ПЕСНИК НОРМАНДИЈЕ

У пролеће 1880. године појавио се у Паризу један својеврстан

манифест натуралистичке школе: пет младих писаца и њихов учитељ, Емил
Зола, објављују сваки по једну новелу у заједничкој књизи под насловом:
Меданске вечери. Тема свих новела је француско-пруски рат, аутор прве
приче је Зола, али највећи успех постиже дотле мало познати Ги де Мопасан
са новелом Дунда.
Мопасан је ушао у књижевност, по сопственим речима, „као метеор“,
али успеху је претходио дуг и упоран рад, праве стилске вежбе под надзором
строгог и благонаклоног учитеља Гистава Флобера. Мало је примера у
историји књижевности таквог пријатељства какво је везивало Флобера и
Мопасана. Двадесет девет година старији Флобер видео је у Мопасану свог
духовног сина и наследника. „Поново сам прочитао Дунду и опет тврдим да
је ремек-дело. Потруди се да напишеш туце таквих па ћеш бити човек“ –
пише он Мопасану готово пред саму смрт.
Мопасан је послушао савет учитеља и, поред више романа објавио око
триста приповедака, које су му донеле светску славу. Све нису ремек-дела,
али бар четири туцета, да употребимо Флоберов фамилијарни израз, јесу.
Мопасан није, додуше, увек био довољно строг према себи и неке од његових
прича остају на нивоу анегдоте. То је, вероватно, један од разлога што је
француска критика од Тена од Лансона, па и данас, прилично резервисана
према њему. Тибоде, који га веома цени, један је од ређих изузетака.
Међутим, строги критичари испуштају из вида да је у таквој огромној
продукцији, која је, у ствари, резултат рада само једне деценије, неминовно
морало бити и падова, утолико пре што је Мопасан своје приче објављивао
у различитим дневним листовима који су имали читаоце одређеног
књижевног укуса. „Жил Блас“ и „Голоа“ („Гал“), да споменемо само два
листа у којима је Мопасан сарађивао, веома се разликују: први је либералан,
у њему Мопасан штампа своје фантастичне и шокантне приче; у другом,
владином листу, налазе место реалистичке приповетке са тематиком из
свакодневног живота.
Тек новија критика почиње да открива Мопасанову дубину, коју су
читаоци увек инстинктивно осећали. Читалачка публика га никада није
изневерила, а не мали број писаца је признао свој дуг француском новелисти:
Стриндберг, Киплинг, Конрад, О’Хенри, Мом, Саројан, Пирандело,
Тургењев, Чехов, да споменемо само странце, јер су сви потоњи француски
приповедачи на овај или онај начин његови ученици.
 Мопасан је, иако је припадао натуралистичкој школи и платио свој дуг
натурализму, превасходно реалист. Његовом стилу страно је нагомилавање
појединости и документације, тако типично за натуралисте. Напротив,
Мопасан запажа карактеристичан детаљ, гест, и гради дело класично чистих
линија. Критика је дуго живела у заблуди мислећи да Мопасан спонтано
пише о ономе што је доживео и видео и хвалила је у њему „природног“
приповедача. Међутим, Мопасанов реализам није обична репродукција
стварности, већ један веома сложен уметнички метод. У предговору роману
Пјер и Жан Мопасан јасно дефинише свој књижевни поступак: „Изгледати
истинит састоји се, дакле, у томе да се постигне потпуна илузија
истинитости... На основу тога закључујем да би талентовани реалисти
требало да се зову илузионистима.“ Мопасан се од вође натуралистичке
школе Золе разликује и у концепцији стила: док се романсијер Зола, пишући
свој велики циклус Ругон-Макарових, труди да распореди велике масе
занемарујући појединости, приповедач Мопасан издваја детаљ, цизелира га,
и на њему гради своју причу. Ако бисмо за Золу могли рећи да се користи
техником сликања фресака, за Мопасана бисмо могли тврдити да је он
мајстор минијатуре. Но разлика два стила не проистиче само из
различитости два књижевна рода, већ је у питању размимоилажење у
схватању књижевног феномена. Мопасан је у том погледу доследан
Флоберов ученик. Као и Флобер, и он бира карактеристичну појединост и
брижљиво је обрађује уклапајући је у ткиво текста; као и његов велики
учитељ, и Мопасан се веома труди око ритма реченице, избора епитета, док
Золу далеко мање занимају проблеми стила. Али и поред блискости у
приступу, Мопасан се знатно разликује и од Флобера: Флобер је сложенији
и дубљи, Мопасан – непосреднији и динамичнији. Још више се Мопасан
разликује од својих савременика приповедача. Он не воли „лирско-сеоску
страст“ Жорж Сандове и Пјера Лотија, нити га задовољава површност
новинске приче, он тражи „истину, ту тешку и болну веродостојност која
нам узбуркује срце уместо да га лако узбуђује“. У својим најбољим причама
Мопасан је ту истину и нашао. То што ње нема увек, објашњење треба
тражити мање у Мопасановој великој плодности, а више у књижевној
ситуацији последње трећине XIX века у Француској. Унеколико засићена
обилном продукцијом романа, читалачка публика се окреће краткој причи
коју објављују многобројни дневни листови. Новинску причу пишу и
углавном од ње живе многи Мопасанови савременици, неки и данас познати,
други већ заборављени писци. Поред већ у то време прослављеног Алфонса
Додеа, аутора Писама из моје ветрењаче, и Анатола Франса, налазимо данас
готово заборављена имена тада популарних приповедача Пола Арена,
Катила Мендеса, Жипа и Марсела Швоба. Тек када се Мопасанове
приповетке упореде са делима његових савременика, види се колико је он
успевао да оде даље од пуког угађања укусу читалаца предочавајући им
своју трагичну визију човекове судбине. И после смрти свог учитеља,
Мопасан остаје веран Флоберовом идеалу трагања за истином не
заборављајући пример Добре душе, једне од Флоберових Трију прича.
