i napola
prekriveni. U Padovi, kad smo posetili univerzitet, videli smo mašinu koji radi trideset
godina. Oni to nazivaju perpetuum mobile. To me podsetilo na Henrija. On ne samo da
posećuje muzej, on njega napada i osvaja!“
Naučio ju je da posmatra oznake i ukrase grnčarije različitih oblika, drške, osnove,
otvore.
- Grnčarija je naša enciklopedija iz predistorijskog doba - rekao je. - Možemo da je
čitamo isto tako jasno kao što čitamo rukopise na starim papirusima. Kaže se da je čovek
postao čovek kad je napravio svoj prvi lonac. Kad jednom naučiš da čitaš grnčariju, znaćeš
tačno iz kog doba, koje kulture i s kog geografskog područja dolazi novo otkriće.

41
 balkandownload.org

Pokazalo se da je bio strastven ljubavnik, ali nežan i brižan, pomažući joj da nauči
ljubav na vlastiti način. Kad joj je ljubav postala prijatna, Henri joj je priznao da je trpeo
„šest godina apstinencije“, jer je njegova žena prekinula intimne odnose s njim. Sofija,
smejući se dok joj je to pričao, promrmlja:
- Nadoknađuješ šest izgubljenih godina!
I Pariz joj se odmah svideo. Ulica Rivoli s lepim prodavnicama, široka Jelisejska
polja sa drvoredima, cvetni vrtovi palate Tiljerije, širok most sa skulpturama preko Sene,
Site sa svojom velikom katedralom i, naravno, Luvr, gde ju je Henri vodio na celodnevne
izlete. Naročito joj se svidela Miloska Venera. Roditeljima je pisala:
„Šta da pišem o Parizu; to je zaista zemaljski raj. Sve mi je prijatno; a još je slađa
divna ljubav između Henrija i mene. Uvek se trudimo da jedno drugo usrećimo. Jedino
me pomalo brine jezik. Sada imam četiri časa dnevno, po jedan sat. Imam učiteljicu, a uči
me i Henri.“
Nije dodala da je Henri zaposlio i učitelja nemačkog, a sam ju je učio nemački
čitajući Getea i Šilera iz svoje biblioteke. Takođe, našao je jednog profesora sa Sorbone
koji ju je istovremeno učio francuski i grčki, kako bi bolje napredovala u pisanju eseja, što
je prema Henrijevoj želji radila svakog dana.
Nezadovoljan njenim desetočasovnim radnim danom, upisao ju je na Pariski
univerzitet. Uživala je skoro u svemu, posebno kad bi joj Henri uveče glasno čitao u mirnoj
intimnosti njihove biblioteke s knjigama duž svih zidova. Želeo je da, pripremajući se za
iskopavanje na Hisarliku, upozna početke arheologije: Vinkelmanovu Istoriju stare
umetnosti; Belconijevo otvaranje grobova u Egiptu; otkriće kamenih i božanskih kipova
u Herkulaneumu i zidne slike nađene ispod tvrdih naslaga lave u Pompeji, gde su bile
zakopane hiljadu sedamsto godina.
Henri je sam bio čitav univerzitet u žarkoj želji da je poduči. Nije imala nikakvih
zaduženja u njihovom otmenom stanu. Kao što ju je gospođa Viktorija upozorila,
francuska kuvarica nije joj dopuštala čak ni da uđe u kuhinju. Videla je da služavke i pralja
kradu, ali nije znala kako da ih u tome spreči. Henri je čak zaposlio i sobaricu da se brine
o njenoj odeći i ostalim potrebama. Planirao je večere, pravio spiskove gostiju, bio
domaćin Ernstu Renanu i drugim intelektualnim pobunjenicima u Parizu.
Zbog mladosti i nepoznavanja francuskog jezika, Sofija je ostajala po strani, ali njen
jedini problem bio je čežnja za domom. Stalno je želela da vidi svoju porodicu, Atinu,
Grčku. Henri to nije razumeo.
- Kako je moguće da se neko očajnički ne zaljubi u Pariz?
- Henri, mislim da nijedan Evropljanin ne može da shvati koliko su grčke porodice
snažno povezane, čeznemo jedni za drugima čak i ako smo samo nekoliko sati razdvojeni,
Porodična ljubav je najizražajniji vid našeg života. Moja čežnja za domom boli više nego
slomljena noga.
Bratu Spirosu je pisala: „Pitaš me za moj život ovde. Vrlo je prijatan. Celog dana
sedim s rečnikom u ruci. Počela sam i sa časovima gimnastike. Ponekad patim od
nostalgije. Ali moj muž ne dopušta da ona dugo traje; vodi me u šetnju, ili u pozorište, ili
u cirkus, koji obožavam.“ Svojoj sestri Marigo: „Jedina stvar koja me muči jeste to što ne
mogu da te vidim. Bog mi je dao svu ovu sreću, ali lišena sam porodice.“ Jorgosu
Engastromenosu: „Moj cenjeni oče, primila sam tvoje ljubljeno pismo. Hiljadu puta sam
ga pročitala, prolila sam suze radosnice kad sam videla da me nisi zaboravio.“
Osim zbog duboke nostalgije bila je uznemirena i zato što, dok ona živi u raskoši u
Parizu, njenoj porodici kod kuće ne ide dobro. Kad su je ispratili na brod u Pireju, jedva

42
 balkandownload.org

da su imali koju drahmu. Njena majka je kupovala nedeljne potrepštine od zarade za

nedelju dana, a to je bilo malo za sve koje je trebalo prehraniti. Kad pismo ne bi stiglo,
pomislila bi da nije došlo jer je porodica bila previše utučena da bi pisala.
Nije znala na koji način bi mogla da pomogne, iako je bilo sve jasnije da im je pomoć
neophodna. Kad je zamolila Henrija za hiljadu šeststo drahmi za svadbenu gozbu, obećala
je da ga više neće moliti. Želela je da održi reč. Nije imala svog novca da im pošalje, jer
Henriju nikada nije padalo na pamet da stavi u njenu torbicu gotovinu. Šta će joj novac?
Plaćao je poslugu, trgovce, krojačicu, upisujući svaki ček i priznanicu u svoje preterano
tačne knjige računa. Bio je darežljiv prema njoj, ali budući da ona nikada nije baratala
novcem, zašto bi sada počela?
Bez obzira na to koliko je često u glavi vrtela kuglicu ruleta, ona bi uvek zastala na
nuli. Jednostavno nije mogla da traži džeparac ili bankovni račun kad joj ništa nije
nedostajalo.
Posebno ju je mučilo što je po delićima razgovora i njegovim nagoveštajima počela
da shvata koliko je kapitala sakupio Henri Šliman. Njegove četiri kuće za stanovanje u
Parizu procenjene su na trista šezdeset hiljada dolara. To je bilo njegovo vlasništvo,
isplatio ih je prodajom ruskih carskih obveznica. One su donosile veliki prihod od
stanarine. Samo u Krimskom ratu zaradio je dva miliona rubalja, otprilike četiristo hiljada
dolara. Imao je bankare i agente u Sankt Peterburgu, Londonu, Hamburgu, Njujorku,
Parizu, bio je vlasnik velikog broja železničkih obveznica u Sjedinjenim Američkim
Državama i na Kubi, industrijskih deonica u Engleskoj... Njegov godišnji prihod mora da
je bio ogroman. U duši nije sumnjala da će nekako, jednoga dana, Henri pomoći njenoj
porodici. Ali sada o tome svakako nije razmišljao, ovako utonuo u pariski život. Kakve su
oni sve teškoće u međuvremenu morali da pretrpe?
Kako se njena briga za porodicu produbljivala, sve je manje uživala u stanu punom
posluge, finom pozlaćenom nameštaju presvučenom baršunom, loži u operi, svilenim i
satenskim haljinama. Ponekad, klonula duhom, poželela bi da je u Grčkoj, da radi kao
učiteljica i pomaže porodici svojom skromnom zaradom.
Onda, u velikodušnosti pred božićne praznike, Henri je poklonio svojoj ženi divan
sat, koji joj je kupio u Engleskoj. Takođe, poslao je Jorgosu Engastromenosu hiljadu
franaka, tj. dve stotine dolara. Videla je pisamce koje je poslato s bankovnom
dostavnicom. „Da proslavite praznike“, ne znajući ono što je ona znala, da će im dve
stotine dolara pomoći da prežive praznike! Bila je srećna zbog porodice, a i zbog Henrija,
jer je ta ideja potekla od njega samog.
Ali ako je neko vreme lakše disala misleći na Grčku i na svoj dom, nesreća je udarila
iz pravca iz kog je nikad ne bi očekivala. Krajem decembra kad su sedeli zajedno u
biblioteci i čitali jedno ljubazno pismo Henrijeve sestre iz Nemačke, stigao im je telegram.
Poslao ga je Henrijev sin, četrnaestogodišnji Sergej, iz Sankt Peterburga. Starija Henrijeva
kćerka Natalija, kojoj je bilo tek dvanaest godina, umrla je od trovanja krvi.
Tri dana i tri noći Henri nije izlazio iz svoje spavaće sobe, nije jeo, i nije se utešio.
Plakao je. Optuživao je sebe da je rđav otac. Da je ostao u Sankt Peterburgu, uzeo bi
najbolje lekare za Nataliju, najbolje lekove, i ona bi danas bila živa...
Budući da nikada nije doživela takvu bol, Sofija nije znala kako da pomogne mužu
osim razumnim razmišljanjem.
- Tvoj agent u Sankt Peterburgu, gospodin Ginzburg, kaže u svom pismu da su
pozvali doktora Kauzlera i doktora Eka? Da li su to dobri lekari?
- Najbolji.

43
 balkandownload.org

- Da si bio tamo, da li bi ih ti pozvao?

- Da.
- Zar se Natalijina majka nije stalno brinula za nju i pružala joj svoju negu?
- Jeste.
- Pa šta si onda još mogao da učiniš?
- Trebalo je da budem tamo. Natalija se ne bi razbolela.
Sofija je pozvala Ernsta Renana i još nekoliko Henrijevih prijatelja da ga teše, ali
uteha i saosećanje nisu bili ono što mu je trebalo. Pokušala je da pronađe nešto drugo, ali
je pogrešila u rasuđivanju. Poslala je poruke starijim ženama koje su ranije bile njegove
prijateljice. Hladno su se ophodile prema njoj, kao da je ona kriva; da nije razorila
Henrijev brak, Natalija bi još bila živa.
„Šta vredi pričati im da je Henri bio odvojen od Ekaterine šest godina pre nego što
je došao u Kolon?“, upita samu sebe. „One se ponašaju kao da sam ja Henrijeva
ljubavnica.“
Vreme je ublažilo Henrijeva osećanja. Ali za Sofiju Pariz više nikad nije bio isti.
Počela je zima: kiša, hladnoća, susnežica, sneg, tamnosivo tmurno nebo. Više nije moglo
da se ide u šetnju. Prehladila se. Henri se razboleo od gripa.
Majka joj je za Božić poslala kutiju sitnih kolača. Ograničila se na po jedan dnevno,
posle ručka, da bi produžila tu dragu vezu.
Vreme se toliko pogoršalo da su brodovi iz Pireja u Marselj kasnili, a s njima i njena
pošta od kuće. Njena želja za porodicom narasla je, bujno kao biljka, u žarku čežnju i
fizičku teskobu.
Nova godina, njen rođendan, bili su turobni kao i Henrijev rođendan pet dana
kasnije. Kad su praznici prošli, u danima koji su u 1870. godini i dalje prolazili bez dozvole
turske vlade koja bi im omogućila iskopavanje u Troji, Henri je postao razdražljiv.
Osamnaestogodišnja devojka teško se prilagođavala novoj zemlji, bez svoje porodice, a
četrdesetosmogodišnji čovek nije mogao da se pomiri sa činjenicom da nema načina da
požuri tursku vladu da mu izda dozvolu. On je svoj ugled i svoje bogatstvo stvorio time
što je bio tačan, energičan, sposoban, iskren, dobro vaspitan.
- To prevazilazi svako razumevanje - gunđao je. - Zašto turska vlada ili zaduženi
ministar ne može da napiše jedno jednostavno pismo. Oni u tom slučaju samo dobijaju, a
ništa ne gube. Čemu onda ta odlaganja, odugovlačenja, otezanja oko jednog jednostavnog
dokumenta?
Naučila je koja su njegova pitanja retorička. Umesto da ga teši hvaleći vrlinu koju je
mrzeo - strpljenje, pomisli:
„Moj problem je u tome što sam previše mlada da počnem. Njegov problem je što je
previše star da čeka.“
Budući da svoju nesreću nije mogao da iskali na velikom veziru, ljutio se na Sofiju.
- Ti uopšte ne živiš u Parizu! Noću i danju tvoje misli su u Grčkoj. Tvoja jedina želja
je da zagrliš svoju porodicu, i da živiš pod svojim plavim grčkim nebom. Zašto ne odrasteš
i ne živiš u Parizu s mužem koji te obožava? Tvoja čežnja za domom kvari naš brak.
Sada je dobijala glavobolje od učenja. Jela je veoma malo. Henri je najpre pozvao
jednog francuskog lekara, koji je ustanovio da su u pitanju želudačni grčevi; onda je
pozvao grčkog lekara koji je radio u Parizu i koji je smatrao da Sofija pati od crevnih
poremećaja. Henri ga upita:
- Smatrate li da bi je trebalo odvesti u neke nemačke banje zbog vode?

44
 balkandownload.org

- Zašto je ne odvedete kući da se okupa u Pireju? Bićete zaprepašćeni kako će je

kupke brzo izlečiti!
Iako je Henri teško mogao da razume Sofijinu očajničku usamljenost, njegova ljubav
prema njoj se potvrdila. Pristao je da je odvede u Atinu i da tamo čeka da stigne ferman
iz Carigrada. Sofija je znala da je priličnu žrtvu iziskivalo to što će svoj prostran i dobro
namešten dom zameniti hotelskim apartmanom u Atini i što će takođe biti lišen svoje
biblioteke i svojih ponekad odličnih prijatelja.
Ali sada je bila previše nesrećna da bi odbila tu žrtvu.

2.

Na pristaništu u Pireju porodica Engastromenos je dočekala Sofiju suzama dobrodošlice.

U jednom trenu učinilo joj se kao da su suzdržani prema njenom mužu, ali se slutnja
izgubila u radosti ponovnog sastanka s roditeljima, braćom i sestrama, šarenilom,
razdraganim ulicama Pireja i Atine, jer je to bila poslednja subota uoči časnog posta. I
luka i grad bili su ukrašeni, a ulice i trgovi prepuni ljudi koji su pevali i igrali oko romvija,
vergla, preko kojeg su visile trake i cveće. Maskirani profesionalci išli su po gradu
prerušeni u Mavre ili žene, igrali oko ukrašenog majskog stuba ili se peli na konje i kamile
napravljene od kartona, odeveni u tradicionalne bele grčke plisirane suknje. Grupe vesele
dece pratile su maske, koje su, posle svakog izvođenja, pružale daire u koje su gledaoci
bacali niklene novčiće od deset ili dvanaest lepta.
Sutradan, u nedelju, Sofija i Henri pošli su rano kod njene porodice, da s njima
provedu dan. I Trg Svetog Meletija bio je veselo ukrašen; celo selo puno maskiranih
mladića i devojaka odisalo je veseljem i zabavom. Sofija i njeni rođaci satima su čavrljali,
u podne u bašti, a zatim oko stola za nedeljnim svečanim ručkom. Sofija je pričala o svojim
putovanjima, o Parizu; ukućani su prepričavali novosti i ogovarali rođake i prijatelje.
Ponekad bi po nekoliko njih govorilo u isto vreme, živahno, kao ptice ranoranilice pod
prozorom spavaće sobe.
Sofiji se učinilo da je Henri isključen. Ona se okrenu da vidi lice svog muža i opazi
da nije bio ni uvređen ni povučen, već ga je samo zabavljao taj uzavreli razgovor. Kad su
se vraćali u hotel kasno te večeri, udobno smešteni na zadnjem sedištu kočije, Henri je
zagrli i stegnu posednički, kao da je hteo da kaže: „Posle svega što je rečeno, ti pripadaš
meni, a ne njima.“ Glasno reče ljubazno:
- Mala moja, kako možete tako dugo da govorite, a da tako malo kažete?
Ona se iznenađeno zagleda u njega.
- Pa, Henri, razgovor je za život isto tako važan kao i disanje. Nije važno šta moji
ukućani i ja kažemo jedno drugom, već činjenica da slušamo muziku naših glasova.
Henri je neko vreme razmišljao, a onda je poljubi i odgovori:
- Imaš pravo, Sofidion; oni koji vole ne moraju da govore s nekim posebnim
smislom; samo moraju da osećaju prisutnost onog drugog.
U ponedeljak pre podne, tri dana nakon njihovog dolaska u Hotel d’Angletere,
vratila se s ponovnog susreta s Atinom i našla Henrija za pisaćim stolom u kućnom
ogrtaču, kako pije kafu i piše pisma svojim ružnim ali čitljivim rukopisom. Pogleda je i
reče da se probudio u šest sati i video da je otišla, pa pažljivo sasluša njenu priču o Atini
koja se budi. Napravio joj je mesta kraj sebe na stolici, nalio joj šoljicu kafe, vrele i slatke.

45
 balkandownload.org

- Pišem Frenku Kalvertu u Čanakale. To je Englez koji je zaradio milione

snabdevajući britansku flotu za vreme Krimskog rata. Jedno od njegovih zemljišta
zauzima polovinu brežuljka Hisarlik. Dao mi je dozvolu da tamo iskopavam. On takođe
savesno radi na tome da mi osigura dozvolu da iskopavam po celom brdu. I on je naučnik
amater; štampao je nekoliko članaka o staroj geografiji Troade u Arheološkom žurnalu.
Sofijine crne oči izgledale su goleme posle njenog srećno provedenog dana napolju.
- Mogu li da pročitam pismo?
Ona uze list papira i upola glasa poče da čita:
- Mnogo želim da počnem iskopavanje na Hisarliku. Ako ste dobili ferman, molim
vas pošaljite mi još jednom spisak pribora i instrumenata koji su potrebni, jer sam u brzini
u kojoj smo napustili Pariz zaboravio da ga prepišem iz vašeg pisma od prošle zime. Nakon
što budem primio vaše pismo da ste dobili ferman, odmah ću pod u Smirnu ili Carigrad,
ako mislite da je bolje da tamo nabavim te stvari.
Ona živo okrenu glavu prema mužu, ovlaživši usne jezikom.
- Henri, zar zaista misliš da možemo da počnemo da iskopavamo krajem proleća?
- Tome se jarko nadam. - Oči su mu sijale, a rumenilo oblilo mršave obraze i
proćelavu glavu, dajući im prijatan ružičasti ton. - Voleo bih da odmah posetimo Aulidu.
Tamo se sastala ahajska flota pre nego što je otplovila u Troju. Nikad nisam bio tamo.
Mislim da bi zapravo trebalo da prošetamo između ahajskih logora ovde u Grčkoj, pre
nego što rekonstruišemo njihove logore na Dardanelima ispod Troje.
Njoj zastade dah pri pomisli da će tako brzo napustiti porodicu.
- Možemo li da povedemo Spirosa i Marigo? - upita ona. - Moji bi bili oduševljeni
kad bi ih ti pozvao; nisu odlazili od kuće od očeve propasti.
Napregnuto je osluškivala njegove misli koje su se preplitale, dok je merio povoljne
i nepovoljne strane takve odluke. Kad je doneo odluku, osmehnu se i klimnu u isto vreme,
povlačeći kućni ogrtač preko ramena da ga bolje namesti.
- Pitaću kad polazi brod za Halkidu. Onda možeš da uzmeš kočiju do Kolona i
pozoveš ih.
Jedan brod je plovio noću iz Pireja u Halkidu petnaest sati. Henri je uzeo tri kabine.
Spiros, koji je nedavno napunio dvadeset jednu godinu, bio je ravnodušan po prirodi. Bio
je nizak, zdepast, maslinaste boje lica. Kod njega nije moglo da se zapaziti nikakvo
primetno oduševljenje, osim njegove odanosti Sofiji, jer je u detinjstvu bio njen zaštitnik.
Za Henrija je on predstavljao zagonetku, jer nije imao ni ambicija niti je zacrtao sebi
životni pravac. Kad ga Henri upita šta želi da postane, on stidljivo odgovori:
- Već sam postao. Radiću u očevoj prodavnici dok je budemo imali, a onda ću raditi
za Aleksandra. On vodi posao. Meni je dosta to što živim.
Sofija se osmehnu, iako jedva primetno, dok njen muž odmahnu glavom ne verujući.
Ona pomisli: „Henri misli da je cilj svakog čoveka da se obogati ili da postane uticajan, a
ako se čovek rodi bez ambicija, to je kao da se rodio bez ruke ili noge.“
Četrnaestogodišnja Marigo više je cvrkutala nego pričala. Imala je prijatno lice, lepo,
osim koščatog nosa koji je njenim crtama davao oštrinu. Čavrljala je, premda tiho, isto
kao što je i disala, neprestano, iako ju je u tome sprečavalo njeno strahopoštovanje prema
Henriju, što je bilo pravo čudo.
Odvezli su se vozom u luku. Brod je polazio iz Pireja uveče u osam i petnaest.
Prijatno su večerali u malom salonu pored glavnog salona, zatim su otišli na palubu da
posmatraju malena ostrva kako promiču pored njih pod svetlošću polumeseca, svi nalik
na stanovnike mora: kita, zatim delfina, pa morskog psa, onda foku, a posle i na šumske

46
 balkandownload.org

životinje - žirafu, zbog vrha koji se dizao visoko, sivkastog medveda, antilopu. Bila je to
igra koju su Engastromenosova deca igrala kad su plovila na Krit, u Mikenu i obližnja
ostrva na letnji odmor.
More je bilo mirno, noćni vazduh tih. Na palubi su ostali do ponoći, kad je brod
široko zaokrenuo oko rta Suniona, tako da su na vrhu brda videli njegovih petnaest
mermernih stubova koji su se, barem u mašti, mogli izbrojati s pramca njihovog broda.
Kad su se sutra ujutro probudili i otišli na palubu, Sofija opazi da su već prošli
Maraton i da će uskoro ući u šezdeset pet metara široki kanal koji je vodio u Halkidu.
Henri je uhvati podruku i povede prema strani luke, kako bi mogao da joj pokaže široku,
duboku obalu, gde su ahajske lađe bile uvučene na obalu oko groblja Aulide. Sofija ga
čvrsto stegnu za ruku; drhtao je od uzbuđenja.
- Kakva sam budala bio! - uzviknu on. - Ovo je moje treće putovanje u Grčku, a tek
sam sada došao na sam početak svoje priče.
- Kako si mogao da odeš u Aulidu - zadirkivaše ga ona - bez supruge Grkinje koja će
ti pomoći da pronađeš Troju?
On se okrenu prema njoj i snažno je poljubi u usta, što je sasvim zaprepasti.
„Pa, ozbiljno me je shvatio“, pomisli ona. „Moram da pazim zbog čega ga
zadirkujem.“
Iznajmivši ribarski čamac da ih odveze preko kanala na obalu Aulide, Henri reče
vlasniku da skrene prema mestu gde će se iskrcati, tačno ispred neke gostionice. Dva
dečaka dotrčaše da uzmu njihove torbe. Henri izvadi iz torbe geografsku kartu Grčke, na
kojoj je raznim bojama obeležio tačan položaj svakog kraljevstva i plemenskog područja
iz Homerovog Popisa lađa, osim onih nekoliko koje su nestale ne samo s lica zemlje nego
i iz narodnog sećanja. Na posebnom listu papira skicirao je raspored logora Ahajaca na
obali Aulide.
Sofija je povela Spirosa i Marigo. Išli su obalom u pravcu severa, sve dok Henri nije
ugledao luku Halkida. Svuda oko njih i oko uske morske utrobe nalazili su se goli zaobljeni
brežuljci, koje su ogoleli prvi Rimljani, posekavši drveće da bi za svoje brodove napravili
jarbole. Taj prizor je odgovarao Homerovom opisu „stenovite Aulide“. Na krajnjem
severnom delu pružao se uzak moreuz do mora u neprekidnoj liniji, kroz koji su mogli da
prođu i brodovi. To je bio put kojim su ahajske lađe prošle kroz kanal i zaplovile pored
Sporadskih ostrva na otvoreno Egejsko more, pre nego što su presekle put ispod ostrva
Lemnosa za Dardanele.
Henri podiže grančicu naplavljenog drveta, otvori džepni nožić i zašilji jedan vrh.
Onda, proučivši mapu, poče da obeležava široka polja i jarkove u pesku, objašnjavajući
gde je bilo mesto logora. Sofija opazi kako njegove oči, vlažne usne, ruke koje su se brzo
kretale, celo njegovo telo, drhte u zanosu; ponovo je shvatila da se kad zaroni u posao koji
voli najviše na svetu, Henri Šliman pretvara u čoveka neodređenih godina. Razlika od
trideset godina među njima prestaje da postoji. Jurio je gore- dole po obali krećući se kao
gazela, ponovo oživljavajući na peščanim sprudovima Aulide ogromni logor Ahajaca.
- Ovde, u sredini odreda, bio je Agamemnon, kralj Mikene i cele mikenske carevine,
koja se protezala skoro kroz celu Grčku. - Govorio je direktno Sofiji, svom drugu i ortaku
u toj pustolovini; Spiros i Marigo stajali su po strani, slušajući široko otvorenih očiju
Henrijevo izlaganje. - Njegov veliki šator bio je smešten usred stotina lađa namazanih
katranom, s bronzanim kljunovima. Na drugom kraju - vidiš, baciću kamenje da pokažem
gde – bila su dvojica najsnažnijih vođa, Ajant na krajnjem severu, sa svojih četrdeset lađa,
Ahil na jugu, s pedeset lađa i skoro hiljadu ljudi. S Agamemnonove desne strane bio je

47
 balkandownload.org

stariji ali mudar Nestor, „kralj peskovitog Pila“, sa svojih devedeset lađa; a na drugoj
strani nalazio se Menelaj, Agamemnonov brat, kralj Sparte, sa šezdeset. Pored njega bio
je lukavi Odisej, uz logorski žrtvenik, s dvanaest lađa, koje su spreda bile skarletnocrvene.
Tu je bio Krit s moćnim kontingentom od osamdeset brzih lađa i osam stotina šezdeset
ljudi; na suprotnoj strani bili su Argivci, takođe sa osamdeset lađa. Postrojeni u redove,
prema jugu, nalazili su se Beoćani sa šezdeset lađa, Fokiđani sa četrdeset, Magnećani sa
četrdeset. Prema severu bili su Eubejci s pedeset lađa, Arkađani sa šezdeset, Epejci sa
četrdeset. Bilo je to ogromno logorište od oko 120.000 ljudi sa četrdeset zapovednika.
Svaka flotila sagradila je vlastiti logor, snabdevala ga mesom, vinom, ječmom. Ali flota
nije mogla da isplovi prema Troji, jer nije bilo povoljnog vetra, i meseci su prolazili u
dokolici; ratnici su počeli da piju, kockaju se, tuku... čak ni moćni Ahil nije mogao da održi
vlast nad svojim ljudima, kako kaže Euripid u svojoj Ifigeniji u Aulidi:

Farsalsku zemlju i Peleja sam zbog tog

vetrića sa Euripa ostavio.
Mirmidonce što su me pritisli, jedva
stišavam. Kažu: „Ahile, šta čekamo?
Dokle pohod na Troju da odlažemo?
Ako nas vodiš - vodi. Ako ne, šalji
nas kući. Verolomni su Atreidi.“3

Čvrsto je uhvativši podruku, Henri je vodio Sofiju od logora do logora.

- Za vreme atletskih takmičenja, boksovanja, rvanja, takmičenja u trčanju ili u vožnji
kolima, bacanju diska, ljudi iz različitih plemena počeli su da se svađaju; mora da je tu
bilo mnogo razbijenih glava. Ne samo da su bela jedra propadala, građa jarbola trunula,
hrana nestajala nego je vrhunac bio kada je Agamemnon bio prisiljen da žrtvuje svoju
kćerku, devicu Ifigeniju, boginji Artemidi kako bi pustila vetrove da brodovi odmah
zaplove, i tako ih spasla od propasti.
Podigavši ruke i raširivši ih, Henri uzviknu svojoj mladoj ženi:
- Vidiš kolika je ogromna zajednica tu postojala? To je bio možda najveći grad koji
je neki Ahajac ikad upoznao ili za njega čuo. Bilo je tu uličnih puteva, ograđenih prostora,
stanova za trgovce koji su dolazili da prodaju robu i za žene koje su takođe prodavale svoju
robu. Iako možda nije bilo više od četrdeset prostranih velikih šatora, bilo je na hiljade
malih platnenih šatora, drvenih baraka, nadstrešnica, improvizovanih kaveza za male
životinje za borbe, otvorenih prostora ostavljenih za viteška takmičenja...
Sofija je razmišljala o jednom problemu. Ona upita:
- Henri, te lađe su bile dovoljno velike da nose svega pedeset ljudi. Znam da su mogli
da rasklope bojna kola i slože ih na prazna mesta. Ali gde su stavili konje? U Ilijadi, koja
počinje u desetoj godini opsade Troje, deluje da su imali konja koliko god im treba,
naročito iz „Argosa, gde su uzgajali konje“, ovde u Grčkoj. Da li su i njih raskomadali i
natovarili ih napred i pozadi?
Henri se nasmeja i zagrli je da bi je zaštitio od hladnog vetra.

3Euripid, Ifigenija u Aulidi, sa starogrčkog prepevao Aleksandar Gatalica, u: Izabrane drame, Plato,
Beograd, 2007.

48
 balkandownload.org

- Samo drvenog konja, nevaljala moja Sofidion! Mogli su da pohvataju sve konje koji
su im bili potrebni kad su se ulogorili u dolini Troje, Trojanci i njihovih dvadeset i više
saveznika imali su divne konje, posebno Tračani, čije su konje ukrali Odisej i Diomed
nakon što su ubili trojanskog špijuna Dolona, koji je pokušao da uhvati Ahilove tesalske
konje.
- Vidiš, Henri, potvrdio si moje mišljenje. Ako je Ahil imao konje iz svog doma u
Tesaliji, onda su ih imali i ostali. Možda su imali posebne lađe za konje?
- Toga nema u narodnom sećanju, mala moja. Prepustiću tebi da brineš o tome kako
su Ahajci prevozili svoje konje odavde u Troju.
Ona se nasmeja, pošto je odustao od igre. Oči su joj vragolasto blistale.
- Budući da brinem o konjima, zašto ne bih i o godinama? Misliš li da je Homer bio
u pravu kad je rekao da su Ahajci opsedali Troju devet godina pre početka Ilijade? Ako su
jarboli i jedra istrunuli ovde u Aulidi za nekoliko meseci, šta bi se s njima dogodilo za
devet godina na Helespontu?
- Bregovi su prepuni drvene grade - odgovori on strpljivo - a ljudi su znali kako se
prave jedra.
- Henri, jednom si naglasio da je broj devet sveti broj za Grke. Akropolj je imao devet
vrata. Homer u celoj Ilijadi upotrebljava skoro isključivo broj devet Počela sam da pravim
spisak prošle zime u Parizu kad sam bila potištena.
- Kad Agamemnon odbija da vrati Hrisovu kćerku, koju je zarobio u boju, Hris
preklinje Apolona da prokune sve Ahajce: „Devet su dana po vojsci padale strele...“ Kad
su Patroklovi drugovi oprali njegovo mrtvo telo, „mašću od devet leta tad rane mu napune
oni“. Kad je Hefest noću pravio Ahilu ratnu opremu, izvajao je na njoj „devet brzonogih
pasa“. Kad Prijam traži od Ahila Hektorovo telo, on kaže: „Mi bismo devet dana u sobama
tužili za njim...“
- Dosta! Čestitam ti na takvom pamćenju - reče suvo Henri.
Bila je previše ponosna na svoje dokaze da bi čula znak opomene.
- Zar nije čudno što posle devet godina borbe, dole na poljani ispod njih, Prijam prvi
put traži od Helene, dok su na vrhu stražarske kule, da prepozna ahajske borce koji im
prilaze? Sećaš li se da je Helena prepoznala svog muža Menelaja i Ajanta?
- Da, čini mi se da se sećam. - Govorio je sarkastično.
- Zar nam to ne daje za pravo da mislimo da je Homer upotrebljavao izraz devet
godina simbolično?
- Ne! - odgovori on ozbiljno. - Moraš da veruješ!
- Ali kako su ahajski vojnici mogli da izdrže devet godina pod Trojom?
- Pljačkali su hranu...
- Znam - prekide ona - ali kako su svi oni kraljevi, prinčevi, borci, tako dugo ostali
daleko od kuće, od dužnosti? Tamo bi došlo do otimanja vlasti, najezdi, pljačkaških
pohoda suseda, varvara. Ja mislim da devet znači devet meseci opsade u toj jednoj godini,
a ne u desetoj godini u ravnici Troje! Ja mislim da to znači mnogo vremena...
Henri se nasmeši.
- Sad učenik uči učitelja.
Držala se svojih uverenja, stisnutih usana.
- Onda treba da budeš ponosan, a ne da gunđaš, kad vidiš kako si dobar učitelj.
On joj okrenu leđa i uputi se prema gostionici. Ona pomisli:
„Čini mi se da je još jedna majčina poslovica s Krita tačna: ’Možeš da kažeš šta ti je
volja, sve dok ne osporavaš moju reč!’“

49
 balkandownload.org

Ona takođe pođe prema gostionici.

„E, pa, kad jednom počne iskopavanje, više neću imati snage za teorijske razgovore.
Dragi Bože, smekšaj srce velikom veziru da izda Henriju dozvolu.“

Kad je prošao kratak odmor posle ručka i kad je najavljena večera, Henrijevo dobro
raspoloženje se vratilo. Izvinio se Sofiji zbog svog grubog ponašanja, uzeo je nju i Marigo
podruku, prateći ih u prijatnu kuhinju- trpezariju u gostionici. Bili su jedini gosti. Sofija
je izabrala jedan od tri stola ispred visokog drvenog bara ukrašenog šarenim keramičkim
pločicama, koji je razdvajao radnu ploču i sudoperu od gostiju. No peć u uglu se dobro
videla, pa su sestre mogle da posmatraju vlasnikovu ženu kako priprema jagnjetinu sa
celerom i prazilukom, dok su Henri i Spiros pijuckali hladnu belu recinu.
Sofija zamoli Henrija da im glasno čita Ifigeniju u Aulidi. Imao je tanku knjižicu u
svom džepu od kaputa. Posle večere sedeli su ispred otvorenog ognjišta. Henri je držao
knjigu na krilu. Gostioničar ugrabi tu priliku da starijeg sina pošalje komšijama s
novostima.
Prelistavajući stranice drame, Henri je počeo usred rečenice, kao da su njegove misli
želele da se otkriju. Gostioničar, njegova žena i njegova dva sina sedeli su diskretno iza
njih.
- Nijedna ljudska priča ne postoji samo na sopstvenom vremenskom nivou.
Događaji iz njene prošlosti vraćaju se pokolenjima, kao što se njihove grane pružaju na
buduća pokolenja. To posebno važi za priču o Troji.
Sofiju je zagrejala pucketava vatra, koja je služila kao pratnja Henrijevom tihom,
blagom glasu. Lice mu je obasjavala neka unutrašnja svetlost zbog radosti što se našao u
svoje dve omiljene uloge - učitelja i pripovedača. Za vreme medenog meseca, i u Parizu,
saznala je da je Henri dobar pripovedač jer veruje u svoje priče, koje su bile verodostojna
istorija koliko i književnost. Zbog toga je umeo da isprede čaroliju koja bi njegove slušaoce
prenela nazad u neko drugo doba; oni bi postali učesnici drame koja se dogodila
milenijumima ranije.
- Počnimo priču iz početka - reče Henri - iako znam da ste neke delove učili u školi.
Potrebna nam je pozadina da bismo razumeli istoriju Grčke, Troje i Mikene. Jedan od
prvih kraljeva južne Grčke bio je Pelop, po kojem je Peloponez dobio ime. Pelop je imao
dva sina, Atreja i Tijesta. Prvorođeni Atrej nasledio je oca na prestolu Mikene. Ali mlađi
brat Tijest bio je ljubomoran i osvetoljubiv. Najpre je zaveo bratovljevu ženu, a onda je
izazvao odmetništvo u Atrejevoj dvorskoj straži. Atrej je ugušio bratovljevu pobunu i
proterao ga zajedno s njegovim sinovima. Krajem godine Tijest se vratio na Atrejev dvor
da moli brata za oproštaj. Atrej se pretvarao da je oprostio mlađem bratu, pozvavši ga na
svečanost pomirenja. Onda je ubio Tijestove starije sinove, dao da ih raskomadaju i
skuvaju, pa ih je poslužio Tijestu pečene u dubokoj činiji. Kad je rekao svom bratu šta je
upravo pojeo, Tijest je molio bogove da bace prokletstvo na Atrejevu kuću i pobegao sa
sinom Egistom...
- Koji je postao Klitemnestrin ljubavnik - upade Sofija - dok je Agamemnon bio u
Troji. Pomogao je Klitemnestri da ubije Agamemnona iste noći kad se vratio.
Henri joj dobaci odobravajući osmeh učitelja.
- Baš tako. Ali malo si istrčala pred rudu. Kad je Atrej umro, njegovi sinovi nasledili
su carstvo; stariji Agamemnon postao je kralj u glavnoj tvrđavi, Mikeni, a mlađi brat
Menelaj kralj Sparte. Agamemnon je našao sebi ženu, kraljicu Klitemnestru, na jednom

50
 balkandownload.org

od svojih pljačkaških pohoda. Klitemnestra prepričava tu priču. Pročitaću vam jedan

odlomak o tome:

Slušaj me, jer otvoreno reći ću ti:

niti tajnovito, niti zagonetno.
Najpre ovo da ti kažem, pre ostalog:
nisam te volela. Oteo si me, a
mog prvog muža Tantala usmrtio.
Sa bebom sam pala na zemlju, a ti si
mi ju je sa živih grudi otrgao.
Zevsova deca, moja braća, na sjajnim
konjima podigoše se u boj protiv
tebe, no otac Tindar te je sklonio.
Pribegar si postao i moj papučar.
Kad sam se s tobom pomirila, bila sam
ti u kući, priznaćeš, žena bez mane:
u ljubavi vatrena, a u postelji sva
plodna. U dom si ulazio s radošću,
a od kuće si s mirom odlazio ti.
Malo kad je muškarac našao takvu
ženu - jer samo teška lako se nađe.

Kad je završio, Sofija se nagnu prema njemu i promrmlja:

- Okreni se. Imaš publiku.
Henri se okrenu. Zapanji se kad vide kako ljudi, jedan po jedan, iz raštrkanih kuća
Aulide tiho dolaze i sedaju iza male porodične grupe pored vatre. Još su bili u radnim
odelima, ali umiveni, lica su im blistala na svetlosti vatre dok su se naginjali na tvrdim
stolicama, napeti u želji da uhvate svaku Henrijevu reč. Nisu znali ni da čitaju ni da pišu,
niti su ikad videli izvođenje neke drame; ali su osećali da im Henri Šliman vraća deo
njihove baštine.
Sofija je videla da je Henri duboko ganut. Ljudi iz Aulide udelili su mu najveći
kompliment. Ona spusti svoju ruku u njegovu i tiho reče:
- Henri, molim te nastavi.
- Da, hoću. Menelaj je našao svoju ženu na mnogo mirniji način, ali taj način je na
kraju doveo 1.140 lađa i 120.000 Ahajaca u Aulidu, gde su čekali na povoljan vetar da
započnu opsadu i razaranje Troje. Tindarej, kralj Lakedemonije i Ledin muž, imao je
kćerku neopisive lepote, Helenu, Klitemnestrinu sestru. One su imale božanskog oca
Zevsa, najmoćnijeg od svih bogova, koji je, prerušivši se u labuda, zaveo Ledu. Budući da
je Tindarej bio oprezan kad je trebalo odabrati nekog kralja ili kneza za muža svoje kćerke,
sve ih je pozvao u palatu da prose njenu ruku. Mladići su stizali i bili tako ushićeni
Heleninom lepotom da je na dvoru zamalo izbio građanski rat. Tindarej je tražio od
prosaca da daju časnu reč da će prihvatiti Helenin izbor i da će svi koji su prisutni ujediniti
snage i uništiti onog ko se bude usudio da nanese zlo njenom budućem mužu. Njen izbor
pao je na Menelaja.
Henri nastavi priču.

51
 balkandownload.org

- Paris, sin trojanskog kralja Prijama i otelovljenje muške lepote, došao je u Spartu
s bogatim poklonima i Menelaj ga je gostoljubivo dočekao. Ali kad je Menelaj otišao da
poseti Krit, Paris je ukrao Helenu. Helena je tvrdila da nije pošla dobrovoljno, nego ju je
opčinila boginja Afrodita. Paris i Helena su prešli preko Egejskog mora do Helesponta u
roku od tri dana. Menelaj je pozvao u pomoć Helenine bivše prosce, vezane obećanjem.
Ovde u Aulidi sastali su se kraljevi, kneževi i ratnici, spremni da pređu preko mora u
Troju; da uhvate Helenu, pobiju ljude, popale grad i zarobe žene i decu.
- Ali se u ovoj sigurnoj luci ta ogromna flota ukopala. Najpre su naišle bure i visoki
talasi; kasnije je more mesecima bilo mirno. Vojske kraljeva počele su da se bune, tražeći
da odmah isplove, opustoše i opljačkaju Troju ili da se vrate kući, svojim poljima i
stadima.
Tog trenutka, Kalhant, prorok ahajske flote i vojske, izjavio je da je Artemida,
boginja lova, koja je upravljala vetrovima, ljuta na Agamemnona jer je ubio njenu svetu
košutu, i da traži najtežu žrtvu, njegovu kćerku Ifigeniju. Agamemnon je poslao u Mikenu
po svoje najstarije dete, pod izgovorom da želi da je uda za tesalskog kralja Ahila. Otac je
mačem presekao lepi vrat svoje mlade kćerke, pustivši da njena krv potekne u činiju sa
„svetom vodicom“ prinoseći je kao žrtvu koja će umilostiviti boginju Artemidu.
Ovo je Ifigenijina molba ocu:

Telo će mi se ko pribegarski štapić

sviti oko tvog - samo da bi živelo.
Prva sam rekla „tata“ ti meni kćeri,
prvo sam ti ja malim telom u krilo
sela.

Na kraju, najdirljiviji stihovi drame su Ifigenijin oproštaj s majkom Klitemnestrom:

Majko, čujte mene,

Uzalud se ti dalje ljutiš na svoga muža,
nemoćne smo mi da se odupremo
neizbežnom.
Ovog stranca hvalim zbog iskazane smionosti,
ali ti, stranče, pazi da te vojska ne zamrzi.
A pohod neće zaustaviti ništa, ni tužni
slučaj moj. Kako ćete me sad držati unutra?
Majko, rešila sam da umrem, i to slavno.
Ništa se neprilično uz mene sad neće vezivati.
Gledaj, mati, na stvari kao ja. Zar u mene
ovoga časa ne gleda sva helenska vojska?
Flota zbog mene stoji, a Frigija nije otkopana.
Ako se još divnih Grkinja zažele varvari,
neće ih više iz Grčke otimati, kada zbog
Heleninog silovanja glavom plati Paris sam.
Grčku, čast, sve to žrtvom ću spasti i slavna biti

52
 balkandownload.org

zanavek. I Grčka će biti slobodna, zauvek

srećna.

Posle toga Henri se vrati na početak i pročita celu Euripidovu dramu, tiho,
melodično. Sofija je posmatrala lica ljudi iz Aulide. Žene su plakale, muškarci slušali celim
bićem, vraćeni u drugo doba, tu u ratarskom i pastirskom selu Aulidi, gde su oni i njihovi
preci stolećima živeli.
„Svi su oni dobri hrišćani“, pomisli Sofija, prelazeći pogledom od jednog do drugog
lica, „ali nikad im ne bi palo na pamet da boginja Artemida nikad nije imala moć da zadrži
vetrove. Ifigenija nije bila žrtvovana u nekom drugom, davnom vremenu; njena krv teče
u činiju sa svetom vodicom ovoga trenutka, baš na njihovim peščanim obalama.“
Kasnije, kada su se vlasnici krčme, njihovi sinovi i susedi opraštali s doktorom
Šlimanom s dubokim osećanjem zahvalnosti, i nakon što je Marigo poljubila Henrija u
obraz sa suzama u očima, a ravnodušni Spiros, ponašajući se suprotno svom karakteru,
stavio Henriju ruku na rame i stegao ga, Sofija i Henri se povukoše u svoju sobu.
Sofija zagrli muža, toplo ga poljubivši.
- Potpuno si nas očarao. Proživljavao si tu tragičnu priču i omogućio nam da je i mi
proživimo.
Henri nagnu glavu na levo rame.
- Henri, mislim ozbiljno. Uprkos tvom snažnom uveravanju tokom proteklih meseci,
deo mog razuma se opirao. Ali više ne! Sada znam da je Troja postojala, i da je tamo bio
rat, i da Troja, koju su zapalili Ahajci, čeka da je otkrijemo.

3.

Kad su se vratili u Hotel d’Angletere, čekala ju je poruka od majke:

Draga Sofija!
Molim te dođi u Kolon čim se vratiš. Možda bi mogla da dođeš u vreme
kada je Henri zauzet.

Sofija je vrlo dobro poznavala svoju majku, pa je umela da prevede poruku. Glasila
je: „Dođi sama!“
Te reči nisu nagoveštavale ništa dobro. Vratili su se brodom iz Halkide u Pirej u
devet sati; sada je bilo jedanaest ujutru. Videla je da Henri ima hrpu pošte na koju treba
odgovoriti.
- Još nema pisma od Frenka Kalverta - progunđa on. - Još danas moram da pišem
britanskom i američkom ambasadoru u Carigrad. Oni imaju veliki uticaj na sultana.
- Budući da ćeš pisati pisma, imaš li nešto protiv da se odvezem u Kolon? Majka želi
da je posetim.
- Zamoliću da mi ovde donesu ručak i neprekidno ću raditi. Pošalji mi poruku ako
želiš da dođem u Kolon na večeru i da te vratim. Inače te očekujem do mraka.

53
 balkandownload.org

Gospoda Viktorija zagrli kćerku, ali bio je to tužan zagrljaj, bez topline.
- Nešto nije u redu, majko?
- Da. Nešto nije u redu.
- Hajdemo u kuhinju na šoljicu kafe.
Sele su jedna nasuprot drugoj za grubi drveni sto na kom su obično ljuštili krompir
ili sekli povrće ili samo odlagali lonce s peći. Bio je to jedan od retkih dana, koliko se Sofija
sećala, da je kuća bila potpuno tiha. Niko drugi nije bio kod kuće. Blaga žućkasta svetlost
sunca probijala se u kuhinju kao kapljice kroz neispravnu slavinu. Na peći se kuvao
paprikaš, a pored njega bio je lonac s bamijama.
Široko ozbiljno lice gospođe Viktorije nije se osmehivalo, njene velike usne bile su
čvrsto stisnute; njena kosa, kao ugljen crna, bila je začešljana tako da je podsećala na
tesno pripijenu kapicu.
„Majka ima jak karakter“, pomisli Sofija, „neki bi ga nazvali ’zapovedničkim’. Ne
može da se navikne na to da sam ja sada udata žena. Koliko god da sam osećala čežnju za
domom u Parizu, njen bol mora da je bio još mučniji, jer nisam bila ovde da me savetuje
i vodi.“
Ona reče:
- Majko, ti nešto kriješ. Otkad sam se vratila kući iz Pariza. Da li grešim?
Gospođa Viktorija smrknuto odgovori:
- Ne grešiš.
- Imam neki predosećaj da ste hladni prema Henriju.
- Reč je o tvom mužu. Bojim se da smo pogrešili. Dopustili smo da se udaš za škrticu.
- Henri škrtica! To jednostavno nije istina. On mi ne daje da nosim novac sa sobom,
a ja to ne bih ni želela; ali vodi me gde god želim da idem i kupuje mi sve što želim i što
mi treba.
- Naši rođaci govore da si osramotila našu porodicu.
Sofija je bila previše zgranuta da bi učinila bilo šta osim da se zagleda u majku, ne
verujući.
- Kad si se udala za milionera i mesecima živela u Parizu, nadali smo se da ćeš se
vratiti kući noseći lep nakit, krzno i skupu odeću.
Sofija pogleda haljinu koju je nosila. Bila je to smeđa vunena haljina, izvezena sitnim
šarenim cvećem. Iako je haljina bila jednostavna, nije bila jeftina: sama je odabrala
materijal, a krojačica je obavila veliki posao podesivši visoki okovratnik, dugačke rukave,
strukirani prsluk i široku, nabranu suknju. Ona zagladi materijal na kukovima, rekavši
mirno:
- Zar ovoj haljini nešto fali? Meni se sviđa.
- Ne znam. Nije za tebe - ne odgovara tvom sadašnjem položaju. I zašto ne nosiš
ništa drugo već samo tu bisernu ogrlicu otkad si se vratila?
- Zato što mi ju je Henri poklonio. Sentimentalno sam se vezala za nju.
- Osećanja su raskoš koju siromašni ljudi kao što smo mi ne mogu sebi da dopuste.
Ta haljina je previše jednostavna za ženu jednog bogataša. Uz tu haljinu trebalo bi da nosiš
dosta nakita. Tetka Lambridu kaže da si se vratila kući nalik na siromašnu rođaku.
Sofija poče nemirno da hoda po kuhinji.
- Majko, pogrešno si procenila Henrija. Odveo me je kod najbolje krojačice u Parizu.
Imam više haljina nego što mi treba. Jednostavno sam premlada da nosim dijamante.
Krzno je za hladnu klimu.
- Moraš da ga imaš. Imaš pravo na to. Henri mora da ti ga kupi.

54
 balkandownload.org

- Henri mi kupuje šarmantne poklone. Naručio je čak iz Engleske sat koji mi se

mnogo svideo.
- Moraš više da zahtevaš. - Ona odmahnu glavom ne odobravajući. - Uvek si me
slušala. Zašto si sada tako svojeglava?
- Uvek sam te slušala, majko. Ali sad sam udata žena...
- Imaš osamnaest godina. Moraš da slušaš starije i one koji su odavno u braku; oni
su pojeli mnogo hleba i soli. Ti si i dalje devojčica.
Sofija duboko uzdahnu.
- Majko, što zapravo želiš da mi kažeš?
- Tvoj gospodin Šliman je prekršio sva obećanja koja nam je dao. Dali smo mu tebe,
a zauzvrat nismo dobili ništa drugo sem obmane.
Sofiji se steže srce.
- Oh, bože, opet će me boleti želudac kao onda kad sam se osećala tako jadno u
Parizu.
- Neki ljudi dobiju grčeve u želucu, druge zaboli srce. Mene boli srce.
Jorgos, Spiros i Aleksandar zajedno su došli kući na ručak, ali se tog dana kod
Engastromenosovih malo jelo. Niti je iko bio raspoložen za uobičajeni odmor posle ručka.
Niti je Sofija mogla da pobije njihove optužbe zbog kojih se jutros protivila majci.
Najozbiljnija optužba bila je da je Henri Šliman obećao da će pre venčanja kupiti
porodici dijamantsku ogrlicu vrednu 150.000 francuskih franaka, tj. trideset hiljada
dolara za otkup mlade. Gospođa Viktorija je pouzdano znala za taj ugovor. Sofijin otac, s
manje žestine, ali ne s manje sigurnosti, izjavio je da je Henri njemu jamčio iznos od
četrdeset hiljada franaka kojim bi obnovio svoju prodavnicu i police napunio uvoznim
tkaninama. Marigo je tvrdila da je Henri obećao da će joj dati dvadeset hiljada franaka za
miraz, kako bi mogla dobro da se uda...
- Prvi put to čujem - uzviknu Sofija sa strepnjom. - Zašto mi to ranije niste rekli?
- Jer smo želeli da poštedimo tvoja osećanja - reče njen otac. - Nije zgodno da buduća
nevesta učestvuje u razgovoru o novcu.
Dugo je sedela ćuteći, dok je sat na zidu u sparnoj dnevnoj sobi kucao iza nje. Kad je
digla pogled, njene smeđe oči sevale su s neodobravanjem.
- Majko, da li vam je Henri direktno obećao ogrlicu?
- Nije.
- Pa kome je onda obećao?
- Tvom ujaku Vimposu.
Ona trepnu kao da je dobila udarac.
- Oče, a novac za trgovinu. Kome je to obećao?
- Tvom ujaku Vimposu.
- Marigo, nisi ni reči rekla o svom mirazu na našem putu u Aulidu. Kad ti je Henri
obećao miraz?
- Obećao ga je episkopu Vimposu.
Sofija se okrenu Spirosu. Stisnutih usana, on okrenu glavu. Suze navreše Sofiji na
oči.
- Ujak Vimpos ne laže. On je božji čovek. Pa, majko, delim jad s tobom; ovo je gore
od svega što sam pretrpela tokom najtužnijih dana u Parizu.
Malo zatim dodade:

55
 balkandownload.org

- Tu se može učiniti samo jedno - suočiti mog muža s njegovim obećanjima i naterati
ga da ih izvrši. Napisaću mu pisamce i reći ću mu da hitno dođe s tobom, oče, kad večeras
zatvoriš prodavnicu.
Henri je učinio kako je tražila. Lice mu je bilo zabrinuto kad je ušao u salon osvetljen
svetiljkom.
- Jesi li dobro, draga moja? Tvoje pisamce je izgledalo nekako strašno. Da li se dobro
osećaš?
- Ne. - Ona uzmaknu od njega. - Osećam se gore nego ikad.
- Ali šta ti je? Jutros si bila dobro.
- Moji ukućani kažu da si dao mnoga obećanja pre našeg venčanja i da si pogazio reč
koju si dao svakome od njih.
Henrijevo lice pobledi. Činilo se kao da se smanjio, što je podseti na njen prvi utisak
o njemu, uoči Svetog Meletija u njihovoj bašti.
- Koja sam to obećanja prekršio? Ne znam ni za jedno.
Gospođa Viktorija odgovori:
- Naš rođak, episkop Vimpos, rekao je da ćete nama ili svojoj ženi pokloniti
dijamantsku ogrlicu.
Sofija je posmatrala svog muža. Na licu su mu se smenjivala mnoga osećanja, kao
kad bi ponekad u Parizu menjao kravate pre nego što bi pošao u operu, i sve ih odbacio.
Progovorio je s mešavinom svih osećanja koja su mu protutnjala kroz glavu. Glas mu je
šibao preko sobe kao bič sa čvorovima.
- Moja poštovana tašto, episkop je ugledan i vrlo uvažen čovek. Siguran sam da ste
ga pogrešno razumeli, utoliko pre što sam ga u svakom pismu grozničavo molio da ne
spominje da sam bogat.
On se okrenu Jorgosu Engastromenosu.
- Moj vrlo poštovani taste, i ako je istina da vam je episkop dao takvo obećanje u
moje ime i ako nije istina, u svakom slučaju ste počinili greh kad ste prodali svoju divnu
kćerku za dijamante. Razočaranje vaših nada je prava kazna za takvo delo. Mi smo
hrišćani i ne prodajemo svoje kćeri.
Aleksandar je slušao Henrijev izliv besa. On uzviknu:
- Dijamanti su stvar između vas i Sofije, a šta je s novcem koji ste obećali da ćete
uložiti u našu prodavnicu?
- Ja takvo obećanje nisam dao.
- A miraz koji ste obećali za Marigo? - Obrazi gospođe Viktorije su se rumeneli od
neodobravanja.
Henri se okrenu prema Marigo:
- Da li sam ti ponudio novac za miraz?
- To je rekao ujak Vimpos.
Sofija pomisli:
„Nikad, ni u najgorim noćnim morama, nisam mogla da zamislim ovako grozan
prizor.“
Tog trenutka u sobu ude tetka Lambridu. Imala je nos za gužvu i mogla je da je
namiriše brže nego lonac boranije koji je počeo da zagoreva na šporetu. Ona požuri u
porodični napad. Henri Šliman ih je prevario. Škrt je, troši samo na osnovne potrebe.
Odbio je svojoj bivšoj ženi izdržavanje, zanemario je potrebe svoje dece. Zabranio je Sofiji
da misli na svoje roditelje, da obavlja jednostavnu dužnost prema svojoj porodici...

56
 balkandownload.org

Sofija je osećala kao da su joj od vrele žeravice u glavi, dok joj mozak gori. Zgađena
svim što se dogodilo, ona se zagleda u svog muža ne verujući, pa reče grubo:
- Ja neću živeti s takvim čovekom.
Činilo se kao da se konopac od reči vezuje Henriju oko grla i davi ga.
- Onda i ne moraš. - Oči su mu bile zakrvavljene. - Daću ti razvod braka i daću ti
veliki miraz da bi mogla da pronađeš za muža Grka svojih godina.
Kad se okrenuo tetki Lambridu, glas mu je zvučao ogorčeno:
- Gde ste pronašli sve te ružne reči koje ste o meni rekli? Od gospodina Vretosa,
grčkog konzula u Livornu, koji zastupa moju bivšu ženu? Bio je ljubazan kad smo ga sreli
tamo u vreme našeg medenog meseca, a sada se okrenuo protiv Sofije i mene. Nikad nije
bio u Sankt Peterburgu i uopšte nije upoznao moju prvu ženu, ali širi priče da sve naše
neprilike potiču od mog nezgodnog karaktera.
On se okrenu Sofiji:
- Ti znaš da su te optužbe neistinite. Obožavao sam te onako kako malo ljudi obožava
svoje žene. Ako ne želiš da živiš s čovekom kakav sam ja, onda je krivica moja, jer sam se
oženio premladom devojkom. Ali ne smeš da dopustiš da se moj ugled javno ocrnjuje.
Sofija je ćuteći stajala, a njena porodica je bila oko nje kao u bojnim redovima. U
glavi joj je besnela bura. Kad se Henri uputio prema vratima, gospoda Viktorija je shvatila
da je sve izmaklo kontroli. Ona potrča za njim.
- Dragi moj Henri, nemojte tako da nas ostavljate. Sve može da se objasni.
Dobroćudna priroda Jorgosa Engastromenosa ponovo se pokazala. Sofija opazi
kako njen otac pruža ruku Henriju.
- Doktore Henri, mislim da mi ni moji najgori neprijatelji ne bi nikad ponudili čašu
otrova kakvu mi vi nudite. Ja prodao moju Sofiju kao lutku, za novac! Jedan Grk, koji je
sebe prineo na oltar slobode i jednakosti za vreme ponovnog uskrsnuća nacije, nikada ne
bi mogao ni da pomisli na tako okrutan zločin. Kako ste mogli da pomislite da bi se
roditelji i rođaci vaše žene mogli udružiti da unište vašu sreću? Nikad nismo imali ni
najmanju želju da unesemo razdor u vaš srećni život sa Sofijom. Ja nikad nisam tražio
nakit za Sofiju; tako nešto nisam ni pomislio. Rekao sam Sofiji da ne brine za finansijsko
stanje očeve porodice, već da brine samo o vašoj porodici, njenom razvoju i napretku; da
njena sreća leži u njenoj ljubavi i odanosti prema vama...
Henri izađe iz sobe i iz kuće.
Vratio se u Hotel d’Angletere i sutradan spakovao torbe i otišao u obilazak ostrva,
izjavivši da ide sam jer je Egejsko more burno po martovskom vetrovitom vremenu, pa će
Sofija dobiti morsku bolest. Porodica je govorila da Henri putuje da bi video arheološke
iskopine. No bilo je nemoguće skrivati stvari u jednom tako malom selu kao što je bio
Kolon. Susedi su Sofiju krišom gledali onako kako gledaju ljude koji prave neprilike.

Prevrtala se noću bez sna u svom krevetu iz detinjstva, kojim je zamenila bračni krevet.
Njena osećanja kolebala su se od dubokog stida što njen muž bedno postupa s njenom
porodicom, do krivice zbog „jadnih optužbi“, kako ih je Henri nazvao. Istina je bila da je
advokat Vretos širio priče o Henrijevom prvom braku. Iako je Henri svojoj porodici kupio
palatu u Sankt Peterburgu, Vretos je tvrdio da je odbijao da im da gotov novac, pa su ga
ljudi tamo smatrali tvrdicom. No Henri je imao pravo kad je protestovao:
- Tvrdica! Čovek koji je izdržavao svoje roditelje dvadeset godina. Izdržavao svoje
sestre do njihove udaje, pomagao svom bratu u trgovini vinom...

57
 balkandownload.org

Kad ga je Sofija u Parizu, obuzeta dubokom čežnjom za domom, optužila što joj
naređuje da ne misli na roditelje i braću, on je odgovorio:
- Naprotiv. Prezirao bih te da ne čezneš za njima.
Bila je žalosna i svakim danom sve žalosnija. Izgleda da ni Henri nije bio ništa manje
žalostan. Očigledno je bilo da nije otišao u Siros, Delos ili Santorini, već da je ostao u
hotelu pišući joj prekorna pisma i okrivljujući njene roditelje. Sofiji je pisao:
„Nikada nisam ni sanjao takav užas da ću se oženiti detetom koje bi moglo da mi
bude unuče. Tvoja užasna nostalgija u Parizu bila je dovoljan dokaz da me uopšte ne voliš
i da si se udala za mene protiv svoje volje...“
Onda opet: „Tokom našeg medenog meseca i u Parizu među nama su postojali samo
poštovanje i ljubav. Idealizovao sam te, ali kad me tako optužuješ, ledi mi se srce...“
Njenom ocu je pisao:

Objasnili ste da ste u porodičnim pismima koje ste slali u Pariz pokušali da
uverite Sofiju da ne treba da se brine za novčano stanje svog roditeljskog doma,
već samo za svoje. No kad smo vam poslali novac na poklon, pisali ste Sofiji da
nastavi sa svojim naporima, da bi od mene dobila više pomoći...

Sofija je bila sve bleđa. Jedva da je mogla da jede. Smršala je. Dani su bili teški, a
noći užasne. Kad je prošla prva nedelja i dani se protegli u drugu, počela je da oseća sve
više sažaljenja prema svom mužu. Ipak nije videla na koji bi se način pomirila sa čovekom
koji je napustio njenu ljubljenu porodicu.
Njena porodica bila je zaprepašćena time što jedan zreo čovek uzima za ozbiljno
takvu svađu. Bilo je to zato što Henri nije bio Grk! Čovek kaže neke stvari, pa ih povuče!
Viktorija i Jorgos Engastromenos nisu imali želju da vređaju... i nisu osećali krivicu.
Sofija nije znala da je Henri Šliman, s uobičajeno preteranom tačnošću, pisao
episkopu Vimposu u njegovu episkopiju odmah posle onog događaja u
Engastromenosovoj dnevnoj sobi, i ponovio sve zlatne ponude koje je on, Henri Šliman,
tobože ponudio da bi dobio Sofiju za ženu.
Bio je skoro kraj nedelje kad je Sofija, sedeći sama u spavaćoj sobi koja je gledala na
Trg Svetog Meletija, ugledala kočiju kako se zaustavlja pred vratima. Iz nje je izašao
izbrijan, lepo odeven Henri, iz kog je zračila tako očigledna tuga da se mogla osetiti
izdaleka.
Ona potrča niz stepenište i otvori prednja vrata baš kad je zazvonio. Njih dvoje se
službeno pozdraviše.
- Ujak Vimpos je u Kolonu - obavesti ga ona. - Poslao je poruku da je krenuo nakon
što je primio tvoje pismo, i da će raspravljati o našem problemu samo ako si i ti prisutan.
Panagiot će otići po njega.
Porodica je sedela oko baštenskog stola u zatvorenom krugu. Sofija im se pridružila.
Henri je hodao dole pod akacijama. Za nekoliko trenutaka u baštu je ušao Teoklet Vimpos
u širokoj crnoj mantiji i crnoj kamilavki, kose skupljene ispod nje, sa sjajnim crnim
cipelama. Oči su mu bile crnje od mantije, kamilavke i cipela; Jeremija, koji je stigao
besneći direktno iz Starog zaveta! Pozdravivši hladno porodicu s „dobar dan“, pođe prema
Henriju i uzvikne:
- Moj dragi i učeni prijatelju, pozdravljam te svim srcem i dušom, i blagosiljam te!

58
 balkandownload.org

- Moj poštovani arhiepiskope, pravi si prijatelj jer si došao izdaleka, i to ubrzo posle
poziva.
- Primio sam tvoje pismo iz Sirosa, i pročitao sadržaj s mnogo tuge...
Sofija reče blago:
- Ujače Vimpos, svi mi žalimo...
Episkop Vimpos gledao je samo Henrija.
- U ime našeg gospodina Isusa Hrista, kažem ti da nikad nisam obećao gospođi
Engastromenos da ćeš njoj ili njenoj kćerki pokloniti dijamante u vrednosti od trideset
hiljada dolara. Gospođa Engastromenos je klečala preda mnom i molila me da ti
predstavim njenu kćerku. O tebi sam samo rekao da si pošten i iskren čovek.
- To je sve što si rekao? - upita Henri.
- To je sve što sam rekao. Laži, laži! Nisam rekao ni reči o tome da ćeš davati
poklone, niti da ćeš dati novac za prodavnicu, ni miraz za Marigo, za šta te optužuju. Uzdaj
se u Boga i tvoja nevinost zasjaće sjajnije od sunca.
U bašti nastade tišina. Sofija se najpre nije ni pomakla, pokušavajući da protumači
lice svog muža. Ona ustade, okrenu se prema svojim roditeljima i ljutito zapita gospođu
Viktoriju:
- Majko, ko ti je rekao da je moj muž obećao ogrlicu? Ujak Vimpos očigledno nije!
- Pa... nisam rekla da je on. Čula sam od tetke Lambridu. Uveravala me je da joj je
rekao ujak Vimpos.
Sofija se okrenu i zagleda se u Jorgosa Engastromenosa.
- Oče, ko je tebe obavestio da će moj muž uložiti novac u prodavnicu tekstila?
- I meni je rekla tetka Lambridu.
Nije bilo potrebno da se Sofija okrene Marigo, koja reče kroz suze:
- Oprosti, Sofija, nisam želela da pravim neprilike. Tetka Lambridu mi je rekla da je
ujak Vimpos kazao da će gospodin Henri odvojiti miraz za mene.
Episkop Vimpos se okrenu mladom Panagiotu:
- Molim te, dovedi kiriju Lambridu. Smesta. Reci da sam ja naredio.
Kirija Lambridu nije bila oduševljena. Njeni napori su propali, a to je značilo mnogo
protraćenog vremena i energije. Episkop Vimpos je ne pozdravi.
- Madam, vreme je da svi shvate da u ovoj porodici više niste nikakva tetka. Vi i vaši
roditelji bili ste naši dugogodišnji prijatelji, ali vi, više niste. Vas više niko u ovoj kući neće
nazvati tetkom. Dakle, da li ste ovim ljudima govorili o Šlimanovim obećanjima da će dati
velike poklone?
- Da, episkope Vimpose.
- A ko vas je o tome obavestio?
- Mislila sam da ste to bili vi.
- Kako je to moguće, kad ja nikad nisam izustio ništa slično?
Kirija Lambridu se podmuklo osmehnu.
- Onda je to bila poštena zabluda, episkope. Shvatila sam da ste vi to rekli, pa sam
dobru vest ponovila porodici Engastromenos.
- Tako nešto niste čuli. Posejali ste seme nesloge znajući da će ono prouzrokovati
probleme. A sada, želim da se izvinite gospodinu Šlimanu za neprijatnost koju ste mu
prouzrokovali; i Sofiji. A onda izađite iz ove bašte, i zabranjujem vam da se ikada više
vratite. Ne može da se trpi neko ko sipa otrov u seoski izvor.
Kad je ona otišla, on se okrenu Sofiji:

59
 balkandownload.org

- Neću te prekorevati, dete moje, ti si mlada i još nisi naučila da razlikuješ dužnost
prema porodici od dužnosti prema mužu.
Sofijino lice jako pocrveni. Obuhvatila je celu porodicu svom snagom svog pogleda.
- Sramno je ono što ste dopustili da se dogodi! A ja sam se ponela najsramnije od
svih. Zašto u početku niko nije kod ujaka Vimposa proverio ono što je čuo? Zašto to nisam
ja učinila, kad su na kocki bili ljubav mog muža i moj brak? Bila sam glupa, štaviše, svi
smo bili nemilosrdni prema čoveku koji za nas nije učinio ništa drugo osim dobra.
Onda priđe Henriju.
- Henri, molim te, oprosti nam. Nije trebalo da pogrešim. Još sam toliko detinjasta
da sam mislila da i udata žena mora da bude uz svoju porodicu. Nikad više neću biti protiv
tebe niti posumnjati u istinitost onoga što mi budeš rekao. Volim te i želim da živim s
tobom, celog svog života.
Jecaj joj pritisnu grudi. Henri je zagrli.
- Da, Sofija. Ubuduće moramo nas i naš brak da zaštitimo od svih napada.

4.

Iduće nedelje počeo je drugi medeni mesec. Henri je odlučio da povede Sofiju na
putovanje po njenom zavičaju. Unajmio je prostrane dvostruke kočije koje su vukla dva
konja, a budući da je brdovita zemlja bila prepuna razbojnika, unajmio je i dva naoružana
stražara da putuju s njima, s grčkim vojničkim puškama obešenim o desno rame i
pištoljima optočenim srebrom za pojasom.
Ekspedicija ih je odvela u tvrđavu File, sagrađenu u IV veku pre nove ere. Ostavili
su kočiju u podnožju akvadukta i popeli se na brdo visoko šezdeset metara, povremeno
zastajkujući da napoje oči panoramom planina, prevoja i dolina, koji su se veličanstveno
pružali ispred njih. Prezalogajili su na prostirci ispod starih zidova tvrđave.
Henri je Sofiji čitao priču o Trazibulu, koji je okupio grupu od sto pristaša u Tebi,
krenuo iz ove tvrđave i, budući da Atina nije imala vojsku, zbacio trideset tirana i
oslobodio grad. Ali Sofiji je bilo jasno da ima nešto drugo na umu. On stavi knjigu u džep
kaputa i uze je za ruku.
- Sofidion, znam da brineš za svoju porodicu. Ja nisam tražio pobedu, niti želim da
oni budu pobeđeni. Napravio sam plan.
Mirno je čekala.
- Postaviću tvog oca za svog poslovnog agenta ovde u Atini, uz redovnu platu.
Takođe, jamčiću za kredit za prodavnicu do određene tačke, tako da će tvoj otac moći da
naruči robu iz inostranstva. Tako će se pokrenuti njegova trgovina tekstilom.
- Oh, hoće!
- Neću zaboraviti ni malu Marigo. Staviću četiri hiljade dolara na poseban račun u
Grčkoj narodnoj banci. Kad se Marigo uda, ti možeš da predaš miraz bračnom paru.
Ona mu se baci u naručje; suze joj obliše obraze. Pomisli:
„Kad ljudi traže od njega, primoravaju ga, on zatvori svoj crni konobarski novčanik
i zaključa ga. Ono što sam hoće, daje darežljivo.“
Nekoliko dana kasnije u pratnji dvojice stražara krenuli su u Maraton, pošavši do
bojnog polja istim putem kojim su išli atinski oklopnici 490. godine pre nove ere, kad su
zauzeli položaj, očekujući napad Persijanaca koje je vodio kralj Darije. Bio je prijatan

60
 balkandownload.org

martovski dan, a vazduh čist, pun oštrog mirisa procvetalih trešanja i krušaka iz voćnjaka
kroz koje su se vozili. Kad su prolazili kroz Kifisiju, šarmantno selo ispred Atine, Sofija
reče:
- Vidiš kako svaku kuću okružuju borovi i jablanovi. Ovo je na većoj visini od Atine
i leti je tu hladnije nego u gradu. Otac nas je ovamo dovodio na izlete.
U Maratonu su se popeli na grob u kom su sahranjena sto devedeset dva Atinjanina,
poginula u bici i spaljena. Henri joj je čitao Herodota, prvi istorijski izveštaj o toj
defanzivnoj bici.
U treći pohod pošli su na jug, u Korint. Tu je prevlaka bila široka samo šest i po
kilometara. Car Neron je u I veku naše ere pokušao da iskopa kanal kroz prevlaku, kako
bi brodovima koji su dolazili i odlazili u Italiju uštedeo dugo putovanje oko najjužnijeg
kraja Peloponeza. Nedovršen, kanal je stajao suv već hiljadu sedamsto godina. Odavde su
pošli u stari Korint, u posetu Agori i Apolonovom hramu, sa sedam monolitnih dorskih
stubova koji su još bili deo peristila. Henrijev pogled podiže se do akropole- tvrđave i mora
iza nje.
- Ovo će za nekoga biti divno iskopavanje. Ispod leže neka od najbogatijih
arheoloških polja u Grčkoj.
Jednog jutra u Atini Sofija se probudila i videla Henrija u dnevnoj sobi kako nešto
žustro zapisuje u svoj dnevnik. Kad je čuo da se podigla iz kreveta, ustade da je pozdravi,
rumen u licu i sa širokim osmehom.
- Dobro jutro, divna moja Sofija. Ovo je naš veliki trenutak. Upravo sam ga uneo u
dnevnik: danas, 5. aprila 1870, odlazimo na Hisarlik da počnemo prvo probno
iskopavanje.
Još se nije privikla na iznenadne odluke svog muža.
- Ne razumem. Jesi li primio ferman?
Njegov osmeh primetno se ugasi.
- Ne, još nema dozvole. Možda ću uspeti da je dobijem u Carigradu. Ali brod
Menzaheh kreće danas iz Pireja. Noćas sam odlučio.
Ona poprska lice vodom iz bokala da se što pre razbudi. Njihova jutarnja kafa je
stigla.
- Henri, to je tako brza i nagla odluka. Kako možeš da pođeš na Hisarlik kad nisi
obavio nikakve pripreme? Nemaš tursku dozvolu, nemaš opremu kojom ćeš iskopavati.
Frenk Kalvert ti je poslao spisak onoga što nam je potrebno da preživimo u Troadi, kao i
spisak kolica, pijuka, motika... Ali ako je ta oprema u Atini previše loša da bismo je
koristili, da li će u Carigradu biti bolja? Nemaš čak ni dozvolu Frenka Kalverta kojom ti
odobrava iskopavanje na svojoj polovini brežuljka. Ja ne mogu...
On je ukočeno prekide, sjajnih očiju.
- Ne možeš da pratiš moje misli ili ne možeš da ideš sa mnom u Troju?
Bio je besan.
- Dala si mi hiljadu zakletvi obećavši da mi se nikad nećeš suprotstavljati, da ćeš biti
poslušna i poštovati moju volju celoga života kao božansku naredbu. Budući da si se
zaklela da ćeš držati obećanje, zaista sam mislio da sam u tebi otkrio anđela koga mi je
nebo poslalo kao nadoknadu za moje prošle nesreće.
Sofija odbi njegovu provalu.
- Volim da te poslušam, Henri. Ali obećao si da ćemo iskopavati u Troji rame uz
rame, kao drugovi. Ako ću biti tvoja „milost koju ti je bog poslao“, onda mogu da delim i
tvoje odluke. Tamo te niko ne očekuje. U desetak jezika koje si naučio, ne spada turski.

61
 balkandownload.org

- Mogu da ga naučim za tri nedelje.

- Henri, to je nepromišljen postupak izazvan tvojim uzbuđenjem zbog neistraženih
ruševina u Korintu. Ako počneš da iskopavaš bez fermana, imaćeš neprilike s turskim
vlastima. Zašto im se protiviš kad istovremeno tražiš uslugu od njih? Razumem tvoje
nestrpljenje. I ja sam nestrpljiva. Ali pokušavam da nas spasem od neugodnosti. Hajde da
umesto toga zaista počnemo s pripremama.
On se zagleda u nju, pa hladno odgovori:
- Ti smatraš da ja mešam pokret s pravcem?
- Molim te, razmisli.
Nije rekao više ni reči. Spakovao je torbu, natrpao u nju neke papire i izašao iz stana.
Sofija je sedela na ivici stolice pored pisaćeg stola, slomljena. Ostala je u apartmanu
dva dana, ne videvši nikoga. Trećeg dana priđe joj upravnik s hotelskim računom. Henri
je izleteo tako ljut da nije ostavio ni novac za plaćanje, niti je bilo šta sredio da ona ostane.
Nije imala pojma koliko dugo će ostati. Spakovala je stvari, stavila ikonu u mali kovčeg i
iznajmila kočiju za Kolon. Kad je izašla pred porodičnom kućom, pomisli:
„Dragi bože, da li će moj brak biti ovakav? Da li ću se vraćati roditeljskoj kući svake
druge nedelje, kao neželjeno dete?“
Imala je malo vremena da pati ili da žali samu sebe. Prethodne nedelje bila je u
njihovoj porodičnoj crkvi Svete Panagije na Trgu Romvis, na misi Cvetne nedelje, kada
počinju Hristova stradanja. Za pripadnike pravoslavne crkve Uskrs je verski obred
najbliži njihovom duhovnom životu; za Sofiju je takođe to bilo vreme oživljavanja. Kako
su prolazili dani Svete nedelje, sve je više osećala tugu zbog Hristovog mučeništva.
Njegova žrtva budila je u njenoj duši osećaj duga prema onome koji je patio zbog njenog
spasenja.
Na Veliki četvrtak ustala je pred zoru da posmatra svoju majku kako veša crvenu
tkaninu iz spavaće sobe, koja je okrenuta ka istoku, da na nju padnu prvi zraci sunca. Ona
i Marigo skuvale su i obojile dvanaest jaja. Sofija je zamolila majku da ispeče uskršnje
kolače od brašna, vode, maslinovog ulja i badema.
Uprkos radosti koju je osećala dok je pekla kolače, Veliki četvrtak ostao je svet i
ozbiljan. Otišla je s majkom i sestrom u Crkvu Svetog Meletija na jutarnju misu, gde su
gledali decu kako se pričešćuju da bi mogli da učestvuju u Gospodnjoj večeri. Posle lakog
ručka, cela porodica se vratila u crkvu da čuje sveštenika kako čita delove iz Dvanaest
jevanđelja, koji opisuju muke Isusove.
Veliki petak bio je dan posta. Sofija je uzela samo kašiku vode. U kuhinji se nije ložila
vatra. Muškarci nisu išli u Atinu. Sofija je provela skoro ceo dan na ulici ispred Crkve
Svetoga Meletija, gledajući Skidanje s krsta. Kad su zazvonila pogrebna zvona, krenula je
povorka Epiialiosa, Hristovog pogreba. Sofija se pridružila meštanima koji su prolazili
pored oltara, simboličnog groba prekrivenog ljubičastim i kao limun žutim cvetovima, od
kojih je ona neke donela iz porodične bašte.
Kad je prisustvovala Prvom vaskrsnuću ujutro na dan Velike subote, crkva je već
promenila svoje ozbiljno raspoloženje i bila je živopisno ukrašena lovorovim lišćem i
vencima. Posle svete mise Sofija se vratila kući da ispeče uskršnji kolač, dok su njeni otac
i brat Aleksandar zaklali uskršnje jagnje, koje su kupili i utovili u toru na kraju dvorišta.
Njeni lični problemi su nestali. Sve svetovno izgledalo je beznačajno. Bila je
okružena vaskrsnućem. Nisu joj svečanosti podigle raspoloženje, već radost zbog kraja
Hristovih muka, uzvišena nada u drugi život, poraz smrti; beskonačno produživanje
njenog života.

62
 balkandownload.org

Pred ponoć je prisustvovala proslavi vaskrsnuća, držeći belu sveću u ruci i

učestvujući u obredu obasjavanja duše nebeskom istinom. Crkvena zvona gromko su
zvonila, puške su pucale, vatromet je osvetljavao nebo. Sveštenici i vernici izašli su na trg
da jedni drugima daju „poljubac ljubavi“. Vedra, radosna, snažna, Sofija je prešla preko
trga sa svojom porodicom. U ranu zoru sva rodbina se okupila u bašti
Engastromenosovih. Svako je uzeo po jedno crveno jaje i kucao se s jajetom nekog drugog,
kao da su se takmičili u dobrom raspoloženju. „Hristos anesti!“, „Hristos vaskrese!“,
uzvikivali bi jedni. „Alithos anesti!“, „Vaistinu vaskrese!“, odgovarali bi drugi.
Sofiji se činilo da se čudo Hristovog spasenja prenelo na njen vlastiti život, pa je s
poverenjem gledala na svoju budućnost s Henrijem.
Vratio se za dve nedelje, skrušen, ali ne pokunjen.
- U svemu si bila u pravu - priznade on. - Na brodu nije bilo smeštaja prvog razreda,
a ja ti ne bih dopustio da sediš u zagušljivoj kabini drugog razreda u koju sam morao da
se smestim. Najviši turski službenici nisu hteli da me prime u Carigradu, u prodavnicama
nije bilo nikakvih kolica, niti lopata i pijuka koje bi vredelo da kupim. S dva Turčina, koji
su vlasnici druge polovine Hisarlika, izgubio sam nekoliko dana u žestokoj svađi. Možda
su se plašili da će njihove koze upadati u moje rovove. Unajmio sam dva čoveka da
iskopavaju, a vlasnici su od početka hteli da se nagode za neko krupno kamenje koje su
iskopali; trebalo im je za most koji su gradili preko reke Simois. Onda su ponovo postali
ratoborni i zahtevali lihvarsku cenu za zemlju. Ponudio sam im dvostruku vrednost, ali s
njima nije moglo da se pogađa. Kruna svega bila je kad su službenici vlade došli iz
Dardanela i obavestili me da je paša veoma nezadovoljan što iskopavam bez dozvole i da
će zato moj službeni ferman biti odložen.
Tada sam prestao. Ali važno je što sam samo za nekoliko dana i s nekoliko radnika
uspeo da iskopam temelje jedne velike zgrade, oko dvanaest metara široke i osamnaest
metara dugačke. Sada sigurno znamo da je na tom bregu zakopan jedan grad.
Doneo joj je iz Carigrada srebrnu filigransku narukvicu, široku oko pet centimetara,
sa srebrnim vlaknima tankim kao dlaka, kaligrafski isprepletanim u cvetove.
Dugačka tanka kukica bila je od sitnih dragulja u svetloplavom mozaiku. Sigurno je
potrošio mnogo vremena da bi pronašao nešto tako divno.
Bila je, priznala je sebi, iskreno srećna što se vratio.

5.

Henri nije poslao telegram Hotelu d’Angleterre da rezerviše apartman. Mislio je da će

Sofija ostati u njihovim sobama i da će se on jednostavno vratiti. Direktor hotela žalio je
što Šlimanovima može da ponudi samo sobu u potkrovlju. Henri je gunđao. Kad je primio
prvi račun, tri dana kasnije, razbesneo se zbog cene koju je hotel zaračunao.
- Sto sedamdeset šest franaka za tu bednu sobicu u potkrovlju. I imaju drskosti da
nam naplate iznos za dnevni boravak, iako smo jedva pojeli nešto iz njihove kuhinje.
Odlučio sam da više nikad ne kročim u taj auberge!
To je bio najbolji trenutak za Sofiju da krene u napad s planom koji je smislila u
trenucima kad je bila mirna i bistre glave, posle uskršnjeg pomlađivanja.
- Henri, rekao si da moramo da planiramo iskopavanje na Hisarliku za najmanje pet
sezona.

63
 balkandownload.org

- Da, uveren sam da će toliko da traje posao.

- To znači da će nam Atina biti glavno sedište. Zašto onda ne bismo ovde iznajmili
ili čak kupili neku prikladnu kuću? Onda bi ti imao svoju radnu sobu, a ja svoju kuhinju...
- I vlastiti udoban krevet u spavaćoj sobi!
- Onda kad odeš, zbog posla... ili bilo kuda, neću morati da trčim kod mame kao neka
devojčica. Mislim da se neću osećati kao udata žena sve dok ne budem gospodarica
sopstvenog doma.
- I dok ne budeš imala jedno ili dvoje dece. - On je nežno zagrli. - Svi doktori kažu
da će tvoje stomačne tegobe biti izlečene kad ostaneš u drugom stanju. U poslednje vreme
nismo mogli da dobijemo dete jer si me često ljutila. Ljudi rađaju decu iz ljubavi, a ne iz
srdžbe. - On je poljubi u oba obraza. - Imaš pravo. Kad budeš gospodarica svoje kuće, i u
njoj srećna, onda ćeš zatrudneti. Šta misliš, koji je kraj grada najbolji?
- Nekoliko blokova daleko od Akropolja nalazi se mala četvrt koja još nije izgrađena.
Mirna je, ima pogled na grad, a leži iznad letnjih prašnjavih oluja. Živeli bismo u senci
Partenona.
Nije im dugo trebalo da pronađu ono što su želeli - novu kuću u Ulici Muson,
sagrađenu u neoklasičnom stilu, visoku dva i po sprata, čija je polovina prozora bila u
prizemlju, gde su bile prostorije za poslugu, s dvokrilnim prednjim vratima obojenim
smeđom bojom, velikim visokim prozorima u dnevnoj sobi i trpezariji, okrenutim prema
pošumljenom Brdu muza. Prozori na spratu propuštali su svetlost u tri spavaće sobe i mali
porodični salon. Iz dnevne sobe izlazilo se na otkriveni balkon. Iznad ulaznih vrata nalazio
se balkon s lepom ogradom; na jednostavnoj liniji krova bili su akrokerami od pečene
gline, uspravni ukrasi u obliku školjki. U zadnjem delu bila je bašta iz koje su se videli
Pirej i Stari Faleron: ispod njih nalazila se reka Kefis, koja je tekla kroz Atinu u more.
Sofija je volela tu kuću. Sobe su bile velike, s visokim tavanicama, zidovi ukrašeni
gipsanim cvetnim ukrasima i rozetama. Zidovi u sobama u prizemlju bili su obloženi štuko
mermerom, uglačanim tako da liči na svetlosivi mermer. Kuhinja, trpezarija i hodnici bili
su popločani kvadratnim keramičkim pločicama, a sobe u prizemlju imale su na podu
daske nepravilnih dužina. U predvorju je bilo široko drveno stepenište sa izrezbarenom
ogradom. U jednom uglu bio je klozet s vodom, sagrađen na turski način: posuda od
keramike s rupom u sredini vodila je u septičku jamu. Sa svake strane otvora bili su
uzdignuti oslonci da se na njih stane.
Ulica Muson sastojala se od četiri bloka, a kuće su bile samo s jedne strane ulice; s
druge strane se uzdizalo stenovito i gusto pošumljeno Brdo muza, sa spomenikom
Filopaposu. Izgledalo je kao da žive sa šumom na ulaznim vratima. Samo tri bloka dalje,
na onoj strani koja je gledala na Dionisovo pozorište i Odeon Heroda Atičkog, dizali su se
mermerni stubovi Partenona. Ulica Muson bila je slepa ulica, praktično bez prometa. Da
bi došli u grad, morali su da prođu pored Akropolja; Sofija je do glavnog ulaza stizala za
nekoliko minuta. On je trebalo da postane iskreni prijatelj njihovog života.
U blizini se nalazio Areopag, brdo na kojem je u klasično doba zasedao Visoki savet,
upravljao diplomatskim i pravnim poslovima i sudio ljudima optuženim za ubistva. Tu je
suđeno Orestu iz Eshilovih Eumenida za ubistvo majke, Klitemnestri jer je ubila
Agamemnona. Sofija se pela stepeništem urezanim u kamenu stranu brda, da bi
posmatrala grad i u daljini srebrnozelene maslinjake, vinograde, zaobljeni breg Imitos,
obrastao nanom, žalfijom, lavandom, majčinom dušicom, terpentinovim drvećem, s
košnicama pčela koje su davale najmirisniji med na svetu.

64
 balkandownload.org

Zemljište na uglu do kuće, okrenuto prema Partenonu, takođe je bilo na prodaju.

Henri ga je kupio, pa su zajedno pravili planove za jedan senoviti vrt ograđen zidom, s
palmama, bazenima s vodom, cvetnim grmovima, kamenim stazama, s jednim senjakom
za vinovu lozu i drugim za gliciniju. Henri je iznajmio stolara da sagradi osmougaoni
paviljon za čaj, sličan onome koji je upravo video u prostranim vrtovima Frenka Kalverta,
iza njegove palate u Čanakaleu.
U Grčkoj nije bio običaj da se muž savetuje sa ženom o tome kakvu će kuću kupiti ili
da joj dopusti bilo kakvo uplitanje u nameštanje kuće, ali je Henri uključio Sofiju u oba
posla.
- U nameštaj se slabo razumem - prizna Sofija. - Grčki domovi su oskudno
namešteni. Mi ga ne proizvodimo, jer nemamo drveta; a evropski nameštaj je za nas
veoma skup. Većina našeg nameštaja na Trgu Romvis nabavljena je postepeno, ili smo ga
nasledili od babe i dede.
- To ćemo popraviti. Poznajem stručnjaka.
- Henri, tvoj stan u Parizu je izvanredan, ali tamo nema slobodnog prostora u
sobama. Osećala sam se kao na uzanom putu koji preseca šumu.
- Francuzi smatraju da je prostor na kojem nema malih tapaciranih stolica ili
preterano izrezbarenih stolova neiskorišćen.
Tražili su svaki komad nameštaja koji se mogao naći u Atini. Za spavaću sobu
pronašli su izrezbareni italijanski matrimoniale, bračni krevet, sličan onom prevelikom u
kojem su spavali tokom medenog meseca, s dovoljno prostora da se u njemu nemirno
prevrću, mirno spavaju, udobno stisnu jedno uz drugo ili vode ljubav. Onda su otkrili
komodu od orahovog drveta visoku do struka s intarzijom od atlasnog drveta; to je za
Sofijin veš i spavaćice. U jednoj antikvarnici pronašli su francuski provincijski orman za
njene haljine i Henrijeva odela. Našli su i umivaonik koji im se sviđao; gornja strana se
otvarala, otkrivajući malo ogledalo i u ograđenom prostoru metalni umivaonik. Sa svake
strane bile su fioke za njihove toaletne potrepštine.
Nameštati trpezariju bila je prava radost kad su pronašli sto kakav su želeli, okrugao,
od engleske orahovine, koji je u sredini mogao da se otvori da bi se ubacile ploče, na
snažnim nogarama od izrezbarenog drveta. Brzo su pronašli i stolice od kože, s reljefnim
ukrasima, izrezbarenim drvenim nogama i naslonima. Uz jedan zid postavili su
polukružnu komodu za porculan, sa staklenim policama, da u njoj drže svoje jarko
obojene keramičke terine i drezdenski porcelan, a uz suprotni zid postavili su izrezbareni
orman od mahagonija za srebro i kristal. Na bronzanim lancima s tavanice je visila
masivna porculanska svetiljka u obliku zvona.
- Soba je prepuna - uzviknu Sofija kad je uneto poslednjih deset stolica. - Ostalo je
prostora samo za posluživanje.
Henri se smejao.
Sofija se ljutila.
- Da li bismo mogli da kupimo manje stvari za salon?
U svojoj radnoj sobi Henri je namestio visok sekreter od tamnog drveta, sa staklenim
gornjim delom za knjige, i donjom polovinom koja je mogla da se zaključa, a služila je da
smesti svoja lična dokumenta, poslovna pisma, bankovne račune, časopise. Pronašao je i
pisaći sto od mahagonija u obliku potkovice, u stilu regentstva, po kojem je mogao da
raširi svoje monografije, materijal za pisanje, knjige otvorene i obeležene na bitnim
mestima.

65
 balkandownload.org

Sofija je svu svoju pažnju posvetila kuhinji. Kuhinja se nalazila u zadnjem delu kuće,
prostrana, s prozorima koji su gledali na zadnji deo vrta i centar Atine. Kupila je šporet s
pet ringli, visoko postavljenim bakarnim krovom i dimnjakom. Stolar je na zidu namestio
dve konzole na koje je stavila svetiljke. U jednom uglu bila je kamena sudopera, a iznad
nje bure s vodom. Visoko iznad kamina nalazila se široka ploča na koju je mogla da stavi
zemljano posuđe. Na zadnji zid stavila je dasku s kukama da bi na njih obesila velike
varjače, tiganje, kutlače, šoljice za merenje. Kupila je mali okrugli sto za sredinu kuhinje
i dve stolice s naslonom od trske. Vrata između šporeta i kamina vodila su u baštu; kroz
njih je, kad je bilo vruće, dolazio sveži vazduh.
„Henri misli da je u kući najvažnija spavaća soba“, pomisli ona, posmatrajući
završeni posao. „Ali ja mislim da je to kuhinja. Više se upotrebljava.“
- Kuća će biti premalena kad počnemo da donosimo svoje arheološke nalaze - reče
on.
Proveli su mirno leto u Ulici Muson. Kuća je bila visoko iznad grada pa se osećao
blagi povetarac; zelena šuma na Brdu muza upijala je vrućinu i bleštavilo kasnog
popodneva. Sofija je provodila veliki deo jutra u vrtu, gde je Henri zasadio već odraslo
grmlje i najveće drveće koje su mogli da presade. Iako je još učila francuski i nemački,
Henri je odlučio da mora da počne da uči engleski, jer su nameravali da posete London
tokom zimskih meseci, kad ne budu mogli da iskopavaju na Hisarliku. Učiteljica joj je bila
jedna dobra Grkinja, koja je živela u Engleskoj nekoliko godina i naučila dobar izgovor.
On je ustajao u zoru, pisao pisma u svojoj radnoj sobi koja je gledala na grad,
razrađujući plan kako da slomi otpor i ravnodušnost turske vlade na njegove molbe da
mu se dopusti iskopavanje. U deset sati silazio je brežuljkom u „Lepu Grčku“, kafanu za
muškarce, jedinu koja je primala značajne evropske i engleske novine, i tu je pratio
međunarodne događaje.
Sofija je tačno u trinaest i trideset služila ručak, jer je njen muž bio tačan čovek.
Nakon kratkog odmora posle ručka dolazila je kočija koja ih je vozila u tek otvoreno
kupalište u Faleronu, gde su uživali plivajući u hladnoj vodi. U osam sati vraćali su se na
Trg Sintagma, sedeli ispred jedne od dve pomodne kafane, „Janakis“ ili „Dore“, gde bi
Sofija naručila sladoled. Te dve kafane, koje su bile jedna nasuprot drugoj, preko puta
palate u glavnoj ulici koja je polazila s trga, meštani su zvali Dardaneli, jer bi tokom dugih
letnjih dana svi Atinjani tuda prolazili. Trotoari su bili široki, stolovi postavljeni u tri reda.
Glavno zanimanje ljudi koji su sedeli bilo je da prepričavaju i pričaju priče i ogovaraju one
koji prolaze. Niko nije mogao da izbegne taj način zabave ili da prođe kroz prolaz a da ne
bude viđen, ili da se o njemu ne raspravlja. Stalni posetioci bili su isto što i dnevne gradske
novine.
Jedinstveni način atinskog ogovaranja bio je smišljen da pronađe put do žrtve. U
poslu, govorili su, Henri Šliman je genije. U planovima da otkrije Troju, budala. Tako su
mislili profesori univerziteta; stručnjaci i obrazovani ljudi verovali su da će, čak i ako bude
iskopavao na Hisarliku pet puta za pet godina, kako je zamišljao, ostati praznih ruku.
Jedan bogataš mogao je sebi da priušti te nastranosti. Ali njegove ideje smatrati
ozbiljnim... to bi značilo pridružiti se Henriju Šlimanu u njegovim glupostima.
U avgustu, kad nije dobila menstruaciju, Sofija pomisli:
„Henri je imao pravo: ljudi rađaju decu iz ljubavi, a ne iz srdžbe“.
Henri je čeznuo za sinom Grkom. Nije želela da mu uzalud budi nadu pa je čekala
do oktobra da mu to kaže. Kad su u čajnom paviljonu, ograđenom rešetkama, uživali
razgovarajući uz ukusnu šoljicu kafe, Sofija nemarno reče:

66
 balkandownload.org

- Dragi Henri, imam neke znakove... ili ne pojavljuju se neki znakovi... Mislim da
treba da me odvedeš kod doktora koga smatraš najboljim u Atini.
Henri preblede; smeđe od progutaše mu čitavo lice. Zatim reče:
- To je doktor Venizelos. On je zasluženo najpoznatiji lekar u atinskom društvu.
Poslaću dole momka da ugovori s njim sastanak za sutradan rano ujutru.
Delom lica doktora Venizelosa koji nije obrastao u gustu bradu, gospodarile su
ogromne naočare; kroz njih su gledale uveličane, žive oči. Posle studija medicine u Atini
otišao je u Berlin na specijalizaciju iz akušerstva i godinama je bio profesor tog predmeta
na Univerzitetu u Atini. Osnovao je i novu porodiljsku bolnicu. Postavio je Sofiji niz
pitanja: oseća li se umornom, oseća li slabost, jutarnje mučnine. Zadovoljan odgovorima,
nije je ni pregledao, nego je rekao:
- Čestitam, gospođo Šliman. Izgledate odlično. Ne vidim razloga da ne rodite sasvim
zdravo dete.
Henri se dotad suzdržavao, strahujući od razočaranja; sad zagrli Sofiju i uzviknu:
- Biće sin! Nazvaćemo ga Odisej. Seti se šta je rekla Ahilova majka, Tetida: „Zevs mi
je sina dao poroditi, dao othranit, poglavita junaka - ko mladica uzraste uprav; ja sam
uzgojila njega ko biljku u zavojnoj bašči...“
Sofija se stidljivo osmehnu.
- Kako ćeš je nazvati ako bude devojčica?
- Ne, Sofija, sasvim je sigurno da ćemo imati muškog naslednika, da nasledi
Šlimanovo ime.
Doktor Venizelos namignu Sofiji.
- Kirija Šliman, recite suprugu da dobra loza daje mnogo berbi.

6.

Njihov brak je bio harmoničan, ali su drugi stalno pokušavali da ih uznemire. Henri je od
Sofije skrivao činjenicu da je još početkom januara 1870, kad su bili u braku nešto više od
tri meseca, Ekatarina poslala advokata iz Sankt Peterburga u Pariz da bi protiv njega
podnela tužbu, tvrdeći da je njegov brak sa Sofijom nevažeći jer je njihov razvod braka
nezakonit. Pariski sud je odbio da razmatra optužbu, jer je Henri Šliman bio američki
građanin. Ekatarina je izjavila da će tražiti prepis presude o razvodu braka preko
međunarodnog advokata u Njujorku, ili od ruskog ambasadora u Vašingtonu. Pretila je
da će podneti zahtev da se brak poništi. Henri je pisao jednom od svojih advokata u
Indijanopolisu, gospodinu Naltneru, da mu pribavi potpuni izveštaj o zakonskim
obavezama koje su sporne.
Sve je izašlo na videlo u oktobru, kad je Ekatarina izjavila da će iznajmiti advokata
da protiv njega podnese tužbu u Atini. Priča je projurila kroz kafane Dardanela kao letnja
vatra kroz šikaru. Sofija je ostala mirna. Arhiepiskop je proučio Henrijeva dokumenta o
razvodu braka, izjavio da su zakoniti i potvrdio njihovo venčanje. Iako u ovom slučaju o
tome nije trebalo da odluči crkva nego sud, episkopi su bili opunomoćeni da daju izjavu
pred sudijom. Episkop Vimpos će sigurno potvrditi da je dokumenta Henrija Šlimana
dostavio arhiepiskopu, a arhiepiskop će potvrditi da je odobrio Sofijino venčanje. Izjava
arhiepiskopa imala je veliki uticaj na grčke sudove.

67
 balkandownload.org

- Zašto mi nisi rekao prošlog januara? - upita Sofija. - Možda su zbog toga tvoje
prijateljice sa mnom postupale kao da sam ti ljubavnica.
Henri opsova u sebi.
- Zašto to radi? Je li to osveta?
- Ona nije osvetoljubiva.
- Možda te još voli?
On sevnu očima.
- Nikad me nije volela.
- Pa zašto se onda udala za tebe?
- Skoro da sam je naterao. Dvaput me je odbila za godinu dana, ali kad sam se drugi
put obogatio u Kaliforniji i vratio se u Sankt Peterburg, imao sam previše novca pa nije
mogla da se odupre.
- S njom si imao troje dece.
- Da - reče ogorčeno. - Prvo mi je dete rodila dobrovoljno. Drugo dvoje dece morao
sam da ukradem! Njena prava ljubav, uverio sam se, bila je madam Roler. Bile su
nerazdvojne.
Sve više zabrinuta, pisala je episkopu Vimposu. Odgovorio je da mora da obavi neke
poslove u gradu, ali da će ih odložiti. Doći će za nekoliko dana.
Stajao je u predsoblju male kuće i prekrstio je rukom.
- Bog naš spasitelj, koji se udostojio da uđe pod krov Zaharije i spase njega i sve u
njegovom domu, neka spase od svakoga zla one koji budu živeli u ovoj kući.
On pruži Sofiji ruku; ona je poljubi.
Onda mu ispriča o Ekaterininoj pretnji da će tražiti da grčki sudovi potvrde
nezakonitost njenog braka s Henrijem.
- Naša crkva i ruska pravoslavna crkva povezane su na mnogo načina. Ako prva
Henrijeva žena optužuje Henrija ruskom sudu da je još oženjen njome, zar njihova odluka
neće uticati na našu crkvu?
Episkop Vimpos se zamisli.
- Sumnjam da se ikad pojavio takav slučaj. Razgovaraću s arhiepiskopom.
Sofija je čekala nekoliko mučnih sati dok se vratio.
- Draga moja, arhiepiskop kaže da budući da je Henri bio zakoniti građanin
Sjedinjenih Američkih Država u junu 1869, i odrekao se svoje vernosti ruskom caru, ni
Rusija ni bilo koja druga zemlja ne mogu da ospore njegov razvod. Henri je dobio
državljanstvo u Kaliforniji kad je ona pripojena uniji, zar ne?
Sofija se namršti.
- On tvrdi da su svi muškarci koji su živeli u Kaliforniji 1850, kad je država pripojena,
automatski postali njeni državljani, ali u njegovom dnevniku piše da je tamo stigao tek
1851. godine. Vratio se u Rusiju, rukovodio tamo porodicom i poslom nekih petnaest
godina i, koliko ja znam, nikad se nije upisivao kao Amerikanac do momenta kad je
trebalo da dobije razvod braka.
- Drži li on u pisaćem stolu svoje dokumente o državljanstvu?
- Da. Hajdemo u njegovu radnu sobu.
Sofija izvadi četiri dugačka lista. Kad ih je Vimpos pročitao, on se uznemireno
okrenu Sofiji.
- Skoro da je rekao istinu o tome kada je postao državljanin, ali ne sasvim. Prva
dokumenta izvadio je kad je bio u Njujorku. Evo ih. Izjavio je da namerava da postane
građanin Sjedinjenih Američkih Država i zauvek se odrekao bilo kakve pripadnosti ili

68
 balkandownload.org

vernosti nekoj drugoj zemlji. Datum je 17. februar 1851, potpisan je Henri Šliman, a sud
je stavio pečat. Svoja sledeća dokumenta potpisao je takođe u Njujorku, 29. marta 1869,
položivši posle osamnaest godina, istovetnu zakletvu. Istoga dana jedan čovek, po imenu
Džon Bolan, izjavio je pod zakletvom da „vrlo dobro poznaje pomenutog molitelja Henrija
Šlimana i da je imenovani molitelj boravio u Sjedinjenim Američkim Državama najmanje
pet godina neprekidno, do sada, a u državi Njujork najmanje godinu dana pre ove molbe“.
Na osnovu Bolanovog svedočenja Henri je postao državljanin Sjedinjenih Američkih
Država.
- Ali to nije istina! On piše u svom dnevniku da je stigao u Njujork 27. marta 1869,
samo dva dana pre njegove izjave pred sudom! Samo je boravio u Sakramentu 1851. i
nekoliko dana u San Francisku 1851. i 1865, na putu za Orijent.
Sofija poblede. Episkop je gladio bradu, kao da će u njoj naći utehu.
- Ako je dobio državljanstvo tako što se neko lažno zakleo...
Suze navreše Sofiji na oči:
- Onda ni njegov razvod nije zakonit! Neće biti ako advokat njegove žene vidi te
datume. Oh, ujače Vimpose, šta da radim?
- Henri mora da nagovori svoju ženu da sama traži razvod braka. U Rusiji. Može li
se to učiniti?
- Da. Svakako.
- Kako?
- Novcem. Henri im je uvek slao više nego što je trebalo za izdržavanje. Sada mora
da joj ponudi deo svog bogatstva.
- Kako se ovih dana ponaša u vezi s novcem?
- Kad je nesrećan, za njega je prava muka da se odvoji i od jedne drahme. Ali ovog
puta hoće. Zaklinje ti se Grkinja koja brani zakonitost svog nerođenog deteta.
Ona se isprsi, oči joj zasjaše.
Episkop Vimpos se osmehnu.
- Neka je Bog s tobom.
Henri je tako i učinio. Napravio je sporazum kojim je Ekatarina bila zadovoljna.
Dobila je razvod braka u ruskom sudu. Neprilike su okončane.
Drugi događaj koji ih je uznemirio bilo je izbijanje francusko- pruskog rata. Henri je
osećao veliku privrženost prema svojoj domovini, uprkos tome što ju je napustio kad mu
je bilo osamnaest godina, što je mnogo godina bio ruski građanin, a u Pariz bio zaljubljen
kao Sofija u Atinu. Osećanjima, našao se na strani Francuza. Ta su se osećanja probudila
kad je primio vest da je nemačka granata na Trgu Sen Mišel zbrisala kuću pored njegove.
Od 19. septembra 1870. Pariz je bio pod gvozdenim nemačkim pritiskom. Svaki dan nosio
je sobom sve gore vesti: Bulonjska šuma bila je posečena. Takođe i drveće na Jelisejskim
poljima i u Tiljerijeu. Zbog gladi koja je zavladala, zaklali su i pojeli sve pariske konje.
Onda je došao tužan dan, kad je Henri doznao da su sve četiri njegove kuće, koje su
činile znatan deo njegovog bogatstva, uništene u bombardovanju. Izgubljeno je mnogo
života kad su granate pogodile stambenu četvrt. Henri je bio očajan. Nedeljama je
pokušavao da dobije verodostojna obaveštenja iz Pariza, ali uzalud.
Da bi otklonio brige, odlučio je da odjuri u Carigrad.
- Sofija, jednostavno ću sesti na prag Safet- paše. Ne volim što te ostavljam samu u
tom stanju, ali verujem da mogu da donesem ferman kao poklon za Bogojavljenje. Imam
još dva meseca.
Bio je tako uzbuđen da nije imala srca da ga zadržava.

69
 balkandownload.org

Nije baš imala mnogo prilike da oseti da joj Henri nedostaje: njena porodica
nagrnula je u Ulicu Muson onog trenutka kad je Henri otišao, srećni što su ponovo sa
Sofijom i što opet mogu da žive u Atini. Njena majka provodila je srećne trenutke u kuhinji
pripremajući omiljena jela Engastromenosovih. Sofija je ustajala u zoru da bi od uličnih
prodavaca kupila kozje mleko, sveže pečene zemičke i sladak maslac, povrće od
pogrbljenih starica, ribu ulovljenu te noći koju su prodavci stavljali na vagu iz okruglih
korpi koje su nosili na glavi, polivajući ih povremeno vodom iz kanti. Za nedelju je
kupovala ćurane koje bi izabrala iz gonjenog jata.
- Ovo je kao nekad! - uzviknu gospođa Viktorija jedne nedelje pogledavši kako oko
engleskog orahovog stola na svakoj stolici sedi po jedan član porodice Engastromenos.
Henrijeva pisma nisu bila redovna, ali su bila ispunjena nadom. Ministar javnog
obrazovanja bio je ljubazan i ponudio je da mu obezbedi zemlju za isti iznos od dve stotine
dolara koji je ponudio kupcima iz Kumkalea. Službenici američke i britanske ambasade
lično su se zalagali za njega. Učio je turski i u njegovom rečniku već je bilo oko tri hiljade
reči.
Nije se vratio do Božića. Sofija je bila uznemirena, ali se obuzdavala razmišljajući:
„On ne želi da se vrati praznih ruku. Ne samo što bi bio besan zbog svog neuspeha
nego bi mu bilo i neprijatno. Vratiće se za Bogojavljenje, s dozvolom u džepu.“
Gospođa Viktorija odlučila je da Božić provedu u njihovoj kući. Sofija je bila u petom
mesecu trudnoće i to je počelo da se primećuje. Bila je ushićena prvim znakovima života
u sebi. Izlozi prodavnica u Ulici Ermu bili su ukrašeni jaslicama, balonima, svetiljkama,
papirnatim zvončićima i anđelima. Središte grada bilo je prepuno uličnih prodavaca koji
su s kola prodavali jeftine igračke.
Pomagala je majci da ispeče slatki hristopsomo, Hristov hleb. Jorgos je prekrstio
kolač nožem i izrezao ga. Prva kriška namenjena je Devici Mariji, druga siromahu, a ostale
svim članovima porodice.
Za Novu godinu slavili su Svetog Vasilija i pridružili se susedima na trgu, slušajući
božićne pesme i pevajući Kalandu.
Henri se nije vratio do njenog rođendana, i bilo je očigledno da neće doći kući do
Bogojavljenja. Osećala se napuštenom.

Vratio se 24. marta, praznih ruku i slomljenog srca. Nije bilo poklona za Sofiju. Pričao joj
je, kršeći ruke, o svom potpunom očajanju. Saznavši da jedan teretnjak odlazi za samo sat
vremena u Pirej, smesta je kupio kartu za povratak kući.
- Kupio bih celu pijacu, veruj mi, draga moja, ali sam bio tako izmučen, tako ojađen...
nisam mogao da povežem dve misli.
Sofija ga je shvatala i tešila što je bolje mogla.
- Turci misle da sam pustolov koji traži dragocene metale, kao što pljačkaši
egipatskih grobova rade vekovima. Ne mogu da ih uverim da tražim izgubljeni grad, a ne
zlato da bih se opet obogatio. Turska vlada mi ne veruje kao što mi veruju moji poslovni
prijatelji i saradnici.
- Henri, zar mi nisi rekao da se nijedan stranac koji je dobio dozvolu za iskopavanje
i pristao da preda polovinu svojih nalaza nije obazirao na svoje obaveze već su svi izneli iz
zemlje sve što su našli?
- Bez izuzetka.
- Zato oni ne veruju nijednom strancu. Zar ne možeš da nađeš način da ih umiriš?

70
 balkandownload.org

- Kako?
- Pa, tako što bi ostavio veliki zalog kod vezira, kao gest poverenja, na primer.
Spusti glavu i zagleda se u nju, podigavši oči, kao da gleda preko naočara.
- Nećemo ići u krajnosti - odgovori joj.
Skinu cipele, kaput, prsluk i kravatu, i baci se preko širokog kreveta.
- Oh, bože moj, opet sam u sopstvenom krevetu! Sa svojom ženom, ma koliko joj bio
zaobljen stomak. Hajde, dođi u zagrljaj, uživajmo u času prijateljstva. Kako se ponaša
Odisej?
- Miran je kao jagnje.
Ispričao joj je kakva ga je zla sreća pratila poslednje nedelje u Carigradu. Prvog
januara primio ga je vezir, glavni sultanov ministar, koji je bio pristojan i zamolio ga da
sutra ponovo dođe. Sutradan, vezir ga je zamolio da preda potpun izveštaj o svojim
arheološkim planovima direktoru novog Otomanskog muzeja. Henri je napisao nekoliko
stranica i lično ih predao direktoru. Onda je primio pismo u kojem mu zakazuju sastanak
s ministrom za javno obrazovanje Safet- pašom, 8. januara. Ministar je trebalo da osigura
da dva Turčina iz Kumkalea, koji su bili vlasnici druge polovine Hisarlika, po naredbi
turske vlade prodaju svoju polovinu Henriju Šlimanu za pet hiljada pijastera, tj. dve
stotine dolara. Čim kupi zemlju, Henri može da počne sa iskopavanjima, pod uslovom da
polovinu svojih nalaza preda Otomanskoj carevini. On je pristao.
Čekao je još deset dana dok ga je Safet- paša ponovo pozvao, primio ga ljubazno,
ponudio kafom, ljubazno čavrljao na turskom, a onda izjavio:
- Posle našega razgovora 8. januara telegrafisao sam upravniku provincije
Dardanela i naredio mu da na moj račun kupi drugu polovinu Hisarlika za tursku vladu.
Dobili smo zemlju po njenoj pravoj vrednosti, za tri hiljade pijastera. Sada imate dozvolu
ministarstva da tamo kopate.
Henri je osetio neobuzdani bes. Optužio je Safet- pašu da ga je prevario i prevarom
mu oduzeo zemlju, čije je vlasništvo obećao njemu, Henriju Šlimanu.
- Mojih šest hiljada reči uključivale su i nekoliko prostačkih izraza. U jednom
trenutku toliko sam izgubio glavu da sam se skoro potukao sa Safet- pašom.
- Oh, bože! - reče Sofija, uplakanih očiju. - A šta je s dozvolom za iskopavanje?
- Poništena. Opet smo na početku lavirinta ispod palate u Knososu, gde Minotaur
proždire sve koji su poslati da ga unište.
- Ali američki ministar Vejn Makvej i dalje će se zauzimati za tvoju molbu kod vezira?
- Da. Iako ti pošteno moram reći da prema njegovom mišljenju nisam u pravu ne
samo zbog izliva besa nego i zbog načina na koji sam protumačio obećanja Safet- paše.
Ispalo je da moje znanje turskog nije tako dobro kao što sam mislio. Prema Makveju,
Safet- paša je mogao da kaže: „Mi ćemo da kupimo zemlju, a vi možete da iskopavate“, što
sam ja protumačio ovako: „Mi ćemo za vas da kupimo zemlju, a onda vi možete da
iskopavate.“ Mala razlika, ali dovoljna da me dovede do strašnog besa.
Ona ga poljubi u namršteno čelo.
- Svejedno, mili moj, rođenje deteta doneće nam sreću. Preostalo ti je da čekaš samo
još nekoliko meseci, do aprila, kaže doktor Venizelos. Onda će se sve srediti.
Kad je potpisan mir između Francuske i Nemačke, Henri je otišao u Pariz da vidi šta
može da se spase. Ubrzo je saznao da su glasine o razaranju Pariza netačne, kao i one koje
su se širile u kafanama Dardanela. Nijedna Henrijeva kuća nije bila oštećena. Bulonjska
šuma nije posečena. Drveće je i dalje stajalo na Jelisejskim poljima i u Tiljerijeu. Pariz je
bio lep kao i uvek! Jedini problem bio je što mu je, kao i svim kućevlasnicima, bilo

71
 balkandownload.org

zabranjeno da naplaćuje stanarinu od stanara iz njegovih kuća do kraja 1871. godine, što
je značilo da deset meseci neće imati od toga nikakvih prihoda.
U martu i aprilu Sofiji su otežale noge. Činjenica da tako lako nosi uveravala ju je da
je s detetom sve u redu. Njena starija sestra Katingo, koja je već imala troje dece, donela
je u Ulicu Muson balu finog belog platna, čipku i trake za odeću novorođenčeta. Nekoliko
puta nedeljno dolazila je krojačica da kroji i šije odeću. Gospođa Viktorija vezla je rublje
finim belim koncem. Sofija i Katingo su kupile kolevku. Sama ju je spremila, presvukla
slamu belim satenom, i stavila mrežu od tila protiv komaraca.
Henri je bio oduševljen pri pomisli da će dobiti grčko dete; to se nekako uklapalo u
maštanja o njegovu grčkom blagu. Ali kad nije znao da ga posmatraju, Sofija bi primetila
da mu je lice tmurno i da su mu oči ozbiljne. Jednog lepog dana u aprilu, dok su pahuljasti
oblaci preletali azurnim nebom, šetali su držeći se podruku kamenim baštenskim stazama
i Sofija ga zabrinuto upita:
- Henri, šta nije u redu?
- Pa, da. Novac. Izgubio sam hiljade dolara od stanarine u toku poslednje dve godine.
Kuće za stanovanje su zapuštene, nije bilo ni materijala ni radnika da ih održavaju ili
popravljaju. Moj upravnik u Parizu kaže da je potreban veliki novac da se poprave.
- Žao mi je, dragi Henri. - Ona sede na obližnju klupu. - Hajde, sedi. Aprilsko sunce
će nas ogrejati.
On je potapša po stomaku s ponosom i ljubavlju, onda je zagrli oko ramena.
- Da ti kažem istinu, Sofidion, želim da ti kažem još nešto. Odjednom sam osetio
potrebu za zemljom.
- Potrebu za zemljom? Ne razumem.
- Znaš, draga moja, kao i svi preobraćenici, ja sam veći vernik od onih koji su u toj
veri rođeni. Ti obožavaš Atinu jer si rođena u senci Akropolja. Međutim, većina ljudi je
vidi kao provincijalni grad, vruć, prašnjav, bez vode, s manje od šezdeset hiljada
stanovnika, sa svega nekoliko popločanih ulica, osiromašenom gradskom upravom, i bez
budućnosti. Na poslednjim opštinskim izborima jedva da je glasalo šest hiljada ljudi! Ali
ja vidim kako izrasta u jedan od glavnih svetskih gradova. Onoga dana kad sam se vratio
iz Carigrada, besan i razočaran, čuo sam da su zbog novčane krize i depresije usled
propasti rudnika srebra Lavrija, vlasnici onog predivnog zemljišta koje sam želeo na
Panepistimiu, gde ćemo jednog dana da sagradimo palatu, pristali da prihvate moju
raniju ponudu od šezdeset osam hiljada drahmi.
- Platio si u gotovom?
- Morao sam. Ali nisam se tu zaustavio. Dozvoli da donesem topografsku kartu iz
moje radne sobe.
Vratio se s mapom Atine, na kojoj je crvenom bojom obeležio nekoliko odvojenih
delova.
- Ovo su zemljišta i gradilišta koja sam kupio. Zaključio sam da je vrednost zemlje
dostigla najniže cene i da će one uskoro početi vrtoglavo da rastu, kao i u svim glavnim
gradovima sveta. Ljudi su imali malo gotovog novca, a još manje kredita. Vlasnici su jedva
čekali da prodaju. Već sam ranije vrlo pažljivo pretražio grad birajući zemljišta koja bih
kupio kad dođe pravi trenutak.
Sofiju je iznenadio obim njegovih kupovina. Imao je sklonost ka zemljištu na ćošku,
i kupio je najveće koje je postojalo usred grada, samo blok daleko od Narodne biblioteke,
oko šesnaest i po hiljada kvadratnih metara. Odmah preko puta ulice kupio je još dva
velika zemljišta. Onda je kupio nekoliko gradilišta na brežuljku gde će se graditi Francuski

72
 balkandownload.org

arheološki muzej. Dalje, blizu Politehničke škole i Narodnog muzeja, mogao je vrlo jeftino
da kupi cele nedovoljno iskorišćene blokove.
- Jednoga dana naša deca će naslediti veliki deo Atine. Ali sada moram da budem
onakav kakvim me je smatrala Ekaterina - škrt.

7.

Dete je rođeno bez mnogo muke i bola. Doktor Venizelos je porodio dete u matrimoniale,
i dobro ga udario po zadnjici. Zaplakalo je vriskom tipičnim za Henrija Šlimana kad je bio
ljut. Henri, koji je stajao ispred vrata, utrča unutra.
- Šta je, doktore, sin?
Bila je to pre tvrdnja nego pitanje.
- Još ne znam. Nisam pogledao.
- Onda, za ime božje, pogledajte!
Doktor Venizelos okrenu k sebi dete, punačko i ružičasto, i promrmlja:
- Devojčica. Savršena. Lepa. Čestitam!
Progutavši svoje razočaranje i neprolivene suze, Henri se okrenu ka svojoj ženi:
- Kako si, mala moja Sofidion?
- Sasvim dobro. Ti si nesrećan, Henri?
On se nagnu nad nju i poljubi je u čelo.
- Dobra loza daje mnogo berbi.
Oporavila se i ustala za nekoliko dana i dojila je svoje dete opuštena i puna radosti.
Njen stav prema Henriju pomalo se promenio otkako joj je podario dete. Sada je među
njima postojala krvna veza; zajedno su stvorili život. Henri je voleo dete i mnogo je
vremena provodio s njim. Iščezlo je sve razočaranje što nije dobio sina. Zahtevao je da
devojčica dobije ime Andromaha.
- Zašto Andromaha? - upita Sofija, začuđena. - Zašto ne neko jednostavno ime, kao
Marija ili Lukija, ili Nausika?
- Zato što je to jedno od najplemenitijih imena u grčkoj predistoriji.
Drugi poslovi se nisu tako lako sredili. Porodica Engastromenos bila je oduševljena
unukom i sestričinom. U kući, u Ulici Muson, boravili su Sofijini roditelji, sestre i braća,
danju ili noću, koliko god da su mogli da ostanu, obasipajući dete i Sofiju ljubavlju i
obožavanjem. Henrija je ljutilo prisustvo toliko Engastromenosovih.
- Još nisam pravi Grk; jednostavno nisam društven svih dvadeset i četiri sata. Molim
te, pokušaj malo da obuzdaš tu bujicu. Daj mi malo mira.
Sofija je bila kuma na krštenju prvog deteta njene sestre Katingo. Sada je Spiros
zahtevao da bude kum prvom Šlimanovom detetu. Sofiji je trebala pomoć oko
pripremanja ručka koji će poslužiti posle krštenja. U bašti su postavljeni dugački drveni
stolovi za stotinu ljudi. Henri je kupio sanduke francuskog šampanjca. Spiros joj je poslao
pakete ušećerenih badema, koje je Sofija umotala u ružičasti til.
U nedelju ujutro pošli su kočijom u Crkvu Svete Panagije. Liturgija se upravo
završila. Mala crkva bila je šarmantna vizantijska građevina ispunjena atmosferom
čistote, a mali enterijer prekriven vekovnim naslagama tamjana. Lukovima i stubovima
bila je podeljena na četiri dela, a srednji deo bio je najveći i najviši. Tu su stajali stubovi

73
 balkandownload.org

od neuglačanog mermera, visoki tri i po metra, a zidovi i tavanice iznad njih bili su
ukrašeni freskama. U sredini je bio Hrist sa zlatnim oreolom.
Pošli su prema Uspenju Bogorodice na visokom oltaru. Bila je izrezbarena u drvetu
i prekrivena zlatnim prstenjem, narukvicama i krstovima. Spiros je pripalio njihove sveće.
Svi su postavili svoje sveće na svećnjak blizu Bogorodice. S desne strane Hrista bile su
freske Svetog Jovana i Svetog Haralampija i dva arhanđela; s druge strane, Marije koja
drži malog Isusa, Uspenja Bogorodice, grupa od dvanaest apostola i još dva arhanđela. S
desne strane bila je episkopska stolica. Propovedaonica je bila od čipkasto klesanog belog
mermera.
Crkva se brzo napunila. Gosti i deca su stajali, svako s jednom zapaljenom svećom.
Kad je obred počeo, Sofija je morala da ode i da čeka na tremu ispred drugih vrata. Iz
oltara je izašao sveštenik u dugačkom belom ogrtaču obrubljenom svetloplavim trakama.
Spiros je doneo bočicu maslinovog ulja, sapun i tamjan. Sada je stajao pred oltarom i
držao veliku sveću umotanu u saten.
- Odbacujete li đavola u ime deteta? - upita sveštenik.
- Odbacujem.
- Koje ime dajete detetu?
- Andromaha.
Deca pojuriše napolje da Sofiji kažu ime deteta. Sofija je držala u ruci novac i dala
ga je prvom detetu koje je stiglo do nje. Onda je mogla ponovo da uđe u crkvu.
Krstionica, postavljena na stepeništu oltara, bila je velika bronzana posuda s
ručkama sa svake strane. Crkvenjak je sipao u posudu toplu i hladnu vodu. Andromahu
su svukli, sveštenik je skinuo ogrtač, zasukao rukave mantije do lakata i prihvatio golo
dete. Crkvenjak je otvorio bočicu maslinovog ulja i ulio malo u Spirosove sklopljene šake.
Spiros je natrljao uljem detetovo telo. Zatim je sveštenik triput zaronio dete u krstionicu,
uzviknuvši:
- Krsti se robinja božja, Andromaha.
Andromaha, uplašena, vrisnula je s toliko snage da je zaljuljala kandila, srebrne i
zlatne pehare s maslinovim uljem i zapaljenim fitiljima, koji su na lancima visili s
tavanice. Onda su je odneli u zadnji deo crkve, obukli i obesili joj oko vrata zlatni krst na
tankom zlatnom lančiću.
Nastalo je ljubljenje i čestitanje. Katingo je nudila gostima vezice kufeta. Najveća je
bila odvojena za Spirosa, kome su zahvaljivali i čestitali.

Kad su se ponovo prihvatili društvenih obaveza, Sofija je primetila da je njen stas puniji
oko grudi i bokova. Haljine su joj postale previše tesne. Zamolila je Henrija da je otprati
do očeve prodavnice da kupi materijal da joj krojačica sašije haljine. Henri upita:
- Zar ne možeš da proširiš stare haljine?
- Zašto? Neće mi dobro stajati. Uvek si pazio kako izgledam pred svetom.
- Ne želim sada izdatke.
- Ali, Henri, toliko malo treba...
Njegov hladan pogled je ućutka.
Već je rekla je da će rođenje deteta promeniti njihovu sreću: da će stići ferman, da
će se obaviti neke pripreme za polazak na Hisarlik. Ali dani su prolazili, a vesti nisu
dolazile da ublaže Henrijev sve veći nemir. Njen otac i brat Aleksandar izabrali su baš to
vreme da opet zamole za novčanu pomoć. Pozvali su Henrija u prodavnicu, pokazali mu

74
 balkandownload.org

kako su uvećali zalihe i unapredili posao zahvaljujući njegovom kreditu, i zamolili su ga

za veći iznos da bi mogli svoju prodavnicu da dovedu na nekadašnji nivo.
Henri je odbio: postigli su dovoljno uz njegovu pomoć, pa mogu da kupe robu na
sopstveni kredit.
Gospođa Viktorija je želela da se preseli u Atinu, kako bi bila bliže Sofiji i detetu. Da
li bi im Henri kupio kuću? Engastromenosovi bi plaćali stanarinu kao svi drugi stanari.
Henri je odbio.
Sofija je slušala razloge obeju strana, najpre od muža, a zatim od svoje porodice.
Nalazila se između njih.
U kući više nije bilo mira. Vratili su joj se grčevi u želucu: Henri je bio u očajnom
stanju, obuzet strahom da je smrtno uvredio ministra za javno obrazovanje, koji je
nesumnjivo obavestio vezira o nemiloj sceni. Njegovi izgledi za iskopavanje zauvek su
uništeni. To je bio njegov kraj. Osramoćen! Posle svih onih priča o tome kako će iskopati
Troju. Napravio je budalu od sebe! Ljudi će mu se rugati i prezirati ga! Šta da radi do kraja
života? Da pobegne? Iz Grčke? Od Sofije? Da pokopa sramotu u nekom skrivenom
osamljenom mestu, gde niko neće znati za njegovu budalaštinu?
U junu, pošto je već morao da ide u Carigrad, sporazumeli su se da je bolje da što
pre ode. Te noći klekla je pred svoju ikonu i molila poniznije nego ikada: - Mila majko
božja, slušaj moje molbe. Znam da nisam vredna, ali potrebna mi je pomoć nekoga ko je
jači od mene. U svojoj beskrajnoj mudrosti i milosti, molim te pomozi mi, pomozi svom
detetu koje te voli. Smekšaj srca turskih službenika i kaži im da daju Henriju dozvolu za
iskopavanje. Onda ćemo moći zajedno da odemo u Troju. Više nego išta na svetu želim da
radim pored muža i pronađem Homerov besmrtni grad. Zbog toga smo se venčali. To
održava našu ljubav. Bez toga ne možemo da preživimo Andromaha i ja. Ostaviću ćerkicu
u Kolonu, gde će biti sigurna. Henri i ja ćemo odmah da pođemo u Troadu, koja je pravi
dom našeg braka. Molim te u Hristovo ime. Amin.
Ujutro je Henri otišao u Pirej.
Nedelje su brzo prolazile Sofiji i Andromahi. Sofija je opet učila engleski jezik,
dvaput dnevno.
Početkom avgusta primila je telegram iz Londona:

ČESTITAM MOJOJ NAJMILIJOJ SOFIJI.

U RUCI IMAM SLUŽBENU DOZVOLU TURSKE VLADE, KOJA NAM DAJE
PRAVO DA POČNEMO SAISKOPAVANJIMA ODMAH. HVALA TI, VOLIM
TE ZBOG STRPLJENJA I POMOĆI. RADEĆI ZAJEDNO, DAĆEMO SVOJ
PRILOG CIVILIZOVANOM SVETU.
VOLI TE TVOJ MUŽ
HENRI

Suze joj navreše na oči. Podiže dete pa ga desetak puta poljubi.

- Sada će sve biti u redu, Andromaha.
Njena majka stigla je u podne.
Sofija izjavi:

75
 balkandownload.org

- Henri se vraća kući za nekoliko dana. Čim obavimo potrebne kupovine, odlazimo
u Dardanele. Andromahu ostavljam tebi. Voli je cela porodica. Biće joj dobro.
Iskopavaćemo samo dok ne počnu jake zimske kiše...

76
 balkandownload.org

KNJIGA TREĆA

KOLO SREĆE SE OKREĆE

1.

Sofija je bila oduševljena Carigradom, njegovom obalom koja je vrvela od svih mogućih
barki, od malih ribarskih čamaca do mnogobrojnih teretnjaka iz svih luka sveta. Turci,
Arapi, Tatari, Mongoli, Egipćani, Orijentalci, svi u narodnoj nošnji, tiskali su se uskim
ulicama. Njihova soba u Hotelu „Katlajan“ imala je balkon s pogledom na Bosfor, s Malom
Azijom udaljenom samo jednu morsku milju, dok je mujezin pozivao vernike na molitve
s vrhova minareta, nalik na iglu koja stremi ka nebu. Henri ju je vodio u džamiju sa
sjajnim kupolama, u kaldrmisane ulice starog dela s kamenim lukovima, porodične bašte
iza visokih ograda, grozdove kupola starijih crkava, neverovatno veliku pijacu pod
arkadama, sa stotinama zanatlija koji su radili sedeći prekrštenih nogu u kućicama crnim
kao noć, dok su njihove male vatre i bakarni i srebrni umetnički predmeti blistali duž
dugih prolaza, sličnih tunelu.
Kad su se jednog poslepodneva približavali hotelu, prošli su pored turskog kupatila.
Henri upita Sofiju da li želi da ga poseti. Zapanjena, ona odgovori:
- Ako ti pođeš sa mnom.
- Ja ću te uvesti, i platiću dvadeset dva pijastra. Ali meni nije dozvoljeno da uđem u
ženski deo, kao što ni tebi nije dopušteno da uđeš u Plavu džamiju za vreme podnevnih
molitvi.
Bila je malo nesigurna kad se Henri s njom oprostio, ali se to brzo pretvorilo u šok.
Jedva da se napola svukla kad uđoše dve jake žene, potpuno gole, da joj pomognu, svlačeći
je kao što bi čovek gulio bananu. Pružile su joj platneni čaršav, par drvenih nanula i odvele
je u besprekorno čistu dvoranu od belog mermera, nalik onima za ples. Toplota je dolazila
iz peći kroz rupe u zidovima, podu i tavanici. Odmah je počela da se znoji. U prostoriji se
nalazilo deset slavina s toplom i hladnom vodom koja je neprekidno tekla, i nekoliko
drvenih klupa.
Kad je Sofija pomislila da će se ugušiti od vrućine, dve Amazonke podigoše je s klupe,
položiše potrbuške na drveni sto prekriven čaršavom i počeše da je trljaju odozgo nadole
grubom krpom, a onda je okrenuše pa počeše da je trljaju spreda, sapunjajući je od kose
do nožnih prstiju. Osećala se bespomoćnom kao neko dete, pitajući se što će joj se posle
dogoditi. Isprali su je spreda i otpozadi toplom, a zatim hladnom vodom, dok je stajala na
mokrom podu, te su je umotanu u dva čaršava odveli u susednu sobu s udobnim ležajem.
Taj događaj ju je duševno iscrpeo. Telo joj se treslo. Začas je zaspala. Kad se
probudila, njena odeća je bila prebačena preko stolice. Obukla se i izašla iz kupatila, dok
su joj vlasnikovi komplimenti odzvanjali u ušima:
- Madam Šliman izgleda tako lepo i zdravo kao da će živeti večno.
Henri ju je čekao u njihovoj sobi. On ponovi kompliment, dodavši:

77
 balkandownload.org

- Sledeća dva meseca nećemo imati gde da se kupamo osim u moru.

Sofija se jedva malo nasmeši.
Henri je imao ferman u ruci, uz dobre želje vezira i Safet- paše. Sofija je bila
domaćica na večernjoj „proslavi“ u njihovom uglednom hotelu, na koju su pozvali
prijatelje iz američke i britanske ambasade, Vejna Makveja i Džona Portera Brauna. Prvi
put je srela te ljude o kojima je Henri tako često govorio. Napredovala je u engleskom
jeziku tokom leta, pa su se dobro zabavljali dok su prstima jeli obilan pilav.
Henri je rezervisao luksuznu brodsku kabinu na Šibinu, čijeg je kapetana poznavao
i čiju je vinsku policu smatrao najboljom od svih koje su plovile tim vodama. Bilo je to
putovanje noću preko Mramornog mora. Rano su legli da bi mogli da ustanu na vreme i
posmatraju kako brod ulazi u Dardanele, s poluostrvom Galipoljem na evropskoj strani i
Malom Azijom na suprotnoj. Jutro je bilo sveže. Kapetan ih je pozvao na most, odakle su
mogli da posmatraju divan zeleni brdovit predeo na obe strane, kojem su se sve brže
približavali.
Na oko dve trećine puta kroz moreuz, dok su teretnjaci iz Grčke i Italije šibani
nevremenom prolazili pored njih, putujući na sever prema Mramornom moru, Šibin je na
najužem delu prolaza uplovio u prilično veliku luku Čanakale, glavni grad tog severnog
kraja Turske u Maloj Aziji. Kapetan ih je uveravao da će svi njihovi sanduci s alatom i
potrepštinama biti sigurno istovareni. Dva dečaka odnela su na rukama torbe u mali Hotel
„Nikolaides“ u luci.
- Odmah ćemo otići pešice do upravnikove kancelarije - reče Henri. - Pokazaćemo
mu našu dozvolu i tražićemo da doda svoj potpis. Opomenuo me je ministar za javno
obrazovanje da to moramo da uradimo da bismo i službeno smeli da iskopavamo u toj
provinciji. Posle toga možemo da iznajmimo kola i konje da nam prenesu opremu na
Hisarlik.
Hodali su samo nekoliko minuta, ali Sofija je bila kao opčinjena. Čanakale, živa
turska luka, bila je blatnjavo selo, čije su izlokane ulice bile prepune karavana kamila,
teško natovarenih magaraca, velikih kola koja su škripala vozeći drvenu građu iz
planinske unutrašnjosti za Evropu; čopora pasa skitnica. Prodavnice su bile uske pećine,
tamne kao ugalj, s malo robe. Bilo je tu grčkih kafana i restorana s rukom ispisanim
natpisima na njihovom jeziku.
- Mislila sam da smo u Turskoj - promrmlja ona.
- Drugi Grci su je otkrili pre nas. Ovaj deo uz obalu tako je klimom i karakterom
sličan Grčkoj da se Grci vekovima ovamo doseljavaju. Tu je uvek bilo mnogo plodne
zemlje za obrađivanje.
Upravnikova kuća nalazila se u glavnoj ulici, malo dalje od luke gde su se iskrcali.
Sofija pogleda niz usku sporednu ulicu i opazi da mnoge kuće nisu šire od tri i po metra.
- Henri, zašto su tako uske? Da li je zemlja skupa?
- Mislim da je to zbog ledenih vetrova koji zimi duvaju s Egejskog mora. Oni čvrsto
prislone kuće jednu uz drugu da bi što manja površina pročelja bila izložena snažnim
vetrovima.
Upravnik Ahmed- paša, koščat, crnomanjast, ozbiljan gospodin, primio ih je s
uobičajenom turskom ljubaznošću i kafom. Dugo je proučavao Henrijev ferman, a onda
ne baš neprijateljski rekao:
- Već sam čuo od ministra za javno obrazovanje da dolazite u Čanakale, i zbog čega.
Ali po ovom fermanu ne mogu vam dati dozvolu za iskopavanje na Hisarliku.
Sofija trepnu, ne verujući. Henrijeva usta se opustiše.

78
 balkandownload.org

- Ali... ali zašto? Pred vama je moja službena dozvola!

- Položaj polja na kojem ćete iskopavati nije dovoljno tačno prikazan na tom
dokumentu. Moram da dobijem preciznije objašnjenje od velikog vezira.
Sofija dobaci Henriju opominjući znak. No on je vladao samim sobom.
- Ekselencijo, moja žena i ja nameravamo ovde da radimo nekoliko godina. Nadamo
se da ćete nam pružiti prijateljstvo i zaštitu. Ako vam je potrebno više objašnjenja iz
Carigrada, hoćete li mi učiniti uslugu da telegramom zatražim ono što vam je potrebno, i
da zamolim da vam odgovore na isti način? Naravno, ja ću platiti oba telegrama.
- Rado, doktore Šlimane, ali to nam nimalo neće pomoći.
- Zašto ne?
- Jer mi je potrebna detaljnija mapa, a mape se ne mogu slati telegramom. Molim
vas, budite strpljivi, gospodine, to će trajati svega nekoliko dana, pa će sve biti u redu.
Henri uznemireno pogleda Sofiju preko naočara. Nije se očekivalo da se žene mešaju
u službene poslove, ali ona je smatrala da mora da pokuša:
- Ekselencijo, u drugo doba godine nekoliko dana odlaganja ne bi bilo važno. Ali
danas je 27. septembar. Čujem da kod vas kiše počinju u novembru.
- Tako je, gospođo Šliman. Jake kiše.
- Onda sigurno znate koliko je svaki trenutak za nas dragocen. Zar ne biste mogli da
nam dopustite da počnemo iskopavanje, a da ferman potpišete kad stigne nova mapa?
- Ne, jer biste mogli da kopate na mestu koje nije odobreno. To bi bilo zlo po mene.
„Moj bože“, pomisli Sofija, osvrćući se po prostranoj, lepo nameštenoj prostoriji, s
visokim prozorima koji su gledali na Dardanele. „On se doslovno plaši za svoj položaj!“
Henriju reče: - Moramo da shvatimo upravnikov položaj. Sigurna sam da će pismo još
danas poslati u Carigrad.
Henri je gunđao, ali za naprasitog čoveka kao što je on, to nije bilo ništa.
- Hajde da vidimo taj pogled na more Frenka Kalverta. Blizu je - predloži on.
Ušli su kroz lepa, više od dva metra visoka vrata od kovanog gvožđa, na glavnoj ulici
koja se pružala duž morske obale, a onda su se popeli kamenim stepenicama koje su vodile
do širokog i lepog trema i izrezbarenih vrata. Pre nego što su ušli, pogledali su s druge
strane vrt površine pet akri4, s tri strane ograđen visokim grmljem i drvećem. S trema su
videli jezerce po obliku nalik na kartu Engleske, ružičnjak, vodoskok, leje za rezano cveće,
staklenik, malu pozornicu, staze osenčane cvetnim grmovima, pozorište okruženo
tremovima; pagode, čajne paviljone, kućicu za pse, staju za konje. Ceo prostor je bio
prekriven bujnim zelenilom.
- Ovaj park je jedino lepo mesto koje sam ovde videla.
Henri se nasmeja.
- Nekada je to bila močvara, metar ispod površine ulice, pola godine puna vode.
Frenk Kalvert je kupio vrlo jeftino, dovezao na hiljade kola zemlje s obližnjih brežuljaka i
ispunio močvarno tlo do nivoa ulice. Izgradio je ovaj park za svoju porodicu.
Krenuli su prema kamenoj zgradi sa dvadeset soba, građenoj u stilu italijanske
renesanse, s veličanstvenim prozorima iznad kojih su bile klesane kamene grede i lukovi.
Na drugom spratu, u sredini, bila su troja vrata koja su vodila na balkon. Uveo ih je sluga.
Trpezarija i biblioteka gledale su na park; salon i spavaće sobe na spratu gledali su preko
Dardanela na zelene brežuljke poluostrva Galipolje na drugoj strani moreuza.

4 Jedinica za površinu koja se upotrebljava u SAD i iznosi 4.046,8 kvadratnih metara.

79
 balkandownload.org

- Ovakvu kuću sagradiću na našem zemljištu na Panepistimiu. Samo što ćemo mi

imati pogled na stari Faleron i Pirej.
Frenk Kalvert ih je srdačno dočekao dok su stajali na francuskim vratima muzičke
sobe, koja je gledala na moreuz. Bilo je vetrovito, pa su visoki talasi donosili zelenu
morsku travu na kamene staze kojima su ljudi šetali nedeljom. Kalvert je bio visok, mršav
čovek živahnih očiju, svetle kose začešljane sa čela, tankih svetlih brkova. Bio je
besprekorno odeven, s kravatom i uglancanim cipelama, kao da se spremio da ode da
zauzme svoje mesto u Gornjem domu. Niko mu ne bi dao četrdeset i tri godine. No Sofiji
se učini da se iza te mirnoće skriva neka tuga.
- Dobro došli; napokon! Zaista, gospođa Kalvert i ja vas odavno očekujemo.
Frenk i njegova starija braća rođeni su na Malti, gde je njihov otac bio konzul Njenog
veličanstva. Frenkov najstariji brat Frederik došao je prvi u Troadu kao britanski konzul;
onda je srednji brat Džejms došao kao prvi konzularni otpravnik Sjedinjenih Američkih
Država. Sva tri brata imala su veliko zemljište u Troadi.
- Šta mislite, kad ćete otići na Hisarlik?
- Za nekoliko dana. Kad upravnik nabavi mapu iz Carigrada.
- Onda vi i gospođa Šliman morate da ostanete kod nas. Ovde nema odgovarajućeg
hotela. Poslaću kočiju po vaše stvari.
Posle prijatnog ručka gospođa Kalvert, brižna majka četvoro dece, izvinila se i
odmah otišla. Kalvert je pozvao Šlimanove u biblioteku kakva se može naći u velikim
engleskim seoskim kućama, sa u krug postavljenim delima ser Valtera Skota, Vordsvorta,
Tenisona, Dikensa, Tekerija, u kožnom povezu, s utisnutim zlatnim, sivim i crvenim
slovima. Frenk je zapalio vatru i seo u fotelju od crvene kože. Henri zabrinuto upita:
- Kako napredujete s parnicom protiv vlade Njenog veličanstva?
Kalvert je ćutao. Njegove živahne oči dobiše boju hladnog pepela.
- Nikako. Pokušavao sam, neprestano. - On pogleda Sofiju. - Zna li vaša žena za moju
nepriliku?
- Nisam joj to spomenuo.
- Onda bih voleo da joj ispričam pre nego što joj neko drugi otruje uši. - On okrenu
masivnu fotelju da bi mogao da vidi Sofiju. - Obogatio sam se za vreme Krimskog rata,
pre petnaestak godina, 1854. i 1855. godine. Bio sam jedini Englez ovde koji je govorio
turski i grčki - moja braća su bila isključena zbog službenih položaja - tako da sam jedini
mogao da snabdevam britansku mornaricu. Izvanredno sam to radio, sakupljao svu živu
stoku i hranu u ovom delu Male Azije. Da mene nije bilo ovde u Dardanelima, flota bi
gladovala, a mi bismo možda izgubili rat s Rusima.
Plaćao sam seljacima jedan posto više nego što bi dobili na svom tržištu. Naravno,
britanskoj vladi zaračunavao sam više cene. Posle rata poslali su ovamo jednog službenika
da to ispita. Sastavili su izveštaje o tome po kojoj ceni sam nabavljao stvari, a onda su
tvrdili da sam zarađivao četiristo odsto. Nazvali su to profiterstvom. U Londonu su mi
sudili u odsutnosti. Suđeno mi je kao izdajici i osuđen sam na smrt. - On zastade. - Ali za
vreme rata mislili su da su cene poštene, kad im je bilo očajnički potrebno!
Sada je Sofija shvatila tugu u njegovim očima. Kao mladiću od samo dvadeset šest
godina ukazala mu se prilika da uhvati lovinu, i on ju je uhvatio i postao milioner. Takođe
je postao princ od Troade, koji više nije morao da radi jer je svoje bogatstvo čuvao na
računima u švajcarskim bankama, koje britanska vlada nije mogla da otkrije.
Kad su se povukli u svoju spavaću sobu s visokim plafonom, Sofija upita:

80
 balkandownload.org

- Zar nije apsurdno da su Englezi gospodina Kalverta osudili na smrt za isti postupak
za koji si ti zaslužio pohvalu od Rusa?
- To je stvar razmere, Sofija. Frenk je uzimao četiristo odsto zarade na svemu što je
prodao britanskoj floti. Ako je plaćao sto dolara za živo stado ovaca, britanskoj vladi je
računao petsto, a sebi zadržao četiristo dolara zarade.
- Koliki si procenat zarade ti uzimao?
- Prilično, ali ne preko granice ratnog rizika. Ako me je neka nabavka koštala sto
dolara, naplaćivao sam Rusima za isporučenu pošiljku oko dvesta pedeset dolara i meni
je ostajala zarada od oko sto pedeset dolara. Na kraju rata imao sam čist dobitak od
četiristo hiljada dolara. Da sam naplaćivao kao Frenk, mogao sam da zaradim milion.
Međutim, pre nego što mi čestitaš što sam se obuzdavao, mora se još nešto uzeti u obzir:
Frenk nije imao konkurenciju; britanski službeni nabavljači nisu mogli da dobiju cene za
poređenje. A u Sankt Peterburgu bilo je mnogo trgovaca koji su mogli da snabdevaju
carsku vladu indigom. Ja sam morao da ponudim prihvatljive cene i nisam smeo da ih
mnogo dižem da ne bih izgubio ugovore. Dakle, ja sam u Rusiji bio junak, dok je jadni
Frenk postao izdajica u Engleskoj.
- Henri, misliš li ozbiljno? Jedva mogu da te prepoznam u toj ulozi.
- Nemoj pogrešno da me shvatiš. Uvek sam tražio zaradu. Prvo bogatstvo zaradio
sam na uvoznom poslu mnogo pre Krimskoga rata. Drugo, u Sakramentu u Kaliforniji,
gde sam otišao da postavim spomenik na grob svog brata. Umro je od groznice, ali ne pre
nego što je sakupio priličnu količinu zlatne prašine. Otišao sam tamo da sredim njegovu
zaostavštinu, ali je njegov ortak pobegao s novcem.
- Nikad mi nisi pričao o zlatnim poljima. Znam da si tamo imao uspeha.
- Da, ali ne kao rudar. Kad sam stigao u San Francisko 1851. godine, pošto sam
prešao Panamski kanal, zlatna polja su bila prepuna istraživača. Uočio sam da svi koji su
došli da traže zlato, na kraju dođu u Sakramento siromašni. Bili su im potrebni krediti, ali
nije imao ko da garantuje za njih. Izgledi da će vratiti zajam bili su slabi. Zahvaljujući
tome, uglavnom im je računata kamatna stopa od dvanaest odsto mesečno. Uspostavio
sam vezu s Kućom Rotšildovih u Londonu i otvorio sopstvenu banku. Cvetala je. Kad je
izbio Krimski rat, imao sam mnogo novca za ulaganje. Kao što znaš, mala moja, ništa ne
zarađuje novac kao sam novac. Međutim, izgleda da su tri bogatstva sasvim dovoljna za
iskopavanje Troje. I, tako, tu smo i gledamo Dardanele, u predvečerje naše pustolovine.
Sofija se dublje zavuče u mekane vunene pokrivače, promrmljavši pospano:
- Čudni su putevi Gospodnji.

Bilo je potrebno jedanaest mučnih dana da mapa stigne iz Carigrada. Upravnik, koga je
Henri Šliman neprekidno opsedao, bio je presrećan kad je primio mapu. Sofija je
provodila dane s gospođom Kalvert, čitala ili šetala u njihovom parku, gde su služili ručak
ili kasni popodnevni čaj na engleski način: male sendviče od paradajza i krastavaca,
zemičke namazane džemom, čaj preliven vrelom vodom i dovoljno taman da bi po njemu
moglo da se hoda. Kalvertovi su živeli kraljevski, imali su četu posluge i malu vojsku
pazikuća i baštovana. Henri je jurio po gradu praveći se da završava važne poslove. Sofija
je bila zahvalna za njegovu sposobnost da sitne poslove pretvori u krupne, jer je to
ublažavalo njegovo nestrpljenje. Međutim, pronašao je najjača teretna kola za prevoz
opreme; najudobniju kočiju za njihove lične potrebe; unajmio je jednog stražara za
iskopavanja, čija će dužnost biti da pazi da Otomanski muzej dobije polovinu svega što

81
 balkandownload.org

Šlimanovi iskopaju. Stražar je bio Aramejac, Jorgos Sarkis, drugi sekretar Kancelarije za
pravosuđe za tu oblast. Henri je pristao da mu daje redovnu platu od dvadeset tri pijastra
dnevno, tj. devedeset dva centa.
Ceremonija upravnikovog potpisivanja bila je završena u podne. Sofija i Henri su
rano ručali, zagrlili Kalvertove i krenuli kočijom nešto posle trinaest sati, nadajući se da
će stići u Čiplak do mraka. Seljačka kola natovarena kolicima, lopatama, posteljinom i
drugim potrepštinama, pošla su ranije. Prvi deo puta bio je ravan, pored Dardanela; sunce
je sijalo, a nebo i more bili su modroplavi. Zatim su ušli u brda i peli se opasnim krivinama
u obliku potkovice, a konji su se naprezali na usponima. Henri je sišao da olakša tovar.
Sofija je bila oduševljena lepotom tamnozelene šume koja ih je okruživala, čiji su se vrhovi
drveća savijali jedni prema drugima, kao da će ih obuhvatiti u zaštitničkom zagrljaju.
Jednom su zastali da popiju kafu u selu Renkoi, Intepe, ali u sedam sati uveče, kad
se spuštao mrak, večerali su u kočiji: paradajz, voće, hleb i med, iz korpe koju im je
spremila Kalvertova kuvarica.
Već je pao mrak kad su skrenuli s glavnog druma kod Golcalija na uzak, izlokan
seoski put. Sreća da je zemlja bila ravna i da je kočijaš poznavao put. Nešto pre devet uveče
dovezli su se do malog kamenog seoceta Čiplaka, mračnog i tihog kao noćni san. Grupa
starih kamenih kućica bila je celo selo, ispresecano uzduž i popreko prljavim vijugavim
zemljanim stazama, jedva dovoljno širokim da volovska kola prođu a da ne oštete zidove.
- Možeš li u tom mraku da pronađeš našu kuću? - upita Sofija.
- To je jedina jednospratnica u selu. Čekaj samo kad prvi psi čuju točkove naše
kočije; celo selo će se probuditi.
Prvi lavež se začuo s druge strane sela.
- Mora da je mesečar - promrmlja Henri.
Lavež se približavao, dok desetak izgladnelih pasa nije opkolilo njihovu kočiju.
Na Henrijevu zapovest kočijaš je skrenuo u dvorište ograđeno kamenjem. U jednom
uglu Sofija spazi kaljavu peć, u drugom ostavu. Između njih se nalazila dugačka
natkrivena šupa, čiji su krov nosile račvaste grane drveća, a služila je kao tor za domaće
životinje. Dramali, vlasnik, u noćnoj košulji od prugastog platna dugačkoj do kolena i
odgovarajućoj noćnoj kapici, otvorio je vrata na uglu kuće s limenom svetiljkom u ruci.
- Baš zgodno vreme da probudite vredan svet - progunđa on. - Zar niste mogli da
sačekate da svane dan?
- Gde? - upita Henri. - S kozama i ovcama? Molim vas osvetlite nam put do naših
soba.
Gunđajući i dalje poluglasno, vlasnik ih povede drvenim stepeništem u dve sobe koje
je Henriju rezervisao kurir iz Čanakalea. Sofija je ponela najbolje svetiljke koje je mogla
da pronađe u Atini i dovoljno petroleja, ali su one bile u kočiji, kao i čaršavi, pokrivači,
jastuci i sredstva za dezinfekciju. Htela je da pregleda kvrgavi dušek na krevetu, ali je
Henri odvrati.
- Nema smisla, Sofija, sigurno po njemu svašta gamiže.
- Onda je trebalo da ponesemo novi dušek.
- Kakva sam budala! Naravno! Ovo su sigurno kola. Doneću naše svetiljke i
posteljinu.
Napunili su svetiljke petrolejom, upalili ih i prineli do dušeka. Bio je pun stenica.
Sofija je uzela drugu bocu žućkastog i gustog petroleja, pronašla četku među alatom,
premazala gornju površinu i bočne strane ravnomerno, a onda je zamolila Henrija da
prevrne dušek da bi ga namazala i odozdo. Henri je u međuvremenu namazao gvozdene

82
 balkandownload.org

ivice kreveta farmaceutskim alkoholom, a zatim skinuo staklo sa svetiljke, prineo plamen
i zapalio ga. Kad je to učinjeno, Sofija je premazala ceo dušek alkoholom i otvorila prozore
koji su gledali na dvorište da bi se izvetrio miris petroleja i alkohola, i izgubio se u smradu
ovaca, koza i magaraca. Postavila je malu ikonu Device na stočić pored kreveta i izvadila
njihove pidžame iz torbe, zavukla čaršave donete iz Ulice Muson vrlo čvrsto ispod dušeka,
prekrila krevet s dva pokrivača, na dva jastuka navukla mekane lanene navlake, pronašla
kuke za vešanje odela, ugasila svetiljke i zavukla se u krevet iscrpljena.
- Nek i stenice budu umorne kao i mi - zamoli ponizno. - Od ovih puteva sam kao
isprebijana.
- Obaviću se oko tebe da te poduprem kao daščica slomljenu kost. Izlečićeš se do
zore.
Henri ju je probudio kad su se prvi sivoružičasti zraci prelili preko istočnog
horizonta.
- Brzo se obuci, anghelaki mou, moj mali anđele, hoću da vidiš svoj prvi izlazak
sunca iza vrha Hisarlika.
Umila je ruke u hladnoj vodi u lavoru koji su doneli od kuće, oprala zube, navukla
smeđu pamučnu radnu haljinu, koju je njena porodica smatrala previše jednostavnom za
ženu jednog bogataša, onda je navukla par cipela s debelim đonom, koje je kupila za
hodanje po kaldrmisanim ulicama Palerma, Napulja i Rima. Henri je pokušao da je
požuri, ali ona nije htela da izađe iz sobe dok ne namesti krevet, odnese dole posteljinu i
pokrivač, i znakovima objasni domaćici da želi da se to obesi na suncu i provetri.
Popili su crnu kafu dole u zagrejanoj kuhinji, ali ništa nisu jeli. Dramali reče:
- U Turskoj se kaže da ujutru snaga dolazi od sna, a za ostatak dana od hrane.
Henri je izmerio četiri zrna kinina koje će svako od njih morati da uzme svakog jutra
da ne bi dobio malariju koja je u leto i jesen harala Troadom. Prošli su kroz dvorište, koje
je služilo kao tor za ovce, koze, svinje, krave, magarce, konje, i popreko prešli milju poljem
koje je ležalo između Čiplaka i Hisarlika. Ono je bilo neobrađeno, korišćeno samo za
ispašu ovaca. Sofija nije verovala svojim očima, jer je polje i pre izlaska sunca izgledalo
kao da je prekriveno nanosima zarđalog snega. Kad se sagla da pogleda zemlju, videla je
da je polje prekriveno komadima grnčarije, delićima na desetine hiljada vaza i lončića, od
kojih su neki ukrašeni linijama u boji. Najpre je dohvatila dršku jedne vaze, onda grlić,
dno na kojem je stajala, i na kraju ostale delove.
- Henri, ne razumem - uzviknu ona uzbuđeno. - Oko nas mora da ima na milione
krhotina. Sigurno nisu ovde bačeni?
- Ne. - Osmehivao se na njeno čuđenje.
- Ako nisu pali s neba, znači li to da su se probili kroz naslage zemlje za vreme teških
kiša i bura?
- Hodaš po ostacima jednog davno umrlog grada.
Njene tamne od se raširiše od zaprepašćenja. Obrazi su joj goreli od svežine ranog
jutra.
- Pa ti onda već znaš šta leži pod našim nogama?
- Veliki rimski grad, iz II ili III veka nove ere. Kad bi čovek ovde iskopavao, pronašao
bi kilometrima duge ulice, kuće, prodavnice, hramove. Ali nikad se niko neće mučiti da
otkriva ta polja; bio bi to golemi posao, i to bez cilja, jer bi grad bi bio previše savremen
da bi bio zanimljiv.
Sofija, koja je pokušavala da se uskladi s njegovim živahnim korakom dok su išli
prema tvrđavi- bregu, reče veselo:

83
 balkandownload.org

- Kako ga ti opisuješ, to je nouveau arrive5 na istorijskoj pozornici.

- Da. Treba da radimo na civilizaciji koja još nije ni pronađena ni dokumentovana.
Prvo trojansko naselje može da doseže sve do 2000. godine pre nove ere, iako je dostiglo
svoj vrhunac tek u doba Prijama, oko 1200. godine pre nove ere. Ako se kopa tako daleko
unazad, mogu se iskopati hramovi koji će pokazati kakvu su religiju imali; pločice sa
njihovim jezikom; zapisi koji identifikuju dinastije; oklopi koji ukazuju na to kako su se
borili protiv neprijatelja; novčići koji pokazuju kako su trgovali; pogrebne urne koje
objašnjavaju kako su sahranjivali svoje mrtve; temelji kuća koji pokazuju koliko su dobro
ili loše živeli, kako su kuvali hranu, šta su jeli; zlatne, srebrne i bronzane radove koji
pokazuju stanje njihove umetnosti... i bogatstva...
Sofija je odmahivala glavom dok je postepeno shvatala ideje svog muža. Okrenu se
ka njemu užarenih očiju.
- Da li želiš da kažeš da najbolje istorijske knjige još leže zakopane? Sav materijal je
tu, na nama je samo da ga otkrijemo.
- Dan za danom i stranicu za stranicom. Ti si dobar učenik, Sofija. Podeliću s tobom
svoju doktorsku diplomu sa Univerziteta u Rostoku. U Nemačkoj bi te zvali gospođa
profesor Šliman.
Sofija se nasmeja.
- Kakav dugačak rep za tako malog zmaja.

2.

Hisarlik je izgledao kao neko prirodno brdo ili brežuljak, iako veći i viši od mnogih drugih
brežuljaka. Tu je paslo stado koza, brsteći sve što raste nad zemljom. S jugoistoka mu se
prilazilo blagim obronkom, skoro bez ijednog grma ili trnja. Popeli su se na zaravan na
brdu, dvadeset pet metara iznad Troade. Prema severozapadu, pred njima se nalazilo još
jedno uzvišenje, oko osam metara više. Popeli su se na sam vrh. Sofija je pokušavala da
proceni veličinu celog brežuljka po brojkama koje joj je Henri čitao iz svoje beležnice. Bio
je oko trista metara dugačak, a nešto preko dvesta metara širok. Ali i dok je stajala tu, na
samom brežuljku, nije mogla sebi da predoči dimenzije prema računanju visine, dužine i
širine. Morala je da uporedi njegovu veličinu sa svetom koji je poznavala i u kojem je rasla.
- Veći je od celog Trga Sintagma, šta kažeš, Henri? Čini mi se kao da se proteže od
kraljevske palate pa sve do Arsakeiona. Što se tiče širine, pa, rekla bih da je širok kao
Akropolj.
Henrija je zabavljala njena „učenička koncepcija geografije“, ali je priznao da su
njene ideje prilično tačne.
Sunce se dizalo iza njih, oprezno napredujući, kao da nije sigurno koje je godišnje
doba, bacajući bledožućkastu izmaglicu nad Troadu, na trougaono bojno polje ispod njih,
dižući srebrnasti sjaj na širokim nedrima reke Skamandra, koja je tekla s juga, i na usku
reku Simoent, koja je dolazila sa severa. Kad je sunce jače zasjalo, Sofija ugleda dve reke
kako se ulivaju u vode Dardanela, tamo gde oni ulaze u Egejsko more. Bio je to pogled koji
je ulivao strahopoštovanje.

5 Pridošlica.

84
 balkandownload.org

Zapadno, vazdušnom linijom udaljen oko pet kilometara, nalazio se Egej. Kumkale
i poslednji zaštićeni mali zaliv Dardanela, gde je ahajska flota provela deset godina s
brodovima izvučenim na obalu, nalazili su se pet kilometara severno. Napred su se dizale
grobne humke, za koje je Henri objasnio da se odavno smatraju grobovima Ahila,
Patrokla, Ajanta i Prijama. Frenk Kalvert je iskopao Prijamov grob, ali ništa nije pronašao.
Ispred njih, krećući se duž visoke obale Skamandra, video se karavan od sedam
kamila, koje su konopcem oko vrata bile privezane i išle u vrsti za prvom kamilom, koju
je vodio čovek na konju. S leve strane Henri je ugledao selo Jenišehir na vrhu brežuljka
koji je gledao na stari Sigeion. U daljini je prepoznao ostrva Imbros, pa Samotraku. Iz
Helesponta u Egejsko more upravo je plovio jedan crni teretni brod s dimnjakom iz kog
je kuljao dim u bistri plavi vazduh.
Henri pokaza ostrvo Tenedos, Bozdžadu, koje je ležalo samo nekoliko kilometara od
obale prema jugu. Sofija se setila da se iza tog ostrva sakrila ahajska flota, toliko su bile
velike njegove obale, onoga dana kada su se pretvarali da su obustavili opsadu Troje i
zaplovili kući, ostavivši kao poklon drvenog konja punog grčkih vojnika: Menelaja,
Odiseja, Ahilovog sina, krem ahajskih ratnika.
Mudriji Trojanci, nakon što su uvukli teškog konja kroz Skejska vrata, pa prtinom
do vrha utvrđenja, hteli su da ga gurnu preko strmih severnih bedema i razbiju u
komadiće. Prevladali su oni koji su imali drugačije mišljenje. Troja je otišla na spavanje;
ahajska flota se vratila u svoj logor na Dardanelima; tokom noći ahajski vojnici izašli su
iz drvenog konja i otključali gradska vrata. Ahajci su upali u Troju, popalili „besmrtni
grad“, poubijali skoro sve muškarce, odvukli žene i decu da bi ih prodali kao roblje i
opljačkali sve do kamena i pepela.
- Henri, Grci se ponose osvajanjem Troje. Ali kako čovek može da se ponosi
osvajanjem na prevaru, kad nismo mogli da osvojimo Troju za deset godina opsade? Zar
nije trebalo da je osvojimo hrabrošću ili ratničkom veštinom?
Henri je zagrlio oko ramena, grejući je na hladnom jutarnjem vazduhu.
- Troja je bila nepobediva jer je bila pod zaštitom Zevsa, oca svih bogova.
- Šta je radio otac svih bogova kad su Grci upotrebili mudar, ali ne baš zadivljujući
trik protiv Trojanaca?
Henri se za trenutak zamisli. Onda odgovori:
- Možda je to ista priča kao ona koju Homer priča o tome kako je Zevsa zavarala
njegova sestra- žena, Hera. Homer kaže: „Tad se u svojoj duši volooka gospođa Hera
zamisli, kako bi egidonoše Zevsa zanijela. Ova se misao u duši učinila najbolja njojzi; lepo
nakitit sebe i poći na goru Idsku, ne bi li nju zaželeo on obljubit i ne bi li s njom se milovat
htio, i ona mu okrepnim, slatkim oči posula snom...“
Kad je Zevs ugledao svoju sestru- ženu, uzviknuo je: „Nego hajdemo leći, nasladit se
ljubavi zajedno, ta još mi nikada ljubav za boginjom a ni za ženom tako ne svlada dušu u
grudima razliv se po njoj...“
Henrijevo lice je blistalo. Sofija je posmatrala njegov izraz. „Ovo je za njega životna
stvarnost. Sve ostalo je uobrazilja.“
- Dok je Zevs dremao u Herinom naručju, bog sna odleteo je u logor Ahajaca koji su
bili u opsadi i podigao Posejdona, boga mora. Posejdon je poprimio ljudski oblik i poveo
Ahajce u napad koji je naterao Trojance da se vrate među svoje gradske zidine i u kojima
je poginulo mnogo njihovih najboljih ratnika. Tako se bogovi upliću u čovekove poslove.
Možda je uporna boginja Hera opet prevarila Zevsa... i tako ga je duboko uspavala da je
Troja uništena, a ahajska flota otplovila kući kad se ujutru probudio.

85
 balkandownload.org

Malo ih je stiglo tamo kuda su naumili. Agamemnon je stigao do Mikene, a onda su

ga ubili na gozbi priređenoj njemu za dobrodošlicu. Menelaj je s Helenom stigao u Spartu;
ali Odiseju je trebalo deset godina burnog putovanja da bi stigao na Itaku i spasio
Penelopu od njenih nestrpljivih prosaca. Većina ostalih nestala je u moru, a s njima i slava
predistorijske Grčke. Uskoro je došla dorska invazija sa severa, onda jonska, da pobedi
mikensku civilizaciju i stvori novu kulturu.
- Počelo je ovde gde sada stojimo?
- Da, mala moja. A sutra počinjemo da iskopavamo.
Tog trenutka na nižu zaravan stigao je najstariji Dramalijev sin s dva konja koja je
Henri naručio. Sišli su niz brežuljak. Henri je pomogao Sofiji da se popne na sedlo.
- Dobro je što si u Parizu učila da jašeš - reče on.
- Više sam padala s konja nego što sam se na njima zadržavala.
- Ovo je mirna kobila. Ići ćemo lagano.
Najpre joj je pokazao dva izvora, odmah ispod najstrmijeg obronka, jedan topao,
drugi hladan, gde su Trojanke prale rublje. Zatim se zaustavio pored jednog hrasta koji se
nalazio unutar Skejskih vrata, blizu kojih je Hektor doneo odluku da se bori protiv Ahila,
prsa u prsa, u nadi da će tako okončati rat.
- Sada moramo triput da obiđemo brežuljak. Kad je Hektor izašao da se bori protiv
Ahila, bio je preplašen i triput je optrčao oko Troje pre nego što ga je boginja Atina
zaustavila i naterala da se bori. Malo je pisaca koji veruju u Troju i oni tvrde da se nalazila
kod Bunar- bašija. Hektor nikada ne bi mogao da trčeći triput obiđe Bunar- baši. Osim
toga, od ušća Helesponta ima mnogo više od dvanaest kilometara. Tamo sam kopao i ništa
nisam našao.
Sofija, sedeći postrance u sedlu na kobili, upita:
- Možemo li jednog dana da odjašemo do Bunar- bašija? Volela bih da svojim očima
vidim zbog čega to ne može da bude Troja.
Sada su bili u podnožju Hisarlika. Henri okrenu konje prema severozapadu. Jahali
su dolinom kilometar i po, onda prešli preko neke uzvišice, odakle se dolina pružala
prema moru, blago se spuštajući. Uskoro su stigli do Skamandra, veličanstvene reke, čeda
doline, blizu vrha planine Ide, letnjeg boravišta bogova. Henri zaustavi konje i priveza ih
za drvo. Obale su bile obrasle gustim brestovima, žalosnim vrbama i tamarisom, lotosima,
trskom i čempresima. Sofija je odmah prepoznala to mesto.
- Tu je Ahil ubio trojanske mladiće da osveti smrt svog prijatelja Patrokla, i bacio
toliko njihovih tela niz obalu da je leševima zakrčio reku tako da nije mogla da teče do
mora. Tada se bog reke gnevno digao, preplavio obale i isterao Ahila velikim vodenim
talasima, skoro ga utopivši. - Onda se odjednom pribra: - Da li zaista postoji bog reke? Da
li je mogao da poplavi ovu dolinu jureći za Ahilom?
- On to radi, svake zime. Videćeš u novembru kako se to događa.
Ponovo su uzjahali konje. Uskoro su se našli na močvarnom zemljištu, gde se osećao
miris mora. Trava s purpurnim cvetovima bila je visoka konju do trbuha. Sofija je skupila
noge na sedlu, a dugačku haljinu zadigla iznad kolena da je ne pokvasi. Stigli su do uzvišice
koja je direktno vodila do nekog zaklonjenog peščanog spruda u obliku polumeseca,
poslednje uvale Dardanela, kroz koju je voda u more jurila brzinom od oko pet kilometara
na sat. Tu su Skamandar i Simoent zajedno uticali u Egejsko more. U blizini se nalazilo
selo Kumkale; preko puta, na poluostrvu Galipolje, stajao je svetionik.
On zaustavi konje i uzviknu:

86
 balkandownload.org

- Evo nas, napokon, u desetogodišnjem grčkom logoru. Tu su Ahajci sagradili

odbrambeni zid kad su Trojanci probili njihove redove. Ahajci su takođe iskopali jarak, u
koji su zaboli zašiljena stabla, preširok da bi trojanski konji mogli da ga preskoče. Ipak je
nekoliko Trojanaca probilo zid, prešlo jarak i zapalilo jednu ahajsku lađu.
Sofija je znala tu pripovetku, ali nije želela da pokvari Henrijevu radost da joj je on
ispriča.
- Pre nego što su zid i jarak bili završeni, Trojanci su prevladali u teškoj borbi. Kad
je pala noć, utaborili su se u ravnici, uvereni da će na juriš zauzeti odbrambene položaje
neprijatelja i naterati ih u more. Agamemnon i njegovo veće bili su u strahu. Pred
sakupljenim većem Agamemnon je priznao odgovornost za svađu s Ahilom, kojom je
protraćen napor Ahajaca. Kad je Agamemnon pobedio Hrisa, zarobio je Hriseidu,
sveštenikovu lepu kćerku. Kad je otac došao da je oslobodi, Agamemnon je tako grubo
postupio s njim da je sveštenik zamolio Apolona da pošalje kugu na ahajsku vojsku. Posle
devet dana Agamemnon je bio prisiljen da vrati Hriseidu njenom ocu, ali je umesto nje od
Ahila oteo divnu mladu devojku Briseidu, koju je Ahil zarobio u jednom gradu blizu Troje
i koja je postala njegova prisna ljubavnica. Ahil se zakleo da se više neće boriti.
Odisej i Ajant bili su odabrani za pomiritelje. U Agamemnonovo ime trebalo je da
ponude „sedam tronoga još nežeženih i deset zlatnih talenata, dvadeset sjajnih kotala i
dvanaest konja debelih, obduljaša, što obdulje stekoše trkom... sedam ću dati mu žena, u
poslima divnima veštim, Lezbijanaka, a ja ih izabrah, kada je sam on uređeni osvojio Lezb;
lepotom su one u ženskom rodu prve, a ja ću mu dat ih, i s njima oteta poći će još
Briseida...“
- Ilijadu ponekad nazivaju Ahilov gnev - promrmlja Sofija, ležeći na pesku pored
muža u zavetrini obale. - Jesam li ja beznadna romantičarka kad mi je milo što se sadržaj
prvog i najlepšeg romana koji je ikada napisan odnosi na ljubav između muškarca i žene?
- Mi smo oboje romantičari - reče tiho Henri. - Romantika oblikuje svet. Realisti se
zadovolje kad napune stomak.
Projahali su kroz ribarsko selo Kumkale, pronašli volovski put koji je vodio do
glavnog druma prema unutrašnjosti i izlazio nedaleko od Renkoija, gde su juče svratili na
kafu. Renkoi je bilo prilično veliko selo, a tri i po hiljade Grka koji su u njemu živeli učinili
su ga gotovo sasvim grčkim, kao što j e Čiplak bio turski. Henri je odlučio da tu iznajmi
kopače, a ne u Čiplaku, jer će moći da dobije mnogo više radnika, ali i zato što je njegov
grčki bio mnogo bolji od turskog.
- Kome ćemo se ovde u Renkoiju obratiti za radnu snagu? - upita Sofija.
- U svakom selu postoji starešina, uglavnom neko od starijih, koji ima najveći komad
zemlje ili najbolju zemlju i kuću koja je porodično nasledstvo. Neće biti teško pronaći ga,
jer je retko kada udaljen više od metra od svakog razgovora.
Posle pohoda Aleksandra Velikog, koji je započeo 334. godine pre naše ere, zapadna
obala Male Azije postala je sasvim grčka. Sada je to bila zajednička kulturna oblast, s malo
ili nimalo mešovitih brakova i neznatnim ekonomskim razlikama. Tokom XIX veka opet
je došlo do velikog preseljenja s kopna i grčkih ostrva na plodniju zemlju Male Azije. Po
običajima i moralu sasvim grčke, te porodice bile su poznate kao turkofoni. Smirnu,
najveću, najnapredniju luku, oko trista kilometara južnije, naseljavalo je devetnaest
hiljada Grka i samo dve hiljade Turaka.
Budući da nije bilo škole u kojoj bi deca učila turski, niti bolnice, vladine zgrade,
lekara, bolničarke ili učitelja, Grci su bili veoma izolovani. Njihov život bio je primitivan
kao u biblijsko doba; ono nekoliko njihovih životinja spavalo je u kući po hladnom

87
 balkandownload.org

vremenu. Muškarci su uzgajali samo onoliko njih koliko je bilo potrebno da prehrane
porodicu. Svako je imao po komad zemlje na kojoj je sadio duvan i brinuo se o njemu s
mnogo ljubavi. Imali su malo odeće; haljina u kojoj bi se devojka udala trajala je celog
života. Muškarci su godinama nosili iste pantalone i kaput, cipele su krpili kožom kad bi
se pojavile rupe. Gotov novac bio je doslovno nepoznat. Ako bi se ukazala potreba, otac, a
često i majka, poorali bi dodatni komad zemlje ralom od račvaste grane s volovskom
zapregom, pa bi kasnije na magarcu krenuli u Čanakale na vašar petkom, gde bi svoj
proizvod zamenili za komad platna ili posudu za kuvanje.
Bilo je dovoljno da Henri samo zastane i progovori s prvim čovekom koga su sreli na
putu. Starešina je odmah znao da su u njegovom selu stranci. Došao je brzo, kao da ga je
gromoglasno zvono pozvalo na uzbunu.
Nije bio star, ali je bio u godinama. Po upalim obrazima i temenu glave rasla mu je
oštra seda dlaka, a po očima se videlo da je prehlađen. Odelo mu je izgledalo kao da je u
njemu proživeo isto toliko vremena koliko i u svojoj koži. Nekoliko preostalih krnjavih
zuba potamnelo je od pušenja lule celog života. No, opazi Sofija, nakloni se pristojno, kao
neki plemić. Oni sjahaše.
- Gospodin traži nešto? - upita starešina visokim, hrapavim glasom.
- Potrebni su mi radnici za kopanje.
- Uvaženi gospodine, sezona je završena, polja leže na ugaru6. Nema šta da se kopa
do proleća.
Krenuli su nekoliko koraka dalje do male kafanice, gde je oko jednog usamljenog
stola s malim, odavno ispražnjenim šoljicama ispred sebe sedela grupa meštana, kartajući
se starim i istrošenim kartama. Oni ustadoše da slušaju.
- Ja ne želim da sejem. Želim da otkopavam.
- Šta gospodin želi da otkopava?
- Jedno brdo. Hisarlik.
- Ah, tvrđavu. Ali sada tamo nema nikakve tvrđave. Samo ovaca i koza.
Da je niko iz većeg kruga znatiželjnika ne bi čuo, Sofija tiho reče:
- Ovi seljaci su isti kao oni Grci u Atici. Bolje nemoj da im govoriš koji su tvoji ciljevi.
To bi moglo da ih zbuni i uplaši. Predloži im dnevnicu i ljudi će prihvatiti.
Henri klimnu glavom. Rukom pozva i dalje opreznu grupu bliže sebi i reče:
- Svaki radnik će primiti devet pijastera dnevno. Radićemo od pola šest ujutro do
pola šest uveče. Pola sata pauza za doručak u devet sati, sat i po posle podne za ručak ili
pušenje. Nije vam potreban alat, imam svoj. Koliko ljudi može da dođe?
Starešina skide iznošenu kapu, počeša dlačice na lobanji crnim i ispucalim noktima.
Seljaci su govorili očima, ali glasno ne rekoše ništa.
- Zašto ćute? - upita Henri Sofiju. - Devet pijastera je više nego što su ikad zarađivali.
- Možda je upravo to razlog. Grčki seljaci sumnjaju u strance. Izgledaju im strani u
evropskoj odeći, a posebno ti u tom poslovnom odelu, s prslukom i kravatom. Mogu li ja
da pokušam? Moram da govorim narodnim, seljačkim jezikom.
Ljudi su bili manje zbunjeni kad su čuli Sofijin grčki jezik. Osmorica su pristala da
se pojave na Hisarliku u ranu zoru.
- Potrebno mi je još ljudi - nije popuštao Henri.
- Koliko još? - upita starešina.
- Možda pedeset, sedamdeset, zavisi od toga kako će napredovati posao.

6 Njiva uzorana odmah posle ubiranja letine radi poboljšanja prinosa naredne setve.

88
 balkandownload.org

- Osam za početak - izjavi starešina. - Kod mene morate da ostavite polovinu

dnevnica. Drugu možete da platite kad se završi posao.
Henri izvadi novčanik, izvuče dogovoreni broj pijastera iz odeljka za turski novac i
pruži ga starešini.
- Ako se ljudi vrate zadovoljni sutra uveče, imaćete u sredu još radnika.
Sofija mu zahvali ljubaznim pozdravom s Krita. Svi su se osmehivali i rukovali, osim
jednog čoveka snažne građe, za glavu višeg od drugova. Imao je mrk pogled, a dugački
brkovi padali su mu do ispod brade. Sofija zadrhta.
- Nadam se da on nije jedan od osmorice koji će sutra doći.
Kad su polazili nazad u Čiplak, Henri pruži ruku prema kobili i uze Sofiju za ruku.
- Hvala ti na pomoći, mala moja. Zašto me ne učiš grčki narodni jezik? Očigledno je
da mi treba. A ja ću tebe zauzvrat naučiti turski.

3.

Henri ju je probudio u mrkli mrak drmajući je za rame.

- Šta je? Nešto nije u redu?
- Sve je u redu. Konji su nam osedlani. Idemo da plivamo u Helespontu.
- Henri! Pa sigurno je ponoć.
- Četiri ujutru. Možemo da posmatramo izlazak sunca dok budemo plivali. Prijaće
ti.
- San će mi više prijati.
- Sizigaki mou, moja mala ženice, znaš kako kažu tvoji zemljaci: trideset kupanja u
moru svake godine zaštitiće te od prehlade. Šezdeset kupanja, i nikad ništa nećeš dobiti.
- Nikad ništa nisam dobila u životu... osim od tebe. A to je Andromaha. Idi plivaj, a
mene pusti na miru.
- Probaj samo jednom.
Napola spavajući, drmusala se na konju do ušća Skamandra, gde se slatka voda
mešala sa slanom iz Egejskog mora. Henri se svukao, živahno otplivao u moru oko sto
metara, osvetljen svetlošću zore. Sofija je stajala u kupaćem kostimu do članaka, s
dugačkim rukavima, drhteći dok je ulazila u vodu. Ništa nije pomagalo, morala je da se
pokvasi. Ušla je u vodu do kolena, sela, poprskala hladnom vodom grudi i ramena. Kad je
obavila tu dužnost, izašla je što je brže mogla, umotala se u peškir koji ju je zaklonio poput
šatora, drhteći navukla rublje, toplu haljinu i šal. Henri je plivao pola sata, dugim, ljupkim
zamasima, tako daleko da mu je jedva videla glavu iznad blagih talasa. Ali kad je izašao i
izbrisao se grubim peškirom, videla je da blista od zdravlja.
- Nije ni čudo što se ne prehladiš - promrmlja ona. - Sigurno ti je krv u žilama ledena.
Osmorica radnika stigla su u pola šest, jašući na magarcima. Putovali su dva sata.
Njihove porodice bile su s obližnjih grčkih ostrva Samotrake, Lemnosa i Lezbosa, i još su
izgledali kao grčki ostrvljani; nosili su vrake, velike i široke pantalone čvrsto stisnute na
sredini noge, ispod njih kratke ravne gaće, bele čarape, kratke široke prsluke, širok pojas
oko struka i malu kapu na glavi. Samo su cipele pokazivale turski uticaj, jer im je vrh bio
okrenut nagore.
Sofija je bila razočarana kad je videla da je ogromni čovek s velikim brkovima među
njima. Odlučila je da ga se kloni.

89
 balkandownload.org

Godinu dana ranije, kad je nakon nekoliko dana iskopavanja otkrio kameni zid
debeo oko metar i po, Henri je kopao u dnu severoistočnog dela brežuljka. Razgledajući
geografske osobine brežuljka juče ujutru, dok je jahao sa Sofijom, rekao joj je da je
pogrešio. Ovoga puta kopaće bliže severozapadnom delu brežuljka, gde je tlo najstrmije i
gde je bilo nagomilano najviše šuta, bilo bačenog, bilo nanetog prirodnim silama tokom
hiljada godina.
- Henri, sigurno postoji desetak lakših obronaka.
- Ovde se brežuljak diže do najveće visine. Po njegovom dominantnom položaju i
prirodnim utvrđenjima mogao bi da bude pogodan za akropolu grada, a tu bi mogla da
bude i kraljevska palata, najviši stražarski toranj i najsnažniji zidovi tvrđave koja ju je
okruživala.
Sofija, proučavajući jednu Henrijevu grubu mapu Hisarlika, reče:
- Molim te, objasni. Znam da su se bitke i pojedinačne borbe vodile u trouglu koji
čine podnožje Hisarlika, koje je ovde prikazano kao da se nalazi sedam i po metara iznad
morske površine, i Skamandar i Simoent. Ali zašto su se borbe vodile na severnoj strani,
tamo gde se diže najstrmiji obronak... - ona se zagleda u papir - pod uglom od četrdeset
pet stepeni, ispod najmasivnijeg utvrđenja? Prilaz istoku je prilično ravan, a na južnoj
strani uspon je blag. Zašto su Ahajci uvek napadali severnu stranu, kad su imali malo
izgleda da se popnu na bedeme?
Henri malo razmisli pre nego što odgovori:
- Za vreme vladavine trojanskih kraljeva, od Dardana do Prijama, oni su stvorili
moćnu grupu saveznika. Homer navodi mnoga plemena, a među njima i Mišane, Tračane,
Frigijce i Amazonke, koje su bile strašni borci. Pojedini ratnici tih saveznika borili su se
ponekad u bojnim kolima ili prsa u prsa protiv Ahajaca. Ali njihov zadatak bio je
uglavnom da od osvajačke vojske zaštite lakše prilaze: Skejska i druga vrata i svu zemlju
na istoj visini na jugu. Osim toga, Ahajci nikad nisu hteli da se njihove lađe i logori nađu
izvan domašaja pogleda da bi uvek mogli brzo da se vrate i uzmu još oružja, bojnih kola,
bojne opreme, hrane.
Bilo je vreme za iskopavanje.
Oprema koju su poneli sa sobom sastojala se od osam kolica, pet pijuka, nekoliko
drvenih lopata, pedeset dve gusto ispletene slamnate korpe. Henri je tvrdio da ne vredi
da se kopa u podnožju, jer je Homerova Troja bila tvrđava sagrađena na vrhu prirodnog
brda, pa je odmah poveo ljude uz obronak visok dvanaest metara. Ta severna strana bila
je zarasla u gusto žbunje, uglavnom trnovito, i staro drveće, pa su napravili usku stazu
posekavši šipražje noževima koje su nosili za pojasom. Sofija je išla poslednja, lagano, jer
je trnje izvlačilo končiće iz njene vunene haljine.
Na mestu gde je želeo da počne, osamnaest metara ispod vrha prvog platoa, Henri
je naredio četvorici ljudi s pijucima, onima koje je smatrao najsnažnijima, uključujući i
gorostasa, da otkopaju plitak rov oko pet metara širok. Dva čoveka su lopatama bacala
zemlju u korpe koje su druga dvojica odnosila i bacala nizbrdo. Henri je zabo u zemlju
kočeve na udaljenosti od četiri metra i sam je odmotavao konopac koji je nosio da njime
označi najnižu liniju iskopavanja. Onda je poslao svu osmoricu radnika na brdo, da usput
očiste gusto lisnato rastinje, zabijajući kočeve paralelno s ona dva koja je sam zabio.
Potom je odmotao konopac uz padinu obavijajući kočiće.
Sofija je zapisivala koliko je vremena potrebno za svaki posao, i nacrtala je kartu
severnog obronka, pokazujući tačno gde su i koliko daleko uzbrdo iskopali rov. Henri ju
je zamolio i da vodi dnevnik o materijalu koji su iskopavali.

90
 balkandownload.org

- Misliš bez obzira na to da li je šut ili čvrsta stena?

- Da. Verovatno ni nećemo naći ništa drugo osim šuta dok ne stignemo duboko u
brdo.
- Šta misliš, koliko ćemo morati da kopamo dok ne dođemo do zemlje na kojoj je
sagrađena prvobitna Troja? - upita ona.
- To zavisi od toga koliko je debeo sloj šuta. Počeli smo dvanaest metara uzbrdo s
rovom od četiri metra širine i tako ćemo nastaviti do vrha. Kako se budemo kretali uzbrdo,
produbićemo rov od tri do četiri i po metra. Mislim da ćemo biti na čvrstom tlu kad
iskopamo u dubinu oko devet metara.
- Stresem se kad na to pomislim!
- Čekaj da stignemo tamo - progunđa on.
Grdosija, koji je nosio fes sa crnom kićankom, držao se podalje. Bio je, Sofija je
morala da prizna, strašan s pijukom, kojim je rukovao kao igračkom. Kad bi tokom posla
morao da prođe pored nje, ne samo da je saginjao glavu nego je i zatvarao oči.
Kad su prekinuli rad zbog ručka u jedanaest sati, seljaci su odabrali mesto na blagom
suncu da tamo pojedu ručak, popuše i odspavaju. Henri i Sofija su odabrali jedno ravno
mesto sa strane, prostrli nepromočivo platno koje je Henri kupio u Carigradu, i počeli da
jedu ono što im je gospođa Dramali dala da ponesu. Sofija nije mogla da jede meso, za
koje joj se činilo da je kozje. Sakrila je to od Henrija, ali je uskoro i on odustao.
- Jeo sam u Kini, Japanu, Egiptu, Mesopotamiji, Indiji i na Javi. Sve, od pečenih
mrava do ribljih očiju; ali ovako nešto još nisam probao. Šta misliš, šta je to?
- Bolje da ne znaš. Skloni to. Ovde imam nešto što sam nabavila u Čanakaleu; nećeš
se zasititi, ali te neće ni boleti želudac.
Izvadila je paket u kojem je imala masline, masni sir, usoljene sardine, suve smokve.
Tome je dodala svež paradajz koji je dan ranije kupila u Renkoiju, i malo majčinog kolača,
koji je donela iz Atine.
- Prava gozba! - uzviknu Henri. - Mogu li uvek da se oslonim na tebe da ćeš izvesti
čaroliju?
Odjednom se gorostas nagnu nad njima kao brdska stena. Skide fes, duboko se
pokloni i progovori snebivljivo:
- Gospodaru, doulos sas, vaš sam rob. Ime Janakis. Sutra imate trideset pet radnika.
Ko će ih zapisivati u knjigu? Svakog dana morate da platite u gotovom. Ja pišem i čitam,
turski i grčki. Znam račun. Vi mene imenujte unajmljivačem i blagajnikom?
Henri je bio iznenađen, ali mu se svidela čudna kombinacija Janakisovog divljeg
izgleda i blagog ponašanja, pa upita:
- Kako predlažeš da postaviš sistem?
- Vi mi dajte beležnicu. Ja ću napisati ime svakog čoveka. Napisaću i datum. Ljudi
dođu na posao, ja stavim znak iza njihovog imena. Kažem vam ukupan broj ljudi na brdu.
Zalazi sunce, vi meni date broj ljudi puta devet pijastera. Kad isplatim čoveka, stavim znak
pored njegovog imena. Tako smo plaćali u Carigradu kad sam radio u brodogradilištu.
Sofija reče:
- Knjigovođa i blagajnik zajedno. Henri, to će nas osloboditi mnogih detalja.
Janakis se uspravi u svojoj punoj visini, isprsi gorostasna ramena, zagladi
mongolske brkove nagore, pa reče:
- Ja takođe i kuvam!
Janakis nije imao pojma šta Šlimanovi rade na tom brdu, ali ih, za razliku od drugih
meštana, nije smatrao palavos, suludima.

91
 balkandownload.org

Idućeg jutra Janakis je stigao u pet i trideset s grupom od trideset pet seljaka, koji
su bili uvereni da ima posla na Hisarliku i da će biti isplaćeni u gotovom pred zalazak
sunca. Sofija je ponela beležnicu s linijama, pero i mastilo. Uzevši ih, Janakis se duboko
nakloni, držeći u ruci crveni fes, promrmlja doulos sas, pa zapisa imena ljudi koji su došli
s njim. Nekoliko minuta kasnije mahao je pijukom i kopao tako da je mekani šut leteo, a
on se kretao uzbrdo sa živahnošću brdskog jarca. Ispred njega su išli njegovi zemljaci,
čisteći grmlje i obarajući drveće.
Henri je želeo da kopa samo pola metra duboko, dok nije iskopao rov dugačak
dvadeset sedam metara do zaravni brežuljka. Kad se približio prostoru gde je smatrao da
se nalaze trojanska utvrđenja, on reče:
- Ovde ćemo početi da kopamo dublje.
Glavna teškoća bila je u tome što osam kolica i nekoliko pijuka i drvenih lopata nije
bilo dovoljno za trideset pet ljudi koji su se peli po brdu. Odredio je petnaest seljaka da
odnose šut u korpama, ali su oni hodali sporo i teško, jer je obronak duž rova s obe strane
bio prepun grmlja, trnja, velikog kamenja i drveća s povijenim granama.
- Zar ne bi išlo brže da očistimo šikaru s obe strane?
- Ne, jer kad se jednom spustimo dva metra, biće teško dizati konopcima sve korpe
na površinu. Bolje je koristiti kolica na kosom bočnom useku, a ljudi neka bacaju zemlju
nizbrdo na kraju tog useka.
Jorgos Sarkis pojavio se u devet sati, za vreme doručka. U Čiplaku je prošle noći
očigledno našao krevet, ali ne i dovoljno sna. Bio je malog rasta, blede kože i tamnih očiju,
koje kao da su progutale njegovo mršavo lice. Nosio je beležnicu sličnu onoj koju je imao
Janakis i u nju je zapisivao Šlimanove dnevne nalaze, kako bi osigurao da Otomanski
muzej dobije polovinu. Henri reče:
- Sigurno je nesrećan što je izbačen iz svog udobnog života u Čanakaleu i prognan u
usamljeno selo.
- Izraz njegovog lica zaista je divan. On govori: „Šta radi ovde jedan Armejac, turski
službenik, dok nadgleda nemačko- ruskog Amerikanca i Grkinju, koji su se upustili u
ludost koja neće doneti ništa.“
Budući da još ništa nisu pronašli, Sarkis nije bio na straži, već je lutao besciljno,
pomisli Sofija, uveren da čovek koji se kreće bolje koristi vreme nego ako mirno stoji.
Pogledavši na debeli zlatni sat u Henrijevom prsluku, Sofija je izračunala da se iz obilaska
vraćao u rov svakih pola sata.
- Mislim da s njim nećemo imati mnogo muke - poveri ona mužu. - On ni na šta
drugo ne misli osim što se moli za jaku kišu koja bi nas naterala da prekinemo da radimo.
- Ne vidim zašto mi je potreban stražar. Sve što očekujem da ću naći jesu kamena
palata, hram, stražarski toranj, zidovi utvrđenja. Velikog vezira sigurno neće zanimati da
te ogromne komade kamenja odvuče u Carigrad.
- Nadam se da neće! - reče Sofija ozbiljno se osmehnuvši. - Prema tvom fermanu, ti
bi morao da platiš troškove prenosa odavde do muzeja.
- Kakav sam ja idiot! Preveo sam ti tu rečenicu, ali je uopšte nisam zapamtio.
- U svakom slučaju, rekao si mi da se kameni zidovi ostavljaju in situ, tamo gde su
nadeni.
Bilo j e kasno poslepodne kad se pojavio prvi nalaz. Sofija je stajala na gornjem kraju
useka kad je ugledala blesak metala u drvenoj lopati zemlje, koju je jedan radnik upravo
hteo da baci u obližnju punu korpu. Srce joj je snažno zalupalo; pustila je radnika da
podigne korpu s dna rova, a onda, dok su se ostali nosači s korpama na ramenima probijali

92
 balkandownload.org

preko strmoga brda, pređe prstima kroz gornji sloj šuta. Izvadi nekoliko novčića
oblepljenih zemljom, ali se videlo dovoljno metala da bi zaključila da su novčići od bronze
ili bakra.
- Naše prvo blago! - uzviknu ona. Bila je ushićena od radosti i ponosa...
Henri je stajao na sredini rova dajući kopačima uputstva da kopaju dublje, metar,
metar i po, dva metra, i da tako duboko nastave uzbrdo. Kad je spazio njen signal, došao
je do sivog nepromočivog platna na malom uzvišenju. Sofija je izgledala kao da će se
onesvestiti.
- Šta je, Sofidion? Izgledaš kao da si upravo otkrila Troju.
- Imam svoj prvi arheološki nalaz. Osećam se kao kad sam primila diplomu u
Arsakeionu.
Ona mu spusti novčiće u ruku. On opipa jedan, dva, ovlaži krpu u vodi iz limenke i
obrisa novčiće. Na prvom je bio lik Atine s kalpakom s tri čelenke; zatim diže u ruci
okruglu bronzanu sliku vučice koja doji Romula i Rema; na trećem je bio Apolon u
dugačkoj haljini s lirom u jednoj ruci; na četvrtom je bio lik Hektora s mačem u jednoj
ruci i kopljem u drugoj.
Sofija je videla slične novčiće u muzejima u Napulju, Rimu i biblioteci u Atini kad ju
je Henri terao da satima stoji pred numizmatičkom vitrinom, podučavajući je iz kog doba
potiču i iz kog kraja, da li su izliveni ili iskovani. Njene umorne noge nisu uvek cenile
muževljevu detaljnu poduku, ali mu je sada bila zahvalna.
- Henri, dva novčića prepoznajem. Ovaj Apolon dolazi iz Novog Ilijuma, zar ne? Iz
jednog od grčkih gradova koji je postojao otprilike u vreme Isusa, tačno na ovom brdu?
- Tačno. Ovaj novčić s Atinom takođe je grčki, rekao bih iz Aleksandrijske Troje,
grada koji je Antigon, vojskovođa Aleksandra Velikog, sagradio oko sto deset kilometara
južno odavde.
- Kako je ovaj novčić s Romulom i Remom stigao ovamo?
- Lako. Rimljani su osnovali grad Sigeum, onaj koji sam ti pokazao na rtu, na drugoj
strani Troade. Kada bi zauzeli neku drugu oblast sveta, oni su uvek sa sobom nosili novac
ili barem kalupe.
- Kad otkrijemo novčiće iz Troje, možemo li nekako znati koliko su vredni?
- Zapravo, ne. Homer piše da su Trojanci i Ahajci trgovali razmenom. Na primer, za
mladu devojku davali su četiri vola.
Sofija se namršti.
- Znamo da su Ahajci imali zlatne poluge...
- To nije sve. Kad je Ahil ponudio nagrade u atletskom takmičenju povodom sahrane
njegovog prijatelja Patrokla, za konjske trke dobijao se zlatni tronožac, za trčanje srebrni
pehar, a za pobeđene boksere pehar s dve drške, verovatno zlatni, za strelce crno gvožđe:
deset jednostrukih i deset dvostrukih sekira. Što se tiče Trojanaca, oni su bili bogati;
zarobljeni Adrast hvata Menelaja za kolena i viče: „Vodi me živog, ti sine Atreja, i primi
vrednu otkupninu; blaga mnoga leže pohranjena u palazi mog bogatog oca, bronza i zlato
i gvožđe kovano s mukom.“ Na kraju Ilijade, pre nego što je krenuo da ponudi otkupninu
za Hektorovo telo, „Prijam sam u komoru siđe usvođenu, koja je bila od drva kedrovoga,
visoka, blistavila puna...“
- Henri, mogu li da zadržim ove novčiće? Prvi su mi. Sarkisu možemo dati
odgovarajući broj od onih koje ćemo kasnije naći.
- Naravno. Ali moraš da zapišeš tačno mesto i dubinu na kojoj su nađeni, a onda ih
stavi u jedan omot i napiši datum.

93
 balkandownload.org

Henri je Janakisu dao pojas za novac, koji je kupio u Carigradu. Svako poslepodne
davao bi mu dovoljno gotovog novca da isplati ljude. Posle nekoliko dana Janakis dođe
kod Henrija i reče:
- Doulos sas. Sutra dolazi još ljudi. Koliko da ih dovedem?
- Onoliko dobrih radnika koliko možeš, Janakise. Recimo do osamdeset. Najviše
teškoća nam zadaje sklanjanje tog smeća.
Te večeri Sofija reče:
- Nekoliko večeri proveravala sam pojas za novac s knjigom. Slaže se u pijaster. Sinoć
je odneo svu našu posteljinu u velikoj korpi na glavi da je operu njegovi u Renkoiju.
- To se retko nalazi - složi se Henri. - Sutra ću mu povećati platu na trideset pijastera
dnevno. Postaće renkoijski Krez. U isto vreme unaprediću ga u nadzornika iskopavanja.
Janakis je odbio da bude nadzornik.
- Gospodaru, ja nikad ne naređujem. Kome? Roditeljima? Braći? Sestrama?
Prijateljima? Čoveku s kojim radim? Nemoguće. Nikad nisam imao ženu ni decu, pa nikad
nisam naučio da teram ljude da rade ono što ja hoću.
Henri je i dalje ustajao u četiri sata i jahao do mora na jutarnje plivanje, ali Sofija ga
je držala za reč da je neće buditi. Pobrinula se da ga u pet sati kad se vrati uvek čekaju
spremna kafa i četiri zrna kinina. Takođe, spremala je mali paket hrane za ručak u
jedanaest sati.
Posle posla kupala se stojeći u najvećem lavoru koji je mogla da pronađe u Atini, u
njihovoj drugoj sobi na spratu, koju su pretvorili u radnu sobu. U sobi se nalazio grub
pisaći sto i polica za knjige, koju je Henri napravio od dasaka postavljenih preko nepečene
opeke iz Čiplaka. Tu su do ponoći pisali pisma, izveštaje o dnevnom radu i napretku koji
su ostvarili, beležeći tačan broj radnika koji su kopali i iznos u pijastrima koji je isplaćen.
Svake noći Sofija bi kapnula po nekoliko kapi kolonjske vode na svoj i Henrijev
jastuk da ublaži smrad životinjskog izmeta iz dvorišta ispod njihovog prozora. Bio je to
deo njenog rituala mazanja obe strane dušeka žućkastim petrolejom, a zatim zelenim
farmaceutskim alkoholom, da ubije ili otera stenice koje bi se nakupile tokom dana. Zatim
bi pričekala da sve to izvetri, pre nego što bi stavila čiste čaršave i pokrivače na krevet.
Od onoga što je kuvala gospođa Dramali, malo šta su mogli da pojedu. Dramalijeva
kuhinja, sa zemljanim podom i otvorenim ognjištem, bila je sasvim čista, ali godinama
gomilan životinjski smrad nije dopuštao Sofiji da bilo šta proguta za porodičnim stolom.
Večerali su u svojoj radnoj sobi. Ni u selu nije bilo ničeg osim male prodavnice u kojoj je
moglo da se nabavi malo namirnica koje bi mogli da jedu. Sofija je živela na svežem voću,
paradajzu, siru i hlebu koji je Janakis donosio na iskopavanja svakog dana u podne.
Povremeno bi našao neko pile ili jagnje. To bi onda ispekao u Dramalijevoj peći u dvorištu
i još toplo doneo Šlimanovima za ručak. Te retke prilike postale su praznični dani.
Sofija je smršala i ponovo dobila stas kakav je imala pre nego što je rodila
Andromahu. Henri je održavao svoj koščati i mišičavi izgled.
„Snagu za osamnaestočasovni rad ne crpi iz trave“, zaključi ona, „već ga goni
duševno uzbuđenje.“
Kad su iskopali rov dubok skoro dva metra, Henri je primetio sledeći nalaz: rimski
bunar prekriven velikim kamenom.
- Kako znaš kom razdoblju pripada? - upita Sofija.
- Po cementu koji spaja kamenje. Ali nećemo se zadržavati oko njegovog čišćenja.
Napredovali su u iskopavanju rova, oprezno tražeći u padinama brega, penjući se
istovremeno prema vrhu. Janakis je svakog dana dovodio nove ljude, dok se broj nije

94
 balkandownload.org

popeo na osamdeset, pa je brežuljak počeo da liči na golemi mravinjak. Nije bilo dovoljno
alata za sve ljude.
Krajem prve nedelje Henri glasno pozva Sofiju. Naišao je na ruševine zgrada
napravljenih od rukom tesanog kamena, s cementom i bez njega. Osećao se pobedonosno.
Nadao se da je to možda ruševina Atininog hrama; ako jeste, onda ispod njega možda leži
neki trojanski hram. Kamenje je bilo ogromno.
- To kamenje ćemo morati da podignemo polugom i sklonimo ga - reče on nesrećno.
- Ono nas sprečava da napredujemo.
- Nema nikakvu vrednost?
- Previše je mlado. Baš sam glup što nisam poneo neke gvozdene poluge. Moraćemo
da ih vadimo rukom.
Ljudi su pijucima kopali oko temelja dok nisu potpuno otkrili kamenje. Janakis je
doveo zapregu volova iz Čiplaka. Kamenje su vezali konopcima, pa su onda seljaci vukli i
potezali dok ne bi izvukli kamen iz zemlje. Zatim su skidali konopce i puštali da se
ogromno kamenje skotrlja niz brežuljak u dolinu. Kad bi kamen bio spreman za spuštanje,
zaorila bi se vika; svih osamdeset radnika ostavljalo bi alat i trčalo do mesta gde je kamen
poskakivao putujući niz strmu padinu, a njihovi uzvici i glasno smejanje bili su
gromoglasni kao buka blokova koji su obarali grmlje i drveće pre nego što bi se zaustavili
u Troadi.
Henriju je smetalo to prekidanje posla.
- Čovek bi pomislio da gledaju bitku kojom su Menelaj i Paris hteli da okončaju
Trojanski rat - progunđa on Sofiji.
- Za njih je to isto. - Sofija je takođe uživala u tom prizoru. - Oni u tome isto tako
uživaju kao mi kad posmatramo smenu dvorske straže u Atini.
Henri se suzdržavao dok se taj prizor nije po treći put ponovio, a onda je izbrojao
minute na svom zlatnom satu. Od trenutka kada su vrisnuli pa dok kamen nije prestao da
se kotrlja, a oni se vratili na posao, prošlo je dvanaest minuta. Henri reče odlučno:
- Pomnoži dvanaest s osamdeset i dobićeš skoro hiljadu minuta. To znači šesnaest
sati rada koje gubimo kad god se neki veliki kamen skotrlja niz brežuljak. Nije mi krivo
zbog izgubljenog novca, već zbog izgubljenog vremena. Zaustaviću to ili nećemo stići do
čvrstog tla pre kiša.
Sofija je čiitala. Henri je ozbiljno izrekao naredbu: nikom nije dopušteno da napusti
posao, osim za vreme redovnog odmora ili jela. Ljudi su brzo klimnuli glavom, ali čim bi
kamen počeo da se kotrlja, oni bi odmah pojurili i predstava bi počinjala. Henri je bio
besan, ali je mogao da ih spreči samo ako otpusti sve radnike.

4.

Na prostoru od pet kilometara između Hisarlika, Čiplaka i Egejskog mora bilo je močvara
u kojima su boravili milioni žaba. Vrelo leto isušilo je močvare i krajem septembra žabe
su se raspadale na suncu. Ljudi u tom kraju govorili su da je to uzrokovalo mal- aire,
malariju. Henri je čuo o tome na svojim ranijim putovanjima, pa je kupio dovoljno kinina
u Pharmacie Britannique u Carigradu, da zaštiti sebe i Sofiju dok budu tamo boravili.
Stanovali su u Dramalijevoj kući samo nedelju dana, kad se njegova starija kćerka,

95
 balkandownload.org

sedamnaestogodišnja devojka, razbolela od malarije. Kad su se Henri i Sofija u sumrak

vratili sa iskopavanja, našli su majku kako ih čeka na pragu. Ona se obrati Henriju.
- Kćerka je bolesna. Loš vazduh iz močvare. Možete li pomoći?
- Pokušaću. - Soifiji reče: - Molim te, donesi toplomer i torbicu s lekovima.
Devojka je ležala šćućurena na krevetu u spavaćoj sobi. Sofija joj izmeri
temperaturu; imala je 39°C. Henri reče:
- Daćemo joj šesnaest zrna kinina. Ja sam jednom imao malarijsku groznicu u
Nikaragvi i bio sam na ivici smrti kad mi je jedan nemački lekar, koji je tuda putovao, dao
šezdeset četiri zrna u jednoj dozi. Mene je izlečilo, ali bi za devojku moglo da bude opasno.
Zamolio je za čašu vode; devojka je progutala gorki prašak.
- Ponovićemo dozu ujutru, pa opet sutra uveče, i četvrti put sledećeg jutra.
Kinin se pokazao kao čudotvoran lek protiv malarije. Za nekoliko dana devojka je
ustala. To je bio početak lekarske prakse doktora Šlimana. Svakoga jutra dolazili su po
jedan ili dvojica seljaka iz Čiplaka ili okolnih sela Kumkalea ili Jeni- šehra, i čekali da im
on da lek. Kako u Troadi nije bilo ni lekara, ni bolničarke, ni lekova, Henri i Sofija postali
su njihova bolnica. Svakoga jutra bi zatekli grupu obolelih žena i dece. Henri bi im rekao
da dođu i prime četiri doze. Sofija je vodila dnevnik. Posle četvrte doze kinina bolesnici bi
ozdravili.
- Doktore Šlimane, još niste izgubili nijednog bolesnika.
- Hvala, sestro, ali ponestaje mi kinina. Napiši Pharmacie Britannique da nam hitno
pošalju još.
Ranjeni, povređeni, ljudi s posekotinama, počeli su da dolaze iz svih krajeva Troade.
Pre zalaska sunca Sofija bi spremila lonac kipuće vode, kojom je čistila rane. Henri bi
otvorenu ranu namazao lekovitom mašću, a Sofija previla zavojem. Nijedan od tih
nepoznatih ljudi nije se vraćao da ih obavesti o ishodu lečenja.
- Pitam se da li smo ih ubili ili izlečili? - reče Henri.
Uskoro su seljaci počeli da dovode i bolesne kamile, konje, magarce, ovce.
- Sad sam postao i veterinar! - progunđa Henri. - Kako se leče životinje?
- U našoj medicinskoj torbi imamo tinkturu arnike.
- To mogu da upotrebim za njihove rane ili posekotine, ali nikad nisam čuo da se
arnika daje za lečenje unutrašnjih bolesti, a ti?
- Izleči njihove spoljne bolove, a unutrašnje ostavi Bogu.
- Čak i to je više nego što bi učinili Arapi. Jednom sam video na vašaru kamilu koja
je obilno krvarila iz nosa. Pokazao sam to njenom vlasniku. On me je pogledao rezignirano
i rekao: „To je Alahova volja!“
Janakis ih je izvestio da su mnoge životinje ozdravile.
- Znaš, Sofidion, od svih ljudi koje smo lečili, i vlasnika životinja, nijedan nije došao
da nam zahvali! Čini se da zahvalnost nije jedna od vrlina modernih Trojanaca.
- Budi zadovoljan što te širom Troade smatraju čudotvorcem. To će nam olakšati rad
sledeće godine.
Slučajno su nailazili na medalje, koje su izgledale kao da su izlivene u čast kraljeva
ili careva. Sofija ih je uveče nosila kući, čistila i stavljala u omote s datumima. Kopanje na
većoj dubini svakog je dana iznosilo na videlo razne predmete. Sada su kopali na dubini
većoj od dva metra; rov koji je išao uzbrdo bio je dugačak dvadeset metara kad su počeli
da pronalaze veliki broj okruglih predmeta od terakote, crvenih, žutih, sivih i crnih. Svaki
komad imao je po dve rupice na vrhu i bio je netaknut. Većina je imala žig, nalik na pečat
grnčara. Sofija, koja je bila zadužena za sve sitne predmete koje bi našli, čekala je da Henri

96
 balkandownload.org

zabeleži dubinu i položaj nalaza, pa bi sve predmete odnela na nepromočivo platno.

Jorgos Sarkis ih je video, a budući da ga nisu zanimali, spremno se složio s tim da ih Sofija
nosi kući na čišćenje i razvrstavanje.
Henri joj je u drugoj sobi napravio odvojen sto od dasaka i postavio ga na opeke iz
Čiplaka. Ona je terakote, veličine od osam do deset centimetara, pažljivo prala mekanom
krpom u hladnoj vodi. Kad su počeli da se pojavljuju lepi ukrasi, ona veselo doviknu
Henriju, koji je pisao dnevnik.
- Philtate mou, najdraži moj, evo naših prvih umetničkih dela. Pogledaj ove s
ljupkom pticom; i ovaj s konjem koji se propinje. Ovo su srne, zar ne? A pogledaj ovaj s
lepom mladom devojkom, kako je skromno prekrstila ruke ispred sebe? Koliko su stari?
Henri uze lupu, ugleda žrtvenik s pčelom raširenih krila, bika, labuda, dete. Oni
iznenađeno uskliknuše zbog lepote tih predmeta.
- Jednostavno ne znam čemu su služili. Ali ove dve rupice na vrhu sigurno nešto
znače.
- Možda su to otvori za tanke kožne tračice ili vuneni konac. Za nošenje ili možda za
kačenje na zid, kao što mi kačimo ikone kod kuće.
- Zavetne žrtve, možda, koje su besili u hramovima kao u domovima? Možda. Što se
tiče starosti, ti oblici izrađeni su rukom i previše primitivni da bi bili rimski. Egipćani su
koristili točak još 4000. godine pre naše ere, a sve što su Egipćani znali, Rimljani su
prihvatili...
- Osim kako se prave piramide!
Henri je nagradi osmehom, klimnuvši glavom, pa reče:
- Provuci končić kroz rupice svakog komada i priveži cedulju s datumom, zajedno s
mojom zabeleškom o mestu otkrića.
Posle prvih nedelja rada, kad su već bili četiri metra u rovu, probudila ih je jaka kiša.
Seljaci iz Renkoija neće doći na iskopavanje. Henri i Sofija bih su prisiljeni da ostanu u
svojim sobama. Korisno su iskoristili dan; Henri je pisao detaljan izveštaj o svojim
nalazima Grčkom filološkom društvu u Carigradu, koje se saglasilo da u svom časopisu
štampa sve što im on bude poslao. Sofija je zatvorila svoj dnevnik i pisala kući pisma.
Grci nisu radili nedeljom, niti na grčke verske praznike, a njih je bilo mnogo.
„Čak i kad bih im ponudio hiljadu franaka dnevno“, beležio je u dnevniku, „ma kako
da su siromašni i kako god voleli da rade, nemoguće ih je nagovoriti da rade na praznike,
makar to bio dan nekog najnevažnijeg sveca. ’Svetac će nas ubiti’, njihov je odgovor.“
Janakis je pretražio okolinu i pronašao im dvadeset pet turskih radnika. Henri ih je
nekoliko dana posmatrao, a onda reče Sofiji:
- Rado bih imao još takvih radnika ako je moguće, jer oni mnogo bolje rade od
azijskih Grka, pošteniji su, a rade i nedeljom i na njihove mnogobrojne praznike. Budući
da uvek mogu biti siguran da će oni neumorno raditi, isplatiću turskim radnicima za toliko
veće plate nego grčkim.
Sada se i nedeljama i grčkim praznicima osamdeset Turaka pelo po brežuljku.
Janakis je opet dobro pročešljao okolinu, ovoga puta da kupi ili unajmi sav alat koji je
mogao da pronađe; lopate, pijuke, sekire, dugačke noževe, metalne poluge. Henri je
iznajmio četvora kola s volovskom zapregom da odvoze tone šuta i zemlje, jer je sada rov
bio dubok šest metara i pružao se do vrha brda. Sada više nije mogao pažljivo da nadgleda
nekoliko grupa ljudi koji su radili na raznim udaljenostima.
Jedne noći, završivši laku večeru koja se sastojala od jaja, hleba i čaja i pripremivši
se za spavanje, Henri poče da hoda gore- dole po radnoj sobi, očigledno uznemiren.

97
 balkandownload.org

- Zbog čega si zabrinut, Henri?

- Više ne možemo da čekamo. Moramo da iskopamo bočne kanale, kako bismo mogli
da odnesemo šut iz glavnog rova i izbacimo ga daleko. Moram da nađem nadzornika da
bi se ubrzao rad. Gde da ga tražim? Možda u Čanakaleu?
- Morao bi da odsustvuješ nekoliko dana, a tako je malo vremena preostalo do
zimskih kiša. Zar ne bi bilo bolje da se pomučimo sledećih nekoliko nedelja? Iduće godine
možemo da povedemo iz Atine izučene ljude.
- Da, to je jasno. - Odjednom, on nagnu glavu na stranu, zagleda se u nju, a onda se
nasmeja. - Imamo drugog nadzornika baš tu, u porodici.
- Henri, ne mene!
- Tebe!
- Ti znaš da u ovom kraju sveta žene malo cene. Osim toga, nikad ne bi primali
naredbe od nekoga ko je vršnjakinja njihovih kćerki...
- Ti ćeš već nešto smisliti.
Ona odmahnu glavom, ne verujući.
Henri je odredio kojim će se putevima, pod pravim uglom u odnosu na rov, odvoziti
otpadni materijal u oba pravca. Sutradan, u pet ujutro, obeležio je njihove dimenzije,
odabrao desetoricu radnika za rad u svakom kanalu, a zatim rekao:
- Kirija Šliman će upravljati ovim poslom. Ona tačno zna šta želim, a školovala se u
Arsakeionu u Atini. Želim da njenim rečima ukažete istu važnost kakvu biste ukazali
mojima. Onaj ko to ne bude činio, biće otpušten.
Radnici se zagledaše u njega mrzovoljno. Kad se pročuje da će im komandovati žena,
ta uvreda osramotiće ih ne samo pred ostalim radnicima već i pred svim ljudima iz
Renkoija. Rugaće im se; možda će čak izgubiti i autoritet u porodici, jer su javno
osramoćeni.
Sofija ih je žalila. Ona je znala dosta o muškarcima Grcima i njihovom povlašćenom
položaju. No nije mogla da im dopusti da napuste posao, kao što su poluglasno pretili da
će učiniti. Henriju su bili potrebni. Zaključivši da je bilo kakav posao bolji nego da stoji
na brežuljku kao ukopana, ona dohvati lopatu, duboko je zari i poče da otkopava gornji
sloj zemlje unutar Henrijevih oznaka. Niti ih je pogledala, niti je progovorila sa seljacima.
Zbijeni u grupe, uvijali su duvan koji su gajili u svojim dvorištima.
Sofija je dalje kopala, bacajući jednu za drugom lopate pune šuta nizbrdo. Ubrzo
oseti promenu. Postepeno su ljudi uzimali lopate i počinjali da rade iza nje, ali upola
sporije od onih koji su radili u glavnom rovu.
„U redu je“, pomisli ona, „moraju nekako da se bune. Danas neću ništa da govorim.
Neka se sami umire.“
Te večeri, vrativši se u Čiplak, Henri je bio besan zbog usporenog rada.
- Sutra ujutro ću ih izgrditi.
- Nemoj, Henri, nemoj ništa da im kažeš. Ja sam njihov nadzornik i moram da ih
pridobijem tako da ostanu trajno uz mene. Pusti me da sama smislim kako ću to da
uradim.
Sutradan izjutra bila je srećna kad je videla da su se svi njeni radnici vratili.
Pozdravila je svakog od njih ljubaznim ali službenim „dobro jutro“, na turskom. Ljudi su
i dalje išli polagano, s pijucima i korpama prebačenim preko ramena. Sofija nije dala
nikakav znak. Sat kasnije opazi da se jedan od njih obilno znoji. Ona mu stavi dlan na čelo
i oseti da ima groznicu. Kad je popričala o tome s Henrijem, reče Janakisu:
- Stavi ga na magarca. Odvešće ga kući u Čiplak.

98
 balkandownload.org

Porodica Dramalija nije bila srećna kad je ugledala Janakisa kako uz stepenište nosi
bolesnog čoveka, ali su, kako je Janakis preneo Sofiji, rekli:
- Ne možemo da odbijemo doktora Šlimana i njegovu ženu. Oni su izlečili našu
kćerku.
Janakis je prostro pokrivače po podu u radnoj sobi. Sofija je izmerila šesnaest zrna
kinina i s čašom vode dala ih seljaku. Te noći dala mu je drugu dozu, a treću u zoru. Više
mu nije bilo potrebno ništa, tog poslepodneva se mirno uputio na iskopavanje i vratio kući
s ostalim seljacima.
Idućeg jutra njene dve grupe radnika prihvatile su alat i nastavile posao
uobičajenom brzinom. Štrajk usporenim radom bio je okončan.

Krajem oktobra život u Čiplaku postao je težak. Kiša je počela da pada svaki čas; blatnjavi
seoski putevi pretvorili su se u blatnjave kaljuge duboke do kolena.
Dramalijevo dvorište kroz koje su prolazili da bi došli do ulaznih vrata bilo je
pretrpano domaćim životinjama. Kad bi pao mrak i Šlimanovi se vraćali s posla, događalo
se da upadnu u izmet i đubre, čiji je smrad ispunio njihovu spavaću sobu. Hladnoća i kiša
prodirali su kroz kamene zidove soba, pa je bilo toliko vlažno da se voda cedila niz
pukotine, a zatim, slivajući se na iskrivljeni pod, stvarala barice. Njihova odeća, ma kako
čvrsta, bila je iznošena i kao da se nikad nije sušila. Fizička iscrpljenost sprečavala ih je
da spavaju duže od četiri do pet sati noću.
Uz sva dnevna uzbuđenja, bilo im je svega dosta.
Brzina posla se povećala. Na brežuljku je retko bilo manje od osamdeset Grka i
Turaka. Henri je vešto rukovodio odbacivanjem ogromne mase zemlje. Jedna Sofijina
grupa radnika iskopala je, blizu glavnog rova, prve posude koje su tražili: male zemljane
posude grube ručne izrade, neke nedirnute, neke slomljene. To su očigledno bile
kuhinjske posude. Sofija je umotala nerazbijene posude u grubu vreću da bi ih zaštitila,
obeležila brojevima i upisala mesto na kom su nađene. Slomljeni predmeti bili su
problem: u hrpi krhotina, očigledno iz kuhinje nekadašnje prilično velike kuće, teško je
bilo pronaći komadiće koji bi mogli da se sastave.
- Moraš sve da ih pokupiš - reče Henri. - Očistićemo komadiće i staviti na tvoj radni
sto. Onda ćemo jednostavno početi da upoređujemo deliće i lepićemo delove koji
odgovaraju jedni drugima.
Radili su do posle ponoći, čisteći nerazbijene posude i opisujući ih. Zatim su pažljivo
oprali sve krhotine pre nego što su ih stavili na drvene daske da budu spremne za
sastavljanje.
- Kad ovde bude padala kiša - predloži Henri - ili kad se vratimo u Atinu, nabavićemo
gips da popunimo delove koji nedostaju. Moraćemo sami da kuvamo lepak.
Sofija je bila razočarana, jer na posudama nije bilo nikakvih ukrasa.
- Pravljeno je za upotrebu, a ne za ukras - promrmlja ona. - Bez ukrasa su, kako ćemo
da saznamo iz kog su doba?
- Vrlo primitivnog ako su tako neukrašeni. A još više razočarava što ne mogu da
nađem ostatke hrane na dnu. Isparila je ili se rastopila tokom godina.
- Zar zaista mogu da se nađu posude s hranom koja je dobro očuvana?
- To ćemo saznati na brežuljku.

99
 balkandownload.org

Njihov sledeći nalaz bio je zagonetniji od „zavetnih žrtava“: terakote, tvrde kao
kamen, neke okrugle kao lopta, druge „baš istog oblika kao čigre kojima sam se igrao u
Ankershagenu, gde je moj otac imao parohiju“, primeti Henri.
Bilo ih je u obliku čunjeva, vulkanskog grotla, polulopti prečnika oko dva i po
centimetra, i svaka je imala rupicu u sredini. Sofija je opasala kecelju, zatražila da joj
donesu lonac tople vode iz kuhinje, a tada je ispod korice pronašla, iako samo na jednoj
strani, prekrasne ravne ornamente, koji su se zrakasto simetrično širili iz središnje rupice.
- Zar nije čudno - uzviknu ona dajući tridesetak tih posuda Henriju da ih proveri -
da više nema ptica, životinja i ljudskih figura kakve smo nalazili na samo metar iznad ovih
posuda s ravnim ukrasima? Misliš li da potiču iz neke druge kulture?
Henri je držao u ruci komad na kojem je bio ucrtan krug od svastike, dvostrukih
krstova, koji su se pružali u suprotnom pravcu od kukastog krsta.
- Prepoznajem tu svastiku iz rane indijske umetnosti, ali i iz kineske. Da, sigurno
potiču iz drugog doba. Jedino je pitanje da li iz ranijeg ili kasnijeg? Koju je umetnost čovek
najpre poznavao? Da li ove ravne ukrase, prekrasno napravljene ali ipak jednostavne, ili
pak verne reprodukcije ptica, životinja i ljudi? Kad se vratimo, obe vrste ćemo pokazati
profesorima sa Univerziteta u Atini. Oni će znati.
Na šest metara dubine počeli su da otkopavaju ruševine kuća, očigledno sagrađenih
u slojevima, jedne na drugima. Za Sofiju je to bilo vrlo zanimljivo otkriće; prvi put je
stajala usred jednog grada, ili niza gradova, sagrađenih jedan na drugom, u kojem su se
ljudi rađali, rasli, ženili se, rađali decu, čuvali stada i obrađivali njive tokom mnogih
stoleća. Onda je naišla na nekoliko kičmenih pršljenova neke ogromne životinje ili ribe.
Henri je proučavao strukturu kosti.
- Od kičme morskoga psa često se prave štapovi. To govori da je u davno vreme u
našem Egejskom moru bilo morskih pasa.
- Moraš da paziš kad plivaš.
Nasmejao se.
- Sada nema morskih pasa. Niti ih je bilo u Homerovo vreme, što se toga tiče.
- Kako, pobogu, jedan morski pas ispliva skoro trideset metara iznad morske
površine? Ili je iz onog doba kada je ceo svet bio pod vodom?
- Možda. - Nežno joj se osmehivao dok je stajala duboko u rovu, kose skupljene u
punđu na temenu i povezane turskom feredžom, da ne skuplja prašinu. - Ili su možda
tadašnji stanovnici ogulili meso i skuvali ga na vatri na obali. Meso je uglavnom
neukusno; ali ako su ljudi mnogo gladni... Mogli su kostur da donesu ovamo, pa da od
kostiju prave alat i oruđe, ali je on izgoreo. Pogledaj te kalcifikovane ruševine, nekoliko
naslaga, koje smo otkrili u bočnom zidu rova. Izgleda kao da su na toj dubini sve zgrade
uništene vatrom. Mislim da ćemo pronaći samo nekoliko kamenih Troja, najviše tri ili
četiri. Ostatak je bio sagrađen od drveta, s krovovima od trske i slame. Jedna iskra, i celi
grad izgori do temelja.
Usmerio je njenu pažnju na deo zemljišta, metar dalje.
- Po ovim naslagama pepela izgleda kao da su ljudi čekali da se zgarište ohladi, onda
su došli, poravnali ga, nasuli svežu zemlju i ponovo sagradili grad. Kad se vatra zapalila,
stanovnici su mogli da pokupe hranu, alat, zavetne žrtvenike i odu do Skamandra. To nije
bio veliki udarac, jer su ljudi imali malo šta da izgube. Za nekoliko dana su mogli da
naprave nove posude za kuvanje i spremanje hrane.
Sledećeg dana naišli su na velike hrpe školjki i jednu manju hrpu ljuštura.

100
 balkandownload.org

- Baš kao dobri Grci - promrmlja Sofija, trepćući očima - Trojanci su voleli školjke.
Homer priča da su pekli hleb od pšenice i da su imali mnogo ječma. Moraćemo da čekamo
da pronađemo neku životinjsku kost kako bismo saznali kakvo su meso jeli.
- Iz Ilijade znamo da su pekli jagnjad, volove, guske, junad, osim divljači koju su
lovili - divlje svinje, jeleni, zečevi... Zahvaljujući hrani iz mora i mesu iz šume, naši stari
prijatelji izvrsno su se hranili.

Svaki dan donosio je uzbuđenja i sopstveno blago sa zapanjujuće različitim nalazima.

Daleko uzbrdo, na dubini od samo metar i po, u ruševinama jedne velike zgrade, iskopali
su tri mermerne ploče, od trideset osam do šezdeset pet centimetara dugačke. Na svakoj
se nalazio poveći natpis, isklesan čekićem i dletom. Oprali su ploče vodom iz posude za
piće, a onda ispitali ono što piše. Henri preblede.
- Sofija, koliko sam se samo nadao da ćemo naći pisani jezik! Bilo bi to neprocenjivo
vredno otkriće. Naročito ako je ovo hram!
Sofija je proučavala slova i pogađala pojedinačne reči. Stavi ruku na njegovu s puno
osećaja.
- Plašim se da nije, philtate mou. To nije starogrčki, a verovatno nije iz hrama.
Pogledaj ove pojedinačne reči: savet, građansko pravo, takse, pravo držanja zemlje...
Izgubljena nada natera Henriju suze na oči.
- Da... vidim... onda mora biti gradska kuća ili većnica.
- Eno Sarkisa. On je video ploče. Kaži mu da ćemo ih očistiti i večeras prevesti.
Sarkis se složio da mu sutra ujutro pokažu mermerne ploče. Sofija i Henri su bili
previše uzbuđeni da bi mogli da večeraju, zadovoljili su se svežim voćem i medom. Trebala
im je debela četka. Dugo su trljali da bi očistili natpise na sve tri ploče.
- Ti uzmi najveću, jer si već dešifrovala neke reči - predloži Henri. - Ja ću se osloniti
na ono malo starogrčkog koliko me je Vimpos naučio, pa ću da pročitam dve manje.
Radila je do sat iza ponoći, ali je uspela da dobile približno čitljiv prevod natpisa sa
mermera, teškog sto trideset pet kilograma, koji su dovezli u kuću volovskim kolima, a na
sprat ga je popeo Janakis.

Budući da Diafenes Poleos Temnites, u prisutnosti kralja, nastavlja da bude

ljubazan i dobronameran prema narodu, spremno pružajući usluge svakome
ko mu se obrati, odlučeno je da on, kralj, preporuči Temnitesa veću i ljudima
pod ovim uslovima: da mu za sva vremena poveri ubiranje poreza od naroda,
a daje mu se građansko pravo. Ova prava koja su mu podarena imaju se
zabeležiti na ovoj ploči i obesiti...

Henri je dobio dva grublja prevoda dveju malih ploča; teme su bile slične: davanje
građanskih ili materijalnih prava, posebno istaknutim pojedincima.
Sarkis je čekao kod kuće kad se Henri vratio s plivanja sledećeg jutra. Poveo je gore
mirnog, očito nezainteresovanog nadzornika. Sofija ih je poslužila kafom, a onda je Henri
pročitao, prevedeno na turski, ono što je pisalo na pločama. Sofija je primetila da svim
trima pločama pridaje jednako značenje. Sarkis se zadovoljio dvema manjim pločama,

101
 balkandownload.org

kao što je Henri predložio. Veća i potpunija ostala je u Šlimanovom vlasništvu. Kad je
Sarkis otišao, Sofija reče:
- Jesam li pogrešno razumela ili si prevario gospodina Sarkisa?
Henri se vragolasto osmehnu:
- Možda malo. Ali koliko često neki Amerikanac ima priliku da nadmaši nekog
Aramejca u trgovini?
Prvi Henrijev članak, doslovce prepisan iz njegovog dnevnika, štampao je Časopis
Grčkog filološkog društva u Carigradu. Bio je dobro primljen. Takođe, poslao je izveštaj
za Newspaper of the Debates u Atini. Nadao se da će biti isto tako dobro primljen. Sofija,
češljajući se, reče:
- Ne vidim zašto ne bi. Podneo si izveštaj samo o onome što smo našli, s naučnim
opisima predmeta i mesta gde su iskopani. Nisi se upustio u teorije o Troji...
- Iskazao sam uverenje da se ovde nalazi.
Odlučio je da očisti rimski bunar koji su otkrili. Najlakšeg radnika spustili su unutra
na konopcu. On je kopao, a oni su izvlačili korpe zemlje na površinu. U njima nije bilo
nikakvih zanimljivih predmeta. Henri se nagnu nad bunar i doviknu:
- Šta misliš, koliko je dubok?
- Sve do samog pakla!
- Onda se opaši konopcem i dođi gore. Nismo spremni da otkrivamo i iskopavamo
podzemni svet.
Sutradan je bila nedelja. Grci nisu radili. Janakis objavi da Turci popravljaju korpe.
Henri reče:
- Sofija, ovde smo više od mesec dana, hajde da zaključimo dnevnike do danas. Onda
ćemo se odvesti do kuće Frederika Kalverta, pored Bunarbašija. Rekao je da dođemo bilo
koje nedelje. Na ručak. On će ti objasniti zašto je njegova kuća neosporno smeštena iznad
Troje.
Ona radosno zapljeska rukama.
- Dobro je opet izaći u društvo. Okupaću se i obući najbolju haljinu. Ali najpre bih
želela da još jednom pročitam nekoliko poslednjih pisama od porodice o Andromahi. Kad
čitam pisma, vidim je pred očima, i znam da raste.
Henri pogleda svoju ženu, procenjujući: meka kosa podeljena na sredini, začešljana
iza uva; mršavo, simetrično ovalno lice i odlučna brada; ravan, orlovski nos i pune usne -
sada je tako radosna.
Posle kupanja obukla je vuneni kostim iz dva dela, grimiznu bluzu i dugačak kaput
sa zlatnim dugmadima na prednjem delu.
- Ti si jedna zagonetka, mala Sofidion. U Parizu, usred našeg raskošnog apartmana
i svih zadovoljstava najprofinjenijeg grada na svetu, bila si nesrećna i često bolesna. Ovde,
u najprimitivnijoj okolini koja se može zamisliti, bez ikakve zabave, osim rada, ti si
neuništiva.
Ona mu se veselo osmehnu.
- Pogledaj se! - reče on. - S malo hrane i još manje sna, lepa si kao Afrodita čiji je kip
uradio Praksitel. Plinije ga naziva ne samo Praksitelovim najlepšim kipom nego i
najlepšim kipom na celom svetu. Bio je postavljen na otvoren žrtvenik i mogao je da se
vidi sa sve četiri strane, a Plinije kaže da je sa sve četiri strane bio podjednako za divljenje.
Lucije govori o „osmehu koji je blago poigravao na njenim rastavljenim usnama“ i
„čeznutljivom pogledu očiju s bistrim i veselim izrazom“.
- To je zato što sam srećna, Erikaki.

102
 balkandownload.org

On pocrvene od radosti; tako ga je zvala od milja, „mali Henri“, i tako mu je govorila

samo u trenucima duboke ljubavi.

5.

Bio je svež oktobarski dan, kilometrima okolo sve sama bistrina, prema bregovima i moru,
a visoki slojevi belih snežnih oblaka na planini Idi kretali su se prema severu, dok su se
Sofija i Henri vozili na kolima do glavnog puta, pa skrenuli južno na put od osam
kilometara do Timbrije, dvospratnice koju su Frederik Kalvert i njegova bogata žena
sagradili početkom šezdesetih godina. Frederik Kalvert bio je petnaest godina britanski
konzul u Dardanelima; vlada Njenog veličanstva očigledno ga nije smatrala odgovornim
za izdaju zbog koje je njegov brat Frenk bio osuđen.
Do kuće je vodio dug kolski prilaz oivičen borovima i uzdignutim nasipima sa žutim
cvećem. Konjušar im prihvati konje, a oni se popeše uz nekoliko stepenika do dvokrilnih
zlatnih vrata, gde ih je sačekao sluga. Frederik Kalvert i njegova žena bili su odeveni za
nedeljni ručak isto onako svečano kao da su se upravo vratili s mise u Kanterberijskoj
katedrali. Frederik je bio stariji od Frenka, i snažniji, s crvenim podbulim obrazima,
dugim zaliscima i bledoplavim očima. Žena mu je bila još starija, sede kose, u engleskoj
šarenoj svilenoj haljini. Srdačno su primili Šlimanove, pozvali ih gore na balkon sa
gvozdenom ogradom, gde su pijuckali aperitiv i gledali na maslinjake, koje je gospođa
Kalvert zasadila na plodnoj zemlji, i na romanske svodove, koje je sagradila da bi služili
kao rezervoar za hvatanje planinske vode.
Poslužili su ih pravim britanskim ručkom u trpezariji obloženoj drvenim pločama:
supom od ječma, odličnim goveđim mesom s roštilja, jorkširskim pudingom, mahunama,
sufleom, belim, a zatim crnim vinom. Sofija je bila srećna što je letos učila engleski, jer
Kalvertovi nisu govorili nijedan drugi jezik. Razgovor je bio srdačan: pričali su anegdote
iz Londona, Pariza, Atine, gradova koje su Kalvertovi znali i obožavali; divili su se Henriju
i Sofiji što su tako dobro podnosili život u dve sobe u Dramalijevoj priprostoj kući u
Čiplaku, i zbog teškog rada na brežuljku.
Gospođa Kalvert upita Sofiju kako se snalazi s hranom.
- Hrana je oskudna - prizna Sofija.
- Da li nameravate da ovde iskopavate od šest do osam meseci iduće godine?
- To je namera mog muža.
- Onda svakako morate sa sobom da povedete kuvaricu.
- Gospodin Šliman namerava ovog proleća da sagradi kuću na granici zemljišta na
kojem iskopavamo. U blizini će sagraditi kuhinju i ostavu. Povešće kuvaricu iz Atine ili
ćemo zamoliti svog blagajnika Janakisa da nam kuva.
- Je li on Englez?
- Turkofon je. Po visini i snazi čudovište, ali s dušom mačeta. On po celoj okolini za
nas traži hranu, povrće, voće, divlje zečeve - jer su oni najbolji - jagnjad, nedeljom nam
kuva ručak. Neverovatno je koliko je dobar. Kad ispuni kuću mirisima grčke kuhinje,
porodica Dramali pobegne.
U salonu, uz piće, Frederik Kalvert upita Henrija šta je pronašao. Henri mu ispriča
o ogromnom kamenju za temelje, novčićima, medaljama, zavetnim žrtvenicima od

103
 balkandownload.org

terakote, raznovrsnim ukrašenim posudama, kičmama morskih pasa. Kalvert je slušao s

dobronamernim strpljenjem.
- Ništa tako zapanjujuće. - Okrenuvši se Sofiji, reče ljubazno: - Divim se vašem
mužu, gospođo Šliman, ali vi svakako shvatate da je on potpuno u zabludi što se tiče
položaja Troje.
- Kako to, gospodine Kalverte?
- Tako što je Troja tačno ovde, na našem imanju od pet hiljada akri. Hajde, naći ćemo
vam neke čizme, pa ću vam pokazati sve dokaze iz Ilijade.
Henri ustade, namignu joj i reče:
- Rekla si da želiš da vidiš Bunarbaši. Frederik Kalvert je najbolji mogući vodič.
Domaćin naredi konjušaru da izveze najbolju kočiju. Vozili su se oko močvare,
nastale zbog zapušenih izvora, a onda su se zaustavili pored starog naselja Timbrije, koje
je Frenk Kalvert iskopao pre nekoliko godina i gde je pronašao hram Apolona i nekoliko
vrednih natpisa. Onda je Frederik Kalvert naredio konjušaru da vozi preko južnog kraja
doline Troade i da pođe uz suprotnu obalu, dok nisu stigli do nekog drugog starog grada,
opkoljenog na nekoliko mesta utvrđenjima; krhotine grnčarije videle su se na obronku
brežuljka. Kad su sišli s kočije, Kalvert se duboko pokloni Sofiji i reče:
- Madam Šliman, sada stojite na Bunarbašiju, mestu stare Troje.
- Oduševljena sam, gospodine Kalverte. Ali kako ja to mogu da znam?
- Pokazaću vam. Hajdemo, pođite malo sa mnom. Evo! Dva izvora, jedan topao,
jedan hladan, gde su Trojanke prale odeću. Molim vas, probajte temperaturu svakog
izvora.
Probala je. Postojala je mala razlika u temperaturi. Ona se uspravi i dok je Frederik
Kalvert išao napred, Henri joj šapne na uvo:
- Nemoj da ga pitaš za ostala četrdeset dva izvora u blizini.
Kalvert se okrenu, obraza rumenih zbog pobede.
- Vi znate, naravno, da ja na svojoj strani imam dva najveća svetska naučnika. Prvi
je Demetrije iz Skepsisa, koji je pisao da je Bunarbaši mesto gde se nalazila Troja. To je
potvrdio Strabon, koji je Bunarbaši nazvao „selom Trojanaca“.
Henri joj tiho reče:
- Strabon nikada nije bio ovde! Ali Aleksandar Veliki je u čast Trojanaca svoj štit
obesio u hramu Atine na Hisarliku! A Kserks je žrtvovao hiljadu volova na našem brdu u
čast Atine 480. godine pre naše ere. Mi se oslanjamo na Herodota.
Dok su hodali preko zemljišta, a Kalvert hvalio osobine svog poljoprivrednog dobra
koje su ga činile mestom Troje, Henri je najzad postao nestrpljiv.
- A šta je s udaljenošću do ahajskog tabora na ušću Dardanela? Vi ste dobrih trinaest
kilometara daleko. Ahajskoj vojsci trebao bi ceo dan samo da pređe odavde do Helesponta
i natrag, a kamoli da još vodi dugačku bitku. Homer, međutim, izričito kaže da je ahajska
vojska dvaput dnevno išla od brodova do zidina Troje, u borbu, i onda se vraćala.
Objasnite to.
- Lako! - odgovori Kalvert mirno. - Sva zemlja između ovoga mesta i Helesponta je
naplavina. Stvorena je nanosima rečnih korita starog Skamandra. U doba Troje Helespont
je bio samo pet kilometara udaljen odavde, a isto tako i ahajski logor!
Henri se suzdržao. On je sakupio dokaze geografa da ova zemlja, od Bunarbašija ili
Troje do Helesponta, nije bila naplavina. Na putu za kuću on reče Sofiji:
- Zemlja između Troje i Kumkalea, koju je Frederik Kalvert zbrisao svojom teorijom
o nanosima, prema kojoj je sve prekrivala voda Helesponta, prvobitna je zemlja, ista koja

104
 balkandownload.org

je postojala za vreme Trojanskog rata. U dolini Troje ima mnogo dubokih cisterni, a na
naplavljenoj zemlji ne nalaze se duboke stajaće vode ili rezervoari. Ali Frederik Kalvert i
dalje uverava ljude; čak i ona nekolicina koja dopušta da je Troja postojala, još želi da je
smesti u Bunarbaši, gde se nalazila prema rečima Demetrija i Strabona. Neka nas Bog
oslobodi grešaka i pogrešnog mišljenja koji se ulivaju u reke istorije i tamo se ovekovečuju.
Vratili su se do Hisarlika u sumrak, jer su Kalvertovi navaljivali da ostanu na
„tipičnom engleskom čaju, s prepečenim pogačicama i džemom“, pre nego što se vrate u
surovi Čiplak. Sofija je držala uzde u desnoj ruci, a levu je pružila da uhvati Henrija za
ruku.
- Ne moraš da me uveravaš, Henri. Bilo je lepo od tebe što si me odveo u Bunarbaši;
dokazi Frederika Kalverta sigurno ti nisu mnogo prijatni.
- Ah, nisu! Ali goveđi odrezak s roštilja i jorkširski puding! No bili su ljubazni, šta
misliš?

***

U ponedeljak, 30. oktobra, njegovih osamdeset radnika probilo je rov do vrha brežuljka,
nešto preko trideset metara iznad podnožja brda. Sada je rov bio četiri i po metra dubok,
sve do vrha. Na samom vrhu, gde se nadao da će naći najbolje trojanske zgrade, Henri je
bio zapanjen kad je video kako radnici iskopavaju kamena koplja napravljena od diorita,
kamene čekiće, kamene sekire, granitne tegove, ručne mlinove napravljene od lave,
mnogo noževa i testera od kremena; igala i šila od kosti; primitivnih posudica od terakote
koje su ličile na posudice za so i biber; brusove od zelenog i crnog škriljca. Pomešane sa
svim tim bile su i posude najgrublje izrade.
Sofija je postavila nalaze na nepromočivo platno na vrhu rova. Kako je dan odmicao,
radnici su dodavali stotine kamenih predmeta, koji su izazivali kod Henrija krajnju
zbunjenost i zaprepašćenje. Grč na licu dizao je i spuštao mišić duž njegovog levog obraza.
On uzviknu Sofiji:
- Ovo mi je neobjašnjivo! Ne razumem kako je moguće da se u tom sloju nalazi
kameni alat. Ne mogu da objasnim zašto nalazimo stvari koje su upotrebljavali ljudi iz
kamenog doba, ali nisu izrađene primitivnim alatom koji su oni imali na raspolaganju.
Zašto nalazimo kljove divlje svinje, kad ne mogu da zamislim da su ljudi kamenog doba,
sa svojim nesavršenim oruđem, mogli da ih ubijaju?
Sofija nije znala kako da ga umiri dok je toliko uznemiren. Ona reče najumirljivije
što je mogla:
- Zašto ne bismo sav alat jednostavno poneli danas posle podne kući? Janakis će ga
odneti u korpama na magarcu. Opraćemo ga i razvrstati, uneti u tvoje dnevnike detaljne
opise...
On je prekide:
- Učiniću i više od toga! Sasvim iskreno ću zapisati šta mi je nejasno, šta me je
zapanjilo i uništilo... sve... moje teorije o tome gde su se nalazili stražarski toranj, veliki
odbrambeni zid, Prijamova palata, Hektorova palata...
- Teorija je samo oruđe. Ako jedno ne završi posao, moraš da napraviš drugo.
- Je li to grčka poslovica? - upita sarkastično.
Skoro cele noći hodao je po radnoj sobi, uzimajući u ruke, pošto ih je Sofija očistila,
sekiru, testeru, koplje, nož, ručni mlin, ispitujući svaki primerak pažljivo, razgovarajući s

105
 balkandownload.org

njima, ili sam sa sobom, ili i jedno i drugo, nije mogla da pogodi. Čula ga je kako
neprestano nešto mrmlja.
- Kako može zlatni grad Troja da leži ispod kulture kamenog doba? To je nemoguće!
Najzad ga je naterala da legne, izgovarajući se time što je iscrpljena. Privukla je
njegovu glavu sebi na rame, kao što je radila s Andromahom, i umirujući ga uspavala - ali
je sama celu noć probdela zabrinuta za njega i za to kako će prihvatiti te protivrečnosti i
poraz.
„Da li je moguće, bože sačuvaj, da Henri nije našao Troju tamo gde se nadao da će
je naći zato što Troja nije ni postojala? Barem ne na ovom brdu, ovde.“ Ona podmetnu
slobodnu ruku pod glavu, kao da će je podupreti.
„Ne, to ne može biti istina! Moram da verujem!“
Ostatak nedelje bio je isto tako porazan. Kiše i blato pojačavali su Henrijevu
potištenost. Kopali su u dubinu do šest, a onda do sedam i po metara. Kameni predmeti
su nestali. Našli su komad srebrne žice, vaze s elegantnim ukrasima i, najzad, olovni tanjir
s ispupčenim „J“ u sredini. Henri je bio zapanjen.
- Kameno doba iznad vrlo napredne kulture? Istorija ne radi na taj način.
- Moglo bi biti tako, Henri. Ratovi i invazije mogu da pobrkaju pojmove o napretku.
Henri zatrepta.
- Naravno! Varvari mogu da pregaze i unište jednu naprednu kulturu. To se mnogo
puta dogodilo!
Te noći, osećajući hladnoću zbog vlage u radnoj sobi, umotan u pokrivač, sedeo je i
pisao u dnevniku:

Moja očekivanja su neobično skromna. Jedini cilj mojih iskopavanja od

početka bio je da pronađem Troju, o čijem je položaju raspravljalo na stotine
naučnika u stotinama knjiga, ali koju još niko dosad nije uspeo da otkrije
iskopavanjima. Ako u tome i ne uspem, ipak ću biti savršeno zadovoljan ako
svojim radom uspem samo da prodrem u najdublju tamu predistorijskog doba
i ako arheologiju obogatim otkrićem nekoliko zanimljivih detalja iz najstarije
istorije velike helenske rase. Otkriće kamenog doba, umesto da me obeshrabri,
samo me je nateralo da još više želim da prodrem do mesta na kom su živeli
prvi ljudi koji su došli ovamo, pa i dalje nameravam da dođem do njega, makar
morao da kopam još petnaest metara dublje.

- To više liči na tebe. Uplašio si me.

- Srce Troje trebalo bi da bude tu. Nije. Gde je onda? U kom pravcu? Ona mora da
gleda na trougao između dve reke i njihovo ušće na Dardanelima. Iduće godine ostaćemo
na severnoj strani, ali počećemo petnaest metara dalje nizbrdo, i krenuti na zapad, gde
brdo izbija u troadski trougao. Otuda ćemo izravnati i napraviti platformu na celoj
severozapadnoj strani. Tu moraju da budu palate, stražarski tornjevi, Skejska vrata.
Razočaranje se izmešalo s ponovnom sigurnošću na njegovom licu, mršavom i
izmučenom od kopanja na brežuljku.
- Bio je to dobar prvi pokušaj, i mnogo smo naučili. Na kraju krajeva, nema
udžbenika koji bi nam bili vodiči.
Sofija uze njegov dnevnik, potapša ga i reče:

106
 balkandownload.org

- Ti pišeš udžbenik.

107
 balkandownload.org

KNJIGA ČETVRTA

SVETO MESTO

1.

Pre nego što su krenuli u Ulicu Muson, odvezli su se u Kolon po Andromahu. Sada je imala
sedam meseci, bila je snažna dobroćudna beba jasnog lica, uspravljala se uz noge stolice i
satima brbljala a da ne izgovori nijednu reč. Njeno lice skoro da je bilo prava kopija
Sofijinog: tamna kosa, tamne oči, jak orlovski nos i brada, sada pomalo punačka, jer je
gospoda Viktorija smatrala da je svaki zalogaj koji beba proguta odbrana od đavola.
Andromaha, punačkih obraza, i njeni mršavi roditelji, preselili su se srećni u udobnost
kuće u Ulici Muson. Pomalo pretrpane, njihove sobe bile su prava radost posle praznine
njihovih dveju soba kod Dramalijevih. Činilo se kao da je za Henrija najveće spasenje bio
njihov matrimoniale, za koji je rekao: „Kakva radost kad ne moraš svake noći da ga čistiš
petrolejom i alkoholom!“ Za Sofiju je to bila kuhinja, šporet i posuđe za kuvanje, čist
vazduh i sveži mirisi opojnih suflea i pileće kapame spremljene sa cimetom, paradajzom,
crnim i belim lukom, makaronima i sirom.
Uneli su u kuću svoje kutije, otpakovali nalaze, napravili nove police i za nekoliko
dana izgledalo je kao da nisu ni bili odsutni.
U austrijskoj ambasadi kupili su izvrstan svećnjak za dnevnu sobu i staklo za sto.
Sada je trpezarija postala središte njihovog poslovnog života. Grci retko pozivaju strance
u svoj dom i više vole da se sastaju u kafanama. Henri, evropski vaspitan, počeo je da
poziva na ručkove stručnjake u onim naukama iz kojih mu je bila potrebna pomoć:
inženjere koji su mogli da ih nauče kako da delotvornije kopaju i izbacuju šut, naučnike
koji su mogli da identifikuju predmete koje su doneli s Hisarlika, službenike muzeja koji
su znali kako se čisti i popravlja terakota.
Sofija je rado prihvatila te prijeme. Našla je novu mladu pomoćnicu iz jedne
porodice koju su Engastromenosovi poznavali na Trgu Romvis. Kad bi se devojka vratila
iz jutarnje kupovine sa glavne pijace, u pratnji dečaka koji je na glavi nosio korpu s
kupljenim stvarima, Sofija bi ostatak prepodneva provodila spremajući ručak. Kuvanje joj
je postalo više od prijatne razbibrige; bio je to oblik samoizražavanja u pripremanju
pečenog praseta punjenog sirom i peršunom, a zatim pite od jabuka: posle oskudice na
Hisarliku bilo je to posebno uživanje. Beba bi jakom varjačom udarala po poslužavniku
na svojoj visokoj stolici, a onda bi, umorivši se, zaspala okružena mirisima začina i slatkih
kolača, obraščića crvenih od toplote šporeta na ugalj s pet ringli.
Henri je svakoga jutra odlazio u kafanu „Lepa Grčka“ sa svežnjem papira u rukama
da pročita novine iz Evrope, Engleske i Amerike, učvršćene za drvene šipke. Čitao ih je uz
mnogobrojne kafe, a prekidao bi čitanje da saradnicima napiše pisma na nekoliko jezika.
Vratio bi se kući na vreme da se poigra nekom novom igračkom sa svojom kćerkom, koja
bi je ručicama hvatala, pre nego što bi je stavio u kolevku da odspava posle ručka.

108
 balkandownload.org

Vlada premijera Kumundurosa upravo je pala kad su Sofija i Henri odlazili iz Atine
u Troadu, a sada, kad su se vratili, pala je i vlada premijera Zaimisa. Parlament je
raspušten, a novi izbori raspisani su za februar 1872. godine. Uprkos političkim nemirima
u Grčkoj, gradonačelnik Atine, Panajis Kirijakos, pretvarao je grad u svetsku metropolu,
kao što je Henri i predvideo. Sagradio je lepu gradsku većnicu, poboljšao noćnu rasvetu,
popločao mnogo glavnih ulica, počeo rad na opštinskom pozorištu na trgu, preko puta
Narodne banke. U gradu se ponovo osećao polet; vrednost novca je skočila. Henriju je
ponuđena znatna dobit za dve parcele koje je kupio. Nije prihvatio.
- Dobra zemlja se kupuje - reče on Sofiji - a ne prodaje. Umesto da nemamo zemlje,
mi smo sada bogati zemljom!
Henrijevo mišljenje o ekonomiji Sofiji nije bilo jasno, ali je iskoristila njegovo
uzavrelo raspoloženje kao prećutno odobravanje da namesti treću spavaću sobu za
Andromahu. Kupila je krevetić za dete, tepih, ormar, zavese, a onda krevet za mladu
negovateljicu, koju je dovela iz Kolona. Henri je bio zadovoljan, kao da joj pre nekoliko
meseci nije zabranio da namesti sobu ili zaposli negovateljicu.
Odnosi s njenom porodicom bili su primerni. Henri je ostavio gospođi Viktoriji
priličan iznos novca da kupi sve što treba; isplaćivao je Jorgosu platu i garantovao za
produženi kredit za prodavnicu, tako da je Aleksandar sada mogao da kupi svu stranu
robu koja mu je trebala. Porodica Engastromenos imala je nešto gotovog novca za
kupovinu odeće i drugih potrebnih stvari, kojih su bili lišeni dve godine. Gospođa
Viktorija je opet počela da govori da će se preseliti u Atinu.
Sofija je bila srećna. Svi su bili zbrinuti.
U staroj, 1872. godini, na dan Svetog Vasilija, Sofija i Henri su otišli u Kolon na
proslavu dočeka Nove godine. U ponoć je Jorgos morao da izreže česnicu u kojoj je bio
sakriven novčić na dvanaest delova. Onaj ko nađe novčić u svom komadiću biće srećan u
novoj godini; čak ni gospođa Viktorija, koja je ispekla česnicu, nije znala gde se novčić
nalazi.
Panagiot je našao novčić. Svi su bili zadovoljni, jer je on na jesen polazio u gimnaziju.
Onda su podeljeni pokloni, jednostavni, u znak pažnje. Sofija je kupila rukavice za
svoje dve sestre, Henri je kupio kravate Spirosu i Katinginom mužu Janisu, knjige
Panagiotu, a kožni novčanik Aleksandru. Tražio je da Sofijini roditelji dobiju nešto
posebno jer su čuvali Andromahu; u draguljarskoj radnji Stefana našli su zlatan sat za
gospođu Viktoriju, a štap sa zlatnom drškom za Jorgosa, koga su videli kako ga s čežnjom
gleda u izlogu prodavnice Kacimbalisa. Na putu u Kolon Henri je zaustavio kočiju pred
poslastičarnicom „Likabet“ na Trgu Sintagma i kupio veliku kutiju čokolade za ukućane u
Kolonu. Kad se vratio na svoje sedište pored Sofije, on reče:
- Da li znaš da kuće imaju osećanja kao i ljudi? Ako postupaš s kućom loše, u njoj
ćeš provoditi mučne dane. Ako dobro postupaš s kućom...
- U njoj ćeš naći sreću!
Ona zagrli muža i poljubi ga.
- Moj dragi Erikaki, čini mi se da je stara godina pravi trenutak da ti kažem koliko
te volim. Moji roditelji su dobro izabrali.
Zadrhtao je dok ju je grlio u mraku kočije.
- Kao što je episkop Vimpos učinio za mene najbolji mogući izbor!

109
 balkandownload.org

U Parizu, iako je bila gospodarica domaćinstva, Sofija je zapravo bila samo nečujni gost
za stolom svog muža. Ovde, u Ulici Muson, to se promenilo. Njen prvi nedeljni prijem bio
je ručak za Stefana Kumanudija s Atinskog univerziteta, profesora latinske filologije,
grčkog jezika i književnosti. Bio je poznat po svojim naporima da se sakuplja i čuva sve
što je ostalo od grčke starine, od vaza i starih natpisa do Dionisovog pozorišta na njihovoj
strani Akropolja. Bio je takođe sekretar Arheološkog društva, uređivao njihove
Arheološke novine i pročitao tri Henrijeva izveštaja iz Hisarlika. Iako je bio samo četiri
godine stariji od Henrija, proslavio se u svetu zbog svojih dostignuća.
Posle ručka, dok su dva muškarca zadovoljno pušila cigare, sve troje su otišli u
Henrijevu radnu sobu. Sofija je ispod svake vaze, posude i kamenog oruđa, postavljenih
na nove police, nalepila cedulju s oznakama dubine i mesta gde su predmeti nađeni.
- Da, dobar početak - promrmlja Kumanudi blagim glasom. - A sada idemo da
zajedničkim silama razgovaramo o dobu i civilizaciji svakog predmeta.
Henri, ponizan u društvu velikih umova, reče:
- Razumete, profesore, mi ne tvrdimo da ijedan taj predmet pripada predistoriji. Ali
se nadamo da ćemo iduće godine iskopati do izvornog tla brežuljka.
Iduće nedelje na ručak je došao doktor Emil Birnuf. Došao je u Atinu 1846, pošto je
diplomirao na Univerzitetu u Parizu, a zatim postao asistent Francuskog arheološkog
instituta na Trgu Sintagma. Kad mu je bilo četrdeset šest godina, postao je direktor. Dao
je da se uradi projekat za predivan novi institut na Likabetu i planirao je iskopavanja u
Delfima i na Peloponezu. Birnuf je bio nizak čovek, s kosom dugačkom do okovratnika, s
brkovima i tankom bradom duž obraza i na bradi. Bio je vrlo osećajan čovek, sa
istančanom pažnjom kakvu mali ljudi posvećuju svakom detalju odeće: nabranoj svilenoj
košulji, lepoj kravati, kaputu sa širokim ramenima koji mu je sašio njegov krojač u Parizu.
S njim je bila njegova devetnaestogodišnja kćerka Luiz, koja je odrasla u Atini. Prema
francuskim pojmovima, ona je bila lepotica, i po izgledu sasvim suprotna Sofiji: imala je
dugačku svilenkastu plavu kosu, oči plave kao lan, mršavo ovalno lice, čulno oblikovane
usne i malu bradu.
Henri je bio oduševljen Luiz, razgovarao je s njom francuski za vreme ručka. Sofija
je govorila grčki s gospodinom Birnufom, ali uopšte nije otkrila gde je madam Birnuf, ili
zašto je njeno mesto zauzela njena kćerka.
Birnuf je verovao da bi dve posudice s Hisarlika mogle biti trojanske, osobito ona
okrugla, čije su drške bile okrenute nagore, poput ruku, ali ga je zapravo uzbudila velika
gomila krhotina:
- Dragi moj gospodine Šlimane, vi ovde možda imate mnogo autentičnih trojanskih
posuda koje leže u komadićima. One nas mogu naučiti mnogo o kaligrafiji terakote tog
vremena. Morate da ih sastavite.
- Moja žena i ja jedva čekamo da to učinimo.
- Dva moja studenta su stručnjaci za taj posao. Zašto ne biste došli s gospođom
Šliman u utorak u Institut? Ponesite dve- tri korpe krhotina. Luiz i ja ćemo takođe da
pomognemo. To je zabavna igra, sastavljati vazu koja je razbijena u desetak komadića.
Nadam se da imate neke iz grobova. Ako nemate, posle njih najbolje su iz kuhinja i ostava.
Kad su stigli na Trg Sintagma, u utorak ujutro, dva visoka, mršava francuska
studenta s štucovanim plavim bradama izašla su pred kočiju da im ponesu korpe.
Raščistili su jedan dugački sto u dvorani za sastanke, na koji su postavili nekoliko
gumenih korpi, koje su zvali zembilji, napunivši ih dopola hladnom vodom. Direktor
Birnuf i Luiz ušli su i pozdravili ih.

110
 balkandownload.org

- Postupak je jednostavan, čak primitivan, ali postiže cilj. Uzećemo krhotine i

stavićemo ih u zembilje.
Studenti su stavili krhotine oblepljene zemljom u vodu, da se ne polome. Kad bi se
voda zamutila, menjali su je sve dok nije postala bistra. Tada bi krhotine izvadili i čistili
ih krpom ili četkom, čak i noktima. Onda bi ih postavih u duge redove da se suše. Nakon
toga su svrstali krhotine od gline; grube su bile odvojene od finijih, one s figuralnim,
lepšim ukrasima od jednostavnih, a krhotine ukrašene raznim bojama opet su izdvojene
u posebne grupe.
- Sada dolazi najvažnije - uzviknu Luiz.
Da je ne pretekne ta mala lepotica, Sofija reče:
- Na Hisarliku smo naučili kako je najbolje početi. Najpre smo sastavljali donje i
gornje delove, oni se najlakše mogu raspoznati...
- Tačno - upade Birnuf. - Posle toga možemo da rekonstruišemo telo.
Proveli su nekoliko prijatnih sati među krhotinama, uzvikujući od radosti kad bi
sastavili neki komad. Svi su radili sa istim žarom. Birnuf objasni:
- Što više iskustva budete sakupili, brže ćete moćii da pogodite, kad pogledate grupu
srodnih krhotina, kakav su prvobitni oblik imale. Mislim da imamo dosta za početak.
Gospodo, molim vas, pripremite lepak.
Studenti su izneli nekoliko tankih listova boje ćilibara i stavili ih u posudu s vodom
koja je stajala iznad žara. Kad je voda provrla, a lepak se rastopio, sobu je preplavio smrad
ribe koja se raspada.
„Ne u mojoj kuhinji“, odluči Sofija, začepivši nos. „Henri će morati da sagradi kolibu
u dnu vrta.“
Kad je lepak postigao potrebnu gustinu, skinuli su ga s vatre i stavili na dugački sto.
Onda su studenti četkicama nanosili lepak na krhotine, držeći svaki deo sve dok se lepak
ne bi uvukao u pore gline. Posle toga bi sastavljene komadiće držali nad plamenom dok
se ne bi čvrsto slepili. Sastavljali su vaze ili posude od dna ka vrhu, kao što se gradi kuća
od opeke.
Završili su sasvim dve posude i vazu na kojima su nedostajali neki delovi. Birnuf je
rekao Sofiji da upotrebljava crni tuš i fino zaoštreno pero i da najpre obeleži celu posudu
brojem i upiše u svoju beležnicu, a zatim da sasvim mali broj napiše na svakom komadiću
koji mora da odgovara broju i mestu koji je već imala na tom predmetu.
- Sada dolazi poslednji korak - uzviknu Birnuf. - Pripremićemo gips, pomešaćemo
ga s vodom i lepkom i modeliraćemo oblike komadića koji nedostaju. Luiz je školovana
umetnica; ona najbolje radi taj posao.
Kad je beličasti gips dobio pravu gustinu, Luiz je svojim dugim prstima ravnomerno
stanjila komadiće za krpljenje da bi se dobio oblik kojim je trebalo ispuniti prazninu. Kad
se gips stvrdnuo, studenti su premazali ivice lepkom, kao i mesta gde su se spajale
krhotine, pustili da ga glina upije, a onda stavili pod plamen da se komadi slepe.
- Voila! - uzviknu Birnuf. - Upravo smo ponovo uobličili vašu prvu nepotpunu vazu.
Kad se vratite na Hisarlik, ako pronađete delove koji nedostaju, izvadićemo gipsane
umetke i sastaviti originalne delove na matičnu posudu.
Henri je navaljivao da ih sve odvede u „Eptanesos“, restoran Jonskih ostrva iznad
„Lepe Grčke“ u Ulici Ermu. Za ručkom je sedeo pored lepe Luiz i uživeo se u razgovor na
francuskom. Sofiju je to zabavljalo. Ona pomisli:
„Možda nisam školovana umetnica, ali alimono mou, nek sam prokleta ako ne znam
da napravim gipsane umetke isto tako dobro kao i ona!“

111
 balkandownload.org

Pre Andromahinog rođenja Henri je bio stranac u porodici, čudan stranac iz više
stranih zemalja s kojima su imali malo zajedničkog. Hiljadu godina pre Hrista Grci su sve
koji su govorili druge jezike nazivali varvarima. Henri je srećom govorio grčki; ali to nije
bio njegov maternji jezik, i kad je govorio, zvučao je neobično. Po pravilima porodične
tradicije, kojoj su svi Grci privrženi, Henri je svoju krv povezao s njihovom, začevši dete
sa Sofijom. Sada, početkom januara, Sofija je objavila da je ponovo trudna. S detetom koje
je začeto na Hisarliku. Henri je oduševljeno poljubi, uzviknuvši:
—Po zakonu proseka, to mora da bude moj sin Grk.
Na Hisarliku je Henri zanemario sve svoje poslove i dao je nalog njenom ocu da čuva
sve čekove, plaća račune, a pisma koja se odnose na mnoge njegove investicije čuva
neotvorena. Nikad nije razgovarao o poslovima dok je iskopavao, niti su mu oni padali na
pamet. Sada je navalio na hrpu pisama i telegrama na svom pisaćem stolu, i sve je planski
sređivao, izdajući naredbe, zaključujući račune u knjigama, kupujući i prodajući
železničke deonice, šaljući novac braći, sestrama, svojoj deci u Rusiju. Uživao je u tom
poslu.
Međutim, i njegov drugi posao bio je isto tako brižljivo organizovan, dok se do u
tančine pripremao za glavni šestomesečni pohod na Hisarlik početkom idućeg aprila. Bila
je uspostavljena ravnoteža između najvećeg broja ljudi koji bi mogao korisno da se
zaposli, broja predradnika potrebnih da njima upravljaju i da ih nadgledaju, količine
potrebnog alata i oruđa. Poslednjih nedelja iskopavanja imali su prosečno po osamdeset
radnika dnevno, a samo su on i Sofija nadgledali radnike. Sada je želeo da iz Atine povede
dva iskusna nadzornika.
- Iskusna u čemu? - upita Sofija, radoznalo namrštivši čelo.
- Prvenstveno u rudarstvu. Ali sumnjam da ih ima u Grčkoj. Posle njih bi došli oni
koji su gradili železnice.
- U pravu si. Moraju da kopaju kroz brda. Znaš li gde možeš da ih nađeš?
On se osmehnu.
- Kad govorimo o železnici, gost na sutrašnjem ručku biće Englez, gospodin Džon
Lejtam iz Folkstona u Engleskoj. On je rukovodio železnicom koja ide jugoistočno od
Londona do Dovera i Folkstona. Sada rukovodi, vrlo uspešno, železnicom od Atine do
Pireja. Nemoj da dopustiš da te njegov izgled prevari; on je topao i duhovit čovek.
Lejtam je stigao u nedelju sa cvećem za Sofiju. Bio je glatko izbrijan Englez, srednjih
godina, a izgledao je napet kao kišobran. Sofija ga je razveselila ručkom koji je skuvala
nakon što se u britanskoj ambasadi raspitala koja bi jela najviše voleo da jede iseljenik
Englez. Nikad pre nije pripremala goveđi odrezak na roštilju, ali ga je sada ispekla da,
prema običaju, ostane nedopečen; pokušala je da napravi jorkširski puding s lisnatim
testom, od kakvog je pekla pitu i kolače od sira. Puding nije uspeo, ali je Džon Lejtam bio
oraspoložen i dirnut njenim naporima, pa joj je pričao čežnjive priče o majčinom kuvanju.
- Gde god da sam išao po kontinentu - prizna on - govorili su mi da su Englezi najgori
kuvari na svetu. No ja sam odrastao u uverenju da su majčina jela bila ukusna.
Pre nego što su stigli do radne sobe, gospodin Lejtam je već pristao da im pozajmi
dvojicu svojih najboljih radnika. Henri je ugovorio da im plati putne troškove, nađe stan
i hranu, plati dnevnicu za boravak u Troadi daleko od porodice na period od pola godine.
Uzbudio se.
- Sada možemo da zaposlimo sto trideset radnika i da ih dobro nadgledamo. - On se
okrenu svojoj ženi. - Ali znaš, Sofija, stvarno nam treba inženjer ako želimo da izravnamo
jedan nivo za rad na čitavoj širini Hisarlika. Čoveka koji bi mogao da napravi detaljnu

112
 balkandownload.org

skicu brda tako da dobijemo tačnu širinu, dužinu i visinu; koji će nam reći koliko će
kubnih metara zemlje morati da se izbaci; koji će na karti ucrtati mesto za izbacivanje
šuta.
Henri se obrati svom novostečenom prijatelju:
- Ne bih želeo da iskoristim vaše radnike, gospodine Lejtame, ali da nemate možda
jednog inženjera kog biste mogli da mi date na, recimo, mesec dana? Dao bih mu najveću
platu.
Lejtam pokuša da spusti visoki uštirkani okovratnik, koji mu se zabadao u bradu,
pokretom koji je govorio da se na njega navikava od svoje dvadeset i prve godine, ali bez
ikakvog rezultata.
- Zašto neko ne izmisli nizak, udoban okovratnik za košulju? - progunđa on. -
Pomislili biste da bi genijalni ljudi, koji su gradili masivne piramide, Akropolj, parne
brodove koji plove preko Atlantskog okeana, mogli da naprave okovratnik koji čoveku ne
bi toliko smetao... Ali nije važno. Nemam nijednog drugog inženjera među svojim
službenicima koga bih mogao da vam pozajmim, ali Eugen Pija, koji gradi železnicu od
Atine do Lamije, ima.
Gospodin Pija, školovan u svojoj rodnoj Francuskoj, bio je retka kombinacija
administratora- inženjera- arhitekte- naučnika, koji je s osmoricom mlađih francuskih
inženjera projektovao železnicu od Atine do Lamije, dvesta kilometara na sever, a sada je
počeo da je gradi. Rukovodio je velikim brojem radnika, pa je železnička pruga
napredovala po planu, a istovremeno je isprojektovao i zgradu Francuskog arheološkog
instituta. Bio je obrazovan čovek i dobro je govorio grčki. Nije mnogo mario za odevanje
te je veći deo života provodio u radnom odelu i visokim čizmama, tražeći način kako da
najbolje postavi prugu oko nekog brda ili da je prebaci preko nekog klanca. Imao je
kovrdžavu sedu kosu, koja se tvrdoglavo opirala češlju i četki.
- Ah, ali ono što mu je u glavi - reče Henri - to nije razbarušeno.
Henri mu je potanko ispričao o prošlogodišnjem iskopavanju.
- Moram da napustim zamisao o rovu od oko četiri metra širine s ograničenim
vidikom, retkim nalazima, i da pređem na novu zamisao: o radnom nivou koji želim da
usečem kroz brdo oko šesnaest metara ispod njegove površine, jer se nadam da ćemo tu
biti na izvornom sloju. Površina bi bila preko šezdeset metara dugačka, a želeo bih da
bude oko petnaest metara široka. S tog zemljišta i s površine iznad njega krenuli bismo
prema severozapadnom uglu, koji se pruža nagore oko sedam i po metara, jer sam uveren
da tamo stoji akropola. Želimo da oslobodimo sve zgrade, palate, hramove, stražarske
tornjeve, vrata. S tog prostora ćemo kopati u strane brda, i kad pronađemo zidine,
kopaćemo niz njih i oko njih sa svih strana, dok se građevina potpuno ne pokaže.
Pija klimnu svojom kudravom glavom u znak da shvata.
- Vi ćete ići nadole da biste očistili zgrade čije ste gornje delove otkrili, a nagore da
otkrijete sve ono što se uzdiže iznad površine.
- Tačno. Računam da će ta površina biti na sredini između vrha brda i podnožja u
ravnici gde je bila sagrađena Troja. Kad budem iskopao grad i akropolu više brda, gde
mora da se nalaze tvrđava i stražarski toranj, imaću celu Homerovu Troju.
- Gospodine Pija - upita Sofija - možete li da nam pozajmite tog inženjera; onog koji
može da ucrta na karti sve izglede tog veoma velikog brega?
- Da, madam Šliman, Adolf Loran je visokokvalifikovan i mlad, pa će uživati u tom
poslu.