Занимљиво је да је, и поред велике популарности приповетке, овај
књижевни род одувек био мање цењен у Француској него у словенским и
англосаксонским земљама или суседној Италији. Ретки су француски
теоретичари који, као Дидро и Бодлер, хвале приповетку; огромна већина јој
претпоставља роман. Бодлерово мишљење да је „новела згуснутија, сажетија
од романа“ и да „се користи вечитим предностнма принуде“ и да је отуда
„њен ефекат јачи“ остало је прилично усамљено. У Француској
књижевности до XIX века међу највећим писцима нема приповедача: Волтер
је изузетак. Почетком XIX столећа велики романописци Стендал и Балзак и
песници Иго, Вињи и Мисе само узгред пишу приче. Тек са Проспером
Меримеом и Алфонсом Додеом француска приповетка постаје значајан
књижевни род, да би управо са Мопасаном достигла свој врхунац.
По традицији, и поред приличне збрке у називима, у француској
књижевности увек се правила разлика између приче и новеле. Док је прича
означавала кратак, прилично недефинисан књижевни облик, новела је још
од ренесансе искључивала елеменат фантастичног, остајући блиска
свакодневним животним ситуацијама. Мопасан пише и приче и новеле.
Његове фантастичне приче су снажне, узбудљиве, он је изванредан
приповедач, али као новелист је без премца. Од Флобера, који је сањао да
напише роман ни о чему, Мопасан је научио да своје новеле гради често на
најбаналнијем догађају, „исечку из живота“. Тај Мопасанов свесни избор не
сведочи само о његовој љубави према истинитости већ и о великом
мајсторству писца који једино захваљујући својој уметности приповедања
одржава будну пажњу читаоца.
Међу Мопасановим реалистичким приповеткама, новелама, могу се
разликовати више тематских циклуса који дају прилично целовиту слику
француског друштва седамдесетих и осамдесетих година прошлог столећа.
За Мопасаново приповедачко дело може се рећи, ако се парафразира
Лафонтен, да је драма, тачније, трагедија у „сто различитих чинова“. Да не
недостају две значајне компоненте: радничка класа и висока буржоазија,
могло би се чак говорити о Мопасановој малој Људској комедији. Међутим,
тај недостатак је у Мопасановом случају пре врлина: он не пише о ономе што
није дубоко доживео. Мопасан описује само средину коју добро познаје, а
то је свет ситне буржоазије, париске или провинцијске, и нормандијско село,
завичај у коме је провео детињство и у који се стално враћао.
 Док у париским причама приказује само тамне стране живота (једина
Мопасанова нежност везана је за Сену), у приповеткама из Нормандије
Мопасан слика живот који, као што каже једна његова јунакиња, „није ни
тако добар ни тако лош као што се мисли“. Но и у нормандијским причама
његово виђење света је прожето дубоким песимизмом, већим него што је
Флоберов. Флобер је бар веровао у уметност; за Мопасана. као и за његовог
омиљеног филозофа Шопенхауера, све је безнадежно: човек, без идеала,
трагично сам у непријатељском свету, пати и задаје другом човеку бол.
Мопасанови нормандијски сељаци су прорачунати и немилосрдни, али ни
издалека тако похлепни и бездушни као малограђани, у којима Мопасан не
налази ништа људско. Поштење, самилост, љубав, нешто што личи на морал,
у Мопасановим причама имају само понижени и обесправљеии. У Дунди,
једина позитивна личност је девојка која продаје своје тело, у Мом стрицу
Жилу дечак, а у Буренцеху такве личности уопште нема. Једна од ретких
новела у којој нема негативних јунака је Повратак, и није случајно што се
њена радња збива међу сиромашним рибарима и поморцима. Суочени са
неразрешивим проблемом, јунаци Повратка су збуњени, али остају
достојанствени. Мартен и Левек не понашају се као два супарника, већ као
људи које је снашла заједничка голема невоља. У већини других прича
преовлађују суровост и насиље који воде чак до злочина. Несрећног јунака
Конопчића буквално терају у смрт јер му нико не верује да није нашао
новчаник, а просјака из истоимене приче убијају ускраћујући му храну. У
Мопасановим причама жртва ретко успева да умакне своме џелату. У новели
Симонов тата мали дечак налази заштиту од подсмеха својих другова у
племенитом ковачу, а у једној од најлепших приповедака које је Мопасан
написао, Тоан, доброћудни Крчмар, тријумфује над људском пакошћу. Иако
се Мопасанове личности у Тоану шале и, чини се, нико не узима озбиљно
Тоанову болест, читалац одмах види стварну ситуацију: зла жена се свети
парализованом Тоану зато што је волео и још увек воли живот. Њена тортура
је страшна јер присиљава Тоана да лежи потпуно непомичан да би својом
топлотом излегао пилиће. Но Тоанова љубав према животу већа је од њене
мржње: готово као у бајци, Тоан нането зло претвара у своје добро; уместо
да буде дотучен, он проналази смисао живота и срећу у томе да помаже
малим жутим пилићима да угледају свет. Међутим, победа добра над злом у
Мопасановим причама је и ретка и слабашна у поређењу са непрестаним
тријумфом зла. Потенцијално зло које, по Мопасану, лежи у сваком човеку,
вреба кризни тренутак да избије силином стихије. Више но иједна животна
ситуација, рат, по Мопасану, буди човекове ниске нагоне и претвара га у
звер. Чича Милон или мајка Дивљана су сурови осветници више него
родољуби. Мржња рађа мржњу, проливена крв тражи ново крвопролиће.
Бесмисленост рата је ретко где приказана са таквом објективношћу као у
Мопасановим новелама. У време када многи француски писци рат приказују
идилично, Мопасан демистификује славу оружја и тобоже племенита
осећања ратника и показује да је рат пре свега убијање. Чак и кад је зло
нужно, када се брани отаџбина, рат нема ничег лепог јер, уништавајући
другога, човек уништава и део себе.