113
 balkandownload.org

Loran je došao na ručak nekoliko dana kasnije. Kosa mu je bila kratko ošišana, kao
strnjika u polju, jedan očni kapak opušten, a lice tako zbrkano, kao da je sastavljeno
naslepo. Često je išao do ormara gde je stajala boca uza i brzo praznio visoku čašu za
vreme ručka. Izgledalo je da na njega ne utiče velika količina alkohola, pa je nastavio
gladno da jede i da priča priče iz zemalja u kojima je radio.
Dva nadzornika koje je odabrao Džon Lejtam došla su jednog dana posle večere.
Teodor Makres bio je iz Mitilene, glavnog grada Lezbosa, brdovitog ostrva blizu obala
Male Azije, s dva divna zaliva. Makres je radio od detinjstva, probijao je puteve na svom
rodnom ostrvu i gradio pristaništa za brodove koji su pristajali. Rečnik mu se sastojao od
oko dve stotine reči, ali ih je Džon Lejtam uverio da je njegova snaga izražavanja u lopati.
Spiridon Demetriu rodio se u Atini, od oca fizičkog radnika. Dečak je počeo da radi
čim je po ravnom mogao da vozi natovarena kolica. Lejtam je rekao da Demetriu voli teške
fizičke poslove; zadovoljavali su neku njegovu unutrašnju potrebu. Henri im je unapred
dao nešto novca i rekao da će otputovati u Carigrad krajem marta.
Važan posetilac za Sofijinim stolom u trpezariji bio je profesor Zavijer- Džon
Landerer, koji je upravo napunio šezdeset godina. Medicinu i prirodne nauke završio je u
svom rodnom gradu Minhenu. Kao mladića od dvadeset tri godine pozvao ga je u Atinu
kralj Oto da postane njegov lični lekar. Univerzitet u Atini postavio ga je za svog prvog
profesora hemije i farmacije. Henrija je zanimalo može li profesor Landerer da objasni
delovanje oksidacije na terakotu i hemijski sastav različitih boja gline: crne, tamnosmeđe;
crvene, žute, pepeljastosive.
Sticali su sve više i više prijatelja među univerzitetskim profesorima. To je označilo
početak stvaranja naučnih i akademskih temelja njihovog rada. Profesori raznih nauka
nisu prihvatili Henrijevu teoriju o Homerovoj Troji, ali se nisu ni rugali. Poštovali su
njegov stav, njegovu želju da ostatak života i veliki deo ličnog bogatstva posveti svom cilju.
Sofija je primetila da je Henri, osim kad je iskopavao, bio najsrećniji kad radi s
profesorima. Bilo je jasno da je Akademija njegov idol, kao što je Homer bio njegov bog.
Još dok je bio dete verovao je, kao i njegova porodica, da će završiti univerzitet u obližnjem
Rostoku, možda u Minhenu ili Berlinu. Smrću majke u njegovoj devetoj godini i
otpuštanjem njegovog oca iz parohije 1834. godine, jer je njegova mlada domaćica ostala
trudna s njim, Henrijeva sudbina okrutno se vezala za prodavnicu mešovitom robom.
Teško je bilo podneti osamnaestočasovni dan fizičkog rada, ali gora je bila činjenica da će
odrasti kao čovek bez obrazovanja.
Pošto su angažovali nadzornika i inženjera, počeli su da sakupljaju potreban pribor.
Henri je odlučio da sarađuje sa svojim dugogodišnjim prijateljima i poslovnim drugovima
u Londonu, firmom Šreder i komp., u kojoj je radio u Amsterdamu kad mu je bilo dvadeset
dve godine, i koja ga je poslala u Rusiju da vodi njihovo knjigovodstvo, jer je bio dovoljno
bistar da nauči ruski jezik. Kompanija je i dalje gajila prema njemu najveće poštovanje
zbog njegovih sposobnosti i samostalnosti. Spremao se da naruči šezdeset najjačih kolica
da iz Londona stignu u Pirej, kad ga Sofija opomenu:
- Zar ne bi bilo bolje da zamoliš da nam najpre pošalju uzorak? Mislim da ne bi želeo
da primiš pošiljku od šezdeset kolica, pa da tek onda shvatiš da ti ne odgovaraju.
- U pravu si. Isto ćemo učiniti i sa gvozdenim lopatama, pijucima i polugama.
Poslaću u London telegram i objasniću im šta nam treba.
Onda se predomislio. Želeo je da krene na jedno kratko putovanje kroz Nemačku,
da bi proučio keramiku i druge stare nalaze po velikim muzejima, a onda da produži u
London, proveri i kupi opremu.

114
 balkandownload.org

Otišao je odmah.

2.

Sofija nije dobro nosila dete. Počela je da krvari, dobila je glavobolje, imala je osećaj težine
u želucu, a zatim reumatske bolove u obe noge. Henri se uzbudio kad se vratio posle
dvonedeljnog putovanja.
- To nikad nisi imala s Andromahom?
- Nisam.
- Onda ne smeš da budeš na nogama. Moraš skoro sve vreme da provodiš u krevetu.
Tako nećeš osećati pritisak u leđima i nogama.
- Ima toliko posla. Kako ću da provodim mesece u krevetu?
Ostao je odlučan. Sofija upita:
- Možemo li da posetimo doktora Venizelosa? On može da nam da dobar savet.
Doktor Venizelos je pažljivo slušao njenu priču. Umanjio je važnost tegoba i
predložio joj da ne brine zbog malih bolova i patnji.
- Ali ja želim da ona brine, doktore - uzviknu Henri. - Želim da svu pažnju posveti
staranju o sebi.
Doktor Venizelos skide naočare, obrisa ih maramicom i reče hladno:
- Moj dragi Šlimane, vaša žena mora da živi normalnim životom. Mlada je i zdrava.
Mnogo kretanja i vežbe pomoći će joj da ostane jaka.
- Više bih volela tako, Henri - reče Sofija. - Ti sam kažeš da je budala onaj ko plati
stručnjaku za savet, a ne prihvati ga.
Nekoliko nedelja bila je uverena da je sve u redu. Navaljivala je da pođe s Henrijem
u Troadu početkom aprila.
- Moje mesto je pored tebe. Ja sam srećna i dobro mi je u Troadi. Rekao si da ćeš
nam sagraditi kućicu uz zemljište gde se kopa...
- Da. Već sam poslao Janakisu novac i rekao mu da naruči građu.
Ali početkom marta, počela je da stiska mali srebrni krst koji je nosila oko vrata.
Znala je da nešto sigurno nije u redu. Osećala je užasan pritisak u krstima; prilično je
krvarila. Legla je u krevet. Doktor Venizelos je svraćao svakoga dana. Uzalud. Sredinom
marta izgubila je dete.
Doktor Venizelos je brzo stigao. Sofija upita:
- Zašto se to dogodilo, doktore?
- To je jedan od onih nesrećnih slučajeva prirode, gospođo Šliman.
- Jesam li učinila nešto da to izazovem?
- Sigurno ne. A niste mogli ni da učinite nešto da to sprečite. Zametak nije bio
pravilno pričvršćen uz matericu. To se moglo dogoditi praktično u trenutku začeća. Dete
u vama nije moglo pravilno da se razvija i priroda ga je mudro odbacila. Kad povratite
snagu, možete opet da počnete, pa da dobijete drugo, normalno, zdravo dete.
- Znači imaću još dece?
- Sigurno.
- Samo da nije bila moja greška.
Doktor Venizelos začešlja kosu s čela vrhovima prstiju.

115
 balkandownload.org

- Niko nije kriv. To se događa. Iz mog iskustva, rekao bih da se takvi slučajevi retko
dogode dvaput. Neka vas to uteši. I dobro se naspavajte. Osećaćete se mnogo bolje kad se
probudite.
Gospođa Viktorija brižljivo je negovala kćerku, umivala joj lice i ruke hladnom
vodom. Sofija je bila zabrinuta i uplašena. Uprkos doktorovim utešnim rečima, osećala je
krivicu što je razočarala muža. Nadala se da Henri neće kriviti nju.
Kad se probudila posle petnaestak sati, našla ga je kako sedi pored nje. Oči su mu
bile crvene od suza.
Ona ga uze za ruku, da ga umiri. Znala je da će Henri više od nje osećati gubitak
deteta: od srca je želeo sina Grka, koji je bio deo onog zanosa koji ga je doveo do žene
Grkinje. Po načinu na koji joj je držao ruku i zatim je prislonio uz svoj vreli obraz znala je
da nimalo ne krivi nju. Ali bila je zapanjena snažnom mržnjom prema doktoru Venizelosu.
Iako je ćutao, drhtao je od besa.
- On je zli duh naše kuće, taj Venizelos! Nemoj da te leči dok sam živ, a ni posle moje
smrti. Dao bih mnogo novca da nikad nisam slušao tog prokletnika, koji je uništio najbolje
nade tvog i mog života.
- Agapete mou, ljubljeni moj, nemoj da se ljutiš - usrdno ga zamoli ona. - i ja bih
volela da pronađem nekog da ga okrivim za taj greh. Ali bio je to nesrećni slučaj, koji je
delo prirode. Gospod daje i Gospod uzima. Doktor Venizelos mi je samo savetovao da
živim normalnim životom. Rekao je da se to više neće dogoditi. Kad ti podarim sina, sve
će biti zaboravljeno.
Henri je bio neutešan. No njegova prva briga bila je Sofija.
- Odložiću odlazak u Troadu.
- Ne, Henri, potrebni su ti dani početkom aprila da počneš radove. Na kraju krajeva,
vodiš sa sobom Lorana i dva nadzornika. Čim mi bude dobro, sešću na brod u Pireju.
Kalvertovi će me dočekati u Čanakaleu i pomoći će mi da nađem dobru kočiju i kočijaša
da se dovezem na Hisarlik. Ako do tada možeš da dovršiš našu kuću...
Prvi sjaj ponovo oživljene nade blesnu u njegovim očima.
- Svakako. Čim stignem tamo, narediću Janakisu i dvojici nadzornika da počnu da
grade. To neće biti ništa otmeno, znaš, samo za zaštitu od prirodnih nepogoda...
Iz Londona je stigla Henrijeva porudžbina: šezdeset kolica, dvadeset četiri velike
gvozdene poluge, sto osamdeset lopata, sto tri pijuka, navojne dizalice, lanci, čekrci.
Otprilike nedelju dana pre odlaska saopštio joj je novu zamisao.
- Umesto da šaljem svu ovu opremu u Carigrad, da je pretovarim za Čanakale, pa
šaljem na Hisarlik, šta misliš o tome da nađem vlasnika i kapetana nekog malog broda i s
njim sklopim ugovor da vozi između Pireja i zaliva Bešika, nekoliko kilometara niz obalu
od Hisarlika? Tako bi trebalo samo nekoliko sati da natovarimo stvari na kola i prenesemo
ih do našeg gradilišta.
Sofija se namršti.
- Bilo bi skupo iznajmiti brod i posadu za stalno.
- Ne, recimo zajedno putovanje mesečno. Po dobrom vremenu mogli bismo da
pređemo tu udaljenost za tri dana. To je uradio Paris kad je ukrao Helenu i Menelajevo
blago iz Sparte, a nije imao brod na paru, već samo veslače i jedra. Tako ćemo stalno biti
snabdeveni. Slaćemo kući popis naših potreba. Spiros može da obavlja kupovine i šalje
robu brodom.
- Razumem. A prilikom povratka mogu da odnesu naš deo nalaza.

116
 balkandownload.org

- Da, ako budemo mogli da nateramo stražare da nalaze dele postepeno, a ne da ih

čuvaju sve do kraja.
- Stražari? Zar ćemo imati više od jednog?
- Dobio sam pismo ministra za javno obrazovanje. Čuo je da ću ove godine zaposliti
do sto pedeset radnika, pa kaže da jedan čovek nije dovoljan da nadgleda sve ono što ćemo
iskopati.
- A šta se dogodilo s Jorgosom Sarkisom?
- Vratio se u Ministarstvo pravde, čini mi se. Da se vratimo našem brodu i kapetanu.
Potrebne su mi samo dve stvari: dno koje neće da potone i kapetan koji neće da govori.
Želim da dešavanja na našem iskopavanju ostanu potpuna tajna. Želim da ja objavim šta
smo pronašli.
Trebalo je nekoliko dana da traži duž obale pre nego što je pronašao ono što je mislio
da će odgovarati: parobrod Taksiarhis, s kapetanom Andreom Papaliolesom, a posada
crnog broda, oronulog od lošeg vremena, sastojala se od kapetanove porodice: mlađeg
brata, dvojice njegovih odraslih sinova i nećaka. Henriju se sviđao utisak koji je na njega
ostavio kvrgavi, snažni starac, koji je, kao i skoro svi Grci, ceo život proveo na moru i
štedeo platu dvadeset pet godina, da bi mogao da kupi mali brod i postane nezavisan.
Kad se Henri trećeg dana vratio na ručak, Sofija opazi na njegovom licu izraz
zadovoljstva.
- Našao si brod i kapetana.
- Shvatio sam i kako je svet mali. Kad sam zamolio kapetana Papaliolosa za
preporuke, on je odgovorio: „Doktore Šlimane, najbolja preporuka koju vam mogu dati
jeste vaša poštovana tašta, kirija Viktorija Engastromenos.“
- Mama! Zašto mama?
- Ne znam. Zašto ne bismo otišli u Kolon krajem dana? Andromaha uživa u vožnji.
Gospođa Viktorija uzviknu:
- Kapetan Papaliolos? On je s Krita. Naše porodice se poznaju duže od veka. On nam
dolazi na slavu, ako je u luci. Šta želite da znate o njemu?
- Da li je pošten?
- Prema vama? Pa naravno. Sada ste deo naše porodice, a Papaliolosevi su sasvim
odani Engastromenosovima.
- Hvala vam, moja poštovana tašto. Uzeću ga u službu.
Oproštaj je za oboje bio bolan.
- To je samo na nekoliko nedelja - reče Sofija, tešeći ga. - Sada je sunce toplo, pa ću
moći da radim u bašti. To će me ojačati.
Henri je znao da Sofija voli golubove. Krišom je dao da se sagradi golubarnik u
jednom ćošku njihovog velikog vrta i nabavio nekoliko parova golubova. Prvog dana, kad
je izašla u baštu posle njegovog odlaska, otkrila je mali golubarnik s golubovima na
prečkama. Oči su joj se napunile suzama.
Episkop Vimpos došao je u posetu. Saznao je za njen pobačaj i krenuo na dugo
putovanje u Atinu da bi je utešio i povratio joj veru u božju volju. Dve godine boravka u
Tripoliju izazvale su jedva primetnu promenu kod tog čoveka. Njegova odeća i lice
izgledali su pomalo prašnjavo i istrošeno.
„Njega su pogrešno izabrali za takvu kulturno osiromašenu episkopiju“ pomisli ona
s negodovanjem. „On je jedan od najboljih umova crkve. Trebalo bi da ga koriste za
kreativne poslove: istraživanje, pisanje, predavanja na mestima gde bi njegovo učenje
najviše koristilo.“

117
 balkandownload.org

Umesto toga, bio je doslovno prognan. Kad ga je Sofija upitala za njegove dužnosti,
on je odgovorio:
- Imam ih veoma malo, osim ceremonija. Nadgledam određen broj sveštenika u
selima, staram se da stigne dovoljno novca da pokrije troškove episkopije.
- Da li podučavaš?
- Da. Decu. Za njih ima tako malo škola. Ako ih ne bih učio da pišu i čitaju, ostala bi
nepismena.
- Crkva mora da te vrati u Atinu.
On se usiljeno osmehnu.
- Znam, ti misliš da bih morao da predajem teologiju i hebrejski na univerzitetu.
Ponekad mi on užasno nedostaje: biblioteka, učenici, pametni studenti koje čovek
posmatra kako se razvijaju. Ponekad sam usamljen, jer nemam s kim da razgovaram...
- Imaš li svoje knjige?
Vimpos tužno odmahnu glavom.
- Ne, Sofija. Morao sam da prodam biblioteku kad sam se preselio u Tripoli da bih
isplatio poslednje dugove.
Njegovo ogorčenje pretvori se u tugu.
- Svakako će stići pomilovanje.
- Drago moje dete, molio sam se za tebe da prihvatiš volju božju. A kako da onda ja
ne prihvatim njegovu volju? Ako volim boga i našu crkvu, onda moram dostojno da
prihvatim svaki zadatak koji mi je dat.
Sofija je pošla kočijom u grad, prvi put otkako je Henri otputovao. Otišla je pravo u
knjižaru Koromelasa, koju je volela od detinjstva. Bila je to jedna velika prostorija s
policama s obe strane koje su se dizale do plafona. Na svakom odeljku bile su rukom
ispisane oznake: poezija, istorija, književnost, prirodne nauke; imala je odeljke za knjige
na francuskom i engleskom. Dvaput godišnje, na dan Svetog Vasilija i na njen imendan,
neko iz porodice doveo bi je ovamo da se nadiše prijatnog mirisa štampanih i uvezanih
knjiga iz celog sveta. Bilo joj je dopušteno da izabere knjigu koju je želela. Sada je
nameravala da potroši priličnu svotu od pet stotina drahmi, tj. sto dolara, novac koji joj
je Henri ostavio za hitne potrebe, da ponovo snabde knjigama biblioteku ujaka Vimposa.
Ni za trenutak nije sumnjala da bi njen muž smatrao hitnim da Teoklet Vimpos, čovek
koji ih je spojio i spasao njihov brak, prestane da se oseća usamljenim, da ne ostane bez
knjiga koje mu mnogo znače. Rekla je Henriju u Parizu: „Usamljenost je bolnija od
slomljene noge.“ Ili je to bila čežnja za domom? To je isto. Teoklet Vimpos čeznuo je za
intelektualnim i naučnim životom Atine, i patio je. I on je izgubio dete.

April je bio topao, nebo u zoru prepuno sjajne bele prašine i tamnih senki neba. Radila je
oko cvetnih gredica i rasevetalih grmova, hranila golubove i čudila se zašto stalno oseća
neki gubitak i prazninu. Jedva je čekala da se vrati na Hisarlik, iskopavanju, radnicima,
uzbuđenju nalaženja.
Henrijevo prvo pismo bilo je obeshrabrujuće.
„Život je težak“, pisao je. „Osim divnog pogleda, sve je loše Kuća uz mesto
iskopavanja još nije bila podignuta. Spavao je u maloj kolibi koju je napravio za odlaganje
alata. Kiša je snažno padala tri noći, krov je propuštao vodu. Posle kiše naišla je hladnoća.
Janakis je bio tamo, okupljao je pouzdane radnike, ali nije mogao da kuva Henriju, jer
nisu imali ni šporet ni kućne potrepštine. Morao je da jede hranu iz Čiplaka. Bilo je tako

118
 balkandownload.org

blatnjavo, mračno i hladno, da nije mogao da napiše izveštaj. „Ako je moguće, onda u ime
boga ostani u Atini i ojačaj svoje malo telo...“
Ali ako dolazi, neka poveze brodom, šporet, deset tanjira, noževe, viljuške i kašike,
veliki i mali dušek, pokrivače, peškire, staru odeću, debele kožne cipele i nekoliko
desetaka pletenih korpi raznih veličina, u kojima će slati kući lonce, vaze, krhotine. Sofija
je pošla u kupovinu u pratnji brata Spirosa, koji je trebalo da pazi da sve bude sigurno
spakovano u velike korpe s poklopcima i druge pletene korpe u koje su mogli da slože
arheološke nalaze i šalju ih Taksiarhisom kući po kapetanu Papaliolosu.
Posle drugog Henrijevog pisma više nije mogla da ostane u Atini. Pismo je bilo
ispunjeno ljubavlju prema njoj i njegovom usamljenošću:

Moja najdraža Sofija!

Gospodaru moj, anđelu moj mali, jedini predmetu mojih misli i snova,
kako si? Da li uživaš? Kako jedeš i spavaš? Da li se oporavljaš? Kako je naša
draga kćerka Andromaha? Trebalo bi je šetati u engleskim kolicima najmanje
tri sata dnevno. Kakav je naš vrt? Nadam se da si u svom božanskom poletu
oživela našu jadnu palmu. Kako golubovi? Nesumnjivo, biće pravo uživanje
gledati tvoj vrt.
Ljubavi moja, svakog dana idi da se kupaš u moru u Pireju, a kasnije u
Faleronu kad proradi železnica, jer želim da se potpuno oporaviš. Pošalji mi
dobre vesti i sunce će mi opet zasjati.

To poslepodne rezervisala je luksuznu kabinu za plovidbu u Carigrad početkom

maja.
Dan pre polaska primila je od Henrija članak od petnaest stranica s molbom da ga
preda jednom svom rođaku, koji je učio grčku gramatiku, da ispravi članak pre nego što
ga preda atinskom časopisu Newspaper of the Debates za štampanje. Takođe, neka
odnese dva priložena crteža, jedan krsta, a drugi svastike, nekom atinskom fotografu da
napravi ploče za članak.
Sofija je zamolila oca da to završi, smestila svoje roditelje u Ulicu Muson da bi
Andromaha ostala u poznatoj okolini, poljubila svoju kćerku i ukućane, poželevši svima
zbogom, i zamolila Spirosa da ponese njene evropske putne torbe i isprati je do francuskog
broda u Pireju.
Henri ju je dočekao na pristaništu u Čanakaleu. Srce joj se steglo kad ga je ugledala,
kako stoji na kraju mostića za iskrcavanje. U radnom odelu izgledao je kao da se
prepolovio. Lice mu je upalo, bore mu se urezale u obraze; tako mršav nije bio ni tokom
najtežih dana u Čiplaku. Očigledno je da je malo spavao poslednjih nedelja. Bez njene
pomoći imao je i nesnosan zadatak da po triput prepisuje izveštaje na grčkom za novine i
učena društva.
„Jadnik“, pomisli ona, više iz ljubavi nego iz sažaljenja, „bilo mu je loše. Sada će biti
bolje, kad se ja budem brinula za njega.“
On je zagrli, promrmljavši:
- Lepa si.
Rekao joj je da donese najiznošenije haljine za rad, ali tada nije znao za njen putni
kostim, koji je dala da se sašije poslednje nedelje u Atini: kaputić od tamnoplavog

119
 balkandownload.org

rebrastog, koso tkanog materijala, što mu je davalo neki sjaj koji je prijatno osvetljavao
njeno mršavo lice, široku plavu suknju svetle boje i svilenu bluzu s belim okovratnikom
od čipke. Želela je da bude lepa u očima svog muža.
Držao ju je podalje od sebe.
- U celom mom protraćenom životu nikad nisam bio tako srećan što vidim nekoga.
Daj da te pogledam. Nedeljama nisam video ništa sem pijuka, lopata i Turkofona.
Udebljala si se. Milo mi je. Oči ti blistaju...
- Kad tebe vidim, Erikaki. Da, majka mi je spremala tri jela dnevno, što je nečuveno
za grčku kuhinju. Sada se treba pobrinuti za tebe. Evo ti poljupca koji ti šalje Andromaha.
Ona se sagnu i prisloni obraz uz njegov.
- Sladak je. Sladak i čedan. Nadam se da je njena majka donela i nešto svojih
poljubaca.
- Oh, da. Je li kuća spremna?
- Kuhinja i treća zgrada isto tako. Janakis jedva čeka da postavi šporet. Da li si ga
donela?
- Naravno i dovoljno hrane da te šest meseci obilno hranim.
Pošli su ka mestu gde su počeli da istovaruju prtljag. Velika seljačka kola bila su
postavljena uz brod da se tovari direktno na njih.
- Evo ga Demetriu - reče Henri - sećaš ga se, mlađi od dvojice nadzornika. Daj mu
tovarni list, pa će on da proveri kako istovaruju korpe s poklopcima.
Stajali su, držeći se za ruke i gledajući plave vode Dardanela, a na drugoj strani
zelena polja Galipolja. Dan je bio topao i vedar.
- Sofidion, donela si sa sobom vrelo sunce. Izgubili smo sedam od dvadeset
poslednjih dana zbog kiše i grčkih praznika, ali smo uprkos jakoj hladnoći izbacili hiljadu
kubnih metara zemlje za prvih sedamnaest dana aprila.
- Jedva čekam da sve vidim. Kako je ispalo s Loranom?
- Otišao je. Kad je prošlo mesec dana. Pio je. Dolazio je na iskopavanje samo sat- dva
dnevno.
- A njegovi inženjerski planovi i reljefne mape?
- Dobri su - progunđao je Henri. - Odneo sam ih Frenku Kalvertu da mu ih pokažem.
Kad jednom presečemo kroz brdo, plašim se da neće mnogo ostati od njegove polovine
brežuljka.
- On bi mnogo više voleo da ima deo Troje, nego golo brdo na kom pasu nečije ovce.
Prespavali su kod Kalvertovih.
- Mislio sam da će tvoje putovanje biti teško i da će ti biti potrebno malo odmora pre
nego što krenemo za Hisarlik.
Uhvatio ju je podruku dok su išli uskim trotoarom glavne ulice Čanakalea. Osećala
se kao kod kuće kad je ugledala karavane kamila, kolone crnih konjića natovarenih
korpama, žene sa jašmacima, kratkim velovima koji im pokrivaju lice. Po tradiciji,
Turkinje su morale na javnom mestu da se prikažu kao bezoblični zamotuljci. Preko
šalvara, širokih pantalona zavezanih na nožnim člancima, nosile su dugačke suknje, a
iznad njih svetle široke pamučne jeleke, nalik na dugačke kapute koji su bili skrojeni u
struk i zakopčavali se od grudi nadole, Preko jeleka nosile su kapute sa širokim rukavima.
Na glavama su imale feredže, dugi veo koji je prekrivao glavu i ramena, i spuštao se do
struka. Sofija reče nemarno:
- Samo bog i njen muž znaju kako Turkinja izgleda ispod tog glomaznog šatora od
odeće.

120
 balkandownload.org

Osmeh, toplina i ljubav, žudnja zbog Sofijinog prisustva vratili su Henriju rumenilo
u obraze. Dok su se vozili putem, on se uspravi u prsluku sa zlatnim lancem i kao
kameleon, kao onda u bašti Engastromenosovih u Kolonu, one večeri kad ga je upoznala
i kad je izgledao dvadeset godina mlađi, opet postade mladić. Osvrnuvši se brzo da proveri
da li ga iko gleda, on je stegnu i snažno poljubi, prošaptavši:
- Još ti dugujem sina.
Ona mu uzvrati poljubac, srećna što je prošlost iza njih, gde joj je i mesto. Kalvertovi
su ih pozdravili kao stare prijatelje, gospođa Kalvert poljubila je Sofiju majčinski, u oba
obraza, kao da je njena kćerka. Četvoro Kalvertove dece bilo je kod kuće: Idit, Alis, Laura
i sinčić. Deca su ponekad pratila oca kad je iskopavao pogrebne humke, koje su bile tako
mnogobrojne u Troadi. Posle večere otišli su u biblioteku i seli u jarkocrvene kožne fotelje.
Henri je raširio Loranove crteže na okruglom stolu.
- Da vam pokažem gde smo postavili radnu površinu kroz brežuljak. Vidite ovde, gde
je obeleženo s A, tu smo prošle godine iskopali rov od dvanaest metara uzbrdo. Bio je
osamnaest metara dugačak kad smo stigli do gore. Nadao sam se da ću usput naći vredne
zgrade, ali morao sam da se zadovoljim onim što smatramo da je helenska većnica iz III
veka pre nove ere, a nije deo akropole. Ove godine počećemo mnogo bliže
severozapadnom obronku, ovde na crtežu označenim s B, gde verujem da ću naći zidove
tvrđave i Prijamovu palatu.
Kopirani crteži pokazivali su da je Henri nameravao, počinjući od strmog severnog
obronka, da iskopava od severa ka jugu širinom brda da bi izravnao zemljanu površinu
dugačku sedamdeset metara i široku oko petnaest metara. Odatle bi mogao da iskopava
u svim pravcima, prateći tragove pomoću rovova i terasa koji zalaze u preostale delove
brda. Kad je Frenk Kalvert video crtež, on zazvižda, onda zagladi svoje plave brkove kao
da želi da sakrije zaprepašćenje.
- To je ogroman zadatak, Henri. Sama ideja me zaprepašćuje. Koliko zemlje ćete
morati da izbacite?
- Loranov proračun je sto hiljada kubnih metara. Na dubini od četrnaest metara
trebalo bi da stignem do izvornog sloja. Znatan deo brda biće potpuno otkopan, što će
nam omogućiti da oslobodimo velike zgrade iz zatočeništva dugog tri hiljade godina.
Kad je Henri prvi put ispričao Sofiji o problemima iskopavanja, ona je bila savladana
smelošću njegovog pristupa, ali Kalvert je bio zapanjen.
- Ja to ne bih mogao da uradim. Ne mogu da zamislim... Volim mala iskopavanja,
kao Ajantovu humku ili mali hram u Timbriji na imanju mog brata Frederika. To je nešto
što volim da radim sam, možda s jednim ili dva pomoćnika, i što mogu da završim za
nekoliko dana.
Kad Henri nije odgovorio, jer nije znao šta, Sofija reče tiho:
- Razumem, gospodine Kalverte. Da ste pisac, vi biste više voleli da pišete
pripovetke, a ne romane. Henri želi da postane Dostojevski...
- I da napiše Zločin i kaznu. - Kalvert nekoliko puta trepnu: - I ja sam preživeo svoj
zločin i svoju kaznu...
Nastade neprijatna tišina. Henri reče:
- Frenk, moje iskopavanje se može proširiti i na vašu polovinu brda. Imam li vašu
dozvolu?
Frenk ne odgovori odmah:

121
 balkandownload.org

- Svakako. Inače vas ne bih ohrabrivao da počnete kad sam vas pre nekoliko godina
upoznao, ili kad sam se trudio da dobijem ferman. Ali bih vas zamolio da sve umetničke
predmete koje budete našli na mom zemljištu podelite na pola.
- Pošteno je pošteno, Frenk. Da li je dovoljno rukovanje ili ćemo napisati sporazum?
- Vaša reč je moja garancija.
Rukovali su se. Frenk izvadi iz skrivenog bara flašu vinjaka. Čak je i Sofija popila
čašu, nazdravljajući Frenku Kalvertu:
- Za Homerovu Troju! Pošaljite mi poruku kad ostvarite svoje prvo veliko otkriće, i
ja ću doći da vam se pridružim.

3.

Sofija je bila zapanjena promenom Hisarlika; ne samo novim iskopanim rovovima,

terasama i otkrivenim kamenim zidovima nego i izgledom brežuljka prekrivenog
strnjikom s kog se videlo malo naselje s njihove tri kuće prema severozapadu, ispred
terena gde se iskopavalo, i s pogledom na njega, i dalje na istoku u ravnici još neke male
zgrade. Henri joj je ponosno pisao da je sagradio tri zgrade za samo dve stotine dolara, da
je kupovao tri metra dugačke, dvadeset pet centimetara široke daske po osam centi, pa je
očekivala da će naći jedva nešto više od koliba. Umesto toga, zgrade su bile čvrste, krovovi
prekriveni nepromočivom trskom, s prozorima i vratima koje su napravili turkofonski
stolari.
Njena kuća imala je tri sobe: spavaću sobu, prostranu trpezariju i još jednu sobu
koju su Henri i Janakis pretvorili u radnu sobu s dva reda polica, delimično ispunjenih
novim nalazima, koje je Henri obeležio brojevima, ali nije ni pokušao da ih očisti. Tu je
bio i stari istrošeni pisaći sto, koji je pronašao u Čanakaleu. Sofija je bila oduševljena
pisaćim stolom uprkos izrovanoj površini, jer je za njim bilo mesta za oboje. Sa zadnjeg
prozora videlo se Egejsko more i ostrva Imbros i Samotraka.
Stavila je svoju ljubljenu ikonu na grubi noćni ormarić koji joj je Janakis napravio
za spavaću sobu, i obesila haljine u ugao zaklonjen zavesom, slično kao u njenoj spavaćoj
sobi u Kolonu. Bile su tu tri haljine koje je prerasla, sve sa širokim suknjama u kojima će
moći lako da se penje preko iskopanog zemljišta, jedna haljina s kratkim rukavima, uska
u struku, za koju je znala da je previše elegantna za iskopavanje, ali koju nikada nije volela,
i jedna udobna suknja i bluza. Donela je slamnati šešir sa širokim obodom i filcani, koji
će je više štititi od jarkog sunca u julu i avgustu nego marama koju je nosila prošle godine,
i dva para jakih cipela s kožnim đonom.
Onda ju je Henri poveo da obiđu druge dve kuće, jednu, spavaonicu koju dele njegovi
nadzornici Makres i Demetriu, i drugu, kuhinju. Janakis je već namestio šporet koji je
stigao prethodne večeri kolima. Upravo je pravio otvor u krovu za dugački crni dimnjak.
Kad je ugledao Sofiju, gorostas pažljivo side niz merdevine napravljene od stabala, kleknu
ispred nje, poljubi je u ruku i promrmlja:
- Duolos sas! Dobro došli u Šlimanovo selo. Gospodar će sada biti srećniji.
- Janakise - upita Henri - jesi li našao devojku za kiriju Šliman?
- Devojku? - Sofija se iznenadi. - Čemu, Henri?
- Da ti služi kao družbenica i služavka. Naša situacija nije takva kao što je bila prošle
godine. Seljaci odlaze kući samo subotom uveče, ili u predvečerje verskih praznika.

122
 balkandownload.org

Sagradili su logor gde spavaju umotani u ćebad. Namestio sam im burad s vodom i
podigao sporedne zgrade. Jedan trgovac je sagradio baraku za prodaju namirnica, gde se
snabdevaju, iako oni donose hranu ponedeljkom ujutro. To je začetak jednog malog sela
koje ćemo nazvati Hisarlik. I tu ima previše muškaraca da bih te ostavio samu kod kuće.
Oni odjednom primetiše kako ih Janakis gleda sa širokim osmehom na priprostom
licu.
- Gospodaru, našao sam devojku.
- Dobro. Koliko dugo će ostati?
- Dok budete ovde. Oženio sam se da se osiguram.
Sofija i Henri se zagledaše jedno u drugo, iznenađeni. Janakis, koji je zašao u
četrdesete godine, nagovestio je prošle godine da brak nije za njega: da u njegovoj naravi
nije da izdaje naredbe. Kako bi čovek mogao imati ženu a da joj ne zapoveda? Osobito u
Maloj Aziji? Podneo je tu žrtvu radi svog gospodara.
- Gde je ona sada, Janakise?
- Dovešću je.
Ušao je u susednu sobu koju je napravio uz kuhinjski zid ispod strmog krova, i vratio
se začas, gurajući pred sobom mladu.
- Gospodaru, ovo je Poliksena. Moja rođaka. Iz Renkoija.
Poliksena je stajala oborenih očiju. Duboko se pokloni pred Henrijem i Sofijom, a
onda promrmlja s istim naglaskom kakav je imao i Janakis:
- Vaša robinja.
Bila je privlačno i čisto stvorenje od šesnaest godina, i jedva da je dopirala Janakisu
do pazuha. Za razliku od Turkinja, Grkinjama je bilo dopušteno da idu nepokrivenog lica.
Poliksena je na sebi imala belu košulju s dugačkim rukavima, dugačku suknju i maramu
na glavi. Uprkos njenoj stidljivosti, bilo je očigledno da je odlučna i da će biti prijatno
društvo.
Uz slobodne kuhinjske zidove Janakis je naređao džakove od po četrdeset pet
kilograma kafe, šećera, belog pasulja, zelenog pasulja, žutog i zelenog suvog graška,
sočiva, pirinča, suvih smokava, suvog grožđa, oraha, brašna. Sve je to kupio i platio Jorgos
Engastromenos prema Henrijevoj narudžbini, a onda poslao u Pirej na brod kojim je došla
Sofija. Bilo je tu paketa makarona, cimeta, oraščića, vanile, pistaća i pinjola, koncentrata
paradajza, rendanog sira i sirupa. Napolju su stajala još i burad s kiselim krastavcima,
usoljenim haringama, maslinama, sardinama.
Na svakom džaku bili su odrezani debeli konopci, a oni su bili zavrnuti na vrhu da
se vidi sadržaj.
- Mirisi su opojni - reče Sofija - kao u velikim prodavnicama namirnica u Atini kad
su džakovi otvoreni.
Henri joj se srećno osmehnu.
- Bio sam šest nedelja gladan. Sada ćemo dobro da jedemo.
- Zbog toga si želeo da dođem. Nedostajala ti je kuvarica.
Pre nego što je Henri uspeo da odgovori, Janakis uzviknu:
- Ja kuvam! Ja sam najbolji kuvar u Troadi.
Poliksena prvi put progovori.
- Muškarci ne kuvaju. Ja kuvam!
- Ne! - zagrme Janakis. - Ja zapovedam u kuhinji. - A onda se umalo ne onesvesti
zbog svoje hrabrosti.
Sofija se nasmeja.

123
 balkandownload.org

- Svi ćemo kuvati. To će biti najbolja zabava u Šlimanovu selu.

Henri ju je poveo da obiđe iskopavanje. Po brdu su puzali radnici u plavim
pantalonama sa crvenim fesom na glavi. Sofija uzviknu:
- Ovo zaista izgleda kao mravinjak.
- Trebalo bi. Na poslu je sto trideset ljudi. Nova oprema mnogo pomaže, a posebno
jaka kolica i gvozdene lopate.
Odveo ju je na južnu stranu brežuljka, gde je grad Novum Ilijum cvetao do sredine
IV veka nove ere.
- Od tog dana do dana današnjega na tom brdu nije bilo stanovnika.
Grupa od četrdeset pet ljudi prokopavala je kanal iz ravnice duž blagog obronka.
Njima je rukovodio čovek koga Sofija nikad ranije nije videla, s rudarskom kapom i u
engleskim čizmama do kolena.
- Sećaš se da sam ti u Atini rekao da bih voleo da pronađem rudare za nadzornike? -
uzviknu Henri. - Pa jedan rudar je pronašao nas. Jorgos Fotides, Grk iz ovog kraja, koji je
bio na radu u Australiji i sedam godina radio u rudnicima. Osetio je čežnju za domom,
vratio se i oženio petnaestogodišnjom devojkom iz obližnjeg sela. Nije dobio miraz, nije
imao posao. Kad sam čuo da ima iskustva u kopanju rovova, odmah sam ga zaposlio.
Dobro radi. Spava u logoru.
Henri je uze za ruku i povede niz prokop da joj predstavi Fotidesa. Fotides skinu
australijsku rudarsku kapu, stavi ruku na srce i duboko se pokloni. Henri reče:
- Fotidese, objasnite gospođi Šliman šta je vaš posao.
- Rado, doktore Šlimane. - Govorio je pravilnim grčkim jezikom, koji je pokazivao
da nije neobrazovan.
- Gospođo Šliman, kopaćemo iz doline nagore, dok ne stignemo na dubinu od
četrnaest metara, gde se doktor Šliman nada da će naići na čvrsto jezgro. Na toj tački preći
ćemo brežuljak i sastaćemo se s radnicima kojima rukovode Makres i Demetriu, koji
dolaze sa severa. Kad se sastanemo, naš prokop će prolaziti celom širinom Hisarlika na
nivou izvorne zemlje. Zemlje Homerove Troje. To želi doktor.
- A doktor će to i učiniti! - odgovori ozbiljno Henri. - Hajdemo, Sofija, želim da ti
pokažem kako napredujemo na severnoj strani, u susret Fotidesu.
Stigli su do mesta gde je druga grupa radnika otkopavala zemljani prekrivač s brda
visokog osam metara, gde je Henri verovao da se nalazi trojanska akropola, pažljivo
skidajući zemlju koja se vekovima taložila sve do prirodnog vrha brda. Spoljašnji sloj te
gomile bio je četiri hiljade godina stari omotač, nastao taloženjem. Unutrašnji sloj brda,
njegovo jezgro, bila je prvobitna brdska stena, na kojoj je bila sagrađena prva Troja. On je
želeo da svari jezgro oraha, a ljuske su za krckanje.
Pre nego što su prešli površinu, Sofija ugleda sliku od koje je podiđoše žmarci. Ona
uzviknu:
- Ponaghia mou. Sveta majko božja, kakav fantastičan prizor!
Henri kliknu veselo:
- Zar nije divno? Nisam im dopustio da ih izvade iz zemlje dok ih ne vidiš in situ.
To je zaista bio veličanstven prizor: deset ogromnih pithoi, pitosa narandžaste boje,
posude dva metra visoke i skoro metar i po široke na najširem delu štrčale su iz useka u
brdu, napola izvađene iz svog hiljadugodišnjeg zatvora, ali još čvrsto ukopane.
- Henri, što je to? Za šta su se upotrebljavale? I zašto stoje u redu tri i po metra iznad
naših glava?
Henri se nasmeja.

124
 balkandownload.org

- Znam da je teško verovati kad gledaš taj ogromni zid od zemlje, ali ti gledaš ulicu
ili niz ulica, i ostatke kuća na tim ulicama. Te božanstvene posude služile su za čuvanje
ulja, vode, žita, jedna...
- Ali, Henri, ljudi su morali da koriste merdevine da bi uzeli namirnice.
- Naprotiv, ljubavi moja, morali su da kleče.
Ona se zagleda u njega, zinuvši malo u čudu. Onda joj od zablistaše.
- Hoćeš reć da su bile ukopane u zemlju?
- Morale su da budu. Obične kuće imale su samo po jednu sobu. Ako bi te posude
stavili na pod, ukućani bi morali da spavaju u dvorištu. Zato su ih zakopali u jednom redu
ispred ognjišta gde su kuvali. Otvori posuda morali su da budu u nivou zemljanog poda.
Oko sto pedeset metara niz padinu brežuljka, gde je stajala diveći se desetini
narandžastih posuda, Sofija ugleda nešto isto tako važno: početak Henrijeve velike
platforme. Demetriovi radnici kopali su niz padinu; Makresovi ljudi išli su direktno uz
severnu strminu, da bi se gore spojili s njim. Izbacili su više od trinaest hiljada kubnih
metara zemlje. Platforma je već bila ukopana četrdeset šest metara u brdu, kao čvrsto
zemljano postolje s kojeg će Henrijevi ljudi moći da skidaju zemljane zidove koji su se
dizali iznad njih i u kojima su bile, prema Henrijevom mišljenju, sve zgrade unutar
golemih odbrambenih zidova, koje Ahajci nisu mogli da pređu tokom desetogodišnje
opsade. Tu je takođe trebalo naći široki put koji je vodio u dolinu.
- Henri, da li stojim na tlu Homerove Troje?
- Verujem.
On joj se zadovoljno osmehnu.
- Naš prvenstveni zadatak jeste da pronađemo zidove. Hajde, sedi sa mnom na ovu
malu terasu.
On izvadi primerak Ilijade iz džepa i pročita joj:

Posejdon je govorio Apolonu:

„Kakva si, ludove, srca i uma, te ne pamtiš više, što sve pretrpesmo zla nas
dvojica okolo Troje sami od bogova svih, kad dođosmo (Zevs nas je poslo)
službi Laomedonu srditome godinu dana za plaću određenu, a onaj nam
naloge đavo. Širok i lep da imaju grad nerazorljiv. Ja sam sazidao zid
Trojancima okolo grada...“

- Takođe, tražimo dvostruka vrata. Vidiš, nekoliko stranica dalje kaže:

„Uto stajaše Prijam starina na kuli božanskoj te on Ahileja spazi gorostasnog i

ispred njega Trojance gde smeteni beže, a obrane nikakve ne bi. Nato jaukne
starac i silazeći na zemlju s kule Dične vratare pri zidu sokoliti stane i reče:
Širom mi otvorena u rukama držite vrata, dok nam ne stigne narod u strahu
put grada bežeć, blizu ga vija Ahilej, a bojim se bijede će biti. A kad iza zidova
na okupu odahnu živi, tvrdo zglavljena krila na vratima onda zatvorite, jerbo
se bojim da u grad ne provali napasnik onaj.’“

125
 balkandownload.org

Vratili su se kući. Janakis im je pripremio toplo jelo.

- Šporet radi - izjavi ponosno. - Pripremio sam musaku, pilav, svinjske odreske u
vinu. Peć radi. Ispekao sam prvu veknu grčkog hleba.
Henri je otvorio flašu svog omiljenog turskog vina.
- Da nazdravimo velikim i čudesnim pronalascima! - uzviknu on.
- Da, naravno. Zbog toga i jesmo ovde. Ali najpre bih želela da nazdravim sreći novog
doma koji si nam sazidao.
- Bićemo srećni - odgovori on ozbiljno - ako oslobodimo trojansku akropolu da ceo
svet može da je vidi. To će ućutkati one koji sumnjaju.
„Istina je“, pomisli ona, „naš brak zavisi od toga da li ćemo naći Troju. Ali to je u
redu; od početka su mi bili poznati uslovi.“
Posle ručka Henri je odveo Sofiju u radnu sobu da joj pokaže šta su iskopali dok je
ona bila u Atini. Nije još rasporedio predmete po vrstama: zemljano posuđe, kamenje,
kosti, slonovaču, već je ostavljao na gomili sve pronalaske s određenog mesta.
- Pronašli smo potporni zid od krečnjaka, očigledno sagrađen da bi učvrstio zgrade
na vrhu brda. Zemlja iza potpornih stubova bila je tvrda kao kamen. Tamo smo takođe
našli ruševine kuća i celu gomilu dioritskih sekira, zrna od magnetne gvozdene rude za
praćke, noževe od kremena, ručne mlinove od lave, fine mermerne idole sa sovinom
glavom i bez nje, piramidalne glinene tegove, spirale od terakote.
- Ujutro ću početi da ih čistim i zapisujem dimenzije i opis. Donela sam dovoljno
lepka i gipsa.
- Dobro. Ovde ima mnogo posla za tebe.
- Želela bih da radim i na brežuljku.
- Onda ćemo se sporazumeti. Radi sa mnom na brežuljku ujutro, a posle ručka ostani
kod kuće, pa pravi zabeleške i prepisuj moje članke za londonski Tajms i Augzburger
algemajne.
Na policama je pronašla srebrnu zihernadlu za haljinu, kalup za odlivanje broševa i
drugih ukrasa, lepo ukrašenu polupanu posudu za vodu, zarđale bakarne eksere, bakarno
koplje za lov; sekire od diorita, mnogo posuđa od sjajnocrne, smeđe ili žute keramike,
tanjire izrađene na grnčarskom točku, vaze s muškim licima, vaze takvih oblika kakve do
tada još nisu videli; dvostruke šoljice koje su imale oblik šampanjskih čaša, crni vrč s
otvorom u obliku kljuna nagnutog unazad; prazne pogrebne urne, korpe pune krhotina
živih boja, pečate od terakote s natpisima, jednu posudu na tri noge, koja je očigledno
predstavljala ženu, jer je imala grudi i pupak.
- Previše mi je da sve odjednom usvojim. Volela bih da sam poslednje tri nedelje
provela ovde i da sam pod prstima osetila svaki komad koji smo izvadili iz zemlje. Tako
bih uspostavila neku dublju vezu sa svakom vazom, nožem i mermerom.
- Predmeti će ti postati poznati kad počneš da rukuješ njima.
- Znaš li iz kog su doba?
- Svi su pomešani, kao nekoliko naših gradova na brdu. Saznaćemo više kad još
odmaknemo, a i u Atini od naših prijatelja sa univerziteta. Mislim da sada treba da odeš
u krevet. Imala si dug dan.
Janakis je iz sanduka izvadio pokrivače koje je Sofija kupila. Poliksena ih je stavila
na krevet.
Sofija se srdačno nasmeja, zagrlivši svog muža.

126
 balkandownload.org

- Dragi moj Erikaki, čekaj dok ne legneš ispod tih mekanih pokrivača od ovčje vune
koje sam kupila u Atini. Presvukla sam ih u saten da bi našoj kući dali malo otmenosti.
Pomislićeš da si u raju.
- Biću kad si pored mene.
Zaspala je u njegovom zagrljaju, ali se nešto kasnije probudila, osetivši kako joj nešto
gamiže po vratu. Vrisnuvši, otresla je životinju, pa se prestrašena zagledala u nju.
- Henri, ovo je stonoga.
- Ne, nema sto nogu - odgovori pospano - samo četrdeset. To govori njen naziv na
grčkom.
- Zar ne kažu da je njen ujed smrtonosan?
- Ništa nije smrtonosno osim smrti.
- Odsad ću spavati s pokrivačem preko glave.
Nesvesnim pokretom ona pritisnu krst koji joj je visio oko vrata ispod spavaćice.
- Neka nas sveci zaštite!
- Možda neće stići na vreme. Reći ću Janakisu da s tavanice svako poslepodne skida
prašinu, dok se još vidi.
Henri se probudio u četiri sata ujutro; još je bio mrak. Sofija ga je pratila, živahno
jašući do ušća reke Simoent, ali se nije kupala s njim. Kad su se vraćali, sunce se promolilo
iznad srebrnaste planine Ide, obasjavši vazduh ružičastom svetlošću. Sofija okrenu konja
tako da gleda kako svetlost pada na Dardanele i izvlači moreuz iz mraka. Za trenutak- dva
ugledala je preko Egejskog mora visoke vrhove Samotrake. Prošle godine, kad je prvi put
ugledala kako se sunce pomalja iza vrha Hisarlika, zastao joj je dah; jutros joj se činilo da
se vratila u ljubljenu domovinu, sastavni deo Grčke.
Janakis ih je čekao s kafom i nekom tečnošću ružnog izgleda u šoljici.
- Šta je to? - upita ona. - Svakako nije novi oblik kinina?
- Kinin nam ne treba do leta, dok se močvare ne osuše - odgovori Henri. - Ovo je sok
od zmijskog mleka. Želim da nadgledaš ljude koji će da zasecaju terase. Među iskopanim
stvarima biće i smeđih zmija, debelih otprilike kao gliste, vrlo otrovnih. Radnici piju taj
napitak od zmijskog mleka svakog jutra, jer posle njega ujed postaje bezopasan.
U pet i trideset ostavili su Poliskenu da spremi kuću i da se pridruži Janakisu u
podnožju zemljišta u istočnom delu, gde je Henri napravio ogradu i vrata. Kad bi neki
radnik ušao kroz vrata, iza njegovog imena bio bi stavljen znak. Sada je Janakis isplaćivao
ljude tek kad pođu kući, a ne svake večeri. Trgovac namirnicama davao je kredit; svi
računi izmirivani su subotom uveče ili uoči verskih praznika. Henri je pri ruci imao veliki
iznos novca samo na dan isplate. Njegov agent, neki gospodin Dokos iz Čanakalea, slao je
novac dan ranije.
Kad su stigli na padinu, Henri pokaza dva turska vojnika koji su bili postavljeni za
stražare. Nije ih predstavio.
- Ovi nisu kao naš bivši prijatelj Jorgos Sarkis, ova dvojica su nam sve vreme nad
glavom. Uspevam da ih držim na maloj udaljenosti. Postavio sam oznake da podelim deo
brda koji pripada turskoj vladi od dela koji pripada Frenku Kalvertu. Stražarima je
dopušteno da uzmu polovinu onoga što nađemo na vladinom zemljištu, ali ja sam uveo
novi sistem: ne dopuštam im da uđu u našu kuću. Puštam ih da uzmu muzejsku polovinu
čim se izvadi iz zemlje, bilo za vreme ručka bilo u sumrak kad rad prestane. Nećemo da
im dopustimo da bilo koji nalaz vide kad je već očišćen.
- Da li su sposobni da procene nalaze, doktore Šlimane?

127
 balkandownload.org

- Nemaju umetničko obrazovanje niti su u stanju da procenjuju. Kako bi i mogli?

Oni su vojnici. Po zakonu verovatnoće podjednako će dobro izabrati od neopranog kao i
od opranog materijala.
Henri je mogao da joj odvoji svega desetoricu ljudi. Neki od njih su prošle godine
radili s njom. Na licima novih radnika nije primetila opiranje. Dao joj je crtež na kom je
bilo prikazano da želi nove terase, koje je trebalo useći po devet metara sa svake strane
glavne platforme, a pet do šest metara gore u brdu. Trebalo je da budu oko šest metara
široke i oko trideset dugačke. Takođe, ucrtao je desetak prokopa koje je nameravao da
iskopa u svim pravcima sa tih terasa. Sofija uzviknu:
- Mogao si isto tako da počneš od vrha dok ne odneseš celo brdo, kolica po kolica, a
tu gomilu zemlje i šuta premestiš na neko drugo mesto u Troadi.
- Ne, ne, Sofidion, to bi osujetilo naš cilj. Šut moramo da prenosimo da bismo ga
prosejali u potrazi za nalazima, ali zidove utvrđenja, hramove, palate, ulice i vrata
moramo da ostavimo otkrivene tamo gde su.
Fotides je došao iz prokopa na južnoj strani da bi im pomogao da označe granicu za
drugu terasu. Bila je ushićena gledajući kako rad mnogo brže napreduje uz metalne
lopate, odlične pijuke i čvrsta engleska kolica. Pažljivo je gledala kako bacaju šut i zemlju
u korpe i kolica, sakupljajući nalaze. Stavljala ih je na stranu, ne skidajući naslage.
U jedanaest sati, u vreme odmora za ručak, pošto su dva stražara pod Henrijevim
brižnim okom odabrala svoj deo Fotidesovih, Makresovih i Demetriuovih nalaza, Henri
je doveo stražare na Sofijinu terasu. Sofija im je pokazala svoje korpe. Te krhotine koje je
odvojila nimalo ih nisu zanimale. Henri i Sofija se pogledaše s razumevanjem; krhotine,
kad se jednom sastave u Atini, postaće neke od najlepših vaza, po obliku i ukrašenosti.
Henri je utvrdio pravila za ručak: tri nadzornika, Janakis, Poliksena i Šlimanovi jeli
su istu hranu, koju je pripremao Janakis. Poliksena je služila ručak Henriju i Sofiji u
trpezariji, a njih petoro su jeli za grubim stolom u kuhinji. Janakis je dobro obavio svoj
posao. Pošto je tog jutra završio svoj posao kontrolora, pretražio je celo selo i pronašao
četiri živa pileta, koja je doneo kući na magarcu.

4.

Krajem maja Henri je naredio da se izgradi niz kamenih zidova da zadrže šut, zemlju i
kamenje koje su radnici, tri do četiri i po metra iznad njega, neprekidno spuštali niz brdo.
Nije imao poverenja u prvi zid i naredio je svojim ljudima da se odmaknu od njega. Doveo
je Fotidesa da izgradi viši zid od većeg kamenja koje su iskopali. Kad je posao bio gotov,
Fotides uzviknu;
- Ovaj zid će se održati vekovima.
- Možda - odgovori Henri - ali mislim da bi bilo bolje da ga podupremo.
Šestorici radnika bilo je naređeno da sagrade potporni stub, kad se celi zid s treskom
sruši i raspade. Sofija začu očajni Henrijev vrisak i potrča prema zidu. Bio je van sebe.
Šestorica radnika radila su u podnožju zida.
Svi su radnici, uključujući i one koje su dozvali iz Fotidesove grupe na južnoj strani,
grozničavo izvlačili kamen po kamen s ogromne hrpe. Henri im se pridruži bacajući kao
ludak kamenje na čistinu. Sofija upita:
- Fotidese, jeste li sigurni da su ljudi ispod kamenja?

128
 balkandownload.org

Fotides, koji je znao da je odgovoran za taj užasan nesrećni slučaj, gledao ju je

nepomično s okamenjenim izrazom na licu.
- Madam Šliman, poslednji put kad sam ih video...
On stade kao ukopan, oči mu se naglo otvoriše.
- Pogledajte! Evo ih! Svi su đavolski zapeli da se oslobode.
On se triput prekrsti, brzo, kao da briše kamenu prašinu s lica i grudi. Sofija viknu
Henriju koji je radio na drugoj strani srušenog zida.
- U redu je, Henri. Ljudi su živi.
On priđe, odmahujući glavom, dok mu je mišić na levom obrazu poskakivao.
Rukovao se sa svakim radnikom kako bi se koji pojavio.
- To je čudo. Pravo čudo. Svi su radili ispod kamene stene koju je Fotides napravio.
Bog čuva decu i budale. Ovog momenta mogu se uvrstiti u obe kategorije. Mala moja, ja
sam uništen. Hajdemo kući. Poliksena će nam skuvati kafu.
Kad su bili kod kuće i pijuckali gustu, slatku kafu, Henri se nagnu i uze je za obe
ruke.
- Sofidion, današnji dan umalo nije bio naš poslednji dan traženja Troje. Da je ovu
šestoricu zdrobio zid, ne bi nas mogli spasti nikakav novac ni obećanja. Trojanke imaju s
Grkinjama jednu zajedničku stvar: muž, mlad ili star, bogat ili siromašan, za njih je sve;
nebo i zemlja za njih imaju manju važnost.
- Kao što i treba da bude.
Stala je ispred ikone Bogorodice i zahvalila joj što je spasla ljude.
- Neću ponovo da gradim zid - reče Henri. - Kamenje koje se dole kotrlja sa sveže
iskopanim šutom opasno je, može da povredi noge i ruke. Ali nije smrtonosno. Ipak bismo
morali da uzmemo nekoliko mladića iz Čiplaka za stražare; kad neki kamen počne da se
kotrlja, oni će vikati: Pazite!, i radnici će se odmaknuti.
Nedelje i meseci koji su prolazili donosili su nove krize, velike i male; iznenađenja i
razočaranja. Sofiji je izgledalo da sto pedeset radnika, koji kopaju terase, prokope, pećine,
duboke puteve, menja oblik i osobine brda svakih nekoliko dana. Nikad nije pomišljala da
brda mogu da rastu i smanjuju se, da nisu nepromenjiva već podložna drugim silama
prirode, a jedna od najmoćnijih su ljudi. Opisi koje je sastavljala u sebi, stojeći na vrhu i
gledajući ogromne bušotine kojima je Henri otvorio utrobu brda, menjali su se; jednom
je brdo videla kao ogromni lavirint, nalik na onaj ispod palate u Knososu na Kritu, gde je
Tezej ubio Minotaura i uz Arijadninu pomoć, koja mu je dala klupko vune, uspeo da
pronađe izlaz. Drugi put, rano ujutru ili u kasno popodne, ugledala bi ga kao divovsko
saće Imitosa. Kasnije, ličilo je na unutrašnjost odavno, ugaslog vulkana, u čijem je grotlu
još stajalo drvo, živo, kao anahronizam u čunjevitoj formaciji zemlje i lave.
Kad je došao jun, a s njim i leto, vrućina je postala žestoka. Da bi snabdevao radnike
vodom, Henri je zaposlio najstarijeg Dramalijevog sina da puni burad iz hladnog izvora
udaljenog oko trista pedeset metara prema istoku. Jedan Dramalijev rođak stavljao je
burad na magarca i nosio ih u rovove. Krajem juna bilo je u upotrebi deset buradi, ali je
vode jedva bilo dovoljno za sve.
Kad je sa severa počeo da duva vetar orkanskom snagom, Poliksena je zamotala
prozirni šal oko Sofijinog šešira da pada preko lica, da joj uskovitlana prašina ne bi ulazila
u od, nos i usta. Ali zmija više nije bilo, pa nije svakog jutra morala da guta dozu zmijskog
mleka.
Tokom toplih prolećnih i letnjih večeri jeli su napolju, gledali kako sunce tone u
Egejsko more, menjajući svakog trenutka boju u zadivljujućim prelivima, počev od

129
 balkandownload.org

ružičaste poput školjke, preko tamnije ružičastocrvene, do zagasitopurpurne, dok se

svetlost ne bi ugasila i izašle zvezde. Jedne blage večeri, pune miomirisnog vazduha
pomešanog s mirisima obližnjih narandži, Sofija reče:
- Videla sam kako Egejsko more menja boju od crne, pepeljastosive, tamnozelene,
plave boje jutarnjeg neba, pa sve do raskošnih purpurnih boja, koje smo upravo videli
kako nestaju, ali se ne sećam da je ikada bilo onakvo kakvim ga opisuje Homer: „More
crveno kao vino.“
Henri izvadi cigaru iz gornjeg džepa na prsluku, odreza vrh malim zlatnim nožićem
koji mu je visio na drugom kraju lanca za sat i zadovoljno ispusti dim u vazduh.
- To ti je kao „zlatna jabuka razdora“, koju je Erida bacila među bogove i boginje na
venčanju Ahilovih roditelja; ili tri zlatne jabuke koje je Hipomen spustio kad se takmičio
u trčanju s Atalantom, prevarivši je da stane kako bi ih pokupila, i tako je naterao da se
uda za njega, a ne da ga ubije, kao što je poubijala svoje ranije prosce...
- Ti pokušavaš nešto da dokažeš, philtate mou; šta je sa zlatnim jabukama?
- To uopšte nisu bile jabuke! - On veselo protrlja ruke. - U Grčkoj nikad nije bilo
zlatnih jabuka. Ali uvek su imali najzlatnije narandže na svetu. Zar nije šaljivo kad zlatne
jabuke u mitologiji ispadnu zlatne narandže u stvarnosti? U svakom slučaju, imam jednu
jeretičku teoriju što se tiče izraza, „more crveno kao vino“. Mislim da Homer uopšte nije
mislio na boju, već na gustinu mora. Ali molim te, nemoj to da govoriš našim prijateljima
stručnjacima; izbacili bi me iz mora, i to još iz mora crvenog kao vino.
Svaki dan donosio je nova uzbuđenja. Na južnoj strani, gde je Fotides iskopavao na
oko tri stotine metara od jednog starog zida koji su prošle godine otkopali, otkrili su
originalni kamenolom fosilizovanog krečnjaka, od kog su bili sagrađeni svi kameni
gradovi na brdu, počev od Prijamove Troje pa do poslednjeg naselja hrišćanskoga doba.
U njega se ulazilo kroz veliki tunel prekriven grmljem i trnjem. Henri i Sofija su stajali
usred izdubljenog kamenoloma.
- Još jedan razlog više zbog kog su Trojanci gradili na ovom mestu a ne negde drugde
u Troadi, na primer u Bunarbašiju - izjavi Henri.
- Imali su najbolji materijal za gradnju pri ruci.
Sutradan su otkrili zidove neke kuće, tesane blokove krečnjaka sastavljene glinom.
Kamenje je bilo iste veličine, a zidove su gradili tako stručni radnici, da je površina, za
koju je Henri mislio da je sagrađena oko 1000. godine pre naše ere, bila savršeno glatka.
Odmah ispod zidova pronašli su naslage žutog i smeđeg pepela, ruševine jedne zajednice
drvenih kuća s krovovima od trske, na kojoj je bila sagrađena ova kuća.
Dva dana kasnije, radeći na novoj zapadnoj terasi na dubini od četiri metra ispod
temelja kuće od krečnjaka, naišli su na zid debeo skoro dva metra. Henri je bio izvan sebe.
- Mislim da smo uspeli! Trebalo bi da taj zid stoji na čvrstoj steni!
Sofiju je takođe ispunio osećaj iščekivanja.
- Daj da proračunamo - nastavi on. - Nalazimo se ovde deset metara ispod površine
brežuljka. Naša velika platforma nalazi se na četrnaest metara, ali ćemo možda morati da
kopamo još oko metar. Četrnaest minus deset jeste četiri. Naš zid mora da se spušta još
najmanje četiri metra.
- Može li?
- Moraću da srušim tu lepu kuću da bih video.
- Oh, žao mi je. Zar nema drugog načina da se dođe do toga?
- Nema, ali ako se zid spusti do zdrave stene, s punom pažnjom ću ga konzervirati.

130
 balkandownload.org

Bili su razočarani kad su videli da je zid samo temelj neke druge, starije od kuće od
glatkog kamena iz 1000. godine pre nove ere, koja je sada uništena.
- Još nemamo dokaza da smo sišli na nivo Troje - progunđa Henri kad su stavljali
oznake na nalaze. - A kopam više od dva meseca.
Ustao je i počeo da hoda živahno po radnoj sobi; računao je i proračunavao; čitao i
ponovo čitao sav materijal koji mu je bio na raspolaganju.
- Ovaj poslednji temelj, kako bi ga datirao? - zapita ona.
- Neposredni naslednici starih Trojanaca.
- Pa, ako smo tako blizu, zašto si onda obeshrabren? - On joj pruži skoro savršenu
vazu s glavom sove da je očisti i unese u katalog.
- Imaš pravo. Istrajaćemo.

Dobili su poruku od Frenka Kalverta da će on i gospođa Kalvert ići u posetu Frederiku

Kalvertu u Timbriju, pa će svratiti na Hisarlik u nedelju oko podne, da vide kako
napreduju. Sofija je sastavila jelovnik za nedeljni ručak s Janakisom i Poliksenom,
potpuno grčki, za koji je mislila da će izuzetno prijati njenim gostima.
U subotu predveče, kad je radio s jednom grupom od sedamdeset ljudi, koji su još
kopali treću terasu od oko sto metara, Henri je prešao preko oznaka koje su delile vladinu
polovinu od polovine Frenka Kalverta. Na ivici strme severne stene našao je duboko
udubljenje u zemlji. Njegova traka za merenje pokazivala je preko trideset metara po
dužini i dvadeset i tri metra po širini. Poslao je Janakisa kući da pozove Sofiju. Kad je
stigla, on joj objasni da upravo gleda u kamenolom, baš kao što je Koloseum vekovima
služio za kamenolom Rimljanima.
- Sećaš li se da smo po Troadi viđali turska groblja, s mermernim blokovima koji su
služili kao nadgrobni spomenici?
- Da. Rekao si da su starogrčki.
- Tako je. Turci su dolazili ovamo pre više stotina godina tražeći stubove i mermerne
blokove. Mora da su odneli ceo grad, hram, gradsku većnicu, palate. Imamo još jedan
dokaz koliko je kamenih i mermernih gradova pokopano u ovom brdu...
Kad je počeo da se spušta mrak, a radnici počeli da se pripremaju za povratak u
Renkoi i obližnja sela, Henri na vladinoj strani primeti ruševine jednog hrama sagrađenog
oko 310. godine pre nove ere, koji je sagradio Lizimah, drug Aleksandra Velikog, a iz
zemlje otkopane u padini virio je mermerni blok koji je prepoznao kao umetničko delo.
On dodirnu Sofijinu ruku i pođe prema radnicima, vičući snažnim glasom:
- Sada je mrak. Kamenje bi moglo da počne da se kotrlja. Odnesite alat u ostavu.
Janakis je spreman za isplatu.
Sofija se nije ni mrdnula od momenta kad joj je Henri dao znak. Poklonila se svakom
čoveku koji bi prošao, poželevši mu srećan susret s porodicom. Kad je poslednji čovek
nestao sa vidika, ona priđe Henriju.
- Sofija, pomozi mi. Moram da otkrijem tu ploču da vidimo šta je. Ja ću lopatom da
otkopam zemlju okolo. Ti je odgurni rukama. Nema opasnosti da će se pomeriti, čvrsto je
ukopana.
Kopali su snažno i brzo po suvoj zemlji, kako bi oslobodili dobar deo bloka. Bio je od
parskog mermera, s triglifima koji su okruživali rezbarenu metopu, dugačku gotovo dva
metra, visoku metar i dvadeset i široku pedeset pet centimetara.

131
 balkandownload.org

Odmakli su se od otkrića i nesvesno uhvatili za ruke. Henri joj skoro polomi ruku
obuzet snažnim osećanjem. Metopa je bila skulptura u visokom reljefu, a predstavljala je
Apolona, boga sunca, kako goni svoja četiri konja preko neba. Iznad Apolonove glave
video se sunčev disk. Henri uzviknu:
- Ovo je božanstveno! Apolonovo odelo koje vijori i njegovo izražajno lice vredno je
najboljih skulptura na Akropolju. A četiri konja koja pomamno brekću i lete kroz svemir
s beskrajnom snagom - njihova anatomija je tako verno prikazana, da iskreno priznajem
da nikada nisam video takav majstorski rad. To je prvo umetničko delo koje smo našli.
On pređe rukama preko skulpture, nežno.
- U savršenom je stanju. Vidiš dorske stubove, i kako svaki konj ima određen i
izdvojen stav, s prednjim kopitama visoko u vazduhu, kao da se napinju da skoče napred.
Sofija se osvrnu u mrak.
- Da li smo na Kalvertovoj ili na vladinoj zemlji?
- Blizu smo granice. Nema više od nekoliko metara od kamenoloma na Frenkovoj
strani. Ali svakako smo na zemlji turske vlade.
- Neka nam sveci oproste, ali kako bi bilo moguće preseći napola divno vajarsko
delo? Nijedna polovina ne bi značila ništa ako bi Apolon bio na jednoj, a konji na drugoj
polovini.
- A njena vrednost, s gledišta stare umetnosti, bila bi uništena. To bi bilo isto što i
preseći Milosku Veneru napola, ili preseći Mikelanđelovog Davida od kose do mesta gde
se dele noge, da bi svaki vlasnik dobio po jednu nogu. To je sakaćenje.
Sofijine oči zablistaše.
- Imam bolje rešenje. Blok je širok šezdeset centimetara. Umesto da ga presečemo
po sredini, vertikalno, da linija ide pravo preko Apolona i prednjeg konja, zašto ga ne
bismo presekli po širini, celom dužinom od dva metra, pa da mi zadržimo prednju
polovinu, a turska vlada zadnju?
Henri se nasmeja zajedno sa Sofijom. On je zagrli oko ramena.
- Samo Grkinja može da smisli takvo rešenje.
Ona oprezno upita:
- Ozbiljno, misliš li da bi ga trebalo pokriti zbog sigurnosti?
- Ne. Stražari su već otišli i neće se vraćati do ponedeljka izjutra. Do tada niko neće
dolaziti na brežuljak. Želim sutra da ga pokažem Frenku Kalvertu.
Kalvertovi su stigli iz Timbrije oko jedanaest sati. Henri i Sofija su ih odmah poveli
da vide što je sve postignuto otkako je Henri stigao početkom aprila. Frenka je
zaprepastila količina zemlje koju su Henrijevi ljudi iskopali, i broj površina, terasa i
poprečnih galerija ukopanih u vladinu polovinu zemlje.
- Ali zapravo niste pronašli nijednu trojansku zgradu? - upita on.
- Ostatke zgrada, ali ne akropolu, ni hram, ni palatu... još.
- To je ogroman zadatak.
- Na vašoj polovini nismo mnogo učinili, ali planiramo da počnemo. Da vam
pokažem mermerni kamenolom koji su Turci, tražeći kamenje za nadgrobne spomenike,
iskopali na vašoj strani pre više stotina godina. Zatim ću vam pokazati nešto zaista
zapanjujuće.
Frenk se zagleda u pravougaono udubljenje i reče:
- Često sam razmišljao kako je ta rupa nastala. Imate pravo, naravno; sada se sećam
kako sam viđao mermerne stubove i blokove sve do Aleksandrijske Troje, šezdeset pet
kilometara niz obalu.

132
 balkandownload.org

Sofija uhvati gospođu Kalvert podruku i povede je do Apolonove metope. Odmah za

njima pođoše Henri i Frenk Kalvert. Henri je poneo mekanu krpu i obrisao skulpturu.
Gospoda Kalvert prva progovori:
- Oh, prava lepota. Bolju nisam videla čak ni u muzejima, šta mislite, koliko je stara?
Henri i Frenk mirno porazgovaraše nekoliko trenutaka, a onda se složiše da je
verovatno helenska, između 300. do 200. godine pre nove ere.
- Imamo još jedan problem - reče Sofija nasmejavši se kratko i usiljeno. - Šta ćemo
s njom?
Henri ponovi Kalvertovima razgovor koji su on i Sofija sinoć vodili, ozbiljan i veseo,
kako bi prepolovili Apolona.
- Imam bolje rešenje - reče Frenk. - Zašto ne bi tajanstveno nestala iz zemlje?
Turcima nije potrebna polovina vašeg prvog umetničkog otkrića.
- Ali kako? Ne usuđujemo se da je kolima odvezemo u Čanakale.
- Zar mi niste rekli da imate mali brod kojim se snabdevate?
- Da - odgovori Henri. - Kapetan Papaliolos s brodom Taksiarhis dolazi za dan- dva
u zaliv Bešika.
- Odlično! - Frenk se upustio u problem kao da je reč o kuglanju. - Koliko ovde ima
ljudi kojima možete da verujete?
- Moja tri nadzornika.
- I Janakisa - doda Sofija. - On je najpoverljiviji od svih.
- Vrlo dobro - reče Frenk. - Danas posle podne prekrijte mermer nepromočivim
platnom, zavežite ga, pozajmite najjača kola koja možete da nađete u Čiplaku i odvezite
ga na obalu zaliva Bešike. Ostavite ga prekrivenog na pesku; niko se neće zbog njega
uzbuđivati. Ima li vaš kapetan dizalicu na brodu?
- Stari valjak s debelim konopcima i menu obrtaljku.
- Dobro! - reče Frenk. - Moći ćete da ga ukrcate na Taksiarhis i iskrcate u Pireju pre
nego što to neko ovde može da sazna.
Nastade ćutanje. Njih četvoro stajali su mirno. Sofija prekide napetost:
- Molim vas, hajdemo sada kući. Pripremili smo vam grčki ručak: kavijar, taramo
salatu, keftedakiju, marinirani jagnjeći mozak...
Kad su Kalvertovi otišli, Henri je poslao Janakisa u Čiplak kod Dramalija da iznajmi
njihova velika seljačka kola i dva konja. Sofija je osećala strah. Ona reče:
- Dragi moj, ne želim da morališem, ali da li je ispravno to što radimo?
- U ovom svetu ništa nije sasvim ispravno. Pošto smo se oboje složili da se Apolon
ne može preseći napola, jedina mogućnost je da ga predamo muzeju netaknutog. Jesi li
spremna da to učinimo?
- Ne... čini mi se da se pomalo plašim, a pomalo sam i lažno čedna. Da li ćemo
izgubiti dozvolu ako nas uhvate?
- Neće nas uhvatiti. Prepusti meni praktičnu stranu. Preuzimam punu odgovornost.
Ona se nelagodno nasmeja.
- Ja sam mislila na moralnu odgovornost.
Henri, Sofija i trojica nadzornika uputili su se prema nalazištu, noseći nepromočivo
platno i jak konopac. Kad su obmotali mermer i čvrsto ga privezali, Janakis je dovezao
seljačka kola uz mermer težak dve tone. Dok je čvrsto držao konje, nadzornici su dizalicom
podigli mermer do visine ravnog dna kola, te ga stavili unutra. Onda su ga čvrsto privezali.
Janakis i Poliksena seli su na mesto kočijaša. Makres i Demetriu seli su na mermer i
motali cigarete. Henri izda poslednju naredbu:

133
 balkandownload.org

- Ostavite ga na obali gde je bio usidren mali kitolovac i gde ste poslednji put primili
našu opremu.
U utorak je u Šlimanovu kuću stigla poruka da se Taksiarhis usidrio u zalivu Bešika.
Kapetan Papaliolos je doneo Henriju desetak naručenih gvozdenih poluga od tri metra.
Henri se odmah uputio na obalu. Janakis je opet pozajmio Dramalijeva kola, ponevši sa
sobom dizalicu s brežuljka.
Niko nije dirnuo predmet zamotan u nepromočivo platno. Kapetanova porodica je s
Janakisom, koji je rukovao dizalicom, unela mermer u mali čamac, a kad je čamac pristao
uz Taksiarhis, kapetan Papaliolos je upotrebio svoju dizalicu da ga podigne na krmenu
palubu. Za to vreme Janakis je natovario na kola korpe s namirnicama i poluge dugačke
tri metra.
S obale su onima na brodu dovikivali zbogom. Kapetan je u džepu imao pismo za
Jorgosa Engastromenosa s uputstvima kako da podigne Apolona u Pireju i smesti ga u
Šlimanov vrt pored srednjeg jezerceta.
Kapetan je unatraške isplovio iz zaliva, polagano okrenuo brod i uplovio u Egejsko
more. Tog trenutka jedan od turskih stražara spustio se s brda i pošao peščanom obalom,
udarajući besno petama magarca da požuri. Kad je stigao do kola, on skoči s magarca i
stade ispred Henrija.
- Šta radite? - upita on.
- Nosimo kući robu - odgovori Henri.
- Znate da ne mislim na to. Šta ste ukrcali na brod što ja nisam video? Čuo sam u
Čiplaku da ste u nedelju nosili nešto teško. Da li ste to odneli? Zahtevam da znam što je
to.
- Ništa zbog čega biste se morali uzrujavati. Samo prevelike korpe u kojima je
polovina nalaza.
- Pozovite brod nazad. Hoću da vidim šta ste u njega ukrcali.
- Mislim da je predaleko - reče Henri ljubazno - ali možete da vičete da se vrati ako
hoćete.
Stražar glasno viknu, ali ga niko na Taksiarhisu nije čuo. Henri je učinio sve što je
mogao da umiri stražara, čiji se gnev stišao. Brod je nestajao na horizontu, ostavljajući za
sobom trag crnog dima.
Te večeri Henri izvadi bocu svog najboljeg francuskog vina da proslave. Sofija reče:
- Moramo brzo nešto da učinimo, da pohvalimo stražara pred njegovim
pretpostavljenima, kako ne bi imao neprilika.
- Dobra ideja - odgovori Henri udišući miris vina. - Šta predlažeš?
- Ima li muzej neke pitose naših enormnih dimenzija?
- Mislim da nema.
- Rekao si da ćeš izvaditi te ogromne posude iz zida brda.
- Da.
- Zašto to ne bi učinio sutra, pa predao stražaru polovinu za muzej?
- Učiniću nešto još bolje; poslaću im sedam, a za nas ću zadržati tri. To će pokazati
našu dobru volju.
On podiže čašu pa ispi. - Moraćemo da budemo veoma oprezni kad ih budemo slali,
jer treba da putuju kolima u Čanakale, onda brodom do Carigrada, a s obale opet u kola
pa u muzej. Moramo da pronađemo debelu tkaninu da ih zamotamo i napravimo držače
u sanducima da se ne bi pomerale. Njihova vrednost je dvostruka ako ih izvadimo iz
zemlje u savršenom stanju.

134
 balkandownload.org

Sutradan izjutra ljudi su pažljivo počeli da čiste zemlju iza ogromnih pitosa i oprezno
je skidaju sa starih vaza. Janakis je napravio radionicu iza kuhinje, pa je otišao da kupi
daske, od kojih je napravio sanduke visoke dva metra. Rudar Fotides i dva nadzornika
napokon su se zadovoljili sistemom vodoravnih držača, postavljenih kroz usko grlo na
vrhu, kroz širok trbuh i usko dno.
Oslobađanje pitosa, rezanje i zakivanje sanduka ekserima, prekrivanje posuda s
mnogo slame, stavljanje u sanduke, postavljanje podupirača i napokon stavljanje pečata,
ispunilo je nekoliko dana rada. To je takođe zahtevalo nekoliko stotina dolara troškova.
Henri progunđa:
- Ne samo što moramo da platimo brodske troškove do Carigrada nego i kola do
muzejskih vrata.
- Da, ali s tih sedam savršenih vaza steći ćeš prijatelje u Carigradu - uteši ga Sofija.

5.

Sofija je otkrila da je Poliksena prijatna družbenica. Devojka je postala vredna domaćica,

svake večeri je dezinfikovala Šlimanov krevet i svakog jutra vetrila posteljinu i pokrivače;
nemilosrdno je pazila na škorpione i stonoge, kojima je i dalje uspevalo da se provuku
ispod vrata i prozora. Prala je i porodično rublje. Sofija ju je naučila da pegla Henrijeve
košulje peglom koju je donela iz Atine, a i da štirka okovratnike. Takođe, svakog dana je
po sat vremena podučavala šesnaestogodišnju devojku da čita i piše grčki.
Dve žene su se dobro slagale i srdačno su čavrljale na grčkom dok su muškarci bili
odsutni. Poliksena je pričala kako je odrastala kao Grkinja u Turskoj. Sofija je nju
zabavljala pričama o životu u Atini i čitala joj pisma svoje porodice o Andromahi. Beba je
učila nove reči, mogla je da napravi nekoliko koraka. Sofija je bila mirna misleći na dete,
dok nije saznala od Katinge da se prehladila.
- Henri, šta misliš, da li bi trebalo da odem u Atinu i vidim da li je Andromaha dobro?
- Beskrajno brineš. Dečje prehlade traju dva- tri dana. Andromaha će biti sasvim
zdrava kad tvoj brod bude prolazio između Sporada.
Poliksena je izjavila da i ona želi da se pridruži kopanju. Sofija je uzela neki alat iz
skladišta, pa su njih dve iskopale jedan rov u blizini kuće. Na Polikseninu radost, sasvim
na površini našle su kolutiće od pečene zemlje, neke sa zanimljivim ravnim ukrasima.
Kada su nastavile da kopaju, proširujući rov iskopale su i druge predmete: nož, dvostruku
sekiru, neke rezbarije od slonove kosti. Sofija je pokazala Polikseni kako da svrsta
krhotine i na kraju dobije posudu. Kad je Poliksena sastavila prvu celu posudu, pljesnula
je veselo rukama.
- Tvoja je, Poli - reče Sofija. - Možeš da je poneseš kući i zadržiš.
Poliksena uhvati Sofiju za ruku i poljubi je.
Osim sa škorpionima i stonogama imali su problema i sa sovama, kojih je bilo na
zemljištu. Počele bi da „viču“, kako je to Henri govorio, beskrajno, „huu... huu... huu...“
mnogo pre ponoći i nastavljale sve do prvog svetla. Blizu njih, jedna sova, koja je sedela
na gnezdu s dva jajeta, imala je strašan, prodoran vrisak. Pokvarila im je san nekoliko
noći. Henri napokon povika u očajanju:
- Sova je bila Atinina ljubimica. Nisam praznoveran, ali ipak ne bih želeo da ubijem
ovu mučiteljku. Zašto ne bismo preselili gnezdo na neko drvo u Troadi?

135
 balkandownload.org

Poliksena, spremajući sto posle večere, reče:

- Ako pomerite gnezdo, sova će napustiti jaja, mali ptići se neće izleći. Ali ima toliko
sova. Zašto biste brinuli?
Henri je naredio da se sova s gnezdom preseli. Te noći svi su čvrsto spavali.
Na površinu je izašla i ljudska pohlepa. Henri je plaćao radnicima nagradu od četvrt
pijastera, tj. jednog centa, za svaki predmet koji nađu i donesu. U danima kad je šut bio
siromašan nalazima oni su počeli da falsifikuju nalaze; izgrebali bi ukrase na praznim
krhotinama. Lukavstvo je uspelo. Henri i Sofija bili su previše zaposleni da bi svaki
komadić pažljivo ispitali, sve do treće večeri, kad je Sofija, čisteći i sređujući krhotine,
ugledala sveže urezane ukrase. Pokazala ih je Henriju:
- Znam da misle da smo ludi; ali zašto smatraju da smo glupi kad se pogađamo?
- Pohlepa, draga moja, najveći čovekov greh. Ali znam kako ću to sprečiti: kazniću
ih s dva pijastra svaki put kad pokušaju da nas prevare.
Budući da Henri nije mogao da nagovori Sofiju, čak ni po sve toplijem vremenu, da
jaše s njim do Dardanela na plivanje, odlučio je da joj napravi tuš. Makres, koji je gradio
dokove na svom rodnom ostrvu, izrezao je rupu u tavanici u jednom uglu spavaće sobe i
namestio bure s poklopcima pričvršćenim šarkama, a onda ogradio sobicu, kako bi Sofija
mogla da uđe unutra, zatvori za sobom vrata i povuče dugački lanac koji je otvarao
poklopac na buretu. Janakis je svakog dana punio bačvu, i dok bi se Sofija vratila s posla,
sunce bi već ugrejalo vodu.
Kao i Dramalijeva kuća prošle godine u Čiplaku, i Šlimanova kuća je postala bolnica.
Ljudi iz okoline dolazili su sa svim mogućim žalbama, često ozbiljnim, koje ni Henri ni
Sofija nisu znali da leče. Henri je uporno zahtevao jedno: da se žene svakog dana kupaju
u Helespontu ili Egejskom moru. Najpre su odbile; bilo je protivno turskoj i turkofonskoj
tradiciji da se žena kupa u moru. Onda, u očajanju zbog pogoršanja bolesti i nadajući se
da će Šlimanovi učiniti čuda kao prošle godine, zagnjurile su u vodu. U mnogim
slučajevima kupanje je koristilo njihovom zdravlju.
Jedna sedamnaestogodišnja devojka iz Neohorija, čije je telo bilo pokriveno
čirevima, i s jednim velikim na levom oku, bila je preslaba da hoda ili stoji. Doveo ju je
otac na magarcu. Jako je kašljala.
- Kako uopšte možemo da joj pomognemo? - uzviknu Sofija.
Parohijski sveštenik dosad je pustio devojci krv nekoliko puta za poslednjih nekoliko
meseci. Sofija joj je dala dozu ricinusovog ulja. Henri je naredio svakodnevno kupanje u
moru. Mesec dana kasnije devojka je prešla pet kilometara od Neohorija da mu zahvali,
pala na kolena i poljubila mu cipele. Sofija ju je podigla i pogledala kožno tkivo koje nije
pokrivalo levo oko.
- Henri, ovo bi mogao da odstrani očni lekar. Mogli bismo da je pošaljemo...
- Najbliže u Carigrad. Morala bi da je prati cela porodica. To ne može. Ovi ljudi ne
znaju o medicini ništa više nego što su znali Ahajci još 1200. godine pre nove ere. Ili kao
tvoj doktor Venizelos u Atini - doda Henri ogorčeno - možda i manje. Agamemnon svom
bratu Menelaju govori da će „lekar ogledat ranu i na nju će lekove metnut, ne bi li muke
crne odvratili oni od tebe“. Kad je bio ranjen, Euripilo moli Patrokla da ga odvede do
njegovog crnog broda i odseče mu tanku strelicu s bedra, i toplom vodom opere tamnu
krv iz nje. Patroklo je to učinio, a onda je na to stavio neki gorak koren, protrljavši ga
među rukama, i koren je umirio bol, rana se osušila, a krvarenje prestalo.
Sofija se nije obazirala na njegovu primedbu o doktoru Venizelosu; mislila je da je
njegovo ogorčenje prošlo. Ona reče:

136
 balkandownload.org

- Seljanke sigurno mnogo znaju o korenju, travama, lišću, bobicama... Šta misliš?
- Da. Svi seljaci znaju. To znanje se prenosi s kolena na koleno. No korenje i trave su
dobri samo za pojedine bolesti.
Prve nedelje u julu temperatura se popela na 32°C. Posao se usporio. Izgubili su
sedam dana zbog kiše i praznika. Nove stotine kubnih metara šuta priključile su se
hiljadama kubnih metara koje su već odnesene, a još nije bilo ni naznaka starih zgrada za
kojima je čeznuo. Postao je razdražljiv.
- Ovi seljaci iz Renkoija i ostali Grci ne ostvaruju više puni učinak radnog dana.
Računao sam. Prosečan radnik spušta alat tri puta svakog sata, vadi duvan iz džepa,
lagano ga zavija, obliže jedan kraj da ga zalepi, pretraži džepove kako bi našao šibicu ili je
pozajmi, lagano pripali cigaretu i povuče dim, i tu gubi najmanje deset minuta svakog
sata. Dajem im pola sata u devet za odmor i pušenje i sat i po za ručak i pušenje. Učiniću
tome kraj.
- Neće li zbog toga doći do male pobune?
- Neka. Dosta sam trpeo bezobrazluke ovdašnjih seljaka. Nikad pre nisu ni za koga
radili, osim za sebe, i jednostavno ne shvataju šta znači ispunjen radni dan.
Za vreme odmora u podne objavio je zabranu pušenja dok se radi. Sedamdeset
seljaka iz Renkoija počelo je da zviždi. Sofija je razumela njihove podrugljive primedbe i
birane epitete bolje od Henrija. Ona mu reče:
- Odbijaju da prihvate tvoje uslove. Ako ne mogu da puše koliko im je volja, neće da
rade.
Henri se razbesneo.
- Misle da mi neće odgovarati da žrtvujem sate jer je vreme lepo. Videće oni.
Janakise, isplati po pola dnevnice onima koji žele da odu.
Seljaci iz Renkoija uzeli su novac, a onda se poređali na granicu zemljišta i sipali
kletve na radnike iz drugih sela, koji su prihvatili naredbu. Kad ih ni to nije zaustavilo,
počeše da ih gađaju kamenjem. Henri pozva Janakisa i reče: .
- Uzmi konja i pretraži turska sela. Dovedi mi radnike koji će zameniti ove iz
Renkoija.
Janakis samo klimnu glavom.
Te noći seljaci iz Renkoija nisu otišli kući. Spavali su u logoru, odlučivši da budu tu
sledećeg radnog dana. Sofija je spavala samo povremeno, plašeći se fizičkog napada.
Henri je ujutru, kao i obično, otišao na plivanje i vratio se na vreme da vidi Janakisa kako
zapisuje imena sto dvadeset novih turskih radnika. Zaprepašćeni Janakisovom
sposobnošću da pronađe radnike, seljaci s mukom krenuše na dugi put kući. Henri, koji
nije bio baš ushićen vrlinama turske vlade i njenih službenika, prizna Sofiji:
- Ti ljudi su savesni i prijatni. Oni su promenili moje mišljenje.
- Žao mi je seljaka iz Renkoija - razmišljala je Sofija. - Terali su lisicu, a isterali vuka.
Makres i Demetriu počeli su da se žale da su unutrašnji zidovi zemlje i šuta tako tvrdi
da dalje ne mogu da kopaju.
- Zašto ih ne bismo minirali? - zapita Fotides. - Napravimo tunele. To će ih rastresti.
Henri je odobrio tu ideju i ljudi su osmislili plan kako da podele zemljane zidove u
delove od pet metara, kako bi svaki deo, tri metra debeo, mogao posebno da se ruši.
Fotides je izgradio zaklon od debelih klada s krovom od dasaka, da bi radnici iz rova mogli
da pobegnu u zaklon da se zaštite kad čuju buku kamenja koje se kotrlja.
Nekoliko dana kasnije Henri i Sofija su nadgledali grupe radnika, kad se jedan
izminiran zemljani zid srušio uz grmljavinu kao iz topa. Fotides i jedan radnik bili su u

137
 balkandownload.org

zaklonu i oštrili alat. Zemlja koja se srušila potpuno je zatrpala zaklon. Sofija je bila
najbliža, pa potrča do malog zemljanog brežuljka. Henri je bio samo nekoliko koraka iza
nje.
- Čujem jaukanje - povika ona.
Radnici potrčaše sa svih strana. Uzeše lopate i pijuke da otkopaju zatrpane ljude.
Henri ih zaustavi.
- Možete da ih udarite i povredite. Radite rukama.
Sofija i Henri su kopali zajedno s ljudima. Trebalo je mnogo vremena, ali su jaki
zidovi i krov zaklona izdržali pa je bilo dovoljno prostora da imaju vazduha. Izašli su
nepovređeni. Čak se i panteist Šliman triput prekrstio, zdesna nalevo. Sofija reče:
- Srdačno zahvaljujem bogu za njegovu milost što niko od nas nije ozleđen.
Henri priđe i pritisnu svoj obraz uz njen.
- To je tvoja ruka na mom ramenu. To je moj talisman.
Henri je proveo lošu noć zbog tog nesrećnog slučaja.
- To je ozbiljan poraz, Sofija - reče on hodajući po sobi u kućnom ogrtaču i
papučama. - Moraćemo da napustimo ideju o velikoj platformi kao o načinu da se
probijemo kroz celo brdo. Dalje ćemo da kopamo na jug i spojimo se sa Fotidesom, ali
ćemo se vratiti na ideju o rovovima iz prošle godine.
- Platforma svakako nije bila neuspela stvar, Henri. Radeći na njoj, otkrio si priličan
deo brda.
- Da, ali to nam je omogućilo da dođemo do čvrste stene samo na ograničenom
prostoru. A šta smo tamo našli? Nekoliko pehara, neke životinjske kosti, grnčariju,
priličan broj predmeta od keramike.
Njegove metode nisu uspele. Nije znao u kom pravcu da krene.
- Očajan sam, Sofija. - On se počeša snažno po glavi grubim noktima, kao da će mu
taj nadražaj uneti u glavu nove i drugačije ideje. - Sve što želim nalazi se ovde, ali kako da
ga pronađem?
- To je kao i svako istraživanje - reče ona mirno. - Jednoga dana čovek je na hladnom
vetru, go kao ošišana ovca; sledećeg dana je u rajskom vrtu.
Vetar koji je dolazio iz Atine bio je užasno hladan.
Iako je Henri doživeo da mu usmeno iznose sumnje, pa čak i da se rugaju njegovom
mišljenju o mestu gde je zakopana Troja, kao i optužbe da je ludo odvažan što troši vreme
i novac na jalov posao, nikad ga nisu pismeno napali. Sada su primili broj atinskog lista
Newspaper of the Debates, u kom je Henri štampao svoj dnevnik, gde su žestoko
napadnuti njegovi članci, teorije i iskopavanja, koji je napisao Jorgos Nikolaides, član
Arheološkog društva i prema tome ugledan čovek. Nikolaides je bio s Krita, diplomirao je
pravo na Univerzitetu u Pizi, a zatim studirao arheologiju u Firenci. Njegova knjiga Ilijada
i njena topografija, koju je najpre štampao u Francuskoj, a kasnije je izašlo i grčko
izdanje, učinila ga je autoritetom na polju proučavanja Homera.
Glavna tačka Nikolaidesovog napada bila je da se doktor Šliman „nepotrebno muči“,
bezočno rasipa novac, postavlja nenaučne i neučene tvrdnje zasnovane na oduševljenju
jednog amatera koji nema akademsko obrazovanje, pa je prema tome nekvalifikovan da
objavljuje radove. On zavarava javnost svojim fantazijama, a to je loša usluga, koju učeni
stručnjaci ne odobravaju; nijedna reč koju je doktor Šliman štampao u Newspaper of the
Debates, Levant Herald ili Časopisu Grčkog filološkog društva, nema ni najmanju vezu
s nekom činjenicom koja se može dokazati. Svi pošteni i pametni ljudi znaju da se Troja
uopšte ne može pronaći iskopavanjem zemlje i šuta, jer je grad sazidan od materijala

138
 balkandownload.org

Homerove pesničke mašte. Ona nigde ne postoji osim na stranicama Ilijade. Doktor
Šliman zato treba da prestane to da radi i da pronađe drugi, neškodljiviji posao kom će se
posvetiti, a da ozbiljan arheološki posao ostavi učenim autoritetima na tom polju.
Henri je gledao u papir streljajući očima, pa je zaškripao besno zubima. Budući da
je dosad našao samo neke predmete za koje je mogao da tvrdi da su trojanski, bio je
osetljiv.
- Ne verujem da je taj Nikolaides ikad bio u Troji - zagrme on. - On teoretiše dok ja
kopam.
Sofija nije imala šta da odgovori.
Živci su mu bili napeti. Postao je naprasit s radnicima, ili je tonuo u bezvoljno
ćutanje, ponekad je bio oštar sa Sofijom. Ona to nije primala teško, shvatala je njegov
podvojeni položaj; s jedne strane, potpuna sigurnost da se tamo nalazi Homerova Troja,
a s druge, neuspeh da pronađe bilo kakav neosporan dokaz njenog postojanja.
Podsetila ga je šta je govorio u početku, da će iskopavati pet godina da bi završio
posao.
- Prošlu godinu jedva da možeš da računaš - reče ona. - Počeli smo kasno i kopali
smo samo šest nedelja dok nas kiša nije isterala. Ovo je zapravo naša prva godina,
iskopavamo samo tri meseca. Daj sebi vremena.
- Doživotna robija - odgovori on tužno. - Ponekad ne znam ko je zatvoren u ovom
brdu, Troja ili ja.
Dobro je predviđala. Trećeg dana iskopavanja, u jednom novom rovu južno od
platforme, naišli su na ostavu blaga: srebrnu šnalu, bakarne eksere, igle od slonovače,
tanjire, noževe, bodeže, prstenje od slonovače i bakra. Bakarne narukvice nađene su na
dubini od deset do šesnaest metara ispod površine. Predmeti koje su sakupili u korpama
- crne posude, čekići, sekire, granitni tegovi, klinovi od providnog zelenog kamena, fini
mermerni idoli, kameni kolutovi s rupom u sredini, svi su bili stari, lepo izrađeni i, osim
keramike, savršeno sačuvani.
Henri uzviknu pobedonosno:
- Hajde da proširimo rov pod uglom s obe strane. Možda ćemo naići na kuće i palate.
Oči su mu blistale, bacao je lopatom šut iz rova i prosejavao ga s novim uverenjem
da radi na izvornoj zemlji. Prvi put u toku iskopavanja Sofija je videla kako je skinuo
kaput, olabavio kravatu, zavrnuo rukave košulje do lakata.
Njihov sledeći nalaz bilo je malo groblje. Iskopali su dve posude s tri noge na
prvobitnom stenju. Pre nego što ih je izvadio, pretražio je unutrašnji deo, kako bi video iz
kojeg su doba. Bio je zaprepašćen kad je u jednoj pronašao ostatke čovečjeg embriona.
Pozvao je Sofiju, koja je radila ispred njega u rovu.
- Pogledaj, kosti embriona, starog oko šest meseci, rekao bih.
- Embrion... ali kako je mogao da se očuva? U pogrebnim vazama nikada dosad
nismo našli ljudski pepeo.
- Večeras ću poslati pismo doktoru Aretaiosu, profesoru hirurgije na Atinskom
univerzitetu, i zamoliću ga da da naučno mišljenje. Rekao bih da je majka umrla pre
porođaja, i da je bila kremirana, ali su kosti embriona bile zaštićene opnom u kojoj je bio
smešten. Daću jednom veštom hirurgu da rekonstruiše kostur.
Sofija je stajala pored urne. Henrijevi napeti živci uzimali su danak i od nje. Kad je
ugledala majušne kosti još nerođenog deteta, duboko se potresla, a čitav niz slika vratio
ju je do Atine, do pobačaja deteta, gotovo istog doba i veličine kao što je i ovo. Sve

139
 balkandownload.org

razočaranje zbog toga gubitka od pre četiri meseca žestoko ju je obuzelo. Osetila je
vrtoglavicu, kolena su joj klonula. Pala je u nesvest pred Henrijem.
Probudila se u svom krevetu u kući. Kad je upitala kako je tamo dospela, Henri reče:
- Janakis i Fotides su napravili nosila i doneli te. Šta se dogodilo?
- Kad sam ugledala embrion, ponovo sam preživela pobačaj.
Henri preblede, s bolnim izrazom na licu.
- Kako sam bezosećajan, glup čovek! Kako se nisam setio? Trebalo je da sakrijem od
tebe te kosti.
Ona nakvasi ispucale usne s nekoliko kapi vode iz čaše pored kreveta.
- Ne moraš sebe da kriviš, Henri. To se dogodilo bez moje volje; neka unutrašnja
snaga me je oborila.
Objašnjenje doktora Aretaiosa bilo je potpuno različito od Henrijevog. Doktor
Aretaios je napisao: „Očuvanost kostiju embriona moguća je jedino pod pretpostavkom
da je majka rodila dete, a zatim umrla, da je njeno telo spaljeno, a embrion koji nisu spalili
stavljen u pogrebnu urnu s njenim pepelom.“
Henri je udvostručio rad na proširivanju rova. Uskoro su naišli na jednu kući, a
onda, krajem istoga dana, na nešto što je ličilo na palatu. Bio je ushićen. Pregledao je
blokove tesanog kamena, izgrebao ivice džepnim nožićem i to što je izgrebao skupio u
jedan papir. Pokazao je Sofiji prašinu narandžaste boje.
- Sada vidiš zašto su kuće i palate mogle da budu uništene. Kamen je bio vezan samo
zemljom. Kad je razorna snaga udarila zidove, sve je u kući bilo uništeno. Kad se ova
gomila kamenja ukloni, ispod nje ćemo naći zanimljive stvari.
Ponoć je davno prošla kad su prestali da čiste srebro, bakar, eksere, bodeže, prstenje
i opisuju ih u dnevniku. Mislila je da će biti previše uzbuđena da bi mogla da zaspi, ali se
od trenutka kad je spustila glavu na jastuk nije sećala ničeg više, sve dok je Henri nije
probudio ujutru u pet sati, donoseći joj šoljicu kafe. Već se vratio s plivanja.
Toga jutra počeli su da sklanjaju tesanike. Posle podne su ljudi očistili šut iz jedne
prostrane kuće i jedne palate. Tu su pronašli ognjišta, prostorije koje su bile slične
otvorenim dvorištima, zidove koji su delili sobe, pragove, kosti životinja, kljove divljeg
vepra, male školjke, rogove bivola, ovna, jelena.
Posle podne su požnjeli još jednu žetvu, s nagoveštajima o životu kakvim se živelo
unutar zidova. Posle večere odvajali su krhotine grnčarije većih dimenzija, dok nisu dobili
nekoliko hrpa za rekonstrukciju. Janikis ih je oprao, Poliksena je skuvala lepak, a Sofija i
Henri su se dali na posao sastavljanja na kuhinjskom stolu. Iako su neki delovi
nedostajali, dobili su početne oblike novih i potpuno drugačijih posuda i vaza: žućkastu
činiju sedamdeset tri centimetra visoku i skoro sto sedamdeset centimetara široku, koja
je, osim drške, imala kao ukras i tri velika zavijena ovnova roga; crnu vazu s okruglim
dnom i malim krugovima sa svake strane, očigledno za venčanje; čudnu crvenu posudu u
obliku dva vrča povezana na izbočini, s dugim, savršeno uspravnim grlom kljunastog
oblika.
Doznali su ponešto o preistorijskom domaćinstvu. Stanovnici tog doba bacali su
otpatke na zemljani pod. Kada bi sloj postao suviše visok, uneli bi zemlju, prekrili njome
taj sloj i dobili novi pod, pa bi podigli zidove i krov. Sofija je bila zbunjena.
- Mogli su da bacaju u kanal i puste da kiša odnese.
- Draga moja ženo, u Troadi šest meseci godišnje ne pada kiša.
- A šta misliš o tome što su mogli da ga spale na ognjištu?
- Spaliti životinjske kosti, morske školjke? Jesi li pokušala?

140
 balkandownload.org

- Vrlo dobro, neću sebi da uzimam za pravo da sudim trojanskim domaćicama.

6.

Kad su proširili rov kroz brdo, pred očima su im se s obe strane brežuljka otkrila još tri
naselja: zidovi, ulice, površine sa sasvim različitim šutom, iz tri razna doba, s različitom
arhitekturom, različitim kanalizacijama. Drugo naselje, počev od dna, bilo je na deset do
sedam metara; treće, od sedam do četiri metra; četvrto, od četiri do dva metra ispod
površine. Bilo je očigledno da su to četiri nova sloja a da njihovi žitelji nisu znali šta leži
ispod njih; zidovi su presecali ranije zidove pod čudnim uglovima, nepodudarni nivoi
graničili su se jedan s drugim, male i velike kamene konstrukcije išle su vlastitim
smerovima. Isto tako i kuće; stajale su jedna nad drugom, ponekad pod pravim uglom,
ponekad u suprotnim pravcima: mnogobrojne naslage zajednica prekrivale su dubinu od
četrnaest do petnaest metara brda koje je napravio čovek, izgrađenog tokom više od dve
hiljade godina. Sada je to veliko brdo bilo ogromna zgrada, čiji je krov odnela neka
eksplozija, a u čijoj su unutrašnjosti mogle da se vide otkrivene sobe, zidovi, hodnici,
vrata, podovi, tremovi.
- Ovo prevazilazi sve što može da se zamisli! - uzviknu Sofija.
- Moramo da iskopamo sva četiri sloja - reče Henri, ošamućen. - Ali kako da iskopam
sledeću naslagu iznad ove, a da dve gornje naslage ne padnu na naše bespomoćne glave?
Njihov značajan nalaz u gradu upravo iznad njih bile su kuće s temeljima od kamena,
ali sa zidovima od opeke. Vatra koja je uništila zajednicu korisno je ispekla opeku, i ona
je izdržala sve udarce zemljotresa i osvajanja. Pod zaštitom zidova od opeke, predmeti
unutar zidova, grnčarija s arijevskim verskim simbolima i sjajni crveni pehari koje je
Henri nazvao „ogromnim šampanjskim čašama s dve čvrste drške“, bili su sačuvani skoro
netaknuti. Sofija je kipela od radosti.
- Henri, ne treba nam riblji lepak! Pogledaj ovu vazu: to je prase, smešna glava i nos
napred, a grlić i drška pozadi. Ovo je biser, muzejski komad.
- Nemoj da spominješ tu reč - naredi Henri - jer će baš tamo i završiti... U Carigradu.
To ćemo sakriti od stražara. Svakako nam je dopušteno da prisvojimo... greškom
prisvojimo... jedan komad.
Urne za vodu i za pogrebe pojavile su se u velikom broju. Bile su metar i po visoke,
a neke skoro metar široke. Atinine vaze sa sovinim glavama, grudima, pupcima, sve s
podignutim rukama; okrugle posude s visokim grlićima koji su ličili na dimnjake; okrugli
zavetni žrtvenici od terakote s jasnim simboličkim ukrasima, svetim drvetom života,
bogom sunca, krhotine sa svastikom, za koju se Henri sećao da ju je viđao na mnogim
hinduskim, persijskim i keltskim verskim predmetima. Onda su došli kuhinjski nalazi:
posuđe, pitosi, posude za skladištenje ulja i vina. Bilo je i ratnog oružja: bakarnih
borbenih sekira, kopalja, strela, noževa. Turski stražari uzbudili su se prepoznavši to
oružje i brzo su skočili u rovove i pokupili polovinu nalaza, pre nego što je Henri uspeo
lukavo da podeli nalaze u svoju korist.
Te noći, gledajući metalne trofeje, Henri pomisli:
„I oni su bili ratnički narod, kao i Trojanci. Ili je to možda bila večna čovekova
potreba da se brani...“

141
 balkandownload.org

Kad se okrenu, sruši s radnog stola gomilu spaljenog metala i žica koje su našli tog
poslepodneva među žutim pepelom jedne kuće, uništene vatrom. Nemarno su ga bacili u
korpu s ostalim nalazima i predveče odneli kući. Pri padu pokidala se i žica kojom je
svežanj bio obmotan. Iz njega se otkotrlja nekoliko komada nakita. Oni čučnuše iznad
nalaza, dodirujući se kolenima. Henri najpre izvuče tri srebrne narukvice.
- Pogledaj ovu trostruku narukvicu - uzviknu on. - Na nju je vatra slepila minđušu
od šest žica.
Pri svetlosti svetiljke Sofija ugleda odsjaj mutne žute boje. Ona iz svežnja izvuče neki
sjajni predmet.
- Ovo je zlatna minđuša - reče tiho. - Vidi te redove sitnih zvezdica na obe strane.
Otvori ruku. Evo, sada je u tvom vlasništvu prvi vesnik Prijamovog blaga: „Već ti primide
medi i zlata dovoljno, dara“, molio je Hektor Ahila, nadajući se da neće biti ubijen, „što će
ih tebi dati otac i gospođa majka“... Homer nikad ne pominje zlatni rudnik u Troadi.
- Ne. Uveren sam da ga nije ni bilo. Ali Trojanci su kupovali talente zlata od kopnenih
karavana, pa su svojim zlatarima davali da im izrade zlatni nakit. Ako možemo da nađemo
jednu minđušu, možemo da ih nađemo i stotinu! I zlatnih narukvica, vrčeva, dijadema.
Tu su, Sofija...
Mučno su se probijali kroz veliku vrućinu krajem jula. Ljudi su radili u odeći mokroj
od znoja; sunce je peklo i ostavljalo plikove na svakom izloženom delu tela. Osim vrućine
i bleštavog sunčevog svetla duvao je vetar sa severa, brišući niz Dardanele od Crnog i
Mramornog mora, sipajući im prašinu u oči i zaslepljujući ih. Sofija je napravila sebi
jašmak od belog platna, skrojila ga i sašila tako da joj zaklanja kosu i lice, a ostavlja samo
prorez na očima.
U julu su grčki i turski seljaci morali da ubiraju svoju letinu. Broj radnika se smanjio.
Henri je pisao nemačkom konzulu na poluostrvo Galipolje, kojem je prošle godine poslao
kopije svojih članaka, pitajući ga da li bi on mogao da mu sakupi radnu snagu. Slično
pismo poslao je i engleskom konzulu u Carigrad, nudeći da plati put do Čanakalea.
Obojica su odgovorila potvrdno. Henri je opet imao sto pedeset ljudi, koji su kopali na
njegova četiri nalazišta. Svakog dana bilo je sve teže odnositi šut; morao je da se nosi sve
dalje da bi se sklonio s puta. Engleski konzul u Carigradu osigurao im je još deset ručnih
kolica i dvadeset kolica s jednim točkom. S Taksiarhisom stiglo je još alata.
Jedne noći Sofija je upisivala troškove za deset ručnih kolica i još četrdeset kolica s
jednim točkom, koja su upravo stigla, te četrdeset radnika koje im je poslao nemački
konzul i koji su primili putne troškove i jednu dodatnu dnevnicu da pokriju izdatke za
hranu i stan. Zaprepastila se, a zatim uplašila, zbog količine novca koji je Henri svakoga
dana trošio. Ona upita:
- Da li si uopšte sabrao sav novac koji si potrošio na ovogodišnje iskopavanje?
On oštro podiže pogled s grupe idola rezbarenih od slonove kosti, koje je opisivao u
svom dnevniku, očigledno iznenađen Sofijinim pitanjem.
- Nisam u knjizi računa. Ali sam izračunao otprilike, u glavi.
- Šta misliš, koliki će biti troškovi za 1872. godinu?
- Ne brinem. Koštaće koliko mora da košta.
Na brzinu je sabrala i videla da će njihovi sadašnji godišnji troškovi iznositi do
pedeset hiljada dolara. Ona zinu od čuda. Pa to je celo bogatstvo! S izuzetkom jednog
čoveka koji je Atini poklonio Arsakeion, i onoga kojem je Ežen Pjat projektovao palatu na
Trgu Sintagma, malo bi grčkih bogataša moglo da tvrdi da ima pedeset hiljada dolara koje
bi potrošili na radove koji neće doneti više novca nego što je potrošeno na tom poslu.

142
 balkandownload.org

Želela je da pita Henrija da li može sebi to da dopusti, ali je smatrala da to ne bi bilo

umesno pitanje. Zagledavši se u njegovo teme preko stola, na kom je sitnim, snažnim,
urednim rukopisom upoređivao svoje idole od slonovače s ostalim idolima koje je video
na Orijentu, ona pomisli: „Bankrotiraće da bi otkrio Troju.“

***

Hodajući po velikoj platformi i rovovima, proučavajući svoje nalaze i ponovo čitajući

Homera, Henri zaključi da hram koji je sagradio Lizimah leži tačno iznad mnogo starijeg
trojanskog hrama, gde se sam Aleksandar Veliki molio. Zaključio je da moraju da se vrate
velikom hramu, gde su našli mermernog Apolona, i da počnu da kopaju pravo ispod kroz
temelje.
Dve grupe radnika predvođene Makresom i Demetriom počele su u zoru da prate
Henrijeve oznake za novi rov širine šest metara. U podne je Sofija došla do Henrija da
posmatra napredak. On odjednom stade ubrzano da diše. Ona ga prodrma za ramena.
- Henri, da li ti je loše?
On obliznu suve usne, pruži ruku i pokaza na jedan zid koji su ljudi otkopali. Ležao
je znatno niže ispod temelja Lizimahovog hrama.
- Debeo je gotovo dva metra - reče on hrapavim glasom - a spušta se najmanje još
tri metra od vrha na koji gledamo.
Ljudi počeše snažno da kopaju da bi došli do temelja.
- Gledaj tu količinu kamena koja leži na dnu zida - uzviknu Henri.
- Ogromno je.
- To pokazuje da se zid dizao više, možda tako visoko kao što je tvrdio Homer. A
sagrađen je kiklopski.
Sofija oseti da i sama drhti.
- Henri, jesi li zaista uspeo? Da li smo našli zid koji su sagradili Posejdon i Apolon?
- Tu nema sumnje. To je prvi zid. Spušta se oko trinaest metara ispod površine. Sve
što vidiš ovde, kad gledaš nagore, uključujući Lizimahov hram, sve je sagrađeno na ovom
prvobitnom zidu.
Stajali su kao ukopani. Tišinu je prekidao samo zvuk lopata i tresak zemlje u kolica.
- Čestitam - prošaputa najzad Sofija. - Ti si u pravu, a ostali nisu.
Henri stavi ruku na srce.
- Sada kad imamo Prijamov zid, možemo da nađemo i sve ostalo.
Sredinom avgusta Janakis pozva Sofiju sa njenog radnog mesta. Henri je hodao
terasom iznad dubokog rova.
- Naišao sam na neku veoma čudnu građevinu. Sasvim je zaustavila radnike. Znam
da sam na tačnoj liniji s Fotidesom, koji dolazi s juga. Njegov rov nije tako daleko, ali ja
neću moći da nastavim. Pogledaj. Kopali smo oko severne strane.
Ona pogleda veliku kamenu građevinu koja je preprečila rov.
- Zar to nije nastavak prvobitnog zida?
- Da i ne. Izgleda kao deo velikog odbrambenog zida, ali se proteže unazad više
metara. Moram takođe da pronađem da li se proteže i napred prema jugu...
Tog trenutka prilazio im je preko brda Fotides, bez kape, brišući znoj s čela
provlačeći ruku kroz retku kosu. Mahao je začuđeno glavom.

143
 balkandownload.org

- Doktore, naišli smo na ćorsokak. Prolaz nam zatvara najveća gomila kamenja koju
smo dosad videli za šezdeset metara kopanja. Ne razumem. Hoćete li doći da vidite?
Sofija upita:
- Da li se proteže na jug iznad odbrambenog zida?
- Da, najmanje četiri i po metra, možda i šest.
Sofija i Henri se pogledaše, širom otvorenih očiju.
- Moj bože, Sofija! - uzviknu Henri. - Naišli smo na veliku kulu!
Suze mu navreše na oči. Sofija nije mogla da progovori ni reč.
- Trojanska kula? Ona na kojoj Prijam moli Helenu da prepozna vođe ahajskih snaga
koje kreću prema zidu?
Henri nikada nije odlazio na iskopavanja bez Ilijade, kao što ne bi otišao bez
pantalona, prsluka i zlatnog lanca. Sada je izvadio malo izdanje, štampano sitnim slovima,
iz džepa na kaputu, stavio naočare i za trenutak počeo da prelistava, dok u trećoj knjizi
nije došao do redova koje je tražio.

Dođi, o draga amo o kćeri, i uza me sjedni, prvoga mula i rod i prijatelje da vidiš. Ti mi
kriva reši, već bogovi krivi su meni, koji su plačni rat navalili ahajski na me. Dođi, da mi
junaka gorostasnog imenom kažeš, koji je ono tamo Ahajac vrlo visok; - Ima doduše
drugih, što njega nadvisuju glavom, ali očima svojim krasnika još ne Adjeh takvog...

Prelista stranice četvrte knjige da to potvrdi:

Već je na veliku pošla na kulu ilijsku čuvši da su u nevolji Trojci, prevladali da

su Ahajci.

Henri i Fotides su doveli svoje ljude do kule i naredili da ubrzano kopaju, kako bi
otkrili severnu i južnu stranu. Henri brzo izračuna u beležnici, a onda objasni Sofiji:
- Po mom proračunu, naišli smo na kulu u sredini. Moraćemo da očistimo još sedam
i po metara nadole, a možda još šest nagore.
- To je ogromna količina zemlje koju treba izbaciti.
- Moraćemo da je bacimo dosta daleko. - On se okrenu Janakisu. - Unajmite mi
odmah kola s konjima. - A Sofiji: - U međuvremenu, radićemo s ručnim kolicima.
Dok su iskopavali oko gornjeg dela kule, otkrio je udubljenje dugačko oko devet
metara. U njoj je našao dva bronzana koplja, nekoliko vrhova strela, dvostruke sekire,
bakarne i srebrne eksere, mnogo kostiju. Izgledalo je kao da je to bio rov iskopan da zašiti
strelce. Trebalo je da prođe mnogo dana grozničavog rada pod žarkim avgustovskim
suncem, pre nego što su otkrivene južna i severna strana kule, koje su celom dužinom
presecale Henrijev glavni rov. Janakis je uspeo da iznajmi samo sedam ljudi s konjskim
kolima, ali su oni ubrzali uklanjanje zbijene zemlje. Zemlja se sastojala od kalcijum-
karbonata u obliku krede ili krečnjaka. Na severnoj strani kule nalazio se brežuljak, širok
dvadeset i visok pet metara, od krečnjačkog zemljišta, verovatno onog koje su Trojanci
morali da odstrane da bi iskopali temelj kule. Kad su ljudi probili brežuljak, Henri je video
da se severna strana kule sastoji od velikih kamenih blokova, naslaganih jedni na druge;

144
 balkandownload.org

samo je gornji deo tornja bio zidan. Na južnoj strani, međutim, koja je gledala na dolinu
Troade, kula je bila solidno sazidana, a blokovi krečnjaka vezani glinom. Bila je debljine
dvanaest metara.
Te noći posle večere Henri je izneo neke ideje i izrazio svoje čuđenje.
- Veoma sam razočaran jer mi se čini da je naša kula visoka samo šest metara. Da li
je logično pretpostaviti da je ogromna gomila kamenja, koje smo našli na dnu, pala s kule?
- Izgleda logično, Henri. Na kraju krajeva, sagrađeno je desetak naselja između
sadašnjeg vrha kule i platforme.
Henri uze pero i napisa u dnevnik:

Za očuvanje onoga što je ostalo moramo da zahvalimo ruševinama koje su

potpuno prekrile kulu kako sada stoji. Verovatno je da je posle razaranja Troje
ostalo očuvano mnogo više zidova, a da su onaj deo koji se uzdizao iznad
ruševina grada uništili naslednici Trojanaca, koji nisu imali zidova ni
utvrđenja. S obzirom na ogromnu količinu šuta, verujem da je kula nekada
stajala na zapadnoj ivici akropole, gde bi njen položaj bio najzanimljiviji i
najimpozantniji; jer bi njen vrh ne samo gospodario celom dolinom Troje, već
i morem s ostrvima Tenedosom, Imbrosom i Samotrakom. Nema uzvišenijeg
položaja u području Troje od ovog, i zbog toga pretpostavljam da je reč o
Velikoj kuli Hijuma, na koju se popela Andromaha „čuvši da su u nevolji Trojci,
prevladali da su Ahajci“. Budući da je bila zakopana trideset jedno stoleće, a
narodi su jedan za drugim gradili kuće i palate visoko nad njom tokom hiljadu
godina, ova kula je opet izašla na videlo i gospodari pogledom, ako ne na celu
dolinu, a ono bar na severni deo i Helespont. Neka taj sveti i uzvišeni spomenik
grčkog junaštva privlači pogled onih koji plove Helespontom! Neka postane
mesto na koje će sva radoznala mladost svih budućih naraštaja dolaziti na
hodočašće i raspirivati svoje oduševljenje za znanjem, a iznad svega za
uzvišenim jezikom i književnošću Grčke!

Sledeći dan doneo je drugo otkriće na dubini od trinaest metara: ostatke jedne kuće
na prvobitnoj steni u kojoj je bio kostur žene. Lobanja je bila vrlo dobro očuvana. Usta su
bila pomalo isturena i pokazivala je dobre, ali iznenađujuće male zube. Bio je to prvi
kostur odraslog čoveka koji su našli. Henri je bio oduševljen.
- Najzad smo pronašli jednu Trojanku!
Njegovo oduševljenje bilo je zarazno.
- Kad bi ove kosti samo mogle da govore, kakve bi priče mogle da ispričaju.
- Zašto su tako žute? - upita Sofija.
- Ženu je zahvatila vatra i živa je izgorela. Odnećemo je u Atinu i rekonstruisaćemo
je.
- Koju ćeš polovinu dati muzeju?
- Stražari su praznoverni. Oni ne žele nijedan deo kostura. Cela je naša.
Kad je Sofija noktima izgrebala naslagu pepela s kostiju, otkrila je još neke stvari:
prsten, minđuše i zlatnu iglu. Dve minđuše su bile primitivne i sastojale su se od
jednostavne zlatne žice, od koje je bila i treća minđuša, ali je ona, međutim, bila mnogo

145
 balkandownload.org

finije izrađena i završavala se listom uobličenim pomoću šest zlatnih žica jednake
debljine. Prsten je bio napravljen od trostruke zlatne žice.
Henri uze nakit i pažljivo ga ispita; lice mu se zažari od zadovoljstva.
- Da su samo Trojanci gradili nadgrobne spomenike onako kako su ih gradili
Egipćani, pa da su pokopavali kraljeve sa svim vrednim stvarima. Kakvo blago bismo
mogli da izvadimo i pokažemo ga svetu!
- Moraćemo da se zadovoljimo ovim, Henri. Velika kula i odbrambeni zid su važniji.
Malarijska groznica žestoko je napala sredinom avgusta. Radnici su obolevali u sve
većem broju; najpre desetorica, pa dvadesetorica, a onda tridesetorica. Nije bilo dovoljno
kinina da ih sve izleče. Henri je povećao svoju i Sofijinu dozu, a davao je normalnu dozu
od četiri zrna Janakisu i Polikseni, kao i trojici najpotrebnijih nadzornika. Ali, Poliksena
se razbolela, a zatim i Janakis, pa sva trojica nadzornika. Treće nedelje Henri je na
radilištu imao jedva minimalnu ekipu. Onda su groznica i prehlada uhvatile njega i Sofiju.
Njihova bolest je bila blaga u poređenju s ostalima. Poliksena je imala napade, a
nadzornici nisu mogli da ustanu iz kreveta a da ih ne uhvati neobuzdana drhtavica. Henri
im je svima davao velike količine kinina, dok ga nije potpuno potrošio.
- Bože moj, plašim se da ćemo morati potpuno da obustavimo posao - reče on Sofiji.
- Nadao sam se da ćemo raditi bar još mesec dana, a svaki bi doneo važna otkrića, ali
mislim da bi bilo pametno da odemo iz Troade. Ova malarija će ići nagore, a ne nabolje.
Moram da otputujem u Čanakale. Tamo živi jedan fotograf koga bih želeo da dovedem, da
bismo u Atinu poslali potpunu sliku iskopavanja. Geodeta kom sam pisao u Carigrad
trebalo bi da je sada u Čanakaleu. Pristao je da dođe i nacrta tačne inženjerske karte ovog
područja.
Bio je odsutan dva dana i vratio se s fotografom, Nemcem Sibrehtom i jednim
Grkom geodetom, koji se zvao Sisilas. Radio je s njima dvojicom nekoliko dana da bi dobio
sve mape i fotografije koje je želeo.
- Znam šta sam video i na šta je kamera bila usmerena - reče Henri. - Sada samo
možemo da se molimo da negativi dobro uspeju. Bilo mi je žao Sibrehta kad je morao da
radi na jakom suncu celog dana s glavom ispod crnog platna.
Sofija je skoro sve spakovala.
- Kad odlazimo?
Oni se pogledaše, opet mršavi i izmučeni, bez obzira na novu kuću i obilnu ishranu.
- Za pet dana jedan brod plovi iz Carigrada za Pirej. Rezervisao sam kabinu i prostor
za Makresa i Demetriua. Frenk Kalvert je bio zadovoljan svojom polovinom nalaza, iako
nije hteo da uzme sve. On, gospođa Kalvert i deca uzeli su šta im se svidelo. Ostatak ćemo
odneti u Atinu.
Henri je zaposlio čuvara. Janakis je sklonio njihove lopate, poluge, dizalice, kolica,
pijuke, sve vredno mnogo hiljada dolara, u kuhinju i stanove nadzornika. Sredio je da
banka u Čanakaleu isplaćuje čuvaru mesečnu platu, a on će obilaziti brežuljak jednom
nedeljno, proveravati stanje opreme i popravljati šta bude potrebno. Takođe, spremiće
kuće i logor za njihov povratak. Obećao je da će u Troadi pronaći sto pedeset najboljih
ljudi.
Četiri dana kasnije, Henri i Sofija stajali su na vratima nalazišta, dok je Henri
isplaćivao ljude, zahvaljivao im i molio ih da ponovo dođu sledećeg januara. Tek što su
stigli do kućnih vrata, začu se užasna grmljavina, a zatim, nakon četiri meseca bez kapi
kiše, prolom oblaka.
Prekinuli su radove u pravom trenutku. Nedeljama će rovovi biti ispunjeni blatom.

146
 balkandownload.org

Sutradan je Henri probudio Sofiju u ranu zoru i zamolio je da pođe s njim do kule.
Trebalo je da ponese njegov dnevnik, pero, mastilo i flašu francuskog vina.
Kad su stigli do odbrambenog zida, sunce je peklo preko planine Ide i osvetljavalo
brze vode Dardanela. Uzeo ju je za ruku i poveo preko humki zemlje pored kule, da bi
mogli da stoje na samoj kuli. Ispravivši se, Henri otvori dnevnik, te pišući i izjavljujući
Sofiji i celom svetu, uzviknu:
- Teši me nada da će, kao nagrada za moje velike troškove i sva moja lišavanja,
neprilike i patnje u ovoj divljini, ali iznad svega za moja važna otkrića, civilizovani svet
priznati moje pravo da ponovo krstim ovo sveto mesto. U ime božanskog Homera krstim
ga imenom koje svako srce ispunjava radošću i oduševljenjem. Dajem mu ime Troja, a
akropoli, na kojoj pišem ove reči, dajem ime Trojanski Pergam.
Sofija ga uze pod ruku i osmehnu mu se. Njene crvene usne bile su poluotvorene, a
tamne lepe oči pune ljubavi i odanosti.
- Amin - prošapta ona.

147
 balkandownload.org

KNJIGA PETA

TROJA?

1.

Septembar je u Atini božanstven. Blag povetarac duva iz severnog Egeja, donoseći sa

sobom slano obećanje jesenje hladnoće, pod blagim suncem koje greje ali ne prži, i prolazi
kao Apolon u kolima preko plavog neba bez oblačka.
Služavka, mala dadilja i Andromaha bile su kod kuće, srdačno dočekujući
Šlimanove. Sve se sijalo i blistalo za njihov povratak. Sofiji i Henriju trebalo je samo
nekoliko dana da se otresu poslednjih tragova malarije: telo se leči kod kuće. Andromaha
je sada imala sedamnaest meseci i hodala je na svojim pomalo krivim nožicama;
pozdravila je roditelje nekim svojim nerazumljivim rečima.
Veliki deo dana provodili su u bašti; drveće je poraslo, palme su ponovo oživele,
glicinija je prekrivala drvene rešetke na crnom zidu blagim zelenilom; fontana je bila
napunjena svežom vodom i davala je osećaj vlage, golubovi su tiho gugutali u golubarniku.
Vinova loza koju su zasadili na tri strane osomougaonog čajnog paviljona štitila je od
podnevnog sunca, kad je Sofija poslužila ručak napolju.
Henri je napravio postolje za njihovu lepu, ukrašenu metopu s Apolonom, postavivši
je uz fontanu, kako bi Sofija mogla da ga vidi dok čita ili se igra s Andromahom u
paviljonu. Budući da je u kući preostalo malo slobodnog prostora, Henri je sagradio
prekrivenu baraku u zadnjem delu vrta i namestio unutra dugačke radne stolove za
čišćenje i popravljanje stotina posuda, vaza, idola, šoljica, čekića, sekira, tanjira koje su
skupili.
Radili su tokom svežih ranih jutarnjih sati u toj baraci, pripremajući nalaze za
izložbu za njihove atinske prijatelje. U deset sati Henri bi otišao do „Lepe Grčke“ da uz
nekoliko šoljica kafe pročita strane novine. Sofija bi otišla u kuhinju da pripremi ručak od
namirnica koje je sama u zoru kupovala od uličnih trgovaca, dopunjenih onim što bi kućna
pomoćnica nabavila na glavnoj pijaci. Bila je prava radost da opet živi po onoj
tradicionalnoj staroj izreci: „Kulinarska umetnost je isto tako važna kao i svaka druga
umetnost, a mnogo doslednije donosi zadovoljstva.“
Sada je uživajući kuvala hobotnicu u sosu od crnog vina, nakon što je izvadila kesicu
s crnim mastilom i pržila luk na maslinovom ulju da dobije zlatnožutu boju, dodavši
lovorov list; ili stefado od mršave govedine začinjen koncentratom paradajza, belim
lukom, orasima. Obrazi su joj se rumeneli od vrućeg šporeta, prostorija je bila puna divnih
mirisa.
Henri se vraćao na ručak tačno u trinaest i trideset. Prvih dana nije bilo nikoga od
porodice Engastromenosovih. Posle jedne svečane večere prve nedelje kod kuće, kad se
okupio ceo klan, Sofija je učtivo nagovestila da su Henriju potrebni mir i samoća da bi
posvršavao svoje zaostale poslove. Posle popodnevnog odmora, kad je cela Atina pospano

148
 balkandownload.org

ležala ispod njih, prošli bi gradom do zaliva u Faleronu i novih kupališta. Henri je zaposlio
na puno radno vreme njihovog omiljenog vozača Joanisa Maltezosa, koji je imao kočiju s
četiri sedišta. Navaljivao je da Andromaha ide s njima.
- Učiću je da pliva. Sada je vreme da počne.
Na Sofijino iznenađenje detetu se svidelo u vodi i neumorno se veselila dok joj je
otac pokazivao pokrete nogama i rukama.
U osam uveče bili su na svom uobičajenom mestu u jednoj od kafana na
Dardanelima, „Janakisu“ ili „Doreu“. Tu su, dok je Andromaha sedela majci u krilu i jela
sladoled, Henri i Sofija primali prijatelje i rođake oko stola s mermernom pločom. Kući
su se vraćali u devet, večerali, a onda provodili miran sat u bašti posmatrajući zlatni mesec
kako prelazi tamnim atinskim nebom. Rano su odlazili na spavanje, jer su ustajali u zoru.
Henri je neprestano pisao za grčke, nemačke, francuske i engleske novine izveštaje
o napredovanju na mestu koje je sada uporno zvao Trojom, a ne Hisarlikom. Grčki
naučnici bili su uljudni; nemački su bili puni prezira; engleski oduševljeni; Amerikanci,
koji su preuzimali članke iz londonskog Tajmsa, zabavljali su se doživljajima Henrija i
Sofije Šliman u divljinama Male Azije.
Dan pre Sofijine plovidbe u maju, primila je od njega članak napisan za atinski
Newspaper of the Debates, s uputstvom da preda rukopis njenom rođaku da ispravi
gramatičke greške i napravi fotografske kopije krsta i svastike za ilustraciju tog članka.
Jorgos Engastromenos je obećao da će se on za to pobrinuti. Kad se pojavio članak, Henri
je poplaveo od besa. Uopšte nije bio ispravljen, bio je prepun grešaka. Ne samo da je bilo
gramatičkih grešaka nego i pogrešno napisanih reči, koje su menjale čitav smisao. Nije joj
bilo potrebno da pročita nekoliko odlomaka da bi shvatila da je tekst potpuno iskrivljen,
crteži krsta i svastike pogrešno odštampani, i da je Henri bio u pravu što se razbesneo.
- Ima tako mnogo grešaka, i to takvih da će mi se ceo svet smejati - vikao je. - Više
bih voleo da odsečem desnu ruku nego da vidim svoje ime ispod takve gluposti.
Članak prepun grešaka i napad Jorgosa Nikolaidesa na njega u istom časopisu doveli
su ga u nezgodan položaj na Atinskom univerzitetu.
Ali ne i kod njegovih prijatelja. Emil Birnuf im je pozajmio dva pomoćnika da im
pomognu da sastave komadiće u vaze, kako bi iz njih mogli nešto da saznaju.
Henri ih je dobro plaćao. Takođe je zaposlio Luiz Birnuf da dolazi svakog jutra kod
njih i pravi crteže njihovih nalaza posle čišćenja, svrstavanja, označavanja brojevima i
stavljanja na sto u dnu barake. Luiz je sedela na visokoj stolici, plava kosa padala joj je do
struka, tamnoplave oči živo su poigravale od uzbuđenja na izazov koji je Henri postavio:
- Uradite potpuno tačne crteže, jer ću ih upotrebiti za svoju knjigu o Troji.
Sofija mu nije branila da bude u društvu mlade devojke dok radi; međutim, Henri je
imao jednog fotografa koji je radio nekoliko dana nedeljno da bi napravio potpun izveštaj
o nalazima, pa je smatrala suvišnim zapošljavanje Luiz. Gospođa Viktorija, koja je zatekla
Luiz i Henrija kako im se glave dodiruju dok gledaju neki crtež, nije bila tako velikodušna.
- Ko je ona? - zapita Sofiju.
- Luiz Birnuf, kćerka direktora Francuskog arheološkog instituta. Henri ju je
zaposlio kao slikarku.
- Nije zgodno da jedna tako mlada i lepa devojka radi svakog dana pored Henrija. A
i opasno je.
- Opasno?
- Svi muškarci su osetljivi... Na kraju krajeva, Henri je bogat, uticajan, bio bi dobra
lovina...

149
 balkandownload.org

- Za ribara?
- Za jednu ambicioznu mladu ženu koja je slučajno takođe beskrupulozna. Ima
mnogo mladića u Atini koji su dobri slikari.
Sofijine usne se čvrsto stisnuše nad snažnom bradom. Setila se onih šest godina koje
je Henri proveo bez žene posle razvoda s Ekaterinom; i kako je prekinuo s tim
suzdržavanjem tek kad je shvatio da pre nego što njoj predloži brak mora sebi dokazati
kako nije postao impotentan i kako prema tome može da ispunjava svoje bračne dužnosti.
- Majko, zabranjujem ti da ikad dodiruješ tu temu.
Posle odsutnosti od skoro šest meseci, u toku kojih su samo povremeno primali
Newspaper of the Debates, Henri je žudeo za novostima, pa je naručio da mu atinske
novine donose kući. Razbudio je i kod Sofije zanimanje za svetske novosti, pa je i ona
počela da čita novine, iako je njeno vreme bilo ograničeno. Henri je zahtevao da ide na
viši kurs nemačkog jezika u školu Varvakeion, a da kirija N. Kontopulos, odlična učiteljica,
dolazi kući nekoliko dana nedeljno da bi je i dalje učila francuski i engleski. Henri ništa
manje nije zahtevao ni od sebe; posvetio je nekoliko sati dnevno proučavanju retkih knjiga
o staroj umetnosti, jeziku, mitologiji i verskim simbolima, koje je pozajmljivao iz Narodne
biblioteke.
Otkad su se vratili, Atina je postala slična njihovom radilištu: otvoreni rovovi u
svakoj ulici, jer su postavljali olovne i gvozdene cevi za odvod vode iz vodovoda upravo
uvedenog u privatne kuće. Henri se odmah prijavio, i baš u pravo vreme, jer su sredinom
septembra pretrpeli neizdrživi talas toplote. Noću nisu mogli da spavaju, iako su im
prednji i zadnji prozori bili širom otvoreni. Henri je pozvao stolara da ogradi verandu
mrežom protiv komaraca, što je pomoglo.
Isto tako, pomogla je i hladna voda, koja je sada tekla do kuće i fontane u njihovom
vrtu, raskoš za koju Sofija dosad nije znala.
Bilo je to razdoblje grozničavog vrenja i kulturne živahnosti. Henri se pretplaćivao
na svaki novi časopis i stručne novine koji bi počeli da izlaze: Atenaion, koji je štampao
naučni materijal; Guardian of the East, koji se bavio politikom; Partenon, književni
časopis; Penelopa, posvećen ženskoj modi. Narodni muzej štampao je svoj prvi katalog
starih novčića, koje je muzej posedovao. Henri je jedan broj doneo kući Sofiji.
- Ti si porodični numizmatičar.
Pažljivo je pregledala ilustracije, ne bi li videla da li muzej ima nekih novčića nalik
na one koje je našla u Troji.
Henri je odlučio da moraju da počnu da traže mesto u atinskom društvenom životu,
što je Sofija shvatila kao znak da Grčku smatra svojim stalnim domom. Išli su s
profesorom Kumanudijem i Zavijer- Džonom Landererom na Trg Sintagma da
prisustvuju puštanju vodoskoka, koji su na suncu pregoreli Atinjani gledali kao čudo. Kad
je na Atinskom univerzitetu počeo jesenji semestar, prisustvovali su prvom predavanju
rektora u velikoj svečanoj dvorani. Birnufovi su ih pozvali na polaganje kamena temeljca
za Francuski arheološki institut, na zemljištu koje je dala grčka vlada u podnožju Likabeta.
Francuski ambasador Feri priredio je svečanu večeru, na koju su pozvani Šlimanovi.
Henri je nagovorio Sofiju da pristupi Društvu žena, koje je upravo osnivalo radionice za
siromašne žene. One su učile da šiju haljine, tkaju, vezu; radove je trebalo prodavati u
trgovinama pod pokroviteljstvom kraljice Olge, a ženama bi bilo plaćeno za svaki ručni
rad koji bi donele.
- Vreme je da zauzmeš svoje pravo mesto u grčkim krugovima - izjavio je Henri.

150
 balkandownload.org

Sofija je pristala i išla je dvaput nedeljno da podučava žene ručnom radu, koji je
naučila od majke. Žene u Društvu bile su mnogo starije od Sofije, ali su je primile i bile
očarane njenim pričama o životu u Čiplaku i na Hisarliku.
Kao jedan od nekoliko Amerikanaca koji su stalno živeli u Atini, doktor Henri
Šliman i njegova supruga bili su pozvani u američku ambasadu da prisustvuju venčanju
ambasadorove kćerke sa sinom gradonačelnika Njujork Sitija i na svečani ručak posle
venčanja. Za ručkom su upoznali Džordža Bokera, koji je dve godine bio diplomatski
predstavnik Sjedinjenih Američkih Država u Turskoj. On je bio oduševljeni arheolog i
pročitao je skoro sve Henrijeve članke. Zamolio je da ga povedu svojoj kući da vidi njihove
nalaze, ostao je na večeri, divio se Šlimanovim terakotama, obavestio ih da nije video
nijedan od umetničkih predmeta koje je Henri poslao u Carigradski muzej, a mermerni
Apolon sa svoja četiri propeta konja opčinio ga je svojom lepotom.
Henri je dalje slao materijal i plaćao za štampanje svojih članaka u atinskom
Newspaper of the Debates. Zabavljalo ga je kad je vlasnik tog časopisa kupio kuću nešto
dalje od njih u Ulici Muson 8. U toj kući je trebalo da se smesti uredništvo. Henri
sarkastično reče:
- Neću morati da idem daleko da bih predao članke i uzeo otiske pre prelamanja
stranica, šta misliš?
Potpisao je ugovore sa F. A. Brokhausom u Lajpcigu i Mezonev e si. u Parizu za
štampanje dnevnika iz Troje. Oba izdavača obavezala su se da u dve stotine primeraka
izdaju malu knjigu njegovih tekstova i drugu, mnogo veću, koja bi sadržala crteže i
fotografije svih nalaza. Henri je morao sam da nabavi crteže i fotografije i da ih nalepi na
jednake stranice da bi se povezale ili sastavile u odvojenu svesku. Pretražio je celu Atinu
da nađe najjači beli papir i pronašao je određenu količinu papira jakog skoro kao
pergament. On uzbuđeno prizna Sofiji:
- Voleo bih da odštampam knjigu do kraja 1873. godine. Ona bi nas učvrstila u
akademskom svetu.
Vozili su se u otvorenoj kočiji u pozorište da gledaju Saula i tragediju Timoleon; da
slušaju recital pijanistkinje Olge Diboa iz Lajpciga u hotelu za strance. Bili su pozvani na
otvaranje novog hotela i restorana blizu kafane „Lepa Grčka“ gde je Sofija bila
zaprepašćena kad je čula za uslugu koja se nudila stanovnicima Atine. Zvala se
„pripremanje hrane“; restorani su imali zaposlene koji su odlazili u privatne domove da
pripremaju i poslužuju večere.
- Nikad neće doći dan da neko drugi sprema večeru za moje goste! - zakle se Sofija.
- Ne budi baš tako sigurna. Recimo da pozovem pedeset do stotinu gostiju. Zar ne bi
volela da ti dođe grupa kuvara?
- Zvaćemo manje gostiju. Tako je prijatnije.
Grad je rastao brže nego što je Henri predvideo. Bilo je više trotoara, više uličnih
svetiljki, zgrada, pa su čak razmišljali i o jednoj tramvajskoj liniji. Još jedan novi hotel,
„Njujork“, otvoren je da prihvati turiste iz Evrope, Engleske, daleke Amerike.
Učetvorostručila se vrednost Henrijevih gradilišta. Istovremeno, povećao se kriminal.
Sofija bi retko uzela novine u ruke a da ne pročita u njima o nekoj pljački. Neki Nikola
Karitarakes, zaposlen u apoteci G. Cerahisa, jedne noći otvorio je kasu svog gazde i ukrao
tri hiljade drahmi. Iz jedne trgovine ukradeno je dve hiljade pet stotina drahmi u Ulici
Kalamiotu. Policija nije mogla da pronađe lopove, ali je uhapsila jednu pljačkašku bandu
u prodavnici drveta trgovca Kolokuresa.

151
 balkandownload.org

Kako je godina odmicala, Atina se uplela u spoljne sukobe. Najsnažnije se

nametnulo pitanje Lavrijuma, pravo odstranjivanje šljake iz starih rudnika srebra. Grčka
vlada je polagala pravo vlasništva, ali su dobar deo deonica kompanije Serpijeri, koja je
bila osnovana da eksploatiše rudnike, ranije kupili građani Francuske i Italije, tako da su
njihove vlade pretile ratom protiv Grčke. Nastavljale su se svađe s Bugarskom, koja se
otcepila od matične crkve, prvo da dobije versku nezavisnost od Fanariota u Carigradu, a
zatim da radi na političkoj nezavisnosti od Turaka. Išli su u crkvu da slušaju arhimandrita
Averkiosa, prvog sekretara Svetog sinoda, kako čita tekst o konačnosti bugarskog raskola.
Kad je završio svečani govor, rekao je jednu rečenicu:
- Sve zlo dolazi sa severa.
- Na šta je mislio?
- Na Rusiju. Optužuje Rusiju da rasplamsava bugarski revolt.
Sutradan je ruski ambasador tražio da se otpusti arhimandrit Averkios. To je i
učinjeno. Henri reče hladno:
- To je olakšanje. Mislim da Grčka ne može da potuče Francusku, Italiju i Rusiju, sve
u isto vreme.
Takođe, vodile su se žestoke unutrašnje političke borbe. Ministri većinske partije
dali su ostavke. Kralj Đorđe raspustio je parlament. Raspisani su novi izbori za kraj
januara 1873. godine.
- Avaj! - reče Henri. - Naša porodica ne može da glasa. Ja sam američki građanin, a
ti si žena.
- Ja pol ne mogu da promenim, ali ti možeš da promeniš državljanstvo. Budući da
obožavaš Grčku, zar ne bi voleo da postaneš njen građanin?
- Ne... mislim da ću ostati Amerikanac. Imamo prednosti, kao što kažeš, u Carigradu.
Osim toga, menjanje državljanstva po četvrti put moglo bi da izgleda kao da sam
prevrtljivac. Uzgred, u jutarnjim novinama štampana je opomena onima koji nisu vratili
knjige Narodnoj biblioteci, pa su time primorali službenike da dođu po njih njihovoj kući,
da im neće ubuduće biti dopušteno da pozajmljuju knjige. Neke knjige držim mesecima.
Bolje da ih danas vratim, inače će mi izreći zabranu za ceo život.

Njihov rad na starim predmetima koje su doneli kući brzo je napredovao. Doktor Aretej i
jedan pomoćnik sastavili su ženski kostur „Trojanke“ i embrion. Doktor je predložio da ih
zaštite u staklenim vitrinama, koje je Henri odmah naručio u jednoj prodavnici u Plaki.
Pošto su završili rad na čišćenju, razvrstavanju i crtanju, Henri je isprojektovao
zaštitni krov udaljen dva i po metra od zadnjeg zida vrta i napravio stolove na kojima će
moći da izlože neke od svojih velikih predmeta: pitose visoke preko dva metra, zemljanu
vazu s drškom koja je upotrebljavana kao zvono, dvostruke borbene sekire. Sklonili su
nešto nameštaja iz dnevne sobe da bi oslobodili više prostora za sto na kojem će izložiti
ćupove s otvorom u obliku kljuna, crne vaze u obliku peščanog sata, sjajne crvene pehare
slične šampanjskim čašama. Henri je bio presrećan u atmosferi svoje kuće i vrta i
očaravajućih eksponata u njima. Sofija reče:
- Ovo je mali Šlimanov muzej.
- Draga dušo, to sam i hteo. Jednog dana imaćemo veliki Šlimanov muzej. Sagradiću
ga gradu na jednom od mojih boljih placeva. Kad završimo iskopavanje, sve ćemo dati
našoj ljubljenoj Atini.

152
 balkandownload.org

Krajem oktobra, kad je sve bilo spremno, Henri je pozvao profesora Stefana
Kumanudija na ručak i da pregleda njihovu arheološku zbirku. Profesor Kumanudi,
sekretar Grčkog arheološkog društva, bio je vidljivo oduševljen. Iz iskustva, stečenog
radeći celog života na sakupljanju i čuvanju grčkih starina, mogao je da odredi starost
većine komada koji su poticali iz kasnijih grčkih naseobina.
- Moram da kažem da imate razne oznake i ukrase koji će dodati novo poglavlje
našem rečniku koji opisuje staru keramiku. Mnoge od ovih nikad nisam video. I moram
da vam čestitam što ste stigli do čvrste stene, kao što ste prošlog januara i obećali. Da li je
ova fotografija Velike kule i odbrambenog zida deo Homerove Troje?
- Mislim da jeste, ali još ne mogu to da dokažem.
- Potrudite se.
Nekoliko dana kasnije došao je na ručak profesor Zavijer- Džon Landerer. I on je bio
očaran umetničkim delima.
- Mislim da je ovo samo polovina od onoga što ste našli?
- Da - odgovori Henri. A onda, pocrvenevši malo, doda: - Možda nešto bolja
polovina.
Landerer je upitao da li sme da odnese neke krhotine iz raznih slojeva Hisarlika u
svoju laboratoriju na univerzitetu.
- Oprostite mi ako ne upotrebljavam reč Troja. Nisam ciničan, samo skeptičan.
Dopustite mi da pregledam tu grnčariju i hemijski sastav promene boje gline. Onda ću
moći da procenim njihovu starost.
Te nedelje pozvali su Džona Lejtama, engleskog upravnika železnice, Eugena Pija i
inženjera Lorana, koji je, uprkos pijanstvu, obavio dobar posao s mapama i crtežima
brežuljaka Henrijeve ogromne platforme. Ovu trojicu više su zanimale fotografije
iskopavanja i crteži geodete, nego arheološki predmeti. Razgovarali su o tome kako će
Henri da nastavi, s inženjerske tačke gledišta, buduća iskopavanja.
Poslali su pozive fakultetu Atinskog univerziteta i Politehničkom institutu da dođu i
pregledaju nalaze i sami procene njihovu lepotu i vrednost.
- Molim te, dopusti da uključim i profesore iz Arsakeiona - zamoli Sofija. - Volela bih
da budu ponosni na mene.
- Biće, Sofidion.
Akademci su dolazili, najpre pojedinačno, a onda u grupama. Henri je bio ljubazan
i strpljiv, sa svakim je obilazio izložbu, objašnjavajući na kom je nivou svaki predmet
pronađen. Nisu svi bili prijateljski raspoloženi. Neki su bili sumnjičavi, drugi nisu
verovali. Nekoliko njih pokazalo je otvoreno neprijateljstvo. Sofija je bila zadovoljna
Henrijevom hladnokrvnošću. Odlučio je da se ne vređa, već da odgovara na sva pitanja,
bez obzira na to koliko su bila potcenjujuća, uz ilustracije i čitanje tekstova iz knjiga u
njegovoj biblioteci, i knjiga iz drugih zemalja i drugih oblasti, koji su potkrepljivali
njegovo mišljenje.
Sofija nije znala da li je njen muž nekoga od tih skeptika uverio; ali primetila je
neznatnu promenu kod ljudi koje su upoznali. Pre su mnogi smatrali Henrija Šlimana
budalastim milionerom, koji razbacuje svoj novac na besmisleni hobi, a sada su morali da
priznaju, po umetničkim delima, po fotografijama i crtežima mnogih slojeva brežuljaka,
da doktor Šliman iskopava staro i kompleksno naselje. Ne Troju, naravno, pošto je Troja
plod Homerove mašte; ali svakako arheološko otkriće koje će opravdati utrošak tako
velikog iznosa novca, vremena i energije. Kad je rekla Henriju šta je primetila, on
odgovori, osmehnuvši se polovično:

153
 balkandownload.org

- To je dovoljno za ovaj trenutak. Krajem iduće godine počeće da govore: „Svakako,

to jeste Troja, ali ne Homerova Troja.“ Onda, za još nekoliko godina, kad budemo završili
iskopavanje, obići će pun krug.

2.

Kad se morska voda malo ohladila, Sofija je pakovala hranu za izlete, pa su Andromahu
vodili na izlet kočijom dva- tri kilometra do Imitosa ili u manastir Kesarjani, sagrađen u
IX veku na mestu jedne bazilike iz V veka. Prostrli bi ćebad ispod stoletnog drveća. Drugog
dana otišli bi u manastir Dafni s vizantijskom crkvom iz 1080. godine, okruženom
lovorovom šumom. Manastir je imao divne gotičke lukove i lepe odbrambene kule. Henri
je najviše voleo da ide na izlet na Elefsinu, na kojoj su održavani poznati obredi - o kojima
se nikad niko nije usudio da progovori ili da o njima piše - u čast prvog zrna pšenice koje
je boginja Demetra poklonila u znak zahvalnosti što je tu mogla da se skloni; još jedan
važan poklon bio je što im je predala znanje kako se obraduje zemlja.
Ma kuda pošli, Henri je nosio sa sobom, u džepu, neku istorijsku knjigu: posle ručka,
dok je Andromaha spavala, Henri bi čitao Sofiji o počecima i burnom životu tih svetih
mesta dostojnih poštovanja.
- Žao mi je što je Andromaha previše mala, pa ne može da sluša ova predavanja -
reče Sofija.
- Nameravam da je školujem kao što školujem i tebe. Počeću kad napuni četiri ili pet
godina.
Kad su u novembru počele prve kiše, Henri je odlučio da ode na putovanje kroz
Nemačku, kako bi posvršavao poslove i potražio bolji alat za iskopavanje sledeće godine.
Tek što je otišao, Andromaha je dobila jaku groznicu. Sofija je pozvala doktora Venizelosa,
ali on nije mogao da otkrije prirodu bolesti. Gospođa Viktorija je predložila zaštitne mere,
a onda pokušala da uteši Sofiju uveravajući je da sva deca dobijaju groznicu, koja dođe i
brzo prođe.
- Imali ste je svih šestoro.
Dete je bilo bolesno deset dana. Nije bilo simptoma koji su ukazivali na prirodu
bolesti. Budući da je Henri bio odsutan, sva odgovornost pala je na Sofiju. Kad bi se ma
što dogodilo, Henri joj nikad ne bi oprostio. Setila se njegovog bola kad mu je umrla
kćerka Natalija i njegove potrebe da preuzme odgovornost i prihvati krivicu. Skoro deset
dana držala je Andromahu u naručju; noću se svakog sata budila, molila, brisala detetovo
lice i ručice hladnom krpom. Njen brat Spiros skoro da je nije ostavljao.
Dvadeset prvi novembar bio je praznik Vavedenja u hramu. Sofija je zamolila majku
da pripazi na Andromahu, a onda se brzo odvezla pored ulaza na Akropolj, nizbrdo do
Crkve Svete Panagije na Trgu Romvis. Crkva je bila ispunjena mirisom tamjana, prepuna
neudatih žena koje su se zvale Marija. To je bio njihov imendan. Ona uze sveću, upali je i
priđe niskom oltaru prekrivenom dugim crvenim satenom sa zlatnim krstom izvezenim u
sredini, gde je bila slika Device Marije. Poljubila je sliku i grozničavo se molila za
ozdravljenje svoje kćerke.
Vrativši se kući, pozdravi je srećna gospođa Viktorija, uzviknuvši:
- Ovo je čudo! Dok si ti bila u crkvi i molila se, Andromahina groznica je prošla.
Temperatura je naglo pala.

154
 balkandownload.org

Sofiju prestade da boli srce. Ona kleknu pred ikonu i promrmlja:

- Hvala ti, draga Majko Božja.
Kad se Henri dva dana posle toga vratio, zapanjio se kad je čuo da je njegova kćerka
bila bolesna skoro sve vreme dok je bio odsutan. Poljubivši je u obraz, on se okrenu Sofiji
i reče ozbiljno:
- Žao mi je zbog Andromahe, ali me još više brine to koliko si ti prepatila. Deset dana
držala si našu bolesnu kćerku u naručju! A da je to bila zarazna bolest, i ti bi je dobila.
Misliš li da je naša kćerka ozdravila zato što si se za nju žrtvovala? Srećan sam što je
ozdravila, ali plačem zbog tebe.
Sofija nije protivrečila. Prišla mu je i pružila usne da je poljubi.
- Smršala si - reče on. - Ako se budeš nekoliko dana odmarala, povešću te na put na
Olimp, kao što sam obećao.
Oči joj blesnuše od zadovoljstva.
Sledećeg četvrtka pošli su jednim austrijskim brodom iz Pireja za Solun. Bilo je to
prijatno putovanje od dan i po, koje je Sofija uglavnom provela u prostranoj kabini čitajući
nove grčke prevode Molijera, koje joj je Henri kupio u Vilpergovoj knjižari. U Solunu je
iznajmio čamac koji ih je odvezao do male luke Skala Litohoru. Zadržavala je dah dok je s
nelagodnošću posmatrala kako prolazi jato riba. Srećom, more je bilo mirno. Od Skale
Litohoru bilo je tri četvrt sata do sela u podnožju Olimpa, gde se nalazila mala seoska
gostionica. Henri je uzeo sobe na prvom spratu, koje su gledale na brdo. Razmakao je
teške zavese, otvorio kapke. Tamo je u svoj svojoj veličanstvenosti stajao Olimp, božanska
planina. Videli su ga nekoliko puta dok su se vozili u selo, ali je uglavnom bio u magli.
Sada je sve bilo vedro.
- Panaghia mou! - uzviknu Sofija.
Smejući se, Henri reče:
- Ti mešaš svoje religije.
No i on je bio zapanjen lepotom planine, koja ne samo što se dizala u nebo nego i
kroz nebo u raj i dalje, u ogromni prazni prostor. Planina je mrvila svojim razmerama.
Bila je to beskonačna hrpa kamena od koje je hvatala vrtoglavica i koja je sve ostalo u
svemiru zasenila. Nisu mogli da vide do vrha niti da isprate njenu dužinu. Bila je to
neprobojna granica bačena na samu ivicu zemlje.
- Vrti mi se u glavi od nje - prizna Sofija.
- A meni lupa srce - odazva se Henri. - Sada znaš zašto su Zevs i Hera, Apolon,
Hefest, Atina, Afrodita, Ares, Hestija i Artemida svoje velike palate sagradili na njegovom
vrhu? Odatle su mogli da vide sve i upravljaju svetom.
Njihova dnevna soba nalazila se iznad kuhinje, a donje ognjište produžavalo se u
njihovu sobu. Henri pozva vlasnika, ovaj stavi panj i zapali vatru, poslavši gore bocu
recine i tanjir mezetakije, da im otvori apetit. Sto je postavljen ispred ognjišta, s čistim
stolnjakom i šarenim seljačkim posuđem, a onda je stigao mekani omlet, hleb s debelom
korom izrezan po sredini i namazan vrelim puterom i belim lukom.
Posle večere, ležeći udobno u toplom krevetu i gledajući beskrajnu veličinu Olimpa
kako upija i osvaja crno nebo, Henri poče Sofiji da nabraja stanovnike besmrtnog vrha.
- Najsjajnija palata, sjajnija od Zevsove, bila je Hefestova, tog osujećenog vulkana i
umetnika, sina Zevsovog i Herinog. Postoji u Ilijadi opis kad Tetida dolazi na Olimp i moli
Hefesta da joj iskuje novo oružje za njenog sina Ahila, jer je Patroklo otišao u boj noseći
Ahilovo rukom izrađeno oružje i tamo poginuo, pa je oružje bilo izgubljeno:

155
 balkandownload.org

Tetida uto dođe srebronoga u dvor Hefestu, u dom zvezdani, večni; med
dvorima božjima dični, medeni, koji si sam načinio bijaše hromac. Nađe ga, a
on se žuri i znoji, uz svoje se vrti mehove, tronoga dvadeset u svemu upravo
gradi da mu u sobi tvrdoj i ubavoj uza zid stoje. Svakom ispod nogu kotače
postavi zlatne, da mu sami sebe u društvo bogova odu, te se vraćaju natrag u
dvore - da je divota... Svetla boginja (Harita) to kad izreče, napred povede
Tetidu te je na stolac sa srebrnim klincima sjedne...

- Lepo - promrmlja ona. - Dobro vidim ispred sebe palatu kako sjaji u mraku tamo
gore na snegom prekrivenom vrhu.
Henri nastavi da čita kako je Zevsova palata imala bronzani prag. Za Heru je njen
sin Hefest napravio jaka vrata i dovratnike, s tajnom bravom, da nijedan drugi bog ne
može da ih otvori. Tu je ona ulazila, i zatvarala sjajna vrata...
Kad je Henri govorio starogrčki, glas mu je bio potpuno drugačiji od uobičajenog
glasa, koji je ponekad bio visok i tanak. Kad je čitao klasičnu grčku književnost, duh mu
se oplemenjivao, glas postajao snažan, duboki melodičan, kao kod glumca u starim
dramama Euripida ili Sofokla, koje su se prikazivale pred hiljadama ljudi u Odeonu
Heroda Atičkog.
Sofija se ugnezdi u naručju svog muža, rekavši tiho:
- Osećam se kao da sam i ja zaspala u domu na Olimpu.
Kad se sledećeg dana probudila, sunce je sijalo na goletnom, nedostižnom vrhu
Olimpa. Henri je u četiri ujutro odjahao na konju do podnožja planine, gde je počinjala
vijugava staza. Otuda će ići, sat za satom, strmom stranom Olimpa. U jednom danu će se
popeti prilično daleko, ali neće uspeti da stignu na vrh. Zbog toga će morati da ostanu da
prenoće u kolibi za odmaranje, visoko među liticama i monumentalnim drvećem, i da se
vrate iduće večeri. Rekao je Sofiji da ne želi da je ostavlja samu i da će doći kasnije na
večeru.
- Simbolično - rekao je - na Olimpu ne postoji vrh. Samo vrhovi na vrhovima,
nagomilani u večnost. Čovek bi mogao da se penje celog svog života a da nikad ne stigne
do palata bogova. One još postoje, naravno; i bogovi su tamo, piju vino, prebiraju po liri,
pevaju, pate od ljubomore, šale se s drugima, takmiče za moć. Ali njihov krajnji vrh je
nedostižan. Bogovi tamo dolaze leteći s Ide, recimo. Čovek ne može da leti.
Leonardo da Vinči je pokušao da leti na jednom brdu dva- tri kilometra daleko od
Setinjana, gde je živeo Mikelanđelo. Sve što je dobio za svoj trud bila je prelomljena noga.
To je nesumnjivo bila opomena: bogovi lete, ljudi hodaju.
Gostioničarka je donela kafu. Dok se odmarala na kauču s Molijerovom knjigom u
rukama, misli su joj odlutale: „Iskopavamo Troju ne samo da pronađemo Prijamov
besmrtni grad nego i da rekonstruišemo dnevni život Trojanaca. Da li može da se
rekonstruiše i život starih bogova?“
Uzela je Henrijevu Ilijadu i u prvoj knjizi naišla na izvanredan stav:

Reče i tad se nasijme bjeloruka boginja Hera i u smehu uzme iz ruke sinova
kondir. Tad on bozima večnim natakati slađani nektar s desne započne strane
iz vrča grabeći jednog. U smeh udare tada beskonačan blaženi bozi, gledajući

156
 balkandownload.org

Hefesta gde po kući sopeći brza. Tako se cio dan do zalaska samog sunčevog
gošćahu bozi, i gozbe premaklo se nije im srcu podjednake, ni Muza, ni
jorminge divne, Apolon što ju je držo, i Muze na izmenu pevahu krasno. A kad
već utone sjajna sunčana svetlost, počivat bogovi otidu onda u dvore svaki
svoje.

Kad je pročitala taj stav, prevrnu knjigu do kraja, gde je Henri na nekoliko stranica
prilepio svoje beleške o tome gde se mogu naći razne teme u knjizi: odevanje i nošnja;
pogrebni običaji; ratno oružje. Najviše ju je zanimalo poglavlje pod naslovom „Bogovi se
mešaju u Trojanski rat“.
Koristeći se Henrijevim zabeleškama, ponovo pročita priču o tome kako Ahil, čiji je
ponos smrtno ranio Agamemnon kad je uzeo njegovu divnu robinjicu Briseidu, traži od
svoje majke Tetide da posreduje kod Zevsa da Ahajci budu potučeni. Hera, koja štiti
Ahajce, svađa se sa svojim bratom- mužem, dok ih njihov sin Hefest ne smiri. Ona šalje
Atinu kod Odiseja da ga uveri da moraju da ostanu još godinu dana dok ne unište Troju.
Afrodita, Zevsova kći, obavija Parisa gustom maglom da ga zaštiti od Menelaja...
„Čudnim životom živimo Henri i ja“, razmišljala je Sofija. „Živimo punim plućima u
1872. godini. Prepiremo se oko pitanja Lavrija i molimo se da ne dođe do rata. Henri šalje
pomoć školi za siromašnu decu. Kad prođemo pored kralja Đorđa i kraljice Olge, dok
šetaju ulicama Atine bez pratnje, Henri uvek kaže: ’To se nikad ne bi moglo dogoditi u
Evropi. Grčka je prava demokratija.’ Kad na kraju otvaranja novog zasedanja Svetog
sinoda ministar za crkvena pitanja ističe važnost obrazovanja sveštenstva, ja ljutito
povičem: ’Pa zašto onda ne vratite biskupa Vimposa iz Tripolisa?’
Takođe, živimo i u doba Homera, negde oko 1000- 900. godine pre nove ere. Henri
je pretplaćen na sve knjige i monografije iz Nemačke, Francuske, Skandinavije, Engleske,
koje pišu o preistoriji, da vidi da li autori koriste materijale iz sadašnjeg vremena ili iz
opisa trojansko- ahajskog rata, oko dve stotine godina ranije, prema sopstvenim znanjima
o Troadi ili onim iz predanja. Čovek mora da radi po dokazima koji se nalaze u samoj
stvari: po razlikama, ako su takve postojale, između religija, idola, poštovanja bogova,
oružja, ratne opreme, moći poglavara; uzgajanja hrane, građenja kuća, nošnje i odeće;
ikonografije, znakova i simbola na keramici, koju Henri opisuje kao najbolju
enciklopediju tog vremena pre nego što se razvio pisani jezik’. Henri nije često hvatao
Homera da greši.“
Na tom nivou njihov život je bio najinteresantniji. Sve te mesece iskopavanja u Troji,
i one Atini dok su se pripremali za sledeću godinu iskopavanja ili restaurisali sjajno blago
koje su doneli sa iskopavanja - proveli su u razvijenom dobu, koje je nestalo pre tri hiljade
godina! Za njih oboje bilo je to vreme čarolije, kad su živeli na vrhuncu energije, mašte,
talenta, radosti.
Sofija izađe na verandu, koja je gledala na Olimp. Mogla je da vidi deo puta. Tražila
je Henrija koji se nije toliko peo brdom koliko starim mitološkim vremenom.

Kad su se vratili u Atinu, Henri je morao da odgovara na poslovna pisma, piše članke za
arheološke časopise, pravi planove za njihov odlazak u januaru. Takođe, tražio je jednog
sposobnog umetnika koji bi pristao da živi u Troadi. Sofija je odvela kočijom Andromahu

157
 balkandownload.org

u posetu u Kolon. Dan za danom njen otac je gubio naslage sala koje mu je visilo preko
pojasa.
- Oče, da li je sve u redu? - upita ona. - Nikad te nisam videla da jedeš tako malo. Ni
tvoj smeh više ne odzvanja kućom kao nekad.
Jorgos Engastromenos nije to shvatio ozbiljno.
- Nije ništa, Sofidion, samo prolazne teškoće s varenjem. U mojim godinama gubim
oblik? Svih ovih godina govorio sam kako je bajka da nema debelih Grka. Moj obim bio je
moje najuglednija imovina. Svi su me pozdravljali gde god sam prolazio, od Ermua, pa
sve do Monastirakija. Kilogram po kilogram moj identitet je nestajao. To je gore nego
izgubiti novac.
- Možeš da vratiš oba, dragi moj oče - odgovori Sofija. - Sutra idemo kod doktora
Skiadaresisa. Možda će ti prepisati neku specijalnu dijetu.
- Ne izgovaraj tu reč - povika Jorgos. - Grci gladuju stotinama godina. Reč „dijeta“
je najgora reč u našem jeziku.
Aleksandar ju je takođe uznemirio. Sve više je preuzimao vođenje prodavnice
tekstilom. Posao je išao dobro, jer je on bio mudar trgovac, imao je dobar nos da nanjuši
kakvi će grčki i evropski materijali ući u modu. Budući se Jorgos sada nije osećao dobro,
pa je dolazio u prodavnicu samo na sat- dva dnevno, Aleksandar ga je nagovarao da
sasvim ostane kod kuće. Bilo je očigledno da pokušava da natera i svog brata Spirosa da
napusti prodavnicu. Spiros se poveri Sofiji.
- Možda ću uskoro morati da odem. Aleksandar me je pretvorio u potrčka. Možda ću
morati da potražim drugi posao. Ali kakve kvalifikacije imam? Nemam ni srce ni glavu za
posao.
Sofija je saosećala s bratom; imao je sitno lice i sitan stas, a na licu mu se odražavala
odsutnost duhom. Kad bi ga ponekad za vreme njegove duge ćutnje upitala: „O čemu
razmišljaš“, on bi odgovorio: „Ni o čemu, samo čekam šta će da se dogodi.“
Te večeri ju je Henri umirio.
- Kad Spiros više ne bude mogao da ostane u prodavnici, naći ću mu nešto.
Dan uoči Nove godine atinske ulice bile su prepune ljudi koji su kupovali poklone za
svoje najmilije. Zlatare su već sve rasprodale, a prodavnice dečjih igračaka bile su tako
pune da više nije moglo da se uđe u njih. Sofija je pustila Henrija da ode sam do
Monastirakija, a onda se vratila u Koromelasovu knjižaru. Tu je kupila novo izdanje bajki
Mihaela Defnera, koje je nameravala da čita Andromahi. Za Henrija je odabrala nedavno
štampano izdanje Istorija Grčke od osvajanja Carigrada.
Idućeg jutra probudila ih je topovska paljba u čast Nove godine. U deset su bili u
crkvi na svečanoj misi. Kralj Đorđe i kraljica Olga bili su prisutni. U jedanaest sati kralj je
primio ministre i dugi niz uvaženih gostiju, muškaraca, u palati koja je gledala na Trg
Sintagma. Henri je bio zadovoljan što je primio poziv, njegov prvi poziv u kraljevsku
palatu. U dvanaest je kraljica, odevena u narodnu nošnju, primila članice Društva žena.
Te večeri vratili su se u palatu, Henri u fraku, Sofija u raskošnoj haljini od tankog muslina,
za koju je materijal izabrao Aleksandar. Duboki četvrtasti izrez na vratu bio je obrubljen
širokom francuskom čipkom, od koje je bio izrađen i šlep. Ispod vrata je imala buketić
svilenih ruža, a istim takvim buketićem počinjao je šlep. Svaka dama je na ulazu dobijala
malu i otmenu kartu za ples. Sofija je potpuno popunila kartu do deset sati, kad su počeli
kadrili, koji su se smenjivali na pola sata. Zatim su sledile polke, mazurke, koje su trajale
svaka po petnaest minuta. Posle su došle lansije, vrsta kadrila, sastavljene od šest plesova

158
 balkandownload.org

koji su trajali do ponoći, a onda su služili večeru. Ples se nastavio do četiri ujutru, a
poslednji je bio kotiljon.
Henri reče:
- Nisam tako dobar na plesnom podijumu kao što sam u arheološkom rovu. Ali sam
izdržljiv. Izdržaću duže od lepih mladih britanskih pomorskih oficira.
Sofija se nasmeja tihim milozvučnim smehom.
- Rekao si da možemo da zauzmemo mesto u grčkom društvu kakvo nam pripada.
Od ovoga trenutka rekla bih da smo ga zauzeli.
On se namršti.
- Nemoj pogrešno da me razumeš, chryse mou, zlato moje, ja nisam skorojević.
Samo mislim da nam je taj položaj potreban da bi nam pomogao da dobijemo priznanje
za rad.
Na Bogojavljenje, mali Božić, Šlimanovi su se ujutru odvezli u Kolon da se pridruže
Engastromenosovima u Crkvi Svetog Meletija i proslavi u čast Hristovog krštenja u reci
Jordan. Sveštenik se molio nad krstionicom, onda otpevao pesmu krštenja pre nego što
je zaronio u svetu vodu. Pošto je blagoslovio vernike, dao je svima u maloj kapeli i onima
u većoj grupi napolju bočicu svete vodice da je ponesu kući. Sofijin otac je poškropio
vodom sobu u svojoj kući. Sofija je u kočiju stavila tri bočice svete vodice, kojom će
poškropiti sve sobe u svojoj kući. Dok su iskopavali na Hisarliku, zahvatio je blagi oblik
Henrijevog panteizma; to je izgledalo prirodno u Troadi, u ono vreme u kojem su oni
živeli, među Trojancima i Ahajcima, čiji su pojedini bogovi živeli na Olimpu i Idi, a drugi
u prirodi - bogovi vatre, vetra, sunca, mora, šume, reka. Ali kada se vratila u Atinu i u
savremeni svet, vratila se svojoj ljubljenoj pravoslavnoj veri, nedeljom išla na misu,
svraćala u crkvu na dan svakog sveca da zapali sveću i izmoli molitvu za dobrobit svoje
porodice. Jednom godišnje išla je da se ispovedi, kao što je i trebalo, i sedela preko puta
sveštenika u Crkvi Svete Panagije u Atini ili Crkvi Svetog Meletija u Kolonu. Posle prvih
svađa s Henrijem, koje je do kraja ispovedila, nije mogla da pronađe bilo kakve
nepravilnosti, a kamoli grehe.
U podne su jeli Viktorijinu tradicionalnu bogojavljensku pečenu ćurku, punjenu
kestenjem. Izgleda da je dijeta doktora Skiadaresisa zaustavila Jorgosovu bolest. Krajem
poslepodneva obe porodice su se odvezle u Pirej, gde se okupilo mnoštvo sveta. Na znak,
sveštenik je bacio krst u vodu da je posveti. Mladića koji izroni bogojavljenski krst čekalo
je divljenje svih Atinjana. Četvorica mladića skočila su u more, potpuno odeveni. Prvi koji
se pojavio pobedonosno s krstom u ruci, bio je Aleksandar.
- Oduvek je bio rešen da uspe - prošaputa Sofija Henriju.
Nekoliko dana kasnije u Atinu je došao Vimpos na crkvenu skupštinu. Bio je
potpuno očaran Henrijevim fotografijama i crtežima iskopavanja, kao i stotinama starih
umetničkih predmeta.
- Vera je dominantna osobina mog karaktera - uveravao ih je on. - Verujem da ste
pronašli Veliku kulu i veliki odbrambeni zid. Verujem da su ta koplja, sekire, strele
upotrebljavali Trojanci da bi se zaštitili od Ahajaca. Henri, za tebe kažu na univerzitetu da
je tvoja najveća slabost oduševljenje. Optužuju te što ne zauzimaš oprezan, nepristrasan,
naučni stav prema svom radu. Optužuju te da previše naglo zaključuješ, brzinom kolibrija
koji menja pravac u letu. Da tvoja mašta skače i uzleće na najmanji mogući dokaz i da tkaš
bale platna od najtananijih končića. Tako kažu tvoji kritičari.
- To su najljubaznije optužbe koje sam čuo od svojih protivnika - odgovori Henri s
kiselim osmehom.

159
 balkandownload.org

- Ali verovanje je zarazno - reče Teoklet Vimpos - ako je čovek sposoban da prihvati
oduševljenje. Verovao sam ti kad si rekao da ćeš jednog dana postati arheolog. Verovao
sam ti kad si mi rekao da želiš Grkinju za ženu. Verovao sam ti kad si mi rekao da si se
zaljubio u Sofijinu fotografiju i da je ona žena kojom ćeš se oženiti. Pa zašto bih onda sada
sumnjao u tebe?
Vimposovo dugačko lice, koje je svakog dana bilo sve sličnije nekoj slici El Greka,
sada je promenio topli osmeh, koji je blesnuo kao sveža prolećna kiša preko njegovih
tamnih očiju kad se okrenu Sofiji.
- Ti se prolepšavaš sa svakom lopatom zemlje koju iskopaš.
Gospođa Viktorija nije bila tako vedra. Ona povede Sofiju u stranu.
- Draga moja, Henri kaže da opet odlazite krajem meseca.
- Da.
- Ovo te ne pitam zato što ti mislim loše. Koliko godina nameravaš da mesecima
ostavljaš svoju kćerku i svoj dom?
- Dok ne iskopamo Troju!
Gomila jutarnje pošte bila je velika kao obično. Henri brzo pregleda koverte i odabra
onu s markom Čanakalea. Bilo je to jedno ljutito pismo od Frenka Kalverta. Čuo je da se
priča da je Henri prodao metopu Apolona za veliku svotu novca. Kalvert je tvrdio da
Apolon nije nađen na zemlji turske vlade, već zapravo metar- - dva unutar njegovog dela
brežuljka. Nije optuživao Henrija da je pogrešio. Tražio je da mu Henri pošalje polovinu
novca, kad odbije troškove slanja, u Čanakale.
Sedeli su u bašti na blagom suncu. Sofija pogleda Apolona, čist beli mermer na
čistom plavom nebu.
- Gde je Frenk mogao da čuje takvu priču?
- Ne znam, ali priče lete kao šišmiši: noću i naslepo.
- Čovek može da shvati zašto se ljuti. On zna da mermer nije bio na njegovoj zemlji,
ali je pronašao modus operandi da ga izneseš iz Troade.
- Odmah ću mu odgovoriti i reći ću mu da nisam doneo mermer da bih ga prodao u
Londonu ili Parizu; da nikad neće biti za prodaju. Da sam ga doneo ovamo da bi bio lep
ukras u našem vrtu.
Frenk Kalvert se nije smirio. Videlo se da se nešto krije iza njegovog prvog pisma.
Njegov bes nije bio izazvan toliko prodajom Apolona o kojoj su ga obavestili, već je imao
mnogo dublji uzrok, koji su pronašli u članku koji je štampao u Levant heraldu: to je bio
opasan napad na Henrija i njegov rad na Hisarliku.
Napad je bio tako ogorčen da su se Sofija i Henri začuđeno pogledali.
Brzo su našli putokaz. Frenk Kalvert nikad nije verovao da će Henri Šliman pronaći
Troju na brdu Hisarlik. A sada, gle čuda! Henri je počeo da stiče slavu zahvaljujući svojim
izveštajima u evropskim novinama, posebno u londonskom Tajmsu, koji mu je čestitao
na arheološkoj inicijativi. Henri Šliman postao je heroj u Velikoj Britaniji, dok je on, Frenk
Kalvert, bio nepoznat osim u krugovima koji su ga i dalje smatrali izdajnikom domovine.
To ga je sigurno mučilo. Napisao je jedan članak u kom je tvrdio da je on, a ne Henri
Šliman, pronašao Troju.
- Zapravo je istina - prizna Henri. - Frenk je počeo da kopa tri plitka rova na svom
kraju brda; ali, po svom običaju, kopao je samo nekoliko dana i prestao.
Kalvert je pokušao da uništi Henrijevu verodostojnost. Upozoravao je da bi Homer
spomenuo kameno oruđe da je ono postojalo u Troji. Prema tome, nijedan sloj kroz koji
je Henri prokopao, a koji je sadržao kameno oruđe, nije mogao da pripada Homerovoj

160
 balkandownload.org

Troji. Niti je Homer ikada spomenuo kremene testere ili kamene noževe. Kalvert je takođe
tvrdio da je Henri pogrešio u opisivanju zidova kuća koje je našao u bregu; da je pogrešno
dao veličinu i materijal od kog su napravljeni. Osporavao je Henrijev opis veličine i
funkcionalne svrhe njegovih terakota, tvrdeći da je pogrešna, i želeo je da opovrgne
Henrijevu podelu na preistorijsko doba na brežuljku i kasnije grčke naseobine.
- Zgranut sam - uzviknu Henri. - Voleo sam tog čoveka i mislio da i on nas voli.
- I voli nas - reče ona zamišljeno - ali pati. Zavist je uzrok bola. Ali ne razumem
njegovo rasuđivanje. Najpre tvrdi da je on otkrio Troju, a ne ti, a onda u celom članku
pokušava da dokaže da ma ko da je od vas dvojice otkrio Troju, to nije Homerova Troja.
Da li će nam taj članak škoditi?
Henri odmahnu tužno glavom.
- Oni koji misle da nismo u pravu, prihvatiće njegove optužbe.
Hodao je po vrtu polagano, tužno.
- Čovek se bori za naučnu tačnost, a neko tu verodostojnost survava u jarugu.
Naravno, moraću mu odgovoriti člankom, ali čekaćemo da se vratimo u Troadu.
- Da li će nam oduzeti pravo da iskopavamo na njegovoj polovini brda?
- Mislim da neće. On nije osvetoljubiv čovek. On zaista neće biti srećan zbog tog
ispada.
Sredinom januara Henrijeve pripreme za ekspediciju 1873. godine bile su skoro
dovršene. Našao je mladog ljubaznog umetnika, Polihronija Lempesisa, koji je bio
zainteresovan da nacrta tušem nastavak iskopavanja i istorijske nalaze koji će se pojaviti.
Bio je neoženjen i nije imao obaveza u Atini.
Janakis, Poliksena i Fotides bili su spremni da krenu u Troju onog trenutka kad
Šlimanovi stignu. Demetriu, mlađi i bolji od dva prošlogodišnja nadzornika, žalio se što
ne može da se vrati zbog porodičnih problema. Drugi nadzornik, Teodor Makres, zaposlio
se van Atine i nisu mogli da ga pronađu. Na kraju je Henri zaposlio kapetana Jorgosa
Cirojanisa, objasnivši Sofiji:
- Dar zapovedanja retko se sreće osim među pomorcima. Kad je reč o pomorcima,
izgubili smo našeg kapetana Papaliolosa i njegov Taksiarhis. Ugovorio je plovidbu između
Krita i Aleksandrije za sve preostale godine. Ali je preporučio svog starog prijatelja
kapetana Teodora. Video sam njegov brod koji se zove Omonija. Jednom mesečno će
dolaziti u zaliv Bešika s namirnicama i odnositi naše nalaze.

3.

Njihov brod uplovio je u luku Čanakale sredinom popodneva. Janakis je bio tamo s
kolima, da pokupi njihove sanduke s namirnicama. Dva nadzornika koja je Henri poveo
iz Atine, kapetan Cirojanis i jedan Albanac iz Salamisa, pomogli su Janakisu da natovari
kola i odvezli se s njim do Hisarlika.
Henri je uzeo sobu u Hotelu „Nikolaides“ na obali, gde su ostavili torbe pre dve
godine, pre nego što ih je Frenk Kalvert pozvao da stanuju kod njih.
- Bolje je da sam siguran - reče Henri. - Sumnjam da će nas Frenk pozvati. Ali želim
prijateljski da razmotrim materijal njegovog članka pre nego što odgovorim.
Bio je hladan, ledeni poslednji dan januara. Prolazili su pored upravnikove kuće.
Kalvertova kuća bila je odmah iza nje. Henri odmahnu začuđeno glavom.

161
 balkandownload.org

- To je nešto što čovek jednostavno ne radi svom prijatelju. On ne mora da veruje ni

u šta što zastupam o Troji, ali da me izloži kritici i izrugivanju...
Frenk Kalvert nije. bio ni iznenađen ni nezadovoljan kad ih je njegov sluga uveo o
biblioteku. Naredio je da se prinesu fotelje do pucketave vatre i ponudio im konjak. Henri
je mirno upitao zašto je Frenk odlučio da štampa svoju kritiku. Frenk promeni predmet
razgovora.
Henri nije dozvolio da ga zbuni.
- Frenk, rekli ste u svom članku da su male kremene testere i kameni noževi koje
sam pronašao dokazi protiv toga da je Hisarlik mesto gde se nalazi Troja, jer ih Homer
nikad nije spomenuo...
Frenk ustade, lagano nali sebi još jedan konjak. Gospođa Kalvert uđe u sobu,
pozdravi srdačno Henrija i zagrli Sofiju. Nije želela da se meša u muške razgovore.
- Draga moja, zašto ne dođete sa mnom u dnevnu sobu na šoljicu čaja? Da ispričamo
jedna drugoj novosti.
Sofija je bila srećna što može da napusti taj razgovor za koji je znala da će biti
neprijatan. Ona i gospođa Kalvert pričale su novosti o deci i godišnjim planovima. Henri
je došao po nju otprilike sat kasnije. Bio je sam i trudio se da mu izraz lica ne odaje
osećanja. Zahvalivši gospođi Kalvert što se pobrinula za Sofiju, ljubazno odbi ponudu da
popije šoljicu čaja. Frenk nije došao da se oprosti.
Brzo su sišli niz ledenu ulicu do hotela. Kad su ušli u mali, mračni ulaz, a zatim u
sobu, Henri prasnu:
- Frenk je besan. Ne sluša ni razum ni činjenice. Tvrdi da su sve one kritike koje je
štampao tačne i da će pomoći da se sve raspravi. On tvrdi da to ne može biti Homerova
Troja, iako ju je otkrio pre mene, jer ne nalazimo vizantijske predmete, a da je Hisarlik
bio stalno nastanjen sve do XIV veka. Nema predmete kojima bi to mogao da dokaže.
Meša Hisarlik s Aleksandrijskom Trojom.
Sofija reče s kiselim osmehom:
- Ta rasprava te je na pristojan način oterala, čini mi se. Da li nam je zabranio da
iskopavamo na svojoj polovini brda?
- Ne, nije još. Ali što više iskopina izvadimo, to će biti sve verovatnije. Rekao sam ti
da će nam ova hotelska soba biti potrebna. Zamoliću da nam donesu večeru.
- Ako Frenk zatvori svoju polovinu brda, to će osujetiti naš posao.
- Zbog toga ću morati da zaposlim više ljudi i da radim brže. Moraćemo da se
rasporedimo u svim pravcima od stražarske kule...
Sutradan rano izjutra otišli su glavnom ulicom do upravnikove kuće. Henri reče:
- Mislim da bi bilo pametno da svratimo i izrazimo poštovanje.
Ahmed- paša je bio hladan, ali ljubazan čovek. Poželeo im je dobrodošlicu u Troadu,
naredio da im donesu male šoljice slatke crne kafe. Onda je rekao ravnodušno:
- Naravno, znate za novi zakon koji je izglasan u Carigradu.
Zaplašen, Henri upita:
- Novi zakon? Ne, ništa nisam čuo. Na šta se odnosi?
- Na sva arheološka iskopavanja. Na blaga Turske.
Sofija opazi kako je Henrijevo lice prebledelo. On upita:
- Imate li primerak tog zakona u kancelariji?
- Nemam, još nije prihvaćen. O njemu se raspravlja.
- Znate li odredbe?

162
 balkandownload.org

- Da, i one se odnose na vas. Prvo, potpuni popis svih stvari koje su nađene u toku
iskopavanja mora propisno da se pripremi i pošalje Ministarstvu javnog obrazovanja.
Drugo, ništa ne može da se izveze u neku stranu zemlju ni sa jednog dela teritorije
Njegovog veličanstva, ako se za to ne dobije službena dozvola. Treće, ako se bude smatralo
da neki od tih predmeta treba da budu u muzeju, muzej će ih kupiti po onoj ceni za koju
veruje da je prava. Četvrto, izvozna dozvola dobiće se za one predmete koje muzej ne želi
da zadrži. Međutim, ništa ne može da se izveze u stranu zemlju ako se za to ne plati carina
kad se izda dozvola. Najzad, ako neko bude uhvaćen u krijumčarenju arheoloških nalaza
iz zemlje, oni će mu biti oduzeti.
Sofija uzviknu:
- Ali to poništava naš ferman! Kako jedna vlada može da izda zakonsku dozvolu, a
onda da je povuče?
Upravnik nije bio neprijateljski raspoložen. On mirno odgovori:
- Vlada ima pravo da menja zakone. Kad se zakon promeni, on poništava svaki
prethodni zakon ili dozvolu koja se protivi novim propisima.
- Ali ja sam uložio desetine hiljada dolara u ta iskopavanja - uzviknu Henri. - I
nameravam da potrošim još hiljade. Prema tom zakonu, meni nema opstanka.
Upravnik se namršti, što je retko činio.
- Još je rano, doktore Šlimane, barem za sada. Te rasprave mogu da traju mesecima.
Zakon može da se piše i menja desetak puta pre nego što bude usvojen. Predlažem vam
da ne brinete dok ne budem na pisaćem stolu imao primerak toga zakona.
Spotičući se, izašli su iz guvernerove kuće na hladan vetar, Henri staklenih očiju i
dršćući, a Sofija s bolom u želucu.
- Novi zakon značiće - reče Henri - potpunu zaplenu! Muzej će uzeti apsolutno sve
što vredi, a nama će platiti nekoliko pijastera. Nama neće ostati ništa osim krhotina.
Stigli su do mesta i videli da je Janakis s dvojicom kvalifikovanih zanatlija iz
Renkoija završio kamenu kuću koju je Sofija nacrtala prošle godine pre nego što su otišli.
Upotrebio je blokove kamena koje su prevrnuli u iskopavanjima; dvojica radnika su ih
otesali tako da prianjaju jedan uz drugi. Sofija je planirala da im spavaća soba i trpezarija
budu iste veličine kao i one u drugoj kući, ali je znatno proširila radnu sobu, da bi imali
više mesta za stolove. Stajala je pored jednog prozora koji je gledao na Dardanele i Egejsko
more, a onda se okrenula Janakisu, koji je stajao, sa šeširom u ruci, s iščekivanjem u
tamnim očima.
- Dobar ste posao obavili, Janakise. Ovde će nam biti udobno.
Janakis je preselio njihov nameštaj u kuću. Poliksena je pripremila krevet. U sobi su
gorele cepanice i širile toplotu, a hrana se krčkala na šporetu očekujući njihov dolazak.
Fotides ih je srdačno pozdravio prilikom povratka u Troju. On, kapetan Cirojanis i
Albanac smestili su se u drvenoj kući u kojoj su prošle godine stanovali Šlimanovi.
Sofija stavi ikonu na noćni ormarić Henri se s odobravanjem osmehnu.
- Čudno je kako stranu kuću pretvaraš u dom tim jednostavnim postavljanjem ikone.
- To je glavna razlika između starih Grka, koji su se plašili svojih bogova, i nas
hrišćana, koji svoje volimo. Grci i Ahajci su pokušavali da odobrovolje bogove prolivanjem
vina po zemlji, pečenjem debelih butova bikova, jaganjaca i koza, kako bi mirisni dim
mogao da dosegne do Ide i Olimpa. Mi ne prinosimo žrtve...
- Oh, da, prinosite! Svaka pravoslavna crkva puna je zlatnih i srebrnih narukvica,
ogrlica, prstenja, krstova...
Sofija neznatno pocrvene.

163
 balkandownload.org

Brzo su obišli iskopavanja, a onda im je Poliksena poslužila ručak u novoj trpezariji.

Rano su legli. Henri se probudio u pet, rekavši:
- Radnici bi trebalo uskoro da stignu.
Janakis je očistio alat, podmazao kolica uljem, naoštrio lopate i pijuke, tako da je sve
bilo spremno. U šest sati iz nekoliko obližnjih sela počeli su da dolaze ljudi. Uskoro ih je
bilo sto pedeset, Grka i Turaka. Henri ih je podelio u pet radnih grupa, svaka je kopala u
drugom kraju ili pravcu, kanalima, rovovima, terasama, čisteći duž odbrambenog zida,
silazeći do temelja stražarske kule, koja je stajala na čvrstoj steni: kopali su ispod velikog
hrama trudeći se da nađu prvobitni manji trojanski hram, za koji je Henri verovao da leži
ispod gornjeg. Svaki od trojice nadzornika imao je svoju radnu grupu; Henri je preuzeo
nadzor nad najvećom, koja je čistila jugozapadnu stranu kule. Sofija je nadzirala petu
grupu.
Turska vlada odredila je samo jednog stražara, Amin efendiju. Bio je jalov posao
nadgledati pet rasutih radnih grupa, od kojih je svaka iskopavala zanimljive predmete:
nilskog konja od žarkocrvene pečene zemlje, vaze i pehare, velike plitke tanjire, mermerne
idole boginje Atine sa sovinom glavom; a dole na dubini od tri metra, mermerne blokove
od dve tone klesane u dorskom stilu, za koje je Henri smatrao da su deo Lizimahovog
hrama. Budući da na njima nije bilo zapisa, poslao ih je niz strminu u trojansku dolinu.
Amin efendija bio je sjajan mladić iz upravnikovog ljudstva, ugledna ličnost i dobro
obrazovan. Želeo je da brižljivo obavi svoj posao. Iako po prirodi nije bio agresivan, od
početka se suprotstavljao Šlimanovima. Kad su došli do prvih nalaza, on reče:
- Krajem svakog dana moram da dobijem potpuni spisak, tako da budem spreman
kad na snagu stupi novi zakon.
- Ferman me ne obavezuje da to učinim. Nikoga ne možete da prisilite da poštuje
zakon koji nije na snazi.
- Guverner me je obavestio da će biti prihvaćen. Zar vam nije lakše da svakog dana
uradite popis? Možemo zajedno da ga radimo da bismo izbegli greške, a ja ću svoju kopiju
da šaljem u Carigradski muzej.
Sofija se trudila da se ne upliće u razgovor, ali ponekad nije mogla da savlada svoja
osećanja.
- Amin efendija, muzej još nije tražio te popise. Vi isključivo imate pravo da vodite
evidenciju ako to želite, ali mi tako ne radimo. Mi pričekamo da očistimo predmete, onda
ih opišemo u dnevniku i stavimo na njih brojeve koji odgovaraju brojevima u dnevniku.
Ako ikad novi zakon bude prihvaćen, mogu prema svom dnevniku da napravim potpun i
tačan popis.
Mladić je izgledao umiren.
- Vaša procedura je vaša lična stvar, kirija Šliman; no ja smatram svojom dužnošću
da vodim sopstvene dnevne popise.
Henri mirno odgovori:
- Ako navaljujete, mi ćemo vam to omogućiti. Nalazi svih pet radnih grupa biće
doneti na trem naše kuće predveče. Tamo možete da radite na njima.
- Hvala vam, doktore Šlimane, ali ja više volim da popisujem nalaze onako kako
izađu iz zemlje.
Sofija pomisli: „Trebaće nam trkaći konj da celog dana jašete oko ovog brda.“
Izbor kapetana Cirojanisa bio je dobar. Njegovi ljudi su brže napredovali od svih
drugih, uključujući i Henrijeve. Albanac pak nije napredovao onoliko koliko se od njega
očekivalo; njegova grupa izgledala je mrzovoljna. Henri je zamolio Sofiju da se potrudi da

164
 balkandownload.org

iz njihovih reči na njihovom narečju shvati šta je uzrok usporenosti. Vrlo brzo ona ga
izvesti:
- Negodovanje protiv Albanca. Izgleda da ga oni smatraju nižim od sebe i da prema
tome ne može da izdaje naredbe.
- Pošto ne mogu nad njim da zamahnem rukom i kažem: „Nekada Albanac, sada
Grk“, bolje je da ga pustim da ode. Telegrafisaću Demetriu i ponuditi mu dovoljno veliku
nagradu da reši svoje porodične probleme. Jedan dobar nadzornik korisniji je nego deset
radnika.
Demitriu je došao za nedelju dana.
Njihove večeri su bile društvenije otkako je s njima radio Polihronije Lempesis.
Janakis je očistio skladište i tamo mu spremio udoban stan. Lempesis je bio žustar mali
momak, vedar i ljubazan, i stručan tehničar, čija je ruka tačno beležila ono što je njegovo
oko videlo. Tokom prvih dana napravio je verne crteže zemljišta i radnika, a onda je otišao
da skicira u Troadi, da bi uhvatio miris krajolika. Zamolio je za dozvolu da im pomogne u
čišćenju grnčarije, kamenog oruđa i metalnog oružja, a onda bi ih sve postavio u jedan red
i crtao tušem. Umilio se Henriju i Sofiji kvalitetom svog rada.
Pomorski kapetan Jorgos Cirojanis bio je ćutljiv čovek i nije imao želju za društvom
posle celog dana zapovedanja četrdesetorici ljudi. Odmah posle večere odlazio je da spava.
No Fotides je priznao da ne spava dobro i da provodi mnogo sati budan bez ikakvog posla
i bez društva za razgovor. Kad je video da Polihronije Lempesis radi u radionici sa Sofijom
i Henrijem čim padne mrak pa do ponoći, zamolio je za dozvolu da im se pridruži. Henriju
se ta zamisao nije svidela, ali Sofija reče:
- On je usamljen i treba mu društvo. Rekao si da je odličan u usmeravanju useka i
nivelisanju. Sigurna sam da želiš da ga zadržiš.
- Svakako. On je jedini poluinženjer koga imamo.
Fotides je bio presrećan. Uskoro je postao Henrijev sekretar, verno je prepisivao
Henrijeve izveštaje koje su slali u grčke novine. Njegova glavna radost bila je da pomogne
Sofiji da pere keramiku i sastavlja lepše krhotine, za šta je kuvao lepak u kuhinji. Henri
reče:
- Stekla si obožavaoca. Ne skida oči s tebe.
Bili su u Troadi samo dve nedelje, kad ih je zahvatila oštra zima. Temperatura se
spustila na - 6°C noću. U kamenoj kući Sofija i Henri su mogli normalno da spavaju, pod
vunenim pokrivačima koje je prošle godine donela iz Atine, ali nadzornici su celu besanu
noć drhtali i ustali s prehladom. Ujutro im je Fotides rekao da je ledeni severac duvao tako
žestoko da je prodirao kroz pukotine drvene kuće. Nisu mogli da drže zapaljene svetiljke,
a voda u posudama se zaledila. Ljudi su izgledali tužno.
- Možda bi trebalo da se zamenimo s njima za kuće dok ne prođe hladni talas -
predloži Sofija. - Ovde će im biti mnogo toplije.
- Da, mislim da ćemo morati. Inače će se razboleti. Reći ću Janakisu da zameni
krevete. Nama će biti dobro pod našim pokrivačima. Osim toga, uvek možemo da
zagrejemo jedno drugo.
Zamenili su se. Nadzornici su udobno spavali u kamenoj kući, a Sofija i Henri su
preživeli sledeće noći uspevajući da malo odspavaju. Bilo je toplije dole u rovovima, ali su
ljudi čak i tamo oblačili kape, kapute i šalove dok su kopali.
Petog dana ujutru pojavilo se sunce. Vetar se utišao. Troada je opet bila topla.
Janakis i Fotides vratili su krevet Šlimanovih nazad u kamenu kuću. Fotides je zahvalio
Sofiji na pažnji. Pošto je Janakis skoro ceo dan provodio tražeći radnike, Henri zamoli

165
 balkandownload.org

Sofiju da preuzme izvikivanje, paidos za odmor za doručak i ručak. Išla je od grupe do

grupe, pa je nameštajući ruku u levak vikala „prestanak rada“.
Teškoćama još nije bilo kraja. Jedan trgovac iz Smirne otimao je Henrijeve radnike
nudeći im posao po učinku, po količini iskopanog slatkog korena. Ljudi su mogli da zarade
po pedeset centi dnevno, dok je Henri plaćao svega trideset šest centi za kratak zimski
dan. Više od polovine radnika otišlo je da bere koren i cedi sok u medicinske svrhe. Skoro
svi seljaci iz Renkoija radili su na tom poslu, koji se protegao na dve nedelje. Janakis je
pokušao da pronađe radnike u drugim selima, ali ni tamo više nije bilo slobodnih radnika.
Henri se ljutio zbog propuštenih dana.

Vreme je postalo toplo i vedro. Henri je opet imao dovoljan broj radnika. Radni dan se
produžio, i on je povećao radnicima plate. Bio je zadovoljan s hiljadu kubnih metara
zemlje i šuta koje su njegovi ljudi uklonili iz okoline hrama. Druge četiri grupe radnika
radile su isto tako dobro na drugim delovima brda. Sat za satom iznosili su na površinu
uzbudljive nalaze: bakarni srp preko dvanaest centimetara dugačak, njihovo prvo
poljoprivredno oruđe; bakarno oružje, koplja i strele, dugački bakarni ekseri s okruglim
glavama. Henrijevi ljudi, koji su sada kopali rov u pravcu severozapada da bi na toj strani
otkrili Veliku kulu, naišli su na zidove debljine tri metra, jedan iznad drugoga, iako pod
raznim uglovima. Kad je gornji zid bio dovoljno otkriven, on pozva Sofiju da joj pokaže da
je delimično sagrađen od korintskih stubova. Niži zid bio je značajan, jer je veliki deo
masivnih blokova imao potpis klesara ili graditelja, sigma Σ, delta Δ, ipsilon Y.
Posao se nastavljao brzo i dobro i Sofija se uživela u lagodni dnevni red. Pila je kafu
s Henrijem kad bi se vratio u zoru s plivanja, onda ostajala sa svojom grupom radnika na
iskopavanju do pauze za ručak. Sve jutarnje nalaze doneli bi u radionicu. Videla je Amin
efendiju kako stalno zapisuje u svoju beležnicu, ali je znala da ima predmeta koje on nije
video, jer nije mogao da bude istovremeno na svih pet mesta. Nije zapisao ni pola blaga
koje je odabrao za muzej, jer je bio uveren da će novi zakon stupiti na snagu u sledećih
nekoliko nedelja, a onda će Šlimanovi morati sve da pošalju u Carigrad, gde će direktor
muzeja odlučiti koje predmete želi da zadrži.
Iako je Sofija bila odličnog zdravlja, rumenih obraza od višečasovnog rada na suncu,
Henri je tražio da spava posle ručka i da se vrati dok ne zahladi posle podne. U toku tih
sati osim svojih nadgledao je i njene ljude. Kamena kuća bila je hladna i prijatna. Kad bi
se probudila, Sofija bi otišla kod Poliksene, da se dogovore za sutrašnji ručak. Zabavljale
su se nedužnim šalama na Janakisov račun povodom njegovog ponosa na vlastito
kuvanje.
Krajem februara Henri je imao prosečno sto šezdeset ljudi na brežuljku. Bio je
zadovoljan napredovanjem u otkrivanju stražarske kule, odbrambenog zida i hrama.
Očekivao je da će morati da kopa užurbano samo na Kalvertovoj polovini brda. Sada mu
je pretio i novi zakon koji je sporo napredovao. Kopao je rovove, kanale i terase u svim
pravcima. Njegova grupa, otkopavajući istočni deo kule, brzo je napredovala, jer je to
iskopavanje bilo blizu južnog nagiba brda, pa otpatke nisu morali da odvoze. Zbog toga je
uveo nekoliko novotarija u svoju tehniku. Jedna od njih bila je da oslobodi ljude koji
utovaruju kolica, pa da svaki radnik puni svoja kolica, čime je ubrzao posao.
Ne želeći da prihvati pravi uzrok svoje napetosti, žalio se da je cena turskog vina
mnogo skočila:
- Oka vina, tj. dve flaše, koja me je prošle godine koštala pet centi, sada košta osam.

166
 balkandownload.org

- Ali, Henri, odličnog je kvaliteta, a ti ga više voliš od francuskog vina.

- Ja se ne žalim na vino, žalim se na skok cene.
Još jedna pritužba bila je da su radnici, kad bi pronašli delove zmija od pečene
zemlje, čije su glave ponekad imale rogove, otkidali rogove i odnosili ih kući, jer je u Troadi
postojalo praznoverje da su rogovi zmija mogli da leče padavicu i druge bolesti. Jedan
radnik odneo je kući punu vazu takvih rogova prošle godine; sada je Henri pokušavao da
uveri ljude da je to čisto praznoverje. Nisu mu poverovali.
Zatim su oko nalazišta počeli da se skupljaju seljaci s volovskim kolima na dva točka
i da čekaju na spoljnoj strani da odvuku kamenje koje bi Henrijevi ljudi otkopali, tvrdeći
da im treba za izgradnju crkava i mostova. Bili su to veoma veliki, lepo isklesani blokovi,
ali je trebalo previše vremena da se spuste niz brdo u dolinu, pa su radnici obavljali posao
koji je Henri nazvao strašnim, tako što su lomili blokove da bi ih lakše prenosili. Seljaci
su stajali i čekali da Henrijevi ljudi polome blokove i izvuku ih s nalazišta, pa ih onda
natovare na svoja kola. Henri je bio besan kad su odbili da na bilo koji način pomognu.
Pokušao je sve što je bilo moguće da ih nagovori.
- Oni koji nam pomognu da polomimo te blokove i izvadimo ih iz rova biće njihovi
zakoniti vlasnici.
Vođa Turkofona ovlaži papir smeđe, grube cigarete, slegnu ramenima i promrmlja:
- Mi smo vlasnici, u svakom slučaju.
Henri je pokušao da bude strog.
- Ovo kamenje je moje. Otkopao sam ga uz velike troškove. Ako ga pipnete, bićete
uhapšeni.
Vođa odgovori:
- Vi imate dozvolu da ih iskopavate. A kad su iskopani, više nisu ničije vlasništvo.
Sofija je pokušala da utiče na njihov moral. Hrišćanskim Grcima iz Jenišehra reče
njihovim narečjem:
- Gradite crkveni toranj u vašem selu?
- Da.
- Toranj koji će doseći do Boga?
- Nema dovoljno kamenja.
- Zar vas hrišćanstvo ne uči da pomažete drugim ljudima, da budete milostivi i
bratski nastrojeni?
- Uči nas kako da gradimo kamene tornjeve na našim crkvama.
Seljaci su nastavili da se skupljaju, a Henrijevi ljudi da lome velike blokove pre nego
što bi ih spustili iz rovova.
Henri je još bio koncentrisan na veliki hram, i učinio je nekoliko zapanjujućih
otkrića. Našao je četiri zemljane cevi, dužine pedeset pet i širine trideset centimetara,
spojene da dovode vodu u hram iz gornjeg timbrijusa, zatim tri mermerne ploče
prekrivene starim grčkim natpisima, na kojima je pisalo da su postavljeni u „hramu“. Bio
je presrećan. Za njega je „hram“ mogao jedino da znači hram Atine. Nijedno drugo
svetilište ne bi smelo da se nazove „hramom“. Drugi dokaz za njega bio je to što je zgrada
bila okrenuta prema istoku i potpuno je odgovarala položaju Partenona u Atini. Naredio
je da se ta tri bloka odnesu u njihovu radionicu, gde ih je oprao toplom vodom, a Sofija
prevela tekst s njih. Uspeli su da odrede starost ploče; one su pripadale III veku pre nove
ere.
Kad je završila, Sofija pogleda Henrija, a u njenim krupnim tamnim očima videla se
zabrinutost.

167
 balkandownload.org

- Dragi moj, ne želim da umanjujem tvoju radost, ali u njima se ne spominje vera.
Izgleda da je reč o zemlji koju je kralj poklonio pojedincima. Nekako su slične onim
pločama koje smo našli prilikom prvog iskopavanja.
Balon Henrijevog oduševljenja nije mogla da probuši tako tanka igla. On odgovori:
- Svejedno. Ranije ploče nisu spominjale hram. Ove kažu određeno, zar ne, da se
moraju obesiti u „hramu“?
- Da.
Razočaranje je došlo kad nije mogao da pronađe nijednu celu skulpturu u hramu.
Pod, kad ga je najzad iskopao, sastojao se od velikih ploča od peščanika. Henri je verovao
da su kipovi uništeni iz verske revnosti ili obesti. Da je hram imao zemljani pod, kipovi bi
potonuli tokom vekova i bili bi očuvani. Peščanik ih je zaštitio pa si još bili čitavi kad su
ušli uništitelji.
Odmah ispod hrama pronašao je jako izglačane bojne sekire, lepo izrađene, i čudio
se kako su zanatlije tog doba mogle da izrade nešto tako kvalitetno oskudnim alatom koji
su imali na raspolaganju.
Njihova radionica bila je prepuna lepih predmeta: vaza od pečene zemlje ne sa
sovinom glavom, već sa ženskim grudima, velikim pupkom i dvema uspravnim drškama
u obliku ruku. Svakoga dana su ljudi donosili korpe granitnih kolutova, testera od diorita,
čekića, noževa. U jednom kanalu naišli su na veliki broj posuda za vino visokih gotovo dva
metra. Bio je mart i dani su postali duži. Polihronije Lempesis i Fotides, ponekad i Janakis
i Poliksena, provodili su sate do ponoći brišući, popravljajući i svrstavajući nalaze. Sofija
više nije radila fizički posao; trebalo joj je po šest sati svake noći da detaljno opiše svaki
predmet koji je tog dana pronađen. Henri je pretvorio deo radnog stola u pisaći sto. Svake
noći bi, ponekad na grčkom, često na francuskom ili nemačkom, detaljno opisivao
svakodnevni napredak. Nosio je kompas u džepu, kako bi mogao tačno da zapiše pravce
kad bi pronašao nove zidove.
- Moramo da počnemo da odnosimo polovinu predmeta - poveri on Sofiji dok su
iscrpljeni ležali u krevetu.
Sofijina grupa radnika otkrila je prvo zlato nađeno na brežuljku te godine; dva
bakarna eksera ukrašena zlatnim šarama. Kad je potrčala do Henrijevog mesta s ekserom
u ruci, oči joj pobedonosno zablistaše.
- Sreća tvoja!
Ali njegov najveći ponos bila je stražarska kula. Zapisao je u svoj dnevnik:

Vredi preći put oko sveta da se vidi ta kula, čiji je položaj u svakom slučaju bio
tako visok da je gospodario ne samo pogledom na dolinu nego i na padinu koja
je ležala južno od nje.

Ljudi koji su radili na zapadnoj strani kule pronašli su ruševine veoma velike kuće,
za koju je Henri zaključio da je pripadala nekom bogatašu, jer su podovi u nekoliko soba
bili popločeni sjajno izglačanim crvenim kamenim pločama. Henri diže pogled ka nebu i
reče, ne obraćajući se nikome posebno:
- Ovo je najveća vila koju smo dosad pronašli. Da li Prijamova palata može da bude
daleko odavde?

168
 balkandownload.org

4.

Proleće je brzo stiglo. Sredinom marta Troada je bila prekrivena divljim cvećem, šafranom
i purpurnim cvetovima beloga luka. Lišće je počelo da izbija na drveću, a temperatura se
tako naglo podigla da su obližnje močvare, koje nisu bile dovoljno natopljene zbog
pomanjkanja zimskih kiša, počele da se suše, a Sofija je čula kreketanje žaba koje su počele
da crkavaju. Groznica je napadala radnike. Ovoga puta Henri se snabdeo dovoljnom
količinom kinina. Povećao je dozu koju su uzimali on i Sofija, kao i nadzornici i umetnik
Lempesis. Zbog više radnih sati, morao je da poveća radnicima plate, ovoga puta na deset
pijastera dnevno, tj. četrnaest centi.
Najznačajniji pronalazak tih nedelja neprekidnog iskopavanja bio je Henrijev: velika
okrugla drška žezla od najčistijih kristala, izrezbarena u obliku lavlje glave. Kad je pokazao
svoj plen Sofiji za vreme odmora u devet sati, uzviknuo je:
- Ovo je prvi kristal koji smo našli. U brdima iznad Troje bilo je mnogo lavova.
Homer govori o njima. Ne bi bilo moguće da tako odlično daje opise tih životinja a da nije
često imao priliku da ih posmatra.
Bio je to početak niza zaprepašćujućih otkrića, svakoga sata, koja su ih očaravala.
Blizu lavlje glave pronašli su prekrasno izrezan šestougao najčistijeg kristala; onda jednu
piramidu od crnog, belog i plavog išaranog mermera, prvog te vrste koji su otkopali. Zatim
bakarni predmet nalik na konjske žvale, pa bakarne noževe, kamena koplja. A na kuli dva
dela nečega što je ličilo na muzičke instrumente, prve koje su videli: ukrašen komad
slonovače skoro u obliku frule i ravna kost s jednom rupicom na jednom kraju i tri na
drugom.
- Ako i dalje budemo nalazili ovakve stvari - reče Henri - zaista ćemo moći da
sastavimo porodični portret jednog Trojanca.
Henri je promenio smer kopanja i otvorio, kako je to nazvao, veliki usek pred samim
vratima njihove kamene kuće. Kad je njegova grupa iskopala tri metra duboko, pronašli
su nekoliko velikih i divnih posuda. Sofiji se najviše sviđala otmena crna vaza u obliku
duboke činije za supu. Prisvojila ju je.
- U toj činiji za supu serviraću ti ami vrasto, jagnjetinu s povrćem, prve večeri kad
stignemo u Ulicu Muson.
Nešto niže u rovu našli su posude za mešanje, od kojih su veće imale četiri drške i
bile visoke šezdeset centimetara.
- Radiš u nečijoj kuhinji - reče Sofija te večeri. - Sada još jedino moramo da nađemo
jagnje kako se peče na ražnju.
Na dubini od četiri do osam metara, osim što su naišli na kućne zidove, i to tako da
su stajali pod pravim uglom, iskopali su mnoštvo vaza, sve čudnog oblika. Sofija je
zabeležila da se posebno obrati pažnja na blistavocrnu vazu s dvema dojkama i dvema
drškama. Takođe je nagovorila Henrija da njegovi ljudi sagrade rodina gnezda na
krovovima kamene i drvene kuće. U turskim selima bilo ih je mnogo, ponekad je po
desetak roda sedelo na jednom krovu u Kalifatliju. Lepo ih je bilo gledati. Henri se složio.
- Dok sam rastao u Nemačkoj, smatralo se za sreću kad bi neko imao rodu na krovu.
- A da i ne spominjemo to da pojedu sve insekte i žabe u blizini. Svakako se nadam
da će im se svideti četrdesetonožne bube s kojima se još borimo.

169
 balkandownload.org

Henri je zaposlio najboljeg turskog stolara, majstora Janesa, da sagradi gnezda

kakva vole rode. Ali nijedna se roda nije ugnezdila na njihovom krovu. Henri reče tužno:
- Znači li to da našu kuću neće obasuti nikakva dobra sreća?
- Gluposti - odgovori Sofija. - To samo znači da je vetar previše jak na toj visini, i
rode se plaše da će im odneti gnezda.
Krajem marta radnici su otišli kući da obrežu vinograde. Iskopavanje je bilo skoro
obustavljeno. Ono malo što su mogli da iskopaju bila je pločica od čistoga zlata u obliku
vrha strele, ženska lobanja, dobro očuvana, s pravilnim sitnim zubima, u neoštećenoj vazi
od pečene zemlje. U istoj vazi bio je ljudski pepeo, komadići kostiju i bakarne šnale.
Ponovo je počeo da duva jak i leden severac. Nisu mogli da greju kuću. Noću su Sofija i
Henri pokušavali da pišu i prepisuju članke za novine, ali su im se prsti ledili oko pera.
Opet su zamenili kuće s nadzornicima i pokušali da se ugreju u drvenoj kući ložeći vatru
debelim panjevima pre nego što bi legli u krevet. To ih umalo nije upropastilo, jer je
kamen od ognjišta stajao na drvenom podu. Henri se probudio u tri sata i osetio miris
dima. Zaprepašćen, video je da gori nekoliko metara dasaka poda i da se severni zid
upravo zapalio. On je zamotao Sofiju u prekrivač, poneo je do vrata, širom ih otvorio i
potrčao s njom nekoliko metara na sigurno.
Ona se naglo probudi.
- Za ime božje, šta se deš...
- Vatra, cela soba. Ti ostani tu. Pozvaću ljude.
Nadzornici dotrčaše. Henri poli severni zid vodom iz kade i zaustavi vatru. Fotides,
u dugačkom donjem rublju, udarao je po podu grubom vrećom. Kapetan Cirojanis i
Demetriu čupali su pod, a onda bacili mnogo vlažne zemlje na daske koje su se dimile.
Sofija, i dalje zamotana u prekrivač, stajala je na otvorenim vratima posmatrajući
štetu. Severni zid bio je crn ali neoštećen. Oko trećine poda je otišlo, ali deo ispod kreveta
bio je spasen. Poliksena izađe s loncem čaja. Henri reče:
- Janakise, odnesi moj krevet natrag u kamenu kuću. Tamo ću smestiti kiriju Šliman,
onda svi možemo da se obučemo, a čim svane zora, postavićemo novi pod u toj kući.
Hladnoća je trajala šest dana.
Početkom aprila vreme je bilo predivno. Sto pedeset ljudi s kolicima opet je bilo
okupljeno na brežuljku. Iznad kule Henri je pronašao kuću s više od osam soba, u kojoj
su otkrili lonac za topljenje bakra, sa ostacima metala u njemu, kalupe za livenje bakarnih
šipki i golemu količinu crnih, crvenih i smeđih krhotina. Jedna prostorija u kući imala je
gladak pod od krečnjaka. Crni tragovi po zidovima ostalih soba navedoše Henrija da
primeti:
- Podovi su bili drveni. Kad su izgoreli, zacrneli su niže delove kamenih zidova.
Onda je došao Uskrs. Turkofoni su se vratili u svoja sela na nedelju dana verskih
praznika. Na Veliki četvrtak Sofija je ustala pre zore i obesila crvenu tkaninu u spavaćoj
sobi, okrenuvši je prema istoku, kako bi uhvatila prve zrake sunca. Poliksena je skuvala
desetak jaja, i kad su se ohladila, obojila ih je crvenom bojom.
Te noći Sofija je otvorila Bibliju i klečeći pred ikonom glasno pročitala dvanaest
poglavlja jevanđelja koja su opisivala muke Isusove. Na Veliki petak je postila. Rano u
subotu ujutro otišla je ubere livadsko cveće da ga stavi ispred ikone Device Marije. Krajem
dana ispekla je uskršnji kolac, a Janakis je zaklao jagnje koje je tovio u toru iza kuhinje. U
nedelju je zapalila sveću ispred ikone Device Marije i nagovorila Janakisa da dopusti njoj
i Polikseni da skuvaju tradicionalni uskršnji ručak.

170
 balkandownload.org

Posle praznika Sofijina grupa pronašla je nešto važno; žrtvenik od metar i po od

plavosivog granita, čiji je gornji deo bio u obliku polumeseca na koji su se polagali glava i
vrat žrtvovane životinje; ispod njega je bila ploča od zelenog škriljca, očigledno za
odvođenje krvi. Bio je savršeno očuvan.
- To moramo da ostavimo in situ - uzviknu Henri - da bi svako ko dođe u Troju
mogao da ga vidi nedirnutog.
Henri je povećao broj ljudi u Sofijinoj grupi, jer je delovalo da je taj deo plodan. Njih
dvoje su radili zajedno. Uskoro su bili nagrađeni pronalaskom kostura ljudi koji su mogli
da budu ratnici; pored svakog je ležao bakarni šlem s falusom ili vencem s grivom od
konjske dlake kakav su nosili Trojanci. Pored jednog stajalo je veliko bakarno koplje.
Henri pročita iz Ilijade:

najpre naoružana Trojancima ubi Antiloh borca ratnika tad Ehopoia Talisiju
sina; Njega pogodi prvi u obluk gustogriva šljema, on ga probode u čelo...

Tog trenutka pojavi se stražar. Pristao je da oltar ostane tamo gde je nađen.
- Želite li neki od ovih kostura? - zapita Sofija glasom koji je govorio da ne očekuje
da će ih tražiti.
- Ne želim kosti.
- Hvala vam - odgovori ona. - Odnećemo ih u Atinu.
Henri je pozvao stolara i zamolio ga da od dasaka napravi dva velika ležišta da na
njih stavi dva kostura. Krajem popodneva pažljivo su postavljeni na ležišta i odneseni u
radionicu. Te noći, dok je crtao, Lempesis ukaza na nešto čudnovato.
- Glave su velike, ali neobično uske. Zapravo, još nikad nisam crtao tako usku glavu.
Doktore, da li je moguće da su im bakarni šlemovi stisnuli kosti?
- Sumnjam. Oni su šlemove nosili u borbi. To bi jednostavno mogla da bude neka
odlika starih Trojanaca, slična onim izrazito sitnim zubima koje smo pronašli na ženskoj
lobanji.
Kasnije, kad su Lempesis i Fotides otišli, Henri je pokušao sa Sofijom da postavi
neke nove pretpostavke, hipoteze i teorije.
- Našli smo ratnike odmah iznad kule. Znamo da je Prijamova palata bila blizu kule
i da je iz palate vodio veliki popločani put do dvostrukih Skejskih vrata, doline i bojnog
polja... Žrtvenik i kosturi leže istočno od kule. Popločani put i Skejska vrata trebalo bi da
se nalaze na zapadnoj strani, da vode iz Troje... Sutra ćemo prebaciti radnike na zapadnu
stranu.
Četiri dana kasnije, 9. aprila, naišli su na put na dubini od devet metara od radne
površine. Iskopavajući od jedne do druge strane, našli su da je kaldrmisani put širok više
od pet metara. Henri je bio van sebe od uzbuđenja. Njegovo oduševljenje prenelo se na
radnike, jer im je u svojoj želji da izvuče najviše što je mogao iz svakog dnevnog rada davao
nagrade kad god bi nešto otkrili. Delimično ošamućena zbog intuitivne tačnosti s kojom
je pošao prema svom cilju, Sofija je sedela na ivici zida i posmatrala blato i šut kako lete
u kolica i kako kolica jure u svim pravcima da izruče teret.
- Kojim pravcem čistiš put, Henri? - zapita ona. - Niz dolinu ili uzbrdo do Prijamove
palate?

171
 balkandownload.org

- U oba pravca. Kazaćemo Fotidesu da uzme šezdesetoricu ljudi da kopaju dole do

praga, jer ovaj put mora da vodi do Skejskih vrata u dnu brda. Ostatak od stotinu ljudi
treba da počne da kopa nagore. Taj lepo popločani put mora da vodi u sjajnu zgradu na
kraju puta.
Fotidesu je trebalo nedelju dana da očisti dužinu od deset metara kaldrmisanog puta
sve do mesta gde se završavao u dolini. Nisu pronašli ni najmanjeg traga od vrata! Prva
vrata od jake građe sigurno su nestala u vatri, ali rupe na mestima gde su bila ukopana
morale bi da budu nedirnute.
Te večeri su se Henri i Sofija pridružili ljudima za kuhinjskim stolom.
- Nije bilo vrata. Zašto? - zapita on. - Da sam ja bio zapovednik vojske koju gone do
samih zidina moje tvrđave, postavio bih dvostruka odbrambena vrata, kroz koja
neprijatelj ne bi mogao da prodre, u dnu brda, gde bi moji vojnici, njihovi konji i bojna
kola mogli što pre da se dokopaju sigurnosti.
Sledećeg jutra Henri je proračunao koliko bi morao visoko da ide uzbrdo da naiđe
na zamišljeni gornji kraj puta; kad bi jednom stigao tamo, bio bi na položaju „velike
zgrade“, za koju je smatrao da je Prijamova. Radeći i dalje na turskoj strani brda, odredio
je sebi da iskopa površinu od dvadeset i četiri kvadratna metra. U tom poslu naišao je na
tri dela raznih gradskih zidova, sagrađenih pod uglom, što je dokazivalo da druga
generacija graditelja nije znala za zidove ispod njih, a da treća nije imala pojma da se ispod
njih nalaze još dva zida. Kopajući kroz ruševine kasnijeg grčkog grada, našao je vazu s
egipatskim hijeroglifima, što je bio dokaz o trgovačkim vezama Troje i Egipta. Onda je
pronašao činiju u visokom reljefu sa likovima dvojice mladića kako se grle i ljube, veoma
verno prikazanih. Dole je na šest metara naišao na dršku jednog velikog vrča; bila je to
volovska glava obrađena velikom veštinom. Sofija uzviknu:
- Ovo me podseća na Homerovu „volooku, kraljevsku Heru“.
Pošto su odneli skoro šest i po hiljada kubnih metara zemlje, pronašli su ruševine
dveju velikih kuća, modernije gore, a starije ispod nje. Obe je uništila vatra.
Obe su bile pune pepela i izgorelog šuta. Zidovi niže kuće bili su deblji i solidnije
građeni nego gornji; izgledalo je da se nalaze u ravni s popločanim putem.
- Put je mogao da se koristi samo u vreme kada je ta stara kuća bila naseljena.
- Ako je vodio pravo iz Prijamove palate - doda Sofija - onda se može reći...
- Još ne! Gde su dvostruka Skejska vrata? Trebalo je da se nalaze u podnožju brda.
- Možda ne! Još nismo otkrili celi put koji vodi gore - reče Sofija utešno.
Tuga se razli njegovim očima.
- Čak i ako otkrijemo taj put - reče on promuklo - biće na pogrešnom mestu.
- Samo po izveštaju koji je Homer napisao dve stotine godina posle rata. Tada je već
celi kraj bio ponovo izgrađen. On zapravo nije video vrata. Narod je prema sećanju mogao
da pogreši za dvanaest do petnaest metara, a da ne učini ozbiljnu istorijsku grešku.
- Istina je. Ime je bilo poznato samo po tradiciji...
Trebalo je nekoliko dana da bi se uklonili zidovi modernije zgrade. Onda, dok je
radio da otkrije staru zgradu, sagrađenu na jednoj uzvišici da bi imala zapovednički
položaj, naišao je na izbočine u zidu u koje su bili uglavljeni vrh i dno ogromnih vrata. Dva
veoma velika bakarna zasuna ležala su u sredini otvora, gde je trebalo da se zatvaraju
snažna drvena vrata. On posla jednog čoveka da dovede Sofiju, koja je kopala ispod njega.
Njeni radnici imali su problema da očiste put, jer se iznad njega nalazio niz zidova, pa su
morali da ih poruše i sklone.

172
 balkandownload.org

Kad je dotrčala uzbrdo i ugledala ga kako stoji s dva bakarna zasuna u ruci, a drugom
pokazuje na ureze u kameni zid gde su vrata stajala na šarkama, suze joj udariše na oči:
- Panaghia mou! Ti si stvarno našao Homerova dvostruka Skejska vrata!
- Jedna. Trebaju nam druga!
Oči su mu tako ludo podrhtavale u očnoj šupljini da nije uspevao da ih usmeri na
njeno lice.
Prateći kamene zidove hodnikom od pet metara, Henri i Sofija zajedno su naišli na
položaj drugih vrata učvršćenih u kamene zidove metar i po od jedne stare zgrade, šest
metara uzbrdo od donjih vrata.
Sofija se priključi grupi oko Henrija. Ljudi su podrobno ispitivali gornja vrata.
- Ali zašto su poduprta s obe strane zidom koji vodi u staru zgradu? - zapita Sofija. -
Trupe boraca, bojna kola i konji nisu mogli da uđu kroz zgradu.
Henri je opet zavladao sobom. Druga vrata su vodila u veliko dvorište. Otuda su
mogli da se raziđu u domove, stale, barake preko nekoliko puteva koji su vodili iz dvorišta
u grad. Homer kaže:

„Hektor iz dvora istrča, istim se vrati putem kroz ulice građene lepo. Kad grad
golemi prođe i kada do Skejskih vrata već štite kud šćaše da onako na polje
dospe, tu mu darovita ljuba doleti u susret, ljuba Andromaha...“

Te noći, iscrpljen, ali pobednički, Henri je hodao gore- dole po njihovoj spavaćoj
sobi.
- Položaj te zgrade, odmah iznad vrata, i njena čvrsta struktura ne ostavljaju nikakvu
sumnju da je to bila najlepša zgrada u Troji: to mora da je bio Prijamov dvor!
- Ako je to Prijamov dvor, ispod šuta i kamena nalazi se blago.
- Moram da odem u Čanakale po Sibrehta da fotografiše put i tragove vrata. Takođe
ću telegrafisati gospodinu Pjatu i zamoliću ga da pošalje Lorana da napravi karte naših
iskopavanja i izradi planove za otkopavanje ostatka akropole.
Sofija je bila uznemirena.
- Znam da sada kopamo na zemlji turske vlade, ali zar nas ostatak akropole neće
odvesti na polovinu brda Frenka Kalverta?
On se okrenu, zagleda se u nju za trenutak i namršti. - Tražiću izmirenje. Da li ćeš
moći dan- dva bez mene?
- Zamoliću Janakisa da mi Poliksena pravi društvo.
Henri je otišao pred zoru na dugi put u Čanakale jašući na konju. Sofija je ustala u
ranu zoru i upravljala iskopavanjem unutar dvorskih zidova. Sama je ručala u trpezariji,
Poliksena je stajala pored nje i pričala. Uveče je večerala za kuhinjskim stolom s
Janakisom, Poliksenom, Fotidesom, slikarom i dvojicom nadzornika. Čekala je da
Poliksena sve očisti, a onda su se njih dve vratile u kuću, gde je Sofija napisala dva pisma
kući i opisala predmete koji su toga dana nađeni. Janakis im se pridružio, ali je u jedanaest
sati već zevao.
- Vreme je da pođete na spavanje - reče Sofija.
A Poliksena zapita:
- Hoćete li da noćas spavam ovde s vama, jer je gospodar otišao?
- Hvala ti, nije potrebno. Idi s Janakisom.

173
 balkandownload.org

Otišla je da spava u ponoć i zaspala čim je spustila glavu na jastuk. Nije znala koliko
je dugo spavala kad se probudila trgnuvši se. Neko je bio u njenom krevetu.
Bilo je previše mračno da bi mogla da vidi ko. Onda oseti snažan miris Fotidesa, koji
je mrzeo vodu na svojoj koži. Za trenutak je obuze užas, a onda poče da se bori, jer je
Fotides obuhvatio jednom rukom i pokušavao da je privuče. Onda poče da je ljubi, najpre
po obrazima, onda u usta. Slobodnom rukom grebala mu je obraze, osećajući krv na
prstima. Fotides odmaknu lice i opsova. Sofija vrisnu:
- Janakise! Janakise! Upomoć! Brzo ovamo!
Fotides joj stavi žuljevitu ruku na usta da ih začepi. Ovoga puta nije pokušao da je
poljubi, već da se popne na nju. Sofija mu zabode prste u oči, nateravši ga da vrisne od
bola! I ona vrisnu!
Janakise! Janakise! Upomoć! Probudi se! Upomoć!
Fotides, ponovo psujući, promeni taktiku pokušavajući da gurne Sofiju ispod sebe.
Borila se s njim svom snagom i besom. Onda je uhvati panika pa pomisli:
„Moj bože, silovaće me taj ludak!“
Tog trenutka vrata se širom otvoriše. Janakis je bio u noćnoj košulji, a Poliksena
odmah iza njega. Jednim pogledom Janakis opazi Fotidesa i skide rudara sa Sofijinog
kreveta kao vreću brašna, visoko ga podiže u vazduh snažnim rukama i tresnu o pod
strahovitom snagom.
Fotides je pao onesvešćen. Janakis ga ponovo podiže, pa naredi Polikseni:
- Ostani s kirijom Šliman. Pobrini se za nju. - Sofiji reče: - Nosim tu životinju u moju
sobu. Sedeću na njemu i tući ga dok se gospodar ne vrati. Gospodar je tako rekao - ubiću
ga!
Izašao je, noseći Fotidesa. Poliksena privuče stolicu krevetu, uze Sofiju za ruku,
mrmljajući nežne reči umirenja.
Sofija poče da jeca, dugim mučnim jecajima od kojih se sva tresla. Plakala je celu
noć. Najpre joj je jeza potresala mršavo telo, a zatim ju je uhvatila groznica da bi je dalje
mučila. Poliksena joj je umila lice i ruke, uzela četku i nežno joj češljala kosu. To nije
ublažilo tup bol u njenoj glavi. Osećala je mučninu. Pred zoru je počela da povraća.
- Pokušajte da spavate - terala je Poliksena. - Ja ću ostati ovde.
Malo zatim zaspala je snom koji je pre bio nalik na obamrlost, ali je trže noćna mora
i ona skoči iz kreveta vrišteći.
Henri je krenuo iz Čanakalea pred zoru i brzo je jahao. Stigao je kući pre podne. Kad
je ugledao Sofiju, on uzviknu obuzet strepnjom:
- Šta se dogodilo?
Poliksena tiho izađe iz sobe. Sofija se baci u naručje svom mužu i gorko zajeca.
Prošlo je mnogo vremena dok je uspeo nešto da izvuče iz nje.
- Gde je taj nitkov? Ubiću ga!
- Nije potrebno - prošaputa ona umorno. - Janakis upravo to radi. Naći ćeš ih u
njihovoj sobi.
Vratio se ubrzo zatim, drhteći od besa.
- Janakis još sedi na toj životinji. Rekao mi je:
„Kad god pokuša da ustane, ja ga bijem.“ Poslao sam po Dramalijeva kola. Janakis
ga sada vezuje. Odvešće ga u Čanakale u zatvor. Može da trune sledećih deset godina u
nekoj prljavoj ćeliji, gde i spada.
Sofija se trgnu, pomislivši.
- Ne, Henri. Ne želim da bilo ko sazna. Stidim se i ovako.

174
 balkandownload.org

- Stidiš se? Zašto?

- Ne želim da ljudi o meni pričaju... šta se dogodilo. To ne bih mogla da preživim.
- Neće biti nikakve priče! Ja ću se za to pobrinuti.
Ona svoj obraz približi njegovom, preklinjući:
- Erikaki, molim te. Samo ga oteraj odavde.
Neko vreme je ćutao, zatim reče oklevajući:
- Vrlo dobro. Ako ti to želiš. Poslaću ga da ga negde drugde obese.
Henri je bio prava uteha. Ostavljao ju je samu što je manje mogao, a kad je išao na
iskopavanja, Poliksena je ostajala s njom. Janakis se namestio ispred vrata, nalik na stenu
isklesanu iz Ide. Kad bi uveče prešli u krevet, Henri bi je držao u zagrljaju i nežno joj
milovao kosu i obraze dok ne bi zaspala. Više nije bilo suza, ali s vremena na vreme, i
protiv volje, jeza bi joj protresla telo, pa bi potom zadrhtala.
- Vreme je najveći od svih sunđera, agapete mou, upija neprijatne uspomene kao da
su morska voda. Onda baciš sunđer i zle uspomene nestanu.
- Za nekoliko dana biće mi dobro. Želim da se vratim na iskopavanja. Nedostaju mi.
Umesto svega toga, kasno tog poslepodneva, Dokos, Henrijev agent u Čanakaleu, poslao
je glasnika. Primio je telegram za Sofiju od gospođe Viktorije:

OTAC BEZNADEŽNO BOLESTAN, MOLIM TE ODMAH SE VRATI.

Sve misli o vlastitim patnjama nestale su joj iz glave. Pala je na kolena pred Devicom
Marijom i usrdno je molila da joj poštedi oca. Poslala je Janakisa po Henrija da dođe iz
jednog od dubokih rovova kojima je prodirao u akropolu. Odmah je počela da se pakuje.
Henri je stigao za nekoliko minuta. Kad je pročitao telegram, nežno poljubi Sofiju u obraz,
i dade glasniku novac da iznajmi kočiju. Napisao je i telegram za svog prijatelja Džordža
Bokera u američki konzulat, da im rezerviše dve kabine na prvom brodu koji polazi iz
Carigrada za Pirej.
- Bićemo kod kuće za pet dana, pa i četiri ako budemo imali sreće - uveravao je on. -
Tvoj otac je snažan čovek. Uskoro ćemo biti s njim da ga nahranimo lekovima i ljubavlju.
- Ne, philtate mou, samo me odvedi u Čanakale i smesti me na brod za Carigrad. Ti
ne možeš da prestaneš da radiš dok turska vlada i Frenk Kalvert čekaju da sve preuzmu u
svoje ruke.
- Samo si ti važna.
- Bolje ću se osećati ako budem znala da ti napreduješ. Ako želiš da imam društvo,
možda bih mogla da povedem Poliksenu?
Henri se okrenu Janakisu, pitajući ga za dozvolu. Janakis se toliko naduo od ponosa,
kao da mu je Henri dodelio medalju.
- Poli će paziti na kiriju Šliman... i videće Atinu.

Na sredini daske kojom je silazila s broda u Pirej ugledala je Spirosovo lice kako posmatra
putnike koji su silazili. Odmah je shvatila najgore: neobično ravnodušni Spiros bio je bled,
napet i prvi put, koliko je Sofija mogla da se seti, obrazi su mu bili izborani tugom.
Ona mu zari nokte u dlanove ruku. Spiros je zagrli.
- Žao mi je, Sofidion.
- Otac je mrtav, zar ne?
- Da. Sinoć je umro.

175
 balkandownload.org

- Nisam stigla ni da mu kažem zbogom.

- Znao je da si na putu i pokušao je da izdrži. Poslednje reči su mu bile: „Poljubite
umesto mene moju malu Sofiju, i kažite joj da sam je uvek voleo.“
Plakala je tiho, oslonivši glavu na Spirosovo rame. Malo zatim prošaputa:
- Kako se živi bez oca? Tata je uvek bio tu, svakog dana našeg života, sa širokim
osmehom i zagrljajem, deleći s nama radosti i tešeći nas.
- Znam. Za sve nas bilo je to kao da smo se jednog jutra probudili i videli da je
Akropolj potonuo u provaliju i nestao.
- Kako je majka?
- Razbolela se. Utešiće je što si došla kući. Nosači će doneti prtljag.
- Šta se dogodilo, Spirose?
- Smršao je. Izraslina na trbuhu, rekao je doktor.
Kad su stigli u Atinu, Sofija je poslala Poliksenu u Ulicu Muson. Onda su ona i Spiros
uzeli kočiju i odvezli se u Kolon. Marigo je otvorila kućna vrata pre nego što je Sofija
uhvatila kvaku. Onda ona i njena majka zajecaše jedna drugoj u naručju. Njena sestra
Katingo odvela je Andromahu svojoj kući posle očeve smrti.
Gospoda Viktorija uvela je Sofiju u salon, gde je otac ležao na niskom krevetu koji je
tog jutra napravljen. Ukućani su obukli najbolju odeću. Glava mu je bila blago podignuta
na jastuku, a lice okrenuto prema istoku. Sveće su gorele iznad njegove glave i nogu.
Gorela je i jedna svetiljka da bi ga vodila ako mu se duh vrati kući.
Sofija se izljubila sa svim ukućanima. Svi su bili u crnini. Rođaci i prijatelji
neprestano su dolazili. Stigao je sveštenik, navukao svečanu odeću, zapalio tamjan i očitao
kratku molitvu. Sofija, njena majka, sestre i rođake sedele su oko odra, plačući. Muškarci
su morali da stoje u drugoj sobi. Svakih nekoliko minuta poneka žena bi uzviknula, hvaleći
vrline Jorgosa Engastromenosa.
Sofija je ćutala, držeći majku za ruku. Onda su u salon uneli mrtvački sanduk i stavili
u njega Jorgosa. Odar je bio prekriven cvećem. Pao je mrak. Bilo je upaljeno „uvek budno“
kandilo, koje će goreti četrdeset dana. I Sofija i njena porodica bdeli su takođe celu noć.
Ostali su pored odra, pričajući tiho priče o očevoj dobroti i plemenitosti.
Sutradan, u vreme pogreba, u kuću su došla dva sveštenika u pratnji đakona.
Četvorica mladih rođaka podigla su mrtvački sanduk na pleća. Prvi su ušli sveštenici sa
svećama u rukama. Đakon je išao za njima s kandilom i zapaljenim tamjanom. Iza njih je
bio mrtvački sanduk, a iza njega gospođa Viktorija i njena deca. Povorka je vijugala kroz
okolne ulice na putu za crkvu. Dok je prolazila, domaćice su zatvarale prozore, a trgovci
vrata prodavnica.
Nosila su bila postavljena u crkvi i okrenuta prema istoku. Porodica je sedela na
stolicama s obe strane. Kad je služba završena, jedan od sveštenika pozvao je porodicu da
poslednji put poljubi umrlog. Sofija je poljubila ikonu na sanduku. Ona i njena porodica
odmakli su stolice do otvorenih vrata. Prijatelji i rođaci su prolazili izjavljujući im
saučešće.
Mrtvački sanduk postavili su na pogrebna kola. Sofija, njena porodica i prijatelji
pratili su ih pešice, na dugom i bolnom putu do glavnog atinskog groblja. Za Sofiju je to
značilo i hodanje iz života u smrt, jer je osećala da je sa smrću njenog oca i u njoj nešto
umrlo, njena mladost, ili možda čednost. Na groblju je posmatrala kako spuštaju mrtvački
sanduk u raku. Sveštenik je uzeo lopatu zemlje i bacio je u grob, u znaku krsta, zajedno s
maslinovim uljem iz crkvenog lampiona, žeravicom i tamjanom iz kandila. I Sofija i cela
porodica bacili su po grumen vlažne zemlje u grob. Mrtvački sanduk bio je zasut. Porodica

176
 balkandownload.org

je okružila grob, pa je svako uzeo po komadić slatkog hleba, pazeći da ni mrvica ne padne
na zemlju, a zatim popio po čašu vina. Prijatelji i rođaci su doneli na groblje raznu hranu.
Jorgos će ostati na zemlji četrdeset dana, a onda će otići na nebo, i ta hrana, pošto je
blagoslovena, pobrinuće se za njegove telesne potrebe. Bio je to veoma tužan trenutak kad
je porodica napustila groblje.
Sofija je otišla kući s Katingom po Andromahu. U kolima ona reče svojoj starijoj
sestri:
- Na srcu osećam teret kao olovo. Ali ne smem da dopustim da Andromaha oseti
moju bol. Ona to ne bi razumela. To bi je povredilo.
Sofija i Poliksena su se svakog jutra igrale s Andromahom. Dete je bilo vragolasto i
volelo je da se igra. Posle podne Sofija bi se odvezla do majke. Pisala je Henriju svakog
dana i pričala o svojoj tuzi i nesavladivom plaču gospođe Viktorije. Njena majka nije
mogla da se pomiri s Jorgosovim večnim odlaskom. Pomene su održali trećeg i devetog
dana. Sofija se pridružila rođacima u rezanju koljiva, kolača od žita posutog šećerom i
ukrašenog bademom, suvim grožđem i komadićima nara; na taj način su učestvovali u
obroku pokojnika. Bila je svesna da je taj ritual umnogome paganski, da je poticao iz stare
Grčke, ali je uveden i u hrišćansku religiju; i opet, kao na Olimpu, imala je neki čudni
osećaj da živi u vremenu hiljadama godina unazad.
Ako su noći izgledale beskrajne, i dani su bili neizdrživo dugi. U njoj se probudio
onaj stari sukob: njena odanost porodici, s jedne strane, i Henriju, s druge, kome je sada
bila veoma potrebna. Želela je da se vrati svom mužu, Troji, njihovom prokopanom brdu.
Koliko dugo će morati da ostane? Koliko dugo treba da ostane?
Henri je rešio problem.

Troja, 14. marta 1873.

Moja ljubljena ženo!
Uteši se, moja najdraža, pomišlju da ćemo uskoro svi otići tim putem
kojim je otišao tvoj divni otac. Uteši se za dobro naše male kćerkice, kojoj je
njena majka toliko potrebna. Uteši se kad pomisliš da ni sve tvoje suze neće
vratiti tvog ljubljenog oca u život. Takođe, uteši se jer je otišao kao dobar i
pošten čovek, jer je stalne strašne borbe, muke i brige ovoga života zamenio za
drugi život, gde uživa u pravoj sreći.
Ako, međutim, za tvoj bol nema utehe, onda se ukrcaj na sledeći brod pa
dođi ovamo kod mene, a ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da ti olakšam i
donesem radost tvojim slatkim očima.

Odvela je Andromahu njenoj tetki Katingi, pokupila Poliksenu i zamolila Spirosa da

ih odvede u Pirej.

5.

Henri ju je dočekao u Čanakaleu. Nisu posetili Kalvertove. Henri joj je ispričao kako je
njegova poseta Čanakaleu bila mučna.- Frenk Kalvert je čuo za otkriće Skejskih vrata i

177
 balkandownload.org

Prijamovog dvora. Zabranio je Henriju da dalje kopa na njegovoj zemlji. Henrijeva poseta
novoimenovanom upravniku Ibrahim- paši bila je isto tako hladna: novi zakon kojim se
kontrolišu svi nalaze na turskoj teritoriji došao je u poslednju fazu i svakog časa treba da
ga potpiše sultan ili ministar za javno obrazovanje.
Kad je ušla u svoju kamenu kuću, koja je sada bila na ivici Henrijevog poslednjeg
iskopanog rova, za trenutak je pomislila da će joj se vratiti secanje na Fotidesov napad.
Ali očeva smrt umanjila je, a onda i izbrisala tu neprijatnu uspomenu, kao Henrijev
sunđer natopljen u moru. U svakom slučaju, imala je malo vremena za oklevanje. Zagrlivši
je oko struka, Henri ju je odveo u radionicu da joj pokaže lepe idole od slonovače i kosti,
ratno oružje koje je otkopao u Prijamovom dvoru. Bilo je tu i nekoliko izvrsno oblikovanih
i ukrašenih vaza, koje su otkrili u trogodišnjim iskopavanjima.
Sofija je bila posebno oduševljena sjajnom smeđom vazom Atine, s glavom sove, na
kojoj je bila ogrlica; jednom drugom s naočarima, kako je to Henri nazvao, pa malom
posudom u obliku žene, kose spuštene niz leđa, skupljene u pletenicu, koja se spuštala
skoro do nožnih članaka. Henri je rekao da ga podseća na karijatide na Akropolju u Atini.
Onda joj je pokazao jednu vazu s povelikim natpisom na proširenoj površini ispod grla.
- Oh, Henri, najzad! Dovoljno je toga upisano za dešifrovanje. Da li bi moglo da bude
trojansko? Da li si napokon otkrio primerak s trojanskim jezikom?
Henri podiže vazu s puno ljubavi.
- Mora biti! Našli smo je na samom dnu Prijamovog dvora, ozidanu zaštitnim
kamenjem. Odnećemo je kući ispod ruke. - Onda, shvativši da je prebrzo doneo zaključak,
on sa žaljenjem doda: - Naravno, postoji mogućnost i da su je trgovci doneli iz nekog
drugog kraja...
Pošto im je sada nedostajao jedan nadzornik, Sofija je ceo dan provodila na terenu.
Henri je počeo novi duboki rov na severozapadnoj strani brda, tražeći još zgrada akropole.
Umesto toga, naišao je na jedan strašan zid, visok četiri, a širok tri metra, koji mu je
zatvarao celi prilaz gradu. Trebalo je nekoliko dana da ga probiju.
U subotu, poslednjeg dana maja, zora nije zarudela. Sunce se pojavilo na horizontu
tako brzo kao da je izbačeno iz topa koji je skriven iza Ide. Sofija je već obukla laku široku
plavu bluzu i suknju od platna i vezala kosu u punđu na vrhu glave, kad je začula poznati
topot Henrijevog konja koji se vraćao sa svakodnevnog kupanja u Egejskom moru.
Učvrstila je iglom šešir sa širokim obodom i pridružila mu se u kuhinji na kafi. Henri joj
je veselo zaželeo dobro jutro, obraza rumenih od kupanja i jahanja. Bilo je četvrt do pet;
kroz prozor su lepo videli radnike kako ulaze u rovove s lopatama, s pijucima i gvozdenim
polugama u ruci. Henri ju je zamolio da odvede svoje ljude u novi deo nalazišta, odmah
pored Prijamovog dvora, gde su ponovo otkrili odbrambeni zid, pa da krene prema jugu,
otkopavajući što je dalje mogla.
- Sporo napredujemo, Henri, na tom nivou od devet metara. Sloj se sastoji od
crvenih, izgorelih ruševina, metar i po je debeo i tvrd kao kamen.
- Napreduj koliko možeš. U ponedeljak ujutro daću ti još pijuka.
U sedam sati izjutra njeni radnici spustili su se do mekše zemlje i iskopavali su brže
duž zida visokog tri metra. Kad je Henri, koji ih je često obilazio, naišao da pogleda, upitao
ju je da li je naišla na nešto zanimljivo.
- Još ništa. Šut je bio previše čvrst. Ali ovaj mekši sloj ruševina više obećava. Počeću
da koristim grabulje.
I Henri je uzeo jedne grabulje, koje je naučio da koristi lagano, tako da jedva
dodiruju zemlju, da ne bi oštetio neku vazu ili posudu koja bi mogla da se nađe ispod

178
 balkandownload.org

površine. Sofija je stajala pored njega, očekujući da se njeni predosećaji ostvare. Henri je
grabljao samo nekoliko trenutaka kad otkopa jedan veliki bakarni štit nalik na ovalni
poslužavnik. On čučnu, strese s njega prašinu, podiže jedan kraj, onda ga brzo vrati na
mesto. Ustade, pogleda Sofiju očima velikim i sjajnim kao jutarnje sunce.
- Moj bože, Sofija, ugledao sam zlato ispod tog štita, celu gomilu zlata!
Sofija pogleda preko njegovog ramena, uverivši se da njeni ljudi koji su kopali
metar- dva dalje, nisu ništa ni videli ni čuli. Ona tiho reče:
- Šta da radimo?
- Vikni paidos, odmor.
- U sedam ujutro?
- Kaži im da je moj rođendan. Upravo sam se ovog trenutka setio. Janakis će svima
da isplati za ceo dan i mogu da se vrate kući u selo da proslave kraj nedelje. Gledaj da te
čuje stražar, pa da i on ode s ostalima.
Sofija siđe do svojih ljudi, uzviknu paidos kao što je radila mesecima kad je vreme
odmora za doručak i ručak. Njeni ljudi bili su toliko oduševljeni dobrom vešću da su jedva
saslušali njena „rođendanska“ objašnjenja. Pošto su pokupili alat i otišli, ona je obišla
radnike koji su radili pod nadzorom kapetana Cirojanisa i Spiridona Demetria,
dovikujući:
- Paidos! Srećan praznik! Svi će biti isplaćeni za celi dan rada. Videćemo se u zoru,
u ponedeljak ujutro.
Janakis je imao gotov novac u pojasu. Sofija je stajala pored njega dok je isplaćivao
ljude i obeležavao ih u svojoj knjižici. Kad su se i poslednji radnici zajedno sa stražarom
razišli u raznim pravcima, svaki prema svom selu, Sofija reče:
- Hvala vam, Janakise. Doktor Šliman želi da vi i Poliksena takođe lepo proslavite.
Da li biste želeli da posetite vaše rođake u Renkoiju?
Janakisovo veliko bradato lice raširi se u širok osmeh među zaliscima.
- Kirija Šliman je dobar gospodar. Poli voli da vidi majku. Idemo odmah?
- Da. Povedite sa sobom kapetana Cirojanisa, Lempesisa i Demetria. Svakom dajte
nagradu od po pedeset pijastera za troškove u Renkoiju. I vi uzmite isto toliko za nagradu.
Gorostas pade na kolena. Pre nego što je Sofija uspela da izbroji do sto, pet bučnih
ljudi već je bilo na mazgama i odlazilo u Renkoi.
Brežuljak je bio tih i miran. Bili su sami.
Vratila se i našla Henrija koji se nagnuo nad blago. Kad mu je rekla kako je potpuno
očistila Hisarlik, on je zagrli i reče:
- Ti si genije.
- A sada da vidimo šta smo pronašli.
Henri skide kaput i prsluk, razveza okovratnik, pa maknu bakarni štit. Na hrpi
metala stajali su bakarni kotao i bakarna ploča. Onda, blistavu u svoj svojoj drevnoj lepoti,
ugledaše jednu okruglu bocu, visoku petnaest centimetara, a dvanaest centimetara u
preseku. Sofija zinu u čudu. Henri je podiže iz njenog tajnog skrovišta i stavi je Sofiji u
ruke.
- Od najčistijeg zlata - promrmlja on s puno poštovanja.
Zatim izvadi zlatnu čašu, pa zlatnu posudu u obliku čunja s dve velike drške,
predivno napravljenu. Sofija je sedela na steni i držala ih, brišući ih podsuknjom.
- I ove su od čistoga zlata - reče ona.
- Nema sumnje. - Glas mu je podrhtavao. - Sada nailazim na sloj srebra: ovde su tri
vaze, čaša, činija, sve divno izrađeno.

179
 balkandownload.org

- Šta smo otkrili, Henri? - zapita ona bez daha. - Svakako blago, ali zašto se sve nalazi
na ovoj maloj površini?
- Pogledaj ovaj dugački bakarni remen. Završava se s dva okrugla klina. Mislim da
je to brava, kojom je škrinja bila zatvorena i zaključana.
Zatim su ugledali mnoštvo bakarnih bodeža, noževa - a onda, uzviknuvši
pobedonosno, on se uspravi. U ruci je držao bakarni ključ dugačak deset centimetara.
- Ključ za škrinju! - uzviknu on. - Drvena škrinja je izgorela; metal se sačuvao.
- Pusti mene da probam - reče ona.
On se malo odmaknu. Sofija se nagnu, izvuče veliku srebrnu vazu. Zagledaše se u
njen otvor, i dodirujući se obrazima, oboje ostaše zaprepašćeni onim što su ugledali: bila
je prepuna neverovatno lepog zlatnog nakita.
- Sveta Majko Božja! - promrmlja tiho Sofija.
Za trenutak je ostala nepokretna, onda odmaknu još dve zlatne čaše pa se zagleda u
čitavo bogatstvo zlatnih minđuša, zlatnog prstenja, zlatne dugmadi, zlatnih narukvica...
Henri reče:
- Idi do kuće što brže možeš i donesi svoj crveni šal. Iako nikoga nema u blizini, ne
možemo da se izložimo opasnosti da neko vidi zlato.
Kuća je bila udaljena samo stotinjak metara. Brzo se vratila. Henri je pažljivo
zamotao u njen šal zlatnu bocu i zlatne čaše. Ona ih je odnela kući i sakrila ispod kreveta.
Kad se vratila, zamotao je srebrne vaze i pehare, pregršt zlatnog nakita u svoj kaput, a nju
ostavio da čuva skriveno blago.
Onda je Sofijinim šalom zamotao srebrnu vazu sa zlatnim nakitom i rekao joj da sve
to odnese kući i sakrije ispod jastuka.
U kaputu je zatim odneo bakarne sekire i noževe, štit; Sofija je pošla s ostatkom
zlatnog nakita, bakarnom bravom i ključem.
Kad su ušli u kuću, Henri je gurnuo jednu tešku stolicu uz vrata, navukao zavese na
prozorima i zamolio Sofiju da skine pokrivač i otkrije beli čaršav. Kada je to učinio, on
isprazni veliku srebrnu vazu na čaršav. Ostaše bez moći govora i skameniše se kad
ugledaše ono što je ispadalo napolje... Zlatna traka za pričvršćivanje ženske kose; dve
velike zlatne dijademe, jedna se sastojala od zlatne trake duge pedeset četiri centimetra s
koje je na obe strane visilo po sedam zlatnih lančića koji su prekrivali slepoočnice. Svaki
lanac imao je jedanaest četvrtastih zlatnih listova, koje su spajala četiri zlatna lančića. Na
kraju svakog listića visio je po jedan blistavi zlatni Atinin idol. Preko čela visilo je četrdeset
i sedam malih zlatnih privezaka ukrašenih zlatnim listovima.
Druga dijadema bila je dugačka pedeset centimetara, a sastojala se od zlatnog lanca
na čijem je svakom kraju visilo još po osam lančića, potpuno prekrivenih zlatnim
listićima. Na kraju svakog od tih šesnaest listića visio je jedan zlatni idol Atine s glavom
sove. Preko čela, na lančićima dugačkim deset centimetara, takođe prekrivenim zlatnim
listićima, bilo je još zlatnih idola; na kraju svakog dvostruki zlatni list.
Henri podiže prvu dijademu i s puno ljubavi spusti je Sofiji na glavu. Savršeno joj je
pristajala.
- Vasilisa Šliman. Kraljica Sofija. Ti si Helena Trojanska!
Ona priđe ogledalu iznad umivaonika i zagleda se u stotine zlatnih lančića koji su
prolazili kroz zlatne listiće i završavali se blistavim zlatnim idolima.
- Ništa slično nikad nisam videla ni u jednom muzeju - uzviknu ona.
- Tako nešto ne postoji nigde na svetu. To je čisto trojansko.

180
 balkandownload.org

Vratila se krevetu, gde je Henri sipao mnoštvo zlatnih minđuša, narukvica, prstenja,
doslovno hiljade zlatnih dugmića kojima su se ukrašavali kožni pojasevi, štitovi, drške
noževa, kao i perli raznih oblika: zvezdica, listića, eksera, valjaka.
Henri ju je smestio na ivicu kreveta, stavio joj narukvice na ruke, minđuše u uši,
prstenje na prste. Bila je previše ošamućena da bi se bunila.
Kleknuo je ispred nje, poljubio je u usta. Nije znala da li su mu u očima zvezde ili
suze. Bio je ushićen kao čovek koji je ugledao lice božje.
- Znaš li šta ovde imamo, chryse mou? Konačni dokaz kojim možemo dokazati da
smo otkrili Prijamovu Troju. Ovo je Prijamovo blago! Ne može se zamisliti da bi neko
mogao da ospori taj dokaz! Dobili smo bitku! U rukama imamo Prijamovo blago. Ova
zlatna traka je tačno ona koju je Andromaha strgla s kose kad je saznala za Hektorovu
smrt.
Ona odmahnu glavom, osluškujući duge zlatne lančiće dijademe kako zveckaju
jedan o drugi.
- Henri, kako je škrinja s Prijamovim blagom dospela izvan odbrambenog zida?
Trebalo je da je nađemo unutar ruševina dvora.
On se nasmeja.
- To bismo i učinili da neko nije uzeo škrinju i pokušao da je odnese na sigurno
mesto. To mora da se dogodilo kad su ahajski vojnici nagrnuli kroz trojanska vrata.
Sanduk je bio previše težak da ga nosi žena. To je morao da bude muškarac. Kad je
primetio da ga prate ahajski vojnici, spustio je tešku škrinju i ubrzao bežanje. Sanduk je
pao u mekanu zemlju, koja ga je prekrila, i niko ga nije primetio dok naše grabulje nisu
jutros dodirnule štit.
Ona klimnu glavom u znak slaganja.
Zlato je bilo prilično čisto, jer je malo prašine i šuta prodrlo kroz bakarni štit i
zaštitne slojeve srebrnih i bakarnih predmeta. Sofija uze maramicu i obrisa njome veliku
okruglu vazu i posudu u obliku čunja, odnese ih u radionicu i postavi na radni sto. Henri,
idući za njom, uzviknu:
- Savršeni su. Trojanci mora da su bili izvrsni zlatari. Da li znaš da su se klesari i
zlatari bavili najstarijim zanatom čovečanstva?
- Oba su svakako dobro zastupljena u Troji! Henri, šta ćemo dalje? Na našem krevetu
ima hiljadu komada zlatnog nakita, i još mnogo hiljada zlatnih dugmadi i perli. Hoćemo
li da ih odvojimo po vrstama i pokušamo da ih uvedemo u dnevnik...?
Ona odjednom stade. Oni se pogledaše i prvi put shvatiše svoj položaj.
- Ne, ne! Ništa ne smemo da kažemo! Ništa da napišemo! - Henri uzviknu: - Moramo
da se usredsredimo na to kako ćemo ovo silno blago da iznesemo odavde.
- Nećemo da prijavimo nijedan delić ovog nalaza?
- Ne smemo. Možda je već potpisan novi turski zakon. Vlada bi zaplenila celo blago.
Sada je bio uzbuđen, njegove tamne oči spremne na odbranu. Bilo je opasno naljutiti
ga sada, ali je smatrala da je neophodno da o tome pažljivo razmisle.
- Da li bi dao polovinu muzeju ukoliko stari zakon još važi?
Ćutao je, škrgućući zubima, buneći se.
- Mogli bismo da odvojimo za nas najlepše komade: okruglu bocu, dijademe... -
nastavi ona.
- I uništiti mu suštinu! Oduzeli bi nam dokaze da smo u Homerovoj Troji i da imamo
često spominjano Prijamovo blago. Moramo da ga odnesemo kompletno! Moramo da
sredimo zbirku i izložimo je u glavnim gradovima sveta: Atini, Berlinu, Parizu, Rimu,

181
 balkandownload.org

Londonu, Njujorku. Ta zbirka nije samo nagrada za naš rad i predanost, već živ, sjajan
dokaz da smo otkrili kraljevski dvor!
Znatan deo Henrijeve budućnosti nalazio se u nađenom blagu.
- Kako misliš da ga izneseš odavde?
- Isto onako kako smo izneli Apolonovu metopu.
- Kada kapetan Teodoru stiže u zaliv Bešika?
- Za nešto više od nedelju dana.
- Kako ćemo dotle da ga čuvamo?
- Sve ćemo očistiti, grubo podeliti komade po vrstama i pažljivo ih zamotati u staru
odeću, pa ćemo sve spakovati u tvoj putni kovčeg i zaključati. Onda ćemo da objavimo
nadzornicima dan zatvaranja, za dve nedelje od danas, 14. juna. To će biti razlog za
početak pakovanja naših ličnih stvari. Nastavićemo da kopamo, ali ćemo svakog dana
povlačiti sve više opreme i pripremati je za slanje, jer nameravam da ponesem sve. Draga
moja, završena su naša iskopavanja ovde. Uspeli smo. S tim blagom i Velikim stražarskim
tornjem, Skejskim vratima, kaldrmisanim putem, Prijamovim dvorcem, mi smo utvrdili
istinu o Troji!
Sofija skide dijademu i poče da odvaja zlatne predmete po čaršavu.
- Kad stigne Adolf Loran, tražićemo da nacrta inženjerske karte svega što smo
uradili, kako više niko u Evropi ne bi mogao da sumnja. Onda, za kasnije korišćenje,
tražiću da nacrta skice za iskopavanje ostalog dela brda, uključujući polovinu brda Frenka
Kalverta. Siguran sam da će Kalvertovi i Šlimanovi jednog dana postati prijatelji.
Radili su celu noć, čistili, svrstavali, umotavali nalaze u nekoliko starih Sofijinih
haljina i kostima, pa ih pažljivo slagali u njen putni kovčeg. Bila je zora kad su završili.
Henri je doneo dnevnik i napisao dvadesetak stranica bez crteža. Pisao je tako brzo da je
Sofija, gledajući preko njegovog ramena, videla da je mnoge reči precrtao i ispravio, što
se prvi put dogodilo. Bio je nervozan, nesiguran, čak zbunjen. Pokušao je da napiše da je
pronašao veliko blago, i gde ga je tačno pronašao, a da ne otkrije ogromnu zlatnu gomilu,
ali je to za njega bilo previše. Ona mu spusti ruku na rame i reče:
- Svako ko u budućnosti bude pogledao taj dnevnik, tačno će znati gde si i kada
pronašao blago kralja Prijama! Hajde sada u krevet, potreban nam je odmor. Zaključala
sam kovčeg i gurnula ga u ćošak ispod mojih sukanja.
Zatvorio je dnevnik i vratio ga u radionicu.
- Danas je nedelja - promrmlja ona. - Niko nas neće probuditi.

6.

Počela je žetva. Henriju je ostalo šezdeset radnika.

- To mi baš odgovara - poveri on Sofiji. - Sada jedino još želim da otkrijem ostatak
odbrambenog zida južno prema Skejskim vratima. Budući da će sve više i više posetilaca
dolaziti da vidi Troju posle mojih članaka i knjiga koje ću odštampati, voleo bih i da
iskopavamo dalje u dvoru, posebno onu sobu od šest metara na kojoj ne stoje nikakve
zgrade iz kasnijeg razdoblja.
Da bi srušio ogromni blok zemlje koji je razdvajao zapadne i severozapadne prokope
od Velike stražarske kule, morao je da sruši drvenu kućicu u kojoj su živeli prošle godine.

182
 balkandownload.org

- Žao mi je što mora da ode - reče Sofija. - Čini mi se kao da gubim deo našeg doma.
Tu smo bili srećni.
- Bićemo uvek srećni dokle god budemo radili kao arheolozi - odgovori on. - A ja
nam to želim do kraja života.
Činilo im se neverovatnim da niko ništa nije saznao. Najpre su mislili da je to zato
što Henri prestaje da radi, pa je naredio Janakisu da očisti i podmaže uljem sva kolica i
da ih pripremi za slanje; zato što su radnici znali da se neće vratiti posle žetve; jer im je
ograničeno vreme da razruše brežuljak. Ali neka jedva primetna promena osećala se na
brežuljku i među radnicima. Henri i Sofija uhvatili bi potajne letimične poglede Grka dok
su prolazili, proveravajući radove na čišćenju odbrambenog zida. Povremeno bi primetili
kako se turski radnici došaptavaju i naglo zaustavljaju kad bi Šlimanovi prišli. Henri je
osetio neku podmuklu mrzovolju. Amin efendija, stražar, postajao je ćutljiv u njegovoj
blizini, čak i kada je uzimao muzejsku polovinu vrednijih nalaza. Ništa nije direktno
rečeno, niko nije pokušao da se približi kući ili preduzme neku neprijatnu akciju. Bila je
to jednostavno neka nova skrivena struja sumnje ili nepoverenja.
- Da li je moguće da znaju za naše blago? - upita Sofija Henrija kasno noću, u
njihovoj spavaćoj sobi, gde niko nije mogao da ih čuje. - S nama na brdu nije bilo ni žive
duše.
- Siguran sam da ne znaju - odgovori on. - Ali sumnjaju da smo pronašli nešto važno
što sakrivamo od njih. Ne znaju ni njegovu vrednost niti prirodu. Tek slute da su
izostavljeni.
- Možda su počeli da se pitaju zašto smo im dali slobodnu subotu; možda su nekako
saznali da nije bio tvoj rođendan. Možda se na nama primećuje neka slaba promena koje
ni sami nismo svesni. Možda je to zajednička tuga koja se oseća kad dolazi kraj...
- Za koliko dana stiže Omonija?
- Za pet- šest, računam. Moramo da naredimo Janakisu i majstoru Janesu da odmah
naprave sanduke i kutije u kojima ćemo odneti svoju polovinu nalaza.
Stolarski radovi počeli su rano ujutru. Adolf Loran i fotograf Sibreht stigli su zajedno
s opremom i obojica su se odmah bacili na dokumentovanje iskopavanja. Sofija se povukla
u radionicu, svrstavala terakote, predmete od slonove kosti i kamena. Takođe su izneli i
nekoliko desetina platnenih korpi raznih veličina, koje je Sofija spakovala veštinom koju
je razvila za protekle tri godine. Amin efendija nikad nije napuštao mesto gde se pakovalo.
Pregledao je svaki komad koji je stavljen u korpe ili sanduke, pravio njihov popis i
upoređivao Šlimanov deo sa popisima nalaza koje je jednom nedeljno slao u Carigrad.
Nije optuživao, niti je pokušavao da prekine rad, ali je znao da je na neki način
nadmudren. Znao je i da tu ništa ne može da učini.
Omonija je stigla 13. juna. Janakis je iznajmio Dramalijeva kola i dovezao ih ispred
kamene kuće. Dok je stražar stajao pored kola, dva nadzornika su tovarila na kola
sanduke, kutije i korpe. Svaka pošiljka bila je označena potpisom Amin efendije,
stavljenim pre nego što je dopustio da se bilo šta zatvori, uključujući korpe prekrivene
grubim platnom koje su Sofija i Poliksena zašile na korpe. Tako su korpe čvrsto vezane.
U poslednjem trenutku Janakis je izneo Henrijeve kovčege, jedan manji Sofijin i, na
kraju, njen putni kovčeg. Stražar se nije mučio da ih otvori. Na kraju krajeva, u njima su
bile samo lične stvari koje su doktor i kirija Šliman poneli sa sobom iz Atine pre pet
meseci.
Henri se s Janakisom odvezao do zaliva, pazio da se svi njegovi sanduci, korpe i
prtljag prebace s brodića na Omoniju. Prethodne večeri Sofija je napisala majci pismo,

183
 balkandownload.org

koje je Henri poneo sa sobom. Kapetan Teodoru trebalo je da ga preda

Engastromenosovima u Kolonu, čim stigne.

Našli smo neki zanimljiv materijal koji će stići brodom kapetana Teodorua.
Čim primite ovo pismo, neka Spiros i Aleksandar iznajme dva skladišta u Atini,
gde se na sigurnom mogu ostaviti sanduci i prtljag dok se ne vratimo, kada
ćemo sve preuzeti. Prostorije treba da budu u odvojenim delovima grada; treba
ih zaključati, a ključ poneti. Ne sme da postoji ulaz u njih ni iz jednog drugog
dela kuće...