У Мопасановим причама из Нормандије нема само трагичних догађаја
и невеселих згода. Његови Норманђани умеју и да се смеју. Истина, у
њиховим шалама има доста грубости, али тај смех је од срца, хумор
простодушних људи из народних прича. Цицију газда-Белома „лечи“ весело
друштво и поштено му изнуђује заслужену награду. Мопасанов хумор уме
да буде и корозивнији, али је он ретко када окренут против његових
личности. Мопасан нема ону дистанцу у односу на своје јунаке, онај
иронични однос који према својим буржујима има Флобер. Мопасанова
дистанца је само она неопходна резерва коју писац мора сачувати у односу
на своје личности. Мопасан се гнуша малограђана, он своје нормандијске
сељаке воли. Син Лоре Ле Поатвен увек се осећао Норманђанином и још у
детињству је дубоко заволео таласасту равницу свога завичаја, њене
јабучњаке и њене кише, њену ветровиту обалу са високим литицама и њену
масну земљу коју су газиле многе војске. „Када смо заједно, ми говоримо
наречјем, живимо, мислимо, поступамо као Норманђани, осећамо се као
Норманђани од старине више смо сељаци од својих наполичара“ – тако један
Мопасанов јунак изражава своју приврженост завичају. То, нема сумње,
осећа и Мопасан, који се у једном писму жали мајци да чезне за Етретаом, за
његовим жалом који „блиста на сунцу“ и носталгично додаје: „Простран и
отворен изгледа само онај видик који је близак оку и драг срцу.“ У томе
драгом нормандијском пејзажу смештене су радње не само многих
Мопасанових приповедака него и већина његових романа: Један живот
догађа се у области Ко, Пјер и Жан у Авру, јунак романа Љубимац родом је
из Руана, а најлепша сцена Нашег срца одиграва се на Мон-Сен-мишелу.
Неизлечиви песимист, усамљеник, неповерљив према људима,
Мопасан је безрезервно волео своју Нормандију која га је надахнула да
напише своје најлепше странице. Аутор неуспелих Стихова, прозаист
Мопасан је постао највећи песник маглене и хладне нормандијске равнице,
која је у његовим причама добила непролазну лепоту нежних и страсних
пејзажа какве виђамо на платнима његових великих земљака Теодора Русоа
и Камија Короа.

Др Радивоје КОНСТАНТИНОВИЋ
 ПРИЧЕ

ИЗ

НОРМАНДИЈЕ
 СИМОНОВ ТАТА

Избило је подне. Школска врата се отворише и деца појурише напоље,

гурајући се да изађу што пре. Али место да се брзо разиђу и оду кући на
ручак, као што су чинила свакога дана, она се зауставише на неколико корака
од врата, окупише у гомилице, и стадоше да се сашаптавају.
Јер тога јутра Симон, син Бланшотин, беше дошао први пут у разред.
Деца су већ слушала код својих кућа о Бланшоти; мада су њихове мајке
њу лепо примале, ипак су, измећу себе, говориле о њој са неким мало
презривим сажаљењем, које је прешло и на децу, иако нису знала зашто.
Симона, међутим, деца нису познавала, јер никад није излазио, нити је
јурцао са њима по сеоским сокацима или поред реке. Зато га нису ни волела;
и она су с извесном радошћу, у коју се мешало и прилично чуђења, дочекала
и једно другоме понављала речи једног мангупчића од четрнаест до петнаест
година, који се држао као да је свашта знао о њему и који је обешењачки
намигивао:
– Знате шта... Симон... Симон нема тате.
Уто се и Бланшотин син појави на школским вратима.
Имао је седам до осам година. Био је мало бледуњав, веома чист,
бојажљив, готово неспретан.
Враћао се својој мајци; али гомилице његових другова, који су
непрестано нешто шапутали и гледали га подмуклим и злим очима, као деца
која смишљају неку пакост, опколише га мало-помало, и, напослетку, сасвим
га затворише између себе.
Стојао је усред њих, изненађен и збуњен, не знајући шта намеравају.
Али дечак који беше раширио ону новост, горд на већ постигнути успех,
упита га:
– Како ти је име?
Он одговори:
– Симон.
– Симон, и како још?
Дете понови сасвим збуњено:
– Симон.
Дечак му рече:
– Мораш још некако да се зовеш... то није никакво име... Симон.
А он, готов да заплаче, одговори и по трећи пут:
 – Зовем се Симон.
Дечурлија удари у смех. Дечак победоносно диже глас:
– Ето, видите да нема тате!
Настаде велика тишина. Деца су била пренеражена овом необичном,
немогућом, страшном чињеницом: дечак који нема тате! Гледала су га као
неко чудо, као нешто неприродно, и осећала су како у њима расте оно
презирање њихових матера према Бланшоти које им је дотле било
неразумљиво.
А Симон се беше наслонио на једно дрво, да не падне, и стајао је
непомично, као убијен неком непоправљивом несрећом. Хтео је да им
објасни. Али није могао да смисли никакав одговор, нити да побије ту
страшну вест да нема тате. Напослетку, сав блед, он им довикну насумце:
– Имам ја тату.
– Где је? – упита дечак.
Симон ућута; није знао. Деца су се смејала врло раздражена; јер ова
чеда природе, веома блиска животињама, осећала су ону свирепу потребу
која гони кокоши из истог дворишта да дотуку своју другарицу чим је нађу
рањену.
Симон спази наједанпут свога малог суседа, сина једне удовице, кога
је увек виђао самог са мајком, као што је и сам био.
– Па ни ти немаш тате – рече он.
– Ја имам – одговори дете.
– Па где ти је? – дочека брзо Симон.
– Мој тата је умро – изјави дете с особитим поносом – на гробљу је.