Takođe je zamolio Sofiju:

- Objasni svojoj braći da carinarnica ne sme da otvori ništa što se istovari s broda u
Pireju. Ako carinici odbiju naš zahtev, onda neka sve zapečate carinskim pečatom i neka
ostane u skladištu do mog dolaska. Ali nikako ne smeju da dopuste carinicima da bilo šta
otvaraju!
Henri se oprostio s kapetanom, dao mu Sofijino pismo, rekavši mu da ga lično preda
gospođi Viktoriji.
Kapetan klimnu glavom, rekavši: - Doviđenja u Atini! - i mali brod je ubrzo izbacivao
crni dim preko Egejskog mora hitajući prema Sporadskim ostrvima.
Istoga dana Henri je iznajmio dva ribarska čamca u selu Kumkale. Janakis je
zadržao kola celog dana i prebacivao oruđe i drugu opremu na male lađe, kako bi sve to
prevezli direktno u Pirej i smestili u skladišta dok Henri za njih ne nađe odgovarajuća
mesta.
Janakis je isplatio poslednje radnike nekoliko sati pre zalaska sunca. Naredio im je
da ostanu pored kamene kuće koja je gledala na brdo puno kratera. Na Sofijin predlog
Henri je pošao po sveštenika iz Jenišehra da blagoslovi mesta iskopavanja. Sveštenik je
to obavio prilično neodređenim rečima i zbunjeno. Izgledao je da je zgranut onim što je
video ispred sebe, ogromnim rovovima, kanalima, terasama, tunelima, otvorenim
zidovima i ruševinama kuća iz paganskog doba. No, povrativši dah, okrenuo je leđa
nalazištu i prizvao nebeski blagoslov za zemaljsku sreću njegove zajednice. Onda je očitao
molitvu. Kad je završio, Henri se obratio okupljenim ljudima:
- Srce mi je ispunjeno srećom što uprkos ovim gigantskim iskopavanjima niko nije
izgubio život, što uprkos ozbiljnim opasnostima niko nije pretrpeo teške povrede. Zato
takođe zahvaljujem Bogu. Kirija Šliman i ja vam želimo srećan ostanak i srećnu godinu.
Molitva i Henrijeve prijateljske reči kao da su raspršile svako neprijateljstvo ili
sumnju koja se možda bila uvukla u duše radnika u toku proteklih dana. Svaki radnik
promrmljao je svoje dobre želje i zaželeo im srećan put. Uskoro su bili na magarcima,
goneći životinje prema svojim selima. Loran i Sibreht, slikar i nadzornik, otišli su u
Čanakale.
Ostali su samo Janakis i Poliksena. Henri ih je obavestio da će i dalje primati platu
da spakuju u sanduke ostatak grnčarije i crepova koje nisu imali vremena da pripreme za
Omoniju. Sofija zagrli Poliksenu, onda reče Janakisu:
- Molim te, uhvati one tri divlje mačke, koje smo hranili i koje su terale miševe.
Takođe, volela bih i dve rode. Da li ćeš moći sve da ih uhvatiš i sigurno pošalješ u Pirej?
Janakis se počeša po obe strane svoje goleme glave, razmišljajući:

184
 balkandownload.org

- Kirija Šliman, nikad nisam uhvatio rodu. Nikad nisam video da ju je neko uhvatio.
Ali pokušaću.

Poslednji put su prespavali u kamenoj kući iznad Skejskih vrata, Prijamovog dvora,
odbrambenog zida i kaldrmisanog puta. Ostali su samo da se oproste od Troje. U zoru je
došao vozač, koji je stigao sinoć i spavao u Čiplaku. Odneo je njihove preostale kofere u
kola.
Onda su pošli glavnim putem koji je povezivao Smirnu i Čanakale. Sofija se osvrnu
preko ramena da poslednji put pogleda tvrđavu Troje, dolinu Troade, Dardanele koji se
ulivaju u Egejsko more, zajedno sa sjajnim srebrnastim trakama Skamandra i Simoenta.
Bilo je junsko jutro i tako bistro da joj se činilo kako bi mogla da pruži ruku i dodirne
ostrva Imbros i Samotraku.
Nostalgična bol duboko ju je potresla u trenutku kad je shvatila da gubi svoj
najvažniji dom, gde su ona i njen brak sazreli. Prošlo je skoro četiri godine otkako su je iz
Crkve Svetog Meletija pozvali da dođe u baštu kuće u Kolonu da se upozna s jednim
strancem za koga su joj ujak Vimpos i roditelji predlagali da se uda. Sećala se svog
razočaranja kad su je predstavili Henriju Šlimanu, bezbojnom, ćelavom, sredovečnom
čoveku maloga rasta, i činilo joj se da mu je jedina vrlina bila to što je iz Rusije i Kalifornije
izvukao tri bogatstva.
Takođe se setila kako se promenio kad je počeo da govori o Homeru i Troji; o svom
uverenju gde leži Prijamov „besmrtni grad“, tu na Hisarliku, na ušću Dardanela; kako želi
da otkopava brdo- tvrđavu dok ne dođe do velikih odbrambenih zidova, kraljevskog
dvora, stražarske kule, popločane staze koja vodi iz dvora, kroz dvostruka Skejska vrata,
pa sve dalje do bojnog polja u Troadi.
Pogledavši postrance svog muža, ona pomisli:
„On je genije. Rođeni genije. I jedan od svetskih heroja. Suprotstavio se naučnicima,
istoričarima, filozofima, od kojih nijedan nije verovao da j e Troja ikad postojala, i
dokazao im da su pogrešili.“ Sad će morati da priznaju, posle svih opipljivih i neoborivih
postojećih dokaza, da je od svih njih on bio najumniji i najsmeliji naučnik.
Nije bilo lako! Ona se razbolela u Parizu; svađali su se zbog njene čežnje za domom
i zbog pomoći koja je bila toliko potrebna njenoj porodici. Bila je zatim tu njegova narav,
njegovi naizmenični napadi tvrdičluka i darežljivosti. Bio je oportunista koji bi rekao bilo
šta samo da postigne svoj cilj. Bile su tu njene mladost i nezrelost. Bilo je trenutaka kada
je mislila da neće moći da ga voli i da brak neće potrajati.
Ali sve se završilo kad su bacili prvu lopatu zemlje i napunili prva kolica na Hisarliku.
Radili su rame uz rame po ledenim vetrovima, po suncu koje je palilo, po prašini koja je
gušila, s napadima malarije. Teškoće su samo povećale njihovu uzajamnu ljubav i
odanost.
Okrenula se svom mužu da vidi da li je previše tužan što odlazi. Odmah je zapazila
da Henri ne misli unazad, već unapred. Dugi put koji su prošli nije bio predmet njegovih
misli. Umesto toga, putovao je dužim putem, iz Atine na Peloponez: Olimpija... Tirint...
Mikena, gde će dalje iskopavati. Zavaljen na kožnom sedištu kočije, gledajući netremice
napred, na licu mu je bio izraz koji je govorio:
„Tek počinjemo.“

185
 balkandownload.org

KNJIGA ŠESTA

MOST OD DANA

1.

Spiros ih je čekao na doku u Pireju.

- Nije bilo nikakvih problema na carini. Sve su pustili a da nisu otvorili nijedan
sanduk. Smestio sam putni kovčeg u jedno skladište u vrtu u zadnjoj ulici prema Likabetu.
Evo ključa i priznanice vlasnika kuće, K. P. Papadopulosa, na sto sedamdeset drahmi.
Platio sam samo mesec dana unapred, jer nisam znao koliko dugo će vam biti potrebno.
Aleksandar je otišao u suprotnom pravcu i iznajmio skladište u Monastirakiju, iza jednog
starog turskog doma, okruženog zidom poput tvrđave.
Henri dobaci Sofiji odobravajući osmeh.
- U pravu si, vasilisa Sofija: kritska krv govori svojim jezikom. - On se okrenu
Spirosu. - Dobro si uradio. Vidim Janisa Maltezosa kako nam maše iz kočije. Kad
odvezemo Sofiju u Ulicu Muson, možeš da me odvedeš u Papadopulosovu kuću. Ne želimo
da budemo upadljivi, pa ćemo kočiju ostaviti nekoliko blokova dalje.
- Ionako bismo morali, brdo je previše strmo za konje. Tamo gore ima samo nekoliko
kuća.
Bilo je podne kad je Sofija stigla kući. Majka je bila tamo da je pozdravi, kao i Marigo
i Katingo. Ali Andromaha joj je poželela dobrodošlicu skočivši joj u naručje, vičući:
- Mama, mama je kod kuće!
Dete je bilo punačko i zdravo. Sofija poljubi majku, mrmljajući:
- Dobro utičeš na Andromahu.
Kad je pregledala kuću, Sofija je videla da je gospoda Viktorija dobra i za kuću.
- Majko, bolja si domaćica nego što ću ja ikada biti.
Majka je bila zadovoljna.
Henri se vratio s osmehom koji je ozario njegovo mršavo lice.
- Sve je netaknuto. Brava na tvom kovčegu nije pokvarena. Zlato izgleda mnogo lepše
nego kad smo ga sakrili u nabore tvojih haljina.
I služavka ih je srdačno pozdravila. Ona i gospođa Viktorija kuvale su ručak na
šporetu. Ali biće im potrebna dadilja. Gospođa Viktorija pronašla je jednu, takođe iz
porodice iz Kolona. Zvala se Kalipsa. Bila je jednostavna devojka od osamnaest godina i
lepo je postupala s Andromahom. Sofija ju je uzela u službu.
Njihov kućni momak radio je na drugom mestu, ali je trebalo da se vrati u svoju
staru sobu u polusuterenu.
Pre ručka Sofija povede Henrija u njihov vrt.
- Pogledala sam ga kroz prozor, ali nisam htela da siđem dok ne budemo zajedno.

186
 balkandownload.org

Bio je božanstven junski dan. Staza im je skoro zarasla u orlove nokte, jasmin i
bršljan. Limunovo drveće, koje su posadili u redu pored zida, već je procvetalo i pomaljalo
se sitno zeleno voće. Dud je bio prepun tamnozelenog lišća. Sofija uzviknu:
- Zar ovo nije divan prizor! Znam da to nije odgovarajuća reč, ali ne samo da vidim
i mirišem nego i osećam naš vrt.
Te večeri, pošto su kćerkicu smestili u krevet, obukli su udobne noćne košulje i seli
na prekrivenu verandu koja je gledala na Akropolj. Prijatno je bilo naći se opet u
mesečevoj senci Partenona. Henri je isplanirao njihove dane unapred.
- Pre svega, moramo da pazimo da niko ne sazna gde se nalazi naše blago. Niko osim
diplomatskog predstavnika Bokera u Carigradu ne zna da ga imamo; on nam je toliko
pomogao da sam mislio da ima pravo na to.
- Zar nećeš da ga doneseš ovamo? - upita ona.
- Samo po nekoliko komada, da ih fotografišemo za knjigu.
Svakih nekoliko dana Spiros bi nosio mali kovčeg do skladišta kod Likabeta, vraćao
zlatne predmete koji su fotografisani, i donosio novu hrpu prstenja ili narukvica u Ulicu
Muson. Drugih dana s Janisom Maltezosom dolazio bi u njegovoj kočiji u skladište
Monastiraki i donosio korpu terakote i drugih starina da se očiste, poprave i fotografišu.
Isti fotograf koji je mesecima radio da bi dobio jasne slike nalaza dobijenih na
iskopavanjima 1871. i 1872, dolazio je kad god bi ga pozvali i postavljao kameru u
Henrijevoj radnoj sobi. Nikome nije bilo dopušteno da uđe u sobu kad je zlato bilo u njoj,
ni ukućanima, ni posluzi. Ćutljivog Spirosa nije bilo potrebno opominjati da ne govori; i
fotograf je bio pouzdan.
- Podmitio sam ga - prizna Henri. - Ponudio sam mu priličnu nagradu ako nikad ni
reč ne izusti o zlatu.
Nastavili su da rade grozničavim tempom. Sofijin glavni posao bio je da naniže dve
ogrlice, jednu od jedanaest strukova, drugu od trinaest, osam hiljada sitnih zlatnih perli,
četiri hiljade u svaku ogrlicu. Henri je želeo da ima fotografije veličine stranice važnog
nakita za glavu sa stotinama strukova zlatnih listova, povezanih finim lančićima, kao i
ogrlica koje je Sofija nanizala. Njen sledeći zadatak bio je da na jednoj ploči složi dugačke
zlatne minđuše, svaku s pola tuceta strukova, onda manje minđuše i finije prstenje, ukrase
koji se nose na kožnim pojasevima, drške noževa, korice. Na vrh zbirke stavila je široku
zlatnu traku za glavu. Henri je postavio bakarni ključ za škrinju u vrh ploče.
Zatim je na jednu ploču postavila četrnaest lepo iskovanih zlatnih i srebrnih čaša,
boca, vaza. Henri je očistio bakarne bodeže i noževe, velike posude, mačeve i najzad
bakarni kotao i štit koji je prekrivao i zaštitio dragoceni metal tokom milenijuma. Kad su
svi zlatni predmeti pojedinačno fotografisani, Henri je odlučio da sve blago fotografiše na
jednoj jedinoj ploči, ne samo zlatne, već i srebrne nalaze, bakarni štit i kotao. Želeo je da
čitaocu prikaže zbirku sažetu na jednoj stranici. Barem na nekoliko sati morao je da ima
sve blago u svojoj kući.
- Kako bi to bilo najsigurnije? - upita on Sofiju.
- Na dan nekog verskog ili narodnog praznika, kad su sve vladine i poslovne
kancelarije zatvorene, a ljudi slave. Niko neće primetiti brodski putni kovčeg u kočiji.
Dan Svetog Petra i Pavla padao je u nedelju, 29. juna. Sve osim crkava i kafana
trebalo je da bude zatvoreno. Ulica Muson napuštena.
Fotograf je stigao odmah posle svanuća, dobro snabdeven filmom. Henri i Sofija su
smestili svojih osam hiljada zlatnih predmeta na četiri dugačke police u šupi u vrtu, gde
će biti dobro osvetljeni. Kotao i štit bili su postavljeni na pod, zlato čvrsto zbijeno. Trebalo

187
 balkandownload.org

je nekoliko sati pre nego što je fotograf bio zadovoljan dobivši dovoljno svetla da
fotografije budu oštre. Kad je to učinio, Henri reče:
- Sada bih želeo da napravite nekoliko fotografija kirije Šliman.
Sofija je imala crnu haljinu s visokim okovratnikom, njena sjajna tamna kosa bila je
pričvršćena visoko na glavi. Na levu stranu obraza stavila je mladež. Najpre je Henri uzeo
dijademu i pažljivo joj je stavio na glavu, tako da su joj dugi ukrasi padali do ramena.
Onda ju je zamolio da provuče zlatnu žicu kroz probušene uši i stavi zlatne minđuše od
šest strukova, koji su se završavali zlatnim idolima, dok je on pričvršćivao na visoki
okovratnik njene haljine dve dugačke zlatne minđuše. Rekao je fotografu da sve to izbliza
fotografiše, kako bi se nakit mogao videti do najmanjeg detalja. Fotograf je prebacio crno
platno preko kamere i preko glave, stegao sijalicu u desnoj ruci. Fotografisao je dok se
Sofija nije umorila, zbunila, zarumenela u licu.
- Ni Helena Trojanska nije bila lepša - uzviknu Henri, dok mu je lice blistalo od
ponosa.
- Niti se osećala neprijatnije. Možemo li sada da završimo?
- Vrlo dobro, pažljivo ćemo uzeti svaki komad. Sve ćemo vratiti u kovčeg. Onda
Spiros sve može da vrati u skladište. Sada je sve sigurno, zapisano za istoriju.
Pokazalo se da je to bila najpogrešnija tvrdnja u životu Henrija Šlimana.

Korpe s terakotama i ostalim nalazima donosili su jednu po jednu iz skladišta u

Monastirakiju. Dva mlada arheologa Emila Birnufa pomogli su da se restauriraju. Henri
i Sofija radili su na bakru, slonovoj kosti, kamenu, mermeru. Sofija je imala spretne prste
i stekla je sigurnost u rukovanju starim umetničkim predmetima. Onda je Henri uzeo u
službu sekretara da uradi dve kopije njegovih trojanskih dnevnika, jedan na nemačkom
da ga pošalje u Lajpcig, drugi za grčkog ambasadora u Berlinu, Aleksandra R. Rangabea,
koji je pristao da ga prevede na francuski. Njegov veći zadatak bio je da o svom trošku za
svaku knjigu umnoži više od dve stotine posebnih fotografija koje prikazuju važne nalaze.
- To je neverovatan zadatak - uzviknu Sofija. Njene tamne oči bile su raširene dok je
prodorno gledala svog muža, čija je sposobnost da je zaprepasti izgledala beskrajna. -
Nameravaš da štampaš dve stotine primeraka teksta i folija na nemačkom i isto toliko na
francuskom. To bi bilo oko osamdeset hiljada stranica fotografija!
Henri se nasmeja.
- Nešto manje, možda.
- Kako je moguće to učiniti?
- Uzeo sam jednog agenta, gospodina Hrisikopulosa, koji će raditi s fotografom. Ja
ću da proveravam fotografije redom kako ih budu izrađivali, da bismo mogli da odbacimo
one koje nisu dobre. Brokhaus u Lajpcigu će ih zalepiti.
Henri je bio jedan od onih ljudi koji vole da hodaju.
Skočivši sa stolice za pisaćim stolom, poče da hoda gore- dole ispred prozora koji su
bili okrenuti prema Atini. Promena raspoloženja ispoljila se u uzbuđenju koje je skoro
fizički izbijalo iz njega i savladalo ga. Odjednom čučnu pred nju, čvrsto je uze za ruke.
- Sofidion, želeo bih da ti kažem šta sam radio poslednjih nekoliko dana. Razgovarao
sam s nekoliko članova parlamenta. Ponudio sam jedan od naših velikih placeva i dve
stotine hiljade franaka, da se sagradi lep muzej i tamo čuva cela naša trojanska zbirka.
Sofija ga zagrli.
- Oh, moj ljubljeni Henri, tako se ponosim tobom.

188
 balkandownload.org

- No, postavio sam dva uslova: iako će muzej biti grčko vlasništvo, zbirka mora da
ostane do moje smrti u mojim rukama.
- Zašto? - upita ona. - Imaš li nameru da je seliš... u druge muzeje?
- Ne, ne, neću da zadržavam pravo da bilo šta selim. To je stvar ponosa. Zgrada će
se zvati Muzej Šliman. Ali svet mora da znati da zbirka pripada meni dok god sam živ.
Nije mogao da suzbije ogroman ponos zbog svojih dostignuća. Bila je to sila koja ga
je pokretala otkad živi životom zrelog čoveka. Bio je darežljiv prema svima oko sebe.
Izdržavao je svoju porodicu i preuzeo Sofijinu. Upravo je uverio Spirosa da će do kraja
života imati zaposlenje kod njega. Pošteno se ponašao prema ljudima koje bi zaposlio,
poštovao ih je i plaćao više nego što je morao. Ponekad je umeo da bude bezobziran, kao
onda kad je nagovorio jednog prijatelja u Njujorku da se lažno zakune da bi on, Henri
Šliman, mogao da dobije američko državljanstvo. Ili da kupi kuću i mali posao kao dokaz
da namerava da se za stalno nastani u Indijanopolisu, gde je podneo tužbu za razvod
braka. Njegova snaga kao ponekad i njegova moralna slabost bile su u tome što mu je
očajnički bilo potrebno ono što je želeo, kad je želeo; cilj je opravdavao sredstva...
Opravdavao je one padove u moralnu sramotu pod izgovorom da mora da postigne
određeni rezultat da bi poboljšao svet. Nije mogao ni da se seti užasnih nastupa besa, a
još manje je mogao da ih kontroliše ili shvati.
On se opet okrenu Sofiji.
- Za muzej i našu zbirku od grčke vlade zauzvrat tražim dozvolu za iskopavanje u
Olimpiji i Mikeni.
Newspaper of the Debates počeo je da štampa poslednje delove trojanskog
dnevnika. Ostale atinske novine donosile su članke o radu i izveštavale detaljno o
Henrijevoj nameri da grčkoj vladi preda nalaze iz Troje, a kasnije i sa njegovih iskopavanja
u Grčkoj, da se sve smesti u jedan muzej za koji nudi dve stotine hiljada franaka.
Nastale su žege. Posetili su pozorište u Faleronu da čuju Seviljskog berberina.
Umesto da kuvaju glavni obrok kod kuće, išli su u Atinski hotel, koji je bio popularan zbog
dobre hrane. Grad je bio u metežu, pun vojske koja se okupljala zbog političkih nemira
posle parlamentarnih izbora; urednik atinskog Vremena bio je zatvoren, jer je štampao
članak u kojem je kritikovao kralja.
Budući da je vrućina potrajala, svi koji su mogli preselili su se na selo ili otišli da žive
pored mora.
- Henri, možemo li da priuštimo sebi da kupimo kuću u Kifisiji?
- Još ne, Sofidion.
Po hladovini rane zore prošetali su do glavnog ulaza u Akropolj, penjući se širokim
mermernim stepeništem. Odmarali su se ispred Venecijanske kule, zvane takođe i
Francuska kula, koju su u XIV veku sagradili Mlečani, koji su tada vladali Grčkom. Kula
je pokrivala petsto kvadratnih metara bivših Propileja, monumentalnih natkrivenih vrata
na zapadnoj strani Akropolja, a bila je izgrađena od velikih mermernih ploča uzetih s
raznih spomenika i Odeona Heroda Atičkog. Bila j e dvadeset pet metara visoka, zidovi su
joj bili metar i po široki, i nije imala arhitektonsku vrednost. Mogla je da se vidi sa svakog
mesta u Atini.
Osim činjenice da je bila sagrađena rušenjem čisto grčkih zgrada, postala je simbol
zbijenog turskog sela koje je bilo smešteno na Akropolju. Grčko arheološko društvo
odavno se nadalo da će je srušiti i restaurisati Propileje.
Henri ju je gledao s novom pažnjom.
- Možda ćemo jednog dana moći da im pomognemo - razmišljao je.

189
 balkandownload.org

Početkom jula probudilo ih je zvonjenje zvona koje je odjekivalo celom Atinom,

oglašavajući smrt arhiepiskopa Teofilosa.
- Biće izbori za novog arhiepiskopa - reče Sofija.
- Da li ima izgleda da izaberu episkopa Vimposa? - upita Henri.
Pili su kafu u maloj trpezariji pored kuhinje. Sofija je imala široku ružičastu haljinu
koju je donela iz Pariza.
- To nije nemoguće. Zar to ne bi bilo divno?
Sutradan u pet sati prisustvovali su arhiepiskopovom pogrebu. Pokojnik je bio
odeven u svoju najsvečaniju odeću i sedeo je na prestolu, ruku podignutih u znak
blagoslova. Teoklet Vimpos stigao je u Atinu na izbore 11. jula. Mnogo se nagađalo o
njegovim mogućnostima da postane novi arhiepiskop. Njegovo obrazovanje činilo ga je
logičnim naslednikom.
Kad je došao da poseti Šlimanove, Sofija je primetila da se kod njega opet dogodila
neka promena. Kad je poslednji put dolazio, izgledao je prašnjav i neraspoložen, a njegovo
odelo, kao i oči i brada, izbledeli. Sada je nosio novu mantiju; glas mu je bio veseo.
- Najsrdačnije čestitam oboma za otkrivanje Prijamove Troje - uzviknu on. - Henri
je uvek govorio da će to uraditi.
U Sofijinim tamnim očima strujala je neka borba...
- Imaš li nešto da ispovediš, dete moje?
- Da. Nešto smo uradili, Henri i ja, što možda nije sasvim moralno.
Ispričala mu je o otkriću blaga i o tome kako su ga prokrijumčarili iz Turske uprkos
klauzuli u njihovom fermanu da polovinu svega što pronađu predaju Carigradskom
muzeju. Takođe je govorila o olakšavajućim okolnostima: u Turskoj je upravo trebalo da
donesu novi zakon.
- Tražiš li oproštaj od mene kao od episkopa svoje crkve? Ili tražiš od mene da kao
tvoj rođak odobrim tvoja dela?
Sofija pognu glavu.
- Oboje, čini mi se.
- Kao sveštenik, mogu za tebe da pronađem božji oproštaj. Ali, molim te, nemoj da
tražiš od mene da donesem moralnu presudu. Ako odobrim ono što ste uradili, to će
značiti da prihvatam nemoral. A ako to ne učinim, povrediću moju najmiliju mladu
rođaku. Predlažem da imaš poverenja u svog muža i da mu prepustiš svu odgovornost za
porodicu.
Sofija diže pogled, primetivši da episkop žmirka očima. Ona reče, tiho se smejući: -
Zvuči kao delfsko proročanstvo. - Malo zatim: - Priča se da te Univerzitet u Atini podržava
kao naslednika.
Njegove tamne oči, kao i njene, zasjaše od zadovoljstva.
- Još ne. Previše sam mlad. U pravoslavnoj crkvi starost donosi autoritet. Seda brada
pretpostavlja se crnoj. Kao što vidiš, ja sam u sredini, moja crna brada samo je prošarana
sedima. - On se malo osmehnu.
- Ambicija sveštenika da ga unaprede smatra se grehom... iako sam nekoliko puta
na to pomišljao.
Izabran je krfski arhiepiskop, Antonije Hariates. Kad je episkop Vimpos došao u
Ulicu Muson da se oprosti, on reče:
- Mislim da izbor nije bio zakonit. Bio je održan bez kvoruma Svetog sinoda; a ni
Ministarstvo crkvenih poslova nije bilo obavešteno. Vratiću se za sledeće izbore, ako su
moje teorije ispravne. Možda će do tada sivilo u mojoj kosi pobeleti.

190
 balkandownload.org

Episkop Vimpos čitao je ne samo teološke knjige nego i grčke zakone koji su se
odnosili na crkvu. Njegovo mišljenje pokazalo se ispravnim. Ministarstvo za crkvene
poslove poništilo je izbor arhiepiskopa i proglasilo ga nevažećim.
Njihove teškoće počele su s jednim pismom od Janakisa. Sumnje koje su ih
okruživale za poslednje dve nedelje u Troji naglo su provalile.

Vrlo poštovani gospodine H. Šliman!

Moram da dođem u Atinu i ostanem nekoliko dana i izvučem se iz
problema i muka koje mi zadaje vlada. Već su me drugi put odveli u Dardanele
sa zaptie (policijom). Ljudi misle da sam nekoga ubio, a moja majka i Poliksena
su u suzama, i moje sestre. Ispitivali su me. „Ja ne znam ništa“, odgovorio sam.
Tako molim vašeg prijatelja, gospodina Dokosa, ako nam bude potrebno,
možda nam on može pomoći.
Vaš sluga, Janakis

- Jadni Janakis - uzviknu Sofija.

- Da li žele da ga uplaše? - uzviknu Henri. - Možda misle da će od njega izvući neka
obaveštenja. Vidiš kako je bilo mudro što smo ga poslali kući u subotu i nedelju.
Ma koliko da je Sofiju zgranuo napad na Janakisa, još više je zaprepastio Henrijev
sledeći potez. Napisao je dugačak članak za Augsburger algemajne cajtung i ispričao
priču o svojim otkrićima tokom poslednjeg meseca u Troji, uključujući detaljan opis i
grafički prikaz celog Prijamovog blaga.
- Henri, zašto izlažeš sebe na taj način? Niko ne zna za to blago osim Bokera u
Carigradu. Kad se taj članak jednom pojavi, Turci će tačno znati šta smo prokrijumčarili.
Henri je taj istup primio mirno i potapšao njenu ispruženu ruku.
- U svakom slučaju, svi će doznati za šest meseci, kad izađe knjiga. Već sam napisao
uvod za knjigu i tačno opisao kako smo pronašli blago. Publika će videti fotografije svih
veličanstvenih zlatnih predmeta.
- Knjiga je nešto sasvim drugo od novina, Henri. Brokhaus u Lajpcigu i Mezonev e
si. u Parizu ugledne su izdavačke kuće...
- Augsburger algemajne cajtung - prekide on - takođe je ugledan časopis koji
štampa naučni materijal.
- Zar tvoj članak neće poslužiti turskoj vladi da povrati blago? Zar neće tvoj karakter
biti izložen napadu jer si prekršio sporazum? Zašto tako žuriš? Kad tvoja knjiga bude
odštampana, tvoj atinski muzej biće prihvaćen; imaćeš za sobom grčku vladu.
- Sofidion, gorim od želje da obavestim javnost, kako više niko ne bi mogao da
osporava verodostojnost naše Troje. Međutim, neću dopustiti turskoj vladi da dozna za
zlato iz tog članka. Pisaću doktoru Filipu Detjeu, direktoru Carigradskog muzeja, i iskreno
ću mu priznati da smo odneli zlato jer su se spremali da ponište dozvolu koju sam imao
proglašenjem novog zakona koji predviđa i zaplenu. Predložiću tromesečno zajedničko
iskopavanje da završimo naše kopanje u Troji. Platiću sve troškove; sve što budemo našli
ići će u Carigrad. Svi se slažu da je njihov muzej obična straćara, u kojoj nemaju mnogo
toga da pokažu. Ponudiću im četrdeset hiljada franaka za modernizaciju zgrade i izložiću
sve ono što smo im već dali, kao i sve ono što ćemo tek da otkrijemo. To će ih umiriti.

191
 balkandownload.org

Shvatila je da bi uzalud pokušavala da ga zaustavi. On je smislio svoj ratni plan i bio

je zadovoljan što će uspeti. Ona pomisli: „Kad prestane iskopavanje, više nisam njegov
drug. Tada sam njegova žena, a kao žena nemam pravo da se mešam niti da se ne slažem.
I tako ću kao dobra žena učiniti ono što sve dobre Grkinje rade - popustiću i pristaću.“
Nedelje koji su usledile posle štampanja članka u Augsburger algemajne cajtungu
26. jula bile su grozne.
Turski ambasador u Berlinu poslao je telegrafski njegov sadržaj ministru za javno
obrazovanje u Carigradu, a ovaj je smesta telegrafisao turskom ambasadoru u Atini, Esad-
begu. Turski ambasador uložio je protest Kalifronasu, grčkom ministru za javno
obrazovanje. Grčka vlada nije želela nikakve neprilike s Turcima; tu je nedavno sultan bio
odlikovan ordenom Velikog krsta, čime su postignuti prijateljski odnosi između dve
zemlje. Sada bi ta dobra volja mogla biti uzdrmana. Da ne bi došlo do pregrevanja
situacije, Henrija su u jednim lokalnim novinama optužili da je dao da se svi zlatni
predmeti naprave u Atini!
Kalifronas je odmah preuzeo akciju protiv Henrija Šlimana. Najpre je odbio
Henrijevu ponudu za gradnju muzeja u Atini u kom bi postavio trojansku zbirku. Onda
mu je uskratio dozvolu za iskopavanje u Olimpiji, a umesto njemu dozvolu je dao Pruskom
arheološkom društvu, koje ju je takođe tražilo.
Šlimanovi su postali najnepopularniji ljudi u Atini. Ne za porodicu, naravno; prvi
zakon života u Grčkoj jeste odanost krvnoj vezi. Ali odjednom im se učinilo kao da su
izolovani zbog neke zarazne bolesti. Njihovi prijatelji na univerzitetu nisu ih potpuno
napustili. Ostali su uz njih, mirno čekajući da se ta stvar reši, iako su smatrali da nije
prikladno da posećuju kuću u Ulici Muson.
Ne obazirući se na činjenicu da ga je Sofija opomenula da nije razumno da štampa
novinski članak, pratio ju je iz sobe u sobu da iskali svoj bes.
- Oni jednostavno ne mogu tako sa mnom da postupaju! Laskam sebi da sam
otkrićem Troje stekao pravo na zahvalnost celog civilizovanog sveta. Posebno grčkog
naroda!
Pokušavajući da se na neki način oslobodi pritiska, Henri je poslao pismo
američkom diplomatskom predstavniku Bokeru, priloživši pomirljivo pismo za Safet-
pašu, ministra javnog obrazovanja u Carigradu, s istim predlogom koji je učinio Detjeu:
da plati sve troškove za zajedničko iskopavanje Troje u toku tri meseca, da turska vlada
zadrži sve antičke nalaze, da rekonstruiše njihov muzej. Ministar nije odgovorio; umesto
toga Henri je primio službeno pismo od Bokera:

Teškoća vašeg slučaja s gledišta otomanskih vlasti nije toliko u tome što ste
prekršili zakon, već što ste prekršili pisani ugovor, koji ste dobrovoljno
potpisali, da ćete sve predmete koje budete pronašli deliti sa Carigradskim
muzejem. Iako je zbog nauke možda dobro što ste celo „Prijamovo blago“ mogli
da odnesete iz Turske, ipak će posledice po buduća istraživanja, plašim se, biti
vrlo štetne, jer će povećati ljubomoru vlade do tog nivoa da će odbijati
strancima sve dozvole za iskopavanja.

192
 balkandownload.org

2.

Gušila ih je vrućina avgustovskih popodneva. Odlazili su kočijom do Falerona, na

nekoliko sati, da se rashlade u moru. Njihova kuća, kao i mnoge druge, nije imala vode,
jer se glavni deo trošio za polivanje ulica. Tokom jutra Henri se zatvarao u radnu sobu i
pisao poslovna pisma, pokušavajući da se odvoji od svojih problema. Toliko je bio zauzet
da je zaboravio da čestita svojoj ženi četvrtu godišnjicu braka ili joj donese neki poklon.
Odlazili su u grad što su ređe mogli. „Mislim da je najbolje da se sakrijemo u neku
pećinu dok ne prođe oluja“, predloži Henri. Osim toga, ulice su bile raskopane, a u kanale
su postavljali cevi za plin. Henri se prvi prijavio, kupio zidne priključke za plinske lampe
u gasnoj kompaniji i dao da ih namontiraju u sobama u prizemlju i na spratu. Radnicima
je trebalo nedelju dana za radove u podovima i zidovima, ali kad je Henri odvrnuo
priključak i pripalio šibicom plin, bili su oduševljeni kad su sobe blesnule svetlošću.
Ako je Henriju uspelo da se odvoji od problema, dani i nedelje koji su prolazili bili
su neprijatni za Sofiju. Daleko od Troje i uzbuđenja otkrića, sada je osećala breme krivice.
Bila je kriva koliko i Henri. Pomogla je da se zlato prenese u njihovu kuću u Troji, pomogla
je da ga sakriju u putni kovčeg, čuvala dok kovčeg nisu preneli u zaliv Bešika i ukrcali na
Omoniju. Ako Henri nije potpuno prihvatio njen savet kao partner, odao joj je dovoljno
priznanja za nalaze; priključio je članku za Augsburger algemajne cajting, koji je
odštampan širom cele Evrope, potpuni izveštaj o njenom radu. Pročula se vest da će ih
Otomanska imperija tužiti grčkim sudovima. Tek je u oktobru skupila dovoljno hrabrosti
da predloži Henriju da preda polovinu zlata.
- Zašto?
- Da okončamo svoju bedu.
- Ne osećam se bedno.
- Ja se osećam. Dala bih im polovinu zlata da mi savest bude čista.
- Detje mi piše da sve vratim. Obećava da će ga smestiti u preuređeni muzej.
- Da li si im ponudio polovinu?
- Nisam.
- Zašto nisi?
- Zato što je njihov novi zakon stupio na snagu. Kad bih im jednom pokazao blago,
oni bi mi uzeli sve.
Za vreme božićnih praznika, kao Henrijev gost, stigao je u Atinu poznati čuvar grčkih
i rimskih antikviteta Britanskog muzeja, Čarls T. Njuton. Dopisivali su se nekoliko godina.
Razlog njegove posete bio je ispitivanje trojanskih nalaza. Oduševio se lepotom i
istorijskom vrednošću preistorijskih terakota, slonovače, kamenih idola, oruđa, za koje je
izjavio da potiču direktno od Homera. Trećega dana on ljubazno zapita:
- Da li bih mogao da vidim zlatno blago? Možete imati poverenja u moju diskreciju.
Henri je lupao glavu oko toga. Očajnički je želeo da Njuton vidi predmete, ali je to
bilo i opasno. Nije mogao da odvede Njutona u skladište u Likabetu; dvojica očiglednih
stranaca u tom delu grada izazvala bi sumnju. Najzad je poslao Spirosa u skladište na
Božić, kad je cela Atina bila u crkvi, i rekao mu da donese dve dijademe, dve ogrlice od
četiri hiljade perli na svakoj, i nekoliko primeraka minđuša i narukvica.
Kad je Henri otvorio kovčeg u njihovoj dnevnoj sobi, dok su sva vrata i prozori bili
zatvoreni, Njuton iskolači oči.

193
 balkandownload.org

- Časti mi - uzviknu on - izvanredni su. Zapanjuje količina. Smem li da ih uzmem u

ruke?
Pošto ih je prostudirao, Njuton reče:
- Ovo je jedan od najvažnijih arheoloških nalaza svih vremena. Ali, dragi moji
prijatelji, zar treba da leže u kovčegu skriveni? Zar ne bi trebalo da stoje u nekom muzeju,
gde bi ceo svet mogao da ih vidi?
Henri se osmehnu.
- Mislite na Britanski muzej?
- Vaša zbirka bi se pridružila najboljima.
- To je tačno, gospodine Njutone - odgovori blago Sofija. - Ali zbirka je već obećana
Atini.
- Oh, nisam mislio da nam je poklonite. Za to je previše dragocena.
- Predlažete li prodaju? - zapita Henri.
- Da. Po ceni koju biste vi smatrali poštenom i pravednom. Trebalo bi mi prilično
vremena da nabavim veliki iznos novca...
- Dragi moj gospodine Njutone - reče ozbiljno Sofija, stisnutih usana - mi ne
nameravamo da prodamo svoju zbirku. Poklonićemo je Grčkoj čim se reše naši problemi
s Turskom.
Njuton pogleda Henrija ispitivačkim očima. Ovaj je trenutak oklevao.
- Moja žena je u pravu. Nećemo je prodati. Ali hvala vam na ponudi.
Malo posle odlaska Čarlsa Njutona u London pojavio se jedan neobičan članak u
Levant heraldu. Nasif- paša pretražio je kuće Henrijevih bivših radnika u Kalifaltiju i
Jenišehru. Našao je „dragoceno blago od ogrlica, narukvica i minđuša, kao i komade
kompaktnog zlata“. Zaplenio je radnicima sve nalaze koje su ukrali, a krivce poslao u
zatvor.
Šlimanovi su se pogledali u čudu; Henri je bio rascepljen između besa što su ga
radnici prevarili i sreće zbog dokaza da je u Troji zakopano toliko zlata da više ne mogu
da ga optužuju da je blago lažirao u Atini. Sofija uzviknu:
- Henri, Carigradski muzej sada ima svoje zlato iz Troje! Četiri oke zlata iznosi oko
pet kilograma. To je dovoljno zlata za njihov muzej. Trebalo bi da su sada zadovoljni.
- U to nikad ne možeš da budeš sigurna, srce moje. To će samo poslužiti da im
podstakne apetite!
Sofija zagladi kosu, uredno je namestivši iza ušiju.
- Zašto ne zahtevamo polovinu njihovog zlata koja nam s pravom pripada prema
fermanu?
Henri naglo podiže glavu s članka koji je ponovo čitao.
Ona se zamišljeno osmehivala.
- Tako bi mogla da se stvori nemoguća situacija.
Dvadeset prvog januara 1874. godine Sveti sinod se ponovo sastao da bira atinskog
arhiepiskopa. Episkop Vimpos je došao iz Tripolija. Na dan njegovog dolaska, posle
podne, grupa od pedesetak ljudi, uglavnom studenata sa univerziteta, okupila se pred
dvoranom za sastanke, vičući:
- Teo Vimpos za arhiepiskopa! Teo Vimpos za arhiepiskopa!
Poslali su osmoricu policajaca da razbiju demonstracije. Vest se proširila po čitavoj
Atini! Građani nisu pamtili da se nešto slično dogodilo. Sinod se posvađao. Niko nije bio
izabran.

194
 balkandownload.org

Sutradan, pošto je parlament ponovo sazvan, u kraljevskoj palati održan je ples.

Šlimanovi nisu pozvani.
Trojanske starine objavljene su krajem januara 1874. godine. Bila je to lepa, velika
knjiga. Goreći od nestrpljenja, Henri je provodio vreme pridobijajući prijatelje za knjigu.
Odneo je celu zbirku fotografija i prvi otisak profesoru Kastorisu u arheološkom odeljenju
Univerziteta u Atini. Jeftimije Kastoris imao je pedeset devet godina, studirao je istoriju i
arheologiju. Postao je redovni profesor na univerzitetu 1858, i nagovorio je 1850. ministra
za javno obrazovanje da obnovi Arheološko društvo, čiji je još bio član. Kastoris je bio
toliko oduševljen onim što je video, da je molio za dozvolu da prouči nalaze. Henri ga je
pozvao na nedeljni ručak. Kastoris je proveo sate pokušavajući da odredi vreme kad su
nastali umetnički predmeti.
- Čini mi se da neću videti zlato dok se sva buka ne slegne?
- Čim bude moguće - obeća Henri.
Engleski premijer Gledston napisao je Studije o Homeru i Homerovom dobu
nekoliko godina ranije i postao autoritet na tom polju. Henri mu je poslao jedan primerak
dela Itaka, Peloponez i Troja, kao i članak iz Augsburger algemajne cajtunga. Gledston
je čvrsto verovao da su Trojanci govorili grčki, s čime se Henri slagao. Primio je ljubazan
i srdačan odgovor:

Činjenice koje ste utvrdili imaju veliko značenje za najstariju istoriju, pa mogu
u njima i sebično da uživam, kad pomislim na njihov odnos prema mojim
tumačenjima Homerovog teksta.

Suprotnost ovome bio je jedan članak u uticajnom britanskom listu Akademi

oksfordskog naučnika Maksa Milera, zasnovan na Henrijevom izveštaju u Augsburger
algemajne cajtungu. Glavni deo Milerovog vrlo uglađenog napada bilo je pobijanje
Henrijeve tvrdnje da hiljade pronađenih idola s glavama sove predstavljaju grčku boginju
Atinu. Miler je smatrao da ne postoji dovoljno dokaza koji bi potvrdili tu teoriju. Takođe,
pisao je da Henri Šliman nije mogao da pronađe Prijamovo blago u Troji, jer su ga Ahajci
pokupili kao ratni plen i odneli.
Prijem Trojanskih starina, uskoro se pokazalo, prošao je na isti način. Emil Birnuf
napisao je odličan članak za Revue des Deux Mondes, Francuska akademija priznala je
Henrijeva otkrića. Nemački naučnici bili su „ubilački“, kako je Henri opisao. Bio je
optužen da je počinio neoprostive grehe protiv arheologije rušeći zidove, zgrade,
hramove... da je postavio nesmotrene pretpostavke i zastupao apsurdne teorije u jednom
poglavlju, da bi ih se u sledećem odrekao... da je zbrkan, nepostojan... štaviše, da je
varalica: svi zlatni predmeti koje je prikazao u svojoj knjizi kupljeni su na vašarima u
Carigradu i drugim gradovima na Bliskom istoku!
Sofija nije promakla njihovoj okrutnosti. Dvojica mladih Nemaca u Rimu ismejali
su je spominjući „grohotan smeh“ pošto su pročitali Henrijev izveštaj o tome kako je
„zahvalio proviđenju što je nagradio njegov trud i svojoj ženi što je spasla blago u svome
salu“. Jedan dvadesetogodišnjak prisustvovao je jednom soirèeu u ženskoj odeći, ogrnut
velikim crvenim šalom. Kada je bio predstavljen kao „madam Šliman“, mladić je raširio
šal i ispustio hrpu starih kuhinjskih lonaca pred noge skupa. Lakrdija je izazvala
urnebesan uspeh.

195
 balkandownload.org

Henri ju je tešio.
- To je čista zavist, koja im usta prekriva suvim grozničavim mehurićima. - Ali on
nije bio čovek koji pogrde prima ćuteći, osim za vreme beskrajnih sati koje je provodio za
pisaćim stolom pišući članke za svaki od onih listova i učenih časopisa u kojima su ga
napadali zbog „imaginarnih nagađanja“, „skokova u stratosferu pretpostavki“. U svakom
glavnom gradu Evrope i Engleske imao je saradnike koji su mu slali članke o njegovoj
knjizi, dobre i rđave, kako bi sam mogao da odgovori na njih, i opiše vlastitu sliku i sliku
Troje koju je poznavao i voleo.
„Neumoran“, pomisli Sofija dok ga je gledala kako radi dvadeset sati dnevno, koliko
je radio i u Troji.
A u stvari, zar nije ona i dalje radila pored njega, samo sad u najprimitivnijim
uslovima akademske svađe? Trpeći jaku hladnoću, ledene severne vetrove, nalete žestoke
vrućine, smrtonosnih škorpiona... dok Henrijeva otkrića ne budu prihvaćena zbog
vrednosti koju imaju, i dok s njim ne budu prestali da postupaju kao s varalicom koji
pokušava da selo iz kamenog doba na ušću Dardanela nametne kao Homerovu apokrifnu
Troju, i dok ne počnu da ga tretiraju kao uglednog naučnika i arheologa, stvarnog oca
moderne arheologije!

Turski ambasador Esad- beg uzeo je tri grčka advokata da sastave odgovarajuće spise u
ime Carigradskog muzeja. Advokati su tražili sudski nalog za zaplenu Šlimanove kuće i
nameštaja, kao garanciju za presudu koja bi bila doneta u korist muzeja. Henri je
angažovao dva veoma ugledna atinska advokata, Lukasa Halkokondilesa i Leonidu
Delejorgosa, da ga brane.
Na Sretenje vratili su se iz crkve i videli da im je nameštaj premeštan, a fioke na
komodama delimično otvorene.
- Neko je pretresao našu kuću! - uzviknu Henri očajnički. - Nadzirali su nas, nadajući
se da će dočekati vreme kad svi odemo iz kuće!
- Henri, ima li neko zakonsko pravo da to učini?
- Svakako da nema. To je prestup. Prijaviću to ministru pravde i šefu policije.
Pronaći ćemo ko su bili „oni“!
Iako uljezi nisu našli zlato, Henri nije mogao da ih pronađe. Šef policije je odbacio
pomisao da bi iko od njegovih ljudi upao u privatnu kuću. Ministar pravde je rekao da nije
izdata naredba za pretres, jer niko u grčkoj vladi ne bi došao na takvu ideju. Advokati
ambasadora Esad- bega kategorički su odbacili optužbe da su Turci na bilo koji način
kršili međunarodno pravo.
- Tražiću od carine u Pireju dozvolu da sve svoje starine iznesem iz Grčke - reče
ozbiljno Henri.
Činilo joj se kao da ju je ošamario.
- Obećao si da će sve ostati ovde i da ćeš to predati grčkoj vladi.
- Neću ništa da prenosim. Samo tražim službeno pravo da to učinim u slučaju da
Turci na sudu dobiju pravo da ih zaplene.
Trajalo je nekoliko dana, ali su iz Atine carinske službenike obavestili da mu ne
prave nikakve prepreke. Henri je imao službena dokumenta.
U Turskoj je Janakis opet bio optužen i odveden u zatvor kao izdajica svoje zemlje.
Vladin stražar Amin efendija bio je otpušten, a zapretili su mu i kaznom. Henri je napisao
oštro pismo turskom ministru za javno obrazovanje, tvrdeći da „nikad niko nije

196
 balkandownload.org

neumornije pazio na moje iskopavanje“. Amin efendija nije vraćen u državnu službu, ali
ga nisu uhapsili niti su mu sudili zbog „ozbiljnog zanemarivanja dužnosti“.
Henri je postao nervozan. Imao je osećaj da je i sam postao zatvorenik. Sofija je
naučila da čita te znakove; kad više nije mogao da vlada situacijom, krenuo je na
putovanje. Pitala se kuda će sada da krene: u London, Berlin, Pariz? Iznenadio ju je
rekavši:
- Mislio sam da otputujemo do Mikene! U ponedeljak izjutra u šest sati plovi brod iz
Pireja za Nafplion.
Posmatrala je njegovo lice. Poslednjih meseci je smršao i izgledao je slabo, s upalim
obrazima. No njegova fizička snaga nije se umanjila.
- Želeo bih da pregledam zemljište i pokažem ti ga. Podneo sam molbu da tamo
iskopavamo.
- Zar nas nisu odbili?
- Zapravo, nisu. Uzeli su nam Olimpiju i dali je Prusima. Mikena je prepuštena
zaboravu. Pre dva dana Kalifronas, iz Ministarstva javnog obrazovanja, otišao je u
penziju; napunio je šezdeset devet godina. To je možda uklonilo jednu prepreku. Predaću
molbu danas posle podne novom ministru.
Kad se vratio, Sofija ga zapita kako je prošao.
Kalifronasovo mesto zauzeo je Janis Valasopulos. Henri ga nije poznavao.
- Registrovao je moju molbu, ništa više. Pitao sam ga da li bismo mogli da odemo
dole na nekoliko dana da pregledamo mesto i donesemo neke zaključke... Rekao je da su
posetioci dobrodošli, ali da ne mogu da iskopavaju. - On slegnu ramenima. - Kraj oko
zaliva Argosa je lep. Svideće ti se.
Sledećeg ponedeljka pošli su parobrodom iz Pireja. Imali su malo prtljaga osim
Pausanijinog Opisa Helade i Eshilovog Oresta. Sofiji se činilo da se Henriju žuri.
- Postoji li neki razlog? Prete li Turci da će ti uručiti poziv na ročište?
- Još ne. - On se neuverljivo nasmeja. - Želim naprosto da krenem pre nego što novi
ministar odbije da mi da dozvolu. To će mi omogućiti više prostora za delovanje.
Bila je sredina februara i Sofija se bojala najgoreg na moru, pa je to i doživela. Onda
se more umirilo, i ona se oporavila. Uživala je u ostrvima Hidra i Speces kad se njihov
brod dovoljno približio da su mogli da vide male zaštićene luke i planine koje su se dizale
odmah iza njih, čvrste kao kameni zid. Sada je brod skrenuo u zaliv Argos, ploveći severno
prema Nafplionu, lepom kao dragulj s njegovom malom tvrđavom na ostrvu, odmah
pored obale.
Nafplion je bilo omiljeno letovalište Atinjana. „Olimp“ je bio udoban hotel čije su
sobe gledale na more, a u trpezariji su kao specijalitet nudili riblji plaki: brancin, iverak,
ili bakalar uhvaćeni u zoru i ispečeni u komadima. Noć je bila hladna. Tražili su još
pokrivača i još jednu svetiljku. Sofijina ikona pored kreveta odmah je pretvorila tuđu sobu
u dom. Henri joj je čitao o Mikeni iz knjiga koje je godinama kupovao u Londonu.
Objasnio joj je kako je neobično to što od vremena kad je Pausanija napisao svoj Opis
Helade, u II veku nove ere, u kojem je mnogo govorio o Mikeni, do četiri knjige koje su
napisane između 1810. i 1834. godine, o Mikeni skoro da ništa nije štampano. Za sve to
vreme četvorica Engleza, sva četvorica putnici peripatetici, došli su u Argos, opisali i
nacrtali neosvojivu tvrđavu u Mikeni i sestrinsku tvrđavu u Tirintu. Od tada, za proteklih
četrdeset godina, niko se nije potrudio da napiše bilo šta o nekadašnjem glavnom gradu i
moćnoj mikenskoj civilizaciji.

197
 balkandownload.org

- Naš dnevnik će predstavljati temeljnu knjigu, kad dobijemo dozvolu i počnemo da

iskopavamo. Slušaj šta piše Dodvel u Putovanju kroz Grčku, štampanom 1819. godine.
„Ne postoji mesto u Grčkoj gde bi se mogao sprovesti potpuni i široki plan iskopavanja s
verovatnijim prednostima, ili gde bi se ostaci od veće važnosti i veće starine mogli izneti
na svetlost...“
Za sebe promrmlja:
- Kao da je govorio meni. Trebalo mi je dvadeset i pet godina da dobijem poruku.
- Nadam se da će i novi ministar primiti poruku - odgovori Sofija pospano.

3.

Henri je naručio kočiju za šest sati sutradan izjutra, odmah po izlasku sunca. Već je bio
na kupanju u zalivu. Prvi deo njihove lagane vožnje u Mikenu vodio ih je kroz zeleni
predeo, premda močvaran od zimskih kiša. Taj plodni deo doline imao je najbolju ispašu
koja se mogla naći u Grčkoj, tako da je Homer u Ilijadi morao da peva pohvale Argosu u
kojem se gaje konji. Kilometar- dva izvan Nafpliona prošli su pored kiklopskih zidova
moćnog Tirinta, smeštenog na strateškom uzvišenju, kako bi gospodario zalivom Agros i
odbio bilo kakav pokušaj napada s mora. Tirintom je upravljao Diomed, koji je imao
značajnu ulogu u opsadi Troje dok nije bio ranjen u borbi. Blizina takve dve strašne
savremene tvrđave čudila je stare kao i moderne istoričare, dok nisu došli do zaključka da
je Tirint bio saveznik Mikene, manje naseobine i tvrđave koja je vernost dugovala
Agamemnonu.
Sofija se glasno pitala, dok su konji koračali pored neverovatno golemih blokova
kamenja od kog je sagrađen spoljni zid, kako su ljudi slagali to kamenje bez modernih
dizalica ili kranova.
- Na isti način kao što su Egipćani gradili piramide. Ni na to ne znam odgovor.
Gledajući unazad na brežuljak prekriven zemljom i šutom, jako sličan onome na
Hisarliku, Sofija upita:
- Da li je neko pokušavao da iskopava Tirint?
- Samo naš francuski prevodilac, grčki ambasador u Berlinu. Kopao je jedan dan i
prestao. I ja nameravam tu da kopam... ali to je sasvim na kraju mog spiska.
Dovezli su se u bogati Argos, glavni grad i glavno tržište tog kraja. Predstavili su se
gradonačelniku, koji ih je primio s uobičajenom ljubaznošću.
- Jednostavno želimo da zabeležimo podatke dok putujemo u Mikenu, oko nedelju
dana.
- Ne nameravate da iskopavate, gospodine Šlimane?
- Ne, došao sam ovamo da izmerim dubinu, kako bih saznao koliki je nanos otpadaka
na pojedinim mestima.
- Ako se budete zadržali na merenju dubine, mislim da neće biti prepreka, naročito
pošto ste me obavestili o svojim namerama.
Krenuli su u severni deo doline Argosa. Okolina se naglo menjala, jer je ovde zemlja
bila suva i neplodna; u pozadini se dizao lanac kamenitih planina prema oblacima,
sprečavajući da dođu kiše. Drugačije je bilo u znatno višem predelu, kuda ih je polagano
vozila njihova kočija stenovitom padinom, skrenuvši s glavnog puta; jer svuda oko jata
kuća u Harvatiju, maloj zajednici u podnožju Mikene, bila su zelena polja, voćnjaci,

198
 balkandownload.org

vinogradi ovog plodnog kraja. Njenih osam kuća bilo je šćućureno poput komšija koji
čavrljaju preko ograde svojih dvorišta.
Kočijaš se zaustavio ispred najlepše kuće, jednospratnice s kosim krovom od
škriljca, s dva velika prozora na donjem spratu i neizostavnim francuskim vratima i
balkonom s gvozdenom ogradom. Sa svake strane kuće raslo je po jedno drvo bibera, na
desnoj strani muško, a na levoj žensko. Iza kuće videli su baru s guskama, ćurkama i
pilićima i golubarnik.
Henri zakuca na prednja vrata, a kad su ga uveli, ostao je samo nekoliko minuta.
Izašao je sa širokim osmehom na licu.
- Naš dobar glas stigao je pre nas. Poznata su im naša iskopavanja u Troji i milo im
je što ćemo ovde da odsednemo. Spremaju nam dve sobe; bićemo sami na spratu.
Porodica se zove Dasis.
Bilo im je udobno kao da je kuća hotel. Ne samo da su im sobe bile pune sunca i
vazduha zbog velikih prozora nego su stekli i prijatelje, duhovite i gostoljubive, u porodici
sa četiri naraštaja. Dasisi su od pradedova nasledili kuću, pašnjake i zemlju na kojoj su
gajili grožđe, smokve, bademe, narandže, a u povrtnjaku dinje, paradajz, mahunarke, luk,
zelenu salatu. Takođe su uzgajali ovce, imali su stado koza, odabrane konje, magarce,
pse...
Sofija i Henri su najpre bili predstavljeni dedi i baki Dasis. Roditelji Demetrije i Jana
Dasis vodili su kuću i imanje. Bili su četrdesetih godina. Imali su šestoro dece s
Homerovim imenima: Ajant, Diomed, Agamemnon. Dve kćerke su već imale svoju decu.
U Harvatiju malo sinova odlazi od kuće; oni dovode žene u porodični dom i tamo podižu
svoju decu, a svaki naraštaj preuzima posao kad roditelji ostare.
Gore su doneli bokale tople vode, pa su Sofija i Henri mogli da operu ruke i lice.
Sofija je pregledala sobe; veliki krevet bio je napravljen od čempresovog drveta, dušek
napunjen ovčjom i kozjom vunom. U drugoj sobi bila su dva uska kreveta, stolice i sto za
koje je Henri rekao da će biti dovoljni za njihove knjige i dnevnik.
Kuhinja je bila zajednička porodična prostorija, jedino mesto za sastajanje, osim
spoljnog trema. Sve žene u porodici učestvovale su u pripremanju hrane, iako je bilo jasno
da kućom upravlja Jana. Sofija se tu osećala kao kod kuće; sve je podsećalo na njeno
detinjstvo, kada je gospođa Viktorija svoje tri kćerke učila da kuvaju u kuhinji njihovog
stana iznad prodavnice tekstila na Trgu Romvis. Jana je pozvala Sofiju da im se pridruži;
jedna od kćeri privezala joj je kecelju preko široke vunene haljine. Nemajući kud,
nasmejala se i počela da pomaže da se pripremi punjeni paradajz, laderes. Sve žene su
nosile bele košulje ispod haljina bez rukava, koje su bile dugačke do članaka i izrađene od
domaćeg platna.
Muškarci su sedeli okolo na grubim stolicama od španske trske naslonjenim uza zid,
pušili i čavrljali. Demetrije upita:
- Doktore Šlimane, hoćete li da iskopavate u Mikeni kao u Troji?
- Nemam dozvolu od vlade.
Čovek prezrivo diže ruke, a izraz lica mu je govorio: „Vlada! Zašto se s njom
gnjaviti?“
- Moram da sarađujem. Sve što sam našao obećao sam da ću predati Grčkoj.
- Kad dobijete tu... dozvolu... šta se nadate da ćete pronaći?
- Agamemnonov dvor.
- Slažem se. Tamo je. Negde na vrhu brda.
- Takođe i kraljevske grobnice.

199
 balkandownload.org

Demetrije se tako zaprepasti da mu se stolica skoro izmaknu.

- Čije?
- Onih ljudi koji su se vratili s pljačkanja Troje, onih koje su ubili Klitemnestra i
Egist: Agamemnona, njegovog vozača kola Eurimedona, Kasandru, njene blizance...
- Svi su ih tražili - uzviknu Demetrije - čak i poslednji turski upravnik Peloponeza
Veli- paša, koji je upao u grobnicu pored Lavljih vrata pred kraj turske okupacije. Ljudi ih
traže stotinama godina, čak je i moj pradeda tražio! Agamemnonov grob i ostali grobovi
trebalo bi da su puni zlata; niko ovde ne veruje da postoje.
- Ah, ali oni postoje. To je rekao Pausanija u svom Opisu Helade.
Dasis slegnu ramenima.
- Doktore Šlimane, vi ste pronalazač. Jedne novine su pisale da imate čarobni štapić
koji nalazi vodu ispod suve površine. Ono što se u Mikeni može pronaći, vi ćete naći.
Kraljevske grobnice... ne.
Henri je zamolio da im osedlaju dva konja. On i Sofija jahali su kamenom stazom
pored ostalih kuća: uskoro su se našli na putu širokom kao kola, koji je vodio kroz polja.
Ispred njih su se pojavile tri ogromne planine koje su se protezale od severa prema jugu.
Glavna je bila Evbeja, s krševitim stenjem koje je uobličavalo druge minijaturne planine.
Gledana prema nebom okruženoj Evbeji, mikenska tvrđava izgledala je kao skromno
brdo, ne mnogo više od Hisarlika. Ali kad je čovek stajao u njenom podnožju, Mikena je
bila tvrđava koja uliva strahopoštovanje. Put je naglo skretao ulevo, vodeći strmije
uzbrdo. Sofija uzviknu:
- Šta je to?
- Atrejeva grobnica ili riznica?
Sa čuđenjem je posmatrala građevinu. Dramas, ili široki prolaz, bio je pun kamenja,
zemlje i krša, ali ga je turski Veli- paša dovoljno očistio, jer se nadao da će opljačkati
bogatstvo skriveno u grobnici. To je sada omogućilo Sofiji da vidi fino isklesana kamena
vrata, dvostruku gredu nad vratima, dugačku četiri i po metra, a iznad nje dubok, otvoren
trougaoni prostor predviđen za gigantske skulpture, koje su smanjivale opterećenje grede.
Zidovi od kamenih blokova s obe strane trougla, kao i u dromosu, koji je vodio do vrata,
bili su monumentalne veličine i dobro očuvani.
- Ta grobnica je ugrađena u brdo, zar ne? - upita Sofija.
- Tačnije rečeno, iskopana iz brda. Kad bi dobili odgovarajući prostor, arhitekte su
gradile grobnice od kamenih blokova koje su zvali „košnica“, zbog svog koničnog oblika.
Kažu da je Atrejeva riznica velika kao i egipatske piramide.
Na stotinu metara dalje putem Henri zaustavi konja. Sofija prvi put ugleda celo
utvrđenje Mikene. Stajali su iznad jednog klanca punog vode nadošle zbog zimskih kiša i
otopljenog snega. Iznad njega se nalazila otvorena niska stenovita oblast. Odatle se
uzdizao kiklopski zapadni odbrambeni zid mikenske akropole.
- Panaghia mou! - promrmlja tiho Sofija. - Ti kameni blokovi su veći od onih u
Tirintu koje smo jutros videli.
- Da. Oni su najmasivniji u ovom delu sveta. Nazvani su po Kiklopu, jednookom
divu, koji je radio u Hefestovoj kovačnici na Zevsovim gromovima.
- Na vrhu Olimpa. Jasno imam pred očima Kiklopa kako pokreće Hefestove mehove.
- Ima još nekoliko stvari koje bih želeo da vidiš isto tako jasno. Jer ako budeš videla,
pomoći ćeš mi da pronađem kraljevske grobnice. U Agamemnonovo vreme postojao je
most preko ovoga klanca. Odmah iza ove uvale leži grad čije zgrade idu sve do temelja
velikog odbrambenog zida. Ne znam koliko ih ima, nema nikakvih zapisa, ali to je bilo

200
 balkandownload.org

prilično veliko naselje, koje se protezalo do grebena iznad nas. Zbog toga je postojao most.
Zajednica se takođe spuštala u dolinu kojom smo upravo prošli, ali ne previše daleko, jer
je sve moralo da bude opasano zidom. Ne ogromnim zidom, nego samo malim zidom, jer
su na prvi znak uzbune stanovnici trčali u tvrđavu kroz jedna od dvoja vrata. Unutar
kiklopskih zidova bili su sigurni, jer su imali vodu, izvor Perselu, a u zaleđu utvrđenja bila
je plodna dolina nepristupačna napadačima, koja je mogla da ih hrani.
- Ista situacija kao u Troji.
On je potapša po ramenu.
- Slična, ali manje ranjiva. Glavni ulaz nalazi se odmah iza te krivine.
Kako su se peli, tako je obuhvatila pogledom celu Mikenu. Milenijumi su je skoro
celu prekrili zemljom, ali je još dobro videla, iznad otkrivenog odbrambenog zida,
nagoveštaj terasa, useka, koji su verovatno prvobitno bili putevi ili staze ka vrhu, gde se
po Henrijevim rečima nalazio hram i veličanstven dvor Atrejev i njegovog sina
Agamernnona. Kad se Agamemnonov mlađi sin Orest vratio kao muškarac da ubije svoju
majku i njenog ljubavnika, jer su ubili njegovog oca, i kad je preuzeo zakonitu vlast u
mikenskoj državi, takođe je stanovao u dvoru, kao i njegov sin posle njega. Ali ta moćna
država bila je iscrpljena Trojanskim ratom, pa su je srušili Dorci, koji su dolazeći sa severa
krajem XII veka pre nove ere, iz Epira i Makedonije, zauzeli celi Peloponez i veći deo
grčkog kopna. Porodica koja je dala Atreja, Agamemnona i Oresta vladala je stotinama
godina. Prema Tukididu, Mikena je pala samo osamnaest godina pošto je Troja izgorela.
To je bio kraj mikenske civilizacije.
Skrenuli su na usku stazu. Tu su se videla cela Lavlja vrata. Bio je to lep i tako
uzbudljiv prizor, kakav Sofija nikad dotad nije videla. Veliki stubovi, svaki od jednog
komada kamena, stajali su sa svake strane na udaljenosti od tri metre, i nosili masivnu
gredu isklesanu iz jednog jedinog ogromnog bloka, a njeni krajevi, koji su se protezali
preko stubova, bili su učvršćeni blokovima isto tako velikim kao u kiklopskim zidovima.
Iznad grede, postavljene na svoju osnovu, bila su dva lava bez glava, s prednjim šapama
oslonjenim na uzdignutu osnovu jednog žrtvenika na kojem je bio stub, religijski ili
heraldički, za koji se govorilo da je sveti stub kuće Atrida.
- Henri, oni kao da su živi. Ali da li je neko ukrao glave?
- Ne, bile su tu sve dok se odozgo nisu skotrljali kameni blokovi. Verovatno zbog
zemljotresa. Oni su sa sobom odneli lavlje glave.
Put koji je vodio do vrata i sama vrata vekovima su zatrpavani kamenjem i zemljom.
Greda je sada stajala na devedeset do sto dvadeset centimetara iznad zemlje.
- Koliko je prvobitno bila visoka greda? - upita Sofija.
- Oko tri i po metra, mislim, a možda i više. Morala je da omogući prolaz kraljevima
u trijumfalnim kolima.
Puzeći na sve četiri kroz mali otvor, ušli su u tvrđavu, sada proplanak korišćen za
ispašu. Odmah ispred njih i s njihove desne strane nalazila se ravna stenovita zemlja koja
se završavala kod odbrambenog zida. S njihove strane i iznad njih brdo je bilo isklesano u
tvrđavu.
- Hajde da počnemo odavde - predloži Henri. - Ucrtaćemo put kroz oblutke i grmlje.
Bio je to dug i težak uspon, ali je pogled s vrha bio izvanredan. Poslepodne je bilo
vedro: videli su dobro celu dolinu Argosa i more trinaest ili šesnaest kilometara daleko u
Nafplionu, blistavo zelenomodro na horizontu. Henri je povede do ivice litice koja je
gledala u dubok, mračan kanjon, koji je razdvajao Mikenu od susednih planina. Na

201
 balkandownload.org

stenovitoj strani bili su delovi zaštitnih zidova. Henri pokaza rukom prema donjem gradu
i uvali do puta kojim su se peli.
- Pogledaj pravo napred gde ti pokazujem, na greben iznad puta. Vidiš li Atrejevu
riznicu? Atrej ju je tamo sagradio kako bi mogao da sedi napolju, u dvorištu dvora, i gleda
je.
- Hoćeš da kažeš da zapravo stojimo u Atrejevom dvorištu?
On se osmehnu.
- To bi bilo previše lako. Ali ono je negde na tom uzvišenju. Takođe, tu je i kada za
kupanje u kojoj su, prema rečima jednog starijeg pisca, Klitemnestra i Egist ubili
Agamemnona, umotavši ga u veliku ribarsku mrežu koju je ona za to plela deset godina.
Pausanija kaže da je ubijen za vreme jedne gozbe.
Krivudajući, spuštali su se niz jedno brdo. Henri je išao odmah ispred nje, da je
zadrži ako se spotakne. Kad su ušli kroz Lavlja vrata, Sofija ponovo upita:
- Gde ćeš početi da meriš dubinu?
- Oko sto metara južno odavde, pravo.
On izvadi iz džepa često prelistavanu knjigu Pausanije i poče glasno da čita:

Između drugih ostataka zida nalaze se vrata na kojima stoje lavovi. Kažu da su
oni delo Kiklopa... U ruševinama Mikene nalazi se izvor koji se zove Perseja i
podzemne zgrade Atreja i njegove dece, u kojima se čuva njihovo blago... Tu je
grobnica Agamemnona i njegovog vozača kola Eurimedona, i Elektrina.
Teledam i Pelop sahranjeni su u istoj grobnici, jer kaže se da je Kasandra rodila
blizance i da ih je još kao decu ubio Egist, zajedno s njihovim roditeljima.
Klitemnestra i Egist sahranjeni su malo dalje, jer su ih smatrali nedostojnim
da im se grobovi nađu unutar zidova, gde su podvali Agamemnon i svi oni koji
su zajedno s njim ubijeni.

- Izgleda sasvim jasno. Zašto te grobnice nisu pronađene?

- Zato što su čitaoci stotinama godina smatrali da Pausanija misli na zid koji
okružuje donji grad. Ali taj je zid već bio srušen i nestao je kad je on posetio ovaj grad u II
veku nove ere, tako da on nije mogao da govori o donjem zidu. On je imao u vidu kiklopske
zidove koji su okruživali središte tvrđave. Zbog toga ćemo tražiti unutar tih zidova, gde
niko nije kopao.
Sve brige i strepnje koje su ih mučile u Atini bile su ostavljene, zaboravljene, a
nagoveštaji omalovažavanja u svetu nisu postojali, činilo se kao da počinju novi život, tek
probuđen izazovom punim nadahnuća, s kakvim su počeli svoj bračni život visoko na
Hisarliku.
Stajali su užarenih očiju, obraza rumenih zbog spuštanja nizbrdo. „Posvećeni ljudi
zaustavljaju vreme kao što je prorok zaustavio sunce“, pomisli Sofija. Glasno reče: - Tačno
si pročitao Homera. Možda i Pausaniju čitaš tačno.

***

202
 balkandownload.org

Vratili su se Dasisovima pre mraka, na vreme da Henri popije čašicu uza s muškarcima.
Oko okruglog stola sedelo je petnaestak članova, a Sofija i Henri dobili su počasno mesto
s dedom i bakom. Razgovor je bio prijateljski i mudar. Henri upita Demetrija:
- Mogu li da nađem dvojicu ljudi da kopaju sa mnom sledećih nekoliko dana?
- Naravno. Mene i jednog od mojih sinova.
- Počećemo u praskozorje.
- Tada nameravate da kopate?
- Ne. Samo da merim dubinu.
Pokazalo se da je cela stotina stanovnika Harvatija bila u srodstvu, jer su ljudi iz
drugih kuća došli u posetu, želeći da upoznaju i srdačno pozdrave goste Dasisovih.
Dojenčad je bila ostavljena kod kuće s mlađom decom, ali većina odraslih je došla,
pozdravljajući:
- Kalos orisate, dobro došli.
Kao i susedi u Aulisu, bili su doterani i dobro obučeni, u čast gostiju.
U osam sati Henri dođe do svojih domaćina.
- Molim vas, oprostite nam, ali madam Šliman i ja moramo u krevet. Dugo ćemo biti
van kuće, a želim još i da joj pročitam Eshilovog Agamemnona.
Jana Dasis reče molećivo:
- Doktore Šliman, zar ne biste mogli svima da nam čitate? Mi žene ne znamo da
čitamo. Znamo tu priču; ona prelazi sa oca na sina, ali niko od nas nije čuo dramu onako
kako je napisana.
Henri je čitao uz svetlost s ognjišta. Izmešane porodice sedele su na klupama koje
su doneli s trema. Dok je Sofija posmatrala redove mirnih i tihih lica, setila se one noći u
Aulidi, kad je Henri čitao Ifigeniju u Aulidi sedeći pred sličnim ognjištem.
Sigurno se i Henri toga setio, jer je stavio knjigu na koleno, preokrenuvši je.
- Prvo što morate da zapamtite pre nego što pređemo na ubistvo Agamemnona jeste
to da je Klitemnestra imala motiv. U jednom prepadu Agamemnon je ubio njenog muža i
usmrtio njeno dete, tresnuvši ga o zemlju ispred njenih nogu. Kao osvajač, on se tada
oženio Klitemnestrom, a kasnije ju je nagovorio da njihovu ljubljenu kćerku Ifigeniju
dovede na Aulidu pod izgovorom da treba da se uda za Ahila. Zapravo je nameravao da
žrtvuje devojku boginji Artemidi, kako bi poslala vetrove i omogućila njegovoj velikoj floti
iz svih ahajskih kraljevstava da napusti luku i zaplovi prema Troji. Uprkos
Klitemnestrinom i Ifigenijinom plaču i preklinjanju, Agamemnon je nožem presekao grlo
svoje kćerke.
U očima žena, mladih i starih, pojaviše se suze. Henri nastavi:
- Od tog trenutka Klitemnestra je smišljala kako da ga ubije. Nešto posle
Agamemnonovog odlaska našla je ljubavnika koji je vladao njome, Agamemnonovog
rođaka Egista. I Egist je imao motiv za svoj čin: Agamemnonov otac ubio je njegovu stariju
braću.
Da bi saznali kada će se Agamemnon vratiti iz Troje, Klitemnestra je poslala svoje
kućne vojnike da naprave lanac signala vatrom koji je počinjao na Idi, prelazio na Limnos,
Atos, Mesapion i Asop, i iza zaliva Saronika stizao do Mikene. Kad pomoću tih signala
vatrom budu javili Klitemnestri i Egistu da je Troja pala, zaverenici će se spremiti za
Agamemnonov dolazak.
Mirno je čitao. Kuhinju je ispunila grupa ljudi koji su sedeli usredsređeno i mirno.
Kad je došao na glavni prizor, Henri je podigao glas čitajući kako su ubili Agamemnona.

203
 balkandownload.org

Što sad rekoh, beše govor neiskren,

pa poričem ga sad i nije tog me stid.
Ko hoće dušmaninu, drugu nevernu,
da osveti se, kako može drukčije
no mrežu tako dići da ne iskoči?
Na ovaj boj već odavno sam mislila,
pobedih, najzad, posle dugih godina.
Tu stojim gde ga zgodih. Sve je svršeno.
Izvrših to, i neću da vam poričem.
Golemo tkanje, kobno ruho bogato
ko ribar mrežu, bacih brzo na njega;
ne beše mu ni bežanja ni odbrane.
Dva udarca mu dadoh, dvaput kriknu on
i uda opruži; i kad se sruši već,
još treći dodadoh ko svetu miloštu
pod zemljom Divu, spasitelju pokojnih.7

Jedan po jedan, ukućani i njihovi rođaci približiše se Henriju da mu zahvale. Zatim

su se Šlimanovi popeli stepeništem i zatvorili vrata spavaće sobe.
Zimsko sunce pomaljalo se na istočnom obronku Evbeje i utrošilo na to veći deo
svoje svetlosti, jer je bilo hladno kad su Henri, Sofija, Demetrije i njegov sin Ajant skrenuli
prema Lavljim vratima. Demetrije je zaustavio kola pored ogromnog istočnog zida, koji je
vodio prema lavovima. Ajant je nagomilao kamenje ispod točkova pre nego što je počeo
da istovaruje oruđe. Henri je odbio da ponesu njihova kolica rekavši:
- Ne smem da iskopavam, pa zbog toga ne mogu da odnosim zemlju. Nameravam da
iskopam samo probne jame. Ni široke ni duboke, već samo toliko da otkrijem razne vrste
zemlje ili stena na koje ćemo naići.
Provukli su se kroz Lavlja vrata u legendarno bogatu akropolu Mikene, odakle se
vladalo Ahajskim carstvom. Henri izvadi kompas.
- Poći ćemo pravo prema jugu od Lavljih vrata. Da iskopamo nekoliko probnih jama
ovde na prvoj zapadnoj i jugozapadnoj terasi.
Demetrije i Ajant počeli su da kopaju na udaljenosti od šest metara, držeći se
Henrijeve molbe da jame budu malih dimenzija. On je išao od jednog do drugog,
prosejavajući zemlju i beležeći njen sastav. Ponekad se zadovoljavao time da se spusti
samo od metar do metar i po, a na drugim mestima je išao do dva i po ili tri metra duboko.
U toku jutra iskopali su i ponovo popunili nekoliko jama. Bilo je malo nalaza. U
jedanaest sati mladi Dasisov sin doneo je na magarcu korpu s hlebom, sirom, maslinama,
tvrdo kuvanim jajima, vinom. Kasno posle podne naišli su, oko sto metara od Lavljih
vrata, na dva kiklopska kućna zida. Henri je bio zadovoljan.
- To je ohrabrujuće. Da završimo za danas. Molim vas, zatrpajte jame.
Dok su se vozili nizbrdo u kolima, sunce koje je zalazilo preplavilo je akropolu
požarom rumenog svetla. Sofija uzviknu:

7 Eshil, Agamemnon, preveo Miloš Đurić.

204
 balkandownload.org

- Zamisli kako je bilo lepo i veličanstveno kad su vladali Atrej i Agamemnon. Srebrne
trijumfalne kočije, snažni konji iz Argolide, mikenski vojnici u njihovim bakarnim i
bronzanim oklopima, perje vijori s njihovih ukrasa na glavi, mačevi o pojasu, dugačka
koplja ispod ruku, zlatni ukrasi na ramenima oko ručnih zglobova...
- Prohujalo - reče tužno Demetrije. - Sada nema ničeg drugog osim kamenja i terase
i pastira koji napasaju ovce.
Sutradan su iskopali dvadeset jama dalje prema jugu i nisu našli ništa drugo osim
jedne neotesane ploče, za koju je Henri zaključio da je nadgrobni spomenik. Treći i četvrti
dan, kada su iskopali ukupno trideset četiri jame, dali su im neke podatke o raznim
slojevima zemlje; uglavnom je bila nasuta, a sadržala je samo neke krhotine ženskih idola
i krava od pečene zemlje i sitne komadiće okruglog neisklesanog kamenja.
Bilo je još mračno kao u rogu petog jutra, kad ih probudi buka jedne kočije koja je
dolazila uzbrdo, pa oštro kucanje na prednja vrata, a onda uzbuđeni glasovi dole.
- Bolje da se obučemo - reče Henri. - Nešto se dogodilo.
To je bilo tačno, što su doznali kad su sišli dole. Usred kruga ukućana stajao je jedan
riđokosi mladić i govorio skoro vičući.
- Šta je, Demetrije? - upita Henri.
- To je Janis, moj nećak iz Argosa. On radi u prefekturi. Juče posle podne
gradonačelnik je primio telegram od ministra za javno obrazovanje u Atini u kojem ga
ovaj obaveštava da doktor Henri Šliman vrši iskopavanja u Mikeni i da gradonačelnik
mora da ga spreči da zabode makar jednu lopatu u zemlju.
Janis je mislio da biste to možda želeli da znate pre nego što gradonačelnik pošalje
policajce...
Henri steže čoveku ruku.
- Dobro ste uradili što ste me opomenuli i doveli kočiju. Odmah odlazimo. Henri je
ostavio priličnu svotu novca na kuhinjskom ormaru. Janis je natovario kovčege na kočiju.
Demetrije reče:
- Kad se vratite s dozvolom za duži boravak, vratićete se kod nas?
- Naravno. A vi ćete biti moj nadzornik.
- Prihvatam. Sada idite. Ako dođu policajci, mi ništa ne znamo.
Janis ih je odvezao u hotel u Nafpliju, uveravajući ih da će se vratiti u Argos tako da
ga niko ne primeti. Rukovali su se, a Henri je tutnuo nešto novca Janisu u ruku. Onda su
se udobno smestili u apartmanu koji su imali pre nego što su pošli u Mikenu. Dugo su
šetali pored obale, večerali u svojoj sobi. Upravo su se pripremali za spavanje, kad se začu
kucanje na vratima. Henri otvori vrata. Ispred je stajao jedan policajac, u punoj uniformi.
- Doktor Šliman?
- Da.
- Ja sam šef policije u Nafplionu. Leonida Leonardos. Molim vas, shvatite da dolazim
ovamo kao posetilac. Znam da ste američki građanin i ne bih želeo da izazivam
međunarodni incident.
- Više ste nego dobrodošli.
Tog trenutka Sofija uđe u sobu. Šef policije se zagleda u nju, pa uzviknu:
- Sofija Engastromenos! Vi ste gospođa Šliman?
- Da. Sećam vas se. Posećivali ste nas na Trgu Romvis.
- Svakako! Poznavao sam vašega oca.
- Izvolite, sedite. Milo mi je što vas ponovo vidim. Molim vas, izvolite kafu i gliko.
Policajac uze tanjir slatkog od trešanja. Očigledno mu je bilo neprijatno.

205
 balkandownload.org

- Želite li da vidite šta smo uzeli iz Mikene?

- Da. Imam telegram kojim mi naređuju da pregledam vaš prtljag.
Ona donese platnenu korpu, skide poklopac, pokaza nekoliko komadića posuda i
idola, okruglog kamenja.
Čovek se okrenu Henriju, izvinjavajući se.
- Ti delići nisu ništa. Napisaću izveštaj na ovoj karti. Onda ćemo ga obojica potpisati.
Napisao je:

Budući da se takvi predmeti mogu naći na mestima svih starih gradova, a kako
su od kamena, a ne od mermera, i ne mogu biti ni od kakve važnosti, predao
sam te predmete gospodinu Šlimanu, koji dodaje svoj potpis mom na ovom
dokumentu.

Šef policije potpisao je izveštaj i pružio ga Henriju na potpis. Onda je rekao Sofiji da
mu je bilo milo što ju je video.

4.

Kad su se vratili u Atinu, odmah su otišli u kancelariju ministra za javno obrazovanje.

Odbio je da ih primi, poručivši im da se jave Panagiotu Eustratijadesu, generalnom
inspektoru za antikvitete, koji je često štampao članke u Arheološkim novinama i bio
izabran za člana Akademije nauka u Berlinu i Arheološkog instituta u Rimu. On je
potpisao ugovor s Prusima za iskopavanje u Olimpiji.
Hladno je pozdravio Šlimanove. Henri se bez oklevanja upustio u razgovor, koji bi
pre mogao da zvuči kao objašnjenje nego kao izvinjenje.
- Direktore Eustratijades, obavestio sam gradonačelnika Argosa na putu u Mikenu
da nisam imao vašu dozvolu i da ću samo snimati...
Direktor upade, ljutito:
- Vi očigledno verujete da Grci ne poštuju svoje zakone i da im se slobodno možete
rugati.
- Molim vas, verujte mi, tako nešto nisam ni pomislio. Ma ko da vas je obavestio da
iskopavam u Mikeni, pogrešio je. Samo sam proučavao zemljište... u nekoliko plitkih
jama, da odredim sastav zemljišta kao pripremu za dan kad budem imao dozvolu.
- Dugo ćete čekati taj dan!
Henri preblede, zaćutavši pred direktorovim gnevom. Sofija reče mirno:
- S poštovanjem, gospodine direktore, naše merenje nije bilo ništa više od ogleda.
Nismo učinili nikakvo zlo.
- Jeste li zaboli lopatu u zemlju?
- Jesmo.
- Onda ste prekršili zakon.
- Došli smo ovamo da se izvinimo za ono što smo učinili, a što vam je stvorilo
probleme. Žalim. Više nikad neću zabosti lopatu u grčku zemlju dok mi ne izdate službenu
dozvolu. Molim vas, budite tako dobri pa primite moje izvinjenje. Pošteno i iskreno.

206
 balkandownload.org

Henrijevo izvinjenje malo je istupilo oštricu direktorovog besa.

- Vrlo dobro. Bar ste imali toliko poštovanja da ste čim ste se vratili najpre došli u
moju kancelariju i priznali moj autoritet.
- U kolima imam malu korpu krhotina. Želite li da moj kočijaš donese to u vaše
odeljenje?
- Ne! Ne možemo zakonski da primimo ono što je nezakonito uzeto iz naše zemlje.
Radite s tim šta želite.
Sofija i Henri mu zahvališe što ih je primio. On prihvati njihove ispružene ruke i
rukova se s njima, hladnim prstima, dodirnuvši ih poput ptice u letu. Prošetali su do
obližnje kafane. Sofija reče uz šoljicu čaja:
- Plašim se da smo naškodili sebi.
- Znam. - Bio je ispunjen grižom savesti. - To je bila greška. Nije trebalo da idem u
Mikenu dok ne dobijem dozvolu. Ali ti znaš kako postajem nemiran... nestrpljiv... kad ne
mogu da kopam.
- Nema potrebe da se optužuješ. Šta je učinjeno, učinjeno je.
Podstaknut sukobom s direktorom Eustratijadesom i saznanjem da će teško dobiti
dozvolu za kopanje u Mikeni, Henri je udvostručio napore da nagovori tursku vladu da
mu dopusti da završi iskopavanje u Troji. Doktor Filip Detje odgovorio je iz Carigrada,
pismom datiranim 21. marta 1874, protivpredlogom koji mu je njegova supruga iz
Meklenburga pomogla da sastavi na nemačkom:

Predlažem vam: zaboravimo prošlost, vratite nam svoju zbirku, a mi ćemo je

smestiti u Šlimanov muzej u Carigradu, koji ćemo za vas sagraditi. Tako će
„Portuna“ biti večno povezana s vašom slavom, vas će se zauvek sećati sa
zahvalnošću, a vas rad će biti srećno okončan.

- Stalno se prepiremo pokušavajući da otkrijemo ko će platiti novi muzej - reče Henri

s neveselim osmehom. - Tako se dobija predstava o tome koliko je vredno naše trojansko
blago.
- Henri, plašim se. Pomisli na optužbe protiv tebe, mesece u sudnici, na priče u Atini.
Zar ne bi bilo mudrije da im jednostavno pošaljemo njihovu polovinu preko našeg grčkog
ambasadora?
On priđe velikoj salonskoj fotelji, na kojoj je sedela, podiže joj ruke s jastuka koji je
vezla, kleknu pred nju.
- Draga moja, znam da bi to tebi bilo lakše. Ali, molim te, veruj mi da ta zbirka mora
da ostane netaknuta da bi sačuvala vrednost i značenje. Grčki sudovi nam neće oduzeti
blago da bi ga vratili Turcima, čak ni da ih izlože jakom pritisku.
Emil i Luiz Birnuf došli su u nedelju posle podne da ih posete i da sastavljaju
krhotine iz Mikene. Kad su završili rad, Sofija je poslužila vruću čokoladu i kolače od
badema u baštenskom paviljonu. Birnuf upita o Henrijevim problemima s turskom
vladom.
- Doktora Detjea, direktora Carigradskog muzeja, šalju u Atinu da me nagovori da
predam blago. Ako to ne bude postigao, tri grčka advokata, koje je odabrala turska
ambasada, tražiće od predsednika prvostepenog suda da presudi na moju štetu.
- To je uznemirujuće - reče Birnuf.

207
 balkandownload.org

- Ako stvari budu loše izgledale, hoće li biti moguće da se sve preda Francuskom
arheološkom institutu? Institut je pripojen francuskoj ambasadi pa se prema tome smatra
francuskim tlom. Policija tamo nikad ne bi mogla da uđe, čak ni da sud donese presudu
protiv mene.
- Samo izvolite, donesite blago u Institut. Čuvaćemo vam ga koliko god dugo budete
želeli.
Luiz podiže bradu i reče uz očaravajući osmeh:
- Doktore Šliman, kad činite taj prvi korak s blagom i smeštate ga na francusko tlo,
govoreći simbolično, zašto ga ne biste zaista smestili na francuskom tlu?
Henri je ćutao.
- Otac i ja smo o tome razgovarali. Gde bi blago bilo sigurnije i sjajnije izloženo nego
u Luvru u Parizu? Dajte ocu dozvolu, on će dobiti pristanak od direktora Luvra, i blago će
biti izloženo u najvećem muzeju sveta.
Sofija oštro pogleda Luiz.
- Dosta te gluposti, Luiz. Moj muž je već dao reč da će blago ostati u Atini. Tu će
ostati sve dok se i ja pitam o tome.
Krajem marta stigao je Filip Detje i poslao Henriju pismo koje je počinjalo rečima
„Dragi prijatelju“, i u kojem je pitao da li sme da dođe u posetu. Došao je sutradan u
podne, u pratnji prvog sekretara turske ambasade. Detje je šepao zbog bolesne noge, ali
je bio dobro raspoložen. Zagladivši sjajnu namazanu kosu laganim pokretima obe ruke,
počeo je detaljno da izlaže stvar turske vlade. Sekretar je sedeo na ivici stolice u uglu
dnevne sobe.
Detje je bio obrazovan čovek, koji je voleo da potkrepi svoj govor moralnim
porukama iz Biblije. Došao je s jednom uverljivom ponudom: ne samo da bi turska vlada
sagradila Šlimanov muzej o svom trošku nego bi Henriju obnovila ferman, a on bi mogao
da iskopava gde god bi hteo u sultanovom carstvu.
Henri upita:
- Kod vas je već stupio na snagu novi zakon da svako ko bude radio na iskopavanjima
mora da preda svoje nalaze muzeju na ispitivanje?
- Da. Taj zakon je potpisan početkom godine.
- On ovlašćuje vladu da po nominalnoj ceni kupi bilo koji deo one polovine koja
pripada onome koji je iskopava?
- Da. Ali imamo nameru da budemo pošteni.
- Onda, osim ljudi koji traže izgubljene gradove kao što je Troja, mislim da će turska
vlada sledećih godina morati sama da obavlja iskopavanja.
Bez ijedne reči odgovora Detje ustade i poče da ispituje grnčariju u dnevnoj sobi;
vrčeve s kljunastim otvorom, crne vaze u obliku peščanog sata, sjajne crvene pehare nalik
na šampanjske čaše. Kad je završio taj obilazak, on stade ispred Henrija.
- Uzeli ste najbolje od svega.
- Ne, samo svoju polovinu. Vaši stražari su često prvi birali.
- Ali vi ste ih nadmudrili.
- Svi smo mi pomalo kradljivci, doktore Detje. Ali ako vam se naši predmeti sviđaju
više od vaših, onda ste sami krivi. Poslali ste stražare koji nisu bili dovoljno izučeni...
Sofija je želela da izbegne svađu.
- Gospodo, želite li da popijete kafu u bašti? Ove godine je cveće rano procvetalo.
Sve je puno raznih boja.

208
 balkandownload.org

Tek što su izašli iz kuće i pošli kaldrmisanom stazom, kad Detje ugleda mermernu
metopu s Apolonom koji goni svoja četiri divlja konja. On došepa do skulpture u prirodnoj
veličini, posmatrajući je očima poznavaoca.
- Turska?
- Grčka.
- Očigledno. Ali nađena na turskoj zemlji?
- Da.
- Koju polovinu smo mi dobili?
- Drugačije se nije moglo. Skulptura bi bila uništena.
- To je bio onaj ogromni sanduk koji ste utovarili u zalivu Bešika na svoj grčki
teretnjak. Naš stražar zakasnio je nekoliko minuta da to spreči.
- Odmah smo to nadoknadili - pobuni se Sofija. - Poslali smo vam sedam naših
golemih pitosa.
- Priznajem. I stigli su u dobrom stanju, zahvaljujući vašem stručnom pakovanju. -
On se okrenu Henriju. - Takođe cenimo vašu veštinu i istrajnost u iskopavanju. U ovom
izdanju Quarterly Review priznao sam da je Hisarlik mesto Troje.
- Hvala vam na tome.
- Čitao sam o tom Apolonu u vašoj knjizi. To sad nije važno. Sada je važno zlato.
Moramo da dobijemo svoju polovinu. Turska vlada smatra da je štampanjem vaše knjige
osramoćena pred svetom. Ona mora da povrati svoj ugled.
- Ne bih žalio truda da se to dogodi. Već sam ponudio da za vas ovog leta iskopavam
tri meseca. U ta tri meseca, koja će me koštati pedeset hiljada dolara, iskopaćemo dovoljno
velikih predmeta da napunimo vaš muzej... pošto budem platio da se prepravi kako bi
odgovarao vašim potrebama. Jeste li ikad čuli za darežljiviju ponudu?
- Nikad. Da nije blaga, prihvatio bih je oberučke. Ali sultan traži svoj deo zlatnog
nakita. Ruke su mi vezane.
- Prijamovo blago ne sme se deliti. Osim toga, vi već imate veliku količinu trojanskog
zlata koju ste uzeli od mojih radnika.
- To je vaša poslednja reč?
- Da. Osim što bih želeo da ostanemo prijatelji.
- Toga ne može biti. Videćemo se u sudu, gde ćemo biti neprijatelji. Zbogom, doktore
Šlimane. Zbogom, madam Šliman.
On odšepa iz vrta, a za njim prvi sekretar. Henri nije bio uzrujan. Sofija jeste.
Zaboleo ju je želudac od te rasprave.
„Udala sam se za čoveka s kojim ne mogu da živim mirnim životom. Henri će uvek
živeti u središtu bure. Ako je ne stvara, on je privlači, kao što polen privlači pčele.“

***

Filip Detje je preveo na grčki Henrijev izveštaj o njegovim nalazima u Troji 1873. godine.
Advokati koje je zaposlila otomanska vlada predali su tužbu predsedniku grčkog
prvostepenog suda i priložili spisak zlatnih predmeta i zahtev da predsednik zapleni
blago. Jedan od Henrijevih advokata, Halkokondiles, nabavio je prepis tog predmeta i
doneo ga u Ulicu Muson. Henri se zaprepastio zbog zahteva za zaplenu.
- Šta to znači? - upita on svog advokata.
Halkokondiles je govorio tiho, a njegova debela stakla nisu mu smetala da jasno
sagleda zakonsko gledište.

209
 balkandownload.org

- Tražili su „sudski nalog za zaplenu stvari, kako bi se sprečila njihova prodaja ili
uništenje“, kao što je određeno u ugovoru između Turske i Grčke.
Zahtev je predat 3. aprila, a 6. aprila sudsko veće od trojice sudija saslušalo je
advokate obeju strana. Henri nije bio pozvan. Jedne atinske novine su pisale:
„Trebalo je da predsednik pozove gospodina Šlimana da brani svoju stvar. To što je
učinjeno nepravda je prema gospodinu Šlimanu.“
Dva dana kasnije Henri i Sofija bili su obavešteni da će se presuda u sudu pročitati
u pet sati posle podne. Obukli su se i kočijom odvezli u sud, seli u zadnji deo sudnice.
Predsednik je ukratko izložio razloge i zakonska načela za donošenje odluke:
„Prvostepeni sud odbija tužbu advokata otomanske vlade kao nejasnu. Prema
građanskom postupku, kad neko uloži takvu žalbu u vezi sa stvarima za koje tvrdi da su
njegove, mora ih opisati, ili u najmanju ruku nabrojati jednu po jednu, inače je pritužba
nejasna i neprihvatljiva. U ovom slučaju, tužitelji se pozivaju na nemačko izdanje u kojem
gospodin Šliman opisuje svoja otkrića. Sud taj opis smatra nepotpunim. Međutim, sud će
uzeti u razmatranje potpuni popis ako ga zastupnici žele podneti.“
- Nejasne i neprihvatljive - likovao je Henri otvarajući bocu konjaka da to proslave.
- Sofidion, jesi li ikad čula lepše reči?
- Odavno nisam. Onda je sve završeno?
- Nije, ako dobro poznajem Detjea. Njegovi advokati će sada sakupiti i pokušati da
sastave detaljan popis zlata. Ako prvostepeni sud sledeći put donese presudu protiv nas,
onda smo u škripcu. Nećemo moći da se zaštitimo. Mesto gde skrivamo blago može biti
otkriveno. Bolje da prebacimo kovčeg u Francuski arheološki institut.
Sofija se nakostreši.
- Ne sviđa mi se to, Henri. Zlato je savršeno sigurno tamo gde se sada nalazi. Kad
jednom dođe u ruke Birnufa i one njegove kćerke, nikad ga više nećemo dobiti nazad.
- Hajde, Sofija. Zapečatićemo bravu mojim pečatnjakom, kako bismo bili sigurni da
niko neće petljati s njom.
- Ne mislim ja sada na petljanje. Birnufovi će učiniti sve što mogu, da bi dobili zlato
za Luvr.
- On vrlo logično objašnjava zašto zlato, celo i potpuno, treba smestiti u velikom
muzeju u „majci gradova“. Tamo bi ga mnogo više ljudi videlo...
Njene oči blesnuše.
- Nemoj da mu dopustiš da te nagovori. Dao si mi reč da će blago pripasti grčkom
narodu.
On je zagrli, pokuša da je umiri.
- Uzalud brineš. Sve što sada pokušavam da učinim jeste da sklonim blago tamo gde
ga niko neće pronaći. To ću učiniti danas posle podne.
Te nedelje, 14. aprila 1874, Marigo se venčala s Demetrijem Georgijadesom,
profesorom matematike u visokoj devojačkoj školi. Henri je bio starisvat. Sofija je izvadila
četiri hiljade dolara miraza koji je Henri položio u Grčku narodnu banku i predala novac
bračnom paru. Bio je to veseo dan za porodicu; na nekoliko sati Sofija je odagnala iz glave
sve brige.
Nekoliko dana kasnije Henri izjavi:
- Birnufovi su nas pozvali sutra na ručak.
- Ne želim da idem.
- Zašto ne? Oni su dobri prijatelji.
- Imaju neki skriveni razlog.

210
 balkandownload.org

- Molim te, ne pravi neprilike.

Nije mogla da odbije. Sutradan izjutra obukla se s osećajem strepnje. Nešto joj je
govorilo da će biti svađe.
Imala je pravo. Emil Birnuf, uz aperitiv u dnevnoj sobi, reče poverljivim glasom:
- Pisao sam direktoru Luvra i obavestio ga o našim razgovorima. U telegramu koji
sam juče primio od njega izrazio je zadovoljstvo zbog ideje da bi blago moglo doći u Luvr.
Danas je razgovarao s našim premijerom Fortuom, kako bi dobio njegovu dozvolu da to
prihvatimo.
Sofija uzdrhta od besa. Uzviknu:
- Niste imali pravo da to radite!
Birnuf mirno odgovori:
- Imao sam svako pravo, moja draga gospođo Šliman.
- Ko vam je dao to pravo?
- Vaš dobri muž. Ko drugi?
Ona se okrenu Henriju, a njene tamne oči zasjaše kao živa vatra.
- Jesi li sve to radio iza mojih leđa...?
- Praviš prenagle zaključke, philtate mou. Ništa nisam ponudio Luvru. Samo sam
raspravljao s Emilom o tome da li je blago sigurno ovde ili bi ga bilo bolje odneti iz Grčke.
Ona prebaci svoj bes na Birnufa.
- Pa kako se onda usuđujete da kažete direktoru da može dobiti Prijamovo blago?
Luiz priđe Sofiji.
- Otac to nije rekao, gospođo Šliman. To je stvar odgovarajuće procedure. Pre nego
što nam se nešto ponudi, mi službeno moramo da znamo da će to biti prihvaćeno.
- Mi? Ko to mi? Direktor Luvra? Premijer?
Luizine plave oči niti trepnuše, niti potamneše.
- Ja sebe smatram dobrom i odanom prijateljicom. Ono što smo činili bilo je u vašem
najboljem interesu...
Znala je da se previše naljutila da bi mogla da razgovara pristojno. No bila je
uzbuđena više zbog potrebe da blago ostane u njenoj domovini, nego zbog agresivnosti
Birnufovih. Već godinu dana živela je u strahu da bi zlato mogli da ukradu iz skladišta, ili
da bi otomanska vlada nekako mogla da ga se dočepa. A sada je Henri nagoveštavao da bi
moglo otići u Francusku.
- Savršeno sam sposobna da se sama brinem za svoje interese.
- Madam Šliman, mislim da nema razloga da budete tako grubi prema Luiz - reče
Birnuf, umešavši se između njih dve. - Za to sam ja odgovoran.
- Vi! - Sada joj je glas bio leden. - Vi činite sve što možete da biste izvukli naše blago.
Vaše su pobude sebične. Niste omiljeni kao direktor. Mislite da ćete povratiti svoj položaj
u Parizu ako uspešno izvedete ovaj potez. Ali ja to neću dopustiti! Henri, molim te, vodi
me kući.
Drhtala je celim telom. Henri je suzdržano ćutao. Kad su stigli kući, pošao je s njom
gore, zamolio je da side u njihovu malu dnevnu sobu i zatvorio za njom vrata.
- Sofija, nikad nisam video da se tako ponašaš. Možda je istina da Emil služi svojim
interesima. Tu ima koristi za njega. Ali isto tako ima koristi i za nas.
- Nabroj bar jednu!
- Potpuna sigurnost zlata! Turci nikad neće prestati da pokušavaju da ga vrate.
Jednog dana pronaći će sud koji će ih u tome podržati.
- Ne verujem u to, a ne veruju ni tvoji advokati.

211
 balkandownload.org

- Sofija, žalostiš me. Zašto se ponašaš kao da si mi neprijatelj, a ne prijatelj?

- Neprijatelj! Zato što pokušavam da zadržim za Atinu ono što joj s pravom pripada?
- Ne, Sofidion. Ne pripada joj s pravom. Ono je naše, i svetsko. Prekasno je. Ja sam
odlučio.
Ona se zagleda u njega.
- Da uradiš šta?
- Da predam Prijamovo blago Luvru. Danas pišem premijeru i reći ću mu da ću
pokloniti svoju trojansku zbirku njihovom muzeju. Takođe ću predati jednu kopiju mog
pisma francuskom ambasadoru markizu De Gabrijaku. On me uverava da ću za nedelju
dana primiti telegram iz Pariza. Onda ambasador može da preuzme zbirku u ime
Francuske.
Suze joj navreše na od. Bila je poražena. Ustala je i izašla iz sobe.
Bila je to neobična nedelja. Sofija više nije potezala pitanje zlata, Birnofa ili Luvra.
Niti Henri. Razgovarali su samo kad je to bilo potrebno, mirno, skoro službeno. Kad su
Henrijevi advokati došli u kuću, ona nije prisustvovala sastancima. Nije ga pratila na
njegovo svakodnevno plivanje u Novom Faleronu. Posvetila se dužnostima domaćice. Nije
smatrala da se posvađala s mužem, već da je s položaja ravnopravnog vraćena na
uobičajen položaj grčke žene, čiji se glas ne sluša u spoljnim poslovima porodice. Najpre,
kada joj je bilo sedamnaest godina, i sada, kada je imala dvadeset dve, bila je rastrzana
između odanosti mužu i odanosti porodici, jer je Atina bila njena porodica, a Grčka i stari
Ahajci takođe.
Bila je to i za Henrija teška nedelja; on nikad nije podnosio čekanje, a sada je to
čekanje bilo spojeno s nesigurnom budućnošću. Neki unutrašnji osećaj govorio je Sofiji
do kraja nedelje da Henri nije primio telegram iz Pariza da prihvataju zbirku. Niti je bio
srećniji osmog, devetog i desetog dana. Sve se više povlačio i nosio je naočare čak i kad
nije ni čitao ni pisao. Nisu raspravljali o tome da su 29. aprila advokati Carigradskog
muzeja podneli dopunjeni, poduži zahtev.
Henriju je trebalo dvanaest dana pre nego što je prasnuo. Došao je na ručak kao
obično, tačno u jedan i trideset, ali s drugačijim izrazom lica. Čak su i njegov hod i povijena
pleća izgledali drugačije. Nosio je buket ruža, karanfila i perunika za Sofiju, pa se nagnuo
da je poljubi u obraz, težak zadatak koji se nije usuđivao da obavi od ručka kod Birnufovih.
- Sofidion, možemo li da razgovaramo?
- Muž ima pravo da razgovara sa svojom suprugom.
- Ne nameravam da koristim svoja prava.
Zamolila je devojku da premesti postavljeni sto iz porodične u svečanu trpezariju.
Henri nije odmah počeo da govori, već je jeo supu od govedine s rezancima. Sofija svoju
supu nije ni dodirnula, sedeći s prekrštenim rukama na krilu. Kad je pojeo, Henri diže
pogled i široko se osmehnu.
- Odlično! Bio sam mrtav gladan. Prvi put za dvanaest dana imam apetit!
- Kad imaš mnogo toga u glavi, teško je da strpaš mnogo toga u želudac.
- Stara kritska izreka, mogao bih da se zakunem. Chryse mou, najpre moram da ti
ispričam šta sam jutros radio. Telegrafisao sam ministru Fortuu u Pariz da povlačim svoju
ponudu. Onda sam poslao pismo ambasadoru De Gabrijaku i obavestio ga da zlatno blago
više ne može da pripadne Luvru, jer on nije ispunio naš dogovor. Poslednji jutarnji korak
bio je da obavestim Birnufa da ću naše blago izneti iz Francuskog arheološkog instituta...
Sofija nije reagovala.

212
 balkandownload.org

- Draga moja, učinio sam ti nepravdu. Ne zbog namere, jer blago mora da ostane
sigurno, nego zato što sam na svoju ruku vodio razgovore s Birnufom i Gabrijakom, bez
tvog znanja. Doneo sam odluku da predam Luvru blago bez tvoga pristanka. Zapravo,
znao sam da ćeš biti razočarana. Tako se ne postupa s kolegom, pravim saradnikom.
Polovina zlata je tvoja. Pomogla si mi da ga pronađem i da ga donesem kući. - Kad je to
zbacio sa leđa, ušao je u srž problema. - Trebalo je da znam da Francuzi neće prihvatiti
poklon zbog kog se Otomansko carstvo sudi kako bi ga vratilo. Francuzi ne žele svađu
između Francuske i Turske.
- Šta sada nameravaš da učiniš?
- Da platim odštetu. Najpre mojoj ženi Grkinji, koja je tako dugo patila, a koju
obožavam... Dao sam u garanciju za dve stotine hiljada franaka za muzej koji smo ponudili
da sagradimo za čuvanje cele naše zbirke. Znam da su nas odbili, ali vremena se menjaju,
ministri i direktori se menjaju. Javno ću izjaviti da će mi biti velika čast da zbirka stalno
ostane ovde i da ću sagraditi muzej u kome će biti izložena.
Blag osmeh zaigra joj oko usana. Priznala je da im ni grčka vlada ni ministarstvo za
antikvitete nisu baš laskali. Srdačno su razgovarali celi sat kao da je Henri stigao s puta.
Zatim su malo odspavali jedno drugom u naručju, obukli Andromahu i odvezli se u Novi
Faleron, gde su zajedno plivali i smejali se kao porodica koja se ponovo sastala posle duge
razdvojenosti.

5.

Prvog maja opet su otišli u sud da čuju turski zahtev. Ovoga puta su išli pešice kako bi
videli vrata i balkone atinskih kuća ukrašene vencima majskog cveća. Slušali su „duga
raspravljanja“ obe prisutne strane, kako su to novine kasnije opisale.
- Ono što mene čudi - prošapta Sofija - jeste kako su mogli da pronađu materijal da
prošire popis. To ne može da se nađe nigde osim u tvojoj knjizi, a nju su iskoristili za svoj
prvi akt.
Trojica sudija su se složili.
Slučaj Carigradskog muzeja opet je odbijen. Doktor Filip Detje bio je pozvan u
Carigrad. Ambasador Esad- beg pisao je grčkom ministru spoljnih poslova, ističući član
24. ugovora iz 1855. godine između Grčke i Turske, i pitao kakve garancije može da da
vlada Turske protiv takvih odluka grčkih sudova.
Jedanaestog maja otomanski advokati uložili su žalbu Apelacionom sudu protiv
odluke prvostepenog suda. Njihov slučaj bio je podržan člankom u britanskim novinama:
krajem aprila, Čarls Njuton je održao u Kraljevskom društvu starina u Londonu
predavanje o trojanskim nalazima. Bio je diskretan kada je reč o zbirci zlata i nije
spominjao ništa što već nije napisano u Henrijevoj knjizi. No blago je postalo predmet
rasprave u engleskom parlamentu i lord Stanhoup je pitao da li bi se mogao podneti
predlog za kupovinu dela Šlimanove zbirke. Bendžamin Dizraeli je odgovorio da „nije
spreman da tako nešto predloži“.
Razgovor je objavljen u londonskom Tajmsu, i za nekoliko dana preplavio je Atinu
kao zimska kiša.
- Kako je to moglo da se dogodi? - zavapi Sofija.
- Svakako ne preko našeg prijatelja Njutona.

213
 balkandownload.org

- Možda je rekao da je s nama raspravljao o kupovini.

- Zidovi imaju uši. Sada ću morati da kupim mesto u uglednim novinama i
kategorički poričem da sam uopšte razmišljao o prodaji zlata.
Porota od pet sudija Apelacionog suda, s predsednikom u sredini i po dvojicom
sudija s obe strane, bila je na saslušanju tog slučaja 16. maja. Od početka su Sofija i Henri
osećali da je atmosfera u toj sudnici drugačija od one u prvostepenom sudu. Advokati
otomanske vlade nabavili su primerak londonskog Tajmsa, uneli u svoje spise vest o
raspravi u britanskom parlamentu o mogućnosti kupovine dela trojanske zbirke. Takođe,
nabavili su kopije Henrijevih telegrama i pisama francuskom ambasadoru De Gabrijalcu
i ministru Fortuu u Parizu. Tvrdili su da grčki sudovi imaju sva prava i obaveze da na
osnovu ugovora s Turskom „zaplene stvari, kako bi se sprečila njihova prodaja ili
uništenje; stranci nisu isključeni iz tog pravila“.
Tokom poslepodnevnog zasedanja Henrijevi advokati izgovorili su vatrenu odbranu
njegovog prava da sačuva vlasništvo nad blagom. Pročitali su vest iz Newspaper of the
Debates da Carigradski muzej već ima veliki deo zlata otkrivenog u Troji, od čega polovina
pripada Šlimanovima, jer su ga pokrali njihovi radnici. Suprotstavili su se članku
londonskog Tajmsa Henrijevom izjavom pod zakletvom da ga je gospodin Njuton iz
Britanskog muzeja, kad je posetio Atinu, upitao da li bi mogao da uzme u obzir prodaju
blaga Britancima i Henrijevu tvrdnju da blago nikad neće biti za prodaju. Nisu mogli da
poreknu da je Henri ponudio blago Luvru, ali su tvrdili da se ta akcija ne može smatrati
„prodajom ili uništenjem“ blaga. Onda su razvili optužbu protiv mogućnosti da grčki sud
donese rešenje protiv jednog Amerikanca u korist strane zemlje. To bi bilo ne samo
nezakonito nego i protivustavno; prema tome, Apelacioni sud nije nadležan da odbaci dve
odluke prvostepenog suda.
Kasnije, predsednik suda je izjavio da će on i ostala četvorica sudija razmotriti
predmet i doneti odluku za nedelju dana.
Sutradan je Sveti sinod preskočio Teokleta Vimposa, izabravši za atinskog
arhiepiskopa Prokopija, arhiepiskopa Mesenije, koja je bila susedna Vimposovoj
arhiepiskopiji u Tripoliju.
Episkop Vimpos je došao u Ulicu Muson u poslednju posetu. Bio je to tužan skup.
Protekle godine, otkada je Atina izgubila arhiepiskopa, episkop Vimpos poverovao je da
bi mogao da postane njegov naslednik. A što se tiče Šlimanovih, uzbuđenje zbog
iskopavanja i nalaza i iščekivanje da će Henrijevom otkriću Troje klicati svet bili su
potpuno iscrpljeni. Radost koju je izazvalo pronalaženje blaga bila je uništena borbom da
ga zadrže.
Pokušali su da ispune nedelju dana čekanja aktivnostima koje im ne bi ostavile
vremena da brinu. Išli su na poslepodnevne koncerte na trgove Sintagma i Omonija,
slušali su jednog od atinskih novih miljenika, violinistu Robija, ili su gledali grčke glumce
koji su izvodili komediju Žabe.
Nakon šest dana opet su se našli u Apelacionom sudu sa svojim advokatima.
Predsednik je glasno pročitao odluku petorice sudija. Zaključak je odjeknuo kao grom:
- Apelacioni sud naređuje zaplenu celog blaga koje je u posedu gospodina Hajnriha
Šlimana i vraćanje blaga Carigradskom muzeju.
Šlimanovi su bili zaprepašćeni.
Celo blago da se zapleni i... vrati Turskoj!

214
 balkandownload.org

Sedeli su ćutke pozadi u kočiji, iznemogli, teška srca. Njihov duh se nije mirio s
mogućnošću takve katastrofe. Advokati Carigradskog muzeja dobili su više nego što su
sanjali.
Nameravali su, naravno, da iskoriste pravo žalbe. Njihovi advokati, pokunjeni, činili
su sve što mogu da izgledaju ogorčeno, i uporno su tvrdili da je odluka Apelacionog suda
nezakonita i da će biti odbijena u Areopagu, najvišem sudu u Grčkoj, i da su izgledi za
poništenje presude dobri.
Henri mučno pogleda Sofiju preko ramena.
- Mislili su da su i naši izgledi u Apelacionom sudu odlični. A vidi šta se dogodilo.
Taj prokleti članak u londonskom Tajmsu nas je uništio.
Sofija tiho promrmlja:
- Ili ponuda Luvru...
Kad su stigli kući, ona reče:
- Zašto ne skineš šešir i kaput i ne rashladiš se u bašti? Reći ću Kalipsi da nam donese
limunadu. Zar nije divno što su u Atini otvorili fabriku leda? Jutros sam kupila led iz
njihovih uličnih kola.
Dok su komadići leda zveckali u njihovim čašama limunade, Sofija postavi pitanje
koje im je oboma bilo prvo na pameti.
- Šta ćemo učiniti ako Areopag odbije da vrati slučaj nižem sudu na ponovno
suđenje?
- Reći ću ti šta nećemo učiniti. Nećemo predati blago nikome. Udesićemo da ga
prenesemo u Englesku ili Sjedinjene Američke Države, kao što mi je na početku savetovao
diplomatski predstavnik Boker.
Suze navreše Sofiji na oči.
Sutradan izjutra došla su dvojica službenika suda s „nalogom za pretres i zaplenu“,
koji je potpisao predsednik Apelacionog suda. Pretražili su celu kuću, a onda vrt i šupe.
Henri ih je pratio u stopu. Nije rekao ni reči službenicima, ali je vazduh bio zapenušan od
njegovih neizgovorenih kletvi. Kada nisu mogli da pronađu nikakvo zlato, otišli su isto
onako ćutke kao što su ušli. Henri zalupi za njima vrata.
Zebnja im je gmizla po duši nalik na mrave koji mile po rukama; jedina uteha bila je
što su atinske novine pisale da je Apelacioni sud doneo političku, a ne zakonsku odluku.
Vreme je otoplilo, pa su se odvezli do mora na kupanje i izlet na obali.
U roku od pet dana njihovi advokati sastavili su žalbu Areopagu. Taj najviši sud
obavestio ih je da će ponovo razmotriti slučaj, ali da je njihov raspored već ispunjen do
raspusta. Do jeseni neće moći da saslušaju dokaze.
- Nadala sam se da ćemo preko leta biti mirni - reče tužno Sofija.
- Međutim, budući da je Areopag prihvatio našu žalbu, Turcima neće biti dopušteno
da zaplene blago. Razmišljam o jednom brzom putovanju kroz severnu Grčku i Peloponez
u avgustu. Ako pođem, možeš da iznajmiš onu kuću u Kifisiji koju tako voliš i da pozoveš
svoju porodicu na letovanje.
Bili su u vrtu. Limunovi su bili puni plodova, grmlje puno cvetova zaodevalo se u
raskošne prolećne boje. Znala je po uzbuđenju kojim je hodao po stazama i mahao
rukama, da mu se u glavi rađa neka nova zamisao.
- Sofija, proteklih nekoliko dana došao sam na jednu ideju, čini mi se da nas Grci
podržavaju, ako ne i vlada, u našim nevoljama s Turcima. Želeo bih nešto da učinim
zauzvrat.
- Na primer?

215
 balkandownload.org

- Hajde, prošetajmo do Akropolja.

Došli su do glavnog ulaza Akropolja i popeli se širokim stepeništem. Henri se okrenu
prema venecijanskoj kuli iz XIV veka.
- Tražiću dozvolu vlade da je srušim... o svom trošku...
Ona ga zagrli i strastveno poljubi.
- To je tvoja najbolja ideja otkako smo otišli iz Troje! To će biti usluga koju Grci nikad
neće zaboraviti.
Henri je bio žalostan kad je čuo da mora da traži dozvolu od ministra za javno
obrazovanje Valasopulosa i generalnog inspektora za starine Eustratijadesa. No obojica
su toplo primili njegov predlog i dali mu pismenu dozvolu. Jedino ograničenje bilo je da
se mermer i kamen kule pažljivo sačuvaju, da bi mogli ponovo da se iskoriste za Propileje
i Odeon Heroda Atičkog.
Henri je kupio drvo za skele, zaposlio dva nadzornika, Demetria i kapetana
Cirojanisa, i bio spreman da unajmi stručne radnike, kad je kralj Đorđe naredio
ministrima da povuku dozvolu. Henri je seo u svoju radnu sobu i napisao kralju pismo.

Tražio sam dozvolu ministra da srušim venecijansku kulu, jer ona predstavlja
sramotu. Zaklanja veće lepe delove Propileja koji sadrže stotine natpisa iz
procvata helenskog doba. Moj predlog je s radošću prihvatilo celo grčko
stanovništvo... da se Propileji oslobode ružnog dodatka. Već sam kupio drvo za
skele, kad sam se zaprepastio doznavši od ministra za javno obrazovanje da mi
nigde u Grčkoj neće biti dopušteno da radim za javno dobro.
Tu mora da postoji neki nesporazum koga nisam svestan. Možda sam
učinio nešto čime sam izazvao vaše nezadovoljstvo.
Najponiznije vas pitam kako sam pao u vašu nemilost. Sve što tražim
jeste da uklonim venecijansko čudovište s Akropolja.

Pismo je postiglo učinak. Kralj nije odgovorio direktno, već je naredio ministru za
javno obrazovanje da dopusti doktoru Henriju Šlimanu da osigura novčana sredstva za
rušenje kule. Ali rad će obaviti Grčko arheološko društvo... bez aktivnog učešća Henrija
Šlimana!
Sofija je uradila najbolje što je mogla da ga uteši.
- Znam da će ti nedostajati rad i upravljanje poslom, ali postigao si cilj kojem si težio.
Ružna kula će nestati, a kamenje će biti sačuvano da bi se postavilo na odgovarajuće
mesto. Javnost će ti isto toliko biti zahvalna.
Četvrtog jula Arheološko društvo je poslalo Henriju pismo zahvalnosti za trideset
hiljada drahmi, tj. dve hiljade šeststo dolara, koje im je poklonio za rušenje kule.

Za Sofiju leto je bilo toplo, lenjo, dugačko, bez kalendara i sata. Vreme je odmicalo,
nepostojano, bez čvrstine. Često su provodili dane pored mora, noseći sa sobom korpu s
hranom. Novi kupaći kostimi bili su dugački do listova nogu, pa su dnevni listovi žalili
zbog činjenice što se „vidi odvratan prizor žena iz najnižih klasa, koje se kupaju polugole,
dok ih muškarci gledaju sa svih strana“.

216
 balkandownload.org

Imali su prećutan sporazum da ne razgovaraju o predstojećem procesu, niti o bilo

kom vidu njihovog rada, i prihvatili su novi režim. Posle celodnevnog izleta rano bi se
povukli na verandu natkrivenu hiljadama blistavih zvezda na čistom noćnom nebu. Henri
bi obukao jednu od prijatnih noćnih košulja koje je kupio u Parizu i ostao bi s njom dok
je bila budna, čavrljajući i glasno čitajući. Onog trenutka kad bi zaspala, otišao bi u svoju
radnu sobu. Svaki dan je dobijao mnogo pošte sa svih strana sveta, kao i članke iz novina
i naučnih časopisa, koji su ga i hvalili i kudili. Odgovarao je na sve članke pismima
dugačkim kao što su članci. Kad bi Sofiju izjutra probudilo vrelo sunce s Akropolja, on je
već tumarao po kući.
Krajem jula Sofija i Andromaha mahale su mu dok se ukrcavao na brod Vizantija.
Iznajmio je kuću u Kifisiji, kojoj se Sofija divila kad god bi se pored nje provezli kočijom.
S jedne strane imanja nalazilo se senovito drveće i reka koja je mirno tekla. Kuća je imala
dve sobe u jednom krilu i još jednu spavaću sobu, engleski klozet i kuhinju u drugom; u
sredini kombinovani salon i trpezariju. Pred kućom se nalazila prekrivena veranda, a sa
zadnje strane, staklena vrata koja su vodila u zadnji deo dvorišta, okrenut ka red, i jedna
velika loza puzavica.
Sofija je u ljupko selo preselila svoje goste, majku i braću. Gospođa Viktorija uskoro
je ispunila kuću prijatnim mirisima kuvanja. Bila je najsrećnija kad je imala Sofiju samo
za sebe, dok bi užasni doktor Šliman bio nekih stotinu i više kilometara daleko. Njena
sestra Katingo često je dovodila decu da se igraju s Andromahom. Sofija reče Katingi:
- Divno je to što se ovde osećam odsečena od sveta, dok osluškujem kako vetar šumi
noću u krošnjama i reka prolazi pored mene, ali je uvek tu. Izbacila sam iz misli sve naše
probleme s atinskim sudovima. Živim za sadašnji trenutak i ne mislim na budućnost.
Iako je ulica do trga u Kifisiji bila izrovana, odvela je Andromahu da vidi kralja i
kraljicu kako šetaju pod platanima.
Skoro svakog dana stizala su Henrijeva pisma i dopisnice. Ponovo je posetio Aulidu,
pa krenuo u Lamiju, završnu tačku nove železnice; nekoliko dana proveo je u Termopilima
čitajući Herodota; onda je krenuo u Delfe, opisujući Sofiji brdo koje čoveku uliva
strahopoštovanje, u koje je uklesana hiljadugodišnja istorija religije. Peo se na brdo
Parnas i zavirio u ruševine Orhomenosa, gde je jednog dana nameravao da kopa...
Avgust je brzo prošao. Dvadeset drugog gradić je proslavio dvadeset treći kraljičin
rođendan. Sofija je imala dvadeset dve godine.
Henri se vratio kući početkom septembra. Sofija i Andromaha preselile su se nazad
u Ulicu Muson. Vrućina je bila nesnosna, ali je Trg Sintagma opet bio prepun Atinjana
koji su se vraćali s letovanja. Donete su naredbe da teška teretna vozila više ne mogu da
prolaze glavnim ulicama grada i da kočijaši ne smeju da bičuju konje. Nove grčke novine
doživele su procvat, kao i novi francuski nedeljnik Le Petit Journal d’ Athenes. Francusko
pozorište počelo je novu sezonu Minjonom.
Prošle su skoro dve nedelje sastanaka s advokatima pre nego što se 15. septembra
sastao Areopag. Sudije su saslušale protivnike, a onda su uzele predmet u razmatranje.
- Koliko ćemo dugo čekati rešenje? - upita Henri.
- Ne dugo - rečeno mu je. - Ne mislite na to.
Početak jeseni doneo je novi niz žestokih napada. Detje, kad se vratio iz Troade,
izjavio je da zgrada koju je Henri otkrio nije Prijamov dvor, već imanje trojanskih seljaka.
Najokrutniji i najironičniji napad, međutim, potekao je od jednog Atinjanina, Spiridona
Komnosa, bivšeg bibliotekara Nacionalne biblioteke, koji je optužio Henrija da je
falsifikovao antikvitete i iskopao grnčariju na raznim mestima sveta, a zatim je predstavio

217
 balkandownload.org

kao svoju zbirku koju je otkrio na Hisarliku. To je bilo objavljeno u grčkom listu
Athenaion u vreme dok su čekali da Areopag presudi da li će trojansko blago morati da
vrate Turcima! Francuski institut u Parizu, u službenom časopisu, takođe se pridružio
napadu. U Kelnu, u Nemačkoj, pojavio se potcenjujući članak u jednim novinama. Virlet
d’Aust, „stari dan“ ekspedicije na Peloponezu 1830. godine, potpuno je odbacio nalaze i
teorije. Frenk Kalvert, koji je zauzeo mesto svog brata kao konzul Sjedinjenih Američkih
Država u Čanakaleu, dalje je rastrgao nalaze u engleskom Athenaeumu.
Osim razočaranja zbog protivrečnih optužbi, na Henrija su snažno delovali napadi
autora koji su bili voljni da priznaju da su Šlimanovi otkopali „neku Troju“ ili barem neku
očaravajuću preistorijsku kulturu, ali da je to bio samo „srećan slučaj“. On je slučajno
nagazio na to mesto zahvaljujući početničkoj sreći jednog amatera. To ne bi moglo da se
dogodi jednom u hiljadu godina! Kad god bi Henri ugledao izraz „slepa sreća“, pobesneo
bi.
- Sreća... Sreća! - uzviknu on Sofiji. - Omiljena reč zavidljivaca i pakosnika... i
nestručnih. Objašnjenje za tuđa dostignuća, koja oni nisu mogli da dosegnu. To je njihovo
osnovno načelo, izrečeno u jednoj reči, koje služi kao opravdanje za to što u svom životu
nisu ništa učinili. To sve spušta na njihov vlastiti nivo tromosti... sreća! - Ona...
Sofija mu nežno stavi ruku na usta.
Počeo je rat!
Branio se i napadao i danju i noću. Sofija nije znala kad on spava. Odgovorio je na
napad u Kelnu na nemačkom, na optužbe u Journal Officiel na francuskom, na turske
optužbe na turskom, a nameravao je da odgovori na Kalvertov drugi napad na engleskom.
Sofija je primetila da ti nastupi jarosti nisu dugo trajali ma koliko bio besan kad bi prvi
put pročitao te tirade i tumarao po kući i vrtu izgovarajući kletve, gestikulirajući da pokaže
svoju nevinost. Onda bi prišao pisaćem stolu i pisao poricanja, odbijanja, opravdanja
svojih tvrdnji, navodio mišljenje Čarlsa Njutona koje je izneo u Kraljevskom društvu
starina i štampanoj monografiji u Akademiji; iz mišljenja klasičnih naučnika profesora
Gomperza iz Beča, koji je uspeo da pročita neke natpise i izjavio da su čisto grčki sa starim
kiparskim oznakama, da je članak Maksa Milera za Akademiju prikazivao reprodukciju
trojanskih slova: njihovu vezu s kiparskim jezikom.
Samo je u Engleskoj bio junak. Njegove Trojanske starine bile su prevedene na
engleski i trebalo je da ih štampa gospodin Džon Mari. Dali su knjizi drugi naslov Troja i
njeni ostaci, našli dobrog prevodioca, Doru Šmic, i angažovali poznatog klasičara,
profesora Filipa Smita, da napiše predgovor i izvrši potrebne ispravke. Filip Smit napisao
je pozamašan predgovor, završavajući rečenicom:

Ime Troje više se ne može uskraćivati „sjajnim ruševinama“ velikog i bogatog

grada, koji se nalazio na svom tradicionalnom položaju – grada koji su
neprijatelji opljačkali i popalili.

Najbolji je bio poziv od uticajnog Kraljevskog društva starina da održi predavanje

pre njihove grupe 24. juna 1875. godine; premijer Vilijam Gledston srdačno je ponudio da
ga predstavi, što je Henriju osiguralo prijem pun poštovanja.
Knjiga Troja i njeni ostaci trebalo je izaći iz štampe otprilike u isto vreme. Henri je
bio odlično raspoložen.

218
 balkandownload.org

- Sofija, posle našeg boravka u Engleskoj, dobro bi bilo da proputujemo

kontinentom: Holandijom, Mađarskom, Danskom, Švedskom, Austrijom, Nemačkom,
gde ćeš se upoznati s mojom porodicom. Sada će te muzeji očarati zbog veze njihovih
eksponata s našim nalazima u Troji.
Njene oči zasjaše od radosti.
- Volela bih da povedem Andromahu s nama. A Kalipsa će se brinuti o njoj kad mi
budemo zaposleni.
Henri je puštao osećajima na volju.
- Odobreno. Pozvaćemo i Spirosa u Pariz da provede tamo s nama nedelju dana.
Pred kraj septembra sedmorica sudija Areopaga doneli su presudu. Ograničili su se
više na formalne greške u sudskom postupku nego na suštinu slučaja, i na osnovu toga
poništili odluku Apelacionog suda.
Advokati Carigradskog muzeja podneli su nova dokumenta prvostepenom sudu.
Ovoga puta sud je zaključio da je Henri prekršio jednu klauzulu ugovora, pa je naredio
trojici stručnjaka da procene trojansko blago i da Henri Šliman isplati otomanskoj vladi
polovinu njegove vrednosti.
Otomanska vlada je odbila da prihvati tu odluku. Vratila se Apelacionom sudu
tražeći potpunu zaplenu zlata.
Desetog oktobra Apelacioni sud je odbio otomanski predlog, a 21. novembra trojica
stručnjaka koje je imenovao prvostepeni sud, pošto im Henri nije dopustio da vide stvarno
zlato, procenili su vrednost zlata otprilike, prema navodima u Henrijevoj knjizi, na
ukupno nešto više od četiri hiljade dolara.
Henri je odmah pristao da isplati polovinu svog dela turskoj vladi. Tako su se završili
sudski procesi.
Sve je bilo gotovo!

6.

Približavala se zima; na ulicama, ispod svetla malih fenjera, prodavci su prodavali toplo
kestenje; bilo je kratkih proloma oblaka. Ali u Šlimanovom domu su slavili. Sofija je slala
dostavljača i kočijaša s pozivnicama za ručak svima koji su podržavali Henrija tokom
procesa, iako se nisu usuđivali da posećuju Ulicu Muson. Sofija je bila toliko ushićena što
je palo breme s pleća njene porodice da je čak pozvala i Luiz Birnuf.
Iako je turska vlada primila sudsku odluku bez ozbiljne kritike, smatrali su je samo
pomirljivom gestom grčkog suda prema sultanu. Bilo je očigledno da Turci ne žele da
prihvate dve hiljade dolara po sudskoj odluci kao zadovoljavajuće poravnanje. Prvi
sekretar turske ambasade obavestio je Henrija da vlada šalje Fotijades- bega u Atinu za
novog ambasadora da isposluje pravedniju i prijateljskiju odluku u ovom slučaju.
- Oni znaju šta želim - reče Henri Sofiji. - Obnavljanje fermana. Znaju koliko želim
da završim kopanje u Troji i znaju da sam spreman da dam nešto vredno da bi mi obnovili
ferman. Ponudio sam im osam hiljada dolara za popravku muzeja. Nadam se da će to
smatrati poštenom pogodbom.
- Ako je tako - odgovori Sofija - zašto bi slali Fotijades- bega? Bilo bi dovoljno da te
podsete na obećanje.

219
 balkandownload.org

- To obećanje je dato dok je slučaj bio na sudu, a celo blago na kocki. Sada moram
da isplatim samo dve hiljade dolara, koliko je prvostepeni sud tražio od mene.
Sofija stavi ruku na ramena svog muža, pogledavši ga pravo u oči.
- Hajde da primimo Fotijades- bega u našoj kući kao prijatelja. Ti znaš šta ljudi na
Kritu kažu o spasavanju časti: to je važnije nego spasti hranu.
Na njihovo iznenađenje i Henrijevo zaprepašćenje, sve do aprila 1875. godine nisu
se sredile stvari s turskom vladom. Za to nisu bili krivi ni Fotijades- beg ni Safet- paša,
ministar za javno obrazovanje koji je bio zadovoljan Henrijevom ponudom od osam
hiljada dolara kao dodatak novčanoj kazni. Problem je prouzrokovao doktor Filip Detje,
čiji je položaj u Turskoj bio ozbiljno uzdrman njegovim opozivom u Carigradu.
Tokom skoro pet meseci pregovaranja njihovo nestrpljenje nestajalo je kada su
provodili vreme na Akropolju, posmatrajući radnike kako skidaju i spuštaju staro
kamenje venecijanske kule, nežno kao da rade s draguljima.
Henri je sve udesio za njihovo putovanje po Evropi. Sobe u Čaring kros hotelu u
Londonu bile su udobne; prijatelji su slali cveće koje je devojka stavljala u vaze u salonu.
Sofiji se sviđao London. Vreme je u maju bilo hladno, ali prijatno. U njenom engleskom
jeziku osećao se slab naglasak...
- Pa - reče ona - ima ga i većina Engleza!
Henri i njegovi dugogodišnji drugovi iz Šredera poveli su Sofiju u obilazak
Vestminsterske opatije, Bakingamske palate, Londonske kule, pijace u Petikot lejnu,
mostova preko Temze. Kako je Atina bila neizgrađena i mlada u poređenju s Londonom!
Bila je iznenađena brojem muškaraca i žena na ulicama, ozbiljnim oblačenjem i stalnim
kišnim kaputima i kišobranima, kao i time što nije bilo kafana na trotoarima. Čarls Njuton
im je uzvratio gostoljubivost, vodeći ih kroz muzejske riznice, a onda je priredio ručak u
njihovu čast. Sofija se oduševila lepotom Elginovih mermera, a onda se ozlojedila što su
oni odneti s Partenona, iz njihove prave domovine. Sutradan im je gospodin Gledston
rezervisao dva sedišta na javnoj galeriji u Donjem domu, gde je prisustvovala jednoj
vatrenoj debati između članova. Nekako je zaboravila na svoje nezadovoljstvo. Za vreme
poslepodnevnog odmora odveo ih je na suncem obasjanu terasu, koja je gledala na Temzu,
gde je upoznala nekoliko članova Kabineta, uz čaj i jagode servirane sa šlagom.
Groznica koja je počela da je muči u Atini i na brodu nestala je u oduševljenju
Londonom. Petog jutra probudila se s naizmeničnom jezom i vrućinom dok je kroz zavese
na prozorima njihove spavaće sobe gledala kako pada kiša. Bolela je glava, koža joj je bila
osetljiva na dodir. Henri je pozvao doktora Ferea, koga su mu preporučili kao „prvog
lekara Engleske“. Doktor Fere je to nazvao febricula, što je na Henrijevo pitanje preveo
izrazom „groznica koja povremeno popušta; moramo da pustimo da ide svojim tokom“.
- Svakako nešto možete da preporučite?
- Predlažem da odvedete gospođu Šliman u Brajton. Čovek se opusti u tamošnjim
toplim kupkama. More, sunce i odmor... Priroda na svoj način leči ono što je sama
poremetila.
Uz pomoć ljubaznog Šredera Henri je pronašao jednu prijatnu kuću za
iznajmljivanje u Kings roudu broj 151 u Brajtonu. Uz kuću su dobili i devojku, gospođicu
Steli. Henri se pobrinuo da se Sofija, Andromaha i Kalipsa udobno smeste i da imaju
dovoljno voća i povrća, namirnica... i pretplatio se na šest londonskih novina koje su
svakodnevno slali Sofiji kako bi mogla da sakuplja članke o njemu. Kad ju je poljubio
rekavši joj zbogom, pre nego što je pošao na voz za London, ona reče s puno ljubavi:

220
 balkandownload.org

- Znam da ženama nije dopušteno da prisustvuju sastancima Društva, pa ne bih

mogla da te slušam čak i da sam u Londonu. No u trenutku kad budeš govorio, ja ću prineti
tečnu žrtvu, kao što je učinio Prijam kad je pošao kod Ahila u ahajski logor da otkupi
Hektorovo telo.
Vrele parne kupke veoma su joj koristile. Uskoro je mogla da prati Andromahu i
Kalipsu na obalu i kupa se u moru.
Henrijevo predavanje u Kraljevskom društvu starina 24. juna u Berlington hausu
doživelo je solidan uspeh. Prisustvovalo je šest novinara. Sofija je izrezala članke za
Henrija. Najviše joj se svidela slika u Illustrated London News. Doktor Šliman u kaputu,
beloj kravati, niskom okovratniku, zbog kojeg mu je vrat izgledao duži, i s cvikerom, čitao
je za jednim stolom na kom su stajale dve visoke svetiljke, okružen mnoštvom znamenitih
naučnika i književnika Engleske. Znala je da je to bio najbolji trenutak u Henrijevom
životu.
Lečenje se nastavljalo dok je Henri sklapao prijateljstva s naučnicima u Oksfordu i
Kembridžu. Najviše se divio Maksu Mileru, koji je pružio jaku podršku Henrijevom radu.
Između njih se razvilo toplo prijateljstvo. Krajem nedelje dolazio je u Brajton na plivanje
i odmor pa su napravili novi plan za putovanje, kako bi Henri mogao da održi nekoliko
predavanja koja su mu ponuđena zbog oduševljenog prijema u Berlington hausu.
Krajem jula preselili su se u Pariz i sastali sa Spirosom u Hotelu „Luvua“. Onda se
Sofijina groznica vratila. Kad je bila previše slaba da ustane iz kreveta, Henri se zabrinuo
i poslao Spirosa da pronađe grčkog lekara koji je pre pet godina tačno utvrdio Sofijine
nevolje sa želucem i savetovao Henriju da je odvede kući u Grčku. On reče:
- Ima tu jedan problem povezan s tom vrstom groznice; ona se vraća. Niko ne zna
zašto. Ali nije ozbiljna. Nekoliko nedelja odmora i nestaće, zauvek.
- Nekoliko nedelja! - Henri izvadi program putovanja i pokaza doktoru datum
odlaska i raspored brzog putovanja kroz šest zemalja. Doktor ozbiljno reče:
- Onda ćete ili odložiti putovanje ili ćete ostaviti kiriju Šliman u Parizu. Ona nije u
stanju da krene na jedno takvo putovanje.
Henri je bio tužan, Sofija nesrećna.
- Radovao si se tom putovanju - reče mu ona - a sada imaš važan raspored
predavanja. Idi sam! Meni će ovde biti dobro sa Spirosom i Kalipsom, oni će paziti na
mene.
- Sigurno se nećeš ljutiti?
- Ljutiću se. Ali te neću lišiti putovanja. Ograniči ih na pet nedelja. Tako dugo mogu
da ostanem u Parizu bez muža.
- Vratiću se tačno za pet nedelja. Evo ti dve hiljade i pet stotina franaka. Mislim da
ti ne treba više od polovine, ali želim da ih imaš.
Za nedelju dana groznica je nestala i ona je mogla da ustane iz kreveta. Spiros je
iznajmio kočiju da je vodi na vožnju po Bulonjskoj šumi svakog poslepodneva, pa bi se
zaustavili na nekom senovitom mestu da bi se Andromaha igrala na travi. Nekoliko puta
je išla u cirkus, u kom je tako mnogo uživala prilikom prvog putovanja. Ežen Pjat bio je u
Parizu; odveo ju je u Opera komik. Jedan Henrijev prijatelj pozvao ju je u pozorište da
gleda modernu komediju. Satima je čitala ispružena u udobnoj fotelji. Henriju je pisala
na francuskom i engleskom, što ga je podstaklo da odgovori: „Mnogo bolje pišeš engleski
nego francuski.“
Henri je često pisao. U Lajdenu je „pojurio u muzej koji je istražio detaljno s
najvećom radoznalošću“. Iz Haga je pisao da je ručao u palati s holandskom kraljicom

221
 balkandownload.org

Sofijom. Onda je usledio pasus koji ju je tako zgranuo, da je morala da ga pročita nekoliko
puta, ne verujući svojim očima. Henri ju je molio da mu svake nedelje šalje hotelski račun,
kako bi ga pažljivo proverio. Kad je primio prvo pismo s računom, napisao je na
starogrčkom:

Draga moja, prema priloženom računu vidiš da ti za svaki obrok računaju

sedam franaka, a nikad manje od pet i po franaka. Molim te, izbegavaj takvu
sramotu i ručaj napolju, jer tamo možeš bez ikakvih teškoća ručati za jedan i
po ili dva franka. Prepusti budalama i ludacima da ručaju za sedam franaka, a
ti ručaj za jedan i po ili dva franka. Popij jutarnju kafu u hotelu, jer to nije
skupo, takođe uvek tamo večeraj, ali po svaku cenu izbegavaj taj uništavajući
ručak, koji je u svakom slučaju strašna prevara. Nadajući se da ćeš mi javljati
samo dobre i lepe vesti, grlim te, draga moja ženo,
Šliman

Sedela je zinuvši, ne verujući. Provela je ceo sat pokušavajući da shvati tog

neverovatnog čoveka.
„On nudi zemlju i muzej grčkoj vladi, koji koštaju najmanje pedeset hiljada dolara.
Nudi da plati sve troškove za zajedničko iskopavanje u Turskoj, što košta još pedeset
hiljada dolara. Dobrovoljno poklanja turskoj vladi osam hiljada dolara za rekonstrukciju
muzeja. Ali prigovara što njegova žena ruča u trpezariji Hotela ’Luvua’, što košta između
pet i sedam franaka, kad može da izađe i ruča napolju za trideset ili četrdeset centi.“
Kako su čudna zbivanja u ljudskoj duši!
„Da li je to zbog razlike koja postoji kad radim pored njega kao saradnik, i kad sam
odvojena, pa sam samo privezak? Da li je razlika u tome šta on smatra važnim a šta
nevažnim? Ili je škrt samo za neznatne iznose? U svakom slučaju, i dalje ću ručati ovde u
hotelu. Hrana je odlična i dobro nas poslužuju.“
Svi su otišli na Gar di nor da ga dočekaju prve nedelje u septembru i da ga kočijom
dovezu u Hotel „Luvua“.
Nikad nije spomenuo da je račun madam Šliman pokazao da je svih pet nedelja
ručala u hotelu, ili da je potrošeno pet stotina dolara koje joj je ostavio pa je morao da
pošalje još novca.
Sofija se pitala: „Da li je dovoljno mudar da ne poteže to pitanje, ili je jednostavno
zaboravio ono što je ranije nagonski učinio?“
Posle šest godina braka još ga nije poznavala; ali je dobila vlastiti „rat za
nezavisnost“. Nasmeja se sama u sebi:
„Sada mogu da nosim medalju koju je moj otac dobio u svom ratu za nezavisnost
Grcke.“
Kad su stigli u hotel, Henri je bio gorko razočaran što ga nije čekala dozvola ni iz
Grčke ni iz Turske. Besneo je zbog stalnog odlaganja.
- Jednostavno ne živim kad ne iskopavam - uzviknu on za večerom u salonu njihovog
apartmana. - Ti misliš da sam obuzet. Ja to ne poričem. Moram uskoro da počnem
iskopavanja.
- Ali gde, Henri?

222
 balkandownload.org

- Dobio sam pismo od sinjor Fjorelija, glavnog direktora Rimskog muzeja. On me

nagovara da kopam u Albanu, južno od Rima. Da vidim mogu li da pronađem grnčariju
ili druge predmete ljudske delatnosti ispod debele naslage vulkanske stene.
Znala je da je to samo popunjavanje praznine. Posmatrajući kako euforija njegovog
evropskog putovanja nestaje, odlučila je da se vrati u Atinu i da saleće turskog
ambasadora i Jorgosa Milesisa, njihovog novog ministra za javno obrazovanje, koji je bio
poznanik njene porodice.
Uzeli su brod iz Marselja. Henri se iskrcao u Napulju. Iz njegovih prvih pisama
osetila je koliko je bio razočaran i tužan. Seljak koji mu je iznajmio jedan vinograd u
Albanu, gde je trebalo da iskopava, prevario ga je pokazavši mu etrurske i rimske vaze
koje su navodno bile nađene ispod lave. Kad je Henri došao do izvornog sloja, nije našao
nikakve znakove ljudskog života. Bio je nasamaren.
Sredinom oktobra bio je u Palermu, na Siciliji. Jedan službenik ga je ohrabrio da
kopa u Marsali, na malom ostrvu poznatom kao Pantelerija. Primila je telegram:

ŽIVIM OVDE USRED TOLIKO PRLJAVŠTINE I BEDE DA NE MOGU DA TE

POZOVEM DA DOĐEŠ OVAMO.

Na Panteleriji je pronašao tanak sloj zemlje, i ništa ispod nje. Prešao je u Segestu,
onda u Taorminu, Sirakuzu... kao lud. Morao je nekuda da ide... bilo kuda.
Njegova uzbuđena pisma i očigledan jad naterali su je da učini još odlučnije napore
u Atini. Posetila je njihovog advokata Delejorgosa. Savetovao joj je da u tom trenutku ne
pokušava da se približi Turcima. Turska je imala unutrašnje probleme. Posetila je
prijatelje na univerzitetu i u ministarstvu, navaljivala na njih da iskoriste svoj uticaj na
Jorgosa Milesisa.
Tek krajem novembra, dok se Henri žalio - „ovde je nemoguće naći bilo kakvu
antičku starinu koju muzeji već nemaju, želim da ostanem u preistorijskom dobu“ - stiglo
mu je pismo od Rašid- paše, ministra spoljnih poslova u Carigradu, u kojem mu je pisao
da se o novom fermanu raspravlja na prijateljski način. Henri se spakovao i prvim brodom
otplovio iz Napulja za Pirej.

Približavalo se vreme praznika kad je primio drugo pismo od Rašid- paše, koje kao da je
sadržalo znak da je sva opozicija utišana i da bi, kad bi došao u Carigrad, mogao da dobije
ferman. Sofija je oklevala da ga pusti da ode za Novu godinu i Bogojavljenje, ali on je bio
previše uzbuđen da bi mogla da ga zaustavi. Niti je želela da bude odgovorna što ga je
zadržala ako dozvola ne dođe. Henri je znao da su joj praznici svetinja i nije joj predložio
da ga prati, već da dođe na tri meseca kad bude imao dozvolu u svojim rukama. Sofija se
s time složila. Svima je kupio poklone i otišao.
Njegova pisma iz Carigrada bila su tužna.

Još se srećem s velikim teškoćama. Nikad ne bih mogao da ih svladam da nije

sveopšteg zanimanja koje je probudilo moje otkriće Troje i velikog

223
 balkandownload.org

oduševljenja koje strani ambasadori u Carigradu osećaju prema Homeru i

njegovom Ilijumu...

Nedelju dana kasnije pisao joj je da i dalje svakog časa očekuje ferman. Udobno se
smestio u Hotelu „Vizantija“ i nalazio se u društvu „učenih i veoma otmenih stranaca“. Za
stolom se govorilo neprestano sedam ili osam jezika, što se Henriju sviđalo. Ali nedostajao
mu je njegov prijatelj Džordž Boker, koga su poslali u Rusiju kao diplomatskog
predstavnika.
Tek posle više nedelja pozvao ju je da dođe brodom u Carigrad, donese staru odeću
i da se pripremi za tromesečno iskopavanje. Odlučila je da krene početkom februara i
rezervisala je mesto. Henri je bio oduševljen. Rekao joj je da njegovi drugovi žele da je
upoznaju, da će ona tamo naći „više duševne radosti i više zabave nego što je ikad imala“.
Onda je od grčkog ministra za javno obrazovanje dobila signal da se približila
dobijanju grčke dozvole onoliko koliko je Henri bio blizu dobijanja turske dozvole.
Telegrafisala je da joj je žao. Henri je bio razočaran, ali nije mogao ništa da učini jer još
nije imao ferman.
Kad je pošao, Henri je preneo brodom deo opreme. Trebalo je da Spiros pošalje
ostalo kad Henriju bude potrebno. Henri i njegovi prijatelji među stranim diplomatima u
Carigradu radili su neumorno, ali je tek 5. maja držao u ruci traženi ferman. Sofija se
osmehnula kad je pročitala uslove koje joj je telegramom poslao s dobrim vestima:

ODISEJ NIJE TOLIKO PATIO NA SVOM DESETOGODIŠNJEM

PUTOVANJU KUĆI IZ TROJE, KOLIKO SAM JA PATIO OVIH MESECI U
CARIGRADU!

Međutim, nije trebalo da mu se ona pridruži u Troji još nekoliko meseci jer, kao što
je Janakis pisao, njihova stara kuća više nije bila dobra. Seljaci su polomili vrata i prozore;
crep je skinut s krova, pa je kiša padala unutra i sve uništila. I na brežuljku je trebalo
štošta popraviti; zidovi su se srušili, u rovovima je bilo tri metra blata. Reka Skamandar
triput je plavila Troadu, ostavljajući dva metra vode od podnožja Troje do mora. Čak i s
dobrim radnicima, pisao je Henri, potrajaće nedeljama da se pored stare kuće sagradi
kamena kuća u kojoj može da se stanuje, i da se podignu druge drvene zgrade. Javiće joj
kad će ponovo moći da se živi u Troji.
Nikad joj nije javio. Kad je stigao do Hisarlika, dočekale su ga samo otežavajuće
okolnosti i odlaganja. Janakisu nije bilo dopušteno da radi u Troji; jadni gorostas
jednostavno se plašio za svoj život. U Čanakaleu je i dalje bio isti upravnik, ali je njegovo
poštovanje prema Henriju bilo drugačije. Sada je Henri mogao da zaposli samo Turke, ne
i Turkofone. To je ozbiljno smanjilo broj radnika. Dodeljen mu je jedan stražar, Izet
efendija, koji je dobio tako stroge naredbe da su bile skoro nečovečne. Danju i noću pratio
je Henrija u stopu, nikad ga ni za trenutak nije ostavljao samog. Kad je Henri najzad
izbacio blato iz rovova, što je bio težak zadatak, i počeo da pronalazi zanimljive predmete
oko Prijamovog dvora, nije smeo da fotografiše predmete. Niti je smeo da pravi crteže
zidova ili kaldrmisanih ulica.

224
 balkandownload.org

Završni udarac stigao je kad je Ibrahim- paša dojahao na brežuljak da proveri šta
radi Henri. Ferman je Henriju dodelio šest stotina jutara zemlje, osim zemljišta na kom
je imao pravo da gradi kuće i šupe za njega, njegove radnike i opremu. Ibrahim- paša je
posmatrao Henrijeve jednostavne zgrade, izvadio kopiju fermana iz džepa od kaputa,
našao ono što je tražio i jednostavno rekao:
- Doktore Šlimane, prekršili ste uslov fermana...
- Šta hoćete time da kažete? Nisam ništa uradio, ništa sklonio...
- Morate da prekrijete tih šest stotina jutara kućama i skladištima od kamena i
drveta.
- Da prekrijem celih šest stotina jutara? Ali čemu? To bi bio ceo jedan grad. Meni
više nisu potrebne zgrade.
- U dozvoli se ne raspravlja o vašim potrebama. Izričito se kaže da morate da
prekrijete celih šest stotina jutara.
- Ibrahim- pašo, to tumačenje je smešno. Kako bih mogao da prekrijem celo polje?
I zašto bi bilo ko u celoj sultanovoj vladi bio tako glup da postavi takav uslov?
- O tome ništa ne znam. Ja moram da strogo tumačim sporazum ili ću imati neprilike
u Carigradu. Vi više ne možete da iskopavate dok ne prekrijete šest stotina jutara drvenim
i kamenim zgradama.
Henri je znao da je pobeđen. Mogao je da se vrati u Carigrad i traži pismo od ministra
za javno obrazovanje u kojem bi bilo tačno navedeno da ne mora da prekrije svih šest
stotina jutara ili bilo koju drugu površinu. Ali znao je kako sporo melju mlinovi u turskoj
vladi. Da stvar bude gora, ubili su njegovog dobrog prijatelja Rašid- pašu, ministra
spoljnih poslova. Safet- paša je unapređen u ministra spoljnih poslova, a za ministra za
javno obrazovanje doći će neko drugi. Možda Henriju nepoznat, možda čak neprijateljski
raspoložen. Znao je da bi razjašnjenje dozvole moglo da ima smešan ishod, ali koliko bi
još nedelja ili meseci to zahtevalo? A čemu se onda vratiti? Protivljenju, zavlačenju,
nedostatku radnika, pobijanju svih prava da naučno uknjiži svoje nalaze.
Sve je to bilo beznadežno. Pogrešio je misleći da može da se vrati u Troju i završi
posao. Protraćio je mesece čekajući u hotelu u Carigradu, odvojen od žene i kćerke, svog
doma i svojih poslova. Protraćio je dva meseca na brežuljku i nije učinio ništa osim što je
uklonio blato koje se nakupilo u rovovima i terasama tokom protekle tri godine.
Naredio je da se oprema spakuje i pošalje u Pirej, telegrafisao Sofiji da se zauvek
vraća.
Ukrcao se na brod za Grčku, žalostan.
Sofija je došla u Pirej da ga sačeka. Stajala je na doku mašući mu pobedonosno
komadićem papira u vazduhu, a lice joj je krasio širok osmeh kakav nikada nije video.
- Naša dozvola za kopanje u Mikeni - uzviknula je onoga trenutka kad je mogao da
je čuje. - Tamo možemo odmah da počnemo iskopavanje.

225
 balkandownload.org

KNJIGA SEDMA

MIKENA!

1.

Šef policije u Nafplionu, Leonida Leonardos, dočekao ih je na pristaništu, sa šarenim

medaljama koje su sijale na laganom zalazećem julskom suncu.
- Dve duge godine čekamo na ovaj trenutak! - uzviknu Henri. - Dopustite da vam
predstavim tri profesora, moje prijatelje: doktor Jeftimije Kastoris, rođen ovde na
Peloponezu, a sada profesor grčke arheologije na Univerzitetu u Atini; doktor Spiridon
Findiklas, profesor filologije na univerzitetu i potpredsednik Arheološkog društva; doktor
Janis Papadakis, profesor matematike i astronomije na univerzitetu i rektor. Ljubazno su
došli na nedelju dana u inspekciju Tirintu i Mikene.
Leonida Leonardes duboko se nakloni prilikom svakog pojedinačnog predstavljanja
uglednih naučnika.
- Pregledao sam sobe koje ste rezervisali u Hotelu „Olimp“. Smešteni ste u isti
apartman u kojem ste bili kad sam imao zadovoljstvo da vas posetim 1874. godine.
Prepešačili su kratak put do hotela, praćeni nosačima, koji su prtljag zavezali pa ga
prebacili preko ramena, jedan kovčeg napred, drugi pozadi. Šef sale im je postavio sto u
zadnjem delu bašte, gde su večerali ispod jednog velikog platana. Prisustvo profesora koji
su bili njegovi gosti u Argolidi poboljšalo je Henrijevo raspoloženje. Njihova saradnja od
nekoliko dana u Tirintu, dok je on iskopavao eksperimentalne jame, pa njihovo
inspekcijsko putovanje u Mikenu, nagoveštavalo je zanimanje Atinskog univerziteta za
njegovo iskopavanje.
Kad se Sofija u zoru probudila, Henri se već vratio s plivanja u zalivu. Grudi i ruke
su mu se crveneli od snažnog trljanja grubim peškirom.
- Vreme je za ustajanje, ljubavi. Kočija čeka, naš ručak za izlet priprema se u kuhinji.
Za sreću Sofija je obukla jednodelnu haljinu s dugačkim rukavima i širokom
suknjom, koju je nosila u Troji tokom poslednjih uspešnih nedelja. Takođe, ponela je šal
i šešir s najširim obodom i rukavice protiv letnjeg sunca. Ona, Henri i trojica profesora
pošli su u praskozorje. Nafplion je bio udaljen od Tirinta samo kilometar. Uskoro su svi
stajali ispod kiklopskih zidova, pred prizorom od kog se vrtelo u glavi. Kameni blokovi bili
su toliko kolosalni, toliko je bilo nezamislivo da su uopšte izgrađeni da čovek naprosto
nije verovao da tamo stoje.
- Vidim zidine - promrmlja Sofija - ali ne verujem svojim očima.
Skrenuli su s glavnog puta i prepešačili kratku udaljenost pored južnog temelja
ravne stenovite površine Tirinta. Kočijaši su odneli njihovu hranu i hladno piće u
unutrašnjost galerije, koja je bila ugrađena u zidove široke od sedam i po do petnaest
metara, i služila je kao pomoćna prostorija koja je vodila do oružarnica, skladišta hrane i
kula sa šest otvora za strelce. Oni su ušli s istočne strane širokim povišenim kolskim

226
 balkandownload.org

prilazom naslonjenim na kiklopski zid. S desne strane veličanstvenih vrata nalazila se

kula, za koju je Henri procenivši rekao da je visoka dvadeset metara, a profesori su tvrdili
da bi mogla biti najstarija kula sagrađena u Grčkoj.
Tamo ih je pozdravio Demetrije Dasis. Nekoliko nedelja ranije Henri mu je poslao
opremu iz Troje. Stotine pijuka, lopata, poluga bile su sada u Mikeni, pa je ovde bilo
dovoljno alata za četiri dana merenja i kopanja. Demetrije je doveo deset radnika iz
Harvatija. Henri je dodelio po dva radnika svakoj grupi, a isto tako i Sofiji. Svako je
izabrao svoje mesto. Profesor Kastoris i Sofija odabrali su najviši nivo tvrđave; druga dva
profesora niži. Henri je odveo Demetrija i preostalu dvojicu radnika da obeleže široki rov
dijagonalno preko najvišeg dela tvrđave.
Sofija i profesor Kastoris našli su dva kompleta kućnih zidova, sagrađenih od sitnog
kamena vezanog zemljom. Na nižoj akropoli dve grupe su našle veliki deo na kom je bila
naslikana Hera sa ženskim grudima i podignutim rukama, koje su podsećale na kravlje
rogove. Takođe, izdvojili su mnoštvo šarenih krhotina. Sunce se popelo i žarilo britkošću
oštrice noža, ali je u nadsvođenim hodnicima, gde su ručali, bilo hladno. U trinaest jama
na gornjem nivou i u tri na donjem našli su terakotu koju su tražili. Uveče, pošto su
profesori malo plivali u moru, okupili su se u Šlimanovoj dnevnoj sobi, gde je Sofija iznela
dnevne nalaze: tronošce, velike vaze s probušenim drškama, male vrčeve, lonce, činije i
šoljice, neke napravljene na grnčarskom točku, neke primitivne.
Nakon pet dana karavan se preselio u Mikenu. Henri je sredio da se grnčarski nalazi
spakuju u korpe i pošalju Arheološkom društvu istim brodom kojim će poći trojica
profesora, kad završe boravak u Mikeni. Demetrije je obavestio Henrija da ima
šezdesetoricu radnika, koji čekaju znak da počnu da kopaju. Prateći Pausanijin opis,
Henri je označio kočićima zemljište gde bi mogle da se nalaze kraljevske grobnice. Sva
trojica profesora iskreno su mu poželeli sreću.
Kad su otišli, Henri reče zamišljeno:
- Želeo bih da smo jednog od njih mogli da nagovorimo da ostane kao posmatrač
Arheološkog društva, umesto tog mladog gospodina Stamatakisa, koga nam šalju da nas
kontroliše. Dvaput sam u Atini razgovarao s njim, a samo se jednom osmehnuo. Smatram
da je to užasno.
Porodica Dasis ih je toplo pozdravila. Čekali su dve i po godine da se Šlimanovi vrate.
Njihove sobe bile su spremne; muškarci su namestili nove drvene kapke protiv jakog
letnjeg sunca. Pod od nepravilnih dasaka bio je opran i uglancan. Sofija je ponela sanduk
s čaršavima, jastučnicama, pokrivačima zbog očekivane hladnoće u oktobru i novembru.
Ponela je i sapune i druge toaletne potrepštine da im potraju od tri do četiri meseca. Hteli
su da kopaju dok ih jake kiše u novembru ne poteraju.
Henri je javio Demetriju da sa svake strane kreveta napravi noćne ormariće i da
zavesom odvoji jedan ugao spavaće sobe za orman. Iako su poneli uglavnom najstariju
odeću za težak posao koji ih je očekivao, stavili su u prtljag i nekoliko novijih haljina i još
jedno odelo, za crkvu i posetu Argosu i Nafplionu. Sofija je otvorila svoj kovčeg, stavila
ikonu na noćni ormarić i pomolila se Devici Mariji da im podari zdravlje za vreme boravka
u Mikeni i da omogući Henriju ispunjenje razumnog dela njegovih najvećih nada.

Henri je poslao ček Narodne banke Grčke u banku u Argosu, kako bi porodica Dasis imala
gotovinu pri ruci za kupovanje stvari koje će biti potrebne. Takođe, poslao je crtež tuša iz
Hisarlika. Trebalo je da stoji napolju i da bude samo toliko natkriven da bi mogao da drži

227
 balkandownload.org

nakrivljeno bure s vodom i lanac za povlačenje. Ali kako pronaći drugog Janakisa? Ovde
će njihov problem biti lakši, jer će Demetrije svake subote uveče dobiti svotu novca za
određen broj kubnih metara zemlje koje bude iskopala grupa radnika unajmljenih za taj
posao. Međutim, biće im potreban kontrolni popis radnika koji dolaze iz drugih sela, koje
će isplaćivati u gotovom tokom nedelje i subotom.
Henri je odlučio da uzme Dasisovog srednjeg sina Nikolu, zlatokosog mladića bistrih
očiju, koji je upravo napunio šesnaest godina. Pohađao je neko vreme školu u Argosu i
nastavio je da uči čitajući kad god bi dohvatio neku knjigu. Henri mu je dao beležnicu i
objasnio mu kako je Janakis proveravao imena. Nikolu je takođe zadužio da snabdeva
radnike vodom. Burad će morati da pune na najbližem izvoru, natovare ih na konjske
dvokolice i otpreme uzbrdo na akropolu koja nema hlada i gde se grlo stalno suši. Radnici
koji se budu znojili pod avgustovskim suncem prazniće burad čim ih skinu s kola.
Radnici su zarađivali dve i po drahme dnevno, tj. pedeset centi, a nadzornik pet
drahmi. Henri je Nikolu plaćao dolar dnevno. Porodica Dasis bila je oduševljena. Sada će
Nikola imati novca da sledeće godine ostane u Nafplionu i pohađa gimnaziju. Plate su bile
veće nego u Troji, ali su i stanovnici Argolide bili na višem ekonomskom nivou nego oni u
Troadi.
Kad su se Šlimanovi smestili, obavešteni su da se Panagiot Stamatakis, pas čuvar
Arheološkog društva, uselio u kuću preko puta, izabravši je samo zato što je u zadnjem
delu imala dograđeno skladište. Namestio je bravu na vratima i samo je on imao ključ.
Skladište je trebalo da služi kao ostava za sve nalaze sa iskopavanja. Uz dozvolu Dasisa,
Sofija i Henri pozvali su Stamatakisa na ručak. On je odbio. Sutradan, 8. avgusta 1876, bio
je verski praznik, Sveti Pantelejmon. Seljaci su se okupili u maloj kapelici, gde je sveštenik
koji je dolazio po potrebi održavao jednu od nekoliko dnevnih službi. Šlimanovi su
prisustvovali s ukućanima; Stamatakis se nije pojavio. Seljaci su bili uvređeni. Izjavili su:
- On misli da je previše dobar za seosku kapelicu i seoskog sveštenika.
U kući u kojoj je stanovao rekli su:
- Živi potpuno sam. Jede sam u svojoj sobi.
- Možda je samo stidljiv - reče Henri. - Nije navikao da se sastaje s nepoznatima.
Čini mi se da bi trebalo da pokušamo još jednom.
Opet su ga pozvali na ručak. Stamatakis je opet odbio.
Kad je sunce prestalo da peče, popeli su se do Atrejeve riznice. Izvanredna
arhitektura u obliku košnice naterala je Sofiju da razmišlja o savršenosti čoveka i njegovih
veština. Obuzeli su je neki unutrašnji mir i spokojstvo, koje svako umetničko delo izaziva
u čoveku.
Stamatakis je ostao zatvoren u svojoj sobi tokom celog praznika. U sumrak Henri
upita:
- Misliš li da bi trebalo da ga iz pristojnosti posetim? Mesecima ćemo zajedno raditi,
pa bih voleo da budemo prijatelji.
Sofija ozbiljno odgovori:
- Odlučno kažem ne! Budući da je mlađi, on je bio dužan da tebe poseti. Već je
pokazao znake nadmenosti. Grci imaju više nego dovoljno ponosa... zbog svega što su
njihovi preci postigli! Nije potrebno i dalje preterano veličati našeg gospodina
Stamatakisa.
- Vrlo dobro. Ti si moj autoritet za karakter Grka - odgovori Henri s veselim
osmehom.

228
 balkandownload.org

Sutradan su ustali pre zore, popili kafu, zajahali mazge i odjahali oštrim krivudavim
brežuljkom do Lavljih vrata. Demetrije je u ponedeljak uoči praznika prebacio Henrijevu
tešku opremu na zaravan akropole, gde je bila agora: budake, lopate, gvozdene poluge.
Od puta kroz uski prolaz u zidu vodila je ovčija staza. Demetrijevi ljudi koristili su tu stazu
za donošenje opreme. Šezdesetorica muškaraca bili su isto tako živopisno odeveni kao
Turci i Turkofoni na Hisarliku. Preko pantalona nosili su debele suknje, kelembije, bele i
žućkaste boje, nabrane u struku; sva odeća je bila izrađena od tkanine zvane drili, koju su
žene kod kuće tkale i bojile.
Henri je odredio grupu radnika i obeležio rov u pravcu juga, počinjući na dvanaest
metara od Lavljih vrata, pa do jedne otvorene površine od oko trideset kvadratnih metara.
Demetriju je dao četrdeset radnika, a sam je uzeo deset za posao na Lavljim vratima. Kad
su njegovi ljudi počeli da čiste nanos s ulaza, Sofija reče:
- Možemo li otići do one druge riznice? Do one čiji je vrh odronjen?
Prilikom poslednjeg putovanja, uprkos gustom korovu i lišću, mogli su da provire u
njenu tamu.
- Zašto te zanima baš ta riznica? Leži izvan kiklopskih zidova najmanje sto dvadeset
metara. To nije jedna od kraljevskih grobnica koje tražimo.
- Reći ću ti kad dođemo tamo.
Spustili su se niz neravni obronak pokriven stenama i suvim granjem, a zatim se
popeli na brežuljak ispred njih. Puzeći i sklanjajući korov i grmlje koje je raslo u
pukotinama zemlje između stena, uspelo im je da očiste okruglu površinu od oko metar u
preseku. Po sunčevoj svetlosti koja se probijala u kao u rogu mračnu unutrašnjost
otprilike su procenili dubinu riznice oblika košnice.
- Biće teško osloboditi ovu tvorevinu iz njenog groba starog tri hiljade godina - reče
Henri. - Još teže ćemo pronaći i očistiti njen dromos, ulaz. Ali to će biti sjajan doprinos
arheologiji.
Osmeh pređe preko Sofijinog lica umivenog sapunom. Njene tamne oči blistale su
od iščekivanja.
- Volela bih sama da preuzmem to iskopavanje. Hoću reći, potpuno nezavisno od
tvog posla u akropoli. Kad bih mogla da oslobodim ovu riznicu i kad bi se pokazalo da je
barem upola tako lepa kao Atrejeva, osećala bih da sam zaista nešto doprinela.
- Bez ikakve pomoći tvog postarijeg muža.
- S malom pomoći. Sutra ujutro dođi ovamo i pomozi mi s probnim kopanjem.
Koristiće mi sve što možeš da odvojiš od ljudi i opreme.
Kad su se vratili do Lavljih vrata, videli su da je Stamatakis stigao. Prepirao se s
Henrijevim ljudima, terajući ih da prestanu da rade. Kao i Henri, bio je obučen isto kao
da sedi za pisaćim stolom u Atini: bela košulja s tamnom kravatom, tamno odelo, prsluk.
Bio je mršav, imao je savršeno bele zube i vrlo lep stas. Držao je uspravno glavu kao da
iznad tog prljavog, prašnjavog posla iskopavanja gleda na urednu lepotu Narodne
biblioteke u Atini, gde se čovekova mudrost nalazi u knjigama... gde nije potrebno
zabadati lopatu i motiku u krš.
Šlimanovi ga veselo pozdraviše.
- Dobro jutro, gospodine Stamatakis.
Stamatakis se službeno pokloni, ne rekavši ništa.
- Nadam se da ste se udobno smestili u vašem stanu - reče Sofija.
- Primitivno.

229
 balkandownload.org

- Oh. Žao mi je. Pozvali smo vas oba dana kod nas na ručak. Dasisova porodica
srdačno bi vas pozdravila. Njihove žene su dobre kuvarice.
Stamatakis spusti pogled na njih dok su stajali jedno pored drugog na Lavljim
vratima, ispod masivne grede.
- Mislim da moram odmah da vas obavestim - reče hladno - da nemam nameru da s
vama održavam društvene odnose. Ovde sam u svojstvu vladinog nadzornika starina i
predstavnika Arheološkog društva; među nama neće biti razgovora osim o iskopavanjima
i nalazima. Na taj način mogu strogo da se držim uputstava koja sam dobio.
Sofija i Henri se zagledaše, podignutih obrva. Opet jedan Jorgos Sarkis, njihov prvi
stražar na Hisarliku, sve iz početka: čovek nesrećan što je ovde. Henri grubo reče:
- Vrlo dobro, ali sklonite nam se ispod nogu, inače ćete odrati vaše dugačke cevanice.
Stamatakis isturi donju usnu i reče otegnutim glasom:
- Nemam više ništa da vam kažem osim što moram da vam izdam naredbe.
- Meni nećete izdavati nikakve naredbe, niti će iko drugi! Ovde je vaš posao da
sakupite ono što nađemo i pošaljete u Atinu, ništa više.
Stamatakis stisnu usne preko svojih lepih belih zuba.
- Meni morate da pokažete svaki važan nalaz in situ, pre nego što se podigne. Ne
možete da kopate na više od dva mesta u isto vreme; a ona moraju da budu veoma blizu
da bih ja mogao da posmatram sve što se događa. Možete da kopate samo na određenim
delovima zemljišta koje ću vam označiti.
- Fick dich selbst - vrisnu Henri na nemačkom, znajući da Sofija neće razumeti te
reči.
- To je fizički nemoguće - odgovori Stamatakis.
Henrijevi ljudi su nastavili da zabadaju pijuke i lopate u tri hiljade godina star nanos
kamena, zemlje i krša na ulazu u Lavlja vrata. Stamatakis im se okrenu i uzviknu:
- Ne, ne! Ne smete ni da dirnete taj pristupni put!
- Zašto ne? - upita Henri.
- Zato što ovu visinu moramo da sačuvamo - ne znamo koliko smo metara iznad
prvobitne staze - kako bismo olakšali sebi rad da opet podignemo kiklopsko kamenje u
paralelne zidove koji vode do vrata.
- Nameravam da očistim pristupni prostor u sredini, širok samo onoliko koliko su
široka vrata. Sve kamenje i krš s obe strane biće ostavljeni in situ da bismo dobili jednu
višu platformu s koje ćemo podizati ogromne blokove.
Smekšan, Stamatakis reče mirnije:
- Dobro promišljeno.
- Hvala. - Okrenuvši se radnicima, Henri reče: - Molim vas nastavite da radite. Kad
napunite korpu, odnesite je do konjskih kola i sipajte u njih zemlju i kamenje.
Sutradan u zoru Demetrije je okupio šezdeset tri radnika. Henri je odredio
dvanaestoricu za rad na Lavljim vratima, Demetrije je uzeo četrdeset trojicu, a Sofiji je
ostala grupa od osam radnika. Ona i Henri povedoše osmoricu ljudi do obližnje zatrpane
riznice.
- Sada, Henri, hajde da stanemo na vrh, najbliži ulegnuću. Kako bi prosudio iz kog
pravca dromos vodi u košnicu?
Henri osmotri zemljište, izvadi kompas, izračuna nešto u beležnici.
- Planiraš da kopaš rov preko ulaznog hodnika?

230
 balkandownload.org

- Da. Onoliko blizu trouglu iznad grede nad vratima koliko je to moguće. Kad
pronađem vrh trougla, znaću, prema brojkama Atrejeve riznice, koliko otprilike mora da
se kopa do grede i koliko će biti od grede do praga grobnice.
- Vrlo dobro, počni svoj rov na južnoj strani nasipa.
- Hoću. Ali zašto?
- Pogledaj na okolnu topografiju. Dva pravca odvešće te uzbrdo. Treći je bio najdalji
od akropole. Ulaz na južnoj strani bio bi strategijski.
- Razumem. Poznajući dimenzije Atrejeve riznice, možeš li da proceniš koliko daleko
moram da idem do ulegnuća na vrhu da bih udarila na dromos?
- Otprilike. Počni rov dvanaest metara odavde. Malo sam povećao dimenziju da ne
bi udarila u samu stranu ulaza. Tvoj rov, kad budeš sišla dovoljno duboko, ne bi trebalo
da bude na više od šezdeset do devedeset centimetara od trougla. Na onom mestu koje
budeš smatrala pravom dubinom promeni pravac i skreni pod pravim uglom prema
riznici.
Nijedan njen doživljaj s radnicima na Hisarliku, koji su odbijali da primaju naredbe
od žene, nije se ponovio u Mikeni. Njeni radnici bili su iz Harvatija, došli su u Dasisovu
kuću prve večeri da pozdrave Šlimanove u svome selu i s uživanjem su slušali Henrija kad
je čitao Agamemnona. Henri im reče.
- Ova riznica biće iskopavanje kirije Šliman. Ona će upravljati radovima. Molim vas
učinite za nju sve što možete.
Uzdahnuvši, ona izmeri udaljenost koju je Henri pokazao, a onda reče osmorici ljudi
da počnu da kopaju na određenom mestu. Odredila je širinu rova nagomilavši sitno
kamenje s obe strane zatrpanog dromosa, a onda označila južni pravac postavivši jedno
brdašce od kamenja umesto kočića i konopca koje je upotrebljavala na Hisarliku.
No sve nade da će brzo napredovati bile su ubrzo uništene. Ljudi su naišli na tvrdu
zemlju, punu velikog kamenja. Tokom dugog radnog dana kopači su uspeli da prodru
samo nekoliko centimetara duboko u rov od sedam i po metara, koji im je bio potreban
da pređu dromos i zidove koji su okruživali ulaz u riznicu.
Sofija nije dugo radila, kad Stamatakis priđe ubrzanim korakom od Lavljih vrata.
On uzviknu:
- Ne smete da otkopavate tu riznicu!
- Zašto ne?
- Ni vi ni bilo ko drugi ne sme da odstrani taj debeli pokrivač zemlje. Tim je slojem
povezano kamenje košnice. Ako ga sklonite, cela struktura može da padne.
- Zašto mislite da nameravam da srušim celo brdo? Sve što želim jeste da pronađem
dromos, očistim ga i nađem ulaz, a onda i samu riznicu i omogućim da je svi vide, kao što
je i Atrejeva riznica pristupačna. Zar to nije suština arheologije?
- Kirija Šliman, proveo sam godine na univerzitetu da bih postao stručnjak. Zašto
mi ne dopustite da ja ovde budem autoritet za arheologiju?
- Hoću... kad budem videla prve žuljeve na vašim rukama od pijuka ili lopate.
- Ha! Vi mrzite akademski obrazovanog čoveka. Ponašate se kao neki snob, jer ste
slučajno kopali na Hisarliku.
- Slučajno kopala! Iskopavali smo na Hisarliku, jer je moj muž genije pa je znao da
je to mesto na kom se nalazila Homerova Troja.
Ne uvažavajući to, Stamatakis odmahnu rukom:

231
 balkandownload.org

- Ne gajim sklonosti ka ovakvim komplikacijama, kirija Šliman. Službeno ću uneti u

svoju beležnicu da sam vam kategorički naredio da smesta napustite tu riznicu. Takođe
ću to večeras telegrafisati u Atinu.
- Sigurna sam da će vam vožnja do Argosa prijati. U međuvremenu, ja ću pokušati
da pronađem i očistim dromos. Vi se ne plašite da će čišćenje ulaza ugroziti riznicu?
On se okrenu i vrati do Lavljih vrata. Sofija je poslala jednog radnika da dovede
Henrija. On reče:
- Postoji samo jedan način da kontrolišemo Stamatakisa, osim da ga bacimo u ovaj
otvor. Telegrafisaću Društvu i zamoliću ih da nam pošalju jednog inženjera, prema
njihovom izboru, na moj račun, koji će ispitati razne strukture i dati nam službenu
dozvolu da nastavimo da radimo.
Henri je izvan Lavljih vrata naišao na goleme kamene blokove, od kojih su se neki
visoko izdizali s unutrašnje strane kiklopskog zida. Verovao je da su ih bacili sami
Mikenjani braneći se od ratnika iz Argosa, koji su napokon pokorili Mikenu 468. godine
pre nove ere. Krš kroz koji je kopao, po njegovom mišljenju, nije bio rezultat nastajanja
novih naselja, kao što je to bilo u Troji, već je bio nanet s gornjih terasa. To mu je
pričinjavalo malo muke, osim što ogromno kamenje nije mogao da skloni pomoću opreme
koju je imao. Shvatio je da će morati da donese mašine za zidanje i ljude koji će njima da
upravljaju. Za sada se zadovoljio time da njegovih dvanaest radnika zavežu konopcem
kamenje i vuku ga centimetar po centimetar putem do Lavljih vrata da bi ga ostavili da
leži nasuprot masivnim spoljašnjim centralnim kiklopskim zidovima.
Do kraja dana ni on ni Sofija nisu pronašli ništa osim nekoliko razbacanih krhotina.
Stamatakis, međutim, te deliće nije smatrao nevažnima. Sakupio je i najsitnije komadiće
u svoju korpu i odneo ih u skladište u Harvatiju.
Treći dan ih je više nagradio. Demetrijeva grupa radnika, koja je radila unutar vrata,
naišla je na kalcifikovane ostatke velike stambene kuće. Njegovi ljudi su kopali da bi otkrili
ostatak zidova. Kad je Henri pregledao ruševine, video je da je kuća uništena vatrom takve
jačine, da je pocrneo čak i kiklopski zid koji je zatvarao zadnji deo kuće. U šutu su radnici
pronašli krhotine finih posuda, ukrašene arhajskim motivima crvene, žute i smeđe boje;
kravlju glavu od pečene zemlje sa rogovima; još više ga je zapanjio jedan ogroman
gvozdeni ključ sa četiri zupca.
- To bi mogao da bude ključ od Lavljih vrata! - uzviknu Henri.
Stamatakis, koji je lakomo gutao sve rukotvorine istoga trenutka kad bi se pojavile
iz zemlje, reče tiho:
- Opet počinje, naš „zanesenjak“. Jedan ključ, a on već otvara teška drvena vrata.
Henri je bio previše zaposlen da bi se uzrujavao. U šutu je nailazio na novčiće,
helensku i makedonsku terakotu i reljefne vaze. Henri upita:
- Gospodine Stamatakise, vi ste studirali klasičnu istoriju. Šta kažu istoričari, kad je
Mikena prestala da bude nastanjena?
- Kad su ratnici iz Argosa zauzeli tvrđavu, 468. godine pre nove ere.
- Ali pogledajte, upravo smo otkopali helenske vaze i makedonske novčiće koji su
oko dve stotine godina mlađi.
Stamatakis se zagleda u novčiće i umetničke predmete. Henri upita:
- Mora da su postojale i kasnije naseobine. Mislim helenske, a kasnije i makedonske,
od oko 300. do 100. godine pre nove ere. Znamo da je to mesto bilo napušteno kad je
ovuda prošao Pausanija 170. godine nove ere. Ali ovi ostaci ukazuju na još nekoliko stotina
godina života na ovoj steni.

232
 balkandownload.org

U Stamatakisovim očima blesnu trag poštovanja.

- Helenskih, da. Našli ste dovoljno grnčarije da to dokažete. Ali makedonskih, ne.
Henri popusti. Verovao je da reljefne vaze i figure od pečene zemlje odgovaraju
komadima iz makedonskog doba koje je video u muzejima. Ali nije bilo potrebno gurati
Stamatakisa previše brzo i previše daleko.

2.

Sunce je peklo. Svuda okolo bili su prašina, prljavština i bleštavilo, a ni vlat trave.
Nafplijski zaliv bio je predaleko da bi Henri tamo plivao pred zoru. To mu je veoma
nedostajalo. Mrak se spuštao tek u devet sati uveče. Budući da su počinjali da rade u pet
izjutra, to je značilo šesnaestočasovni radni dan, i niko nije mogao da napusti iskopavanja
osim u slučaju bolesti, a toga je bilo malo. Bio je to duži radni dan nego u Troji, ali Sofija
je dobro izdržala, odevena tako da se potpuno zaštiti od žarkog sunca. Vode je bilo malo
krajem leta, potoci i izvori su presušili. No Jana Dasis je uštedela za Šlimanove malo te
dragocene tečnosti za večernje tuširanje, posle kog bi Sofija obukla laganu haljinu, a Henri
pristao da obuče sako, pre nego što bi sišli na terasu na večeru koja se sastojala od hladne
supe od krompira, piletine i hladnih artičoka.
Henri i Sofija su udobno skliznuli u porodični život Dasisovog domaćinstva. Budući
da su dali posao svakom muškarcu starijem od šesnaest godina u ovom i ostalim okolnim
selima, veoma su ih cenili, jer im je prihod bio osiguran za celu sledeću godinu. Osim
prećutne zahvalnosti, iz koje se retko kada rađala naklonost, osećalo se u Harvatiju
uzajamno poštovanje, koje je stvaralo tu naklonost. Henri i Sofija bili su dobri poslodavci;
ljubazno su izdavali naredbe ljudima. Radnici, samostalni seljaci i zemljoradnici ne bi
voleli da ih neko gnjavi ili im zapoveda.
- Samo nešto me je razočaralo - reče Henri Sofiji, dok su sedeli u senci maslinovog
drveta u Dasisovom vrtu. - To je naš domaćin, Demetrije. To je bilo jasno još od početka
u Tirintu. On jednostavno ne zna kako da uskladi posao koji ga čeka, niti kako da najbolje
iskoristi naše oruđe. Ne samo da usporava posao nego nije dobar ni kao nadzornik.
Plaćam mu jednu drahmu za svaki metar zemlje koju ukloni. Do sada je uklonio pet
stotina. Dovoljno će zaraditi za radnike, ali će njemu malo ostati. Obeshrabriće se.
- Zašto mu na kraju nedelje ne platiš onoliko koliko očekuje da će zaraditi za sebe?
Ima li radnika koji izgledaju brži i pametniji od ostalih? Pronađi diplomatski način da
podeliš Demetrijevu grupu, pa novoj grupi daj drugog nadzornika.
- To je dobar put. Uveriću Demetrija da će dobiti isto toliko. To će umiriti povređena
osećanja.
Najteži je bio Panagiot Stamatakis. Jasno je dao na znanje da je nezadovoljan
smeštajem, kao i hranom koju su mu pripremali. Govorilo se da on sebe smatra višim od
ljudi u Argolidi. Radnici su slušali njegove svakodnevne svađe s Henrijem i Sofijom,
posmatrali su njegove napore da zaustavi radove na Lavljim vratima i Sofijinoj riznici.
Pročulo se da je on opstrukcionista, čiji je glavni cilj da ograniči iskopavanje... pa prema
tome i njihov mršav dodatni prihod. Zbog toga ne samo da nisu voleli Stamatakisa nego
su ga doslovno izopštili. Kad bi pokušao da izda radnicima naredbe, čak i kad one nisu
bile drugačije od Šlimanovih, nisu ga slušali. Ne može se reći da je Stamatakis zbog toga

233
 balkandownload.org

izgubio moć govora. Po celi dan je išao za Šlimanovima, bunio se protiv svakog vida
njihovog posla, kao opasnog i nenaučnog.
Prošlo je nedelju dana, a onda su došla važna otkrića. Henrijevo je bilo prvo: mala
prostorija odmah istočno od Lavljih vrata u akropoli. Bilo je to stražarsko mesto vratara,
visoko, s tavanicom od jednog ogromnog kamena. Ljudi su je očistili do ručka, a onda ju
je Henri ponosno pokazao Sofiji.
Demetrijeva grupa otkopala je zatim neobeležene kamene ploče, metar i po visoke,
a oko metar široke, koje su se izdizale ravno iz zemlje, jedna za drugom u jednom redu,
kao kamena ograda. Bile su teške, teško ih je bilo izvaditi iz zemlje, oko tri metra ispod
površine, a i kad ih jednom izvade, šta će s njima? Henri na tako nešto nije naišao u Troji;
kakva je bila njihova svrha, njihova funkcija?
Kad ih je pokazao Sofiji, on reče:
- Verovatno nemaju nikakvo značenje. Sumnjam da će Stamatakis želeti da odnese
te jednostavne blokove u svoje skladište. Bolje da ih ostavimo in situ dok cela akropola ne
bude iskopana. Možda će se onda pokazati njihova svrha.
Sofijino otkriće dogodilo se sutradan. Njeni radnici su radili jedan prema drugom
na suprotnim stranama rova, krećući se u luku iznad bočnih zidova dromosa. Pošto su
iskopah oko metar zemlje, Sofija je naredila ljudima da skrenu i kopaju u pravcu riznice,
gde se nadala da će naći vrh trougla. Kad su iskopali oko metar, radnici uzviknuše:
- Kirija Šliman, evo! Našli smo!
Nalazila se samo nekoliko koraka daleko, gledajući kako radnici bacaju šut niz
padine nasipa. Ona se spusti u rov, stade u centar, pruži ruku i pređe prstima preko vrha
kamenog trougla, kakav se koristio u svim zgradama tipa košnice da bi smanjio težinu na
gredi, a i da se tu postave dekorativne i verske skulpture, kao na primer lavovi na Lavljim
vratima. Henrijeva pretpostavka o mestu glavnog ulaza u riznicu bila je tačna. Divila se
njegovoj intuiciji, tom čarobnom štapiću koji ga je odveo do Prijamovog dvora, riznice,
Skejskih vrata, kaldrmisane staze koja je vodila u Troadu.
„To je poseban poklon“, pomisli ona.
Henri je prigušio svaku želju da se raduje sopstvenom sveznanju.
- Dobro urađeno, Sofidion. Trebalo ti je samo osam dana da prosečeš tu zemlju
prepunu kamenja. Poslaću ti još radnika iz Demetrijeve grupe. Pođi sada pravo napred i
oslobodi što veći trougao. Onda se okreni, pa se vrati na ulazni put. Kad budeš išla,
otkrivaćeš još više delove bočnih zidova dromosa, Prebacuj zemlju nizbrdo, dok ne dođeš
do kraja zidova i stigneš do izvornog tla dugog prolaza.
- Doule sas, tvoja robinja!
Tokom nekoliko sledećih dana radnici koji su radili na akropoli našli su dioritsku
sekiru, glave Herinih idola, hiljade delića lepo ukrašenih arhajskih vaza oslikanih cvećem,
životinjama i pticama u neobičnim kombinacijama - konj s glavom rode i rogovima gazele.
Pronašli su pehare od bele gline koji su bili slični onima koje su našli na petnaest metara
dubine u Troji; drugi su bili slični vinskim čašama iz Troje.
Stamatakis je budno motrio na svaki delić. Stavljao ih je u niz korpi koje su radnici
odneli do Lavljih vrata, gde su ih onda tovarili na konjska kola i vukli u Harvati pod
njegovim budnim okom, a zatim zaključali u njegovo skladište.
- Dosta mi je te gluposti - reče Henri Sofiji posle večere. - Smesta idem preko do
njegove kuće.
Sofija ga poljubi u obraz. On je poljubi u očne kapke.
- Idi na spavanje. Kopala si u onom dromosu od ranog jutra.

234
 balkandownload.org

Ona pođe prema stepeništu, pa se okrenu.

- Učini mi jednu uslugu. Nemojte da ubijete jedan drugoga.
Nije čula Henrija kad se vratio, niti se probudila dok je nije prodrmao za ramena u
četiri i trideset.
- Kad si se vratio? - upita ona zevajući.
- U dva.
- Kako je bilo?
- Loše, od početka. Tvrdio je da nemam pravo da pregledam nalaze niti da ih
opisujem dok se ne predaju Arheološkom društvu. Pokazao sam mu dozvolu koja kaže da
imam sva prava da pregledam i opišem sve predmete koje iskopam. On je uporno tvrdio
da ta klauzula znači da „pregledam i opišem u Atini“. Ostao sam pri svom i on se najzad
složio. Radili smo četiri sata. Zapravo, počeo je da mi pomaže, ponekad je uklanjao
naslage s predmeta koje nisam jasno video, da ih opišem.
- Neka je hvaljena Blažena Devica! Ali ti si spavao samo dva i po sata. Ne možeš to
da radiš pa da posle šesnaest sati iskopavaš na užarenom suncu.
- Spavaću kod kuće kad dođe zima. Rekao sam Stamatakisu da ćemo morati da
radimo svake noći da nadoknadimo propušteno. On je odgovorio: „To će biti na račun
mog zdravlja.“
Sofija oseti sažaljenje prema Stamatakisu.
- On radi posao koji ne voli na mestu na kom ne želi da bude - reče ona mirno. - Ti
ne možeš od njega da očekuješ da će raditi uporedo sa čovekom koji će tako temeljito
iskopati Mikenu, da će se u godinama koje dolaze njegovo ime povezivati s Atrejem,
Agamemnonom, Klitemnestrom, Egistom. Stamatakis radi u avgustu 1876. godine. Ti
radiš 1200. godine pre nove ere. Razmisli kakvu ti to nepravednu prednost daje nad tim
jadnim mladićem.

Henri je nastavio da otkriva uspravne neotesane bele kamene ploče. Sada je

pretpostavljao da su to nadgrobni spomenici. Nije dovoljno duboko kopao da bi saznao
šta sadrže grobovi i da li uopšte postoje. Bio je 19. avgust kad se dogodilo prvo iznenadno
otkriće, iako ga je njegova priroda začudila i zbunila. Oko šest do devet metara južno od
kiklopske kuće njegovi radnici otkrili su dva velika nadgrobna spomenika ukrašena
bareljefima. Stajali su, šezdeset centimetara udaljeni, na pravcu sever- jug. Henri pozva
Sofiju, kao što je činio u Troji kad bi otkrio nešto bitno. Stamatakis je stajao podalje, a
izraz njegovog lica je govorio: „Ne brinem, ti kameni blokovi su previše veliki da biste
mogli da ih ukradete.“
- Na šta si naišao, Henri? Groblje? - upita Sofija.
- Možda. Ali da li je to ono što smo tražili...
Severniji nadgrobni spomenik bio je od mekog krečnjaka, sto dvadeset centimetara
visokog i četrnaest i po debelog. Gornji deo je bio odvaljen i raspuknut, ali je donji deo bio
tako dobro očuvan, da je Henri prepoznao izrezbareni lovački prizor s jednim lovcem koji
je stajao na kolima, držeći u jednoj ruci uzde, a u drugoj široki mač.
- Pogledaj, Sofidion, tako raširene konjske noge pokazuju njegovu veliku brzinu.
Ovde je njegov pas koji juri jelena koji beži. Ovi ukrasi sigurno imaju simbolično značenje:
krive linije, spirale, taj niz slova iza kola...
- Slova? Da li imamo prvi dokaz o postojanju mikenskog jezika?
- Previše je rano da znamo. Možda su to samo ukrasi.

235
 balkandownload.org

Druga od „nadgrobnih stela“, kako ih je Henri nazvao, nalazila se samo pola metra
dalje. Bila je visoka sto osamdeset centimetara i mnogo bolje očuvana.
Gornja polovina takođe je bila ispunjena ravnim ukrasima; na donjoj polovini bio je
izrezbaren ratnik u sedećem položaju. U levoj ruci držao je isukan mač, a u desnoj tako
dugačko koplje da se završavalo na glavi konja, na kojoj je stajao drugi nag borac, koji je
u ruci držao dvosekli mač.
- Dragi moj, taj kamen prikazuje jedinstven i dragocen primerak homerskih bojnih
kola. Ona nisu načinjena u polukrugu, na šta su nas navodile skulpture klasičnih starina
ili stara bojna kola sačuvana u muzeju u Minhenu. Ona su četvorougaonog oblika, a
njihovi bokovi pričvršćeni su na kola onako kako se kaže u Ilijadi:

Kada to starcu reče, brzonoga Irida ode; ali kralj naredi sinci da kola s
tekunima lepim za dve upregnu mazge i koš da privela jošte.

Te stele su prvi nagoveštaji na koje smo naišli približavajući se Agamemnonovoj

Mikeni. Izvajane ploče trebalo bi da su iz iste epohe kao i lavovi iznad vrata.

Panagiot Stamatakis bio je potpuno nepredvidljiv. Kad je Henri zamolio za dozvolu da u

Dasisovu kuću odnese neke zanimljive nalaze, Stamatakis je ljubazno dopustio, iako je
zamolio Henrija da potpiše priznanicu za svaki komad koji je poneo sa sobom. Međutim,
odmah sutradan, kad je video da je Sofija podelila svoju grupu radnika, pa je polovina njih
kopala pravo do grede iznad vrata, na temelju širokog trougla, a druga polovina kopala i
izbacivala čvrstu zemlju koja je potpuno prekrivala dromos, razbesneo se. Kako su grupe
radnika napredovale, pročelje riznice, izrađeno od lepo isklesanog kamenja, počelo je da
se pojavljuje pod istim onakvim treperavim talasima vrućine i na bistrom suvom vazduhu
kao onda kad su je zidari sagradili pre mnogo hiljada godina. Stamatakis uzviknu:
- Stoj! Smesta prestanite da radite!
Radnici se osloniše na lopate.
- Šta to vičete, gospodine Stamatakise? - upita Sofija.
- Ne vičem. Samo naređujem najjednostavnijim rečima da se s tog pročelja ne
uklanja više zemlje. Moraću da naredim da ljudi vrate zemlju koju su izbacili, i da opet
pokriju kamenje.
Sofija se zgranula. Zaboravila je da je pre samo nekoliko dana žalila tog
bespomoćnog mladića.
- Gospodine Stamatakise, da li vam je sunce udarilo u glavu? Vi znate da je posao
arheologa da otkriva, da oslobađa starine, a ne da ih prekriva.
Stamatakis viknu tako glasno da su ga čak i Henrijevi radnici, koji su radili na
akropoli, dobro čuli.
- Vi arheolog? Nemojte me terati da se smejem. Vi ste samo jedna grčka domaćica
koja je zalutala i zaboravila koje joj mesto u životu pripada!
- A vi ste savršen grčki gospodin i naučnik!
- Imun sam na vaše uvrede. Pogledajte te zidove od kamena s kojih ste skinuli
zemlju. Oni ne mogu da izdrže iznenadno izlaganje jer su hiljadama godina bili pod
vlažnom zemljom. Izmrviće se i propasti.

236
 balkandownload.org

- Oh, hajde, Stamatakise - reče ona, odmahujući ljutito glavom - pogledajte pročelje
Atrejeve riznice. Nije se smrvila otkako ju je pre pedeset godina otkrio Veli- paša.
Stamatakisova potamnela koža pobledela je pod mikenskim suncem na 40°C.
- Kirija Šliman - reče on hladno - učinio sam sve što sam mogao da prema vama
budem ljubazan. Naređujem vam da pokrijete taj zid sve do vrha. Pozvaću inženjera da
ispita na koji način je kamenje povezano.
- Već sam ispitala konstrukciju zida. Iako je u pitanju zemlja, ona je postala čvrsta
kao cement.
- Vi ste ispitali konstrukciju zida! Kakva luda smelost!
Sada je izgubio svu vlast nad sobom. Sofija više nije mogla da prati sve što je
izgovorio. Tirada je potrajala oko deset minuta. Nije ni pokušavala da ga zaustavi. Henri
je čuo vikanje na Lavljim vratima; prešao je preko izrovanog polja, stigavši na vreme da
čuje poslednji deo njegovog ispada. Stamatakis je bio iscrpljen i bez daha.
Sofija se obrati mužu. Nije se trudila da je Stamatakis ne čuje:
- Mislim da bi bilo bolje da se vratimo u Harvati i napišemo pismo Grčkom
arheološkom društvu i zamolimo ih da opozovu tog čoveka. Kad im budem rekla za
njegove besmislene opstrukcije, grubosti koje mi je tresnuo u lice, sigurna sam da će taj
bednik dobiti ono što je želeo i provesti ostatak leta na moru.
- Slažem se - reče Henri mirno. - Odvešću tvoju grupu gore na akropolu da rade sa
mnom. Eno tamo slobodnih konjskih kola. Kočijaš će te odvesti kući. Prestaćemo da
radimo na riznici dok ne stigne inženjer koga sam tražio, ili dok ne stigne glas od Društva.
On se sada okrenu Stamatakisu i reče tiho, ubojito kao oštrica dobro naoštrenog
noža:
- Ako se ikad približite mojoj ženi na manje od tri metra, odrezaću vam jajca!
Stamatakis je bio čovek s uverenjem da se nekim obrtom sudbine našao u užarenom
paklu s dvoje Tatara u svojim lepo manikiranim rukama. S Henrijem se dohvatio sutradan
izjutra, kad je ugledao kako njegova grupa radnika kopa debelu naslagu ispred Lavljih
vrata, pokušavajući da snizi nivo šuta i napravi bolji put za konjska kola. Henri je pažljivo
izbegavao kiklopske zidove. Stamatakis uzviknu:
- Ne smete da skinete više nijednu lopatu zemlje. Oslobodićete zemljani podupirač
u blizini vrata i dva lava bi mogla da padnu i razbiju se!
- Pazim na svaki masivan blok. U protekle dve nedelje ovde se nije pokrenulo ništa
više nego što se pokrenulo od pada Mikene.
Stamatakis nije obraćao pažnju.
- Juče sam obustavio rad na riznici, a ovoga trenutka zaustavljam vaš rad. Rekli ste
da nameravate da otkrijete kraljevske grobnice. Zašto ne nastavite s tom glupošću? Kad
jednom iskopate celu akropolu sve do izvornog tla, onda ćemo možda svi moći da
napustimo ovo mesto koje je bog zaboravio.
Henri je prilično dugo ćutao. Počeo je da shvata pravu razliku između akademski
obrazovanog čoveka s njegovim romantičnim i teorijskim interesovanjima i plašljivim
prelistavanjem stranica knjige i arheologa koji kopa u polju, s neudobnošću i
razočaranjem, s njegovom potrebom za odvažnim odlučivanjem i ogromnim uzbuđenjem
koje pruža otkriće.
- Ako odbijem da sledim vaše naredbe? - upita on.
- Odmah ću telefonirati Arheološkom društvu da vam oduzmu dozvolu. To će vama
odrezati jajca!

237
 balkandownload.org

Henri nije mogao da veruje da bi Stamatakis mogao to da učini, ali dozvola i kopanje
bili su mu previše važni da bi rizikovao.
- Vrlo dobro. Ograničiću se na kopanje unutar akropole dok ne dođe inženjer.
A u svoju žalbu Atini Sofija je uključila i drugu obustavu rada.
Pošto je prekinuo rad na riznici i Lavljim vratima, Henri je otvorio drugi rov šezdeset
metara jugozapadno od vrata. Sada je imao pun sastav od sto dvadeset pet radnika.
Najveća grupa radnika naišla je na zidove jedne masivne zgrade s mnogo soba. Dalje su
naišli na stanje s kakvim je Henri bio mnogo puta suočen u Troji: zid postavljen iznad
drugog zida. Posle pažljivijeg ispitivanja Henri je zaključio da je gornji zid deo rimskog
utvrđenja. Ta građevina, prema Henrijevoj istorijskoj knjizi, bila je skorašnja i nije ga
zanimala. Bilo je moguće da je zid ispod tog zida bio dovoljno star da bi mogao da pripada
mikenskom naselju. Budući da je kopao da bi otkrio predistorijsku Mikenu, donji zid mu
je bio važan.
- Šta da radim, doktore? - upitao je jedan od nadzornika. - Da radim oko zida ili da
ga srušim?
- Srušite ga.
Stamatakis se sjuri niz brdo.
- Da niste dirnuli ni jedan jedini kamen.
Radnici stadoše i pogledaše Henrija čekajući naredbu. Henri reče mirno:
- Taj zid nema veliku važnost. Nouveau arrivé, pridošlica, jedan od poslednjih.
- Vama nije važan! - uzviknu Stamatakis. - Vi uništavate sve što vam je na putu. Ali
arheolozima su značajne sve starine. Zabranjujem vam da dirnete ove zidove.
Henri slegnu ramenima. Okrenu se svojim ljudima:
- Kopajte oko zidova.
Stamatakis se uspavao sutradan izjutra. Kad je stigao na iskopavanje, Henrijevi
radnici već su srušili rimski zid i otkrili onaj ispod njega. Henri je ostavio Sofiju da
nadgleda iskopavanja dok je on radio s drugom polovinom radnika, koji su iskopavali iza
velike kuće koju su otkrili, tražeći druge zgrade.
Stamatakis se zagleda u kamenje uništenog rimskog zida. Kad se obratio Sofiji,
govorio je ne menjajući glas:
- Kirija Šliman, izričito sam zabranio vašem mužu da sruši taj zid.
Sofija odgovori isto tako mirnim glasom:
- Gospodine Stamatakise, moj muž je učen čovek. Rimski zid je ometao nastavak
njegovog posla. Vi niste iskusan čovek. Doktor Šliman je takođe razdražljiv; on će prestati
sa iskopavanjem ako ga budete sprečavali na svakom koraku.
- Vaš muž će sve uništiti da bi otkopao mikenske zidove. On na grčke i rimske vaze
gleda s odvratnošću. Postupa sa mnom kao da sam baraba. A ja ću telegrafisati ministru
za javno obrazovanje i predložiću mu da me opozove ako nije zadovoljan mojim radom.
Stamatakis je otišao u Argos i poslao telegram u Atinu.
Sutradan, u nedelju, u selo Harvati stigao je gradonačelnik Argosa. Doneo je
telegram ministra za javno obrazovanje i pokazao ga Stamatakisu:

ODMAH SAMI IDITE U MIKENU I RECITE STAMATAKISU DA NE SME DA

DOPUSTI DA SE SRUŠI BILO KOJI ZID IZ BILO KOG RAZDOBLJA.
TAKOĐE SE NE SME ISKOPAVATI NA NEKOLIKO MESTA ODJEDNOM,
DA BI MOGLO DA SE NADGLEDA. BROJ RADNIKA MORA DA SE

238
 balkandownload.org

OGRANIČI. NADZORNIK JE ODGOVORAN ZA SVAKO KRŠENJE TIH

NAREDBI.

Upravnik je pozvao Henrija i Sofiju u kuću gradonačelnika Harvatija, Panagiota

Nesosa. Obavestio je Šlimanove o sadržaju telegrama, a onda ih sve zamolio da dođu s
njim u tvrđavu i da mu kažu koji se posao mora obaviti. Henri je odbio taj predlog. Drhtao
je od teško suzdržanog besa.
- Ne priznajem Stamatakisovo čitanje dokumenta koji sam ja potpisao. Nikome ta
stvar nije toliko na srcu koliko je meni i niko se toliko ne brine za iskopavanje koliko ja.
Nikome ono nije sveto. Niko se nije mučio da ono što je iskopao zaštiti i sačuva i niko nije
uložio ni vreme ni novac u njega. Ovo je kraj. Obustaviću celo iskopavanje.
Te večeri Henri i Sofija nisu večerali. Očajni, povukli su se u svoje sobe. Kancelarija
je bila vruća od sunca koje je probijalo unutra. Henri je hodao gore- - dole po sobi. Sofija
je obukla laganu spavaćicu, pa se smestila u stolicu, posmatrajući Henrija. Prošlo je
prilično vremena, kad on ustade, okrenu se u sobi, i dođe pravo pred nju.
- Mislim da moram da se pomirim sa Stamatakisom...
- Da, moraš.
- Ne možemo da napustimo iskopavanje na kom otkrivamo tako divne stvari.
- Slažem se s tobom.
- Pa šta da radim?
- Progutaj svoj ponos, pređi preko ulice, pomiri se s njim.
- To ću i učiniti. Sutra rano izjutra odvešću se u Argos i obavestiću gradonačelnika
da se posao nastavlja.

3.

Nastavljajući rad na akropoli, Henri je iskopao još desetak uspravnih kamenih ploča koje
su bile nepravilno poređane. Sada je počeo da se pojavljuje plan: unutrašnji zid od
uspravnih ploča postavljenih na metar ispred zadnjeg reda, unutar krivine. Razbacane
oko visokih ploča, stajale su ploče visoke oko metar, takođe neukrašene, koje su očigledno
bile u vezi s uspravnim pločama.
- Tu je bila kružna građevina - reče Henri. - Mislim da će sledećih nekoliko nedelja,
kad budemo nalazili još ploča, one zatvoriti krug.
Istoga dana otkrio je još dve isklesane nadgrobne stele, koje su tako verovatno bile
nadgrobni spomenici da bi bacile sumnju na iskrivljenu liniju uspravnih ploča. Dodatni
nadgrobni spomenici bili su u direktnoj vezi s dva spomenika koja je ranije našao.
Izmerivši ih, video je da su široki oko sto dvadeset i visoki preko sto dvadeset centimetara.
Na prvom je bio isklesan čovek u kolima s jednim konjem u zaprezi, i sa uzdama u rukama.
Drugi čovek stajao je ispred konja, kao da se suprotstavlja njegovom kretanju; u ruci je
držao dugačko koplje, pa je izgledalo kao da će njime probosti telo čoveka u kolima.
Obojica su bili nagi.
Drugi kamen pronađen je oko tri metra južno. Taj je imao široku ivicu na desnoj i
levoj strani; ostali prostor bio je podeljen na tri vertikalna dela jednake veličine, koji su se

239
 balkandownload.org

spuštali preko polovine visine kamena. Bočni delovi imali su široku talasastu šaru nalik
na zmiju.
Sutradan u zoru, u nedelju, Henri se izvinio da ne može da ide u crkvu i odjahao u
Nafplion. Dobio je pantljičaru, ili su barem tako rekli Dasisovi kad su čuli simptome slične
akutnoj upali slepog creva: grčeve i bolove, gubitak apetita, malo mučnine. Henrijeva
životna filozofija u vezi s bolestima bila je: „Ne obraćaj pažnju, pa će proći.“ Ovoga puta
nadao se da će u apoteci u Nafplionu naći neki lek koji bi isterao parazite.
Nameravao je takođe da poseti jednog slikara, čije je ime i adresu nabavio, a koji će
možda pristati da uradi u Mikeni ono što je Polihronije uradio u Troji. Perikle Komnenos
i Henri brzo su se dogovorili o plati. Komnenos je trebalo da ostane na mestu iskopavanja
najmanje mesec dana, budu li njegove usluge potrebne. Spakovao je pribor za slikanje s
materijalom, bacio nekoliko odevnih predmeta u platnenu vreću i vratio se s Henrijem u
Harvati. No Henri nije našao lek kojim bi izlečio pantljičaru.
U ponedeljak ujutro Perikle Komnenos je poneo materijal na mesto iskopavanja i
počeo da slika četiri nadgrobna spomenika: ne samo kola, konje, lovce i ratnike nego i
geometrijske motive.
Sofija je primila odgovor na pismo koje je poslala u Atinu. Bilo je to pismo od
njihovog prijatelja, profesora Eutimija Kastorisa, koji je bio njihov drug nedelju dana u
Tirintu. Mnogo mu je bilo žao kad je primio njeno pismo i teško mu je da izdaleka proceni
da li je Stamatakis u pravu ili nije. Budući da je on, međutim, predstavnik vlade i da
nemaju nekog drugog koga bi mogli da pošalju, molio je „moju gospođu Sofiju da ima
strpljenja da odobrovolji čoveka zbog nauke i Grčke. On je neizbežno zlo!“ Kastoris je
takođe pisao i Stamatakisu.
Nadala se da će to pismo podstaći Stamatakisa da im da više slobode u poslu. Uz
Henrijev pristanak odvela je svoju grupu radnika do ulaznog zida riznice. Dok je spuštala
nivo i izbacivala zemlju i šut, naišla je na staru naslikanu grnčariju s geometrijskim
šarama, grubo izrađene Herine idole u obliku žena i krava.
Stamatakis je nije zaustavio, već je pažljivo pazio na njene radnike i skupljao
grnčariju u svoje korpe. Sada je Sofija imala trideset radnika. To joj je omogućilo da
otkopa trougao i pročelje riznice sve do kamene grede na vratima, a isto tako da iskopa
mnogo zemlje kojom je bio prekriven dromos, dugačak trideset šest metara.
Henri nije nastavio da radi na Lavljim vratima. Umesto toga sakupio je svoje radnike
na jednom novootkrivenom zidu od sitnog kamena, koji je očito išao znatno u dubinu,
kružnom, sličnom lučno postavljenim kamenim pločama, kakvih je dotle otkopao skoro
pedeset. Veza između starog zida napravljenog u luku i starih ploča bila je neobjašnjiva,
uprkos činjenici da su ploče pronađene iznad zida. Činilo se kao da sačinjavaju otprilike
trećinu punog kruga.
Perikle Komnenos, završivši sa slikanjem nadgrobnih spomenika, obratio je pažnju
na vaze, terakote, idole, oruđe i životinjske figure. Da bi smanjili Stamatakisu radne sate,
Henri i Sofija su prepustili zemljište nadzornicima dva sata pre završetka rada i otišli sa
Stamatakisom do njegovog skladišta u selu, pozvavši i Komnenosa. Nakratko su ponovo
proživljavali srećne večeri na Hisarliku, kad su čistili, crtali, opisivali i obeležavali svaki
predmet za Henrijev dnevnik. Vratili su se kod Dasisa na večeru, a posle u svoju radnu
sobu gde je Henri pisao članke za londonski Tajms, a Sofija prepisivala svaku stranicu
članka kad bi je Henri završio, kako bi imali kod sebe potpuni tekst izveštaja. I ona je
počela da piše članke za atinski Efimeris, dnevne novine koje su pokazale zanimanje za
neke članke. I Henri je slao telegrame Efimerisu.

240
 balkandownload.org

Onda je na dnu prvog isklesanog nadgrobnog spomenika Henri pronašao veliko

dugme od drveta obloženo debelim zlatnim listom i prekriveno crnim prahom i pepelom,
na kom su bili ugravirani krug, trougao i tri noža. Henri uzviknu Sofiji:
- Naše prvo mikensko zlato...
Sofija je okretala dugme u ruci, a Henri je nastavio:
- Sećaš se kad smo pronašli prvo zlato u Troji, zlatne minđuše usred one hrpe
izgorelog metala? Bili smo toliko uzbuđeni da skoro celu noć nismo spavali. Dolazim u
strašno iskušenje da sklonim to dugme, ali moram da se suzdržim.
Kad je počeo da kopa ispod nadgrobnog spomenika, naišao je na sivi pepeo. Najpre
je pomislio da je pepeo od kremacije ljudskih tela; ali pronašao je samo životinjske kosti
među pepelom i zaključio da je to rezultat prinošenja žrtava.
I dalje je otkrivao isklesane stele. Najzanimljivija je predstavljala golog dečaka koji
je stajao na dvokolici, iako je taj deo kamena bio odvaljen. Dečak je držao uzde u levoj
ruci, a desnu ispružio ravno ispred sebe. Henri je bio ushićen i neodlučan. Nikad nije
video ovakve likove ni ukrase na grčkim skulpturama.
- Mislim da bi mogli da budu jedinstveni - reče on Sofiji. - Ali ovoga puta me neće
optužiti zbog amaterskog oduševljenja. Prepustiću Arheološkom društvu da zaključi o
čemu je reč.
Isto tako dobre rezultate imao je u velikoj kiklopskoj kući na severu njegovog drugog
rova, gde je iskopavao na dvadeset metara ispod površine. Našao je pepeo biljnog i
životinjskog porekla, pomešan s kostima, uglavnom svinjskim, hiljade delića naslikanih
arhajskih vaza, kalupa za odlivanje nakita, riznicu bronzanih predmeta uključujući
noževe, točkove, koplja, dvojne sekire, šnale; drago kamenje od steatita, oniksa i ahata
ukrašeno urezanim likovima životinja, od kojih je najlepši bio od crvenog oniksa s likom
antilope izrađenom tačno kao u prirodi.
Do tada je očistio već dovoljan deo zida od sitnog kamena i od kamenih ploča, pa je
bio siguran da će se oni spojiti u pun krug. Takođe, sada je shvatio da je, budući da se
akropola prvobitno naglo spuštala niz brežuljak od Lavljih vrata, kružni zid bio sagrađen
i ta površina ispunjena zemljom. Jedan od ciljeva nesumnjivo je bio taj da omogući da
neisklesane ploče budu postavljene uspravno i u jednoj ravni.
Sedeći u radnoj sobi na spratu i unoseći beleške u dnevnik troškova, Sofija je
primetila da su u iskopavanje već uložili dvadeset hiljada dolara. Ona spusti olovku i
okrenu se Henriju.
- Henri, što se tiče kruga grobova... mogu li kraljevski grobovi da budu tamo gde ti
kopaš? Tako blizu Lavljih vrata?
- Moje tumačenje Pausanije jeste da je on zaista video kraljevske grobnice - odgovori
on zamišljeno. - On nije mogao da vidi nadgrobne spomenike koje smo mi otkopali, jer
mi se čini da su oni već tada bili prekriveni s oko tri i po do četiri i po metra zemlje i krša
koji se slivao s brda. Sledi, ako Pausanija nije video naše nadgrobne spomenike, onda oni
nisu mogli da budu deo kraljevskih grobnica.
U prvoj trećini septembra Sofija i njena grupa radnika otkrili su potpuno pročelje
riznice sve do nadvratnika. Njen rad ubrzao se kad je Henri osigurao dvoja konjskih kola,
da brže odvoze šut iz dromosa. Sada je njen zadatak bio da kopa pravo do temelja, kako
bi došli do ulaza. Očistili su već dovoljno krša i videli da će njihova riznica biti skoro isto
tako velika kao Atrejeva, a ulazni put isto tako dugačak i širok.
Henri je pratio napredovanje.

241
 balkandownload.org

- Sve dok su riznice služile kao skladište za bogatstvo prvih kraljeva, ulazi su sigurno
bili dostupni kraljevskoj porodici. Postavlja se pitanje, kada su dromos i vrata bili skriveni
ispod te mase krša? Kad je kralj umro, da li su ga pokopali zajedno s njegovim blagom?
Ili su blago potrošili? Gde su zakopali blago?
- Pomoglo bi nam kad bismo znali čija je bila ova grobnica - odgovori Sofija. - Neke
naslikane geometrijske šare slične su atičkim vazama, koje se smatraju najstarijim u
Grčkoj. Zar to ne znači da je dromos zatrpan i skriven veoma davno?
Kada je već potpuno otkrila gredu iznad vrata i izmerila trougao, koji je bio širok
skoro dva metra na dnu, a visok preko tri metra, na gredi i izbočenom kamenu iznad nje
našla je dokaz o dekoracijama koje su krasile ulaz. Nadala se da će naići na te skulpture
kad njeni ljudi jednom očiste ulaz i ona uđe u samu košnicu.
Negde sredinom septembra sunce je bilo nemilosrdno; oluja im je terala prašinu u
oči i prouzrokovala ozbiljne upale. Sofija je prihvatila turski jasmak, koji joj je donekle
zaštitio lice. Henri, koji je svakog dana sve više patio od pantljičare, našao je olakšanje u
preterivanju. U beleškama za njegovu planiranu knjigu o Mikeni napisao je:
„Uprkos neprilici, ne može se zamisliti ništa zanimljivije od iskopavanja
preistorijskog grada besmrtne slave, gde skoro svaki predmet, sve do delića grnčarije,
otkriva novu stranicu istorije.“
Blaženo primirje sa Stamatakisom, koje je postojalo od razmene pisama, prasnulo
je kad je Sofija naišla na redove kamenih stepenica koje su se pružale širinom njenog
dromosa. Henri je nagađao da bi to mogle biti stepenice helenske vile.
- Henri, moraću da sklonim te stepenice ako želim da očistim prilaz ulazu.
- Naravno. Pažljivo ukloni kamenje kako bismo proverili njihovu starost i izradu.
Stamatakis je dojurio, s nekadašnjim izrazom srdžbe na licu. On viknu:
- Radnici! Prestanite da kopate! Odmaknite se od tih stepenica. One su starina.
Moraju da se sačuvaju.
Sofija nije želela još jedno takmičenje u vikanju. Ona reče mirno:
- Gospodine Stamatakise, šta predlažete, kako da sačuvamo te stepenice? One
moraju da se sklone ako hoćemo da otkrijemo dromos.
Njegove oči blesnuše.
- Izneću ih. Ja ću ih sačuvati. Sagradiću podzemni put ispod njih i skloniću ih u
pravom trenutku nedirnute, kako bi mogle da se postave na neko drugo mesto.
- Stamatakise, ne postoji način na koji bi moglo da se kopa ispod ovih redova
kamena. Zatrpaće vas. Zašto ne pustite kiriju Šliman da ih skloni, pa nek ih radnici
nameste po pravilnom redu na drugom mestu.
- Apsolutno ne! Ako radnici kirije Šliman hoće da pomere ove stepenice, moraće da
ih polome. To će uništiti njihovu vrednost. Ja ću ih odneti čitave. Čuli ste moje naređenje.
Moram da sačuvam sve stare spomenike.
Otišao je. Posle malo razmišljanja Sofija upita:
- Šta ćemo sada?
- Juče je tvoja majka pisala da je Andromaha bolesna. Rekla si da bi volela da odeš
u Atinu da neguješ dete...
- Rekla sam da bih se prijatnije osećala da sam s Andromahom...
- Danas ću te odvesti u Nafplion. Sutra možeš da kreneš brodom u Pirej. Molim te,
nađi u Atini vremena da posetiš ministra javnog obrazovanja i našeg prijatelja Kastorisa
u Arheološkom društvu. Neka razreše Stamatakisa, jer on ionako smatra da je u zatvoru.
Za ime boga, bilo kog boga, neka nam pošalju jednog inženjera!

242
 balkandownload.org

Avgust nad prašnjavom Atinom širi ćebe vrućine; u septembru se sunčani pokrivač
smanjuje na debljinu lanenog čaršava. Kad je njena kočija počela da se penje uzbrdo ispod
Partenona, Sofija je udisala mirisni vazduh, tako osvežavajući posle vrućine užarene
Mikene. Skrenuvši u poznatu Ulicu Muson, sećala se svojih povrataka iz Troje. Da li će joj
ceo život biti takav? Posle Troje, Mikena, posle Mikene, Tirint, Orhomen. Posle
Orhomena... kuda?
Gospođa Viktorija postala je troma zbog reume, ali je s puno ljubavi pazila na
Andromahu. Petogodišnje dete još je imalo tragove groznice. Posle njihovog srećnoga
ponovnog sastanka Spiros joj poveri:
- Ne muči je prehlada. Andromaha je bila mnogo tužna i čeznula je za tobom.
Sofija je bila utučena Spirosovim nagoveštajem da je zanemarila svoju kćerku.
Ali zar nisu ponekad supruge morale da biraju između dužnosti prema mužu i
dužnosti prema detetu? Kad je prehlada potpuno prošla, Sofija je uzela Andromahu da
noću spava u njenoj spavaćoj sobi, što je Andromaha obožavala.
- Mama, nećeš se vraćati u Mikenu, zar ne?
- Hoću, draga, moram, iako samo na nekoliko nedelja, dok ne počnu kiše. Ali sledeće
godine povešću te sa sobom. Dasisovi imaju mnogo dece s kojima ćeš moći da se igraš.
Andromaha radosno pljesnu rukama.
Prvom prilikom Sofija je otišla kod doktora Skiadarasisa, koji joj je dao recept za
Henrijevu pantljičaru: ekstrakt paprati, a posle toga ricinusovo ulje. Uzela je lekove prema
receptu i poslala Spirosa u Pirej da ih preda na sledeći brod za Nafplion. Nekoliko dana
kasnije primila je telegram:

PANTLJIČARA OTIŠLA SVIH DVANAEST METARA.

OSEĆAM SE BOLJE.

Sofija je videla da je stanovništvo Atine veoma uzbuđeno zbog situacije u grčkim

oblastima koje su još bile pod Turcima, posebno zbog Tesalije. Bande Čerkeza, koje su
bežale od Rusa, nastanjivale su se u severnim oblastima, pa su stizale vesti da ubijaju i
tlače grčko stanovništvo. Organizovane su demonstracije, na kojima su se čuli ljutiti
uzvici:
- Pripremajte se za rat!
Spiros i njen mlađi brat Panagiot, već skoro spreman da pođe na fakultet, odveli su
je jednog kasnog poslepodneva na protestni miting na Pniksu, gde su se pridružili
hiljadama Atinjana da slušaju univerzitetske profesore kako u narodu do krajnje tačke
bude rodoljubivu groznicu protiv Turaka. Sofiji na pamet pade svetogrdna misao da Henri
nikad neće moći da se vrati u Troju i završi posao. No kad je pročitala novine, koje
nedeljama nije videla, znala je da neće biti rata; Turska je već vodila građanski rat u svojim
oblastima u Bosni i Hercegovini, koje su se pobunile protiv sultana.
Doznala je i sve porodične novosti, čula da je Panagiot odlučio da studira arheologiju
kako bi mogao da radi sa svojim zetom. Spiros je s njom pregledao Henrijeve knjige
računa, a ona mu je prenela Henrijev poziv da se vrati s njom u Mikenu i bude nadzornik
jednoj grupi radnika.
Otkrila je da su njeni članci u Efimerisu bili dobro primljeni. Njeno ponašanje bilo
je suzdržljivije od Henrijevog; nije teoretisala niti iznosila ideje kojima bi poznavaoci

243
 balkandownload.org

klasike mogli da se suprotstave. To je bio prvi put da je neka žena pisala o arheološkim
iskopavanjima; muškarci u Grčkoj oprostili su joj samo zato što je bila supruga doktora
Šlimana. Poslala je pismo Jorgosu Milesisu, ministru za javno obrazovanje i poznaniku
Engastromenosovih. Milesis je vratio poruku po kuriru, rekavši da će biti srećan da je
primi sutradan ujutru u deset.
Obukla se vrlo pažljivo. Odabrala je ružičasti kostim s bluzom i ukrasom na dnu
suknje od belog satena, duge do članaka. Bela satenska traka na vratu isticala je
preplanulu boju njene glatke i ružičasto- maslinaste kože, pocrnele pod suncem Argolide,
ali je činila da izgleda ozbiljnije i starije od žene koja ima dvadeset četiri godine.
Jorgos Milesis bio je čovek jednostavnog izgleda i govora, koji je u Parlamentu
godinama bio poslanik za oblast Kranidion na Peloponezu. Nekoliko puta posetio je
Mikenu i mogao je da zamisli Lavlja vrata, tvrđavu unutar kiklopskih zidova, terasasti
brežuljak iznad njih.
- Čujem da imate problema s Eforom Stamatakisom - reče on nepristupačnim
glasom.
- Da. Želela bih mirno da govorim o Eforu Stamatakisu, ali da istovremeno jasno
naglasim da je život u Mikeni bio niz kriza i bezizlaznih situacija. Vrlo plodonosan rad na
Lavljim vratima i riznici...
- Odavno sam se nadao da ću ih videti iskopane!
- Stoji na mrtvoj tački. Kad bismo samo mogli da dobijemo nekog starijeg čoveka i
iskusnijeg, koji se ne bi stalno bojao da ćemo učiniti neku grešku koja bi mogla da ga košta
zaposlenja.
Jorgos Milesis okrenu stolicu leđima prema svojoj gošći. Kad se opet suočio sa
Sofijom, crte njegovog lica sijale su autoritetom.
- Efor Stamatakis je dobro obavio posao nadzornika izgradnje muzeja u Sparti. Kao
jedan od naše trojice novih inspektora arheologije, nadzirao je iskopavanja u Delosu vrlo
zadovoljavajuće. Očigledno je kriv zbog prevelike revnosti, kao što je vaš muž kriv zbog
prevelike plahovitosti.
- Onda nema izgleda da bude premešten? - Glas joj je zvučao uplašeno i ojađeno.
- Mislim da biste kasnije bili nesrećni što ste naškodili karijeri tog mladića. No ako
mi dopustite, za nekoliko ću trenutaka napisati pismo Eforu Stamatakisu, zamoliću ga da
bude suzdržljiviji s vama. Takođe ću ga zamoliti da ima poverenja u arheološko
prosuđivanje doktora Šlimana.
Sutradan ujutro je otišla u posetu Jeftimiju Kastorisu, članu Saveta Arheološkog
društva. Za tu posetu obukla je lepu svilenu haljinu obrubljenu čipkom. Ovde je promenila
ugao napada skrativši priču o teškoćama sa Stamatakisom i istakavši potrebu za
inženjerom, koji bi im dao stručno mišljenje o tome šta mogu a šta ne mogu sigurno da
kopaju.
- Slažem se, kirija Šliman, da je to pravilno rešenje. Jedan inženjer, moj prijatelj
Harilaos Suidas vratio se kući s letovanja na Krfu. Nagovoriću ga da pođe sledećim
brodom iz Pireja u Nafplion.
Suze u njenim očima bile su više nego dovoljna zahvalnost Jeftimiju Kastorisu.
Nekoliko dana kasnije primila je od Henrija telegram:

244
 balkandownload.org

NA MOJU RADOST INŽENJER HARILAOS SUIDAS SMATRA DA SU

ZIDOVI RIZNICE DOVOLJNO SOLIDNII DA LAVLJA VRATA MOGU DA SE
OČISTE. TEBI BRAVO OD TVOG MUŽA KOJI TE OBOŽAVA.

Dva dana kasnije stigao je drugi telegram:

ARGOS 30. SEPT. 1876.

ISKOPAVANJA SE NE NASTAVLJAJU BEZ TVOG NADZORA. SVAKAKO TE
OČEKUJEM U NAFPLIONU IDUĆEG PONEDELJKA INAČE UMIREM
ŠLIMAN.

Pročitala ga je po drugi put, pa prasnula u smeh.

Pripremala se za polazak u Nafplion, premda lagano, jer je oklevala da se tako brzo
rastane s Andromahom. Pokazalo se da je bilo dobro što je odlagala, jer je primila još
jedan telegram:

OSTANI U ATINI. OTOMANSKA VLADA TRAŽI DA POĐEM U TROJU I

OBJASNIM ISKOPAVANJE NJEGOVOM VELIČANSTVU DOM PEDRU OD
BRAZILA.

Henrijevo putovanje u Troju pružilo je Sofiji još tri nedelje boravka uz kćerku. Henri
se vratio u Atinu 21. oktobra, da joj ispriča o poseti i odvede je u Mikenu. Brežuljak u Troji
potpuno je bio zanemaren od njegovog poslednjeg neuspelog pokušaja da očisti rovove i
kanale; ipak je njegovo veličanstvo Dom Pedro bio očaran iskopavanjima, prateći
Henrijev obilazak s Homerovom knjigom u ruci. Činilo se da je turska vlada zahvalna.
Sofija je uverila Andromahu da će se ona i otac uskoro vratiti kući. Spiros se spakovao da
pođe s njima.

4.

Kiše su počele onoga dana kad su se vratili. U zoru je ceo kraj bio pokvašen. Henri je odveo
Sofiju u Stamatakisovu kuću, kako bi joj pokazao šta je našao za vreme njene odsutnosti.
Stamatakis, koji se osvežio tronedeljnim odmorom, odveo ih je preko zadnjeg dvorišta i
otključao vrata. Unutra je bilo mračno i plesnivo.
Henri se najviše ponosio delom jedne vaze, gde su bila prikazana šestorica potpuno
naoružanih ratnika koji su kretali u vojni pohod. Nosili su oklope koji išli od vrata do ispod
struka.
- Ovo bi trebalo da predstavlja veran portret boraca koje je Agamemnon poveo u
Troju.

245
 balkandownload.org

Kad su izašli iz skladišta, kiša je već bila slabija. Henri predloži da uzmu tešku obuću
pa da ih onda jedan od Dasisovih sinova odveze porodičnim kolima do zemljišta.
Zaustavili su se na putu pa su pošli pešice preko polja do riznice. Henri ju je poveo
do početka dromosa. Odmah je videla da je očistio prolaz širok kao sama ulazna vrata i
da je kopao do dubine od oko dva i po metra.
- Vidim da si dobio Stamatakisovu dozvolu da preneseš stepenice.
- Ni za živu glavu. Bio je siguran da će moći da prokopa ispod njih, ali kad je
prokopao tunel, one su pale. Morao sam da ih izvučem na jednu stranu.
Proračunao je da će morati da kopa još tri puta u dubinu da bi naišli na temelje
dromosa. Takođe, očistio je deo ulaznog tunela, širokog četiri metra.
- Želeo sam da se ti probiješ u samu košnicu; na kraju krajeva, ovo je tvoje specijalno
iskopavanje. Spiros može da očisti ostalo. Ti moraš da budeš prva koja će ući u riznicu.
- Za mene će to biti uzbudljiv trenutak - prizna ona. - Da li je neko ulazio otkako je
zatrpana?
- Samo ako se Veli- paša ili neki raniji kradljivac grobnica spustio dole na konopcu -
odgovori Henri.
Ponovo su prešli preko polja, ušli u Dasisova kola i odvezli se do Lavljih vrata. Henri
je snizio nivo prilaza i očistio otvor u vratima širok oko dva metra. Ali, još nije stigao do
praga. Sa svake strane vrata stajala je ogromna masa krša, nedirnutog, in situ. Kad ga je
Sofija upitala zašto nije izbacio više tog materijala, on odgovori ljutito:
- Grčko arheološko društvo me je nateralo da ga ovako ostavim. Obećali su da će
poslati drugog inženjera koji će osigurati dva lava gvozdenim stegama.
On je uhvati ispod ruke i oni prvi put prođoše zajedno kroz vrata u tvrđavu, ravnu
površinu, za koju je mislio da je bila agora, ali ne poput pijace, već zborno mesto
sagrađeno na starom groblju.
- Pausanija piše da su u Megari izgradili trg, „da se grobnice njihovih junaka nalaze
unutar mesta za veće“.
Kopao je oko tri i po metra duboko na toj agori na mestima koja su mnogo obećavala.
Takođe je naišao na putokaz u vezi sa funkcijom uspravnih kamenih ploča.
- Sofoklo u delu Car Edip kaže da su neke agore bile kružne: „Artemida koja sedi na
sjajnom kružnom sedištu agore.“ Euripid govori o „krugu agore“ u svojoj drami Orest.
Našao sam tih nekoliko garnitura kamenih blokova, postavljenih jedan ispod drugog, s
poprečnom pločom između njih. To me navodi na pomisao da su to bile klupe u veću.
Odveo ju je da pažljivo pogleda četiri mesta na kojima je iskopavao: dve površine
označene isklesanim nadgrobnim spomenicima, druge dve s neisklesanim pločama.
- Ispod tih kamenova trebalo bi da se nalaze grobnice. Radiću na ovom mestu.
Poveo ju je kroz deo za koji je smatrao da je kraljevski dvor, sa sedam otkopanih
soba, od kojih je najveća bila široka četiri, a dugačka pet i po metara. Budući da su
prilikom njihove ranije posete stigli na vrh brda i otuda zamišljali izgled dvorišta, gde je
Atrej voleo da sedi i gleda preko na svoju riznicu, Sofija je sumnjala da bi te sobe mogle
biti Atrejev i Agamemnonov dvor. Ništa nije rekla;. znala je da Henri ume da promeni
mišljenje, ponekad usred vođenja dnevnika. Na kraju krajeva, pipao je u mraku preistorije
da shvati ono što je malo ljudi ranije pokušavalo da razume.
Vratili su se kod Dasisovih da se presvuku u suvu odeću. Čekao ih je telegram; car
Dom Pedro s pratnjom stići će u nedelju ujutru da poseti iskopine. Dolaze iz Korinta.
- Ako kraljevsko društvo ostaje ovde celog dana u nedelju, bilo bi lepo da im
pripremimo ručak - reče Sofija.

246
 balkandownload.org

- Ali u Harvatiju nema tako velike sobe u koju bi moglo da se smesti tako veliko
društvo - reče Henri. - Zašto ne bismo učinili nešto nečuveno... kao da očistimo Atrejevu
grobnicu, namestimo stolove i poslužimo ih pri svetlosti sveća?
Ona pljesnu veselo rukama, poput Andromahe.
- Neobično! A po svemu onome što si mi pričao o caru, to će za njega biti
nezaboravan doživljaj. Možeš da očistiš riznicu. Ja ću da sastavim jelovnik i zamoliću
Dasisove žene da pripreme večeru.
Henri je odmah poslao Dasisovog sina u Argos da preda telegram episkopu Teokletu
Vimposu, pozivajući ga da dođe u Mikenu da održi misu i večera sa carem Dom Pedrom.
Bilo je odande pola dana vožnje, ali je Henri bio toliko siguran da će Vimpos doći da je za
njega rezervisao stan u gradonačelnikovoj kući u Harvatiju.
Episkop Vimpos je stigao u subotu. Henri i Sofija su ga odveli do Atrejeve riznice.
Bio je očaran arhitekturom, ulazom širokim šest metara koji se dizao u visinu od pet i po
metara i bio zatvoren dvema ogromnim pločama od vešto isklesanog i izglačanog kamena.
Odveli su ga u glavnu odaju, visoku petnaest metara i široku isto toliko. Jedina svetlost
prodirala je kroz otvorena vrata. Henri objasni:
- Ova kupola sagrađena je iz savršeno isklesanih čvrstih blokova, poređanih u
pravilne redove i sastavljenih s najvećom tačnošću bez vezivnog materijala. Od četvrtog
reda kamena nagore videćeš u svakom kamenu dve izbušene rupe, a u mnogima ostatke
bronzanih eksera. Ti ekseri su imali široke ravne glavice i nisu mogli da imaju drugu svrhu
osim da drže ploče kojima je nekad bila ukrašena cela unutrašnja strana. Homer kaže:

Kao sunce ili mesečeva svetlost u blistavom sjaju, tako je sjao taj visoki dvor
plemenita Alkinoja; jer su se prkosni zidovi protezali od ulaza vrata do
najskrivenijeg dela zgrade; njihov gornji deo zida bio je od plavog čelika.

Vimpos duboko uzdahnu, pa izdahnu, uzviknuvši: - Divno je! Ali zašto mi ovo
pokazuješ pre vaših pronalazaka?
Henri se nasmeja.
- Za to ima vremena kasnije. Imam dva razloga zašto sam te doveo ovamo. Prvo da
ti kažem kako ćemo sutra tu da priredimo ručak za cara Dom Pedra Brazilskog. Drugo, da
te pitam možeš li sutra ujutro da održiš ovde misu kad stigne car. Naravno, celo selo je
odlučilo da prisustvuje, a naša kapelica je previše mala, pa u nju ne bi mogli da stanu svi
već samo manji deo.
Oči episkopa Vimposa lutale su po mračnoj odaji s desne strane, potpuno usečenoj
u stenu. Bilo je mračno kao u rogu, pod prekriven slojem balege slepih miševa debelim
više od metar. Henri je tu kopao i našao jednu veliku posudu duboku šezdeset
centimetara, a pored nje jedan krečnjački kameni spomenik. Mislio je da je ta bočna odaja
služila za prinošenje verskih žrtva. To nije spomenuo.
- Ti želiš da održim misu u riznici ili grobnici nastanjenoj starim bogovima?
- Ako je to moguće.
- Oh, to je moguće. Imam pokrivač za oltar, specijalne sveće, putir, kadionicu i
posudu za svetu vodicu. Ali da li je to prikladno na ovom mestu?
Henri i Sofija ostali su nemi.
- Kakva je bila vera Mikenaca?

247
 balkandownload.org

- Mnogobožačka.
- Pisao sam ti pismo pošto sam pročitao tvoje Trojanske starine i molio sam te da
manje pažnje obraćaš na paganske bogove, a više na hrišćanstvo.
- Ne želim da se sećam tog pisma. Nije bilo vredno našeg prijateljstva.
Vimpos pocrvene.
- Prihvatam zamerku. Popraviću to time što ću održati misu sutra izjutra. Hrist je
moćniji od Zevsa. Sutra ću da osveštam tu pagansku grobnicu i pretvoriću je u crkvu.
Dom Pedro i njegova pratnja stigli su pre podne. Gradonačelnik Argosa i šef policije
Nafpliona stigli su malo kasnije. Šlimanovima je bilo milo kad su videli da je službeni
carev vodič njihov stari prijatelj, Stefan Kumanudi, filolog sa univerziteta i sekretar
Arheološkog društva, koji je spasao toliko starina u Atini; Dionisovo pozorište, Atalovu
stou. Dom Pedro je imao junačku glavu i isturene grudi rimskog senatora. Njegovo
dobroćudno lice bilo je uokvireno sedom bradom, mekanom kao svila; gusta seda kosa
bila mu je nešto tamnija. Bio je slika pravog plemića sa široko postavljenim crnim očima
sažaljivog izraza.
Dom Pedro, sada pedesetogodišnjak, bio je krunisan za cara Brazila kad mu je bilo
samo petnaest godina. Bio je poznat u Južnoj Americi zbog svog „savesnog i prosvećenog
vladanja“. Zabranio je trgovinu robljem 1850. godine, a pet godina ranije oslobodio sve
robove u Brazilu. Unapredio je državne poslove, poboljšao vaspitanje, bio je ozbiljan
zaštitnik umetnosti i nauke. Henri ga je najviše zavoleo zato što je napamet znao Homera,
što je čitao Henrijevu knjigu o Troji i sam je zahtevao od turske vlade da mu doktor Šliman
pokaže tamošnje iskopine. Kao i Henri, bio je zanesenjak; voleo je da iznosi ideje,
mišljenja, teorije, posebno o arheologiji.
Dom Pedra i njegove prijatelje odveli su u Atrejevu riznicu u kolima koja je Henri
naručio iz Argosa. Celo selo ih je pratilo pešice, vijugajući krivudavim drumom kao na
hodočašću. Episkop Vimpos stajao je iza improviziranog oltara; po jedna sveća gorela je s
obe strane purpurnog oltarskog prekrivača. Riznica je lepo izgledala pri svetlosti koja je
treperila. Henri je doveo Brazilce pred sam oltar. Šlimanovi, Spiros, Stamatakis i
Kumanudi zauzeli su mesta iza njih uz prefekta Argosa i šefa policije Leonardosa. Zatim,
po redu, bili su tu gradonačelnik, pa Šlimanovi domaćini, porodica Dasis. Uskoro je odaju
u obliku košnice ispunilo stotinjak stanovnika Harvatija i njihovi susedi iz obližnjih sela.
Oni koji nisu mogli da uđu stajali su u dromosu.
Episkop Vimpos, ozbiljnog, mršavog lica, držao je misu. Miris tamjana prostrujao je
riznicom. Vernici su bili brojni da bi svi mogli da kleknu, ali on na to nije obraćao pažnju.
Nameravao je da pretvori paganski hram u grčku pravoslavnu crkvu. Njegova misa bila je
srećom kratka.
- Postoji samo jedan Bog, a Isus je Njegov Sin.
Pošto je sa žarom blagoslovio meštane, kao da je želeo da nadoknadi grižu savesti
što je možda isterao Zevsa, Hera i Apolona, episkop i njegov skup su izašli. Dok su Henri
i Sofija vodili Dom Pedra u obilazak Sofijine riznice, Lavljih vrata, stela i mesta na agori
sa isklesanim nadgrobnim spomenicima, Dasisovi su postavili duge daske na drvene
nogare u sredinu kupole i prekrili ih najlepšim stolnjacima, srebrom i čašama koji su u
selu mogli da se nabave. Sveće su bile postavljene na pravilnim razmacima. Sve su ukrasili
jesenjim cvećem. U dva sata Sofija je prema protokolu smestila društvo, svako je našao
karticu za mesto, koje je sinoć ispisala. Sveće su bile upaljene. Car Dom Pedro okrenu se
Sofiji i promrmlja:
- Osećam kao da ću ručati s vekovima!

248
 balkandownload.org

Episkop Vimpos blagoslovio je skup i zahvalio za hranu koju će pojesti. Muškarce su

poslužili uzom, otvorili su flaše argolidskog vina, napunili čaše. Žene iz Harvatija
pripremile su gozbu od grčkih jela: dolmadakija, punjene školjke, lignje iz turšije, suvi
usoljeni snetac, plavi patlidžan s keftedakijom. Bilo je jagnjetine na ražnju, pečenih pilića,
pržene džigerice, makaronade od sveže šunke, musake; a kao slatkiš baklave, trigone s
oljuštenim bademima i crna kafa.
Car Dom Pedro nazdravi kralju Đorđu i kraljici Olgi, episkopu Vimposu, svom
vodiču, profesoru Kumanudiju, ženama iz Harvatija koje su skuvale i pripremale ručak,
svojim domaćinima, doktoru i kiriji Šliman:
- Koji su mi priredili dan koji ću pamtiti celog života.
Henri stegnu Sofiji ruku ispod stola. Oni pogledaše i opaziše Stamatakisa kako
netremice gleda u njih, očima punim divljenja.

Preostalo je samo nekoliko dana do stalnih kiša i kraćeg radnog dana. Henri je nameravao
da obustavi iskopavanja sredinom novembra. Budući da su mu preostale samo tri nedelje,
a imao je samo sedamdeset sedam radnika, odredio je malu grupu za Lavlja vrata, u nadi
da će se probiti do ulaza. Odvojio je za Sofiju i Spirosa neke ljude i dvoja konjskih kola za
riznicu, a ostale radnike poslao je na agoru unutar dvostrukog reda uspravnih ploča. Nije
bio siguran da tamo leže kraljevske grobnice, ali to je bila najbolja prilika... njegova jedina
prilika. Našao je takođe i priliku da sakrije nekoliko komadića grnčarije i pošalje ih Maksu
Mileru u London.
Budući da će ovde vršiti iskopavanja većih razmera, Henri i Stamatakis su se složili
da četiri isklesana nadgrobna spomenika pošalju u Harvati. Henri je kopao oko njih; sada
su ih odneli pa je mogao da proširi površinu iskopavanja.
Njegov prvi važan nalaz pojavio se na oko metar ispod nivoa na kom su stajali
nadgrobni spomenici: dve kamene ploče jedna na drugoj i treća, koja je štrčala pod oštrim
uglom. Na vodoravnoj ploči nalazio se deo ljudske čeljusti s tri netaknuta zuba.
Kiša ih je mnogo zadržavala sledeće nedelje, iako je Henri uporno dalje radio kroz
blato dok nije došao do izvornog sloja ispod nasipa. Tada je doživeo ohrabrujući šok: deo
velike čvrste stene bio je usečen i izdubljen u jamu, tri metra široku i šest metara dugačku.
Zašto je ta stena bila izdubljena... ako ne zato da bi se napravila grobnica? Teško
napredujući, pronašao je još kamenih ploča koje su ležale ravno jedna preko druge.
U isto vreme Sofija je doživela malu pobedu. Njeni radnici, kopajućii prema pragu
ulaza u riznicu, brzo su uklonili zemlju koja je rastresito ležala ispod grede i u ulazu. Kad
je veliki deo tog šuta prebačen na konjska kola, cela njena grupa prestala je da radi i stala
oko nje u krug, dok je ona ulazila u samu riznicu. Riznica je bila obasjana blagom svetlošću
koja je dopirala odozgo iz otvora. Kao žena i kao arheolog, osetila je uzbuđenje tog
trenutka. Budući da nije verovala da se Veli- paša spustio u samu grobnicu, ona bi bila
prvo ljudsko biće koje stoji u riznici otkad je bila zapečaćena. Bio je to jedinstven i
potresan doživljaj, tako radostan da ga nikada neće zaboraviti.
Pozva, svoje ljude i oni priđoše s pijucima i lopatama, pa počeše da ciste centralni
prostor. Ako riznica nije opljačkana, tu bi trebalo da se nađu značajne rukotvorine.
Pročešljala je plitke lopate zemlje pre nego što su ih bacili u korpe i odneli u konjska kola.
Nalazi nisu bili naročiti, ali su ohrabrivali. Najzanimljiviji je bio deo plavog mermera
ukrašenog motivom riblje kosti.

249
 balkandownload.org

Stigao je jedan od brace Romaides iz fotografske radnje u Atini i počeo da fotografiše

napredovanje posla i predmete koji su izvađeni iz zemlje. Henri je smatrao da mu je
potreban i jedan inženjer, koji će nacrtati arheološke planove iskopavanja. Šef policije
Leonardos preporučio je jednog poručnika, koji je imao slobodnog vremena. Henri se
odvezao u Nafplion u petak, 3. novembra, i razgovarao s njim. Na putu za grad padala je
sitna kiša. Dva čoveka su se odmah složila. Vasilije Drosinos bio je pametan i očigledno
vičan svom poslu. Pročitao je mnoge Henrijeve članke u Newspaper of the Debates i bio
očaran otkrićima u Troji. Odmah je prihvatio Henrijev poziv.
Sutradan, u subotu, Henrijevi ljudi su kopali u dubinu, prema pragu Lavljih vrata.
Sada je njegova grupa imala sto ljudi. Odmah iza praga našli su bronzani ili bakarni
pečatni prsten. Na njemu su bile ugravirane dve žene, za koje je Sofija rekla da su „divne
lepotice“.
- Ono što se meni sviđa... - doda Henri - jeste njihova jednostavna i lepa frizura. I
njihov stav; sede jedna pored druge, gledaju u suprotnim pravcima...
Blizu Lavljih vrata iskopali su i providno crveno kamenje, izbušeno tako da je
izgledalo kao ogrlica, zatim idole svih oblika, divno naslikan tronožac, mali srebrni prsten,
jedan valjkasti komad olova, za koji je Henri verovao da je teg, i zlatnu minđušu od debelih
zlatnih žica, vrlo sličnu onima koje su doneli kući iz Troje.
Na kamenom pragu širokom dva i po metra ugledali su brazde od točkova kola, koja
su ulazila i izlazila iz akropole.
- Iako nisam uveren da su to tragovi točkova kola; mogli su da voze kola kroz Lavlja
vrata, svakako, ali kuda bi dalje išli? Brdo je za kola previše strmo; a sumnjam da je bilo
dovoljno prostora između ivice agore i unutrašnjosti kiklopskog zida da kola prolaze.
U ponedeljak je stigao Vasilije Drosinos. Poručnik je odmah krenuo na posao s
instrumentima za merenje.
Sunce je izašlo, blato se osušilo i iskopavanje se ubrzalo. Henri se vratio na grobnicu
u steni. Na dubini od oko šest metara u kršu našli su drugo drveno pozlaćeno dugme.
Naišli su na crnu i crvenu grnčariju ručne izrade, jednobojnu. Sjajna površina bila je tako
fina, poput najboljih koje su otkrili u najnižem gradu Troje.
Tokom sledeća dva dana našao je još dvanaest zlatnih dugmadi; nekoliko listića
zlata; mnogo ljudskih kostiju, pomešanih sa svinjskim kostima; veliku sekiru, i još
jednobojnih preistorijskih vaza. Morao je da prestane da kopa sa severne strane grobnice,
jer su na njoj bili postavljeni delovi dvostrukog reda kamenih ploča.
- Ne mogu da iskopavam ispod njih a da ih ne uništim - reče on Drosinosu.
- Imate pravo. Bolje je ostaviti ih in situ.
- Čini mi se da je ta grobnica opljačkana, a stvari su bačene natrag onako bez reda.
Zbog toga smo verovatno našli zajedno nabacanu grnčariju ručne izrade i onu rađenu na
grnčarskom točku. Ili je možda, kad je građen ovaj zid od ploča iznad nje, sve u njoj bilo
iskopano i kasnije vraćeno nazad.
Ponovo je padala kiša. Henri je poslao Sofiju u Dasisovu lcuću, dok se on probijao
do prve otkrivene kripte. Na dnu se već nakupila voda; uskoro će se sve pretvoriti u
kaljugu. Bio je razočaran. Bio je uveren da je to grobnica i da na dnu leže tela.
Onog trenutka kad je kiša prestala, počeo je da iskopava jednu novu površinu iznad
čvrste stene, označenu neisklesanim nadgrobnim spomenicima od metar i po. Ta površina
nalazila se dvadeset stopa istočno od prve grobnice. Sutradan, u subotu u podne, naišli su
na kamene zidove druge grobnice, ispunjene običnom zemljom. Nad njima su se valjali
tamni kišni oblaci, a ljudi su hodali po blatu. Henri reče Sofiji:

250
 balkandownload.org

- Besmisleno je da nastavljamo. Sutra ćemo završiti iskopavanja, a u ponedeljak

ujutro vratićemo se u Nafplion.
- To je pametno. Možemo da počnemo ponovo u rano proleće.
Da bi pripremio posao za sledeću godinu, želeo je da pronađe još dve grobnice ili dva
velika otvora usečena u stenu. Odredio je desetak ljudi da kopaju na mestu gde je već
otkrio neisklesane nadgrobne spomenike. Druga grupa ljudi uklanjala je površinu tamnije
zemlje, koja kao da je bila doneta s nekog drugog mesta. Henri se jarko nadao da će ga to
napokon odvesti do četvrte grobnice i da je ta ogromna stenovita površina, okružena
uspravnim pločama, zapravo nekropola.
Govorio je radnicima da kopaju sve brže, nudeći dodatak za nedeljni rad. Ljudi su
sarađivali, donosili deliće nadgrobnih spomenika i oslikanu grnčariju. Krajem popodneva
bili su četiri metra ispod gornje površine stene, ukupno sedam i po metara ispod površine
agore. Problem je pravilo izbacivanje šuta. Poručnik Drosinos sastavio je grube merdevine
s tri prečke, a na korpe privezao remenje da mogu da se nose preko ramena, tako da su
ljudi mogli da iznose korpe na vrh i bace ih na kola, nakon što proseju šut radi nalaza.
Na šezdeset centimetara u drugoj grobnici naišli su na novu retkost, sloj oblutaka,
koji nije bio prirodan deo tog zemljišta. Henri je naredio ljudima da ostave pijuke i lopate
i da rukama i noževima utvrde granične ivice sloja oblutaka. Bio je dugačak metar i po i
širok skoro metar. Sofija je sišla da vidi zbog čega se toliko uzbuđuju. Poručnik Drosinos
upita:
- Šta mislite, kakvu je svrhu imao sloj oblutaka? Svakako je načinjen rukom.
Henri se malo zamisli.
- Ne možemo reći sve dok ga ne sklonimo. Ljudi, molim vas sklonite u stranu taj sloj
oblutaka, ali samo prstima, lagano i pažljivo.
Kad su prstima iskopali oblutke sa sve četiri strane, pojavio se sloj crnog pepela.
Sofija ugleda prvi blesak svetlog metala. Ona brzo natrpa pepeo preko metala da bi ga
pokrila, ustade i reče tiho Henriju:
- Paidos. Kasno je i tamno. Otpusti ljude...
Osetio je hitnost u njenom glasu.
- I reci im da se vrate sutra.
- Da.
- Vrlo dobro. Da pozovem Stamatakisa?
- Bilo bi najpametnije.
- Poručniče Drosinose, molim vas, hoćete li da kažete gospodinu Stamatakisu da
dođe ovamo?
Kad su se njih dvoje našli sami na dnu grobnice, preko osam metara ispod površine
agore, u sve većem mraku i tami, Henri promrmlja:
- Šta imamo ovde?
Ona mu dade znak da klekne pored nje. Lagano i pažljivo obrisali su naslagu pepela
i pred njihovim zaprepašćenim očima ukaza se veliki zlatni list. Brišući i dalje pepeo
vrhovima prstiju, otkrili su hrpu zlatnih listova. Vadeći jedan po jedan, videli su da je
njima pokrivan grudni koš leša. Dišući duboko, ali ne rekavši ni reči, skinuli su zlatni list
s glave trupa i našli ostatke jedne lobanje. Skinuli su pepeo s lobanje i našli još jednu
gomilu zlatnih listova, debljih od ostalih i povezanih srebrnom žicom. Telo je ležalo
okrenuto glavom prema istoku, nogama prema zapadu. Sofiji se ukaza pred očima slika
njenog oca koji je tako bio položen u mrtvački sanduk.
Glasom tako hrapavim da ga je jedva prepoznala, Sofija začu Henrija kako govori:

251
 balkandownload.org

- Pronašli smo našu prvu kraljevsku grobnicu! Naš prvi kraljevski leš!
Sofija je drhtala. U toj grobnici bilo je još mnogo mesta da nađu druge leševe... Tog
trenutka Stamatakis se spustio merdevinama, pogledao zlatne listove i leš, i zazviždao ne
verujući. Henri je vladao situacijom.
- Sve to zlato moramo noćas da sklonimo.
Stamatakis se složio.
- Treba nam mekana tkanina da sve položimo u nju. Poručniče Drosinose, hoćete li
da nam je nabavite?
Skoro po mraku Henri je počeo da skida zlatne listove s leša. Poručnik Drosinos se
vratio s komadom vunene tkanine. Kad su svi listovi bili sakupljeni, Henri zamoli
Drosinosa da zaveže tkaninu komadom konopca, predavši službeno zavežljaj
Stamatakisu.
- Idemo svi u naše skladište. Želim da obeležim svaki list. Onda hoću potvrdu za sve.
Stamatakis je pristao. Henri zatraži da se preko noći postavi stražar ispred grobnice.
- Nemam stražara.
- Zamoliću Demetrija i Ajanta da učine to za mene.
Kad su stigli kod Dasisovih, večera je bila završena. Jana je dva lonca za njih ostavila
na šporetu. Jedva su jeli. Demetrije i Ajant nisu postavljali pitanja, popeli su se na mazge,
svaki s jednom puškom. Henri im nije rekao šta će čuvati, ali su znali da je u pitanju nešto
važno.
Obojica su poneli pokrivače da se zaštite od novembarske hladnoće.
Henri i Sofija razgovarali su do duboko u noć. Njihovo raspoloženje puno nade i
iščekivanja bilo je previše snažno da bi im dopustilo da spavaju. Otpala je mogućnost da
se vrate u Atinu. Bila je skoro zora kad je Sofija zaspala. Znala je da Henri uopšte nije
spavao.
U praskozorje su se vratili u grobnicu. S njima je bio i Stamatakis. Odmah su našli
još zlata, koje nisu mogli da vide u mraku: pet divnih krstova, svaki napravljen od četiri
sastavljena zlatna lista; četiri kruga od zlatne žice i još mnogo pojedinačnih listova. Sofija
ih je sve opisala u svojoj beležnici, a isto tako i Stamatakis, koji ih je sve uzeo, ali ne pre
nego što je Sofiji dao priznanicu.
Henri je postavio svoje ljude da iskopavaju prema zidovima grobnice od prirodne
stene na sve četiri strane. Do jedanaest sati izjutra iskopali su šest metara širine i šest i po
metara dužine; zidovi su bili obloženi malim četvrtastim kamenjem oko tri metra visokim,
pomalo pocrnelim od vatre. Ali to je bilo sve što je video, jer ih je jaka kiša isterala iz
kripte. Sofija je skoro ceo dan provela sa ženama iz porodice Dasis, šijući nepromočivo
platno da prekriju grobnicu, kako kiša ne bi padala unutra. U sumrak Demetrije i Ajant
su odneli prekrivač do akropole, pričvrstili ga na sve četiri strane teškim kamenjem.
Kiša je u utorak padala celog dana, dok je Henri hodao gore- dole u njihovim sobama
kao lav u kavezu, rušeći na boga kiše sva prokletstva koja su mu pala na pamet na
osamnaest jezika. Sofija je uradila sve što je mogla da ga smiri, ali on nije mogao da suzbije
nestrpljenje.
U sredu je zasjalo sunce i delimično osušilo Mikenu. Nepromočivi prekrivač
pomogao je da u iskopanu grobnicu ne uđe mnogo vode. Henri je uzeo onoliko ljudi koliko
je najviše moglo da se smesti u mali prostor u steni da kopaju u dubinu sa svih strana oko
sloja oblutaka, gde su našli prvi leš. Prvi metar dopustio im je da upotrebe ručne pijuke i
lopate, ali oprezno. Onog trenutka kad su naišli na još dva sloja oblutaka, koja su ležala
jedan pored drugog, Henri je poslao ljude gore da kopaju na drugim mestima. Šlimanovi

252
 balkandownload.org

i Drosinos pažljivo su sklanjali oblutke u stranu. Radeći na rukama i kolenima, Henri i

Sofija su prosejavali pepeo, dok nisu otkrili još dva poluizgorela leša prekrivena zlatom.
Henri je zinuo u čudu. Sofija je bila obuzeta nekim jezivim osećajem. Puzala je u mračnoj,
hladnoj, vlažnoj grobnici, plašeći se pogleda na te kraljeve, zakopane u toj odaji u steni
pre tri hiljade godina. Da li je imala pravo da ih otkriva posle tolikih milenijuma? Da li je
postala uljez? Pljačkaš grobova? Kaže se da postoji kletva koja pada na glave onih koji
uznemiravaju mrtve.
Oko svake lobanje bilo je po pet dijadema od masivnog zlata, dugačkih četrdeset šest
centimetara, u sredini širokih deset centimetara, stavljenih u okvir od bakarne žice da bi
bile čvrste. Imale su drugačiji oblik od one dve koje su pronašli u Troji, s kojih su visili
nizovi lančića. Dok su prosejavali pepeo, naišli su na još devet zlatnih krstova. Onda su se
pojavili predmeti slični onima koje su našli u Troji: oruđe poput noževa od opsidijana i
bronze; delovi velike srebrne vaze s grlićem od bakra, koji je bio prevučen debelim slojem
zlata s urezanim ukrasima; srebrna čaša; mnogo delova izvanredno ukrašene grnčarije
rađene rukom ili na grnčarskom točku; mnogo tronožaca od pečene zemlje. Za Henrija su
bila najvažnija dva idola Here s dva roga. On uzviknu:
- To dokazuje da su boginju obožavali u tom obliku još u davnoj prošlosti, kojoj
pripada ova grobnica.
Sofija začu Stamatakisa kako tiho gunđa:
- To ne dokazuje ništa slično. Zašto se ne držite predmeta, a teorije ne ostavite onima
koji su naučili da postave granice u kojima je čoveku dopušteno da teoretiše?
Henri je bio zauzet i nije čuo njegove primedbe. Sofija pogledom prostreli
Stamatakisa.
Kosti i lobanje tri leša bili su očuvani, ali je meso izgorelo na maloj vatri koja je bila
upaljena na donjem sloju sličnih oblutaka. Ali kad je Henri pokušao da podigne kosture,
video je da su toliko uništeni vlagom da su se mrvili na dodir. Izneo je koliko je mogao
kostiju, kao i od ona tri kostura koja je našao u Troji.
Vraćajući se u Harvati, Henri je razmišljao:
- U Troji su spalili Hektora i Patrokla, čuvajući samo kosti od vatre. Ovde u Mikeni
izgleda da su postavili kraljevske leševe između dva sloja oblutaka i zapalili samo toliko
drva da izgore odeća i telo čoveka, možda kao pročišćenje.
Stamatakis nije slušao. On izjavi:
- Noćas ću telegrafisati u Atinu da pošalju nekoliko službenika koji će pomoći da se
nalazi unesu u katalog. Takođe ću tražiti četu vojnika da stražare kod grobnice. Ne sme se
dopustiti da neko bilo šta ukrade.
Henri zajedljivo odgovori:
- Verujem da niste mislili na kiriju Šliman i mene, gospodine Stamatakise.

5.

Bili su veoma uzbuđeni. Henri je proveo veći deo noći pišući članke za londonski Tajms.
Sofija je pisala nastavke za Efimeris. Kad je pošla u krevet, našla se u košmaru,
namamljena na dno tamne grobnice, odakle nije mogla da izađe. Delimično očuvane
lobanje odavno umrlih kraljeva ponovo su oživele i netremice je gledale.
- Ko si ti? Zašto si uznemirila moj počinak?

253
 balkandownload.org

Kod Dasisovih je sve bilo u metežu. Iako niko u Harvatiju nije video zlato, svi su
znali da su iz grobnice izneti stari kosturi. Narodno predanje ih je učilo da će grobnice
mikenskih vladara, ako ikad budu pronađene, biti pune najvrednijeg zlatnog blaga za koje
je svet čuo. Videli su Stamatakisa kako ulazi u Harvati čvrsto stežući vreću na grudima.
Kao i ljudi u Troadi, pošto su Henri i Sofija otkrili Prijamovo blago, stanovnici Harvatija
znali su da je prvo zlato Mikene predato u ruke njihovih gostiju, doktora i kirije Šliman.
Kad je Spiros očistio prednji deo riznice, za koju su Sofija i Henri verovali da je u
stvari opljačkana, fotograf Romaides je fotografisao Sofiju s njenim sjajnim crnim
šeširom, u toplom vunenom kaputiću s dugmićima ukrašenim gajtanima, i dugačkoj
vunenoj suknji, kako stoji ispred ogromnog ulaza ispod šupljeg trouglastog otvora, a njeni
ljudi skupljeni u sredini košnice, gde su sunčani zraci padali na njih. Kad je fotografija
objavljena, košnica je prozvana Riznica gospođe Šliman. Kasnije je dobila službeni naziv
Klitemnestrina grobnica.
Uprkos lošem vremenu koje je i dalje trajalo, Henri nije mogao da odustane.
Odredio je grupu ljudi za iskopavanje treće grobnice. Bilo je to teško, jer su dva
neisklesana nadgrobna spomenika, koja su položena na grobnice, bila učvršćena duboko
u zemlji velikim četvrtastim blokovima. Na metar ispod njihove osnove Henri je naišao
na dve velike ploče koje su ležale vodoravno, a metar i po ispod toga na još tri ploče, za
koje je sada verovao da su služile da pokrivaju grobnicu, ili da je označe.
Ljudi su kopali kroz masu krša u pravcu otvora pokrivenog stenom. Uklonjena je
zemlja na dužini od devet metara i u korpama odneta na površinu. Naišli su na kosture
većeg broja ljudi, bez bilo kakvih ukrasa. Bili su utonuli u krš pun noževa i delova vaza,
koji su se tako raspali da uopšte nisu mogli da se izvade.
- Možda je to bila kraljeva telesna straža - reče Henri. - Poznato nam je da je u nekim
mediteranskim zemljama kraljeva straža sahranjivana s njim, kao i njegova pratnja i
kućna posluga.
Na jednom mestu naišli su na nadnetu stenu. Henri je ponudio ljudima piće za svaki
predmet, čak i najbeznačajniji, na koje naiđu. Zato što se mnoštvo rukotvorina nalazilo
ispod stene koja je imala opasnu pukotinu, dva radnika su se neprestano vraćala na isto
mesto, ne bi li pronašli još nešto. Posmatrajući ih, Henri primeti da se pukotina širi. On
pojuri, odgurnu ljude malo u stranu, kad odjednom stena pade s gromoglasnim treskom.
Krhotine stene oborile su svu trojicu. Sofija potrča kod Henrija, pomože mu da se digne,
skidajući prašinu s njegove odeće.
- Sve je u redu, draga moja. Nisam povređen, A ni ljudi. Mali spomen na Troju!
Onda su došla dva dana s tako žestokom kišom da ih je to dovelo do besa i uopšte
im nije dozvolilo da izađu. Henri je zamolio Stamatakisa za dozvolu da crta, fotografiše i
opisuje komade ukrašene zlatom za njihov dnevnik. Stamatakis je bio nepopustljiv.
- Ispred te brave stoji stražar dvadeset četiri sata dnevno. On ima naredbu da nikoga
ne pušta unutra, čak niti ako ja kažem da može.
Prvog sledećeg suvog dana Henri je pronašao ulaz u treću grobnicu, gotovo tri metra
ispod raspadnutih kostura. Bila mu je potrebna cela nedelja da završi iskopavanja druge
grobnice i da napokon naiđe na sloj rečnih oblutaka, a ispod njega na sloj fine gline. Kao
i kod drugih grobnica, žlebovi visoki tri do pet metara usečeni su u zidove stene, a strane
su bile oivičene sitnim lomljenim kamenom. Sofija, Spiros i poručnik Drosinos pomogli
su mu da očisti oba sloja. Tamo su primetili, razrogačenih očiju i zinuvši od čuda, tri tela
„obasuta zlatom“, od kojih je neko nosilo tragove dima i vatre, a neko bilo istopljeno.
Razni osećaji poigravali su im u duši i utrobi, kao martovski vetrovi.

254
 balkandownload.org

Radeći na kolenima, Henri je pažljivo ispitivao kosture. On pogleda preko leševa

Sofiju, koja je klečala na drugoj strani, pa uzviknu:
- Mislim da su ovo ženski leševi, jer su im kosti i zubi sitni. Ovo je sigurno bila starica,
jer su joj zubi istrošeni i vrlo nepravilni. Ovo se s pravom može nazvati pogrebnom
lomačom, jer su tela spaljena. Na bočnim zidovima dobro se vide tragovi vatre i dima
kojima su bili izloženi.
Počeli su da sakupljaju desetine, a onda stotine zlatnih okruglih debelih limenih
pločica, veličine pet i po centimetara s ugraviranim ukrasima. Kad su pokupili sve pločice,
sa zaprepašćenjem su shvatili da ih ima sedam stotina. Bile su iznad i ispod tela, kao i oko
njih. Henri uzviknu:
- Dobar deo pločica sigurno je bio razbacan po podu ove grobnice pre nego što je
upaljena pogrebna lomača. Ostale su sigurno stavljene na tela kad se vatra ugasila.
Bila je to plitka grobnica, samo oko metar ukopana u stenu. Iskopali su celu površinu
dok ih je obasjavala svetlost hladnog novembarskog sunca. Dok su brisali pepeo sa svake
pločice, zadivila ih je raznovrsnost ukrasnih motiva: cveća, leptira, lišća, hobotnica ili sipa
s osam spiralnih pipaka; široke talasaste trake slične zmijama na nadgrobnim
spomenicima.
Sofija je naišla na zanimljiv nalaz - tri dela jedne raznizane ogrlice. Sva tri dela bila
su ukrašena gravurom. Prvi je prikazivao Herakla kako ubija nemejskog lava; drugi borbu
dvojice ratnika; treći lava kako prednjim nogama stoji na jednom stenovitom brežuljku.
Izgledali su stariji od zlatarskih radova koje su pronašli u Troji.
- Nikad nisam čula da se zlato dobijalo u Argolidi - reče Sofija. - Odakle su došle te
neverovatne količine zlata?
- Možda na isti način kao što su dospele u Troju; trgovinom preko Egejskog i
Sredozemnog mora. Možda je nakit već bio ukrašen kad su ga doneli, ili su Mikenjani, koji
su nesumnjivo imali svoje zlatare, kupovali zlatne poluge. Vidi šta sam upravo otkrio:
deset zlatnih skakavaca, ili cvrčaka, na zlatnim lancima.
Kopali su i prosejavali satima, radili na rukama i kolenima na dve strane pogrebnih
lomača, dok ih je Stamatakis hladno gledao. Svakih nekoliko minuta uzvikivali bi od
radosti ili zaprepašćenja kad bi pokazali zlatne grifone, srca, lavove u čučnju, troroge
jelene, loptaste ukrase, fino izrađene broševe, ukrase koji su prikazivali dve žene s
golubovima na glavi, sipu i zlatnog letećeg grifona. Sofija uzviknu:
- Henri, većina tih ukrasa je probušena da bi bili nanizani ili pričvršćeni na odeću.
Henri je nije čuo, teško je disao. Na glavi jednog leša upravo je otkopao sjajnu zlatnu
krunu. Bila je oštećena pogrebnom vatrom od koje je pocrnela, ali to je bio najdivniji
predmet koji su dotad našli. Trideset šest velikih listova bilo je pričvršćeno na krunu
dugačku šezdeset centimetara, prekrivenu ukrasima u obliku štitova, izrađenih u plitkom
reljefu.
- Ovo je jedan od najlepših primeraka zlatarske umetnosti koji sam ikad video -
prošaputa joj Henri. - Dođi ovamo pored mene. Na svakom kraju krune postoji rupica i
tanka zlatna žica kojom je bila pričvršćena. Da vidim kako ti stoji pre nego što je
Stamatakis zatraži.
Ona kleknu pred njega dok je on nameštao krunu tako da je svih trideset šest listova
stajalo uspravno na njenoj glavi.
- Lepša je od dijadema koje smo našli u Troji. Zahtevaću da mi dozvole da te
fotografišem s tom krunom kad siđemo u skladište.
Stamatakis je prisluškivao. On reče:

255
 balkandownload.org

- Neće biti nikakvog fotografisanja zlata, sve dok celo blago ne odnesemo u Atinu.
Henri ga prostreli pogledom, Sofija se vrati kopanju prstima. Ponovo je naišla na
zlatnu dijademu. Uzviknula je:
- Henri, unutra je još deo lobanje. Da li da ga odvojim?
- Pustite - naredi Stamatakis. - Ta odluka pripada Arheološkom muzeju.
Ceo dan su proveli u, kako se Henri izrazio, „najvećem tajnom magacinu zlata na
svetu“. Jednu za drugom pronašli su još pet dijadema. Morali su da uklone sitan crni
pepeo, koji se zalepio za zlato. Nekoliko trenutaka kasnije Sofija je otkopala još dve,
ukrašene vertikalnim redovima spirala. To je ukupno bilo devet dijadema.
- Ovo je sigurno grobnica kraljica - prošaputa Sofija, potpuno zapanjena onim što su
nalazili.
- Jedne kraljice. Sva ta tela bila su pokopana u isto vreme. Ostalo su nesumnjivo
princeze. I to ne Klitemnestre. Mikenjani su je pokopali izvan zidina, jer nije bila vredna
da bude pokopana u akropoli. Onda, koliko daleko idemo? Do Atreja... Pelopa...?
Zatim je Henri u pepelu pronašao dve velike zlatne zvezde, dvostruke krstove
spojene zlatnom iglom. Pretražujući pored leševa, naišao je na zlatan broš, na kojem je
bio lik žene ispruženih ruku, s licem u profilu. On obrisa broš i pruži ga Sofiji. Ona ga je
pažljivo posmatrala.
- To je Grkinja, izvan svake sumnje. Pogledaj taj dugi nos koji izlazi ravno iz čela. Te
krupne oči...
- Velike skoro kao tvoje - reče Henri osmehnuvši se.
Ona pogleda oštro i ugleda Stamatakisa kako pažljivo stavlja pronalaske u vreću i ne
gleda je. Onda prošapta Henriju:
- Takođe ima vrlo bujne grudi... i nemoj dalje da nastavljaš s poređenjem.
Nastavili su da prosejavaju pepeo, sve više uzbuđeni zbog blaga: zlatne minđuše,
ogrlice, šest narukvica, dva para pločica, dečje maske s otvorima za oči. Maska je bila
zgužvana, ali Henri reče, podigavši je jednom rukom:
- To znači da je dete spaljeno u ovoj grobnici. Pausanija kaže da je to bila tradicija
tog vremena. Možda je to dete koje je umrlo odmah posle majčine smrti. Ali ovde nema
ostataka deteta.
Sofija je iskopala dva žezla, opet znak da je to bila kraljevska grobnica; srebrna žezla
bila su pozlaćena, s ručkama od gorskog kristala. Onda je, jedno za drugim, našla ženski
zlatni češalj sa zupcima od kosti; perle od zlata i ćilibara; zlatne pribadače; zlatni pehar
ukrašen ribom; zlatnu kutiju čiji se poklopac još savršeno zatvarao. Istovremeno, Henri
je prosejao iz pepela jednu divnu okruglu zlatnu vazu s drškama s obe strane, i još tri
zlatne posude s poklopcima; neukrašenu srebrnu vazu, pa srebrnu posudu i pehar.
Njihov poslednji nalaz tog dana zbunio ih je. Pored glava svih triju žena nalazila se
pobakrena kutija, veličine deset puta dvadeset četiri centimetra, i u njoj komad drveta.
Henri oklevajući reče:
- Mogao bih izneti pretpostavku: to su bili jastuci za glave mrtvaca. Isto kao jastuci
od alabastera koje su upotrebljavali Egipćani.
Stamatakisa, savladanog mnoštvom blaga koje je gledao, uhvati panika zbog vlastite
odgovornosti u iskopavanju. Šta bi bilo da zlato nestane? Bio bi odgovoran on i samo on.
Bila bi to kobna ljaga u njegovom dosijeu. Teško dišući i oslonivši se na zid treće grobnice
- morajući pritom da stavi prste na zemlju - doneo je odluku. Puzeći pored Henrija, on
izjavi:
- Doktore Šliman, sav vaš posao u ovoj grobnici mora da prestane.