Жагор одобравања диже се мећу овим неваљалцима, као да је већ
самим тим што је имао мртвог оца на гробљу њихов друг поразио Симона,
који га није имао никако. И ови мангупи, чији су очеви били већином зли
људи, бекрије, лопови и сурови према својим женама, гуркали су се и збијали
круг све више, као да су они, законита деца, хтели да угуше онога који је био
незаконит.
Наједанпут, дечак који је био најближи Симону исплази му
подругљиво језик и довикну:
– Овај нема тате! Овај нема тате!
Симон га обема рукама шчепа за косу и поче да га удара ногама по
цеваницама, уједајући га душмански за образ. Настаде огромна гужва. Борце
најзад раставише, и Симон се нађе на земљи, изударан, поцепан, изубијан,
усред круга дечурлије која су пљескала. Кад је устао и механички чистио
руком своју малу блузу, сву прљаву од прашине, неко му довикну:
– Иди кажи тати!
Он тада осети у своме срцу велики слом. Били су јачи од њега, истукли
су га, а он није могао ништа да им одговори, јер је осећао да одиста нема
тате. Пун поноса, он покуша неколико тренутака да се бори са сузама које су
га гушиле. Затим стаде да грца и, напослетку, без вриска, заплака, јецајући
тако јако да се сав трзао.
На то мећу његовим непријатељима изби свирепа радост, и сасвим
природно, као што раде дивљаци при својим страшним свечаностима,
ухватише се за руке и поведоше коло око њега, понављајући као припев:
– Овај нема тате! Овај нема тате!
Али Симон наједанпут престаде да јеца. Јарост га избезуми. Под
његовим ногама било је каменица; он их покупи и из све снаге стаде да гађа
своје крвнике. Двојицу-тројицу погоди, и они побегоше дерући се. Симон је
изгледао тако страшан да остале обузе паничан страх. Преплашени, као што
је увек гомила пред човеком до крајности разјареним, они се разбегоше куд
који.
Кад остаде сам, мали дечак без оца појури право у поље, јер се у њему
беше родила једна успомена која га наведе на судбоносну одлуку. Хтео је да
се удави у реци.
Он се сетио да је пре осам дана неки сиромашак, који је живео од
просјачења, одиста скочио у воду зато што је остао без новаца. Симон је
гледао кад су га вадили из воде; и овај бедни човек, који му је иначе изгледао
јадан, прљав и ружан, пао му је тада у очи својим спокојним лицем, бледим
образима, дугом, мокром брадом и отвореним, веома мирним очима. Око
њега су говорили: „Мртав је”. Неко је додао: „Сад је потпуно срећан.” И
Симон је сада хтео да се удави, јер није имао оца, као што онај бедник није
имао новаца.
Дође до саме воде и загледа се у њен ток. Неколико несташних рибица
играло се у бистром брзаку, и овда-онда искакале и хватале мушице које су
летеле по површини воде. Он престаде да плаче, јер је хтео да посматра
њихову игру која га је веома занимала. Али, с времена на време, као што у
затишју буре наиђе изненада вихор који поломи стабла и изгуби се на
обзорју, дечку се враћала његова мисао с оштрим болом: „Хоћу да се удавим,
јер немам тате.”
Било је веома топло, веома лепо. Пријатно сунце грејало је траву. Вода
се блистала као огледало. И Симон је у извесним тренуцима осећао неко
блаженство, ону малаксалост која настаје после суза, и долазило му је да
заспи ту на трави, под топлим зрацима сунца.
Зелена жабица скочи му испред ногу. Он покуша да ухвати. Жабица му
се измаче. Он појури за њом, и она му трипут узастопце умаче. Напослетку
је шчепа за стражње ноге, и стаде да се смеје гледајући њено напрезање да
се отме. Прикупљала је своје дуге ноге, па их наједанпут нагло опружала,
круте као две полуге, док је, избуљивши очи са златним колутима, млатарала
предњим ногама као рукама. То га је подсећало на једну играчку од узаних,
изукрштаних дашчица, које су сличним стезањем и растезањем помицале
војнике уврћене на њима. Он се тада сети куће, своје мајке и, обузет великом
тугом, стаде поново да плаче. Језа му је пролазила кроз цело тело; он клекну
и очита молитву као увек пред спавање. Али не могаде да је доврши, јер га
поново спопаде јецање, тако убрзано, тако јако да се сав тресао. Више није
мислио; више ништа није видео око себе, само је плакао.
Наједанпут, нека тешка рука паде му на раме, и један крупан глас упита
га:
– Шта ти је, мали, што плачеш толико?
Симон се окрену. Неки висок радник, коврчасте црне косе и браде,
гледао га је добродушно. Он одговори са сузама у очима и јецајем у грлу:
– Истукли су ме... зато што... што... немам... тате... немам тате.
– Како – рече човек смешећи се – па свако има тату.
Дете настави са муком, грцајући:
– Ја... ја... немам.
На то се радник уозбиљи; познао је Бланшотиног сина и, премда је био
дошљак у овом месту, знао је унеколико њену историју.
– Де, де, немој да плачеш! Ходи са мном да те водим мами. Даћемо ми
теби тату.
И они пођоше; велики је водио малог за руку, и човек се поново
смешио, јер му није било непријатно да види ту Бланшоту, која је, како се
причало, била једна од најлепших девојака у месту; а после, можда је
помишљао и на то да млада жена која је погрешила једанпут може да
погреши и други пут.
Тако стигоше пред једну белу, веома чисту кућицу.
– Ту ми станујемо – рече дете и викну: – Мама!
Једна жена изађе, и радник наједанпут престаде да се смеши, јер је на
први поглед видео да се не треба шалити са овом високом, бледом девојком,
која је озбиљна лица стајала на вратима, као да је хтела да спречи мушкарцу
приступ у ову кућу у којој је њу други већ преварио. Заплашен и са качкетом
у руци, он промуца:
– Ево, госпођо, довео сам вам синчића, који се био изгубио крај реке.