256
 balkandownload.org

Henri se zaprepasti.
- Da prestane? Kako bismo mogli i da zamislimo da prestane sa svim ovim zlatom
koje izranja iz starina?
- Baš zato. Ovo što gledamo ima neprocenjivu vrednost. Moramo da zaštitimo to
zlato. Ne mogu da nastavim dok upravnik ove oblasti ne bude prisutan.
- To je glupost! Možemo sami da zaštitimo i sačuvamo svaki delić zlatne prašine. U
mojoj dozvoli nigde ne piše da on mora da bude prisutan.
- Znam. To je naredba koju izdajem ja, kao čuvar starina.
- Mi od vas ne moramo da primamo naredbe. Ako hoćete da upravnik bude prisutan
zbog vaše lične zaštite, onda ga dovedite.
Stamatakis se pope merdevinama i oklevajući napusti položaj da bi poslao telegram
u Nafplion i Atinu, opet tražeći vojnike.

Više se nije moglo kriti od Harvatija da je u grobnicama nađen zlatni nakit velike
vrednosti. Bilo je previše radnika koji su to videli ili su čuli razgovor o tome. Uz sve to,
trebalo je samo pogledati lica Šlimanovih: vatreni ponos, uzbuđenje zbog dostignuća.
Divljenje i poštovanje koje je osećala porodica Dasis i stanovnici Harvatija zbog onoga što
su njih dvoje shvatili i postigli, a što niko nije učinio u njihovoj istoriji, bilo je dublje od
grobnica. Demetrije Dasis, ponosan i samostalan čovek, klanjajući se kao da se klanja
svom gospodaru, reče:
- Pogrešio sam. I svi mi ostali. Rekli smo da nema kraljevskih grobnica na akropoli.
Mogao sam da vas obeshrabrim...
- Ne, Demetrije, imali ste pravo. Rekli ste: „Sve što se tamo može naći, doktor Šliman
će naći.“
Sutradan su načeli četvrtu površinu. Ona nije bila obeležena nadgrobnim
spomenicima, ali je zemlja bila tamnija od ostalog dela agore. Tu je takođe Sofijina grupa
ranije otkopala jedan okrugli žrtvenik, izgrađen od kiklopskog kamenja, šest metara ispod
površine nasipa. Henri nije želeo da ona nastavi dok on ne završi rad na trećoj grobnici.
Sada je doveo na tu površinu veliku grupu radnika, pa su pažljivo rastavili okrugli žrtvenik
širok oko dva metra i visok preko metar, kako bi opet mogao da se sastavi u Atini. Kad su
izvukli blokove, Henri je rekao ljudima da počnu da iskopavaju tamniju zemlju.
Kalendar je pokazivao da je 25. novembar. Čudom, stalne kiše još nisu počele, iako
bi za oko dve nedelje Mikena trebalo da bude poplavljena. Podstičući svoje radnike da što
brže kopaju, Henri je otkrio gornju stranu četvrte grobnice, samo dva metra ispod onog
mesta na kom je stajao Sofijin žrtvenik. Kad je pronašao četiri kamena zida, video je da je
to dosad najveća grobnica, dugačka više od sedam, a široka pet i po metara, a žrtvenik je
bio postavljen u samom središtu.
Rad na iskopavanju odmicao je brzo prvih metar i po. Kad je Henri pretpostavio da
se približavaju gornjem sloju oblutaka, on, Sofija i Spiros preuzeli su posao, skidajući
pažljivo noževima zemlju, što je bio izuzetno težak posao jer su radili klečeći na hladnoj,
vlažnoj zemlji.
Njihovo strpljenje bilo je nagrađeno. Naišli su na sloj oblutaka debeo sedam
centimetara, koji su s teškom mukom očistili; zatim se pojavio sloj od deset centimetara
bele gline. U stenu grobnice opet su bili urezani žlebovi, šest metara visoki, a strane su
bile obložene lomljenim kamenom, prekrivenim komadima škriljca, kristalastim
pločama, vezanim belom glinom i malo potamnelim. Otkriveni zid jasno se naginjao

257
 balkandownload.org

napred. Kad je sloj bele gline teškom mukom odstranjen, našli su dva tela. Tu je opet bilo
tragova slabe vatre, drveta i pepela od odeće, ali s jednom bitnom razlikom: svako lice bilo
je prekriveno velikom zlatnom maskom. Jedna maska bila je najvećim delom uništena u
pogrebnoj vatri i pod teškim teretom kamena i krša. Henri ju je očistio maramicom, ali je
još mnogo pepela ostalo na zlatu, a onda je podigao da je Sofija ispita.
- Gledaj je nekoliko minuta, Sofidion, dobićeš potpunu predstavu o crtama lica.
Vidiš ovde, veliko ovalno mlado lice, visokog čela, dugog grčkog nosa, malih usta, tankih
usana. Oči su zatvorene, ali pogledaj kako su dobro označene dlačice obrva i trepavica.
Druga maska bila je drugačija, što ih je navelo da se upitaju da li su te maske bile
stvarni portreti mrtvih kraljeva, koje su izradili zlatari posle smrti vladara. Tako se činilo
Sofiji, jer je druga maska, koju je držala obema rukama da bi je ispitala, imala okruglo
lice, upale obraze, nisko čelo i nos isturen ukoso iz udubljenja između očiju. Taj vladar,
primeti ona, imao je mala usta i neobično debele usne. Oči su mu bile zatvorene kao na
prvoj maski, obrve i trepavice izrazito vidljive.
Pažljivo su stavili obe maske u stranu. Za tren oka Stamatakis ih je sakupio i stavio
u vunenu vreću. Henri, Sofija i Spiro nastavili su posao s vidljivim uzbuđenjem. Skidajući
noževima prljavštinu i pepeo s tela, otkrili su pet velikih bronzanih posuda, od kojih su
četiri bile pune zemlje i pepela. Peta je doslovno bila zlatni rudnik; iz nje su izvadili stotinu
dugmadi. obloženih zlatnim pločicama s urezanim ukrasima. Posle jednog trenutka
uzbuđenja vratili su se iskopavanju i vrlo brzo otkrili neobično veliku srebrnu kravlju
glavu, iz koje su štrčala dva zaokružena pozlaćena roga, napola ispunjena trulim drvetom.
Na čelu je bio pozlaćeni ukras u obliku sunca, pet centimetara u preseku. Rumen od
radosti, Henri uzviknu:
- Nema sumnje da je ova glava trebalo da predstavlja Heru, boginju zaštitnicu
Mikene.
Samo su nakratko prekinuli rad zbog ručka. Kada su se ponovo spustili u dubinu od
oko deset metara na dno grobnice, iskopali su hrpu od dvadeset bronzanih mačeva i
mnoga koplja. Zlato iz umetaka na drvenim koricama mača ležalo je na zemlji. Usred
mačeva našli su mnogo okruglih zlatnih pločica sa istim urezanim ukrasima kakve su našli
na prvom lešu u drugoj grobnici.
Do kraja popodneva iskopali su bronzane posude, srebrne i zlatne vaze. Razbacani
među njima nalazili su se mnogi mali zlatni listići. Spiros je bio presrećan kad je otkrio
nešto novo: masivni zlatni pojas od čistog metala.
Henrijev i Sofijin rad nije zaustavila Stamatakisova želja da upravnik pokrajine
prisustvuje iskopavanju, već Arheološko društvo u Atini. Te večeri, vrativši se kod
Dasisovih, našli su telegram od Društva, kojim su ih obaveštavali da će profesor Spiridon
Findikles sutra krenuti u Mikenu i da doktor Šliman obustavi radove do njegovog dolaska.
Neprijatnost što gubi dva dana rada tako kasno u godini bila je znatno smanjena time što
je profesor Findikles bio Henrijev prijatelj, koji je proveo prvu nedelju iskopavanja s njima
u Tirintu i jedan dan u Mikeni.
Stamatakisa je umirila vest da dolazi njegov pretpostavljeni i da će preuzeti sve
odgovornosti. Takođe, bio je umiren time što su vojnici bili na putu da zaštite grobnice i
zlato. Buduću da je njegov strah uglavnom nestao, dopustio je Henriju i Sofiji da rade u
skladištu celu nedelju i ponedeljak. Za ta dva dana neprekidnog studiranja i objašnjavanja
zabeležili su mnogo opisa nađenih predmeta, što im je bilo potrebno za Henrijevu knjigu
o Mikeni.

258
 balkandownload.org

Pre nego što su otišli u skladište da rade u ponedeljak ujutro, Henri je napisao članak
za londonski Tajms, u kojem je, uprkos činjenici da je dosad otkrio samo dva tela u
četvrtoj grobnici, tvrdio da je to „grobnica koju je tradicija starih naroda odredila kao
grobnicu kralja ljudi Agamemnona, Kasandre, Eurimedona i njihovih drugova“.

6.

Profesor Spiridon Findikles stigao je tako rano u utorak ujutro, da je morao da krene iz
Nafpliona pre zore. Henri ga je odmah odveo u skladište i pokazao mu blago koje su dotle
sakupili. Findikles je ostao zapanjen, oči su mu blistale dok je pregledao stotine zlatnih
ukrasa, maski, dijadema.
- Zaista ste našli kraljevske grobnice - promrmlja on.
Ushićen zbog profesorove reakcije, Henri odgovori:
- Hajdemo odmah na nalazište. Uveren sam da u četvrtoj grobnici ima još leševa.
Želeo bih da ih vidite prekrivene zlatom od glave do pete. To je neverovatan doživljaj!
Dok su vozili uzbrdo, Henri sa strane pogleda svog prijatelja, prisećajući se njegove
karijere. Findikles je studirao na Univerzitetu u Atini, a onda bio na postdiplomskim
studijama u Nemačkoj. Budući da je radio kao profesor u gimnaziji, imenovan je za
profesora grčke filologije na univerzitetu, i mnogo je godina radio kao potpredsednik
Grčkog arheološkog društva. Iako su se ta dva čoveka volela i poštovala, nalazili su se na
potpuno suprotnim stranama u svojim naučnim stavovima. Henrija su stalno optuživali
da svoje članke objavljuje prebrzo, pa je primoran da samog sebe opovrgava u sledećim
izveštajima. Findikles, iako je bio hrabar čovek u svim drugim vidovima života, previše se
plašio da iznese naučni materijal koji je sakupio. S pedeset i šest godina još nije ništa
objavio, a već je zamolio jednog svog kolegu da uništi sve njegove zabeleške posle njegove
smrti. Divio se Henriju Šlimanu zbog njegove smelosti iako je bio uveren da postoje jame
duboke kao svaka kraljevska grobnica kada se štampaju mišljenja, teorije, pa čak i
pretpostavke, pre nego što se naučno pet- šest puta ponovo provere.
Profesor Findikles se usput zaustavio da pregleda Sofijin dromos i riznicu, jer kad
ih je video u avgustu nisu bili ništa drugo do brežuljak prekriven blatom. Toplo joj je
čestitao na dostignuću. U avgustu, takođe, podloga puta do Lavljih vrata bila je prekrivena
tri metra debelim slojem zemlje, oblutaka i kiklopskih blokova. Nije štedeo pohvale
Henriju za to što je oslobođen taj divni spomenik.
Sišli su na dno četvrte grobnice. Profesor Findikles je ispitao dva kostura koja Henri
nije pokušao da iznese.
- Oni su preistorijski, to deluje sigurno - reče on. - Zašto ste uvereni da u toj grobnici
ima još leševa?
- Kao što vidite, stigli smo na najniži nivo svega na trećini poda.
Henri je pozvao Demetrija i Ajanta i još dva člana porodice.
Spustili su se merdevinama s lopatama i korpama. Henri ih je opominjao da lagano
uklanjaju zemlju. Štapom je označio gde bi otprilike mogli da naiđu na novi gornji sloj
oblutaka. Kopanje i odnošenje zemlje trajalo je nekoliko sati; kad se na lopatama
Dasisovih ljudi pojavilo prvih nekoliko oblutaka, Henri je otpustio radnike s posla.
Profesor Findikles se pridružio čišćenju poslednjeg tankog sloja blata, kako bi se otkrio
sloj oblutaka.

259
 balkandownload.org

- Leševi, ako ih tu ima, ležaće ispod tog sloja oblutaka, na drugom sloju. Nisam ranije
čuo za taj način spaljivanja, ali dva sloja oblutaka očigledno su omogućavala odgovarajući
protok vazduha tako da budu uništeni telo i odeća, a da kosturi i blago uglavnom ne izgore.
Našli su još tri posebne pogrebne lomače. Kad je gornji sloj oblutaka svake lomače
očišćen, našli su tri leša koja su ležala glavom okrenuta prema istoku, a nogama prema
zapadu. Ugledavši glave prekrivene zlatnim maskama, Findikles uzviknu, iznenađen.
Onda su ugledali grudi prekrivene velikim zlatnim oklopima za grudi, veličanstvenu
zlatnu krunu ukrašenu rozetama i nizom krugova u obliku štita, masivnu zlatnu narukvicu
ukrašenu zalemljenim cvećem.
- Dovoljno je velika da bi odgovarala struku normalnog čoveka - reče Henri s mnogo
poštovanja.
Findikles ju je držao u rukama, ne verujući. Bila su tu dva velika zlatna pečatnjaka,
jedan s likom lovca u čija su kola upregnuta dva pastuva, a drugi s ratnim prizorom, u
kojem je jedan ratnik pobeđivao ostalu trojicu.
Sofija, Spiros, Henri, a sada i profesor Findikles čučnuše oko tek otkrivenih leševa.
Bilo je malo mesta za rad, jer je nagnuti zid od neobrađenog kamena, koji se dizao tri
metra visoko, znatno smanjivao veličinu grobnice na dnu. U podne Sofija zamoli Ajanta
da na dno grobnice donese hranu, i vodu i peškir da operu ruke. Nagovorila je ljude da
prestanu da rade nekoliko minuta. Posedali su na dno grobnice, okrenuti leđima zidu,
pijući vino, jedući hleb, sir i masline dok su dodavali jedan drugom maske, krune,
narukvice, iznosili zapažanja o svojstvu i približnoj starosti predmeta. Henri,
proučavajući treću masku, reče:
- Bore s desne i leve strane i izraz velikih usta s tankim usnama ne dopuštaju nikakvu
sumnju da ovde imamo sliku starog čoveka.
Findikles opazi da su lica koja predstavljaju maske potpuno drugačija od
idealizovanih kipova bogova i junaka. Henri s puno ljubavi zagrli Sofiju oko ramena u
vlažnoj hladnoj grobnici i sa značajnim zadovoljstvom odgovori:
- Kirija Šliman je prva ukazala na to da su maske slike umrlih ljudi čija su lica
prekrivale.
- Praktično njihovi portreti - složi se Findikles.
Radili su još nekoliko sati i otkrili devet zlatnih posuda, od kojih je prva bila
monumentalni pehar s dve drške, dva izgravirana zlatna pehara ukrašena s devet
vodoravnih paralelnih brazdi, fino oblikovan vinski vrč s velikom drškom, sav prekriven
mrežom isprepletenih ravnih ukrasa. Drugi su bili ukrašeni širokim trakama koje su
predstavljale oštrice noževa; jedan pehar imao je dršku pričvršćenu zlatnim ekserima.
Henri podiže poslednji da ga ispita.
- Našao sam isti ovakav pehar u Troji na dubini od petnaest metara, u najstarijem
od četiri preistorijska grada, ali je bio od pečene zemlje.
Sofija, kopajući pored zida ispod trećeg kostura, prosejala je pepeo i naišla na
masivni zlatni pehar. Bio je ukrašen vodoravnim nizom od četrnaest rozeta. Čak su i ivice
drški bile ukrašene. Findikles ga odmeri u ruci, procenivši da teži tri troadske funte. On
reče, dok mu je lice plamtelo od radosti:
- Ovo je jedan od najsjajnijih dragulja vašeg mikenskog blaga.
Henri, kopajući kroz donji sloj oblutaka do srednjeg leša, naišao je na drugi veliki
pehar s vodoravnim drškama i ukrašen parom zlatnih golubova. Bled u licu, Henri se
okrenu Findiklesu.
- Zar se ne slažete da ovaj pehar odgovara opisu Nestorovog pehara u Ilijadi?

260
 balkandownload.org

Postavi ona pred njih kupu što starac je doneo bijaše od kuće; čavliće zlatne
po sebi imaše kupa, četiri imaše uha, oko svakog kljuvahu dva goluba zlatna,
a dve odozdo bijahu noge.

Radili su celo poslepodne. Sve četvoro je nalazilo predmete, uključujući i Spirosa,

koji je iskopao lepo oblikovanu srebrnu vinsku bocu s dugom vertikalnom drškom. Svi su
redom dizali predmete s usklicima: tri zlatne naramenice ukrašene nizom rozeta; stotinu
velikih i malih perli od ćilibara. Dodajući pregršt perli ukrug, Henri reče:
- Sigurno su sve te perle bile nanizane u ogrlicama, kao i hiljade zlatnih perli koje
smo našli u Prijamovom blagu. Profesore Findiklese, da li smatrate da to što u grobnicama
među tako čudesnim dragocenim zlatnim ukrasima nalazimo ćilibarske perle možda
ukazuje na to da je ćilibar bio veoma dragocen i da su ga smatrali važnim ukrasom u vreme
mikenskih kraljeva?
Oprezno, Spiridon Findikles reče svojim neprofesorskim glasom:
- Tako se čini. Pogledaćemo knjige u Narodnoj biblioteci kad se vratimo u Atinu.
Rad je počeo sutradan rano izjutra. Henri je bio privučen nalazom triju minijaturnih
zlatnih zgrada izvedenih tehnikom graviranja. Pošto ih je pregledao, predade ih Sofiji, a
onda profesoru Findiklesu. Sve troje je upadalo u reč jedno drugom, govoreći u
odlomcima:
- Svakako, premala za kuću za stanovanje. Mislite li da je trebalo da predstavljaju
hramove? Pogledajte, ova zgrada ima dva goluba na krovu. Takođe ima stubove veoma
slične stubovima između dva lava na Lavljim vratima!
Prvi put je Stamatakis kleknuo i počeo da kopa po pepelu, oblucima i sloju zemlje.
Sada su sve petoro grozničavo otkrivali: četiri zlatne dijademe, mali fino ukrašen zlatni
pojas; debele zlatne igle koje su služile kao pribadače ili šnale; mladunče lava od čistoga
zlata; zlatnu zvezdu načinjenu od tri dvostruka zlatna lista sastavljena u sredini; zlatno
prstenje, dve male bojne sekire od tankog zlatnog lima; bakarnu viljušku s tri savijena
zupca; vaze od alabastera, lepo oblikovane poklopce za posude od kosti; šuplju životinju,
koja je verovatno služila kao vaza, s bivoljim nogama...
Vreme je brzo prolazilo dok su prstima i rukama radili u zemlji i oblucima, uprljani
zemljom po čelu i licu, jer bi povremeno brisali znoj koji im se slivao uprkos hladnoći, u
pantalonama zamazanim ilovačom na kolenima, a Sofija u suknji isprljanoj zemljom.
Posle podne, u vreme kad su obično završavali posao, kad se smrkavalo, naišli su na
drvenu dugmad u obliku krstova obloženu zlatom: sto malih zlatnih cvetova; više od
stotinu okruglih zlatnih pločica; još sto komada ukrašenih zlatnih pločica u obliku štita.
Pred njihovim ošamućenim očima, gotovo ne verujući, pojavljivali su se srebrni pehari,
činije, vaze; drveni češalj s povijenom zlatnom drškom; pedesetak sipa, očigledno
izlivenih u istom kalupu; šiljci strela od opsidijana; šezdeset zuba divljeg vepra kojima su
ukrašavani šlemovi tih davno umrlih kraljeva. Ovog puta je profesor Findikles citirao
Ilijadu.

261
 balkandownload.org

A na njegovo čelo kožna kaciga postavljena dobro nameštena, s mnogo

remena osigurana, a s vanjske strane sjajnim kljovama vepra bogato
ukrašena, porazbacanim tu i tamo veštom rukom.

Najzad su naišli na bronzane mačeve, koplja, dugačke noževe i alabastersku dršku

od mača ukrašenu velikim pljosnatim zlatnim ekserima. Henri reče da su u Troji pronašli
sličnu alabastersku dugmad, ali da nije znao da su to drške mačeva. Sofija doda:
- Sećam se, Henri, mislio si da su služila za kućna vrata ili štapove.
I najzad su iskopali trideset bakrača, bakarnih tronožaca, koji su u Ilijadi i Odiseji
prikazani kao nagrade u igrama, a kad je tama već prekrila dno grobnice, veliku količinu
ostriga, od kojih neke uopšte nisu bile otvorene.
Henri reče:
- Isto kao u pogrebnim običajima starog Egipta, mrtvima se davala hrana, a sva ova
polupana grnčarija koja nas okružuje možda ukazuje na običaj koji još postoji u Grčkoj,
da lupate posude pune vode nad grobovima umrlih prijatelja.
Kad su iskopali i treću grobnicu, Stamatakis je rekao da su neki zlatni predmeti tako
tanki da će im se ivice slomiti ako ih stavi u vreću. Zamolio je jednog stolara iz Harvatija
da izradi puno plitkih sanduka. Celog dana, dok su otkrivali maske, dijademe, narukvice,
ukrase, on je sređivao sve to u sanduke, stavljao poklopce, pa ih preko merdevina dodavao
jednom od svojih pomoćnika, a ovaj ih je stavljao, jedan pored drugog, u konjska kola pod
stražom četvorice stražara koji su stigli iz Atine.
Sada, kad je radni dan bio završen, izneli su ostale sanduke merdevinama. Svi su išli
iza kola. Kad su stigli do Stamatakisovog skloništa, vojnici su pomogli da se blago prenese
unutra. Stamatakis je za njima zatvorio vrata, pripalio dve svetiljke. Svi su bili iscrpljeni,
a u isto vreme ushićeni, dok su skidali poklopce sa sanduka i stajali stežući jedni drugima
ruke, zaneseni lepotom starog zlatnog nakita koji je bleštao pri svetlosti svetiljke.
Ovde je trebalo uraditi toliko posla! Svaki komad trebalo je da se fotografiše, unese
u katalog i opiše. Ali nije bilo vremena da se ma šta uradi, bilo je samo toliko vremena da
se mnogi od tih divnih komada drže u rukama i proučavaju. Neko zakuca na vrata.
Stamatakis uvede Janu Dasis i njenu stariju kćerku, koje su nosile pokrivene tanjire s
toplom hranom, kao i bocu uza. Imale su kratke tamne vunene kapute, jer je bilo hladno.
Muškarci su pili piće s ukusom slatkoga korena, a onda se baciše pohlepno na jelo. Kad
su pojeli, počeli su da većaju. Kako je najsigurnije odneti blago? Stamatakis, koji je bio
student profesora Findiklesa na univerzitetu, i čije se ponašanje pretvorilo iz ratobornog
u ulagivačko, reče učtivo:
- Profesore Findiklese, zar ne mislite da vi treba da ponesete ovo zlato sa sobom kad
krenete natrag? Zavezaću dobro sve te sanduke, a vi možete da povedete naše vojnike, koji
će sve sigurno odneti na brod.
- Slažem se. Telegrafisaću Društvu da pošalju jednog stražara na pristanište u Pireju,
koji će otpremiti blago u Narodnu banku.
Sofija primeti kako je Henri progutao knedlu, a polurazočaran osmeh podiže mu
jedan ugao usana. Pročitala je njegove misli:
„Ja sam taj koji je otkrio grobnice, ja sam čovek koji ih je iskopao i našao ostatke
starih kraljeva. Ja sam čovek koji je izneo na svetlo dana verovatno najsjajnije blago neke
stare civilizacije koje je ikad izvađeno. No, odjednom, nisam niko. Čak nisam ni uključen
u razgovor. Oni će uraditi s tom monumentalnom zbirkom šta hoće. Ni u Atini me neće

262
 balkandownload.org

pitati za mišljenje. Sve to sam ja našao. Ja sam potrošio mnogo energije i novca. No, ja
sam već uljez. Više im nisam potreban.“
Na putu do Dasisove kuće videli su mnoge vatre koje su vojnici zapalili na akropoli
na stražarskim mestima da bi se grejali preko noći. Henri je bio zadivljen, njegove misli
vratile su se u prošlost. Reče, više sam sebi nego svojim drugovima:
- Prvi put otkako su ga zauzeli ratnici Argosa 468, godine pre nove ere, i prema tome
prvi put tokom 2.344 godine, akropola Mikene ima posadu čije stražarske vatre, koje se
vide širom cele doline Argosa, vraćaju sećanje na stražu koja je pazila na Agamemnonov
povratak iz Troje, i na znak koji je opomenuo Klitemnestru i njenog ljubavnika da se on
približava...
Popeli su se na sprat i poželeli profesoru Findiklesu laku noć kad se povukao u drugu
Šlimanovu sobu, koju su mu ponudili za vreme njegovog boravka. Sofija je otišla u krevet;
ali Henri izvadi papir i mastilo, postavi uski noćni ormarić između kolena, i napisa
telegram kralju Đorđu I:

S neobičnom radošću obaveštavam vaše veličanstvo da sam otkrio grobnice,

koje tradicija ponovljena kod Pausanije označava kao grobove
Agamemnona, Kasandre, Eurimedona i svih njihovih drugova, koji su ubijeni
na gozbi s Klitemnestrom i njenim ljubavnikom Egistom. Bile su okružene
dvostrukim krugom kamenih ploča... U grobnicama sam našao mnogo blaga
i starih predmeta od čistog zlata.
Samo to blago dovoljno je da ispuni jedan veliki muzej, koji će biti
najdivniji muzej na svetu i vekovima će privlačiti u Grčku hiljade stranaca iz
svih zemalja.
Zato što radim iz čiste ljubavi prema nauci, naravno, nemam nikakvog
prava na to blago. Poklanjam ga s velikim oduševljenjem i nedirnuto Grčkoj.
Nek da Bog da sve to blago postane kamen temeljac jednog velikog narodnog
bogatstva.

Henri nežno prodrma Sofiju za rame. Ona je spavala snom bez snova. On joj pruži
telegram i zamoli je da ga pročita.
- Jednostavno smatram da ne smemo da budemo anonimni... proterani. Imaćemo
dosta problema kad se vratimo u Atinu i pokušamo da utvrdimo istorijsku verodostojnost
naših grobnica. Biće tamo istih onih topovskih paljbi koje još trpimo zbog Troje i
Prijamovog blaga. Zbog toga mislim da moramo da pređemo u frontalni napad.
Sofija protrlja oči i pročita telegram. Vrati list papira Henriju i potvrdno klimnu
glavom.
- Odobravam. Kao što kažu na Kritu, nikad ne okreći leđa protivniku.

7.

Sledećeg dana, 30. novembra, Henri je krenuo na petu površinu u steni koja je bila
obeležena nadgrobnim spomenikom s isklesanim vijugavim zmijama. Sofijina grupa

263
 balkandownload.org

radnika već je iskopala preko šest metara zemlje. Na toj dubini pronašli su dve neisklesane
stele. Na oko metar dublje ljudi su naišli na ulaz u samu grobnicu u steni. Sutradan izjutra,
Henri, Sofija, Spiros, Findikles i Stamatakis s nekoliko Demetrijevih brzih radnika očistili
su celu površinu grobnice, dugačku tri i po i široku tri metra. Na njihovo iznenađenje,
udubljenje u steni bilo je duboko samo šezdeset centimetara, pa je to bila najplića
grobnica koju su pronašli.
Kad su odstranili gornji sloj oblutaka, našli su ostatke samo jednog kostura
prekrivenog hrpom pepela. Henri skinu zlatnu dijademu s lobanje. Ispitivali su krugove
nalik na štitove, cveće i točkove koji se okreću, a između njih niz urezanih spirala. Kad je
Henri pokušao da podigne lobanju, ona mu se raspala u rukama. S jedne strane tela
iskopali su vrh koplja, dva mala bronzana mača i dva bronzana noža. Sofija je, radeći
preko puta, našla zlatnu čašu za piće ukrašenu vodoravnim prugama i ukrasima ribljih
kostiju. Osim mnogo komadića rukom izrađene grnčarije, pomešane s grnčarijom
rađenom na grnčarskom točku, najzad su pronašli komad zelene vaze od egipatskog
porculana. Sedam sati traženja nije dalo više ništa.
„Četvrta grobnica i njeno bogatstvo su pravo razočaranje1, razmišljao je Henri.
„Sada moramo da se vratimo prvoj grobnici, koju smo napustili kad je kiša natopila."
Spirosova grupa počela je tamo da kopa dan pre toga, posle podne. S dvadeset ljudi
koje je Demetrije izabrao Henri je nastavio iskopavanje. Već su se spustili preko šest
metara od površine agore. Prema ranijem iskustvu, Henri je smatrao da će morati da kopa
još oko tri metra. Vazduh je bio bistar i jasan, kišnica je isparila; njegovi ljudi su mogli
brzo da se kreću, kopaju zemlju na površini od tri i po puta šest i po metara, izbacuju
napola suv šut u korpe. Sat pre ručka i odmora pronašli su stvarne strane grobnice,
okružene kiklopskim kamenjem. Kako su napredovali dalje, prema drugom zidu, grobnica
je bila sve uža i uža od škriljca ojačanog ilovačom, koji je ulazio u grobnicu na sve četiri
strane.
Kad su došli do sloja oblutaka najbližeg osnovi i uklonili ga, našli su prvi leš koji je
ležao okrenut glavom ka južnoj strani, a nogama ka zapadnoj. Bio je to leš veoma krupnog
muškarca; telo je bilo ugurano u prostor od samo metar i po. Ali, kad su pogledali glavu,
zastao im je dah od strahopoštovanja. Gledali su najlepšu masku od svih nađenih u sve
četiri grobnice. Crte lica bile su helenske, nos ravan i uzak, oči krupne s potpuno
prirodnim očnim kapcima; junačka usta s dobro uobličenim usnama; savršena brada;
ljupko izvajane obrve i gusti brkovi koji su se na oba kraja uvijali nagore.
- To je lice vladara - uzviknu Henri. - Najvećeg od svih...
Spiridon Findikles pogleda upitno Henrija:
- To mora biti Agamemnon! Tu nema sumnje! - uzviknu Henri. - Pogledajte kakav
autoritet, snaga, izvanredan zapovednički dar. Siguran sam da smo napokon naišli na
Agamemnonov leš!
Profesor Findikles je bio suzdržan.
Sofija reče mirno:
- Dragi moj Henri, već si obavestio londonski Tajms i kralja Đorđa da četvrta
grobnica sadrži leševe Agamemnona i njegovih drugova.
- Takva je arheologija. Svaki dan kopanja donosi nove nalaze i pobija teorije od
prethodnog dana - odgovori on ljubazno.
Na tom uskom dnu grobnice, mirnim glasom kakvim bi se obratio nekom svom
studentu, profesor Findikles ukori Henrija.

264
 balkandownload.org

- Moj dragi doktore Šlimane, prvi zakon nauke je da se uzdržite od zaključaka dok
nemate sve dokaze.
Henri se nije osećao ni povređeno ni ukoreno.
- Sasvim tačno, profesore Findiklese. Ali to nije u mojoj prirodi. A to nije ni u prirodi
mog posla. Želim da svet doživi naše iskopavanje i otkrića onako kako se dešavaju, sat za
satom, dan za danom. Ako iznosim pretpostavke dok radim, to je zato što sam takvu
metodu shvatio kao srž mog posla. Ako kasniji dokaz pokaže da sam pogrešio, potpuno
pošteno priznajem i nastavljam da radim po onoj pretpostavci koju smatram ispravnom.
Na taj način ljudi ne samo da vide svako naše otkriće nego i saznaju svaku našu misao. To
je jedini način na koji mogu svoja iskopavanja da predstavim javnosti kao potpuni
doživljaj.
Profesor Findikles potapša Henrija po ramenu očinski i s puno ljubavi.
- Dobro rečeno, doktore Šlimane. Svaki od nas mora da se izražava kako to njegov
karakter zahteva.
Vratili su se poslu. Nažalost, „Agamemnonova“ lobanja se smrvila čim je izašla na
vazduh. Henri tiho opsova. U međuvremenu su Sofija i Findikles ispitivali
„Agamemnonov“ izvanredan oklop za grudi, pola metra dugačak i preko trideset
centimetara širok, od čistoga zlata. Dva ispupčena štitasta obličja predstavljala su
„Agamemnonove“ grudi; ostatak oklopa bio je bogato ukrašen ugraviranim spiralama.
Kad su dva čoveka vrlo pažljivo sklonila oklop za grudi, videli su da je od kostura malo
toga sačuvano. Za kost, kako su pretpostavljali, nadlaktice, bila je učvršćena široka bogato
ukrašena zlatna traka. S obe strane leša izvadili su petnaest bronzanih mačeva; deset ih je
bilo nađeno kraj „Agamemnonovih“ nogu. Mnogi su bili izuzetno veliki, kakve bi nosio
„kralj ljudi“. Našli su takođe bronzane noževe, koplja, delove pozlaćenih mačeva. Brzo se
krećući po skučenom prostoru, iskopali su devet perli od ćilibara, cevčice od zlatnog lima,
zlatne listove, cele ili u delovima, polomljene srebrne vaze i srebrna klešta; vazu od
alabastera koja je imala bronzani pozlaćen obod; u toj vazi našli su pregršt okrugle zlatne
dugmadi.
Sada su krenuli prema pogrebnoj lomači malo prema severu. Na svoju žalost, videli
su da je taj leš opljačkan. Iznad leša nije bilo sloja oblutaka niti gline, pepeo je bio rasut.
Leš je bio bez zlatnih ukrasa. Henri uzviknu:
- Sada znam zašto smo našli onih dvadeset zlatnih dugmića i listova kad smo ranije
kopali prema toj grobnici. Pljačkaši grobova prokopali su usku stazu, naišli na taj srednji
leš, pokupili zlata koliko su mogli rukama da zgrabe, i pobegli.
Sofija upita:
- Kad se sve to dogodilo?
Zato što je u jami bio isti onaj zbijeni krš kao i na ostaloj površini, ljudi su zaključili
da se pljačka groblja dogodila pre nego što su ratnici Argosa zauzeli Mikenu.
Sutradan izjutra, 1. decembra, dobili su najneobičniji nalaz. Bilo je to na kraju
severne strane. Mala grupa ljudi počela je da izbacuje ostatak zemlje i uskoro naišla na
prvi sloj oblutaka. Opet je Henri poslao ljude gore, dok su on, Sofija i profesor Findikles
rukama odstranili porazbacani pepeo i oblutke pocrnele od vatre. Našli su treći leš. Maska
na licu bila je tako uništena, da se nije jasno razaznavao portret lica. Ali kad je Henri
skinuo masku i oklop za grudi, istraživači su ostali zapanjeni. Tu su bili sačuvani glava i
poprsje, s licem koje je bilo skoro opipljivo živo, dok ih je netremice gledalo kroz otvorene
očne kapke. Najpre su ugledali široko golo čelo; prazan deo gde je morao biti kratak nos;
usta s tankim usnama otkrivala su sva trideset i dva bela i savršena zuba. Telo je bilo

265
 balkandownload.org

položeno u tako skučen prostor da su ramena bila skvrčena oko brade i potiljka. Grudni
koš je bio u dobrom stanju, iako bez mesa između rebara i kičme. Bedrene kosti stajale su
na pravom mestu, ali je telo od prepona nestalo.
Lice je bilo snažno, odlučno i svakako lepo za života. Nakon što je povratio dah Henri
reče Sofiji:
- Ovo lice je veoma slično slici koju je moja mašta odavno stvorila o Agamemnonu.
- Ma, Henri - opomenu ga ona ozbiljno - ne možeš da imaš tri Agamemnona. Moraš
da odlučiš koji je od njih zapovednik ahajske vojske.
- Znam - reče on žalosno. - Ona veličanstvena maska na prvom lešu sigurno je
Agamemnonov portret. Međutim, ispod maske nismo našli lice. Tako sam sada ostao s
maskom jednog čoveka, o kom sam sanjao, i licem drugoga. To je problem koji ću morati
da razrešim. Počeli su da pregledaju sloj zlata i zlatno blago koje je okruživalo leš. Oklop
za grudi bio je veliki, ali jednostavan, dugačak četrdeset, a dvadeset pet centimetara širok.
S druge strane leša otkrili su dva bronzana mača. Drška jednog mača bila je pozlaćena
debelim zlatnim slojem. Henri je trebalo da se pomeri samo za tridesetak centimetara pa
da otkrije još jedanaest bronzanih mačeva, zatim zlatne pločice, preko stotinu zlatne
dugmadi. Sofija je na svojoj površini otkrila još dvanaest zlatnih pločica, a na jednoj je bio
prikazan lav koji juri jelena. Uskoro su iskopali veliku zlatnu čašu za piće.
Henri se okrenu profesoru Findiklesu.
- Ovo je naprosto pravo čudo da je taj leš ostao skoro nedirnut od davnina. Plašim
se da ga dodirnem iz straha da se celi lik ne raspadne kao svi ostali. Znate li možda
slučajno nešto o balsamovanju?
Profesor Findikles reče:
- Da dobije stalnu čvrstoću? Nažalost, ne. Sumnjam da bilo ko u Argolidi zna nešto
o tome.
- Onda, najmanje što mogu učiniti - reče Henri - jeste da pošaljem po našega slikara
u Nafplion da odmah naslika portret. Tako ćemo sačuvati tu sliku za potomstvo.
Henri se pope iz grobnice, uze beležnicu iz džepa i naškraba telegram Periklu
Komnemosu, moleći ga da smesta dođe.
Kad se Henri ponovo spustio u grobnicu, već je padao mrak. Profesor Findikles
predloži:
- Šta mislite, da li bi bilo bolje da sačekamo do jutra i nastavimo ovde istraživanje?
Ne bismo želeli da slučajno oštetimo te zemaljske ostatke.
- Da li je sigurno ostaviti grobnicu u ovome stanju? - upita Sofija. - Ispod pepela i
blata sigurno je zakopano mnogo zlatnih predmeta.
Henri se složio sa Sofijom, predloživši da rade pri svećama. Findikles primeni svoj
blagi autoritet.
- Vojnici neće nikome dopustiti da uđe.
Henri i Sofija pristadoše. On pozva Stamatakisa da dođe i odnese poslednje sanduke
dragocenog metala, nakita, oklop za grudi i masku. Tražili su da radnici spuste konopce,
zavezali su sanduke uzduž i popreko; onda je Henri doviknuo da sanduke povuku gore.
Stamatakis, koji je čekao gore, prekrio je sanduke debelim platnom i odneo ih do konjskih
kola, gde su ih poređali jedan pored drugoga i pokrili ćebetom. Vojnici najstrožeg izgleda
bili su odabrani da čuvaju ta konjska kola celog dana, iako je oprez bio nepotreban. Ljudi
iz Argolide bojali bi se da ma šta ukradu iz grobnice stare preko tri hiljade godina; na njih
bi pala kletva, kao što su ljudi u Troji verovali da bi ih kaznio „svetac“ kad bi radili na
njegov dan.

266
 balkandownload.org

Sutradan ujutru odvezli su se Dasisovim kolima do akropole. Počeli su da

prosejavaju zemlju iz grobnice i uskoro su bili nagrađeni jednim velikim zlatnim peharom
ukrašenim likovima tri lava kako jure velikom brzinom. Našli su još dva zlatna pehara i
manju čašu za piće. Po kršu je bilo razbacano, naizgled bez ikakve veze s nekim od kostura,
više pehara i velika srebrna vaza. Grebući malim nožem po zemlji, Sofija izvadi malu čašu
za piće od alabastera. Findikles je naišao na skrovište zlatnih pločica u vidu dvoglavih
orlova, postavljenih jedan prema drugom, glava okrenutih u suprotnim pravcima.
Periklo Komnenos stigao je na konju kasno posle podne, sa sedlom natovarenim
blokovima za crtanje, platnom, četkama i uljanim bojama. Henri ga je odmah poveo u
grobnicu. Kad je Komnenos rekao da želi najpre da napravi crtež krejonom, Henri
odgovori:
- Umetnost je vaša profesija, ne moja. Učinite sve što morate da bismo dobili veran
portret. Pokušaćemo da izvadimo odavde taj leš za dan- dva.
Ostali su se popeli iz grobnice da se odmore za vreme ručka, sedeći na neukrašenim
stelama pod zracima decembarskog sunca, tankim kao zlatne niti i trake koje su pronašli.
Nisu bili sami. Juče su neki radnici videli „smrtni leš“; bili su opčinjeni njime. Vest se brzo
pročula među radnicima i svi su se okupili oko grobnice. Kad je ugledao skoro
okamenjene izraze na njihovom licu, Henri reče Sofiji:
- Cela Argolida će doznati za ovo otkriće. Vest će se noćas i sutra proširiti kao požar.
Pre podne su dolazili ljudi iz susednih sela, stizali na konjima, u seljačkim kolima,
pešice. Saginjali su se u grobnicu ispružajući vratove, kako bi pogledali tog starog čoveka
koji se činio još tako živ i prisutan. Posle podne su počela da stižu kola iz Argosa.
Demetrije i Spiros su ostali u grobnici. Vojnici su zavezali oko grobnice konopac da bi ljudi
stajali na odgovarajućoj udaljenosti, a isto tako da ne bi upali unutra. Kako je nova grupa
dolazila, ostajala bi nema i začuđena, a onda bi potekle reči i pitanja, mešajući se s onima
koje je izgovaralo nekoliko stotina ljudi koliko ih je sada bilo na akropoli.
Henri, Sofija i profesor Findikles kretali su se među ljudima i pitali ih da li znaju
nešto o balsamovanju, a ako ne znaju, da li znaju ko zna.
Kasno posle podne, radeći i dalje na rukama i kolenima vrlo pažljivo, Henri i Sofija
izvukoše činije u obliku štita, gornji deo srebrne vaze sa zlatnim obodom i drškom, još
stotine zlatnih dugmadi i bogato ukrašene široke zlatne trake, čiju svrhu nisu mogli da
pogode. Na kraju radnog dana otkopali su zlatne ukrase za štitnike za potkolenice;
komade rezbarene kosti i slonovače koji su ličili na drške noževa; još dublje, našli su velike
bakrače, četvrtastu drvenu kutiju, čije su dve strane bile ukrašene urezanim likovima lava
i psa. Drvo je bilo mokro kao vlažan sunđer i Henriju se činilo da će se raspasti pre nego
što ga podignu na površinu. Umesto toga, ono se stvrdnulo onoga trenutka kad je
izvađeno iz grobnice. Izmešani s pepelom bili su komadi grnčarije i, kao u maloj grobnici,
ostaci hrane, posebno ostriga.
Sofiji je bilo jezivo da celoga dana radi u prisutnosti čoveka koji se činio skoro živ.
Taj davno umrli vladar, ma kako da se zvao, kao da ju je posmatrao čak i kad je radila
okrenuta leđima. Kad bi se okrenula prema njemu, nije mogla da odvrati oči s tog
živahnog, izražajnog lica. Kralj kao da joj je govorio. Nije znala šta, nije prepoznala taj
jezik, ali ta dva dana, znatno jače nego ikad, osećala je da opet intenzivno živi na
dvostrukoj vremenskoj ravni; u 1876. godini i u godini gospodara koji je preživeo
razarajući udar pre više od tri milenijuma. Bila je sposobna da odmah i oštro oseti život
kojim je on živeo, iako je njeno stvarno znanje bilo ograničeno na ono što su ona i Henri
otkopali u Troji i ovde u Mikeni. Kralja se nije plašila; iako je njegovo lice bilo snažne

267
 balkandownload.org

grade, nije bilo zlobno. Osećala je da bi bila srećna kao podanik tog vladara, dok je vladao
tom velikom i lepom mikenskom civilizacijom, udobno živeo u toj akropoli. Na kraju
krajeva, zar se nije udala za čoveka koji je bio vladar u svom svetu? Neobično blago tih
grobnica bilo je dostignuće Henrija Šlimana, i samo njegovo. Zahvaljujući njemu, svet će
prvi put saznati kako su Mikenjani živeli i umirali; možda i neke njihove najdublje tajne.
Imala je jednu smelu želju, koju čak ni Henriju nije poverila: da je Homer barem mogao
da bude pored njih tokom tih dana otkrivanja; toliko toga što je napisao o Mikenjanima
oživelo je da dokaže verodostojnost Ilijade i Odiseje.
Mrak je rano pao 2. decembra. Gomila sveta se razišla. Henri i njegova mala grupa
ostali su oko grobnice, dok vojnici nisu upalili desetak logorskih vatri i zakleli se da se
neće pomeriti više od nekoliko koraka tokom cele noći.

Sutradan, 3. decembra, hiljadu ljudi iz Argolide okupilo se želeći da vidi to neverovatno

čudo: jednog od njihovih dalekih predaka koji se vratio. Vojnici su još stajali braneći ulaz
svakome ko bi pokušao da se spusti u grobnicu. Dok je Henri stajao na agori čavrljajući
sa šefom policije iz Nafpliona i gradonačelnikom Argosa, priđe im jedan sredovečan, ćelav
muškarac s debelim naočarima i u plavom radnom odelu. U ruci je nosio čvrsto zavezan
zamotuljak.
- Gospodine gradonačelniče, molim vas budite tako ljubazni pa me predstavite
doktoru Šlimanu. Želim nešto da mu predložim.
Gradonačelnik se okrenu Henriju i reče:
- Ovo je naš apotekar iz Argosa, Spiridon Nikolau.
Henrijeve od blesnuše.
- Nadam se da je to predlog koji sam čekao.
- Da, doktore Šlimane, verujem da jeste. Desetak mojih prijatelja došlo je u apoteku
i reklo mi da tražite nekoga ko zna nešto o balsamovanju. Čitao sam materijal o
egipatskom balsamovanju; oni su čuvali tela ubrizgavajući im mirođije. Bio sam dvaput
pozvan u Nafplion da konzerviram tela vojnika, kako bi mogli da ih pošalju kući da ih
sahrane. Upotrebio sam alkohol u kojem sam rastvorio aromatičnu smolu sandarak.
Alkohol konzervira smolu kao lak. Taj način očigledno uspeva, jer sam dobijao pisma od
porodica vojnika koje su mi zahvaljivale.
- Dobro došli - uzviknu Henri. - Tome sam se nadao. Pođite sa mnom.
Henri povede apotekara merdevinama dole u grobnicu. Nikolau je pažljivo ispitao
leš, a onda izvadio sastojke iz torbe.
- Znate, mogu da namažem tečnost samo na delove koji su otkriveni.
- Konzervirajte nam sve što možete da dohvatite četkom. Onda ćemo ispod leša
staviti gvozdenu ploču ili drvenu dasku i iznećemo ga neoštećenog.
Apotekar je sipao alkohol u činijicu, otvorio vrećicu sandaraka, pomešao smolastu
materiju u alkohol. Pogleda Henrija s ponosom profesionalca.
- Doktore Šlimane, predlažem da počnem na tom širokom čelu, pa niz lice, usta,
zube, bradu, grudni koš...
- Da, da - reče nestrpljivo Henri. - Vi ste stručnjak.
Slikaru Komnenosu, kojemu se nije sviđalo to mešanje u njegov rad, Henri reče
utešnim glasom:
- Baš ste dobro uradili. To je tačan portret i po obliku i po boji...
- Još nisam završio!

268
 balkandownload.org

- Znam. Nijedan savestan umetnik nikad nije gotov. Ali, molim vas, dopustite da
Spiridon Nikolau sat- dva konzervira ostatke. Vi možete da nastavite sa slikanjem kad
pronađemo način na koji ćemo našeg prijatelja iz davnina izneti u jednom komadu.
Mnoštvo sveta tiskalo se na vojničkim barikadama, zahtevajući da vide kako se radi.
Sofija se plašila da se ne probiju i padnu deset metara duboko na dno grobnice. Zamolila
je Leonidu Leonardosa i gradonačelnika da opomenu ljude, ali gunđanje što ne mogu da
vide kako leš oblažu smolom nije utihnulo.
Spiridon Nikolau je počeo da radi polagano, tankom četkom, i radio je dva sata
neprekidno. Kad je završio, uspravi se, pokuša da otrese mrve s kaputa.
- Evo, doktore Šlimane, nadam se da će vaš stari prijatelj ostati netaknut. Nije
balsamovan, ali je svakako konzerviran. Dajem vam reč da ga možete odneti u Atinu.
Profesor Findikles, koji je sišao merdevinama da bi posmatrao posao, čestitao je
apotekaru u ime grčkog Arheološkog društva. Na Henrijevo veliko iznenađenje, profesor
izvadi novčanik, upita čoveka koliko to košta, i isplati mu u gotovom novcu. Henri reče:
- Profesore, zaprepastili ste me! Ovo je prvi put otkako iskopavam tolike godine da
je neko platio ijednu drahmu mojih troškova.
Profesor Findikles je blistao.
- Imam dozvolu Društva da platim takve troškove. Takođe, platiću iznošenje našeg
vladara iz grobnice i troškove prenosa u Atinu.
Apotekar se sa svima rukovao, popeo merdevinama i dobio aplauz od silnog
okupljenog sveta. Sofija se pridružila ljudima na dnu grobnice.
- Izmerio sam leš - reče Henri. - Sada ću se odvesti u Argos s gradonačelnikom da
pronađem jednu gvozdenu ploču dovoljno veliku da je stavimo ispod njega.
Ostavili su Sofiju kod Dasisovih. Henri je produžio s gradonačelnikom u Argos.
Zajedno su otišli kod gradskog kovača i zavarili nekoliko uskih gvozdenih ploča. Nosiljka
je bila gotova do mraka. Henri se vratio sa gvozdenom pločom privezanom za kolica.
Demetrije i Ajant su je istovarili i naslonili na konjska kola, koja će je odneti sutra ujutro
na akropolu.
Prošla je još jedna besana noć. Henri je hodao sve do jutra. Sofija je čula samo deo
onoga što joj se činilo kao autobiografsko sećanje, u kojem se vratio na početak svog
zanimanja za Troju i Mikenu u detinjstvu i iznosio opsežne detalje o putu do neverovatnih
rezultata prošlih dana.
Obukli su se u praskozorje. Ukućani su već ustali. Na kuhinjskom stolu stajala je
topla kafa. Demetrije i Ajant su već natovarili ploču na kola. Henri, Sofija i profesor
Findikles odjahali su na magarcima do Lavljih vrata.
Bilo je potrebno šest- sedam radnika da vrlo pažljivo spuste gvozdenu ploču u
grobnicu. Pokušali su da iskopaju sloj oblutaka ispod kostura, ali su se oni smrvili pod
težinom koja ih je pritiskala vekovima. Henri i profesor rukovodili su poslom sa svake
strane sada stvrdnute mumije. Ali nijedan pokušaj da ubace ploču i podignu leš iz njegove
vekovne postelje nije uspeo. Posle nekoliko sati pokušavanja profesor Findikles reče:
- Doktore Šlimane, moramo da smislimo nešto drugo.
Henri očajno odmahnu glavom.
- Znam. Pokušao sam da smislim drugi način. Kako bi bilo da urežemo mali jarak u
stenu sve oko leša, pa da onda napravimo vodoravni rez? Mogli bismo da prerežemo
kamen debljine oko pet centimetara i onda ga podignemo zajedno s oblucima i lešom, sve
zajedno.
- I da umetnemo gvozdenu ploču?

269
 balkandownload.org

- Ne. Onda će nam biti potreban sanduk od dasaka da ga stavimo unutra,

netaknutog, dok ga budemo iznosili. Moramo da nabavimo nekoliko dasaka, prikucanih
zajedno, da ih postavimo ispod stene, a onda da napravimo sanduk oko leša.
Dvojica Dasisovih otišli su u selo da nabave daske. U međuvremenu je Henrijeva
grupa počela s mukom da seče stenu ispod oblutaka samo lopatama i noževima. Taj posao
je trajao nekoliko sati. Demetrije se vratio. Ljudi su spustili daske na dno grobnice. Jednu
po jednu postavljali su na mesto, pa su uspravne daske zakucali za donje i tako napravili
četvorostrani sanduk.
Isto onako velika grupa naroda kao juče okupila se i posmatrala Henrijeve ljude
kako spuštaju jake konopce; onda su te konopce stavili ispod sanduka i čvrsto zavezali da
ne isklizne. Henri, Sofija i profesor Findikles popeli su se merdevinama. Trebalo je više
od deset ljudi da podignu teško blago uz nekakvo mrmljanje, nalik na crkvenu pesmu.
Sanduk se lagano dizao, korak po korak. Posle mnogo vremena, dok je Henri držao Sofiju
za ruku tako čvrsto da joj se činilo da će joj smrviti kosti, teški teret je stigao na površinu,
povučen na jednu stranu i s puno poštovanja postavljen na agoru.
Sada gomilu naroda više nije bilo moguće zadržati. Svaki čovek morao je da pogleda
lice. Nije bilo opasnosti; ljudi su bili strpljivi, prolazili su pored leša kao da je to bio kralj
Grčke koji je umro juče i sada svečano leži u crkvi u Atini. Vladala je nema, ali rečita tišina.
I poslednji Argoliđani završili su smotru. Henri naredi ljudima da natovare pogrebni
sanduk na konjska kola. Ljudi se pobuniše, uzviknuvši:
- Doktore Šlimane, dopustite nam da ga na ramenima nosimo u Harvati. To će biti
najveća čast u našem životu.
Šestorica ljudi sa svake strane podigoše sanduk na ramena. Još dvojica su išla
napred, a dvojica pozadi. Henri i Sofija su išli odmah iza sanduka. Za njima profesor
Findikles i Spiros, a iza njih Stamatakis; pored njega, s jedne strane, Leonida Leonardos,
a s druge strane, gradonačelnik Argosa.
Bila je to kraljevska povorka. Počeo je da se spušta mrak kad su pogrebnici krenuli
kroz Lavlja vrata, pa niz vijugavi put u Harvati. Kad su stigli u selo, bio je mrak; ali selo je
bleštalo od baklji koje su seljaci iz susedstva držali visoko u vazduhu i pratili povorku na
mesto počinka, u skladište.
Dok su otvarali vrata skladišta, Jana Dasis uze Sofiju podruku. Sofija se iznenadi
opazivši suze u ženinim očima. Ona upita:
- Jana, zašto plačete?
- Žao mi je tog jadnika. Hiljadama godina bio je siguran. Tamo dole, u grobnici, niko
nije mogao da ga povredi. Imao je mir. Šta će sada biti s njim?
Sofija zagrli svoju prijateljicu i reče, tešeći je:
- Pa, Jana, on će postati besmrtan! Živeće večno u velikom arheološkom muzeju.
Ljudi iz celog sveta dolaziće da mu se poklone!

270
 balkandownload.org

KNJIGA OSMA

ZA SAZREVANJE TREBA VREMENA

1.

Atinske novine donele su vest o povratku Šlimanove grupe iz Mikene i izvestile o njegovim
značajnim otkrićima. Grupa prijatelja čekala ih je na pristaništu da ih pozdravi. Svi su
posmatrali kako prebacuju sanduke zlata s broda u podzemni trezor u grčkoj Narodnoj
banci blizu Trga Omonija.
Sofija i Henri su ušli u kuću u Ulici Muson pobednički. Sofija se vratila ulozi majke
i domaćice. Andromaha je po ceo dan bila uz nju, oduševljena obećanjem da će u proleće
i ona ići u Mikenu. Henri je pregledao njihove kovčege trojanskog blaga u zadnjem delu
vrta u skladištu i video da je sve u redu. Kuća je bila srećno domaće ognjište... dok Henri
nije naleteo na, kako je on to nazvao, „planiranu opstrukcionu politiku“ zbog njegove želje
da fotografiše blago, kako bi odneo fotografije u London, gde će se izraditi otisci za
publikaciju Džona Marija.
Najpre je otišao po dozvolu kod predsednika Grčkog arheološkog društva, Filipa
Joanua. Joanu nije sasvim odbio Henrijevu molbu, ali je odugovlačio. Henri je zatim
otišao kod ministra za javno obrazovanje, Jorgosa Milesisa, koji mu je predlagao:
- Budite strpljivi. Moramo da čekamo da se vrati Stamatakis.
Henri pocrvene, pa reče s prizvukom sarkazma:
- Kakva je moć stražara nad blagom koje je čuvao?
- To zahteva Arheološko društvo.
Henri je zatim pošao kod svog prijatelja Stefanosa Kimanudija, koji je doveo cara
Dom Pedra u Mikenu. Objasnio je koliko bi mu vremena trebalo da uradi dve stotine
fotografija, koje su mu bile potrebne; i kakav je tačan posao želeo da obavi, jer će Mikenu
štampati u Njujorku, Parizu i Lajpcigu, a svi izdavači koristiće iste otiske.
- Dragi moj prijatelju, razumem vaše nestrpljenje. Međutim, Arheološko društvo
odlučilo je da, kao odbor, bude prisutno kad se sanduci prvi put budu otvorili.
Henri više nikom nije mogao da se obrati. Nije dobio odgovor od kralja Đorđa I, što
je značilo da ne može da dosađuje dvoru. Budući da javno nije smeo mnogo da se ljuti,
kuća se tresla od njegovih teških koraka i optužbi na račun vlasti.
- Ja sam taj koji je otkrio blago! Ja sam taj koji je platio troškove! Ja sam taj koji je
poklonio neprocenjivo blago grčkom narodu!
Sofijini napori da ga umiri, jer se svakim danom sve više uzbuđivao, uspevali su
samo delimično, ali po cenu njenih živaca. Jednog ranog jutra ona obuče crno- belu
vunenu haljinu, ukrašenu tamnosivom čipkom, i uputi se u posetu Jeftimiju Kastorisu.
On im je osigurao inženjera koji je odobrio dalje iskopavanje kod Lavljih vrata i u riznici.
- Sve što vas molim jeste da odredite najraniji mogući trenutak za sastanak Društva.
Meni ćete učiniti uslugu.

271
 balkandownload.org

U Kastorisovim tamnim očima videlo se da razmišlja nekoliko trenutaka.

- Arheološko društvo je glasalo da do iduće godine ne odlazi u Narodnu banku.
Učiniću sve što mogu da odredim raniji datum. Znam da će za vašeg vulkanskog muža biti
nepodnošljivo da čeka još tri nedelje, ali ima nekih koraka koje ću preduzeti u
međuvremenu, a koji mogu da ga uteše.
Sutradan je u podne Henri primio pismo u kom pozivaju njega i Sofiju da dođu u
kancelariju ministra za javno obrazovanje, 14. decembra, gde će biti prikazan sadržaj
jednog sanduka; neki vredniji idoli Here, ključ za Lavlja vrata, izgraviran prsten pečatnjak
s dve žene s lepim frizurama i delovi vaze s ratnicima.
Kad su se vratili kući s tog sastanka, našli su poziv od kralja Đorđa I da ga sutradan
posete u palati. Profesor Findikles je uverio kralja da Henri Šliman ne preteruje, da je
zlatno blago verovatno najveća zbirka koja je otkrivena bilo gde na svetu.
Sutradan su obukli istu onu dobro sašivenu ali konzervativnu odeću koju su nosili
prošle godine kad ih je gospodin Gledston pozvao na čaj na terasi Donjeg doma. Ostavili
su kočiju ispred velikih vrata palate, prošli kroz veliki hodnik i bili uvedeni u kancelariju
glavnog dvorskog upravitelja. On ih je poveo hodnikom u salon za primanja pored kraljeve
radne sobe. Komornik službeno najavi doktora i kiriju Šliman. Kralj ih je toplo primio.
Bio je u tamnoplavoj admiralskoj uniformi, koja je imala dva reda zlatne dugmadi na bluzi
i visoki okovratnik ukrašen zlatnim širitima. Đorđe I, izabran za naslednika kralja Ota,
koga je svrgla vojska, bio je već trinaest godina kralj, iako je imao samo trideset i jednu
godinu.
Henri i Sofija su ponuđeni da sednu u fotelje preko puta kralja. Sofija je bila vrlo
mirna, dok je Henri pomoću crteža prikazao njihove doživljaje prilikom pronalaženja
grobnica i vađenja blaga. Kad je završio, kralj reče:
- Čestitam vam. Možete biti sigurni da želim da vidim zlato. Čujem da Arheološko
društvo otvara kovčege početkom godine.
Dok su silazili stepeništem palate, ozareni od radosti i umireni kraljevim
oduševljenjem, Sofija promrmlja:
- Tako, određen je početak januara, zahvaljujući našem prijatelju Kastorisu.
On joj se osmehnu zahvalno i s olakšanjem.
- Dobro si to učinila, Sofidion.
- Iskoristićeš sledeće dve nedelje da napišeš zadnji članak za londonski Tajms, kao
što si nameravao, i ponovo ćeš napisati one delove svog dnevnika koje si želeo da proširiš.
On je upitno pogleda.
- I prestaću da galamim, htela si da kažeš? Vratićeš mir domu u Ulici Muson. Biće
učinjeno.

Henri je ustao u zoru da napiše članak za londonski Tajms i delove neslužbenih zapisa iz
dnevnika za knjigu. U deset sati otišao do „Lepe Grčke“ na kafu i da pročita engleske i
evropske novine. Vratio se kući tačno u jedan i trideset; posle popodnevnog spavanja
odveo je Sofiju i Andromahu kočijom izvan grada. Budući da je odlučio da spase Janakisa,
Poliksenu i njihovog sina Hektora, koji su živeli u siromaštvu i nemilosti u Renkoiju,
poslao im je novac za brodsku kartu do Pireja. Sofija je namestila stan u polusuterenu,
gde će oni imati malo mira za porodični život. Bili su presrećni što su slobodni i što su
opet sa Šlimanovima. Suze su navrle na oči gorostasu, a onda je pao na jedno koleno,
poljubio Sofiju u ruku i promrmljao s poštovanjem:

272
 balkandownload.org

- Doulos sas.
Poliksena je zagrlila Sofiju kao davno izgubljenu sestru. Henri je zadužio Janakisa
za baštu i sve popravke koje je trebalo obaviti u kući. Janakis je zamolio Henrija da
njegovu platu stavlja svakog meseca u banku; postojao je izvan Renkoija jedan plac koji
je želeo da kupi.
Januar je osvanuo vedar, ali s oštrim ujedom zime. Odvezli su se u Crkvu Svete
Panagije na misu, onda u Narodnu banku. Članovi Arheološkog društva počeli su da se
okupljaju u direktorovoj kancelariji. Nekoliko supruga članova Društva pripadalo je
Društvu žena. Srdačno su pozdravile Sofiju, ponosile se člancima koje je napisala za
Efimeris, ali posebno njenim iskopavanjem kojim je otkrila veličanstvenu „riznicu
gospođe Šliman“. Predsednik Filip Joanu odveo ih je u podzemni trezor, ispred kog je
stajao naoružani stražar. Direktor banke i predsednik Društva stavili su ključeve u bravu.
Teška vrata su se širom otvorila.
Poslednji je ušao Efor Stamatakis. Vratio se u Atinu četiri dana pošto su Henri i
Sofija posetili kralja, s još trinaest sanduka Henrijevih nalaza. I oni su bili zatvoreni u
trezor banke. Sanduci zlata bili su teški samo trinaest i po kilograma; ostali nalazi,
uključujući i nadgrobne spomenike, ukrašene stele i kamene šiljke strela, bili su teški više
od dve i po tone.
Podrumski trezor od kamena i cementa bio je veliki, hladan, osiguran protiv krađe;
jedan čuvar pripalio je nekoliko svetiljki. Predsednik Joanu upita Henrija koje sanduke
želi da otvore. Henri pokaza na jedan za koji je znao da se u njemu nalaze najčudesnije
krune, maske, oklopi za grudi, čaše. Stamatakis, koji je zapečatio sanduke u Harvatiju,
priđe „kao da je on otkrio kraljevske grobnice“, pomisli Sofija. Nije obraćao pažnju na
Šlimanove, koje nije video niti je s njima razgovarao otkako se vratio, zatim otvori
poklopac na sanduku. Upravo je hteo da podigne prve zlatne maske, kad se Henri umeša:
- Gospodine Stamatakise, ja sam stavio blago u sanduk; ja ću ga izvaditi. Stamatakis
se povuče u zadnji deo sobe. Henri najpre izvadi nekoliko zlatnih dijadema nađenih među
lobanjama druge grobnice. Zavlada tišina puna strahopoštovanja, onda dubok uzdah i
glasovi koji su klicali:
- Izvanredno... Danas nismo dorasli tom majstorskom delu.
Henri je opisivao različitu građu grobnica, slojeve oblutaka, kosture, a onda i samo
kraljevsko blago. Pokazao je stotine zlatnih pločica s ugraviranim ukrasima, zlatnu krunu
s trideset i šest listova, dve velike zlatne maske iz četvrte grobnice, „Nestorov pehar“
ukrašen parom zlatnih golubova, neverovatno lepu masku Agamemnona, sa snažnim
nosom, podsečenim brkovima, uskim licem i bradom.
Gledaoci su bili zaprepašćeni. Onda se prolomi aplauz. Čuli su se uzvici: „Bravo!
Bravo!“ Predsednik Joanu, koji nikome nije dopustio da dodirne zlato, pa ni sebi samom,
reče:
- Doktore Šlimane, primite moje najsrdačnije čestitke, čestitam ne samo vama i kiriji
Šliman, već i nama, grčkom narodu; i celom svetu, koji će s nama podeliti to sjajno blago.
Na putovanjima po najpoznatijim muzejima nisam video ništa što bi moglo da se uporedi
s vašim otkrićima. Obogatili ste celo čovečanstvo!
On se okrenu članovima, ugleda odobravanje na njihovim licima.
- Sutra možete da počnete da fotografišete.

273
 balkandownload.org

2.

Januar 1877. godine bio je mesec intenzivnog rada. Henri je skoro ceo dan provodio u
banci, nameštao zlatne predmete pod najboljim uglovima, grupisao manje komade,
minđuše, ukrašeno lišće, narukvice, ogrlice u privlačne celine. Želeo je da ima sve nalaze
na stranicama svoje buduće knjige.
Taj zadatak je pojednostavljen, jer je Džon Mari platio da se fotografije pretvore u
bakroreze. Svakoga bi jutra braća Romaides donosila Henriju razvijene negative
materijala, koji su dan ranije fotografisali. Kad film ne bi bio jasan u svim detaljima, kako
je to Henri želeo, oni bi sve nanovo uradili.
Jedan vid rada u podrumskom trezoru nije bio lako rešen. Henri se ljutio što mora
da radi dok ga pažljivo nadgleda odbor od petorice, koji su činili Stamatakis, dvojica
članova Arheološkog društva, generalni inspektor starina, potpredsednik Narodne banke.
Nisu sva petorica bila neprekidno prisutna tokom Henrijevog desetočasovnog radnog
dana; potpredsednika su ponekad pozivali gore zbog bankarskih poslova, drugi su imali
dužnosti u gradu. Ali izgleda da su se odboru sporazumeli da budu stalno prisutna
najmanje trojica. Pažljivo su zapisivali sve što je Henri vadio iz sanduka, a u vreme
zatvaranja proveravali su svaki predmet, da bi bili sigurni da je vraćen.
- Oni misle da ću ukrasti deo blaga - požali se Henri Sofiji. - Da sam to nameravao,
mnogo bih lakše to uradio u Mikeni.
- To je zato što smo prokrijumčarili Prijamovo blago iz Turske - jadikovala je ona. -
Oni to nisu zaboravili.
Sofija je uvidela da sa nesrećom uvek dolazi i ponešto sreće. Henri je bio oslobođen
večitog prisustva Stamatakisa kad ga je Društvo poslalo u Mikenu da uradi probe za
buduća iskopavanja i sagradi stražarsku kućicu na akropoli; ali Henrija su obavestili da
će dok je Stamatakis odsutan moći da fotografiše samo glinu, bronzu i kamene predmete.
Dvadesetog januara Henriju je stigao telegram od poručnika Drosinosa, koga je
poslao u Mikenu da nacrta neke dodatne planove. Drosinos je verovao da je naišao na
nove grobove ispred malog potpornog zida agore. Predložio je Henriju da odmah dođe.
- Mislim da je to nemoguće - reče Henri. - Neću sve da ostavim i odjurim.
Dvadeset šestog januara u podrum su došli kralj i kraljica u pratnji vojvode i
vojvotkinje od Edinburga. Henri je izložio najfinije zlatne maske i dijademe. Kraljevski
par je bio ushićen. Te noći ga je kod kuće očekivala poruka: Efor Stamatakis je iskopao
grobnicu o kojoj im je poručnik Drosinos telegrafisao i našao tajno skrovište zlata: četiri
vaze, svaka ukrašena psećom glavom, boce, prstenje s ugraviranim palmama i raskošno
odevenim ženama, glave bivola, ogrlice...
Henri je prebledeo. Počeo je da drhti kao obuzet. Posrnuo je nekoliko koraka, pa se
bacio na stolicu.
- Zašto sam dozvolio da se to dogodi - zakuka on, presavi se i uhvati se za glavu. -
Trebalo je da odem u Mikenu onog trenutka kad je stigao Drosinosov telegram.
Stamatakis bi bio poslednji od svih ljudi za koje bih želeo da naiđu na neku grobnicu.
Mikena je naša. Sad ćemo morati da je delimo s tim nepodnošljivim...
Sofija pokuša da nađe reči utehe.
- Dragi moj, preteruješ. Mikena je naša: otvaranje Lavljih vrata, riznica, kraljevske
grobnice... naše, sve je naše. Tvoja knjiga će to dokazati.
Henri podiže glavu, pokaza zakrvavljene oči. Izgledao je dvadeset godina stariji.

274
 balkandownload.org

- Sve vreme je bio neverovatan. Sada će biti nemoguć.

- Možemo da učinimo samo jedno - uzviknu ona. - On ne može da štampa ništa o
svojim otkrićima! Dozvola ti daje isključivo pravo da objaviš sve što se nađe u Mikeni.
Njegova leva vilična kost prestade da se trza.
- Da, mogu da ga sprečim da piše; ali i on meni može da zabrani da objavim njegove
pronalaske u knjizi. Kakva sam bio budala! Bio sam na nekoliko koraka od grobnice,
odmah pored velike kuće koju sam iskopao, pored kruga grobnice. Zašto nisam uložio još
malo napora?
- Erikaki, prestani da kažnjavaš sebe.
Kad je otišao iz kuće, ona je ostala duševno potpuno iscrpljena; prvi put u skoro dve
godine osetila je uznemirenost u utrobi.
Posle nekoliko dana primili su pismo od Drosinosa, u kojem im je ovaj javio šta se
dogodilo. Kad je otišao u Mikenu, 20. januara, da nacrta dodatne planove za Henrija,
primetio je izvan kruga grobnica površinu sličnu grobovima koje su već otkrili. Opomenuo
je vojnika na straži, Panopulosa, da zaštiti to mesto od posetilaca i telegrafisao Henriju
svoje mišljenje. Kad se vratio u Nafplion, našao je Stamatakisa kako ga čeka. Rekao je
Stamatakisu da je opomenuo stražara da postoji mogućnost da se pronađe još jedna
grobnica, telegrafisao Henriju i obavestio ga o tome. Stamatakis je otišao u Mikenu i
odmah počeo da otkopava grobnicu. Poručnik Drosinos poslao je prepis svog pisma listu
Stoa.
Krajem januara, istog dana kad se Drosinosovo pismo pojavilo u listu Stoa,
Stamatakis se vratio iz Mikene i odneo novo blago u podrumski trezor Narodne banke.
Besan na Drosinosovo objavljeno pismo, napisao je odgovor, koji se pojavio u Efimerisu,
2. februara. U tom pismu tvrdio je da mu je Drosinos rekao, kad je otišao u njegovu kuću
da prouči poslednje crteže Mikene, da je video znak za grobnicu izvan zida koji ograničava
grobnice. Stamatakis mu je saopštio da je nemoguće naći grobnicu izvan manjeg zida. O
tome više ništa nije rečeno. Drosinos mu nije ukazao ni na koje posebno mesto.
Stamatakis je našao zlato u ruševinama jedne zgrade. Našao je životinjske kosti, ne
ljudske, pa prema tome nije u pitanju ni bila grobnica. Njegovo otkriće skrovišta blaga
bila je njegova lična stvar.
Henri i Sofija pratili su svađu u novinama. Sedmog februara Drosinos je prešao u
protivnapad, odlučno izjavivši da ništa od onoga što je Stamatakis rekao u svom članku
nije istina. Dva dana kasnije Stamatakis se osvetio prezrivim odgovorom:

Nije istina da mi je Drosinos ukazao na bilo šta. Sve je to napisao da bi

pokazao ljubaznost prema Henriju Šlimanu i od njega izvukao novac. Henri
Šliman se plaši da bi moja poslednja otkrića mogao da objavi neko drugi i
želi da ih uključi u svoju knjigu, od koje očekuje veliku finansijsku dobit.

Arheološko društvo i vladini službenici s kojima je Stamatakis radio poverovali su

njegovoj priči. Poručnik Drosinos našao se u ozbiljnoj neprilici: doznali su da nije tražio
dozvolu od svog pretpostavljenog da ide u Mikenu i radi za Henrija. Po naredbi iz Atine
vraćen je na niži položaj i kažnjen jednomesečnom platom.
- Dužnost mi je da zaštitim poručnika Drosinosa od tako ozbiljne kazne - uporno je
tvrdio Henri. - Na kraju krajeva, nije imao zaduženja i imao je slobodnog vremena.

275
 balkandownload.org

- Kažnjen je svako ko radi za nas - reče Sofija s prizvukom tuge u glasu.

Bilo je prilično posla, ali Henri je bio uporan, zastupajući Drosinosov slučaj kod
ministra za javno obrazovanje, službenika Arheološkog društva, svakoga ko je imao
uticaja u grčkoj vladi. Uspelo mu je da Drosinos zadrži titulu poručnika, ali kaznu nije
mogao da poništi. Poslao mu je odgovarajući iznos novca.
Tek što je Henri spasao Drosinosa, bio je optužen drugi prijatelj, šef policije u
Nafplionu, a onda su mu zapretili zatvorom. Leonida Leonardos je bio optužen da je
primio hiljadu franaka napojnice od cara Dom Pedra zato što ga je čuvao dok je boravio u
Nafplionu i da je lagao tvrdeći da mu je car dao samo četrdeset franaka, koje je podelio sa
službenicima. Leonardos je pisao Henriju zaklinjući se da je primio samo četrdeset
franaka, osam dolara. Henri je odmah napisao pismo premijeru, moleći ga da oslobodi
Leonardosa. Premijer nije odgovorio. Henri je opet pisao, zaklinjući se da je Leonardos
sasvim pošten čovek i da nikada ne bi prevario svoje ljude. Istina je bila da su se Leonardos
i gradonačelnik Nafpliona posvađali. Gradonačelnik je raširio tu priču. Kad premijer i
dalje nije odgovarao, Henri se obratio caru Dom Pedru, koji je obilazio Kairo, pitajući ga,
„u ime svete istine i čovečnosti“, koliko je Leonardos primio, četrdeset franaka ili više?
Car je telegrafisao onoga trenutka kad je primio pismo, potvrđujući da je dao
četrdeset franaka i ništa više. Premijer je proučavao telegram dovoljno dugo da je mogao
da ga pročita pet puta. Onda se izvinio Henriju što mu nije odgovorio na pisma, i poslao
naredbu u Nafplion da se Leonardos vrati u službu.

Henrijeva prva želja bila je da vidi nove zlatne predmete. Prema kratkom Stamatakisovom
opisu predmeta u njegovom telegramu Arheološkom društvu, nisu ličili na njegove nalaze.
Pošto je Stamatakis tvrdio da je pronašao sklonište unutar ruševina jedne stare zgrade, a
ne u grobu, Henri je bio siguran da je to bilo privatno zlato neke porodice. To je smanjilo
njegovu važnost. Ipak u knjigu 0 Mikeni morao je da uključi i te fotografije ako želi da
bude potpuna.
Efor Stamatakis je imao kancelariju u jednoj vladinoj zgradi u središtu grada. On
reče „napred“, kad je Henri zakucao na vrata, zatim se zagleda u njega kao da ga ne
poznaje. Henri ga upita da li mogu zajedno da odu u Narodnu banku i vide zlato i druge
predmete koje je Stamatakis doneo sa sobom. Stamatakis odgovori odlučnim glasom:
- Još nisam spreman da otvorim sanduke.
- Smem li da vas pitam kada nameravate da to učinite?
- Ne znam. Neko vreme još ne nameravam. Moram da napišem izveštaje. Otvoriću
sanduke kad budu prisutni članovi Grčkog arheološkog društva i univerziteta.
- Ali znate da moram da uključim to skrovište u svoju knjigu o Mikeni.
Stamatakis ga je netremice posmatrao sa svoje kancelarijske stolice.
- Vi niste moj prijatelj, gospodine Šlimane. Borili ste se za poručnika Drosinosa, koji
je mene javno u štampi nazvao lažljivcem.
- On je dobar inženjer. Kakva bi bila svrha da uništite njegovu vojnu karijeru?
- Svrha istine! - Nastavi grubo: - Ali vas istina nikad nije zanimala. Vi se zanimate
samo za sebe, koliko slave i bogatstva možete da izvučete iz svoja dva srećna poteza na
Hisarliku i u Mikeni.
Henri je opet obigravao mnoge vladine kancelarije. Nikad mu nije bila direktno
odbijena dozvola da vidi Stamatakisove pronalaske, ali mu je rečeno da su odlaganja
neminovna. Bio je i dalje ljubazan s važnim ljudima koje je molio, ali je kod kuće izlivao

276
 balkandownload.org

svu mržnju prema Stamatakisu, „tom vladinom pisarčiću“; svoju srdžbu i muku što ga
šalju od kancelarije do kancelarije i od prijatelja do prijatelja, a niko mu ne pomaže.
Glavni inspektor starina nije bio mnogo naklonjen Henriju; Henri i Sofija su morali
da se jave Eustratijadesu pre tri godine, posle njihovog prvog istraživačkog putovanja u
Mikenu, kad je Henri bio optužen da je prekršio grčki zakon. No sada je Eustratijades
obavestio Stamatakisa da će se sastati s njim i sa Šlimanovima u Narodnoj banci, 18.
februara posle podne, i da će tada dopustiti doktoru Šlimanu da fotografiše nalaze.
Henrijev uzbuđen duh donekle se smirio.
„Zapaljiv, bilo bi pravilnije“, pomisli Sofija.
Još dok je fotografisao besomučnom brzinom, Henri je počeo da planira dom za
svoje zbirke iz Troje i Mikene. Dok su čavrljali uz večeru, on reče Sofiji:
- Vraćam se na prvobitni plan, onaj koji je odbijen kad je počeo sudski proces.
Ponudiću jedno veliko gradilište na uglu blizu univerziteta i još četrnaestak hiljada dolara
da se sagradi muzej, koji je arhitekta Ciler pristao da projektuje.
- Samo je jedna zbirka tvoja, Henri. Pronalasci iz Mikene pripadaju Grčkoj.
- Ne izmotavaj se! Zar ne možeš sebi da predstaviš kako će izgledati Šlimanov muzej,
da ostavi čoveka bez daha, s našim zlatom, draguljima, vazama, stelama...? Dolaziće ljudi
iz celog sveta.
Ona zaćuta. Henri još nije razumeo grčki karakter. No shvatio je, pa makar samo na
trenutak u Harvatiju, kad su Findikles i Stamatakis raspravljali o rukovanju blagom, a
njega izostavili iz diskusije, da im njegove usluge više nisu potrebne. Članovi Arheološkog
društva i vladinih službi, koji su se bavili starinama, diplomirali su na Univerzitetu u Atini,
svi su imali isto vaspitanje, svima su usađene iste vrednosti. Bili su homogena grupa u
koju Henri nije spadao. On je bio stranac, čudak, „zanesenjak“. Oni će ga odbiti.
Tako se i dogodilo. Premijer, ministar za javno obrazovanje, predsednik
Arheološkog društva, svi su mu zahvalili na plemenitoj ponudi; ali su već počeli da grade
monumentalan muzej, u koji će smestiti sve starine nađene u Grčkoj, one koje već imaju,
one koje će doći iz Olimpije, sa Delfa...
Henri se osećao poniženo. Postao je mrzovoljan. Onda, nekoliko dana kasnije, došao
je na drugu ideju. Otišao je merodavnim službenicima i pitao da li može da napravi nacrte
i izgradi staklene kasete i vitrine za izložbu mikenskog blaga, koju bi pre toga priredio.
Odgovorili su mu da im se ne žuri da ga izlože: treba obaviti još mnogo restauratorskog
posla na mnogim komadima, sastaviti krhotine, napraviti kataloge.
Sofija je uzdrhtala kad joj je ispričao što se dogodilo. Znala je da će opet biti
povređen, kad joj je izneo svoj plan da pritisne Društvo da što pre pripremi izložbu.
Henri je bio beskrajno gibak i snalažljiv.
- Znam da oni ne mogu da misle na izložbu ove godine, jer ne postoji odgovarajuće
mesto za nju. Pretražiću ceo grad i naći ću najbolju dvoranu.
Nekoliko dana hodao je ulicama i video je da nema prostora na univerzitetu, nema
odgovarajuće vladine zgrade koju bi mogli da koriste. Onda je naišao na jednu zgodnu
zgradu u nedovršenoj politehničkoj školi. Razgovarao je s rektorom, pristao da plati
priličnu svotu i dobio dozvolu. Ali kad je preneo novosti Arheološkom društvu, oni nisu
bili oduševljeni.
- Doktore Šlimane, već smo rekli da nismo zainteresovani za izložbu ove godine. A
verovatno ni sledeće. Želimo da o svemu unapred razmislimo, kako bi izložba bila
besprekorna.
Razočaran, izlio je tugu svojoj ženi, koja je uspešno skrivala svoje razočaranje.

277
 balkandownload.org

- Henri, teško mi je što moram ovo da ti kažem o svojim zemljacima Grcima. To će

zvučati okrutno. Ali oni će čekati nekoliko godina, dok prestanu tebe da povezuju sa
iskopavanjem, da bi to mogla da bude potpuno atinska izložba, njihova izložba, bez
ikakvog dugovanja doktoru Šlimanu.
Henri ju je dugo gledao, kao da ga je ošamarila. Suze mu se pojaviše u očima.
- Vrlo dobro, budući da sam ovde nepoželjan, pregovaraću sa Saut Kensington
muzejem u Londonu, da izložim naše Prijamovo blago. Da to učinim, ohrabrio me je
premijer Gledston i obavestio me da će biti srećni da prikažu izložbu.
Zahvaljujući toj odluci, uspeo je da vrati mir. Sofija je bila srećna zbog svog muža, a
tužna zbog same sebe. Ako blago jednom ode iz Atine, možda se više nikada neće vratiti!
Telegram iz Londona izazvao je ushićenje kod Henrija. Pročitao ga je Sofiji nekoliko
puta, želeći da ona oseti njegovu radost. Bio je pozvan da održi predavanje u Kraljevskom
arheološkom institutu Velike Britanije i Irske u maju, a tada će oboje dobiti diplome i
postati počasni članovi.
- Dve diplome! - uzviknu Sofija s osmehom. - Henri, kao da ćemo zajedno
diplomirati na univerzitetu.
Henri je dao na znanje da više ne želi da iskopava u Mikeni.
- Posle kraljevskih grobnica iskopavanje palate bilo bi za mene antiklimaks. Više ne
želim da iskopavam u Grčkoj, želim da nastavim naš rad u Troji.
- U Troji? Šta se još nadaš da ćeš naći tamo?
- Želim da otkopam ostatak Prijamovog dvora. Nismo završili posao jer smo morali
da izvadimo zlato. Želim da potpuno otkrijem celi treći ili izgoreli grad, takođe celi krug
odbrambenog zida. Možda u Troji ima više slojeva nego što smo sanjali, možda čak sedam.
Želim sve da ih iskopam. Tamo ima posla za tri godine, a budući da sada imam više
iskustva, moći ću da koristim naučnije metode.
Sofija uzdahnu. Nije mogla da povede Andromahu u Troju. Tamo nije bilo škola, niti
lekara. Henri je imao ferman, ali je važio samo za još godinu dana, do 5. maja 1878, a već
je prihvatio poziv Kraljevskog arheološkog instituta!

3.

Nemački akademski naučnici, najcenjeniji na svetu, nisu čekali štampanje njegove knjige
o Mikeni da osude kraljevske grobnice i zlatno blago. Iskoristili su njegove članke u
londonskom Tajmsu kao osnovu za nastavak svoje artiljerijske vatre.
Doktor Kurcije, pisac poznate knjige o Peloponezu i istoriji Grčke, bivši profesor na
Univerzitetu u Berlinu, bio je onaj arheolog kom je uspelo da dobije iskopavanje u
Olimpiji za prusku vladu. Henri ga je upoznao u Berlinu 1871. godine. Dva čoveka su se
dopisivala, i uprkos činjenici da je Kurcije verovao da je Troja sagrađena na Bunarbašiju,
postali su dobri poznanici.
Doktor Kurcije je dobio dozvolu da pregleda mikensko zlato u Narodnoj banci. Pisao
je svojoj ženi:

278
 balkandownload.org

Zlato je tako neverovatno tanko da je junak Agamemnon morao da bude

siromašan vladar. Ništa u klasičnoj istoriji nije slično tim grobovima u
akropoli.

Gospođa Kurcije je napisala članak za nemačke novine, zasnovan na pismu svog

muža. Bio je to napad na Henrijeve teorije o Mikeni, a takođe i na vrednost njegovih
nalaza. Bilo je verovatno da će Kurcijevo mišljenje preuzeti širom nemačkog govornog
područja, a takođe i štampa drugih zemalja.
Taj napad je razbesneo Henrija. Vratio im je milo za drago ističući da je „nemačka
vlada smatrala da su iskopavanja u Olimpiji takođe razočarala. Ako u Olimpiji nisu
pronašli ništa o čemu bi bilo vredno govoriti, to je zato što su radili kao neuke budale, bez
reda i sistema, i zato što su bacali sav šut u okviru od četiri i po kilometra od mesta
iskopavanja. S jednom trećinom novca koji su potrošili ja bih napravio čuda... Oni su
previše učeni da iskopavaju“.
Drugi napad protekao je od Ernsta Betihera, kapetana nemačke vojske, koji je
postao naučnik. Na jednoj skupštini u Berlinu, posle prvog Šlimanovog iskopavanja na
Hisarliku, kapetan Betiher je održao govor tvrdeći da Troja uopšte nije postojala, a da je
Homer zajedničko ime za pesnike i bardove tokom nekoliko stotina godina. Henri je
skočio na noge i rekao skupu da kapetan Betiher ne zna ništa o unutrašnjim dokazima u
Ilijadi i Odiseji, koji jasno pokazuju da je Homer zaista jedan čovek, prvi besmrtni pesnik.
Ta nesmotrenost donela mu je doživotnog neprijatelja. Betiher je štampao članke, a
najzad i knjigu, tvrdeći da je Hisarlik samo groblje, pogrebno brdo gde su spaljivani
mrtvaci. Takođe je optužio Henrija da je uništio poprečne zidove peći i da je štampao
falsifikovane planove u svojoj knjizi o Troji.
Sada je kapetan Betiher radio na materijalu o Mikeni. Optužio je Henrija da je izvršio
prevaru, da je podmetnuo rupe u steni i, navodeći opis zlata profesora Kurcija, prema kom
je ono bilo „neverovatno tanko“, optužio je Henrija da je sam dao da se napravi tako tanko
zlato kako bi mu troškovi bili manji.
U trećem napadu nazvao je Henrija Šlimana rasipnikom i neodgovornom budalom,
koja rasipa svoje bogatstvo da bi postala poznata. Henri je bio primoran da otkrije dobar
deo iznosa svoje imovine, kako bi dokazao da pedeset hiljada dolara koje je potrošio na
iskopavanja potiče od prihoda, a ne od kapitala, i da mu je ostalo dovoljno da izdržava
porodicu.
- Čini mi se da sam samu sebe uljuljkivala u neko stanje lažne sigurnosti - reče Sofija,
pokušavajući da smiri bolove u želucu. - Da ima ljudi koji nikad nisu verovali da je
postojala stvarna Troja, pa zbog toga odbijaju da prihvate tvoje tvrdnje o Troji čak i posle
mnoštva dokaza, to mogu da shvatim. Ali istorija je uvek znala da u Mikeni postoje
kraljevske grobnice i da su kraljevske grobnice tog doba pune blaga. Oni znaju da je grčka
vlada nadgledala iskopavanje. Zašto bi Kurcije vikom poricao izvanredne zlatne maske,
dijademe, čaše...?
Henri više nije bio besan, već tužan.
- Nikad ne bih poverovao da bi Kurcije mogao da bude tako pakostan pa da naredi
svojoj ženi da napadne naše nalaze. Sada će Grčko arheološko društvo reći - Šliman nam
donosi trinaest i po kilograma zlatnoga blaga, a uz njega dvostruko više nevolja.
Sofija nije sebe smatrala slabom osobom. Imala je snažno telo, koje je izdržalo opako
vreme u Troadi, koje je bujalo pod primitivnim životnim uslovima u Čiplaku i na

279
 balkandownload.org

Hisarliku. Petnaestočasovni radni dan u Mikeni, ponekad po ledenom vetru i kiši, a onda
pod užarenim suncem, sve to je nije pobedilo. Niti je sebe smatrala stvorenjem slabe volje.
Mogla je da postigne ono što se od nje zahtevalo, ili da se bori protiv onoga što je smatrala
bezumnim.
- Jakog tela i duše - promrmlja. - Ali avaj ne i živaca!
Polemika, ismevanje, napadi nalik udarcima teškog kovačkog malja na Henrijevo i
njeno poštenje, osuđujuće aluzije da im „nedostaje sposobnost“, da su „neškolovani, lažni
prevaranti na svakom koraku svog puta“, „školjke na trbuhu velike lađe nauke“,
„šarlatani, hvalisavci, nekvalifikovani da se udruže s akademijom“... Svi ti napadi,
štampani da ih vidi ceo svet, pogađali su je snagom talasa od šest metara koji zapljuskuju
deo iznad palube malog grčkoga teretnjaka. Žučni štampani protivnapadi poslužili su
Henriju kao pročišćenje. To sredstvo spasavanja nije bilo u njenoj prirodi. Ona nije mogla
da se pojavi u javnoj areni i bori se. Henri je bio zaposlen završavanjem stotina fotografija
za Mikenu i pisao je završno poglavlje o nalazima „jednog vladinog pisara po imenu
Stamatakis“.
Sama nije imala mnogo posla: Janakis se brinuo o kući, Poliksena o Andromahi, a
njena mlada kuvarica iz Plake bila je odlična.
Obuzeo ju je umor. Izgubila je apetit, nije mogla da posluša Henrijevo nagovaranje
„da pojede dobro jelo i popije čašu vina“. Slabo je spavala, smršala je. Kad ju je Henri
jednoga dana našao u krevetu vrativši se na ručak, ozbiljno se zabrinuo. Privukavši stolicu
krevetu, uze je za ruku i poljubi.
- Drago moje dete, ne smeš da dopustiš da te naše sadašnje teškoće unište. Za
nekoliko nedelja bićemo u Engleskoj, gde nas obožavaju. Ti zlobni napadi nestaće kao
dim. Ovo je delo ljubomornih naučnika iz uspostavljenih zatvorenih krugova! Za javnost,
u svim zemljama, mi smo junaci, koje poštuju, koji vode najuzbudljiviji i najpustolovniji
život. Ti si slavna, kirija Šliman! Neka ti to bude uteha i obrana.
Ona se jedva osmehnu.
- Znam, Erikaki. Ne bih želela da to tako utiče na mene... Daj mi vremena. Opet ću
ustati na noge... da iskopavam Troju.
Henri je odlučio da iz Pireja ode u London 18. marta, ali Sofija je znala nekoliko dana
unapred da neće moći da ide. Napadi žuči zadržali su je u krevetu. Silom je ustala da bi
nekoliko sati provela s Katingom, koja je još bila slaba posle problema koje je imala kad
je rađala četvrto dete. Andromaha, sada u šestoj godini, gubila je mlečne zubiće i trpela
bolove i groznicu dok su izbijali novi zubi. Stanje gospođe Viktorije bilo je ozbiljnije, jer
je, prema rečima doktora Skijadaresisa, imala „blagi srčani napad. Ali bilo bi pametno da
to ne kažete svojoj majci. Samo neka nekoliko nedelja ništa ne radi“. Sofija je smestila
majku u susednu spavaću sobu.
Čarls Njuton iz Britanskog muzeja iznenadio ju je svojom posetom. Njegovi
štucovani brkovi i kratki pramenovi kose počeli su da sede, ali njegove svetloplave oči bile
su, kao i uvek, mlade i vesele. Sofiji je bilo milo što ga opet vidi. Zajedno su sedeli na
satenskom divanu.
- Madam Šliman, upravo sam video zlato. Divno! Neverovatno! Ernst Kurcije
potpuno greši. Ti stari predmeti veoma su bliski vremenu Agamemnona. Sutra ću povesti
Kurcija u Narodnu banku.
Sofija mu zahvali, pa promrmlja:
- Za Nemce, Henri ništa ne može da uradi. Za Engleze, on ništa ne može da uradi
pogrešno.

280
 balkandownload.org

Njuton je očinski potapša po ruci.

- Draga moja madam Šliman, svi smo rođeni s dve predrasude: volimo svoju zemlju,
ali ne volimo kad se naš zemljak uzdigne iznad nas.
Dva dana kasnije posetio ju je profesor Ernst Kurcije. Kurcije, koga Sofija nikad nije
upoznala, imao je lavovsku glavu i bujnu neurednu kosu, koja kao da je štrčala u
pramenovima, a ne u pojedinačnim dlakama, i povijala se nazad da mu prekrije uši i vrat.
Imao je divne široko usađene prodorne oči.
- Kirija Šliman, voleo bih da ne bude nikakvog nesporazuma zbog onog članka koji
napada otkrića vašeg muža u Mikeni, a koji je napisala gospoda Kurcije, oslanjajući se na
primedbe u jednom mom pismu koje sam joj napisao. Često sam molio svoju ženu da piše
takve članke kad sam putovao po Grčkoj, skupljajući materijale za Istoriju Grčke. Ali ovaj
članak je bio greška.
Sofija reče pomalo resko:
- Sam članak ili vaše mišljenje?
- I jedno i drugo. Previše sam brzo procenio blago i, sada uviđam, pomalo sa zavišću.
Vaš dobar prijatelj, Čarls Njuton, proveo je sa mnom juče ujutro tri sata u Narodnoj banci,
pregledajući zlatne maske, dijademe, oklope za grudi. Pogrešio sam. Oni su zaista stari.
Uopšte nisu tanki, kao što sam zamerao, već su solidni što se tiče zlata i izrade, što do sada
nisam video. Budući da ne želim da između vašeg muža i mene stoji senka zlonamernosti,
molim vas pošaljite mu ovo pismo izvinjenja i opozivanja.
Sofija uze tanki omot iz njegove ruke, pa reče mirno:
- Zar ne možete da pošaljete ispravku istim onim novinama u kojima je gospođa
Kurcije štampala napad?
- Ne, kirija Šliman, ne mogu to da učinim... to bi moju ženu prikazalo u lošem svetlu
i donelo bi joj loše kritike. Znam da će knjiga o Mikeni doktora Šlimana uskoro biti
spremna za štampu. Daću njen prikaz u nemačkim arheološkim časopisima. Tamo će
moja ispravka, ponuđena nemačkim naučnicima, biti mnogo izrazitija.
Sofiji se učini kao da joj je teret pao s pleća. Zahvali Kurciju, nali mu šoljicu čaja i
reče:
- Dopustite mi da vam malo pričam o našim iskopavanjima u kraljevskim
grobnicama...
Dobre vesti rastu u grozdovima, kao grožđe na letnjem suncu. Nekoliko dana kasnije
Sofija se probudila i videla da je nekoliko atinskih novina donelo vest o oduševljenom
prijemu na koji je naišao govor koji je Henri održao pred Kraljevskim društvom starina u
Londonu. Jedne grčke novine su pisale:
- Moramo da priznamo da je Grčka učinila propust kad nije priznala vrednosti tog
čoveka.
Nekoliko dana kasnije primila je primerak londonskog lista Illustrated News, gde
se nalazio članak o „Riznici gospođe Šliman“ i o tome kako ju je otkrila.

Budući da je kupola tog spomenika bila odavno provaljena, on je bio dobro

poznat; ali zahvaljujući gospodi Šliman, on je ceo iskopan i izložen pogledu.
Dok je njen muž bio zaposlen između zidova akropole, ona je preuzela
istraživanje ostataka prošlosti...

281
 balkandownload.org

Dok je čitala članak, nešto ju je gušilo u grlu. Ako su njeni napadi bolesti bili
prouzrokovani naporima života s Henrijem Šlimanom, bilo je i izvanrednih nadoknada.
Živo je želela da sada bude pored nje.
Jedne noći, početkom maja, ne mogavši da zaspi i osećajući se usamljenom, ona
ustade iz kreveta, pođe u Henrijevu radnu sobu i napisa pesmu na starogrčkom:

O, ti više biće, uništiće te tvoj žar;

zar nemaš sažaljenja prema svojoj maloj kćerki i jadnoj ženi
koje žele da budu s tobom?
Zar britanske pohvale voliš više nego mene?

Sutradan ujutro pročitala je svoju pesmu na istinoljubivoj sunčevoj svetlosti. Znala

je da je odgovor, barem delimično, bio „da“. Broj poziva Henriju da drži predavanja
učenim društvima Velike Britanije sada se popeo na deset. Bio mu je potreban barem još
jedan mesec rada s njegovim izdavačem, Džonom Marijem, i s Kuperom i Vajmperom,
najboljim bakrorescima u Engleskoj, koji su pripremali ploče za knjigu o Mikeni.
Andromahini zubići najzad su izbili; groznica je prestala. Katingo se oporavila posle
porođajnih problema. Gospođa Viktorija je ustala i kretala se, nesvesna da je pretrpela
srčani udar. Sofija je zamolila doktora Skijadaresisa da nađe bolničarku koja će paziti na
njenu majku. Kad je to učinjeno, poklonila je svojoj „Amaliji“ grčku narodnu nošnju:
dugačku suknju do cipela od plave svile s crvenim tufnicama, belu bluzu od laganog
pamuka, kratku jaknu i fes od crvenog baršuna. Onda je pošla na put u Marselj sa svojom
malom pratnjom, u kojoj su bili Andromaha, Poliksena i Spiros, a posle toga vozom u
Pariz, gde je Henri obećao da će ih dočekati i ispratiti preko Lamanša.

Bio je to srećan ponovni sastanak u Hotelu „Luvua“. Nekoliko dana kasnije stigli su u kuću
koju je Henri iznajmio u Kepel stritu broj 15, blizu Britanskog muzeja, i tamo zatekli jedan
službeni dokument. Predsednik Kraljevskog arheološkog instituta Velike Britanije i Irske,
lord Talbot de Malahajd, dobio je od članova jednoglasni poziv:

Poziva se gospođa Šliman da učini last Institutu svojim prisustvom na

posebnom sastanku u ovim prostorijama, u pet sati posle podne, i moli se da
pročita jedan rad o predmetu koji sama odabere.

Tom prilikom primiće diplomu i počasno članstvo u Kraljevskom arheološkom

institutu, jednom od najuglednijih u Velikoj Britaniji. Henri je bio oduševljen. Sofija je
bila svladana uzbuđenjem.
- Henri, nikad nisam govorila na javnom mestu! Šta da kažem?
On joj smehom odagna tremu.
- Sve što želiš da kažeš o svom grčkom nasleđu, svojim iskopavanjima u Troji i
Mikeni...
- Na grčkom ili engleskom?

282
 balkandownload.org

- Na engleskom. Tako će te svi razumeti. Zašto ne napišeš govor na grčkom? Kad se

budeš izrazila onako kako želiš, prevešćemo na engleski. Maks Miler će to da dotera. Imaš
pune tri nedelje. Govor treba da traje samo dvadeset minuta.
Njihova iznajmljena kuća bila je vrlo udobna, iako turobna. Dnevna soba je bila
obojena tamnosmeđom bojom; na zidovima trpezarije bile su tamne lakirane tapete.
Prozori spavaće sobe bili su zastrti, isto kao i sobe u prizemlju, teškim plavim somotskim
zavesama, koje su visile na bronzanim prstenovima na debeloj šipki od mahagonija. Nisu
mogli da prodru ni svetlost ni vazduh. Sve sobe su bile pretrpane: bili su tu klavir, stolovi,
kaučevi, stolice, žardinjere, paravani, saksije s papratima, palmama, ormari od
izrezbarene orahovine s intarzijom od slonove kosti, masivni ormari za porcelan, činije s
voćem od voska.
- Ne znam kako se ljudi kreću kroz taj lavirint nameštaja po mraku - reče Sofija. -
Henri, moraš nešto da učiniš: skloni zavese, otvori prozore, pusti unutra svetlost i vazduh.
- Verovatno će nam biti potrebna gvozdena poluga za otvaranje prozora. Englezi
smatraju da je svež vazduh loš za pluća.
Celog maja vreme je bilo divno: toplo sunce grejalo je čist i blistav vazduh. Sofiji je
doručak u krevetu poslužila kuvarica koja je pripadala kući; bogat engleski obrok koji se
sastojao od zobene kaše, jaja, slanine, tosta, marmelade i čaja.
- Henri, kako mogu sve to da pojedem? Ja ujutro uzimam samo šoljicu kafe.
- Zamisli da si Engleskinja. Dobro će ti doći da se malo zaobliš oko kukova. Prijatnije
ćeš se osećati.
Na svoje iznenađenje, navikla je da jede doručak svakog jutra. Nije bilo ni traga
bolesti koja ju je pratila u Atini. Nije imala briga; kuvarica je kupovala hranu i s Henrijem
pravila jelovnik. Posle doručka bi obukla kućnu haljinu i papuče i sela za pisaći sto, koji je
Henri namestio između istočnih i zapadnih prozora biblioteke. Tu je nekoliko sati na
suncu zapisivala ideje za prvu skicu govora.
Bilo je to srećno vreme. Henri je trebalo da pripremi još tri govora: za Klub Atineum,
Kraljevski institut Velike Britanije i Kraljevsko istorijsko društvo. U nekim društvima su
bili isti ljudi, pa je Henri vrlo pažljivo izbegavao da se ponavlja. To je zahtevalo intenzivno
pisanje. Od osam do jedanaest sati pisali su zajedno u drugarskom raspoloženju, koje je
toliko volela. Onda bi otišli na ručak u kući ili u baštu jednog od Henrijevih mnogih
prijatelja s kojima se sprijateljio prilikom čestih boravaka u Londonu. Sofijino uvo se
priviklo na engleski jezik. Henri reče:
- Kad završiš svoj rad, zamoliću Filipa Smita da s tobom održi probe, kako bi govorila
bez naglaska.
Osmog juna Henri, Sofija, Maks Miler i Filip Smit bili su potpuno zadovoljni njenim
govorom i načinom izlaganja. Stigli su kočijom u Nju Berlington strit vest br. 16, u pet sati
i pet minuta, kao što se od njih tražilo. Popela se širokim stepeništem, praćena
službenicima instituta, a onda su je službeno pozdravili lord Talbot de Malahajd,
predsednik, i Vilijam Gledston, koji više nije bio premijer, ali je još bio vođa stranke u
parlamentu. Ispratili su je do podijuma.
Kad je ušla, zavlada tišina. Stotine članova i gostiju nije je zamišljalo tako mladom -
imala je samo dvadeset i pet godina - niti su znali za njenu klasičnu lepotu. Lord Malahajd
ju je predstavio s blagonaklonom duhovitošću. U gledalištu je bilo dosta žena, lepo
odevenih i negovanih. Isto je izgledala i Sofija; Henri ju je odveo kod najmodernijeg
krojača u Londonu, koji joj je sašio dugačku, široku haljinu od šarene svile s istim takvim
šeširom. Jedini nakit bili su venčani prsten i koralna ogrlica koju joj je Henri poklonio

283
 balkandownload.org

nekoliko dana posle njihovog prvog sastanka u bašti u Kolonu. Gledajući na sva ova lica u
dvorani, podignuta s poštovanjem i u iščekivanju - jer je malo žena, ako ih je uopšte i bilo,
govorilo pred tim skupom - bila je mirna. Bio je to dug i kameniti uspon, osam godina
njihovog braka, ali sada je bila na vrhuncu; ispred nje se prostirala čarobna panorama.
Lord Malahajd joj je predao buket cveća u grčkim nacionalnim bojama. Za vreme
predstavljanja Sofija je prepoznala u prvim redovima Čarlsa Njutona, doktora
Hijeronimusa Mirijanteusa, arhimandrita grčke crkve; Janisa Genadijusa, grčkog
otpravnika poslova u Londonu, koji je bio poznat po tome što je skoro celu platu trošio na
stare i retke knjige o istoriji Grčke i Turske; mnogo ljudi koji su ih ugošćavali, vojvoda od
Argajla, lord Hoton, Robert Brauning; njihov izdavač Džon Mari; i veliki broj profesora
sa Oksforda i Kembridža.
Pristojan aplauz koji je trajao dok je razmišljala sada je prestao. Ona sa
samopouzdanjem poče svoj govor. Maks Miler je bio veoma mudar i ostavio je nekoliko
njenih simpatičnih grešaka u engleskom jeziku. Filip Smit ju je naučio da svakom slogu
da punu važnost, ali nije potpuno ugušio njen naglasak, koji su njeni slušaoci smatrali
dražesnim.
Počela je veličanjem svog naroda:
- U doba kad je ostali svet živeo u tami noći, moji pred, stari Grci, dostigli su u nauci
i umetnosti takav vrhunac savršenstva, koji čovek nikad ne može da nadmaši. Neke
političke ustanove, naši državnici, naši govornici, naši filozofi i naši pesnici u celom
kasnijem dobu bili su predmet čuđenja i divljenja širom celoga sveta...
Govorila je kratko o istoriji Grčke, od vremena Agamemnona, Ahila i Odiseja do
Perikla, Solona i Platona. Posle toga je govorila o njihovom radu.
- Aleksandar Veliki nikada nije spavao bez primerka Homera pod jastukom.
Divljenje doktora Šlimana i moje prema Homeru dovelo je do otkrića Troje, a Pausaniji
dugujemo pet kraljevskih grobnica u Mikeni s njihovim blagom. Moj doprinos u svim
otkrićima bio je mali. U Mikeni sam iskopala veliku riznicu blizu Lavljih vrata... Iako tamo
nisam pronašla nikakvo blago, to istraživanje ima određen značaj za nauku, jer sam
pronašla mnoštvo zanimljive grnčarije, koja otkriva davnu prošlost u kojoj je riznica bila
zatrpana.
Opisala je otvaranje kraljevskih grobnica u Mikeni i njihovo čudesno, još netaknuto
blago. Slušaoci su sedeli kao opčinjeni. Henri je pucao od uzbuđenja i ponosa. On je bio
Pigmalion. Oženio se sedamnaestogodišnjom grčkom maturantkinjom, odgajio je i
proslavio u celom svetu.
Kad je očaravajuća priča bila završena, Sofija zahvali Engleskoj na njenoj plemenitoj
pomoći, bez koje se Grčka ne bi oslobodila od Turske, završivši s „molbom engleskim
gospođama da svoju decu uče zvučnom jeziku mojih predaka, kako bi u originalu mogla
da čitaju Homera i naše ostale besmrtne klasike“.
Podigavši pogled sa svog rada, ona otvoreno pogleda gledaoce svojim krupnim
smeđim očima:
- Završavam, zahvaljujući vam toplo na strpljenju s kojim ste slušali jednog
zanesenjaka Homerom.
Ljudi su joj stojeći upućivali ovacije. Te večeri gradonačelnik je priredio gozbu za
Šlimanove, kojoj su prisustvovali članovi svih deset naučnih i književnih grupa kojima je
Henri govorio. Od tog trenutka, pa sve do njihovog odlaska iz Londona, krajem juna,
primali su ih u velikim kućama Londona. Pozivani su na baštenske zabave, večere. Sofija
je uživala u svakom trenutku.

284
 balkandownload.org

- Nije ni čudo što to obožavaš - reče joj Henri kad su se vratili sa svečanog bala, koji
je za njih priredio lord Akton. - Maze te, umiljavaju ti se, dive ti se i okružuju te ljubavlju.
- Moram da priznam da je lepo - promrmlja ona dok joj je Henri otkopčavao kopču
na crvenoj haljini. - Zašto tako nešto ne može da nam se dogodi u Atini? Zašto naš rad
ovde pozdravljaju, a kod kuće doživljavamo samo odbijanje i nepoverenje?
- Ne mogu da se suzdržim da ti iskreno ne priznam da moja ljubav prema Engleskoj
i Englezima, posebno prema Londonu i Londoncima, raste svakog sata sve više i snažnije.
Gospodin Janis Genadijus raduje se ideji da sredimo stalnu rezidenciju u Londonu, jer
smatra da ćeš sa svojim oduševljenjem za staru i modernu Grčku biti veoma korisna
njegovoj i svojoj zemlji...
On zastade za trenutak, poljubi je nežno u ugao usana, pa upita:
- Zašto ne bismo živeli tamo gde smo poželjni?
Ali najpre mu je bio potreban odmor. Priznao je da se umorio posle svih tih
predavanja i primanja. Sofija nije mogla da se seti da je Henri ikad upotrebio reč
„umoran“; toliko se zaprepastila da se nije protivila boravku u Parizu. Henri je preko svog
agenta napravio tromesečni ugovor za jedan stan na celom spratu stambene zgrade u Ru
de Tilzit broj 24, koju je on imao na Etoalu na Jelisejskim poljima.

4.

Pariz je u julu bio vruć i polupust. Henri je iznajmio lepa kola koja su vukla dva slična
konja, pa su pošli u hladovinu Bulonjske šume, vodeći sa sobom Andromahu. Često su išli
na duže vožnje kroz šumu Fontenblo, gde bi prespavali u prijatnoj maloj gostionici u šumi.
Tamo bi večerali u svežem vrtu, gde je potok melodično žuborio.
Prošlo je pet godina od njenog pobačaja. Kad je doktor Venizelos čuo kako se Sofija
žali, on je uzviknuo:
- Strpljenja, draga moja kirija Šliman. Priroda ima svoje cikluse i svoje rasporede
normalne trudnoće. Kad zatrudnite, znaćemo da vam je priroda dala znak da je sve u redu.
Sada, kad je potpuno uživala u prijatnom životu, ponovo je ostala u drugom stanju.
Henriju nije rekla ništa, ne želeći da ga izloži razočaranju.
Delovi korekture knjige o Mikeni stizali su Henriju svakih nekoliko dana. Bio je
zaprepašćen brojem grešaka u engleskom tekstu; takođe je bio nezadovoljan bakrorezima
koji su prikazivali njegove nalaze. Pisao je dugačka pisma Džonu Mariju u London da
bakrorezi moraju da budu oštriji i jasniji. Njegov francuski izdavač, Ašet, zahtevao je da
Henri plati ceo trošak štampanja knjige. Henri se sada smatrao profesionalnim piscem;
bila mu je povređena taština što mora novcem da podupire svoj rad. Ali još je više bio
razočaran time što su njegovi razgovori sa Saut Kensignton muzejem o izlaganju njegovih
trojanskih nalaza zastali.
Sredinom avgusta više nije mogao da se uzdrži.
- Sofidion, moram da odem u London da radim s Filipom Smitom na korekturama,
a sa Kuperom i Vajmperom na bakrorezima. Oni moraju dobro da ispadnu. Takođe,
moram da nabavim otiske i za Ašetovo francusko izdanje, a trebalo bi da se sastanem i s
direktorom Saut Kensington muzeja, kako bih izložbu ponovo ubacio u proceduru.
Sofija nije želela da ostane u Parizu bez muža; takođe, znala je da on mora da završi
svoj posao. Osim toga, prigovori joj uopšte ne bi koristili!

285
 balkandownload.org

- Vrlo dobro, dragi moj, ali, molim te, pozavršavaj sve brzo.
Dva dana posle Henrijevog odlaska otišla je do male fioke gde je držao novac za
njihove trenutne potrebe. Zaprepastila se kad je našla svega četiri stotine franaka.
Otvorila je susednu fioku, gde je Henri držao neplaćene račune. Kad ih je sabrala, videla
je da je u svojoj preopterećenosti i žurbi da ode ostavio oko dve hiljade franaka neplaćenih
računa. Sledećih dana potrošila je osamdeset dolara koje je ostavio za inkasatore koji su
dolazili na vrata. Takođe, bilo je vreme da dokupe namirnice, plate poslugu i spreme ugalj.
Poslala je Henriju telegram i pitala ga kako misli da ona može da plati njihove račune.
Na svoj telegram nije primila odgovor... Možda je negde na selu, ili s Maksom
Milerom u Oksfordu... Onda ga je zasula pismima:

Stidim se da, kao Šlimanova žena, nemam novca da platim odeću Hi ugalj.
Neću umreti zbog nedostatka novca, ali molim te, reci mi da li je pošteno da
o tome čak ni ne razgovaramo?

Te dve rečenice uvukle su se Henriju pod kožu. Odgovorio je:

Shvatam grešku u vezi s novcem. Prilažem ček. Trajaće ti dok se ne vratim

sredinom septembra.

Sofija pogleda ček i zinu u čudu. Iznos je bio tako mali da bi jedva pokrio njihovu
hranu. Suze srdžbe navreše joj na oči:
- Oh, ta škrtost kad smo odvojeni. Vrlo dobro. Poješću počasti koje mi je doneo!
Sredinom septembra počela je da poboljeva. Otišla je kod dvojice lekara, jednog
Francuza, doktora Šatijona, i drugog Grka, doktora Damaskenosa. Obojica su potvrdila
da je u drugom stanju. Tek onda se prepustila radosti što će dobiti drugo dete. Sutradan
se Henri vratio iz Londona. Rekla mu je novost. Uzvikivao je od radosti i zaigrao s njom
oko zbijenog nameštaja u stilu Luja XIV.
- Dobiću sina - uzviknu on. - Mog grčkog sina!
Zatim je izašao da se razbacuje u prodavnicama i vratio se kući noseći prekrasan
ogrtač od samurovine, ogrnuvši je njime oko ramena.
- Da ti bude toplo zimi - reče on ushićeno. - Lepo ti stoji.
Sofija pogladi meko bogato krzno, ne mogavši da veruje svojim očima ili kontroliše
svoja osećanja, od kojih joj se vrtelo u glavi.
Henri je doneo iz Londona dobre vesti: korekture i bakrorezi bili su odlični. Njegova
izložba u Saut Kensington muzeju biće otvorena krajem decembra i ostaće otvorena
najmanje deset meseci. Muzej se složio da plati sve troškove transporta od Atine do
Londona. Uskoro će morati da se vrate u Atinu i spakuju četrdesetak sanduka Prijamovog
blaga i hiljade ostalih nalaza iz Troje. Gledston je pristao, posle mnogo oklevanja, da
napiše uvod za Mikenu: to će biti velika pomoć za sve koji govore engleskim jezikom.
Njihova prva zajednička nedelja bila je divna. Dvaput su išli u Opera komik. Henri
je poveo Andromahu u cirkus, koji se Sofiji toliko svideo kad je bila nevesta u Parizu 1869.
godine. Tokom poslednje nedelje tog meseca vreme se promenilo, nebo naoblačilo, kiša

286
 balkandownload.org

počela da pada. S hladnoćom javili su se bolovi u nogama i leđima, slični onima od kojih
je Sofija patila pre pet godina, a prethodili su pobačaju.
Henri se uzrujao. Poslao je Spirosa da dovede Damaskenosa. Lekar, koji je znao
istoriju Sofijinog pobačaja, nije video razlog za uzbunu.
- Onda mogu da se vratim u Atinu?
Henrijeve oči bile su zamagljene suzama.
- Najdraža, ne možemo da se usudimo! Dug je put do Marselja... more je u ovo doba
godine burno... ako dobiješ jaku morsku bolest...
Sofija se okrenu ka doktoru, ukrućenih usana i brade od odlučnog izraza.
- Doktore Damaskenose, rekli ste da sam zdrava i da ću imati normalnu trudnoću.
Koliko može da mi naškodi nekoliko dana putovanja?
Doktor Damaskenos odrečno odmahnu glavom.
- Moram da se složim s vašim mužem, kirija Šliman. To je previše opasno. Ako se
bilo šta dogodi i izgubite dete, nikada to sebi ne biste oprostili.
Sofija je zahtevala da dođe i doktor Šatijon. Mislio je isto što i doktor Damaskenos.
Pobeđena, Sofija reče teškog srca:
- Ko sam ja da se borim protiv muža i dva doktora?
U poslednjem trenutku Henri upita može li da povede Spirosa u Atinu da mu
pomogne da spakuje blago. Nije želeo da ga iko drugi vidi ili dodirne. Spiros preblede pri
pomisli da će Sofiju ostaviti samu u stranom gradu. Sofija odgovori:
- Ako povedeš Spirosa, idem i ja, bilo da živim bilo da umrem na putovanju. Imaš
kod kuće Janakisa da ti spakuje sanduke.
Na spomen Janakisovog imena, Poliksena, koja je bila u sobi s Andromahom, briznu
o plač i pade pred Sofiju na kolena:
- Kirija Šliman, molim vas, pustite me kući kod mog muža i deteta. Prošlo je osam
meseci... tako sam usamljena bez njih...
Sofija je za trenutak ćutala, onda uhvati ženu ispod ruke i diže je.
- Da, Poli, idi kod svoje porodice. Prva treba da shvatim kako su tužni dani kad si
odvojena od onih koje voliš.
Henri je našao jednu mladu Francuskinju, negovateljicu, da zameni Poliksenu. Dao
joj je ime Hekuba, po svom običaju da ljudima koji rade za njega daje imena iz grčke
mitologije. Takođe, ostavio je priličan iznos novca. Bilo je dobro što je to učinio. Dva dana
posle Henrijevog odlaska, njegov agent je telefonirao i obavestio madam Šliman da se iseli
iz stana poslednjeg dana u mesecu, jer je stan iznajmljen drugoj porodici.
- Iz stana! - zaprepasti se Sofija. - To je nemoguće. Moj muž je svakako obnovio
ugovor.
- Ne, madam. - Agent se izvinio, ali je ostao odlučan. - Vaš ugovor je glasio na tri
meseca, jul, avgust i septembar. Kad vaš muž nije obnovio ugovor, morao sam da potražim
novog stanara. Oni se useljavaju prvog oktobra.
Sofija utonu u stolicu i zagleda se u agenta širom otvorenih očiju.
- Kako možete da me iselite iz stana koji je vlasništvo mog muža?
- Moj posao je da se brinem da svaki stan od stotinu stanova doktora Šlimana bude
cele godine zauzet. Da je rekao samo jednu reč...
Sofija se okrenu svom bratu.
- Spirose, šta ćemo da radimo?
- Preselićemo se. Sutra. - On se okrenu agentu. - Vi upravljate i drugim imanjem.
Možda imate neki predlog za nas?

287
 balkandownload.org

- Imam slobodnu jednu jednospratnicu u Osmanovom bulevaru. Mogao bih da vas

odvedem tamo, ako želite. Svideće se madam Šliman.
Spiros je obavestio Sofiju da je kuća čista i prostrana, mnogo manje natrpana od
njihovog sadašnjeg stana. Kad je Sofija klimnula glavom da pristaje, iznajmio je mala kola,
spakovao njihove stvari i sutradan ujutro ih preselio. Sijao je od sreće što se u važnom
trenutku dobro snašao. Ali Sofija nije. Stanodavac je zahtevao da plati prvi mesec
stanarine unapred u gotovom. Onda je isplatila plate posluzi i kupila drva za kamin. Na
to je potrošila sav novac koji joj je Henri ostavio.
- Tako sam besna - reče ona Spirosu. - Osećam se kao furija. Da je ovog trenutka
doktor Šliman preda mnom, pljunula bih mu pravo u lice!
Spiros je počeo toliko da se smeje da je pao sa stolice na turski tepih. Malo zatim i
Sofija je počela da se smeje.
- Samo najbolje kad je ovde. Siromaštvo kad nije ovde. Jesi li ikad čuo za tako
smešnog čoveka? Neću čak ni da mu pružim to zadovoljstvo da zna šta nam se dogodilo.
Lagano ćemo dostojanstveno umreti od gladi. Kad se Henri vrati, može sve da nas pokopa
u zajednički grob kao što su pokopali one stražare ispred treće kraljevske grobnice u
Mikeni.
- Bolje da se setimo majčine kritske poslovice - reče Spiros s osmehom. - „Onaj ko
veruje u Boga nikad ne odlazi gladan u krevet; a ako i ode, san ga oslobada!“
Ako je Henri imao natprirodni dar da pronađe gradove koji su bili plod pesnikove
mašte i kraljevske grobnice koje nikad nisu dokumentovane, nije bio u stanju da
intuitivno sebi predstavi probleme. Pisao joj je dugačka ljubavna pisma, govorio joj je da
je u Atini sve u redu: Prijamovo blago, najlepši pitosi, idoli Atine, spirale, posude od
terakote, sve je bilo dobro spakovano u sanduke i poslato u London.
A što je bilo najvažnije, najzad je zlato iz Mikene 18. oktobra izloženo u Politehničkoj
školi, mestu koje je on iznajmio pre sedam meseci. Trenutno je bio potišten što se
Arheološko društvo pobrinulo za sve detalje a da se nije posavetovalo s njim, ali kad je
došao na otvaranje i kad su ga srdačno pozdravili važni članovi Društva, vlade i
univerziteta, video je da je izložba savršeno postavljena. Društvo je dalo da se naprave
drveni izložbeni stolovi koji su stajali na ljupkim, izrezbarenim nogama, u visini pojasa, i
dovoljno veliki da imaju trinaest plitkih odeljaka. U jednom odeljku prikazane su dve
zlatne maske, u drugom nizovi bodeža, u trećem zlatne narukvice... na kraju stola bilo je
postavljeno petnaest zlatnih šoljica i vaza. Na drugim stolovima videli su se zlatni oklopi
za grudi, dijademe, zlatni pojas, ukrasni lavovi, grifoni. Svaki sto čuvao je naoružani
stražar. Posetiocima nije bilo dozvoljeno da diraju predmete, ali su žene, s najlepšim
šeširima, odevene u kaputiće s nabranim rukavima i suknje do poda, i muškarci u
nedeljnim odelima, držeći šešire u rukama, mogli da se nagnu nad stolove i pogledaju
svaki predmet i njegove majstorske oblike. Nekolicina se poslužila lupom da bi proučila
predmete, primetio je Henri.
Izložbu su posetili i kralj i kraljica i pozvali Henrija u palatu na ručak. Atinske novine
ukazale su mu dužno poštovanje. Zapanjeni neverovatnim blagom iz preistorije, čestitali
su mu najlepšim rečima. Sledećih dana nepoznati ljudi zaustavljali su ga na ulicama i
zahvaljivali mu. Za vreme otvaranja, između jedan i četiri, u dvorištu Politehničke škole
stvarali su se redovi i ljudi su čekali da uđu.
Henri je uspeo da se vrati svojoj porodici poslednjeg dana oktobra. Lice mu pocrveni
od stida što je propustio da obnovi ugovor i zato što je potrošila gotovinu dva dana posle
njegovog odlaska.

288
 balkandownload.org

- Zašto mi nisi telegrafisala? Kako si živela?

- Prosila - odgovori Sofija oštro. - Andromaha i ja smo uzele plehane činije i išle smo
po Ru de Rivoli s natpisima na grudima: Molim vas, pomozite porodici Henrija Šlimana,
koja umire od gladi.
- To sam i zaslužio! - zakuka on. - Ali to se više nikad neće dogoditi. Idem odmah u
banku i potpisaću nalog da ti isplate iznos koji god želiš svakog prvog i petnaestog u
mesecu. Možete li sada svi da se obučete? Vodim porodicu na večeru. Nadoknadićemo
izgubljeno.
- Ne možemo sve za jedno veče - odgovori Sofija oštro, znajući da su to njene
poslednje reči prekora. - Želuci su nam se stisnuli.
Ostao je samo dva dana, a onda otišao u Nemačku. Imao je dosta muke s desnim
uvom. Godinu dana je stalno imao bolove, ponekad užasno jake. Sada je uvo bilo upaljeno.
Usled bolova, oslabio mu je sluh.
- Bio sam kod jednog doktora u Atini. Preporučio mi je da prestanem da se kupam
u moru. Ali to nikad ne bih mogao; bolje da mi celo telo bude zdravo nego da ugađam
jednom delu koji mi pravi probleme.
- To je više nego deo koji pravi probleme - reče ona zabrinuto. - Ti previše voliš da
razgovaraš s ljudima da bi sebi dopustio da ogluviš.
- Onda odobravaš što idem da posetim doktora Fon Trelča u Vircburgu? . Kažu da je
jedan od najboljih specijalista za uvo u Evropi.
Vratio se sredinom novembra. Upala je nestala, bol se smanjio. Doktor Fon Trelč je
prepisao da se svake večeri u uvo ukapa rastvor koji sadrži laudanum. Preko zime nije
smeo da se kupa u moru, ni u jednom moru! I Sofija je ponovo imala bolove u nogama i
leđima. Složili su se da ne razgovaraju o svojim bolestima, već da uživaju kad su zajedno
pre nego što Henri ode u London da nadgleda otvaranje sanduka i postavljanje izložbe u
Saut Kensington muzeju.
Džon Mari im je poslao primerak Mikene. Bila je to velika, lepo štampana knjiga s
dugačkim i pohvalnim uvodom visokopoštovanog člana Parlamenta, Vilijama E.
Gledstona. Imala je pet stotina pedeset crteža, od kojih mnoge u prirodnoj veličini, važnih
nalaza zlata, kao i mnogih dvojnih sekira, predmeta od ilovače, dugmadi, idola Here, vaza
od alabastera. Bilo je sedam tabli ilustracija, od kojih četiri u boji; trinaest s ukrašenim
terakotama, i osam s planovima, uključujući i topografsku mapu cele akropole, kružne
agore s pet grobnica i planove Sofijine riznice. Knjiga je bila uvezana u smeđu kožu, a na
prednjim koricama bila su rekonstruisana Lavlja vrata u zlatu. Naslovna strana
prikazivala je sliku - „Riznica blizu Lavljih vrata. Iskopala gospođa Šliman“. Na naslovnoj
strani američkog izdanja, koje je štampala izdavačka kuća Skribner, Armstrong i komp.,
bila je prikazana jedna gravira Sofije kako stoji u očišćenom dromosu, pred vratima, dok
su grede iznad vrata, trougao i pogled na unutrašnjost riznice gospođe Šliman bili ocrtani
u zlatu.
Henri je krio da će Mikena otići u svet sa Sofijom Šliman i njenom riznicom kao,
kako bi Grci kazali, telesma, talismanom. Ona ga toplo poljubi.
- To je plemenito od tebe, philtate mou.
Henri se gorko i ironično osmehnu, naglo spustivši ramena u znak poricanja.
Čudni su putevi gospodnji.

289
 balkandownload.org

5.

Henri je opet otišao, a Sofija je pokušala da se izmiri s hladnoćom i oblačnim nebom

pariske zime. Spiros je upravljao kućom, pregledao račune, isplaćivao. Sofija je našla
prijatnu mladu ženu da pazi na Andromahu, i onda je veći deo dana provodila u dnevnoj
sobi na spratu, jer su je obojica doktora opomenula da izbegava stepenište. Povremeno je
primala posete; neke Henrijeve dugogodišnje prijatelje Francuze, ponekad poneku grčku
prijateljicu, gospođu Hristake ili gospođu Deligijan. Birnufovi su bili u Parizu, pa su
dolazili da razgovaraju o „toplom grčkom suncu i ostrvima koja plutaju po Egejskom
moru“. Jednom je išla u pozorište, ali je morala da se popne stepenicama, pa ju je usred
predstave za trenutak obuzela panika. Nije smela da izgubi ovo dete!
Budući da je bila osuđena da boravi na gornjem spratu kuće, a Spiros nije govorio ni
reč francuskog, njihovi poslovi su počeli da idu loše. Posluga je počela da krade. Znali su
da je bespomoćna, pa su se potpuno ulenjili. Njene žalbe izazivale su drske odgovore ili
pristojno poricanje. Trebalo je nekoliko dana da ih sve zameni, uvek uz veću platu. U
međuvremenu su ona i Andromaha preuzele kuhinju i počele da kuvaju. Spirosovo lice
poprimilo je izraz ozbiljnosti, što ju je podsetilo na gospođu Viktoriju.
- Ti si previše na nogama. Doktor te je opomenuo da to ne radiš.
Henrijeva pisma iz Londona bila su ispunjena radošću zbog izložbe koja se
pripremala. Onda je stiglo oštro pismo puno prigovora. Zašto je tražila više novca nego
što je on banci naredio da joj isplati? Da li je postala rasipna ili je jednostavno nepažljiva?
Istina je bila da su njeni računi bili veći nego što je trebalo. Osećala se prevarenom.
Odgovorila je:

Dragi moj, zašto mi tako mnogo prigovaraš zbog mojih izdataka? Ne znam
šta da radim. Brojim svaki franak i neradoga trošim...