Али Симон се обисну мајци о врат и рече јој кроз плач:
– Нисам, мама, него сам хтео да се удавим, јер су ме деца тукла...
тукла... зато што немам тате.
Јака румен обли образе младе жене, и како је ово заболе до срца, она
страсно пољуби своје дете, док су јој сузе лиле низ образе. Човек, узбуђен,
стајао је непомично, не знајући како да оде. Али Симон му наједанпут
притрча и рече:
– Хоћете ли да будете мој тата?
Наста велика тишина. Без речи и на мукама од стида, Бланшота се беше
наслонила на зид, с обема рукама на срцу. Кад виде да не добија одговор,
дете настави:
– Ако нећете, ја идем натраг да се удавим.
Радник узе ово за шалу и одговори смејући се:
– Како да нећу! Хоћу, драге воље.
– А како се зовеш – упита на то дете – да одговорим друговима кад ме
упитају за твоје име?
– Филип – одговори човек.
Симон поћута мало, да добро упамти ово име, затим пружи обе руке,
потпуно утешен, и рече:
– Дакле, Филипе, ти си мој тата.
Радник га диже са земље, пољуби га нагло у оба образа, и брзо побеже
крупним корацима.
Кад је дете сутрадан ушло у школу, дочека га злобни смех; а при
излазу, кад је онај дечак опет хтео да почне своје, Симон му добаци у лице,
као што би се бацио каменом:
– Мој тата се зове Филип.
Урлици радости заорише се са свих страна:
– Који Филип?... Какав Филип?... Шта је то Филип?... Где нађе тог
Филипа?
Симон не одговори ништа и, непоколебљив у своме уверењу,
изазиваше их погледом, пре готов да добије батине него да бежи испред њих.
Учитељ га ослободи, и он се врати мајци.
 Три месеца пролазио је Филип поред Бланшотине куће, и понекад би
се усудио да проговори са њом, кад би је видео како шије поред прозора. Она
му је одговарала учтиво, увек озбиљна. Никад се није шалила са њим и није
га пуштала у кућу. Међутим, сујетан помало као и сви мушкарци, он уобрази
да је руменија кад разговара са њим него обично.
Али изгубљен добар глас тешко се враћа и остаје увек тако непостојан
да се, и поред све плашљиве повучености Бланшотине, већ свашта говорило
о њој у месту.
Мећутим, Симон је веома волео свог новог тату и шетао се са њим
готово свако вече кад би овај завршио рад. Ишао је у школу врло марљиво,
и пролазио поред својих другова веома достојанствено, не одговарајући им
никад.
Једног дана, међутим, дечак који га је први напао рече му:
– Ти си слагао, ти немаш тату који се зове Филип.
– Како то? – упита Симон веома узбуђен.
Дечак је задовољно трљао руке. Он настави:
– Тако. Да имаш тату, он би био муж твоје маме.
Симон се збуни пред овим умесним разлогом, али, при свему томе,
одговори:
– Он је, ипак, мој тата.
– Може бити – рече дечак церећи се – али није твој тата сасвим.
Бланшотин синчић погну главу и упути се замишљено ковачници чича-
Лоазона, у којој је Филип радио.
Ковачница је била са свих страна окружена дрвећем. У њој је било
веома мрачно, само је црвена светлост с огромног огњишта осветљавала
јаким одблесцима пет ковача голих мишица, који су са страшном лупом
ударали по својим наковњима. Црвени као ђаволи, они су очи упирали у
усијано гвожђе које су ударали, и њихова трома мисао дизала се и падала са
њиховим чекићима.
Симон уђе неопажен, приђе своме пријатељу и лагано га повуче за
рукав. Овај се окрену. Наједанпут, рад престаде, сви људи погледаше дечака
веома пажљиво. Тада се, усред ове изузетне тишине, зачу танак Симонов
глас.
– Слушај, Филипе, Мишодин син ми је малопре казао да ти ниси мој
тата сасвим.
– Зашто то? – упита радник.
Дете одговори сасвим безазлено:
 – Зато што ниси муж моје маме.
Нико се не насмеја. Филип оста непомичан, чела наслоњена на крупне
руке, које су се ослањале на држак чекића усправљеног на наковњу. Био се
замислио. Његова четири друга гледала су га, а Симон, сићушан и нејак међу
овим џиновима, чекао је са зебњом. Наједанпут, један од ковача, казујући
мисао свих њих, рече Филипу:
– Бланшота је заиста добра и ваљана девојка, вредна и поштена, поред
све своје несреће, и била би права жена за честитог човека.
– Тако је – рекоше остала тројица.
Радник настави:
– Је ли она крива што је погрешила? Обећан јој је био брак, а ја знам
доста њих које данас сви поштују, а које су чиниле то исто.
– Тако је – одговорише у исти мах сва три човека.
Он настави:
– Колико се, сиротица, намучила да одгаји своје дете, сасвим сама, и
колико је проплакала откако не излази из куће, сем кад иде у цркву, то сам
бог зна!
– И то је истина – рекоше остали.
Затим се у ковачници не чу ништа више сем мехова који су
распаљивали ватру на огњишту. Филип се наједанпут наже Симону:
– Иди кажи мами да ћу доћи вечерас да говорим са њом.
Затим узе дете за рамена и изгура га напоље.
Он се врати на посао и у исти мах пет чекића падоше једновремено на
наковње. Ковали су тако гвожђе до мрклога мрака, снажни, силни, весели,
задовољни. Али онако исто као што велико звоно на катедрали одјекује у
празничне дане јаче од осталих звона, тако је Филипов чекић, надмашујући
лупу осталих, падао сваког тренутка са треском који је заглушивао. И он је,
светла ока, ковао страсно, стојећи посред варница.
Небо је било пуно звезда кад је закуцао на Бланшотиним вратима. На
њему је била празничка блуза, чиста кошуља, брада поткресана. Млада жена
појави се на прагу и рече му тужна лица:
– Није лепо, господине Филипе, што долазите овако касно.
Он хтеде да одговори, промуца нешто, и оста збуњен пред њом.
Она настави:
– Ви, ваљда, разумете да не треба више да се говори о мени!
На то ће он наједанпут:
 – Шта то мари, ако хоћете да ми будете жена.
Никакав глас му не одговори; али њему се учини да се у мраку собе
сруши неко тело. Он уђе брзо; и Симон, који је лежао у својој постељи, чу
звук пољупца и неколико речи које је његова мајка веома тихо прошаптала.
Затим, наједанпут, осети како га подигоше руке његовог пријатеља који му,
држећи га на својим испруженим џиновским рукама, рече:
– Кажи твојим друговима да је твој тата Филип Реми, ковач, и да ће он
извући уши свакоме ко те дирне!
Сутрадан, кад је разред био пун и час хтео да почне, мали Симон
устаде, сав блед, и уздрхталих усана рече јасним гласом:
– Мој тата је Филип Реми, ковач, и он је казао да ће извући уши свакоме
ко ме дирне.
Овога пута нико се не насмеја, јер су сви познавали добро Филипа
Ремија, ковача, а тај је био тата којим би се свак поносио.

(Превео Душан Ђокић)

 ДУНДА

Неколико дана узастопце кроз варош су пролазили остаци разбијене

војске. Нису то биле јединице, него руља у нереду. С дугом и прљавом
брадом, у подераним униформама, војници су тромо одмицали, без заставе,
без свога пука. Сви су изгледали изнемогли, изнурени, неспособни да ма шта
мисле или предузму; ишли су само по навици, и падали од умора чим би
застали. Били су то махом резервисти, нератоборни људи, мирни рентијери,
повијени под тежином пушке; или живахни млади милиционари, који се
лако уплаше и зачас одушеве, одмах пређу у напад а брзо побегну; а онда,
посред њих, који војник у црвеним чакширама, све што је остало од неке
дивизије сатрвене у великој бици; или артиљерац који упоредо корача с овом
разнородном војском; а ту и тамо светли шлем неког тромог коњаника који
с муком стиже пешака навикнутог да лакше хода.
Одреди добровољаца с јуначким именима: „Осветници пораза” –
„Грађани гробља” – „Дружина смрти” – пролазили су у међувремену,
разбојничког изгледа.
Њихове старешине, бивши сукнарски или семенарски трговци,
некадашњи продавци лоја или сапуна, ратници за невољу, а официри за
новац или због дугих бркова, наоружани до зуба, претрпани фланелима а с
пуно разних ширта, разговарали су громким гласом, расправљали о ратним
плановима, и истицали да само они, на својим раменима разметљивих
хвалисаваца, држе смртно рањену Француску; али су се понекад бојали и
својих рођених војника, скупљених с коца с конопца, који су често били
храбри до лудила, али пљачкаши и развратници.
Сваког часа очекивало се да Пруси уђу у Руан.
Народна гарда, која је, пуна два месеца, опрезно извиђала по
оближњим шумама, убијајући понекад своје сопствене страже и спремајући
се за окршај кад би какав зечић шушнуо у жбуњу, вратила се на своја
огњишта. Њено оружје, њене униформе, сва она убојна опрема којом је
донедавно, на три миље унаоколо, задавала страх каменим међашима што
стоје поред главних друмова, све је то нестало наједном као да је у земљу
пропало.
Већ су и последњи француски војници прешли Сену, и, преко Сен-
Севера и Бург-Ашара, ишли ка Пон-Одмеру; а за њима, одмицао је пешке,
између два ордонанса, генерал, сав очајан, немоћан да ишта предузме с овом
грдном мешавином, захваћен и сам великим сломом народа који је навикао
да побеђује а био до ногу потучен и поред свог пословичног јунаштва.
 Затим је завладао дубок мир, престрављено и немо ишчекивање увукло
се у град. Многе трбушасте газде, којима је трговина сву мужевност узела,
са стрепњом су очекивали победнике и умирали од страха да за њихове
ражњеве и кухињске ножеве не помисле да је оружје.
Живот као да се укочио; дућани су били затворени, улице пусте.
Понекад би се гдекоји мештанин, уплашен овом тишином, брзо провукао
поред кућних зидова.
Из стрепње од ишчекивања сви су зажелели да дође непријатељ.
Сутрадан поподне, после одласка француских трупа, искрсну однекле
неколико улана и појури брзо кроз варош. Мало доцније, спустише се црне
гомиле с обронка Свете Катарине, а два друга таласа најезде преплавише
путеве из Дарнтала и Боагијома. Предстраже трију одреда састаше се у исти
час на Општинском тргу; свима пак оближњим улицама стизали су и
развијали се батаљони немачке војске, а под њиховим тешким и
равномерним корацима одјекивала је калдрма.
Наредбе, изговорене непознатим, грленим гласовима, одјекивале су
поред кућа, на изглед мртвих и пустих, а иза спуштених капака, укућани су
зурили у ове победнике који су постали господари вароши, имања и живота,
по „ратном праву”. У својим замраченим собама, становници су били ван
себе као кад избије нека стихијска поплава, неки велики смртоносни
земљотрес, коме никаква памет ни снага ништа не могу. Јер се иста осећања
јаве сваки пут кад се сруши утврђени поредак, кад нестане јавне
безбедности, кад све оно што је било под окриљем људских или природних
закона остане на милост и немилост несвесне и дивље снаге. Земљотрес који
под рушевинама кућа затрпа читав народ; разливена река која носи
подављене сељаке с лешинама волова и гредама с кровова, или славом
овенчана војска која убија све што се брани, или роби, која пљачка у име
Сабље, а бога хвали уз рику топова – све су то страховите несреће које
подрију сваку веру у Вечну Правду, свако поуздање о коме нам приповедају,
у заштиту неба и у разум човеков.