Objasnila je zašto su kućni troškovi znatno porasli. On joj je napisao pomirljivo

pismo. Kad joj je prigovarao, osećao je jak bol u desnom uvu. Sve mu je gore. Ona treba
da bude mirna. Kad se vrati kući na Božić, preuzeće vođenje domaćinstva...
Onda se njena majka ponovo razbolela. Da li je to opet bio srčani udar? Katingo i
Marigo nisu htele da joj kažu. Sofija je pisala i pitala majku da li bi volela da dođe u Pariz
i da živi s njima? Gospođa Viktorija je odgovorila da bi rado došla, ali joj je doktor rekao
da neće smeti da putuje mesec- dva.
Krajem novembra Sofija je primila uzbuđeno pismo od Henrija. Bio je duboko
potresen i ožalošćen. Efor Stamatakis, iskopavajući u Mikeni, otkrio je šestu grobnicu! U
blizini onih pet koje je Henri iskopao. U grobnici su se nalazila dva spaljena kostura i
mnoštvo zlatnih predmeta. Ovoga puta Stamatakisu nije mogla da se oduzme zasluga.
Niko ga nije odveo do te grobnice; sam ju je pronašao. Za Henrija je mala uteha bilo to da
Stamatakis ništa ne bi otkrio da Henri nije otkrio krug kraljevskih grobova. Uzviknuo je
u pismu:
„Naša Mikena je upravo štampana i već je nepotpuna. Prokleti pisarčić nas je
sredio.“

290
 balkandownload.org

Dalje, njegovo uvo se tako upalilo i tako je bolelo da je morao da se vrati u Nemačku
kod doktora Fon Treča i propusti otvaranje trojanske izložbe u Saut Kensington muzeju.
Jedva je uspeo da se vrati u Pariz na Bogojavljenje. Provodio je vreme uglavnom
gunđajući protiv Stamatakisa i njegove šeste grobnice, a onda je otišao u Atinu. Sofija je
čitala s uzbuđenjem o ceremoniji polaganja kamena temeljca za novi raskošni dom, koji
je nameravao da izgradi na svom velikom imanju u Ulici Panepistimiu, odmah ispod
kraljevske palate. Neko vreme pre toga zaposlio je Ernsta Cilera, najpoznatijeg arhitektu
u Atini, da uradi projekat za tu veličanstvenu zgradu, ili „trojansku palatu“, kako je sve
češće o njoj govorio, a onda je postao svestan da će ga Grci smatrati skorojevićem i
razmetljivcem, pa je rekao Cileru da će zgrada morati da čeka još nekoliko godina. Ciler
je ispostavio račun za ono što je uradio. Henri je platio tako mali deo da je arhitekta morao
da ga tuži. Henri je shvatio svoju grešku i sve isplatio. Sada, u radosnom uzbuđenju što je
zvanično primljen u Grčkoj i što više nema neprijateljstva jer je blago iz Mikene izloženo
pod njihovim pokroviteljstvom, naredio je Cileru da završi planove za Iliu Melatron, ime
koje je odabrao za trospratnicu, zgradu od dvadeset pet soba s velikom plesnom
dvoranom i nekoliko salona na prvom spratu. Za izgradnju te zgrade trebaće dve godine.
Sofija nije mogla da se pomiri s veličinom kuće, ali se sada osećala prevarenom što nije
učestvovala u ceremoniji.
Rođenje njihovog sina, 16. marta 1878, izbrisalo je sva njihova razočaranja. Henri je
uvek nameravao da svom grčkom sinu da ime Odisej. Zbog otkrića kraljevskih grobnica
promenio je mišljenje i dao je dečaku ime Agamemnon, kralj ljudi. Porođaj je bio
normalan; i Sofija i dečak bili su dobro. Gospođa Viktorija je stigla u februaru da Sofiji
pravi društvo tokom poslednjih dana trudnoće; za Sofiju je prisustvo njene užurbane
majke, koja je preuzela kuhinju i pripremala njihova omiljena grčka jela, bilo spasonosno.
Henri je uzviknuo:
- Znam da govorim kao istočnjak, ali radujem se što će Šlimanovo ime sada biti
ovekovečeno. - Nagnuo se nad krevet i poljubio Sofiju u čelo, rekavši: - Dala si mi najveći
poklon: sina. Šta mogu da ti dam zauzvrat?
Sofiji je trebalo nekoliko minuta da donese odluku.
- Onu divnu malu kuću u Kifisiji.
- Tvoja je. Danas ću poslati telegram svom agentu u Atini. Tamo možemo da
provedemo leto i upoznamo Agamemnona s rekom i drvećem.
Nije dopustio Sofiji da krene u Grčku do maja, kad je mogla prijatno da putuje. Kad
se vratila kući, Sofija je preuzela kuću u Kifisiji i namestila je s malo nameštaja, prema
grčkom običaju. Henri nije ni pomagao, niti se mešao; tu kuću je smatrao Sofijinim
letnjikovcem. On je sebi gradio trojansku palatu, i iz cele Evrope i Engleske tražio kataloge
za nameštaj, svećnjake, keramičke pločice, gvozdene rešetke, tepihe, hevilend porcelan.
Gvožđe za grede i kovano gvožđe naručio je iz Nemačke, kao i tkane tepihe. U
Engleskoj je kupio cement, staklene ploče i ogledala. Pločice za mozaik naručio je iz Italije;
sam je nacrtao rimske ukrase i uzeo grupu Italijana iz Livorna da ih postave. Opeka je
trebalo da stigne iz Argosa; iako je drvo bilo retko u Grčkoj, drugu vrstu nije uzeo u obzir
za oblaganje zidova. Takođe, dao je crteže za zidove u glavnim sobama i pretražio grčku
klasičnu literaturu, da nađe prikladne navode kojim je hteo da ukrasi zidove.
Sada je Ernst Ciler bio u njihovoj Ulici Muson svakoga jutra. Radio je s Henrijem na
detaljima, često je ostajao na ručku. Henri je nadgledao rad na gradilištu posle podne.
Jednom nedeljno, kad su kralj Đorđe i kraljica Olga išli da obiđu svoje konje u kraljevskim
štalama, prešli bi Ulicu Panepistimiu i gledali kako napreduje izgradnja.

291
 balkandownload.org

Sofija je površno upoznala Cilera sedam godina ranije, kad je Henri prvi put zaposlio
arhitektu da sredi planove za njegovu Iliu Melatron. Gledajući čoveka preko trpezarijskog
stola, razmišljala je o tome kako je Ciler čovek koji se krajnje ozbiljno odnosi prema svom
radu, ali mu se nije predavao s preteranom žestinom, lišenom dobrog raspoloženja. Bio je
doteran, izbrijan, osim malih bezbrižnih brkova koji su se završavali uvrnutim vrhovima.
Imao je lepu crnu kosu koja je poprimila srebrnast preliv na grčkom suncu, i jako lepo lice
kojim su gospodarile duboko usađene crne oči. Arhitekturu je smatrao umetnošću; da bi
ostavio utisak na Grke, nosio je široki upadljivi okovratnik i lepršavu mašnu, kakve su
voleli pariski boemi. Spojivši starogrčku arhitekturu s ritmom i dekoracijom renesanse,
postao je ljubimac Atine.
Jedino ograničenje Henrija Šlimana Cileru bilo je:
- Celog svog života živeo sam po malim kućama; sada želim prostranost. Takođe,
želim veliko mermerno stepenište spolja, koje će voditi na glavni sprat i terasu na krovu.
Ciler je odgovorio:
- Spolja bi kuća trebalo da bude projektovana u nemačko- helenskom stilu.
Ostavićemo je da bude jednostavna i elegantna, iako po obliku masivna. Upotrebićemo
nepravilne granitne blokove za temelje, ali ćemo to nadoknaditi s pet visokih, širokih
lukova na prvom i drugom spratu s ulične strane. Tako će zgrada izgledati laka kao da će
poleteti i biće najlepša kuća u Atini.
Henri protrlja ruke slabo prikrivajući uzbuđenje. Sofija je bila snuždena. Od
njihovog prvog dana u Ulici Muson pustio ju je da bira kraj, kuću, nameštaj. Ali ova palata
bila je spomenik Henriju Šlimanu. Ona pomisli:
„Da li je to od mene sebično? Zar ne bi trebalo da se radujem što najzad dobija palatu
Mediči, koju je pravedno zaslužio?“
U svakom slučaju, htela je da bude dobra grčka žena, divi se njegovom spomeniku,
živi u njemu i, neka joj bog pomogne, upravlja njim kad on ne bude prisutan.
Kad je Henri izašao iz sobe za trenutak, ona mirno upita:
- Gospodine Cilere, šta je to što čoveka tera da sagradi jednu od najvećih palata u
Grčkoj?
Cilerove crne oči zasjaše dok je gledao Sofiju.
- Veliki ljudi treba da grade velike zgrade.
- Kao dom ili kao spomenik?
Ciler nije ulepšavao istinu.
- I jedno i drugo. Moguće je udobno živeti u palati. Nije lako, ali je moguće. Ako to
čovek posebno voli.
- Ja ne volim.
- To sam i mislio, kirija Šliman. Bićete kraljica u Iliu Melatronu.
- Ne želim da budem kraljica.
Međutim, znala je da izgradnja te palate znači da će Henri stalno stanovati u Atini.
Iako su bili srećni u Londonu, i Henri se pitao: „Zašto ne bismo živeli gde smo poželjni?“,
njoj je bilo potrebno da njen dom bude u Grčkoj. Nije to bilo samo zato što je volela svoju
domovinu nego i zato što se osećala kao produžetak grčke zemlje i mora, kao da se vene i
arterije koje se pružaju iz njenog mozga kroz telo ne završavaju na nogama, već duboko
prodiru u zemlju i Egejsko more da tamo crpe hranu. Što se tiče Henrija, koliko god veliku
bude sagradio Iliu Melatron, koliko god imao herojsku zamisao, koliko god sebe više
ulagao u nju, sve će manje želeti da živi u njoj. Olakšala je sebi dušu kad je videla da će
zgrada biti nešto malo manja od kraljevske palate. Znala je koliko je njen muž morao da

292
 balkandownload.org

se suzdržava da bi pokazao dobar ukus. Strašno će voleti svoj neobično veliki dom; on će
mu u Grčkoj obezbediti položaj za kojim je čeznuo, a kog nikad nije uspeo da se dočepa
svojim dvema marljivim rukama.
A što se nje tiče, ona će morati da se navikne na tu sjajnu kuću. Henri će pozivati
mnogo značajnih ljudi da u njoj borave kao njegovi gosti. Zbog toga je planirao posebne
spavaće sobe na drugom spratu. Kad noge koje su ga svrbele ne bude češao po putevima,
železnicama i brodovima, koji su u svim pravcima polazili iz Atine, ona će morati da bude
ljubazna domaćica. Ranije joj je nekoliko puta, kad je bio odsutan, slao uvažene goste, s
detaljnom porukom kako da ih ugosti. Sada je videla sebe kako stoji na vrhu mermernog
stepeništa sledećih dvadeset- trideset godina, srdačno pozdravljajući strance sa svih
strana sveta. Henri Šliman će posedovati Iliu Melatron; Iliu Melatron će posedovati nju!
Srećom, leto je dolazilo svake godine. Ona se u sebi osmehnu pri pomisli na malu kuću u
Kifisiji s prekrasnim drvećem i rekom koja je žuborila.

6.

Henrijeva težnja, nakon što je Mikena odštampana u Engleskoj, Nemačkoj i Sjedinjenim

Američkim Državama, a francuski prevod se upravo pripremao, bila je da ponovo dobije
ferman za dalje iskopavanje u Troji. Kad je čuo da ga neće dobiti do septembra, postao je
nemiran, vratio se poslovno u Pariz, u Nemačku na lečenje uva, onda u London na
razgovor sa ser Ostinom Lajardom, britanskim ambasadorom u Turskoj. Pošto se
nekoliko dana zaustavio u Atini da vidi svog sina i poigra se s njim, odjurio je na mesec
dana na Itaku, pokušavajući da pronađe Odisejevu palatu. Između dve kafane u
Dardanelima pričalo se da je Henri Šliman zadovoljan svuda osim kod kuće sa svojom
ženom i decom. To ogovaranje je uzrujavalo Sofiju. Kako da objasni tom radoznalom svetu
da je lutajući Henri Šliman tumarao po svetu skoro celog svog života dugog pedeset šest
godina, da je iskreno privezan samo prilikom iskopavanja!
Ferman je stigao. Henri je izjavio da će iskopavati samo dva meseca, dok ne dođu
kiše. Kako na Hisarliku nema nikakve udobne zgrade, bolje je da ona ostane kod kuće s
decom.
Sofija je prestala samu sebe da žali kad se njen brat Spiros ozbiljno razboleo. Smršao
je. Simptomi su bili hronična groznica, glavobolja, nesposobnost prepoznavanja. Lekari
nisu mogli da pronađu uzrok. Uskoro je doživeo prvi udar hemiplegije na levoj strani: leva
strana njegovih usta se opustila, leva ruka i noga oslabile. Lekari su znali da se dogodilo
nešto katastrofalno, tumor ili krvarenje, ali nisu znali kako da mu pomognu i kako da ga
izleče. Sofija je bila neutešna. Jadni Spiros, prvo je bio nepotreban, treći točak u
porodičnoj prodavnici tekstila, a onda je godinama služio kao njen zaštitnik. Iako je imao
trideset godina, možda je sada za njega previše kasno da nešto sam počne.
Henri se vratio iz Troje početkom decembra. Smatrao je da je učinio napredak
tokom dvomesečnog boravka. Janakisu je bilo dopušteno da se vrati u službu, pa je
popravio mnoge zgrade na severozapadnoj padini Hisarlika: spremište za starine, čiji je
jedini ključ držao turski činovnik Kadri- beg; jednu drvenu kuću za desetoricu stražara
koje je Henri zaposlio da štite iskopavanja od pljačkaša koji su tumarali Troadom. Takođe,
sagradio je barake za nadzornike, poslugu i posetioce: spremište za svoju opremu, malu
trpezariju, stale. Sada je Janakis bio samostalan i tražio je šezdeset dolara mesečno, jer je

293
 balkandownload.org

smatrao da je nezamenljiv. Doveo je svog brata iz Renkoija da vodi prodavnicu hleba i

vina. Prodavali su na kredit, ali Janakis nije mogao da izgubi, on je bio blagajnik i odbijao
je od plate svakom radniku koji mu je dugovao. Janakis, koji je nekada bio u nemilosti i
siromašan, sada je sakupio novac potreban da kupi imanje koje je želeo.
Henri je bio zadovoljan nalazima. Dopušteno mu je da zadrži samo trećinu, a Kadri-
beg je strogo nadzirao deljenje, pazeći da on ne dobije bolju trećinu. Henri nije pokušavao
da nadmudri turskog činovnika; želeo je da zadrži tu dozvolu za stalno. Među blagom bilo
je posuda koje su sadržale zlatne perle, minđuše, pločice, šipke. Prijatno je bilo da je kao
rezultat njegovih knjiga, članaka, rasprava Troja postala dobro poznata. Posetioci su
dolazili iz celoga sveta. Henri je svakoga proveo po iskopinama; odlazili su preobraćeni.
Najčešći posetioci dolazili su s britanskih ratnih brodova, usidrenih u zalivu Bešika.
Kraljica Viktorija je pomilovala Frenka Kalverta: pričalo se da je Frenkova mlađa kćerka
donela turskom sultanu cveće kad je njegova jahta bila usidrena u Čanakaleu i molila ga
da se zauzme za njenog oca kad se bude sastao s kraljicom Viktorijom na skupštini. Frenk
je postao drugi čovek. Došao je na Hisarlik i čestitao Henriju na njegovom mikenskom
blagu.
- Neće više biti nesporazuma o tome ko je otkrio Troju - izjavi on Henriju. - Vi ste je
otkrili!
Dva čoveka su se zagrlila. Frenk je pričao o svojim nadama da iskopava u Hanaj
Tepehu.
- Ja ću doneti nešto od moje opreme i dovesti nekoliko najboljih kopača -
dobrovoljno ponudi Henri.
Kad se vratio u Atinu, Henri je bio divan s decom. Dva sata dnevno učio je
Andromahu nemački i francuski. Od trenutka kada se rodio, Agamemnon je morao da
spava s primerkom Homera pod jastukom. Henri je pročitao detetu stotinu stihova posle
njegovoga prvog kupanja. Episkop Vimpos je došao iz Tripolisa da krsti dete pre nego što
je Henri otišao u Troju; kum je bio Janis Sucos, koji je bio grčki ambasador u Sankt
Peterburgu u vreme kad su tamo živeli Teoklet Vimpos i Henri Šliman. Sva trojica su
uživala u ponovnom susretu u Atini. Henri je tražio da oba deteta jedu s njim za stolom.
Iako je vreme bilo hladno, on i Sofija bi umotali decu i vodili ih u vožnju selom. Za Sofiju
je bilo najvažnije da je opet postao vatren ljubavnik, jer je počela da se plaši da je postao
ravnodušan prema njoj.
Henri je pronašao još jednu ljubav pored obnovljene ljubavi prema svojoj ženi:
doktora Rudolfa Virhova, u svetu poznatog medicinskog naučnika, profesora anatomije
na Univerzitetu u Berlinu, vođu nemačke škole, koja je gospodarila svetom medicine u
drugoj polovini XIX veka. To je bio samo deo njegovog života; takođe, bio je izabran u
Berlinski opštinski savet i Prusku narodnu skupštinu. Osnivao je političke partije, naučne
časopise, bio radikalni novator koji je štampao neprekidnu bujicu monografija i knjiga o
anatomiji i antropologiji.
Ni Henri ni Sofija nisu poznavali Virhova, iako se Henri s njim dopisivao i pozvao
ga da dođe u Troju 1872. ili 1873. godine, o Henrijevom trošku, jer je Virhov bio očaran
preistorijom. Doktor je bio previše zauzet da bi mogao da dođe. Henri ga je opet pozvao u
proleće 1879. godine. Na Henrijevu radost, prihvatio je poziv. Sofijino verovanje da
Virhov na ovo putovanje dolazi zato što je zainteresovan za Troju uskoro se raspršilo.
Henri je pisao Virhovu o svojim problemima s trojanskim blagom, koje je bilo izloženo u
Saut Kensington muzeju na godinu dana. Muzej je tražio da odnese kolekciju, jer im je
izložbeni prostor bio veoma potreban.

294
 balkandownload.org

- Zašto ga ne odneseš u Atinu, gde pripada? - upita Sofija.

- Ne... Nisam još spreman da ga vratim. Možda bih mogao da sredim da ga izlože na
nekom drugom mestu; u Luvru, ili u Peterburgu...
- Ali na kraju ćeš ga vratiti kući?
Henri je izbegavao pitanje.
U januaru je stiglo pismo od Virhova:
„Tužno je da se vi, ne bez razloga, u duši osećate nekako otuđeni od vlastite zemlje...
Ali ne smete zaboraviti da je javno mnjenje uvek bilo potpuno na vašoj strani, uprkos
teškoćama koje su vam prouzrokovali stručnjaci za klasiku.“
Krajem februara 1879. godine, Emil Birnuf, koji je sada živeo u Parizu, pristao je da
dođe u Troju kao arheološki savetnik i nadzornik. Luiz nije pratila svog oca. Ali ni Sofija
nije trebalo da bude tamo.
„Sofija, draga moja, nemamo kuću. Ja spavam u jednom od deset odeljaka baraka
gde stanuju moji nadzornici i posetioci. Najbliža žena je u Čiplaku. Toaletni uređaji su
primitivni. Janakis je previše zauzet da bi bilo šta drugo mogao da uradi osim da meni
kuva večeru u nedelju, nema ni poštenog šporeta kakav si donela 1872. godine. Poliksena
nikad nije ovde; za nju nema mesta. Kad budemo radili punom parom, u logoru će biti sto
pedeset ljudi. Za tebe bi to bilo previše opasno. Nije to kao da smo se vratili da radimo u
Mikeni, gde si bila sigurna i gde ti je bilo udobno kod Dasisovih žena. Troada je sada bojno
polje za rat između razbojnika i meštana. Oni pljačkaju, ubijaju, siluju... Kad bi čuli da je
u našem logoru lepa mlada žena, morao bih da zaposlim sto žandara umesto deset. Čak i
onda bih dan i noć brinuo za tebe. Ostani kod kuće, ljubavi moja, s našom decom, gde si
sigurna i gde dobro paze na tebe. Brini se za gradnju naše nove kuće. Vraćam se krajem
juna, onda ćemo celo leto provesti zajedno. Možemo da budemo mesec dana u tvojoj kući
u Kifisiji, a onda da iznajmimo kuću u Kasteli u avgustu, da bismo mogli trideset puta da
se okupamo u moru...“
Sofija je bila utučena, ali je Henri odbio sve njene razloge, jedan po jedan. Morala je
da ostane u Ulici Muson.
Doktor Virhov je došao u Atinu na putu za Troju. Sofija ga je pozvala na večeru,
radoznala da vidi kakav je to čovek, koji je toliko očarao Henrija; i da proceni svog
protivnika povodom vlasništva nad trojanskim blagom. Odmah je videla da je njena mašta
bila daleko od istine. Rudolf Virhov nije bio agresivan, nakostrešen, proždrljiv čovek, kao
što se plašila; bio je tih, blag, pun dubokog divljenja za Henrijev talenat i dostignuća.
Posmatrala ga je preko trpezarijskog stola, dok je uživao u njenom raku i ribljoj
plaki, Iako je bio samo nekoliko meseci stariji od Henrija, izgledao je mnogo godina stariji.
Poznat u Berlinu, s mnogo ljubavi, kao der kleine Doktor, bio je nizak, naboranog lica.
Njegove sitne oči, zaklonjene naočarima, bile su istovremeno prodorne i ljubazne. Nosio
je brkove i bradu koja se spuštala niz usku prugu vilične kosti. Ona se završavala u tako
gustoj okrugloj bradi da je čovek odmah znao da nije rado podnosio budale. Bio je
buntovnik od proređene prosede kose do tankih nogu ne samo u medicini i politici nego i
u novoj oblasti narodnog zdravlja. Bizmark, koji je vladao nemačkom carevinom, mrzeo
ga je tako duboko da je jednom izazvao Virhova na dvoboj. Virhovo podsmevanje tom
incidentu pružilo je Berlinu jednu od malo prilika da se nasmeju svom „gvozdenom
kancelaru“. Kao i Henri, i Virhov je upijao jezike kao da su sveži vazduh: latinski, grčki,
hebrejski, arapski, engleski, francuski, italijanski, holandski. Godine 1869, kad su se
Sofija i Henri venčali, osnovao je prvo Nemačko antropološko društvo, kao i Berlinsko
društvo za antropologiju, etnologiju i preistoriju, baveći se u isto vreme medicinom i

295
 balkandownload.org

vršeći svoje dužnosti kao član gradskog saveta Berlina. Kao i mnogi ljudi nalik njemu, bio
je obdaren dobrim zdravljem i bilo mu je potrebno samo nekoliko sati spavanja, uspevao
je da nađe vremena za kuglanje, plivanje i planinarenje.
Razgovarali su na nemačkom za vreme večere i posle u Henrijevoj radnoj sobi.
- Još nikad nisam upoznala medicinskog naučnika - reče mu ona. - Volela bih da
čujem nešto o vašem istraživanju. Henrija ponekad optužuju da donosi nagle presude, da
pretpostavkama zamenjuje činjenice.
Virhov se blago osmehnu.
- To je istina, ponekad se čini. Ali njegova nagađanja važna su kao polazne tačke za
razmišljanje o životu prvih ljudi. Čak su i njegove greške vredne; one teraju njega i druge
arheologe da dokazuju kako je pogrešio, i da dublje kopaju tražeći istinu.
- Ljubazno je od vas što to kažete...
- Frau Šliman - prekide Virhov - moj posao je mnogo lakši od posla doktora Šlimana.
Mi smo izmislili celu nauku o patološkoj anatomiji, ali smo pred očima imali ljudsko telo,
leševe za seciranje. Hirurgija nas lagano uči šta ne valja u pojedinim delovima tela. I mi
pravimo greške, obično na račun bolesnika; a ponekad su naša svojeglava nagađanja i
spekulativne teorije bili pogrešniji nego što su to ikad mogle da budu teorije doktora
Šlimana. To je priroda nauke; na početku čovek ništa ne zna. Ali ako istražujemo i ako
zastupamo svoje nove ideje, na kraju života imaćemo znanje, koliko god skromno bilo.
- Tako bih volela da se vratim iskopavanju - prizna ona.
Doktor Virhov nije mogao da nagovori Henrija da pozove suprugu, kao što nije
mogao da nagovori prusku narodnu skupštinu na reforme u korist grupa s nižim
prihodom u zemlji. Henri joj je pisao:

Kažeš da želiš da dođeš u Troju. Uprkos svim mojim željama, ne bih mogao
da ti savetujem da to učiniš. A i inače sam sada jako zaposlen. Svakog jutra
jašem do udaljenih grobnica, do onih koje zovu „junačke“, a oko podneva se
vraćam na Hisarlik da nadgledam iskopavanja, na kojima sam zaposlio
mnogo radnika. Tako da ne bih mogao s tobom da progovorim više od dve
reči. Osim toga, dani su ovde oblačni, pravo zimsko vreme, i to veoma oštro.

Na kraju je dodao:

Kad budeš idući put videla doktora Virhova, razgovaraj s njim francuski.
Bolje govoriš francuski od njega.

Deca su joj bila uteha. Vodila ih je svakog jutra u duge šetnje. Andromaha, sada
snažna osmogodišnja devojčica, volela je da gura Agamemnona u kolicima koja je Henri
kupio u Engleskoj. Posle podne bi posećivala Katingo ili Marigo, pa bi se deca igrala, a
sestre čavrljale. Ponekad bi pozvala Panagiota na ručak. Iduće godine trebalo je da se
upiše na Univerzitet u Atini, na studije arheologije. Spirosu je bila paralizovana leva
strana. Najviše vremena provodio je u krevetu, ali bi ustao kad bi Sofija došla kod njega i
poskakivao po sobi.

296
 balkandownload.org

„Brinuo se za mene tolike godine“, pomisli ona, „sada je na mene red da se brinem
za njega.“
Posle nekoliko nedelja gospođa Viktorija je dobila drugi srčani napad, ovog puta
ozbiljan. Doktor Skijadaresis preporučio je odmaranje u krevetu, dijetu, nikakve brige ni
uzbuđenja. Gospoda Viktorija je odbila bolničarku.
- Šta će mi bolničarka, kad na mene pazi moja ljubljena kćerka?
Sofija je dovela majku i brata iz Kolona. Kuća u Ulici Muson pretvorena je u privatnu
bolnicu. Spiros je bio u jednoj, a majka u drugoj spavaćoj sobi. Sofija je preselila decu u
svoju spavaću sobu, stavivši sa svake strane bračnog kreveta njihove krevetiće. Zaposlila
je iskusnu poslugu, jedan bračni par, koji je zauzeo polusuteren pripremljen za Janakisa
i Poliksenu. Kako Spiros više nije mogao da vodi knjige, preuzela ih je ona, iako sebe nikad
nije smatrala dobrom poslovnom ženom. Takođe, provela je nekoliko sati u Ulici
Panepistimiu, gde se gradila zgrada. Gradnja je dovoljno napredovala da je mogla da
sagleda njenu veličinu, od koje bi se zateturala svaki put kad bi je ugledala. Henri je
zaposlio jednog nadzornika da proverava materijal koji je dolazio i da isplaćuje radnike,
ali je želeo da Sofija nadgleda svakodnevno napredovanje.
- Kako bih to mogla? - upita ona. - Po toj kući sigurno gamiže sto radnika: nemačkih
stolara, italijanskih kamenorezaca i keramičara, francuskih tapetara, grčkih
vodoinstalatera...
Krajem maja navršilo se tri meseca od Henrijevog odlaska. Sofija je bila potpuno
iznemogla. Jednostavno nije bilo načina da pobegne od dnevnog posla i odgovornosti, pa
je čak morala da izostavi i najjednostavnije radosti: koncert na Trgu Sintagma ili matine
u pozorištu Bukura. Nije priređivala večere; malo prijatelja ju je pozivalo kad Henri nije
bio kod kuće.
„Sama žena“, pomisli ona, „najnepoželjnije je stvorenje na svetu!“
Nije sebi dopustila da se razboli. Nije imala grčeve u želucu, nije imala unutrašnjih
tegoba, nikakvih poremećaja sa živcima. Njeno najjače osećanje bilo je da je zanemarena.
- Sredinom maja direktor Rudolf Virhov vratio se iz Troje. Bio je preplanuo za mesec
dana u Troadi, koje je proveo skupljajući primerke flore i faune, iskopavajući na grobnim
humkama junaka u dolini, jašući na duge staze s Henrijem i Birnufom čak do planine Ide.
Najviše su ga oduševljavala dva Henrijeva otkrića zlata, jedno na severnoj strani
brežuljka, uz srušeni kućni zid, drugo na dubini od deset metara, blizu mesta gde su Henri
i Sofija pronašli Prijamovo blago šest godina ranije. Virhov je opisao zlatne diskove, slične
mikenskim, ukrase za grudi koji su se sastojali od mnogo lanaca sa zlatnim idolima na
kraju, zlatne minđuše, perle, ukrase za glavu. Muzej u Carigradu sada je nameravao da
ospori zlato preko atinskih sudova.
No najveći doživljaj za Virhova bio je da posmatra kako Henri iznosi na videlo i
oslobađa celi zid koji je okruživao Troju; i kako vodoravno iskopava ruševine tri gornja
grada, dok nije došao do prepoznatljivog kalcifikovanog krša trećeg ili izgorelog grada -
Homerove Troje.
- Srećna sam zbog Henrija - reče Sofija. - Ali zavidim mu. Henri se mnome oženio
da bih mu pomogla da pronađe Troju. Potpuno iskreno, sada se osećam izostavljenom.
- Koliko sam mogao da zaključim, videvši vašu majku i brata, bili ste izloženi
znatnim naporima.
Sofiji navreše suze na oči. Saosećanje u njegovom glasu raspečatilo je bocu njene
usamljenosti, njene čežnje da bude s Henrijem, njen strah da će on nastaviti da iskopava,
ostvaruje velika otkrića i odlazi na duga putovanja bez nje.

297
 balkandownload.org

Da bi je razonodio, Virhov joj je pričao kako je zamenio Henrija kao lekar u Troadi.
- Ne mogu dovoljno da pohvalim vašeg muža, koji je uvek strpljivo služio kao tumač,
objašnjavajući moje recepte s najvećom pažnjom.
Idućeg dana se vratio s pismom koje je napisao Henriju i za koje je želeo Sofijinu
saglasnost, pošto mu je u poverenju otkrila svoja osećanja.
Sofija pročita:

Vaša supruga... čezne za vašim povratkom, i sada se plaši da ćete je još

jednom ostaviti tokom leta. Moj savet je da odlučite da joj posvetite malo više
vremena. Jasno je da se oseća zanemarenom, a kako je okružena bolesnim
članovima porodice, nema dovoljno razonode. Očigledno joj nedostaju
prijatne zabave. Visokim položajem u koji je stavljena i onim čemu ste je
naučili, ona traži više od života...

7.

Henri se vratio u Atinu početkom juna. Bio je potpuno zadovoljan sobom. Od doktora
Virhova naučio je mnogo o, kako je on to nazivao, „naučnoj ravnoteži i oprezu“. Iako je
gorko mrzeo kada su drugi arheolozi i klasični naučnici kritikovali njegove metode, ipak
je njihove pogrde uzimao srcu. Rekao je Sofiji:
- Kada sam očistio do jednog nivoa celi prostor koji sam nameravao da istražujem,
počeo sam da iskopavam kuću po kucu, postepeno napredujući s tim poslom u pravcu
severne padine. Na taj način mogao sam da iskopam sve kuće trećeg grada a da ne oštetim
njihove zidove.
Zamislio je novu knjigu, koja će se zvati Ilios. U njoj ne samo da će opisati dotadašnja
trojanska iskopavanja, s novim geografskim kartama i planovima koje će nacrtati Birnuf,
nego će promeniti i formu, te će od ličnog svakodnevnog dnevnika u delu Troja i njeni
ostaci, i stalnih grešaka u zaključivanju, postati objektivna i naučna knjiga, koja će
govoriti o svemu što je nađeno za vreme iskopavanja na Hisarliku.
Kasno posle podne pili su kafu u čajnom paviljonu njihovog zanemarenog vrta.
- Odsad ću te voditi na sva iskopavanja. Sledeće mesto gde bih želeo da iskopavam
jeste Orhomen. Postoje samo tri grada koja Homer spominje kao dobro poznata po zlatu:
Troja, Mikena i Orhomen.
Sofiju su razveselile novosti, iako radovi neće početi do iduće godine; trebalo mu je
vreme za pisanje Iliosa i za pripremanje hiljadu pet stotina bakroreza važnih novih nalaza.
- Daj mi dve- tri nedelje da odgovorim na pisma, pozavršavam poslovne stvari i
pobrinem se za pravilnu izgradnju Melatrona. Onda odlazimo na mesec dana u Kisingen
u Bavarskoj, na kupke. Povešćemo decu; biće divno. U međuvremenu ćemo uživati u
Atini; ići ćemo na koncerte i u restorane. Previše si dugo bila zatvorena.
Kao i tako često ranije, Sofija je nameravala da bude ljuta na njega kad se vrati; ili
barem uvređena. To nije mogla da postigne; kad je Henri bio skrušen, rasipao je ljubav,
pažnju i brigu za njenu dobrobit, čak je dao i novac kojim je njena majka mogla da kupi
malu kuću u Atini. Ta vest bila je čudotvorni lek za gospođu Viktoriju. Uskoro je bila na

298
 balkandownload.org

nogama. Trebalo je samo nekoliko dana da nađe kuću koju je želela. Henri je preselio nju
i Spirosa u kuću i našao devojku i kuvaricu da se o njima staraju.
- Hvala ti, dragi moj, to će smanjiti moj teret...
- Već je dovoljan teret imati nastranog starog muža!
Bili su lišeni još jednog tereta posle nekoliko dana, kad je poručnik Vasilije Drosinos
zakucao na ulazna vrata kuće u Ulici Muson i obavestio ih da ga je inženjerski korpus
premestio u Atinu, da vojska nema dovoljno posla za njega, i da pita da li može da bude
od neke koristi?
- Da li možete? - prasnu Henri. - Sadašnji nadzornik nije dobar, a arhitekta mora da
ide na nekoliko meseci. Da li biste želeli da budete inženjer i nadzornik za Iliu Melatron?
Ovoga puta ćemo tražiti dozvolu vaših pretpostavljenih.
Drosinos je bio zadužen za svu izgradnju, postao je blagajnik, pregledao je i
isplaćivao materijal koji je stizao, nadgledao sve, od italijanskih keramičara do francuskih
i bavarskih slikara, engleskih staklara.
- Milo mi je što se vratio - reče Sofija. - Janakis je sada uspešan, Frenk Kalvert je
opet naš prijatelj, Drosinos više zarađuje za izdržavanje žene i dece. Ona bapska priča o
tome kakve se sve strašne stvari događaju ljudima koji otvore kraljevske grobnice samo je
mit.
Proveli su jul u Kisingenu. Sofija nikada nije doznala da li je od kupki ili od brige
njenog muža do kraja meseca povratila izgubljenu težinu, pa je opet blistala. Kad je došlo
vreme da se vrate u Atinu, Henri je zamolio za dozvolu da ode u Pariz i radi s Birnufom
na novim geografskim kartama za predloženo delo Ilios. Sofija je otišla u kuću u Kifisiji i
pozvala svoje sestre u posetu.
Kad se Henri vratio, preselila se u Ulicu Muson. On se smestio u radnu sobu,
okružen stotinama stranica trojanskog dnevnika i pratećim komentarima. Tako je mnogo
radio da je krajem novembra završio poglavlje o topografiji, etnologiji, geografiji, religiji i
kontroverzi o pitanju lokaliteta. Želeći da proširi obim knjige, opsedao je naučnike da
prilože poglavlja. Mnogi su pristali. „Želim da javnost uživa u ovoj knjizi“, objasni on.
Napuštao je radnu sobu samo da bi sišao do nove zgrade.
Život je bio prijatan. Andromaha je pošla u osnovnu školu Arsakeion i dobro je
napredovala; Agamemnon je govorio mnogo reči za dečaka koji još nije napunio dve
godine. Gospoda Viktorija je išla sama po Atini, a Spiros se dovoljno oporavio za šetnju
po ulicama pomoću štapa. Henri se setio desetogodišnjice njihovog braka, pa je Sofiji
kupio pune ruke predivnih poklona.
Jedini skriveni razlog za napetost bilo je Prijamovo blago. Čarls Njuton je 1876.
godine odbio Henrijevu ponudu da pozajmi kolekciju Britanskom muzeju, i umesto toga
poslao ju je u Saut Kensington muzej. Sada, 1880. godine, blago je postalo tako poznato
da je Njuton predložio Henriju da kaže cenu, jer je bio siguran da će Gledston nagovoriti
parlament da ga kupi za Britanski muzej. Dok je Henri prošle godine boravio u Troadi,
dopisivao se s baronom Nikolajem Bogoševskim u Peterburgu, koga je poznavao kad je
još živeo u ruskom glavnom gradu, da ispita mogućnost prodaje blaga Ermitažu.
- Zašto Rusija? - upita Sofija, zaprepašćena.
- Zato što sam dvadeset godina života proveo u Peterburgu. Tamo sam zaradio svoje
prvo bogatstvo.
- Prvi put čujem za ta nežna osećanja.
Ona, ne verujući, odmahnu glavom. Najpre je ponudio blago Luvru, dok je
izjavljivao da je Grčka zemlja koju obožava. Zatim je odbio Njutonovu ponudu da ga kupi

299
 balkandownload.org

za Britanski muzej, ali ga je zatim ponudio Rusima za Ermitaž. Znala je da se takođe

dopisivao s odgovornim ljudima u Sjedinjenim Američkim Državama, jer je trebalo da se
otvori novi Metropoliten muzej u Njujorku. A bila je sigurna da je doktor Virhov obavio
dobar posao dok je bio u Troadi, kako bi Henri poklonio blago muzeju u Berlinu...
- Nemci su me sedam godina klevetali - reče Henri - ali sada su se odobrovoljili.
Veoma cene moje knjige. Osim toga, kako starim, moja privrženost domovini raste.
Besplatno ću ga ponuditi Berlinu. U isto vreme ću postaviti teške zahteve kajzeru...
- Šta tačno tražiš, Henri? - upita ona.
- Priznanje... priznanje vrednosti onoga što sam doprineo kao arheolog.
- Pa zašto ga onda opet ne ponudiš grčkoj vladi? Naš narodni muzej biće dovršen za
nekoliko godina. Ako povežeš trojansku zbirku s mikenskim nalazima, biće to najveća
arheološka izložba na svetu.
Nije odgovorio.
Nije osećala srdžbu, već bol. Kako da čovek raspravlja s čovekom koji se ponaša kao
vrtoglavi derviš među svetskim muzejima? Kao mlada devojka koja želi da na najbolji
način iskoristi svoju nevinost.
Zbog mnogobrojnih pregovora, osećala se sigurno.

Sledeći meseci prošli su u prevođenju Iliosa i ugovaranju štampanja u nekoliko zemalja.

U aprilu ga je Harper prihvatio za štampu u Sjedinjenim Američkim Državama, nudeći
deset odsto na ime autorskog honorara. Kad je Henri završio prevod s engleskog na
nemački, odneo je rukopis u Lajpcig, gde je Brokhaus obećao da će nemačko izdanje biti
štampano početkom 1881. godine. Englesko izdanje, koja su sada uvezivali, trebalo je da
se pojavi prvo. Njegov francuski izdavač odbio ga je zbog gubitaka koje je imao s delom
Mikena. Budući da je Henri pokrio gubitke, nije znao zašto se tako uzbuđuje. Neustrašiv,
pošao je u potragu za novim francuskim izdavačem.
U isto vreme preselili su se u još nedovršenu Iliu Melatron. Henri je objasnio da želi
da bude prisutan da bi nadgledao izradu zidnih slika. Nije bilo moguće odvratiti ga od te
namere. Osećala je bol kad je gledala kako njihove poslednje stvari utovaruju na kola i
iznose iz Ulice Muson. U toj kući provela je deset godina svog bračnog života. Tu se rodila
Andromaha. Prvi nalaz iz Troje doneli su u ovaj vrt. Iako je bilo problema i teških
vremena, bili su srećni radom i napretkom. Henri je nameravao da iznajmi kuću; teško
joj je bilo da pomisli da će nepoznati ljudi živeti u intimnosti njenog prvog doma.
U julu su dobili dozvolu za iskopavanje u Orhomenu. Henri je održao reč da će
zajedno iskopavati. Troja, Mikena i Orhomen; sve „poslovično bogato zlatom“. Henri je
hteo da završi rad na toj legendarnoj trojci. Pobrinuo se da se njegova oprema za
iskopavanje dovede u red.
Sofija je provela polovinu jula u Kifisiji, drugu polovinu u iznajmljenoj kući u
Kastelu, kako bi deca mogla da se igraju na obali i u moru; Henri je Agamemnona već
naučio da pliva. Društveni događaj ovoga leta bila je veridba njenog brata Aleksandra sa
osamnaestogodišnjom Anastasijom Pavlidu. Njeni roditelji su priredili bogat prijem u tu
čast. U avgustu su ona i Henri otišli u Karlsbad na kupke. Posle nekoliko nedelja on je
otišao u Lajpcig da tamo radi s nemačkim izdavačem Iliosa. Sofija se vratila u Atinu i našla
skoro potpuno dovršen njihov novi dom. U dve muzejske sobe u nivou ulice, koje je Henri
odvojio za svoje arheološko blago, trebalo je uneti samo izložbene police. Tri sobe za
poslugu bile su skoro raskošno nameštene, a imale su i kupatilo. Sofija je htela da kupi

300
 balkandownload.org

pribor za veliku kuhinju, takođe u prizemlju, ali ga je Henri sam kupio. Morala je da prizna
da je obavio dobar posao, uvezao je najbolje šporete i porcelanske sudopere.
Glavni sprat, na koji se ulazilo spoljnim mermernim stepeništem, nije bio namešten,
ali je stotine sanduka stajalo u zadnjem dvorištu sa svim mogućim adresama iz svih
zemalja Evrope, uključujući i dosta nameštaja iz Henrijevog stana u Parizu. Iz Pariza je
uvezao i kade i kotlove za toplu vodu; iz Mezon šavalje stigli su visoki, raskošno ukrašeni
ormari, divani, bogato izrezbareni i ukrašeni stolovi i tapacirane fotelje. Za golemu plesnu
dvoranu, s tavanicama i zidovima ukrašenim pticama i biljkama Troade u žarkim bojama,
osigurao je oko sto pedeset stolica sa trščanim sedištem.
Unutrašnje stepenište vodilo je na zadnji sprat, gde je Henri sebi sagradio
biblioteku. U njoj je našla težak, raskošno izrezbaren pisaći sto i velike stolice koje je
naručio. Njegove knjige, donete iz Pariza i Ulice Muson, bile su u sanducima i pletenim
korpama; Henri je uporno zahtevao da svaki naslov stavi na propisno mesto na policu.
Molio je Sofiju da naruči veliki broj naslova od Brokhausa, a on je naručio knjige iz
kataloga engleskih i francuskih izdavača. Biblioteka se nalazila tačno iznad plesne
dvorane i bila je nešto manja, tako da se nije gubio osećaj prostranosti i prozračnosti čak
i kad su bila postavljena tri reda svetlo obojenih čvrstih polica, na koje je nameravao da
postavi neke od trojanskih vaza. Susedna zimska radna soba na južnoj strani čitaonice
biće u senci tokom vrelih meseci.
Preko puta čitaonice, a okrenuta ka Atini, nalazila se bračna spavaća soba. Jedan
deo bio je određen za Sofijin budoar. Kad je ušla u njega, bila je očajna. Henri ga je
namestio kao da je to garderober za muškarca, možda nekog vojnika iz stare Sparte. U
njemu nije bilo ničeg nežnog ili ženstvenog, ni u boji ni u izgledu. Tvrda uzana stolica
stajala je ispred toaletnog stočića od tamnog drveta, s policama za njenu kozmetiku. Bilo
je tu malo ogledalo.
- Ovo neću trpeti - zakle se ona. - Ovo mestašce u zamku biće moje, i namestiću ga
kako ja želim.
Takođe, htela je da se pobrine da dečje sobe budu tople i ugodne.
Henri se vratio krajem oktobra. Radnici su otvorili sanduke iz vrta i preneli nameštaj
u kuću. Nijedna soba nije trebalo da ima zavese. Pošto spolja niko nije mogao da vidi te
sobe, jer su sporedne gledale na vrt, a prednje na Ulicu Panepistimiu i išle paralelno s
galerijom smeštenom iznad otmenih lukova na oba sprata, Henri je smatrao da nisu
potrebne.
- Prijam nije imao zavese u svome dvoru. U ovoj kući sve mora jasno da se vidi.
- Ja ću okačiti zavese u budoaru - izjavi Sofija. - Henri, imam utisak da u dubini duše
želiš da ponovo sagradiš Prijamov dvor!
- Samo delimično - odgovori tiho. - Da mi je zaista to bila namera, ne bih dopustio
Cileru da koristi nemačko- helensku arhitekturu. Koristio bih klasičnu grčku, kao na
zgradi Univerziteta i Narodne biblioteke.
Onda je postavio dvadeset četiri mermerne figure starih bogova i boginja, veće od
prirodne veličine, duž četiri strane krova.

301
 balkandownload.org

8.

Bavarski soboslikari ukrasili su zidove i tavanice salona Iliu Melatrona slikama za koje je
nacrt dao Henri. Jedna zidna slika prikazivala je mermernu metopu Apolona, boga sunca,
kako tera preko neba svoja četiri konja. Samu mermernu metopu postavio je na gredu
iznad glavnih ulaznih vrata, na kraju mermernog stepeništa. Onda su, 13. novembra 1880,
pošli na novo iskopavanje. Uprkos činjenici da je Homerov opis Orhomena predskazivao
napredno i veliko naselje, o njemu je malo toga napisano. Henri je imao samo nejasne
podatke kad je odredio dan iskopavanja.
Orhomen je, prema legendi, osnovao Minija, predak Argonauta. Akropola se
prvobitno dizala na istočnoj strani velikog Kopajskog jezera, gde su bili sagrađeni
kiklopski zidovi. Kako voda iz jezera nije nikuda oticala, poplave i malarična groznica
isterali su prve naseljenike visoko na planinu Akontion na zapadnoj strani jezera, gde su,
prema istoričaru Strabonu, sagradili novu akropolu i riznicu.
Krenuli su iz Ulice Panepistimiu u sedam sati izjutra kolima, pa Pirejskom ulicom
kroz maslinjake pokraj Dafnija i Elefsine, vozili se pored Egejskog mora, koje je izbacivalo
penu na vrhovima talasa, i prenoćili u Tevaji, na mestu stare Kadmeje. Idućeg jutra
odvezli su se u Livadiju, veći grad u Beotiji, oko sto kilometara severno od Atine, a samo
nekoliko kilometara od Orhomena. Tu su se uselili kod porodice policijskog službenika,
Jorgosa Lukidesa, koji ih je savetovao kako da okupe najbolje radnike.
Sutradan izjutra, u zoru, odjahali su u Orhomen i s nekoliko radnika počeli da kopaju
jame na raznim mestima starog grada. Pronašli su malo toga, samo nekoliko komada
starih vaza.
Sledećeg dana, dok je Henri tumarao po vrhu brda tražeći mogući položaj Minijinog
dvora, Sofija je otkrila riznicu. Kao i riznica koju je iskopala u Mikeni, i ova je bila
vekovima zatrpana zemljom i kršom. I ovde se vrh košnice srušio. Ležeći na stomaku i
ogradivši svetlost, videla je ogromno kamenje koje je sačinjavalo vrh riznice, nagomilano
jedno na drugo na podu građevine.
Ona pozva Henrija. Odlučili su da ona pronađe dromos i da kopa prema vratima.
On će početi da kopa dok ne skloni dovoljno zemlje da otkrije najmanje pola vrata.
Na njeno veliko razočaranje, tu nije bilo nikakvog dromosa. Bio je sav uništen, osim
jednog karakterističnog kamenog markera kod starešine susednog sela Skripua, gde su
iskoristili lepe kamene blokove za izgradnju kapele.
U Orhomenu su ostali mesec dana, jahali na konju od Livadije svakog dana u zoru i
vraćali se u sumrak. Henri je uspeo da okupi sto radnika; oni su se mnogo mučili da uklone
veliko kamenje. Dok su čistili sve veću površinu, našli su mnogo bronzanih eksera.
- Ti ekseri nisu mogli da imaju nikakvu drugu primenu osim da drže bronzane ploče
koje su unutra pokrivale zidove - reče Henri.
Sofijino najvažnije otkriće, na desnoj strani košnice, bili su vrata i hodnik, na čijem
se kraju pojavio drugi otvor. Zatvarala ga je jedna ploča bogato ukrašena reljefima i
isklesanim cvećem. Najpre je pomislila da su to vrata za susednu grobnicu; pokazalo se,
međutim, da je to viši deo kamenog zida, koji je pao i zatvorio ulaz u drugu prostoriju.
- Henri, šta misliš da li možemo u Livadiji da nabavimo neku opremu pomoću koje
bismo pokrenuli tu ploču? Volela bih da vidim drugu sobu pre nego što počne kiša.
- Prekasno, draga moja. Navlače se teški i crni oblaci. Vraćamo se u martu.

302
 balkandownload.org

Stigli su u Atinu 9. decembra. Henrija je čekalo pismo iz Saut Kensington muzeja, u

kojem su zahtevali da odnese svoju zbirku, dok je Muzej nauke i umetnosti iz Edinburga
pitao može li da je dobije.
- Da li si voljan? - upita Sofija.
- Ne.
- Zašto ne?
- Želim da se prikaže u nekom velikom evropskom gradu.
- Da li je Atina već primljena u Evropu?
- Mislim da nije; to je još istočno Sredozemlje.
- Henri, tražim od tebe da vratiš blago kući. Police su već postavljene u izložbenim
prostorijama.
On se suzdržljivo zagleda u nju, a onda naredi radnicima da otvore sanduke iz
Pariza, koji su tek stigli, i da postave stolice sa zlatnim lišćem, fotelje, stolove. Te stvari
bile su zbijene u stanu u Parizu: ovde su delovale izgubljene u ogromnom prostoru plesne
dvorane s visokom tavanicom, tri salona, trpezarijom.
Od doktora Virhova stizala su pisma svakodnevno. Iz kratkih odlomaka i delova koji
bi se omakli Henriju Sofija je shvatila da Berlinski muzej ne odbija Henrijevu zbirku, već
njegove uslove. U pismu kojim je nudio zbirku Muzeju kajzer Vilhelm zahtevao je da
postane počasni građanin Berlina; da mu se dozvoli da pokloni zbirku nemačkom narodu,
a ne nemačkoj vladi. Muzej mora da nosi njegovo ime, ili barem njegovo ime mora da
bude deo naziva. Mora da dobije pravo da postavi izložbu i nadgleda održavanje. Mora da
dobije Orden za zasluge, najveći orden koji car može da dodeli. Najzad, želeo je da bude
izabran za člana ugledne Berlinske akademije.
Doktor Virhov ga je nagovorio da odustane od zahteva za svojim imenom u nazivu i
članstvom u akademiji. Čak ni on, Virhov, nije izabran za člana. Etnografski muzej, koji
se upravo gradio u Berlinu, i gde je najverovatnije trebalo da bude izloženo Henrijevo
blago, može da nosi njegovo ime. Henri je u stvari morao da pokloni zbirku „nemačkom
narodu u trajno vlasništvo i neotuđivu zaštitu pod kontrolom pruske vlade, pod uslovom
da je postavi sam Šliman na odgovarajući način u novom Etnografskom muzeju, u
prostorijama koje će uvek nositi ime Šliman“.
Henri je ponovo napisao pismo s ponudom, prihvatajući prijateljeve predloge.
Virhov je odmah odgovorio uveravajući Henrija da će Berlin prihvatiti njegovu novu
ponudu, makar on, Virhov, morao na tome da radi mesecima. On će morati da pridobije
Bizmarka. Navikao je da satima sedi ispred njegove kancelarije, čekajući da se izbori za
stvar u koju je verovao.
Kad je Sofija ušla u biblioteku, Henri joj pruži poslednja pisma koja su Virhov i on
izmenjali. Lice mu je bilo bezizražajno.
Sofija pročita dva pisma, osećajući se suvo i krhko. Nije bilo potrebno da se kaže bilo
šta. Ona se okrenu, izađe iz biblioteke, uđe u svoj budoar, zaključa vrata i baci se u fotelju.
Izgubljeno, nepovratno izgubljeno za Grčku, njihovo lepo trojansko blago...
izgubljeno u korist jedne strane zemlje. Bila je očajna. Njen zadovoljavajući rad, počasti
koje je primila u Londonu i Berlinu, gde je ilustrovani časopis Frauen cajtung na
naslovnoj stranici doneo njenu sliku, njen teško stečeni položaj arheologa u Atini, sve joj
je to u ustima ostavljalo osećaj pepela. Za sedam godina, otkako je Prijamovo blago stiglo
u Atinu, šta je imala od njega osim nevolja i bola? Telo joj se treslo od jecaja.
Sledećeg jutra Henri je otputovao u London da spakuje zlato. Ni jedno ni drugo nisu
rekli zbogom.

303
 balkandownload.org

Nije se vratio za Božić; još nije do kraja spakovao četrdeset sanduka koje je trebalo
poslati u Berlin. Ali u Atinu je za praznike stigao episkop Vimpos. Obrazi su mu bili
mršavi, oči upale. Blagoslovio je novu kuću, a onda ga je Sofija povela u obilazak Iliu
Melatrona i novozasađenog vrta, ograđenog betonskim zidom od metar širine, koji ga je
okruživao, i čiji je veliki prostor u zadnjem delu bio pun voća i rascvetalog grmlja. Vimpos
je bio zapanjen masivnošću građevine, zadivljen zidnim slikama i navodima klasika koji
su pokrivali sve zidove i tavanice. Kad su se vratili u intimniji porodični salon, on jedino
reče:
- Blagosloveni ponizni, jer će naslediti zemlju.
Onda mirno upita:
- Šta te muči, Sofidion?
Ona mu ispriča kako je Henri poklonio trojansko blago Nemačkoj. On je posmatrao
njeno lice, prekrstio je triput u vazduhu iznad glave.
- Postoji samo jedan način da čovek ostane živ, drago dete. To je da ovladamo svojim
porazima. Nađi snagu da se podvrgneš božjoj volji. Trebalo je da to već naučiš, iako ti je
tek dvadeset i osam godina. - On duboko uzdahnu. - Ja sam dvadeset godina stariji od
tebe i imao sam više vremena da naučim tu lekciju.
On je zagrli oko ramena.
- Nema smisla svađati se s Henrijem. Obuzetog čoveka nemoguće je zaustaviti.
Učinio je ono što je morao da učini. Ostani pored njega. Osećaj sažaljenje, čak radost,
prema tom jadnom udarenom čoveku, koji se iskupljuje za bedu svoje mladosti, donoseći
blago onima koji su ga odbacili. Raduj se svom dostignuću. Izrazi svoju hrabrost, svoju
ljubav prema njemu. Moramo da pomognemo bespomoćnima. Kombinacija mudrosti i
rezignacije održava dobar brak i dobar život.
Henri se vratio iz Londona krajem prve nedelje januara. Sanduci u kojima je bilo
Prijamovo blago bili su otpremljeni u trezore Rajhsbanke u Berlinu. Govorio je o
njihovom ponovnom odlasku u Orhomen; rekao je da je odredio 11. februar za službeno
otvaranje Iliu Melatrona i sastavio je popis dve stotine gostiju, uključujući i svoju
porodicu iz Nemačke.
- Možeš li tako brzo da budeš spreman? Pariski svećnjaci još nisu stigli, tepisi su
stigli, ali nismo hteli da ih postavimo dok se ti ne vratiš...
Stajao je pored radnog stola u biblioteci. Privukavši Sofiju k sebi, nežno je poljubi s
obe strane usana. To je bio njihov najnežniji trenutak od njegovog povratka kući. Nekako
je osećao da su njihove muke prebrođene.
- Ne brini, mala moja. Za sve ću se pobrinuti. Napisaću jelovnik, uzeti kuvare,
konobare, orkestar za našu prvu plesnu zabavu u plesnoj dvorani. Bićeš najlepša
domaćica u Grčkoj. Stajaćeš na vrhu mermernog stepeništa sa mnom u našem predivnom
predvorju, i primaćeš otmen svet i plemstvo.
- Jer sam dekorativna - naruga se ona.
- Da. I zato što si jedan od najboljih istraživača blaga i kraljevskih grobova na svetu.
Krajem januara Henri je primio službeno pismo od cara Vilhelma, koji je primio
arheološki nalaz iz Troje u ime nemačkog naroda. Lice mu je bilo rumeno od ponosa.
Sofija je čestitala mužu. I ona je primila vest iz Berlina: telegram od prestolonaslednika
Fridriha, u kojem joj je zahvalio na „dragocenom poklonu trojanskih starina koje je
poklonio vaš slavni muž“.
Sofija je bila iznenađena. Usne joj zadrhtaše.
- Zašto mi prestolonaslednik zahvaljuje? - upita ona.

304
 balkandownload.org

Henri je bio oduševljen.

- To je nagrada lično tebi. Kraljevska porodica zna da si zajedno sa mnom otkrila
zlatno blago i Troju, da zaslužuješ pola zahvalnosti.
Sofija se zapanjeno zagleda u Henrija. Zar nikad neće iscrpsti sposobnost da se
iznenadi zbog muževljevog karaktera? Potpuno je zaboravio da je radio protiv njenih želja
kad je to blago poklonio Nemačkoj. Iskreno je verovao da je odluka o poklanjanju
trojanskog blaga zajednička. Ako o tome ne budu raspravljali, a nije imala ni najmanju
nameru da to učini, celog života će ostati uveren da je ona želela da plod njihovog
odvažnog poduhvata ode u Berlin!

Iduće nedelje bile su grozničave, Henri je dao da se okače predivni svećnjaci u plesnoj
dvorani, salonu i trpezariji; izvanredno isklesani mermerni kamini, s visokim ogledalima
iznad njih, postavljeni su u svakoj sobi na prvom spratu. Podigao je ulični betonski zid,
postavio visoku ogradu od kovanog gvožđa izrađenu u Engleskoj, s vrlo složenim šarama
i dugim spiralnim zavojima, sličnim filigranu, s dva grifona koja počivaju na nizu svastika,
kao oni koje je pronašao u Troji. Onda je nadgledao postavljanje ogromnih dvostrukih
gvozdenih vrata, takođe filigranski urađenih i s grifonima, koja su, kad bi se zatvorila,
pretvarala Iliu Melatron u neprobojnu tvrđavu. Italijanski umetnici završili su
jednogodišnji rad na postavljanju keramičkih podova, za koje je, kao i zidove i tavanice,
Henri dao nacrte za cveće i ptice Troade. Andromaha je društvenim sobama dala imena
Flora i Fauna.
Prve noći, kad su pošli na počinak u novoj kući, Sofija je videla Henrija kako stavlja
primerak Ilijade pod jastuk.
- Bard će mi celu noć pevati - izjavi on.
Oprostila je Henriju ludost što je naredio slikaru da iznad zidnog reljefa povrh vrata
njihove spavaće sobe ispiše ispravljen stih iz Ilijade:

Svaki onaj ko je dobar i ima pamet na pravom mestu Voli svoju vlastitu ženu
i brine za nju.

Za njihovo kupatilo Henri je iskoristio bestidnog šaljivog pesnika Eubula:

Dalje, zaustavio sam se kod Tebe, gde su jeli celu noć i dan, a svaka kuća na
vidiku hvali svoj vlastiti nužnik - ispunjavajući čoveka blagodati najvećom za
koju se zna pod mesecom.

U trpezariji se suzdržao. Tu su bila samo tri natpisa. Pomislila je da je to namerno

učinio da ne bi smetao varenju. Na zapadnom zidu, u okviru jedne stare zgrade s krovom
u obliku luka, a ispisan slovima na plavoj pozadini, bio je izvod iz Odiseje:

305
 balkandownload.org

Izjavljujem da nema većeg zadovoljstva nego onda kad radost obuzme sve
ljude, a gosti u dvoranama slušaju minstrela dok sjede prema rasporedu, a
onda postave stol s kruhom i mesom, a peharnik vadi vino iz činije i nosi ga
okolo i lije u čaše. Meni se čini da je to najlepša stvar koja postoji.

Biblioteka je bila Henrijeva najomiljenija soba u kući. Bilo je to remek- delo stolara,
jer je imala sedmora vrata, sva lepo postavljena; troja vrata vodila su na pokriveni trem,
s podom od mozaika, gde je Henri mogao da šeta dok je čitao ili razmišljao o nekom
problemu. Druga su vodila u veliku gornju dvoranu, iz koje je mogao da uđe u spavaću
sobu. Iznad glavnih vrata velike dvorane napisao je zlatnim slovima:

Učenje je sve.

Iznad vrata koja su vodila u severnu radnu sobu bio je ispisan moto koji se nalazio
iznad vrata Platonove Akademije:

Svi koji ne učite geometriju, ostanite napolju.

Iznad drugih vrata i po zidovima bili su navodi iz Homera, Lukijana, stare grčke
izreke, kao što je: „Pomanjkanje odgoja je mučno“. Nedostajao je jedan red u Homerovim
stihovima! Henri je bio besan. Mnoštvo citata natera Sofiju da ga zadirkuje:
- Tebi uistinu nisu potrebne sve te knjige; jednostavno možeš da se zavališ u stolicu
i čitaš zidove.
Henri se nije ljutio, jer je bila tako ljubazna da nije primetila nekoliko pogrešno
napisanih reči u njegovim navodima. Niko od radnika nije znao da čita starogrčki! Sedeo
je za svojim tamnim pisaćim stolom od mahagonija, s nogama izrezbarenim u obliku
lavova. Na kraju svakog rukohvata njegove prestone stolice bile su izrezbarene sove,
simboli njegove omiljene boginje Atine.
- Zar ti se ne sviđaju freske i natpisi? - upita on.
- Kao pronalazač Troje, drugačije nisi ni mogao da uradiš. Imam osećaj da sam se
vratila u Arsakeion u beloj bluzi i mornarskoj plavoj suknji.
Plesna dvorana bila je Henrijevo remek- delo. Visoko na zidovima bio je friz gole
dece, nalik na kupidone, koja su čitala Homera ili Pausaniju, iskopavala i otkrivala blago
Troje i Mikene. Među svom tom decom bio je lik njegovog sina, dvogodišnjeg
Agamemnona, kako sedi na jednoj steni s prekrštenim rukama i gleda u predeo, verovatno
Troade. Druga figura bila je blaga karikatura Henrija kako posmatra plesačice kroz
naočare s rožnatim okvirom.
- Henri, previše si uobražen da bi se potpuno izostavio iz Troje - uzviknu veselo
Sofija - ali imaš dovoljno skromnosti da se sebi smeješ... malo!
- Da li bi ti želela da budeš predstavljena među malim likovima boga ljubavi?
- Hvala ti, ne. Ja ću ostati dole na podu i plesaću.

306
 balkandownload.org

Henri je dao da se na četiri zida lepo ispišu natpisi, pet iz Hesiodovih Dela i dani,
dva iz Ilijade; dva su bila epigrami, jedan Pindarova olimpijska oda.
Bilo je malo površina trojanske palate koju Henri nije ukrasio. Hodnici, stepeništa,
sve je to nosilo teret zlatne mudrosti, a na samoj sredini zgrade u Ulici Panepistimiu, gde
su mogli da vide prolaznici u glavnoj atinskoj ulici, bilo je uklesano i napisano zlatnim
slovima na širokom komadu mermera, koji je razdvajao gornji i donji niz lukova i stubova:

IΛIOY MEΛAΘPON.

9.

Kuća je bleštala od svetlosti; činilo se kao da je osvetlila celu Atinu. Kandelabri sa svojih
stotinu visokih novih novcatih sveća, pariski svećnjaci, bezbrojni zidni svećnjaci, sve je to
bilo upaljeno. U svakom uglu i pukotini prostranih vrtova bile su baklje. Sluge s bakljama
dovikivale su livrejisanim vozačima kola koja su kroz prostrana vrata stizala iz oba pravca
Panepistimiu, gde su dvojica lakeja pomagala damama u njihovim raskošnim plesnim
haljinama, muškarcima u tradicionalnom fraku, da siđu iz kola. Paževi su ih pratili
mermernim stepeništem i kroz visoka dvostruka vrata izrađena od bronze. Čitav niz
devojaka u dugačkim uštirkanim belim keceljama primao je muške i ženske ogrtače.
Poneko bi zastao da pročita aforizme koje je Henri ispisao iznad vrata:

JER AKO DODATE SAMO MALO NA MALO, I TO ČESTO

ČINITE, USKORO ĆE MALO POSTATI VELIKO.

Kako bi koji par ušao u plesnu dvoranu, uniformisani sluga bi objavio njihova imena
i titule glasom koji bi ispunio „salon za večernje zabave“. Henri i Sofija stajali su u zadnjem
delu plesne dvorane i srdačno pozdravljali goste. Sofija je obukla ružičastu haljinu
ukrašenu redovima ljubičica i zelenog lišća. Prema francuskoj modi, haljina je bila bez
rukava, s četvrtastim izrezom i šlepom od pola metra. Bila je sužena u struku da bi istakla
vitku figuru. Kosu je začešljala visoko na glavi i ukrasila je istim ljubičicama i zelenim
lišćem. Henri je dao da se za nju napravi zlatna ogrlica od tri niza, vrlo slična ogrlici iz
Prijamovog blaga.
Konobari u tamnozelenim uniformama posluživali su šampanjac u elegantnim
čašama koje je Henri uvezao iz Engleske. Malo se razgovaralo od pola deset, kad su stigli
prvi gosti, pa do deset sati, a kad je ušao premijer, tihi žamor ispunio je dvoranu, jer su
svi bili očarani kad su videli ko je sve pozvan i ko je sve prihvatio skoro kraljevski poziv.
Svi su prihvatili osim kralja i kraljice, koji su bili odsutni! Celi kabinet, poznatiji
članovi parlementa, znatan deo fakulteta Atinskog univerziteta, kao i Arheološko društvo,
uključujući i Panagiota Stamatakesa; diplomatski kor, sa svim medaljama i ordenima;
atinski arhiepiskop; guverner Grčke narodne banke; važni trgovci; episkop Vimpos i
Sofijina porodica, njena majka, sestre s muževima, Aleksandar sa verenicom, Spiros,
Panagiot; dve Henrijeve sestre s muževima došle su iz Nemačke. Iz Lamije je došao
poručnik Drosinos, a iz Nafpliona šef policije Leonida Leonardos.
Kajzerov orkestar od dvadeset članova, postavljen unutar vrata malog salona, počeo
je da svira kadril, zatim polku od petnaest minuta, mazurku, valcer, a onda lansije, što je

307
 balkandownload.org

trajalo do ponoći. Dame su dobile ukrašene beležnice u kojima su se muškarci beležili za

plesove. Sluge su na poslužavnicima nudile mezetakije: kavijar, sardine i sardele i turšiju,
da okrepe dve stotine uskovitlanih plesača.
U ponoć je muzika prestala, pa je poslužena neslužbena večera dok su gosti stajali
ili sedeli u plesnoj dvorani, raspravljajući o pompejskim freskama boje rđe, čitajući
natpise koje je Henri postavio svuda po ogromnoj prostoriji. Najduži natpis najviše je
odgovarao, a bio je Homerov.

Zatim unutar toga čuveni bog vešto načini sa dve snažne ruke plesni podij
poput onog što ga je u davnini sačinio u širokom Knososu Dedal za prelepu
Arijadnu. Mladići su igrali i devojke vredne mnogih grla stoke, držeći se za
ruke...

Mnoštvo devojaka i konobara pelo se stepeništem iz kuhinje. Bilo ih je toliko i tako

su bili zbijeni da su ličili na kolonu mrava. Konobari su nosili poslužavnike s francuskim
šampanjcem. Devojke su nosile keftedakije, grčke kobasice, pržene školjke, kalamarije,
kuvane rakove, sarmu od vinovog lišća, pileći pilav, šiš- ćevap. Onda su došli slatkiši:
puding od čokolade i kajsija, krem torta, puslice sa orasima, baklava, grčka kafa.
U jedan sat Kajzer je podigao palicu i ples se nastavio do tri izjutra. Gosti su,
odlazeći, davali Šlimanovima najveće pohvale.

Aleksandar se venčao u porodičnoj crkvi Svete Anastasije. Jedini oblak u njegovom životu
bio je taj što su uskoro mogli da ga pozovu u rat protiv Turske. Panagiot je već bio u vojsci,
nalazio se u Atini i u isto je vreme pohađao univerzitet. Šlimanovi su često imali goste, jer
je Iliou Melatron primao goste s ljupkošću i lepotom. Devetog marta Henri je priredio
ručak u čast grofa i grofice od Valdenburga. Nemački ambasador u Grčkoj, J. M. fon
Radovic, bio je tu, kao i većina diplomatskog kora. Nazdravljajući svojim gostima na
nemačkom, Henri je napravio primedbu, koja se često sretala u štampi, da su Nemci pravi
potomci Grka! Sofijini obrazi pocrveneše. Ona ustade da nazdravi na francuskom:
- Dame i gospodo, dozvolite mi da ispijem u zdravlje svih predstavnika velikih sila,
koji su nam ove večeri ukazali čast. Ne bavim se politikom, ali ću pobiti mog muža, koji je
upravo rekao da su Nemci pravi potomci Grka. Ne! Savremeni Grci su potomci starih
Grka!
Kad su poslednji gosti otišli, Henri zagrli Sofiju oko ramena.
- Madam ambasadorko, nisam siguran da je to bio potpuno ispravan govor. Ali bila
si u pravu!
Nekoliko dana kasnije pozvani su da s članovima grčkog Arheološkog društva idu u
Olimpiju, gde je Nemačko arheološko društvo iskopalo dovoljno da pokaže božanstvene
lepote Zevsovog hrama, gorostasne likove bogova, Fidijinu radionicu, agoru, palestru,
stadion, ili barem njegove početne i završne tačke, s rupama za noge trkača, i da utvrdi
stari plan grada. Henri se ljutio. Toliko je žarko želeo da on iskopa Olimpiju!
Nije bilo železnice koja je povezivala Atinu s Patrom i Olimpijom. Putovanje kolima
trajalo bi dvadeset četiri sata, uz najmanje dve noći odmora u najskromnijim
gostionicama. Umesto toga pošli su brodom iz Pireja u Kalamaki, što je trajalo tri sata,

308
 balkandownload.org

prešli prevlaku kod Korinta, pa drugim brodom obišli severni vrh Peloponeza i Patru i ušli
u luku Katakolo. Otuda je bilo tri sata vožnje kolima do Olimpije. Bilo je to takođe
putovanje od dvadeset četiri sata, ali su prenoćili na drugom brodu.
Posle obilaska s vodičem nemačkog direktorijuma, jedan mladić se odvojio od
ostalih i predstavio kao Vilhelm Derpfeld. Objasnio je da je šest godina radio na
iskopavanju kao arhitekta. Derpfeld je bio visok, izbrijan, sa skromnim brkovima. Nije bio
lep, ali je imao ljubazno lice i hladno, ali u isto vreme umilno ponašanje. Pročitao je sve
što je Henri napisao; shvatio je teškoće na koje je nailazio u Troji, gde je zemljište koje je
trebalo iskopavati ličilo na italijansko lisnato testo, kolač od hiljadu slojeva.
Pitao je Henrija zašto nikad nije posetio Nemački arheološki institut u Atini. Mladi
ljudi tamo su se divili i cenili Henrijevu upornu odvažnost i ogromnu veštinu, tvrdio je
on, iako stariji nisu. Niko na svetu nije mogao da ga dostigne! Spasao je arheologiju, koja
nije ostala nepoznata i nezanimljiva, tako što je baveći se mrtvim kamenjem stvarao
uzbudljivu nauku.
- Svi znamo da ste vi otac moderne arheologije - zaključi on.
Sofija je posmatrala lice mladića ne bi li primetila da laska Henriju, i ako mu laska,
s kojom namerom. Ali nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja neiskrenosti; bilo je to divljenje
mladića prema starijem čoveku koji je utabao put u budućnost, a to je učinio oruđem koje
je izradila njegova vlastita ruka.
Derpfeld je bio izdanak loze nemačkih seljaka za koju se zna od XII veka. Njegov
otac počeo je kao školski učitelj, a postao je dobro poznati pedagog. Jedan njegov predak
bio je kovač. I Vilhelm Derpfeld je imao kršna ramena, grudi, bokove i krupne noge svog
pretka. Posle studija arhitekture otišao je da radi u firmi Fridriha Adlera, svog profesora
na Tehničkoj školi, koji je baš radio preliminarne planove za iskopavanja u Olimpiji. Ernst
Kurcije, čovek koji je napao kvalitet zlatnih maski u Mikeni, trebalo je da rukovodi
radovima, a kako je voleo talentovanog mladića, pozvao ga je da dođe u Olimpiju kao
pomoćni terenski arhitekta.
- Taj dan je bio prekretnica u mom životu - reče on Šlimanovima. - Više nisam želeo
da crtam nove zgrade. Želeo sam da iskopavam stare gradove, tvrđave i hramove iz
preistorijskih vremena. Upravo stoga uvek ću ostati arhitekta; kad čovek pronađe
ruševine starih građevina, možda samo pod ili trideset ili šezdeset centimetara jednoga
zida, potrebno je s naučnog gledišta tačno nacrtati, i s te osnove ponovo ih stvoriti onakve
kakvi su bili na vrhuncu slave njihovog davno prošlog doba.
Sofija pogleda Henrija, srete se s njegovim pogledom, i primeti da misle isto. To je
bio mladi arhitekta naučnik koji im je bio potreban! Ona pomisli:
„Ne znate, mladiću, ali upravo ste postali prvi pomoćnik doktora Henrija Šlimana
kad se vrati u Troju.“
Sledećeg dana primih su telegram od Aleksandra. Spiros je imao još jedan napad
paralize i uskoro je odmah umro. Odložili su pogreb do Sofijinog i Henrijevog dolaska u
Atinu.
Sofija je plakala u Henrijevom naručju. Jadni Spiros, umro je tako mlad.
- Razumem tvoj bol - odgovori, tešeći je, Henri. - Možda je umro zato što se tako loše
snalazio u životu. Sećaš li se kad sam ga prvi put upitao: „Šta želiš da postaneš?" a on je
odgovorio: „Ništa. Ja već jesam.“
Spakovali su se i pripremili za najbrži povratak kući.
Nekoliko dana kasnije okupili su se oko porodične grobnice na Prvom groblju. Kosti
Jorgosa Engaestromenosa bile su prenete tri godine posle njegovog pogreba, sakupljene

309
 balkandownload.org

u mali sanduk i stavljene na jednu stranu porodične grobnice. Sada je u grobnicu spušten
Spirosov kovčeg. Sveštenik promrmlja: Eonia i mnimi, neka ti je večna slava, dohvati
pregršt zemlje i baci je u grob u obliku krsta, zajedno s maslinovim uljem iz crkvenog
lampiona, i žeravicom i tamjanom iz kadionice. Sofija i članovi porodice bacili su po
grumen zemlje na mrtvački kovčeg. Prijatelji i rođaci doneli su hranu koja je trebalo da
zadovolji Spirosove telesne potrebe tokom četrdeset dana, koliko će još ostati na zemlji
pre nego što ode na nebo.
Sofija se setila reči episkopa Vimposa da je život putovanje od kolevke do groba; da
svi idemo istim putem, bilo kraćim ili dužim. Ali potrebno je samo jedno: da usput volimo.
Teška srca, ona prošaputa:
- Neka ti je večna slava, jadni moj nerođeni brate.
U martu su se vratili u Orhomen, i kao goste poveli A. H. Sejsa, poznatog engleskog
asirologa, i Panagiota Eustratijadesa, glavnog inspektora grčkih starina. Sve četvoro su
stanovali kod Jorgosa Lukidesa, policijskog službenika. Ubrzo posle svanuća bili su u
riznici i čistili veliki broj pažljivo oklesanih četvorougaonih mermernih blokova, kao i
vence koji su verovatno pripadali malom svetilištu unutar košnice. Sofija i Eustratijades,
s malom grupom radnika, uklonili su sedam i po metara zemlje koja je ispunjavala drugu
prostoriju usečenu ravno u prirodnu stenu, kao kraljevske grobnice u Mikeni. Grobnica
je bila opljačkana davno, ali četiri kamena tavanice, koji su bili ukrašeni istim spiralama
i rozetama kakve su našli na nadgrobnim spomenicima u Mikeni, bili su arheološki tako
značajni da je Eustratijades odlučio da ih prebaci u Atinu.
Kad su se vratili kući posle dve nedelje, Henri je napisao monografiju o njihovim
nalazima. Kad ju je Sofija pročitala, primetila je da je propustio da spomene njen rad na
riznici. Ništa nije rekla o tom propustu.
- Hoćeš li da tvoj izveštaj prevedem na grčki?
- Svakako. I napiši uvod i ispričaj o svom učešću u iskopavanju. To će nam štampati
Koromelas.

10.

Nije bilo železnice koja je povezivala Atinu s Berlinom. Sofija, Henri i dvoje dece pošli su
iz Pireja u Brindizi, gde su seli u voz i putovali celom Italijom, pa preseli na nemačke
železnice. Na berlinskom železničkom peronu dočekali su ih doktor Rudolf i gospođa
Virhov, u pratnji svoje ćerke Adele, otprilike Sofijinih godina, koja je bila jedno od šestoro
njihove dece. Čekale su ih dve prostrane kočije i kola za kovčege i drugi prtljag. Njihov
apartman od četiri sobe nalazio se na zadnjem spratu Hotela „Tirgarten“. Imao je četiri
prozora koji su gledah na šest stotina jutara parka i nekoliko blistavih jezera. Rudolf
Virhov činio se Sofiji još mršaviji nego što ga se sećala. Dok su dve devojke u kruto
uštirkanoj odeći služile kafu, Virhov reče:
- Pregledao sam sanduk blaga sa zlatom u trezoru Rajhsbanke. Šest pečata koje su
stavili u Saut Kensington muzeju nije ni dirnuto. Čekaću vas u banci u devet sati ujutro.
Otuda možemo pešice u Muzej primenjene umetnosti, koji je tek nedavno otvoren.
Odvojili su nekoliko soba i čekaju da date pristanak. Odmah u susedstvu nalazi se muzej
u koji će se blago najzad smestiti; ali izgradnja će trajati još pet godina.

310
 balkandownload.org

Gospođa Roza Virhov uzela je za Andromahu i Agamemnona mladu guvernantu

koja će ih voditi u šetnju, da lutaju po Tirgartenu i zoološkom vrtu. Deca nikad nisu videla
zoološki vrt i strašno su se uzbudila pri pomisli na tigrove, leoparde, slonove i stotine
stranih ptica.
Sofija nije umela da kaže da li joj se Berlin sviđa. U poređenju s Atinom, koja je s
mukom dostizala broj od sto hiljada stanovnika, Berlin je bio veliki grad, od milion
stanovnika, i tako pun opipljivog života da je samo trebalo pružiti ruku i zgrabiti ga. Ulice
su bile široke, besprekorno čiste; na svakih nekoliko blokova bio je otvoren trg sa
senovitim drvećem i često s postavljenim podijumom za orkestar. Gradilo se mnoštvo
zgrada, sve na četiri ili pet spratova, svaka zgrada s različitim ukrasima, i tako solidno
građene od opeke, kamena i cementa da su mogle da traju čitavu večnost.
Te večeri Virhov je priredio večeru u čast Šlimanovih, na koju je pozvao doktore,
univerzitetske naučnike i članove Berlinskog antropološkog društva, Ernsta Kurcija i
mladog Derpfelda. Čestitali su Šlimanovima na Troji i Mikeni. Upala je u oči odsutnost
kapetana Betihera, koji se svim silama trudio da spreči nemačko prihvatanje trojanskog
blaga jer nije bilo vredno da ga pokažu u Berlinu. Prvi put su Šlimanovi čuli koliko je
daleko išao Virhov da dobije taj pristanak.
Dobili su mnogo poziva. Sofija je bila zahvalna Henriju što je od nje uporno tražio
da uči nemački. Razumela je šta se oko nje govorilo, mogla je da čita berlinske novine, ali
je bila zaprepašćena kad joj je jedan doktor, koji je sedeo s njom za stolom, rekao:
- Vi ste rođeni u Nemačkoj, a odveli su vas u Grčku kao dete?
Sofija mu se najljubaznije osmehnula.
- Vi ste laskavac, dragi moj doktore. Imam naglasak u engleskom, francuskom i
nemačkom. Čujem ga kad govorim. Međutim, primam vaš kompliment.
Henri je mnogo vremena provodio u muzeju nadgledajući stolare i postavljajući
četiri hiljade predmeta svoje zbirke na sveže obojene police i stolove koji su izrađeni
prema njegovim merama. Gvozdene vitrine u koje je trebalo smestiti zlato nisu još bile
dovršene. Vilhelm Derpfeld pomagao je svuda gde je mogao. I Henri i Sofija su ga veoma
zavoleli. Bio je zanesen oduševljenjem za arheologiju, ali tih kad razgovara o ljudima ili
svakodnevnim problemima. Često su ga pozivali na večere, jer je bilo poznato da ide s
Henrijem u Troju čim turska vlada obnovi ferman. Henri je objasnio svojim prijateljima
arheolozima zašto mu je Derpfeld potreban: kao arhitekta, imao je naučno obrazovanje
za razliku od Henrija.
Adela Virhov je pokazala Sofiji prostran Lustgarten, provela je kroz kraljevsku
palatu, preko mosta na Špreji, pa onda kroz Unter den Linden, najpoznatije šetalište u
Berlinu, gde su se zaustavile da popiju kafu ispred kafane blizu Kafea Bauer, s podignutim
tremom i gvozdenom ogradom. Sofija je posetila Kraljevsku operu i slušala Vagnerovu
operu Tristan i Izolda. To je bila prva potpuna Vagnerova opera koju je čula. Snaga i zanos
muzike uzbudili su joj srce u grudima. Zaprepastila ju je dužina opere, koja je trajala više
od četiri sata, dok je izgladnela publika za vreme dugih pauza jela kobasice i sendviče, uz
visoke čaše piva. Ona pomisli:
„Nemci su odlučni ljudi. Ako mogu da sede mirno i dive se svakoj Vagnerovoj noti
duže od četiri sata, onda mogu da osvoje svet. Očigledno i oni tako misle. Nikad u životu
nisam videla toliko spomenika ratnim pobedama.“
Za nju je bilo i drugih razlika između ustrojene Nemačke i njene ljubljene nesputane
Grčke. Berlin je društveno bio kruto slojevit, a još kruće nadgledan od cara, gvozdenog
kancelara i vladajuće aristokratije sastavnih država. Nikad niko nije mogao da vidi cara i

311
 balkandownload.org

caricu kako šetaju opušteni ulicama, bez straže, kao što su to radili grčki kralj i kraljica.
Sada je shvatila zašto su nemački naučnici tako ogorčeno napali Henrija.

Stigao je 7. jul. Tri Henrijeve sestre došle su u Berlin na svečanost. Na Henrijev zahtev bio
je pozvan episkop Vimpos. Njihov apartman u Hotelu „Tirgarten“ bio je prepun cveća. U
jedan sat berlinski gradonačelnik stigao je s članovima gradskog veća, sićušni Virhov
preuzeo je vođstvo, s pobedničkim izrazom na licu. Veće je glasalo da se Hajnrih Šliman
proglasi počasnim građaninom Berlina. Ta čast ranije je ukazana samo dvaput, kancelaru
Bizmarku i feldmaršalu Fon Moltkeu. Grlenim službenim glasom gradonačelnik je
pročitao čitav proglas. Kada se utišao njegov poslednji pohvalni slog, konobari upadoše u
sobu noseći poslužavnike sa šampanjcem. Drugi su uneli tanjire sa iseckanom šunkom,
sirom i sendvičima s haringom.
Te večeri je bio banket u svečanoj dvorani opštinske kuće. Gradska kuća bila je
impozantna zgrada od opeke, s pročeljem od terakote i granita. Vest o dodeljivanju titule
počasnog građanina naširoko je razglašena u berlinskim novinama. Henrija su
prepoznavali na ulicama, ali isto tako i Sofiju, jer je prošlog septembra bio objavljen njen
lepi crtež na naslovnoj stranici časopisa Frauen cajtunga, koji su Berlinke mnogo čitale.
Sofiju i Henrija dočekali su u dnu stepeništa gradonačelnik, gradsko veće, državni
ministar, predsednik Nemačkog geografskog društva, profesor Sene, koji je bio direktor
kraljevskih muzeja i direktor Nemačkog arhiva. Ostalih stotinu svečano odevenih gostiju
čekalo je u malom Holu legendi. To su bili vladini dostojanstvenici, šefovi katedri na
univerzitetu i članovi berlinskih učenih društava. Posle francuskog šampanjca, kavijara,
rakova, patéa i slanih pereca, svi su ušli kroz izrezbarena orahova vrata u svečanu dvoranu
dugačku preko trideset metara, široku skoro osamnaest metara i visoku tri sprata.
- Veća je čak i od Iliu Melatrona - vragolasto prošaputa Sofija Henriju.
Sofija i Henri su seli na čelo stola. Sofija je bila previše obuzeta osećanjima da bi
mogla da pojede više od nekoliko zalogaja. Nemci su pobedili Francuze u ratu 1870.
godine, ali su Francuzi pobedili nemački ukus. Uz svako francusko jelo služili su drugo
francusko vino.
Naslovna stranica jelovnika prikazivala je Henrija kako sedi na Prijamovom
prestolu, s pijukom u desnoj ruci, a minijaturnom boginjom Nikom, koja mu nudi
maslinovu grančicu, u levoj. Medved ispod njegovih nogu predstavljao je grad Berlin.
Naslovna stranica bila je ispisana na grčkom, u čast Sofijinih predaka.
Ustao je gradonačelnik Forkenbek. Gosti su zauzeli stav mirno.
Najavljen je Rudolf Virhov. Glas mu se orio svečanom salom.
- Želeo bih da u mom rečniku nađem najuzvišenije reči pozdrava za najnovijeg
počasnog građanina Berlina i njegovu dobru suprugu. Pruža mi najveće zadovoljstvo što
se kod doktora Šlimana, koji četrdeset godina nije živeo u rodnoj Nemačkoj, ponovo
probudila ljubav prema domovini. Iz nanovo oživljene ljubavi proistekla je odluka doktora
Šlimana da nam pokloni bogate rezultate svojih otkrića i učini Berlin čuvarom svog blaga.
To značajno blago ostaće za sva vremena u našem gradu, kao spomenik odanosti doktora
Šlimana nauci.
Publika ustade da bi pljeskom pozdravila Henrija. Sofija je gledala svog muža dok je
odgovarao, veselog lica, miran i pouzdan. Službenik u prodavnici namirnica, koji je
spavao ispod tezge kod gospodina Teodora Hikštalda, obišao je pun krug.

312
 balkandownload.org

- Veoma sam zahvalan za tu veliku čast koja mi je podarena. Želim da izrazim svoju
srdačnu zahvalnost gradonačelniku, gradskom veću, i svim stanovnicima Berlina. Iskreno
rečeno, poklonio sam svoje nalaze Nemačkoj, gde će zauvek ostati, zbog mog dragog i
poštovanog prijatelja profesora Rudolfa Virhova. Mogao bih uverljivo da vam govorim o
radostima otkrića u arheologiji, kao što dobro znate. Ali pruža mi još više zadovoljstva i
osećanja ispunjenosti to što smo moja supruga i ja bili u stanju da učinimo ovaj doprinos
Nemačkoj.
Pošto se pljesak utišao, profesor Sene, direktor kraljevskih muzeja, ustade.
- Gradonačelnik i gradsko veće ukazali su mi posebnu čast pozvavši me da
nazdravim gospođi doktoru Sofiji Šliman.
Tada se okrenu Sofiji, podiže čašu i reče potpuno službeno:
- Gospođo doktor Sofija, imam zadovoljstvo da objavim da ste i vi sada počasni
građanin Berlina.
Bogato ilustrovanu plaketu koji je gradonačelnik predao Henriju, i koji je ovaj držao
u rukama dok je odgovarao, sada su preko stola dodali Sofiji. Znala je pre nego što ga je
pročitala da je na njemu samo ime doktora Hajnriha Šlimana, a da se ime gospođe doktor
Sofije tamo neće naći. No to je bilo svejedno. Videla je samo sjaj na Henrijevom licu i sreću
u njegovim očima zbog ove potpune nagrade.
Ona ustade, držeći plaketu uz čipku koja je prekrivala njenu crnu haljinu od baršuna.
Odgovarajući na pljesak velikih ljudi Berlina, ona odgovori nemački, s blagim naglaskom:
- Primam tu čast u ime svoga supruga. On je čovek koji je imao dalekovidost i
hrabrost da pođe protiv sveta i zauvek otvori nove vidike preistorije. Ako mi je bilo
dopušteno da na vrlo skroman način učestvujem u tom veličanstvenom doživljaju i da
pomognem da delo mog muža dostigne vrhunac, što se retko kada pruža čoveku na ovoj
zemlji, znači da je i moj život bio ispunjen. Proliću tihu suzu, jer je blago zauvek izgubljeno
za moju ljubljenu Atinu. Ali ako je bilo kuda trebalo da ode, gospodin doktor Šliman i
gospodin doktor Virhov u pravu su kad kažu da je trebalo da ode u njegovu domovinu.
Zahvaljujem bogu za svu dobrotu koju mi je podario tokom dvanaest godina mog braka;
i završavam s osećanjima najdublje zahvalnosti caru Vilhelmu, prestolonasledniku,
kancelaru Bizmarku, gospodinu doktoru Virhovu, i svim divnim ljudima nauke i
književnosti koji su omogućili da se ostvari ova sjajna noć.
Ona pogleda prema čelu stola, gde joj se episkop Vimpos smeškao od zadovoljstva,
dodirnu usne s dva prsta, malo ih izvrnu i dobaci mu skoro neprimetan poljubac.

313
 balkandownload.org

KNJIGA DEVETA

ŠTA JE IZMEĐU ČOVEKA I BOGA?

1.

Sofija je navršila trideset godina 1. januara 1882. godine. Henri šezdeset, 6. januara.
Zajedno su priredili zabavu u Iliu Melatronu da to proslave. On je sada bio tačno
dvostruko stariji.
- Kako se osećaš s trideset godina?
- Zrela. Kako se ti osećaš sa šezdeset?
- Negde sam usput došao na ideju da je čovek star kad navrši šezdeset godina.
- Da li se zaista i osećaš starim?
- Ne. Ali ponekad je pomisao jača od činjenice.
Vreme je za Sofiju prestalo da bude iskomadano, podeljeno na sate, dane, nedelje.
Teklo je lako kao potok u dnu njenog vrta u Kifisiji. U prošlosti su svi satovi i kalendari
stajali ispred nje tako postojano, kao planina Ida. Sada je verovala, kao Trojanke, da je
„vreme kao reke Simoent i Skamandar; teku svojom vlastitom brzinom“. Njenih zrelih
trideset godina davalo joj je tačku oslonca. Mogla je da posmatra prošle događaje iz druge
perspektive.
Henri je jedva čekao da ode u Troju, ne da bi pronašao još blaga, iako je dobrodošlo
sve što lopata iskopa, već da smiri svoje sumnje, koje su rasle u njegovoj duši od
štampanja Iliosa 1880. godine. Sedeli su ispred vatre u kaminu u njegovoj radnoj sobi.
Izložio je Sofiji žarišnu tačku svoje strepnje.
- Više ne mogu da verujem da je Homer, u skladu s prirodom, skoro s vernošću
očevica, mogao da predstavi Ilijum kao „veliki“, „otmen“, „cvetajući i dobro nastanjen“,
„dobro sagrađen grad s velikim ulicama“, jer je u stvari to bio sasvim mali grad. Troja koju
smo mi iskopali unutar zidova utvrda bila je mala po prostranstvu.
Ona potvrdno klimnu glavom.
- Da je Troja bila samo jedno malo utvrđeno selo kao što prikazuju ruševine našeg
trećeg grada, nekoliko stotina ljudi mogli su je zauzeti za nekoliko dana, a Trojanski rat, s
desetogodišnjom opsadom, ne bi imao pravu osnovu.
- Razumem.
- Ne mogu da zamislim da bi katastrofu jednog malog grada preuzeli pesnici; da je
legenda o tom događaju mogla da preživi u narodnoj uspomeni, ili stigne do Homera da
je on uveliča do divovskih razmera...
Koračao je bibliotekom, usporenim hodom.
- Negde usput smo pogrešili. Moram da pronađem gde.
Planirao je sledeće iskopavanje. Iliu Melatron je postao glavni štab bataljona pre
glavnog napada. Njihove dve gostinske sobe zauzimali su Vilhelm Derpfeld i jedan mlađi
arhitekta iz Beča, Jozef Hefler, koji je došao s vrlo toplim preporukama. Henri je izabrao

314
 balkandownload.org

četvoricu nadzornika, od kojih su dvojica dobila pohvalu za rad u Olimpiji. Izabrao je

ličnog slugu, kojeg je nazvao Edip, i kuvaricu, koju je nazvao Jokasta. Onda je u vrt stigao
niz kola koja su donela sto velikih gvozdenih lopata i kolica s jednim točkom, pedeset
velikih motika, četrdeset gvozdenih poluga, dvadeset ručnih kola i isto toliko konjskih
kola. Deca su uživala u svakom trenutku tog uzbuđenja, pitajući kad će moći da idu u
Troju na iskopavanje. Sofija je srećno posmatrala kako poslednji alat, sanduci i hrana
prolaze kroz vrata i odlaze u Pirej, a mir zamenjuje buku.
Henri je otišao sredinom februara. Trebalo je da mu se Sofija pridruži početkom
juna, kad počne lepo vreme, i da povede sa sobom Andromahu. Njegova prva pisma bila
su puna besa. Iako je svoje zgrade i opremu zatekao u redu - ostavio je u logoru jednog
nadzornika Turčina posle iskopavanja 1879. godine - i trebalo je samo da natkrije zgrade
nepromočivim platnom, rad im je onemogućavao turski činovnik Beder Edin- efendi, koji
je kategorički odbio da dopusti Derpfeldu i Hefleru da bilo šta crtaju na zemljištu, jer su
špijuni koji pokušavaju da nacrtaju tvrđavu u Kumkaleu, pet milja daleko. To se dogodilo
zato što je Derpfeld uporno tražio da upotrebi instrumente za merenje. Teško ograničena
u radu, dvojica arhitekata pomogla su Henriju da očisti troja novootkrivenih vrata, bočne
i poprečne zidove, temelje zgrade.
Kad su stigle Sofija i Andromaha, Troja je bila bučan logor sa sto pedeset radnika.
Henri je uredio dve sobe u svojoj baraci; trpezarija je bila od grubih dasaka, ali su Janakis
i Poliksena nabrali poljsko cveće i njime ukrasili sto. Poliksena je uzela
jedanaestogodišnju Andromahu pod svoju zaštitu.
Posle prvog ručka Sofija se zadovoljno zavali.
- Dobro živiš, Erikaki: čikaško mleveno meso, goveđi jezik, dobar engleski sir,
breskve. Odakle si sve to nabavio?
- Od naših prijatelja Šreder i komp. u Londonu.
Posle kupanja u Egejskom moru sutradan ujutro Henri, Derpfeld i Hefler poveli su
Sofiju u obilazak najnovijih iskopina. Dok su obilazili Troju s višestrukim terasama, Sofija
ugleda da su radnici ogolili temelje helenskih ili rimskih zgrada u onom delu Hisarlika
koji Henri ranije nije iskopavao. Očekivao je da će na toj severnoj padini naći još metopa
kao što je bila lepa metopa s Apolonom, koju su tamo našli 1872. godine, ali dvadeset pet
radnika koji su radili skoro dva meseca naišli su samo na mermernu žensku glavu iz
kasnog makedonskog razdoblja. Istražio je veliki teatar odmah istočno od akropole,
ispraznio helenski bunar, čiji su otvor oslobodili u jesen 1871. godine. Takođe, iskopao je
rov dugačak sedamdeset dva metra na istočnoj padini akropole, da bi se uverio kako se
daleko protežu najranija preistorijska utvrđenja u tom pravcu. Na akropoli su iskopali dve
zgrade, verovatno hramove, iz izgorelog grada. Oba hrama bila su uništena u nekoj
strašnoj katastrofi, zajedno sa svim ostalim zgradama one naseobine koju su sada nazvali
druga naseobina.
Za vreme popodnevnog odmora, Henri poveri Sofiji:
- Moja glavna greška, kad sam bio ovde 1879. godine, jeste u tome što nisam jasno
razlikovao drugu od treće naseobine. Sve moje sumnje prošle godine proistekle su iz
činjenice da je moj treći grad bio previše mali da bi bio Homerova Troja. Ti zidovi od
velikih blokova bili su temelji druge Troje. Pogrešio sam u prosuđivanju naslaga
kalcifikovanih ruševina koje si videla kako leže odmah na zidovima od velikih blokova.
Mislio sam da šut od spoljne opeke predstavlja ostatke jedne kasnije Troje, sagrađene na
zidovima druge. Sada su me Derpfeld i Hefler uverili da su ti ostaci zidovi od opeke koji
su dodati kamenim temeljima ranijeg grada. Druga Troja je izgoreli grad i znatno je veća

315
 balkandownload.org

od treće naseobine. Obići ćemo celi teren. Videćeš da je dovoljno velika da sadrži celu
akropolu, hramove, vladine zgrade. To je Troja o kojoj je Homer pevao.
- I unutar čijih zidina nije živelo više od hiljadu ljudi?
- Homer nije imao nameru da mi tako mislimo. Masa Trojanaca živela je izvan
akropole i zemljišta s palatama, dole u dolini, baš kao i u Mikeni. Ne možemo da
procenimo koliko ih je bilo tamo, ali su sigurno bili mnogobrojna ratna sila.
- Mislili smo da je najveća zgrada koju smo pronašli u trećoj manjoj Troji, kako je
sada nazivaju, bila Prijamov dvor. Šta je bilo s dvorom... i blagom?
Henri se samo malo zbunio.
- Velika zgrada koju smo nazivali dvorom sigurno pripada trećoj naseobini. To
jednostavno nije Prijamov dvor, koji mora biti u drugoj naseobini, onoj koju su Ahajci
spalili. Još ga nismo pronašli. No blago ipak može biti Prijamovo. Iskopavajući dole do
temelja druge naseobine, pronašli smo kulu drugog grada tacno tamo gde smo pronašli
blago u kršu.
Sofija oseti kao da je nešto lično izgubila. Godinama su živeli u verovanju da su
iskopali pravi Prijamov dvor. Olakšala je sebi dušu kad je doznala da je blago zaista
nađeno u Prijamovoj Troji. Onda joj pade na pamet druga misao. A šta je s autentičnošću
dvostrukih Skejskih vrata?
On tužno odmahnu glavom.
- Ona koja smo nazvali Skejska vrata nisu Skejska vrata. Na kraju krajeva, Homer je
bio u pravu. Pretpostavljamo da Skejska vrata moraju biti dole u dolini, a ne dvanaest
metara iznad, kao što smo mislili. Sad sam siguran da se nalaze u odbrambenom bedemu
donjeg grada, gde je živelo mnogo stanovništva i da to nisu bila vrata koja su vodila u
akropolu.
- Henri, razmišljam o celom objavljenom materijalu. Da li ćeš morati da ga povučeš?
Henri nije pokazivao nikakav strah.
- Virhov ti je u Atini rekao da je to priroda nauke. Moramo da se usudimo da
istražujemo, da uvek tražimo novo, ispravljene ideje. Ne zbunjuje me što se približavam
istini. To me ushićuje.
Sofija i Andromaha bile su u Troji svega nekoliko nedelja. Andromaha je lutala po
poljima s Poliksenom, Sofija po iskopinama, kad su se močvare Troje osušile, žabe uginule
i malarija napala Henrijev logor. Henri je osigurao dovoljne doze kinina za porodicu i
službenike, ali radnici su dobili malarijsku groznicu i nisu dolazili na posao. Primio je
jedno ozbiljno pismo Virhova:

Pošaljite gospođu Sofiju i Andromahu kući. Vaša supruga zna koliko je

poštujem, i nadam se da mi neće zameriti za ovo...

- Virhov ima pravo - reče Henri. - Neću moći ovde da iskopavam duže od jula. Ujutro
ću reći Janakisu da te odveze u Čanakale.

Henri je u Atini imao povratne napade malarije. To ga nije sprečilo da pokuša da utiče na
mišljenje turske vlade o Derpfeldovom merenju Troje. Za njegovu novu knjigu Troja, u
kojoj je trebalo da se nađe priča o iskopavanju do tog trenutka, bile su mu potrebne tačne

316
 balkandownload.org

geografske mape ne samo Hisarlika nego i cele Troade. Pisao je kancelaru Bizmarku i
molio ga za intervenciju. Kad je J. M. Radovic, vešti diplomata, bio naimenovan za
nemačkog ambasadora kod sultana, odmah se zauzeo za tu stvar, i uspeo da smiri strah
Turaka. Derpfelda su poslali da preuzme izradu geografskih karata. Henri je proveo
nedelje u čitaonici pišući knjigu dok su mu fotografisali poslednje nalaze. Sofija je svoje
vreme provodila u Kifisiji i Atini.
Krajem 1883. godine, Derpfeld je doneo prvi naučni plan akropole. Koncentrisao se
na drugi grad, jasno obeležio razne stepene Prijamove Troje; kule, odbrambene zidove,
vrata, kućne zidove, ulice. Da bi utvrdio potpunu sliku Hisarlika, takođe je nacrtao prvi i
najstariji grad, ono što je od njega preostalo, kao i vidljivu treću Troju, koja je bila
sagrađena na izgoreloj Prijamovoj Troji. Henri, Derpfeld i Hefler napravili su kartu
ucrtavši raznim bojama mnoge slojeve Troje. U maju, Henri je bio srećan kad je završio
rukopis na engleskom i na nemačkom jeziku.
Međutim, oboleo je od niza zagonetnih bolesti o kojima nije hteo da razgovara sa
Sofijom. Znala je da su mu sada oba uva upaljena, jer je nastavio da se kupa u moru tokom
zime. Planirao je da radi na Troji kod Brokhausa u Lajpcigu, onda da poseti svog doktora
u Vircburgu, a posle porodicu u Ankershagenu. Ovoga puta nije želeo da putuje sam.
Morali su da ga prate Sofija i oba deteta. Želeli su da posete i Pariz, London i ostrvo Vajt.
Oko sredine juna trebalo je da se pojavi u Kraljevskom koledžu, u Oksfordu, gde je
trebalo da postane počasni član te ugledne ustanove. Najzad će imati verodostojno
akademsko zvanje velikog univerziteta. Kod Sofije se razvila intuicija kojom je razdvajala
Henrijevu maštu ili unazad projektovane fantazije od stvarnosti. U autobiografiji na
početku Iliosa, tvrdio je da je osam stranica koje je predao Univerzitetu u Rostoku bila
„disertacija napisana na starogrčkom“ a to je posao u koji bi se upustio malo koji od
najučenijih stručnjaka. U stvari, on je to napisao na modernom francuskom. U njegovom
istraživanju, u knjigama koje je štampao o svom radu, bio je vrlo pošten, iskren. U ličnom
životu bio je epski pesnik, čija je odiseja bila zasnovana više na mašti nego na sećanju.
Imao je talenta da ponovo piše prošlost, tako da se njene niti harmonično utkaju u
sadašnju građu njegovog života. Nije lagao, on je iznova stvarao, prinosio sunđer školskoj
tabli svojih mladih godina, brisao kredom ispisane znake stvarnosti i čvrstom, hrabrom
rukom ispisivao lirskiju priču svoje prošlosti.
„Ah“, razmišljala je, „pa svi imaju pravo da ponovo napišu svoju prošlost.“

2.

Sofija je uživala u društvu Andromahe i Agamemnona. Bila su to pametna i lepa deca.

Henri je, pošto je tražio dozvolu za iskopavanje u Tirintu, bio zadovoljan da ostatak godine
provede u svojoj biblioteci, šaljući Ilios u štampu na francuskom, Troju na engleskom i
nemačkom. Bio je kum Aleksandrovom prvom detetu i poklonio mu dečju opremu i
srebrni krst, sate provodio razgovarajući s Panagiotom o arheologiji, koji je dobro
napredovao na univerzitetu. Tužne vesti stigle su iz Troade. Janakis je pao u reku
Skamandar i utopio se. Sofija i Henri pisali su Polikseni utešna pisma; Henri ju je uverio
da će joj svakog meseca i dalje stizati plata.
Dozvola za iskopavanje u Tirintu, sestrinskoj tvrđavi Mikene, nikako nije stizala.
Iako je Stamatakis postao generalni inspektor starina, ni Sofija ni Henri nisu ga krivili za

317
 balkandownload.org

to odlaganje; nesrećni čovek, star tek trideset šest godina, ozbiljno se razboleo tek što je
naimenovan na taj položaj za kojim je tako dugo čeznuo. Početkom februara 1884. godine,
Demetrije Vulpiotes, ministar za javno obrazovanje, uspeo je da dobije Stamatakisov
pristanak. Henri je otplovio u Nafplion 15. marta s kolicima, lopatama, pijucima. Tirint je
bio prirodan izbor za njegovo sledeće iskopavanje. Trebalo je da ta iskopavanja zaokruže
sliku mikenske civilizacije.
Sofija je ostala u Iliu Melatronu s Vilhelmom Derpfeldom i njegovom plavookom i
plavokosom ženom, koji su bili njihovi kućni gosti. Derpfeld je bio godinu dana mlađi od
Sofije; njegova žena još mlađa. Trebalo je da se pridruži Henriju u Tirintu krajem marta i
povede Panagiota; Sofija i gospođa Derpfeld trebalo je da im se pridruže u Hotelu dez
Etranžer u Nafplionu u aprilu.
Henri je počeo da kopa sa šezdesetoricom Albanaca, koje je našao u Nafplionu i
poljoprivrednoj oblasti oko Tirinta, i petnaestoricom ljudi iz Harvatija, koji su radili za
njega u Mikeni. Stamatakis je za Henrijevog nadzornika imenovao jednog mladića koji se
zvao Filije. Stamatakis je bio previše bolestan da bi mogao da misli na osvetu, ali je dao
nadzorniku Filiju tako stroge instrukcije da je Henri pisao Sofiji kako mu se čini da se
nalazi u Mikeni tokom prvih meseci njihove večite borbe s njim. Filije nije dopuštao
Henriju da pregleda jutarnje nalaze za vreme ručka iz straha da ne nestanu; telegrafisao
je svom pretpostavljenom u Atinu:

ŠLIMAN IMA POSADU KOJA KOPA NA ČETIRI RAZNA MESTA U ISTO

VREME. NIKAKO NE MOGU DA NADGLEDAM ČETIRI MESTA
ISKOPAVANJA UDALJENA JEDNO OD DRUGOG.

Kao što se dogodilo u Mikeni, nadzornik Filije uspeo je da prekine kopanje. Opet,
kao u Mikeni, Henri je telegrafisao Sofiji da poseti ministra za javno obrazovanje, da on
stavi pod svoju vlast nadzornika Filija. Njihov prijatelj Vulpiotes pokazao je potpuno
saosećanje.
Sofija je stigla u Nafplion sredinom aprila s gospođom Derpfeld i francuskim
slikarom po imenu Žiljeron, koga je Sofija zaposlila na Henrijev zahtev, kako bi kopirao
izvanrednu grnčariju i freske koje su pronašli, uključujući jednu fresku krotitelja bikova
ili igrača. Sutradan ujutro Sofija se probudila u petnaest minuta do četiri. Brzo je obukla
suknju i teške cipele, što je postala njena uniforma za iskopavanje. Kako je između
Nafpliona i Tirinta bilo močvara, pridružila se Henriju i progutala četiri zrna kinina. Prešli
su obalom do mora, gde je lađar čekao tačno u četiri sata. S keja ih je odvezao na otvoreno
more, gde je Henri skočio s malog čamca i plivao deset minuta. Pošto se obukao, otišli su
u Kafe Agamemnon, na šoljicu crne kafe, a onda seli u kočiju koja ih je čekala. Za dvadeset
minuta bili su u Tirintu, pre izlaska sunca, a kočiju su vratili po Derpfeldove.
Sve četvoro doručkovali su u osam sati, dok su se radnici odmarali, sedeći na podu
stare palate u Tirintu, koju je Henri otkopao na najvišem delu brda, okruženu dvostrukim
zidom. Budući da kiklopski zidovi nisu ni taknuti, Derpfeldu je bilo jednostavno da nacrta
skicu naseobine. Henrijevi ljudi iskopali su, ispod samo metar- metar i po krša, veoma
veliku, staru ploču s podom od sitnog mozaika. Delovi zidova palate još su stajali. Prilikom
iskopavanja pronašli su vaze i idole slične onima koje su našli u Mikeni, što je potvrđivalo
da dve tvrđave potiču iz istog doba.

318
 balkandownload.org

Henri i Derpfeld činili su neverovatna otkrića. U samoj palati bilo je mnogo temelja
stubova još in situ. Ogromni kameni pragovi još su ležali u vratima. Očistili su veliku
rampu na istočnoj strani, oslobodih gigantsku odbrambenu kulu, iskopali zemlju i krš iz
visokog ozidanog pristupa, pronašli velika vrata koja se sklapaju. Po dimenziji i
velelepnosti prilazni put i vrata bili su slični onima u Mikeni. Najuzbudljiviji nalaz koji su
iskopali bila je velika dvorana; poduprta s četiri stuba, bila je to prostorija dugačka deset,
a široka devet metara, s velikim krugom u sredini za ognjište. Pored nje nalazilo se
predsoblje, vestibul i veliko popločano dvorište; odmah tu se nalazilo kupatilo, slično
onom za koje se pričalo da se još neotkriveno nalazi u mikenskom dvorcu. Ta „dvorana
ljudi“ bila je po konstrukciji tako slična dvema zgradama u Troji, koje je Henri prepoznao
kao hramove, da je sada shvatio da je u stvari otkrio deo kraljevske palate u Troji. Obe su
sigurno bile sagrađene otprilike u istom periodu u preistoriji.

Kad je prekinuo iskopavanje, vratio se u Atinu i provodio vreme pišući početna poglavlja
za knjigu Tirint. Na proslavu nove, 1885. godine Sofija je pozvala porodicu na ručak u Iliu
Melatron. Njena majka išla je pešice od svoje kuće u Panagiotovoj pratnji. Dok su prelazili
preko Trga Sintagma, osetila je nekoliko oštrih bolova u srcu. Panagiot je pozvao kočiju u
blizini. Gospoda Viktorija je uspela da se popne mermernim stepeništem, a onda je pala
na pragu. Sofija i Henri su dotrčali. Panagiot i jedan sluga odneli su je gore u spavaću
sobu. Poljubivši Sofiju nekoliko puta u obraz, gospođa Viktorija promrmlja:
- Moja najmilija kćerko, dobra si bila prema meni... Došla sam da ti poželim srećnu
Novu godinu i rođendan. Sada moram reći... zbogom...
Malo okrenu glavu u stranu gde je Henri klečao pored nje.
- Moj dragi sine... umirem. Daj da te poljubim za zbogom.
Nekoliko puta je poljubila Henrija u obraz, tako slabo da je jedva mogao da oseti
njene usne. Onda je zatvorila oči i zaćutala. Kad je doktor stigao, bila je mrtva.
Sofija i porodica opet su se okupili oko grobnice Engastromenosovih, gde je
sveštenik otpevao Eonia i mnimi.
Sofija je otupela. Dok su mrtvački sanduk njene majke prekrivali zemljom, ona
promrmlja: - Neka ti je večna slava. - U kočiji na putu kući reče Henriju suvim i hrapavim
glasom:
- Umrli su mi i otac i majka. Sada sam starija generacija.
Kad su se vratili u Iliu Melatron, Henri joj je dao čašicu konjaka, kako bi joj to
rasteralo osećaj praznine. Nekoliko dana kasnije našla ga je u čitaonici kako pravi nacrt
za divan mauzolej. Gornji deo bio je sličan minijaturnom grčkom hramu s četiri stuba i
zabatom; između vrata spuštene masivne grobnice i fino izrađenog hrama iznad nje, bio
je friz koji je prikazivao Henrija i njegove radnike kako iskopavaju Troju.
- Šta je to, zaboga?
- Skica koju ću dati Cileru - odgovori Henri - da prema njoj projektuje otmenu
grobnicu. Kad umremo, želim da večno počivamo zajedno.
- Hvala ti za taj divni osećaj, ali ja više volim da s tobom živim u istoj kući.
- Meni su sada šezdeset tri godine, a ovo moje kapriciozno telo razdiru sve moguće
čudne bolesti. Iskreno rečeno, ne bih želeo da mi kosti vade iz groba tri godine posle moje
smrti. Ni tvoje isto tako. U testamentu ću ostaviti Cilerov plan pored pedeset hiljada
drahmi za izgradnju grobnice.

319
 balkandownload.org

U martu je umro Panagiot Stamatakis. Henri i Sofija su prisustvovali pogrebu.

Uspomene na njihove stare sukobe nestale su; kad je Stamatakis umro, Henri je 0 njemu
ljubazno pisao u knjizi o Tirintu.
Početkom 1885. godine poslao je veoma sposobnog Derpfelda u Tirint. Ovaj je radio
tako brzo i dobro da je nacrtao karte i planove za palatu na akropoli i srednju tvrđavu, u
kojoj su očigledno bili stanovi za poslugu; kao i za donje utvrđenje, u kom su otkrivena
skladišta, stale za konje i sobe za sluge. Otkrili su fragmente zidnih slika u ženskoj dvorani,
ukrašene ljudskim likovima i geometrijskim ukrasima. Ženski stanovi imali su odvojeno
dvorište i mnogo soba, skoro istih onakvih kakve je Homer opisao kao stanove Penelope
u Odiseji.
Henri je proveo s prekidima nekoliko nedelja u Tirintu, prepuštajući nadzor
uglavnom Derpfeldu: Sofiju je to čudilo, dok nije naišla na jedno nedovršeno Henrijevo
pismo, koje je ostavio na stolici u čitaonici:

Ali ja sam umoran i mnogo želim da se povučem sa iskopavanja i mirno

provedem ostatak života. Osećam da više ne mogu da izdržim taj obiman rad.
Osim toga, kad god sam dosad lopatom zahvatio zemlju, uvek sam otkrivao
nove svetove za arheologiju u Troji, Mikeni, Orhomenu, Tirintu - u svakom
od njih na svetlost dana izneta su čuda. Ali sreća je ćudljiva žena; možda će
mi sad okrenuti leđa; možda ću odsad nailaziti samo na poraze! Trebalo bi
da oponašam Rosinija, koji je prestao da radi kad je iskomponovao nekoliko
sjajnih opera, koje nikad ne mogu da budu nadmašene. Kad se povučem sa
iskopavanja i pisanja knjiga, opet ću moći da putujem...

Ostala je poražena. Videla je da njegova snaga kopni, da bolesti ubiru danak. Ono
što nije shvatila bilo je da je najveća radost njegovog života, radost iskopavanja, iscrpljena.
Trebalo je nekoliko dana da se pomiri sa činjenicom da je Henri voljan da provede ostatak
života braneći ono što je već postigao, a ne počinjući nova iskopavanja i nove polemike.
U proleće je bio obavešten da će mu kraljica Viktorija dodeliti zlatnu medalju za
umetnost i nauku. U maju je otišao u London. Sofija i deca su mu se pridružili u Hotelu
di Paviljon imperijal u Bulonju na Moru u Francuskoj. Uživali su u tri nedelje odmora na
obali pre nego što su pošli u Lozanu, gde se nalazila škola i gde je trebalo da ostanu tokom
školske godine. Sofijin brat Panagiot diplomirao je na univerzitetu i postavljen je za
nadzornika iskopavanja Francuskog arheološkog instituta u Beotiji. Kad su iskopavanja
obustavljena, on im je došao u posetu i doneo im vesti da je Henri izabran za člana
Nemačkog arheološkog instituta u Atini. Henri je bio oduševljen.
- Moram da im sagradim izvanredan institut koji će odgovarati francuskom. Kuća
koju sada iznajmljuju u Ulici Akademija potpuno je nedovoljna. Tražiću skromnu
stanarinu.
Postao je nemiran, putovao u Nemačku i Francusku, onda otišao u Carigrad, gde je
na neki način, koji Sofija nikad nije otkrila, kupio od Carskog muzeja dve trećine svojih
nalaza iz Troje iz 1878. i 1879. godine. Naredio je da mu se pošalju sanduci u Iliu Melatron
i instalirao zbirku u vlastitom muzeju. Početkom 1886. godine Sofiji je dojadilo da bude
sama u Lozani, pa je skupila decu i odvela ih u Atinu.

320
 balkandownload.org

Tirint se pojavio u Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Sjedinjenim Američkim

Državama 1885. i početkom 1886. godine. Dva poglavlja dao je Derpfeld. Knjigu je
naširoko čitala Henrijeva odana publika, ali u proleće 1886. u Londonu je počela polemika
zbog niza napada u Tajmsu, u kojima su doktora Šlimana optuživali da je „zamenio loše
građene srednjovekovne zidine za zidine herojskoga doba“ i da je „vizantijske ruševine
pobrkao s preistorijskim“. Napadi na njegovu ispravnost, koji su se odnosili i na njegov
rad u Troji i Mikeni, bili su tako snažni i neočekivani, da je Henri odlučio da ode u London
da se sam brani. Poveo je sobom Derpfelda da potkrepi njegove dokaze.
O tim tačkama raspravljalo se na specijalnom julskom sastanku Helenskog društva.
Pred prepunom dvoranom, doktor Šliman je suočen s V. J. Stilmanom, dopisnikom
Tajmsa, jednim od njegovih urednika, i jednim arhitektom, F. K. Penrouzom, koji je
posetio Tirint i proučio iskopavanja. Henri i Derpfeld su odgovarali žestoko, podupirući
svoje dokaze fotografijama, geografskim kartama, crtežima i umetničkim delima iz Troje,
Mikene i Tirinta. Henrija su branili u Tajmsu Maks Miler i Artur Evans, budući istraživač
Knososa.
Nekoliko dana kasnije Henri je primio pismo od sekretara Helenskog društva koje
je glasilo:

Pažljivo sam pregledao svoje beleške debate i zaista ne mogu da nađem ni

jednu važnu tačku na koju tada niste odgovorili doktor Derpfeld ili vi...
Siguran sam da je opšti sud onih koji su zaista kompetentni da ga donesu da
je, što se tiče visoke starosti palate u Tirintu, stvar vaših protivnika potpuno
i sasvim oborena...

Međutim, ta rasprava nije bila konačno rešena dok Penrouz nije prihvatio Henrijev
poziv da pođe s njim i Derpfeldom, kao Henrijev gost, u Tirint. Njih trojica proveli su
nekoliko dana na iskopavanjima pregledajući dokaze. Na kraju je Penrouz „pristojno
priznao sve sporne tačke“.
Henri je ispunio obećanje svog nedovršenog pisma „da će opet putovati“. Dvaput je
išao u Egipat, prvi put 1887, a drugi put 1888. godine, sa svojim dragim prijateljem
Rudolfom Virhovom. Išli su Nilom sve do Luksora. Između ta dva putovanja ovlastio je
Cilera i Derpfelda da projektuju zgradu za Nemački arheološki institut na jednom velikom
zemljištu u Ulici Pinakoton, a kad je zgrada bila završena u leto 1888, primio je Institut
kao stanara.
Njegova pobeda nad engleskom kritikom tirintskih otkrića, u Londonu 1886.
godine, nije ućutkala kapetana Ernsta Betihera da iz Berlina neprestano napada na
Hisarlik, s tvrdnjom da je to groblje spaljenih pokojnika i ništa više. Henri je odlučio da
prema Betiheru primeni istu taktiku kakvu je primenio prema Penrouzu, pa ga je pozvao
u Troju. Betiher je najzad prihvatio poziv u decembru 1889. godine. Henri je takođe
pozvao, kao nepristrasnog svedoka, profesora Nimana iz Akademije za likovnu umetnost
u Beču i nekog majora Štefena, koji je izdao dobro poznate geografske karte i planove
Mikene. Proveli su više dana detaljno proučavajući Troju, pri čemu se Derpfeld ubacivao
kad bi video da se Henri umara. Dva svedoka, Niman i Štefen, uverili su se u
verodostojnost i istinitost Henrijevih otkrića. Kapetan Betiher bio je nepokolebljiv.
Hisarlik je groblje spaljenih, tako je rekao svojoj publici u novim obnovljenim člancima.

321
 balkandownload.org

Tokom iduće godine njegova teorija naišla je na širi prijem. Henri je besneo. Sofija,
pokušavajući da podigne svoje dvoje dece u ljubavi i miru, uvidela je da je svaki pionir
ključar grobova.
- Ja sam pogrešila; stara majčina priča je tačna - reče ona Henriju. - Ako uznemiriš
monarhe koji su odavno umrli... ideje koje su odavno umrle, oni te prokunu i učine ti život
nepodnošljivim.
- Moj ne! - uzviknu Henri, bled u licu. - Ja ću prirediti jednu međunarodnu
konferenciju. Pozvaću u Troju direktora Berlinskog muzeja, profesora arheologije u
Hajdelbergu, direktora muzeja u Carigradu, direktora Američke škole klasičnih studija u
Atini...
Sve ih je pozvao i svi su prihvatili. Bila je to prijatna grupa od osmorice autoriteta,
uključujući njegovog prijatelja Frenka Kalverta. Ovoga puta je trijumfovao. Međunarodna
konferencija se složila s tim da nema tragova koji bi ukazivali na groblje ili na spaljivanje
leševa; da drugi sloj sadrži ruševine zgrada, od kojih su najznačajnije slične palatama u
Tirintu i Mikeni. Glas kapetana Betihera je ućutkan, iako su drugi i dalje šaputali da je
Troja u Bunarbašiju, a ne na Hisarliku.
- Taj spor se nikad neće završiti - zaključi Sofija.
- Živećemo s njim do kraja života.

3.

Henrijevi doktori u Nemačkoj godinama su govorili da bi trebalo da operiše oba uva. Tek
početkom novembra otišao je u Hale na savetovanje s doktorom Hermanom Švarcom, za
koga se govorilo da je autoritet za hirurgiju uva. Sofija je retko pratila Henrija kad je išao
na lečenje uva, ali operacija je bila druga stvar. - Idem s tobom, agapete mou, u slučaju
da doktor Švarc odluči da te operiše.
- Hvala ti, Sofidion, ali bolje je da ostaneš ovde. Doktor Švarc mi kaže da ću, ako
bude operisao oba uva, najmanje tri nedelje biti potpuno gluv; da ću mesec dana posle
operacije morati da ostanem u Haleu. U ovo doba godine vreme je tako hladno, sneg,
magla, vlaga. Ako ne budem mogao da te čujem, ako budem imao bolove, to će samo da
pogorša stvar. Pisaću ti.
U roku od nekoliko dana Sofija je saznala da je doktor Švarc izjavio da hitno treba
operisati oba uha. Henri se preselio iz Hotela „Hamburg“ u privatan dom jedne udovice,
gospođe doktor Matilde Gec, koja je imala četiri sina studenta. Ona je trebalo da prima
njegove posetioce i da mu bude negovateljica dok se bude oporavljao. Njegovo sledeće
pismo, koje je donelo detalje operacije, bilo je zastrašujuće: doktor Švarc je izvadio iz
desnog uva tri okoštale izrasline. Levo uvo pokazalo se čak kao ozbiljniji problem, jer je
okoštavanje počelo na tankoj kosti lobanje. Doktor Švarc je morao da odstrani a onda opet
zašije ušnu školjku. Operacija se iskomplikovala zbog obilnog krvarenja. Henri se
probudio s osećajem mučnine od hloroforma, glave u zavojima, a pored njegovog
bolničkog kreveta bio je doktor Švarc i njegovi asistenti, koji su zabrinuto čekali da dođe
k svesti.
Ona ne sme da dođe u Hale! Iako je bio nesrećan što je sam, nikakvo društvo mu ne
bi koristilo. Oba uva bila su natečena; njegov slušni kanal bio je zatvoren, nije mogao da
čuje ni jedan jedini zvuk. Preselio se u kuću gospođe Gec, ali je zima bila tako oštra da nije

322
 balkandownload.org

smeo da izađe. Nije mogao da se kupa, brije... nije bio za društvo ni čoveku ni životinji, a
užasan bol u oba uva nije mu dao da spava po celu noć.
Svako pismo bilo je sve gore. Levo uvo mu je sada bilo puno gnoja; bol je bio mučan,
hladnoća jaka. Ujutro su prozorska okna bila zaleđena iako se ložilo cele noći. Hoće li da
odlože kićenje božićnog drvca dok se ne vrati? Činilo mu se da neće moći da dođe na Božić.
Ali molio je da pošalje primerak Academy i Athenaeuma čim stigne kući.
Doktor Švarc je pregledao Henrijeve uši, umirio ga da će bol nestati, da će brzo moći
da čuje i vrlo skoro da napusti Hale. Samo što će morati da nosi zavoj preko ušiju, neće
smeti da ih izlaže hladnoći. Henri je napravio planove da poseti svog izdavača u Lajpcigu,
a onda da ode u Berlin, pa u Pariz. Međutim, u decembru se bol u levom uvu pojačao.
Doktor Švarc mu je dao opijum da smiri bol. Henri i dalje ništa nije čuo...
Njegovo sledeće pismo stiglo je iz Pariza. Grdio ju je što mu nije dovoljno često
pisala, ali je bio srećan kad je stigao u Grand hotel i našao šest njenih pisama koja su se
tamo nakupila. Levo uvo mu je ozdravilo, ali kad je pošao iz Halea, zaboravio je da stavi
vatu u uho. Prehladio se i morao je da ode kod specijaliste za uši u Parizu... Uskoro će
krenuti za Napulj, gde će provesti dva dana u razgledanju novih arheoloških otkrića u
Pompeji.
U Napulju se smestio u Grand hotelu; vlasnik je bio njegov stari prijatelj. Levo uvo
ga je opet užasno bolelo. Doktor Kocolini dao mu je injekciju. Lek je pomogao, ali je doktor
preporučio da nekoliko dana ne kreće na put u Atinu. Sledećeg dana posetio je
iskopavanja u Pompeji s doktorom Kocolinijem. Jeo je sam u hotelskoj sobi na Badnji
dan, a doručkovao u kafani sutradan ujutro.
Onda su detalji koji su došli do nje postali skoro nerazumljivi. Na Božić je napustio
hotelsku sobu oko deset sati ujutro, očigledno da primi još jednu injekciju. No, nije stigao
do doktorove ordinacije. Na ulici blizu Pjaca dela Santa Karita onesvestio se na pločniku.
Kad je došao k svesti, i kad su ga ljudi koji su se okupili oko njega pitali šta se dogodilo,
nije mogao da odgovori. Policija ga je odvela u najbližu bolnicu, ali niko nije našao
novčanik pun zlatnika, koji je bio zavučen duboko u džep od kaputa. Bolnica nije htela da
ga primi jer nije kod njega našla nikakve podatke. Budući da nije imala drugog izbora,
policija ga je odvela u policijsku stanicu i srećom našla vizitkartu doktora Kocolinija u
džepu od kaputa. Pozvali su doktora, koji je zgranut onim što se dogodilo, prepoznao
polusvesnog čoveka kao poznatog doktora Henrija Šlimana. Doktor Kocolini je naručio
udobnu kočiju i odvezao Henrija natrag u Grand hotel, gde mu je dao malo bistre supe i
odveo ga gore u krevet.
Onda su pozvali poznatog nemačkog hirurga koji je živeo u Napulju, doktora Fon
Šena. Napravio je rez na Henrijevom levom uvu, očistio ga, ali se plašio da će biti potrebna
još jedna operacija da bi se doprlo dublje. Henri celu noć nije mogao da govori. S njim je
ostao vlasnik hotela, hraneći ga bistrom supom i kafom.
Sutradan ujutro, na drugi dan Božića, sastali su se doktor Kocolini, doktor Fon Šen
i šestorica asistenata da porazgovaraju o mogućnosti da se izvrši trepanacija. Dok je
razgovor vođen, u susednoj sobi Henri je izgubio ono malo svesti koju je sačuvao.
Dalji razvoj događaja Sofija je saznala iz niza telegrama. Čim je čula da se Henri
onesvestio na ulici, spakovala je kofere da napusti Atinu. Bio je petak, do sutradan nije
bilo broda koji bi plovio u Brindizi. Rano uveče stigao je poslednji telegram. Njen muž bio
je mrtav.
Derpfeld i njen brat Panagiot nagovorili su Sofiju da im dopusti da otplove u subotu
brodom u Brindizi i donesu Henrijevo telo u Atinu.

323
 balkandownload.org

Sedela je u čitaonici za Henrijevim stolom rastrzana bolom i tugom ne samo zato što je
Henri otišao: nije bila previše iznenađena, dugo je bolovao, njegovo vođenje tolikih
poslova bilo je manje usredsređeno; ali da je umro u hotelskoj sobi daleko od kuće, da nije
bilo nikoga iz porodice da ga drži za ruku i da ga poljubi za zbogom. Onda je osetila krivicu:
mogla je pre svega da pođe s njim u Hale, a svakako kad je čula koliko je ozbiljna njegova
operacija. Ali koliko se često protivila njegovim izričitim željama u njihovom braku od
dvadeset jedne godine? On nije želeo da ona dođe...
Trebalo je da zahteva da se vrati kući iz Halea, i oporavi se, i ozdravi na toploj klimi
Atine, okružen svojim lepim stvarima, svojom ženom, odraslom kćerkom i sinom Grkom,
umesto da putuje u Berlin u posetu Virhovu, u Pariz u posetu drugim prijateljima, a onda
u Napulj da vidi Pompeju... Sve potpuno prema njegovoj ličnosti. Nikad nije mogla da ga
kontroliše. Niko nije mogao!
Stresla se kad je zamislila kako su ga odbili u bolnici, gde su mogli da mu spasu život,
jer niko nije mogao da ga prepozna. Nije mogao da prepozna doktora Henrija Šlimana,
jednog od najpoznatijih ljudi na svetu! Još i sada su dolazili telegrami iz svih krajeva sveta;
novine su donosile duge priče o njegovom neobičnom ali stvaralačkom životu, sjajnom
doprinosu koji je dao arheološkoj nauci, poznavanju preistorije.
Henri Šliman, koji je umro pred svoj šezdeset deveti rođendan, prošao je raspon
svog života. Ostvario je samog sebe. Homerova Troja, Pausanijine kraljevske grobnice u
Mikeni, riznica u Orhomenu, palata u Tirintu...
Sada je sve pripadalo prošlosti.
Za nekoliko dana Derpfeld i Panagiot doneće ga kući, s poslednjeg od njegovih
mnogih putovanja. Kad njegova oporuka bude otvorena, ona će dobiti pedeset hiljada
drahmi za izgradnju njegove grobnice. Protestantski sveštenik održaće pogrebnu službu.
Čim grobnica bude završena, Henrijevo telo biće tamo položeno na počinak... zauvek.
Ona pruži ruke preko njegovog pisaćeg stola i spusti glavu. Usamljenost obuze njeno
biće.

Ostala je sama s trideset osam godina. Gospodarica grandiozne palate Iliu Melatron,
kojom će morati sama da upravlja. Andromaha je imala devetnaest godina, a zanimao ju
je jedan student na univerzitetu. Bilo je verovatno da će se uskoro udati i otići.
Agamemnon je imao svega dvanaest godina. On će joj biti uteha.
Znala je sadržaj oporuke koju je Henri napisao 10. januara 1889. godine. Izdašno je
osigurao svoju rusku porodicu; bilo je poklona za sestre, Virhova i Derpfelda. Andromahi
i Agamemnonu ostavljena su vredna nepokretna imanja. Uprkos činjenici da je prisilio
njenog oca da pođe s njim kod javnog beležnika u Atini, gde je Jorgos Engastromenos
morao da potpiše dokument da njegova sedamnaestgodišnja kćerka nema vlast nad
njegovom imovinom, Henri joj je ostavio Iliu Melatron i sve što je u njoj bilo, zgradu u
Berlinu i mnogog drugog imetka, uključujući vlasništvo nad zgradom novog Nemačkog
arheološkog instituta. Živeće udobno. Mogla je da zadrži Iliu Melatron onako kako je to
Henri želeo, mogla je da izvrši njegove zapovesti da primi svakoga ko dođe u trojansku
palatu i pruži gostoprimstvo i pokaže njihovu zbirku u dve muzejske sobe. Kad se tamo
umori, imala je kuću u Kifisiji, kuda je mogla da pobegne.

324
 balkandownload.org

Ustavši od njegovog pisaćeg stola, Sofija izađe iz čitaonice i siđe dole. Lagano je
prošla plesnom dvoranom, stala ispred Henrijevog portreta gore u frizu. Bio je okružen
citatima koje je izabrao iz obožavanih grčkih klasika, slušala je njegov glas kako joj
godinama čita delove. Uspomene su je preplavile kao talasi Egejskog mora. Teoklet
Vimpos ugovorio joj je dobar brak, vodio ga kroz njegove burne epizode.
Više nikad neće voleti; nikad više neće se udavati. Ostaće u Atini, kao kirija Šliman,
obezbediće Derpfeldu novac da nastavi kopanje u Troji, braniće karakter i rad svog muža
od nemačkih kapetana Betihera, Stilmana i engleskih Penrouza i svih ostalih koji
pokušaju da ga potcene. Bila je mlada, zdrava, živeće dugo. Činjenica dugog udovištva...
podrazumevala se od početka. Nije plakala nad svojom sudbinom.
Pošla je stepeništem u svoj budoar, klekla pred Devicom Marijom, pomolila se za
dušu Henrija Šlimana, za njegovu večnu uspomenu.

325
 balkandownload.org

PIŠČEVA NAPOMENA

Jedan od problema prilikom pisanja ove knjige bila su dva različita kalendara koja su se
u to vreme upotrebljavala. Henri Šliman i sva ostala Evropa služili su se gregorijanskim
kalendarom, kao i mi danas. U Grčkoj je još bio na snazi julijanski kalendar, koji je kasnio
dvanaest dana za gregorijanskim kalendarom. Čini se da je Sofija Šliman datirala svoja
pisma po starom kalendaru, datumom koji su takođe koristile grčke novine. Datumi u
Henrijevim knjigama, dnevnicima i pismima beleženi su po novom kalendaru. Kao
posledica toga bilo je mnogo protivrečnosti u vezi s tim kada su se odigrali izvesni
događaji. Grčka je usvojila gregorijanski kalendar 1. marta 1923. godine.
Henrijevo pismo Sofiji, datirano 26. novembra 1889. godine:

Najdraža, dao sam ti novac za domaćinstvo do poslednjeg centa da imaš do

prvog decembra, i pokazao sam pismo Jonskoj banci kojim sam ti otvorio
račun od 1. decembra novog kalendara. Zaboga, jednostavno to nisi mogla da
zaboraviš!

Oni čitaoci koji se nadaju da će Prijamovo blago videti u Berlinu, biće razočarani.
Nestalo je. Kad se sovjetska vojska približavala Berlinu pred kraj Drugog svetskog rata,
kustosi Berlinskog muzeja za ranu istoriju zamotali su blago, neki kažu u četiri odvojena
paketa, i sakrili ga ili zakopali. Do dana današnjeg ni jedna jedina zlatna kuglica nije izašla
na površinu. Postoje mnoge pretpostavke o tome šta se je dogodilo: izgubljeno je mesto
gde je sakriveno, bombardovano je, istopilo se, zaplenjeno je, ukradeno. Još postoji slaba
nada da će se jednog dana pojaviti, neoštećeno i nedirnuto8.

8Prijamovo blago pronađeno je u Puškinovom muzeju u Moskvi 19 godina nakon što je napisana ova knjiga.
Mesto na kome se nalazi bi još dugo bilo strogo čuvana tajna da tokom 1990- ih službenik ministarstva
kulture Rusije Grigorij Kozlov, koji je imao pristup arhivama i službenoj prepisci, nije objavio svedočanstva
o ovim dragocenostima u američkoj štampi.
Posle toga ministru kulture Jevgeniju Sidorovu nije preostalo ništa drugo nego da naloži da se
pripremi izložba.
U tu svrhu su 1995. godine pozvani nemački stručnjaci i eksperti iz drugih zemalja da pogledaju
kolekciju i potpišu dokumente o njenoj autentičnosti. Izložba je uspešno održana 1996. godine. (prim.
balkandownload.org)

326