Мала одељења војника куцала су на сва врата, а затим остајала у
кућама. После најезде дошла је окупација. Побеђени су сада морали да
показују љубазно лице према победиоцима.
После неког времена, кад нестаде правог страха, све се поново утиша.
У многим кућама, пруски официр је примљен за трпезу. Понекад је био и
лепо васпитан, и из учтивости жалио је Француску и говорио да му је мрско
што учествује у овом рату. Укућани су му били захвални за такво осећање; а
онда, ко зна, данас-сутра, може и да им затреба. Ако буду лепо с њим, даће
им можда кога војника мање на храну. А зашто и да вређају неког од кога
потпуно зависе? То не би била више храброст, него луда неустрашивост. А
таква се неустрашивост не убраја више у мане руанских грађана, као у доба
јуначких одбрана које су прославиле њихов град. Свет је, најзад, мислио, и
ту се без поговора позивао на урођену француску углађеност, да у кући
можете бити учтиви с непријатељским војником, само да се с њим не
братимите на јавним местима. На улици их нису познавали, али су у кући
радо с њима разговарали, и Немац је, увече, све дуже остајао да се огреје
поред домаћег огњишта.
Варош је, мало-помало, добијала свој ранији изглед. Французи још
нису много излазили из кућа, али су улицама врвели пруски војници.
Уосталом, не би се рекло да су официри плавих хусара, који су дрско
звекетали својим смртоносним сабљетинама по калдрми, показивали много
више презира према простим грађанима од официра ловачког пука, који су,
годину дана раније, пили по истим кафанама.
Нешто је ипак лебдело у ваздуху, нешто неопипљиво и непознато, нека
туђинска неподношљива запара, као да се раширио неки задах – задах
непријатељске најезде. Увукао се у станове, раширио по трговима, дао
јелима други укус, а вама утисак да сте на путу, врло далеко, у неком дивљем
и опасном племену.
Победници су тражили новца, много новца. Људи су увек плаћали;
били су богати, уосталом. Али што је нормандијски трговац већи газда, све
му се мање даје, све га више боли најмањи делић имања који пређе у туђе
руке.
Мећутим, на две-три миље од града, низ реку, око Кроасеа, Дјепдала
или Бјесара, лађари и рибари извлачили су често из воде надувен леш неког
Немца у униформи, кога је неко убио ножем или вештим ударом ноге, или
му каменом смрскао главу, или га просто гурнуо с моста. Речни муљ је
сахрањивао ове тајне, дивљачке и оправдане освете, ове непознате подвиге,
ове неме нападе, који су опаснији од битака по белом дану, а немају њихове
славе.
Јер мржња према туђину наоружа увек неког ко је смео и спреман да
умре за идеју.
Но, иако су држали варош у неумољивој стези, освајачи нису извршили
ниједну од оних страхота које су им приписивали на њиховом победоносном
походу, те се људи ослободише, а нагон за трговином поче опет да копка
месне трговце. Неки су били везани крупним пословима за Авр, који је
држала француска војска, па су хтели покушати да стигну у ту луку идући
сувим до Дјепа, а одатле лађом.
 Посредством немачких официра с којима су се упознали добише од
главног заповедника потребно одобрење за одлазак.
Поручише онда велика путничка кола с четири коња, и кад се десет
путника уписаше код спроводника, решише да крену у уторак изјутра, пре
сванућа, да би се избегло свако скупљање на улици.
Отпре извесног времена, земља се била стврднула од мраза, а у
понедељак, око три сата, велики тамни облаци са севера навукоше снег који
је падао без престанка цело вече и целу ноћ.
У пола пет из јутра путници се скупише у дворишту хотела
„Нормандија”, одакле је требало да крену.
Били су још сањиви, и цвокотали су од зиме, завучени у огртаче. Слабо
су један другог видели у мраку, а натрпали су били на себе толико дебеле
зимске одеће да су личили на гојазне попове у дугим мантијама. Ипак се
двојица познаше, трећи им приђе, и заподеше разговор: – Водим и жену –
рече један. И ја. – И ја. – Први додаде: – Нећемо се враћати у Руан, а ако се
Пруси приближе Авру, прећи ћемо у Енглеску.
– Сви су имали исте намере, јер су им нарави биле сличне.
Међутим, још нису упрезали коње. Мало фењерче, које је носио
коњушар, помаљало се понекад из једних мрачних врата и одмах ишчезавало
иза других. Коњи су копитама ударали о земљу, али се топот губио у слами
разастртој под ногама, а удно коњушнице неко је са животињама говорио и
псовао. Ситно звецкање прапораца било је знак да се амови намештају; ово
звецкање брзо се претвори у јасно и непрекидно брујање, које се управљало
по кретању животиње, и које је некад престајало, па опет почињало наглим
трзајем, уз потмули бат поткованих копита што су ударала у под.
Врата се нагло затворише. Преста свака бука. Промрзли путници беху
заћутали; стајали су непомични и укочени.
Густи ројеви белих снежних пахуљица светлуцали су спуштајући се
непрестано на земљу; предметима су скривали облике, а све наоколо
посипали леденом маховином; и у глувом ћутању мирне вароши која је
обамрла под зимским покровом чуло се само ово нејасно, неодређено,
лепршаво шуштање снега који пада, шуштање које се више осећало него
чуло и, као неко ковитлање лаких атома, испуњавало сав простор, застирало
целу земљу.
Човек с фењером опет се појави водећи за узглав снужденог коња коме
се није ишло. Намести га уз руду, закопча каише, па се дуго вртео да
притегне целу опрему, јер је могао да ради само једном руком, пошто је у
другој држао светиљку. Кад је кренуо по другог коња, опази оне укочене
путнике, побелеле од снега, и рече им: – Зашто се не пењете у кола, бар главу
да склоните?
Нису се, свакако, раније сетили, а сад сви навалише. Она тројица
сместише своје жене удно кола, па се и они попеше; затим се и оне друге
неодређене и нејасне прилике наместише без речи на последњим местима.
Ноге им упадоше у сламу која је била разастрта по поду. Госпође удно
кола понеле су биле са собом мале бакрене грејалице на угаљ, па запалише
ове направе и, неко време, стадоше једна другој полугласно набрајати сва
њина преимућства, понављајући ствари које су им одавно биле познате.
Најзад, кад су коњи запрегнути, и то шест место четири, јер је требало
запети по таквом времену, упита неко споља: – Јесу ли сви ушли? Неко
изнутра одговори: – Јесмо. – И кола кренуше.
Одмицала су лагано, тако лагано да сте их пешке могли престићи.
Точкови су западали у снег; кола су потмуло шкрипала; коњи су се клизали,
дахтали, пушили се; а огромни кочијашев бич непрестано је пуцкетао,
облетао са свих страна, смотавао се и размотавао као танка змија, па би
изненада ошинуо набрекле сапи које би се онда још жешће напрегле.
Већ се неосетно раздањивало. Оне лаке снежне пахуљице, што их је
један путник, чистокрвни Руанац, упоредио с памучном кишом, нису више
падале. Мутна светлост пробијала се кроз густе и мрачне дебеле облаке
спрам којих је још јаче блештала белина снежних поља, где би се појавио
или ред високих стабала заоденутих ињем, или колибица са снежном
капуљачом.
У колима су радознало загледали једни у друге, при тмурној светлости
ове зоре.
Удно кола, на најбољим местима, дремали су, једно према другом,
господин и госпођа Лоазо, винарски трговци на велико из улице Гран-Пон.
Некада помоћник код једног газде који је пропао, Лоазо је преузео
његову радњу и обогатио се. Продавао је по врло јевтиној цени врло лоша
вина малим сеоским крчмарима, а за познанике и пријатеље важио је као
препредена лопужа, прави Норманђанин, лукавац и весељак.
Толико је био познат и признат као преварант да је једне вечери, на
пријему у начелству, господин Турнел, писац басни и лаких песмица,
заједљив и фин дух, призната паланачка величина, предложио дремовним
дамама да одиграју једну партију Loseau vole1; досетка је пролетела кроз

1
Игра речи „Loseau vole“ једнако се изговара али прво значи „лопов краде” а друго
„птица лети”.
начелникове салоне, затим продрла у варош, и читав месец дана цео крај
тресао се од смеха.
Лоазо је, поред тога, био на гласу по својим лакрдијама од сваке руке,
својим добрим и лошим шалама; и кад би се о њему повела реч, неко би
морао одмах додати: „Баш је овај Лоазо прави обешењак.”
Био је малога раста, имао истурен трбух, а изнад њега се руменело лице
између проседих залистака.
Висока, снажна, отресита, грлата и брза у доношењу одлука, његова
жена, била је ред и рачуница ове трговачке куће, коју је он оживљавао својом
веселом окретношћу.
Достојанственији, јер је припадао вишој касти, поред њих се сместио
господин Каре-Ламадон, крупна личност, који је правио одличне послове с
памуком, био власник трију предионица, официр Легије части и члан
Окружне скупштине. За све време Царства остао је шеф благонаклоне
опозиције, само ради тога да наплати скупље своје приступање странци
против које се борио, по његовим сопственим речима, с пуно дужних обзира.
Госпођа Каре-Ламадон, много млађа од свога мужа, служила је као утеха
официрима из добрих породица послатим у руански гарнизон.
Слатка, лепушкаста, умотана у крзна, сместила се наспрам мужа, а срце
јој се парало кад је гледала какав је жалостан изглед кола изнутра.
Њени суседи, гроф и грофица Хибер де Бревил, китили су се једним од
најстаријих и најдичнијих имена у Нормандији. Стари племић, који се тако
и држао, трудио се да истакне, разним дотеривањима, своју урођену
сличност с Анријем IV, од кога је, по једном за породицу славном предању,
затруднела једна госпођа де Бревил, чији је муж, за то дело, постао гроф и
гувернер једне покрајине.
Колега господина Каре-Ламадона у окружној скупштини, гроф Хибер,
био је представник орлеанистичке странке за округ. Историја његове
женидбе са кћерком једног малог бродовласника из Нанта остала је увек
покривена велом тајне. Али пошто је грофица имала господствено држање,
умела да прима у кући као ретко ко, а проносило се чак да ју је волео један
од синова Луја Филипа, све племство ју је обасипало почастима, њен салон
био је први у граду, једини у коме се одржавала стара галантерија и у који је
било тешко ући.
Имање Бревилових, све у непокретностима, доносило је, тако се
причало, пет стотина хиљада ливри прихода.
Ових шест личности образовале су горњи део кола и биле
представници имућног света, спокојног и јаког, бољег, признатог друштва
које има веру и начела.
 Пуким случајем, све су се жене десиле на истој клупи; грофица је још
имала као сусетке две часне сестре које су пребирале дуге бројанице
мрмљајући многе Оченаше и Богородице. Једна је била стара, нагрђена у
лицу богињама као да ју је неко картечем засуо испод носа. Друга, врло
слабуњаво створење, имала је лепу и болешљиву главу на сушичавим
грудима, које је раздирала она ватрена вера што ствара мученике и
видовњаке.
Наспрам двеју калуђерица, мушкарац и жена привлачили су свачије
погледе.
Мушкарац је био добро позната личност, Корниде звани Демок, страх
и трепет света који је сам себе поштовао. Двадесет пуних година квасио је
он своју дугу риђу браду у чашама свих демократских кафана. С братијом и
пријатељима стуцао је доста лепо имање које је наследио од оца, бившег
продавца шећерлема, и ишчекивао с нестрпљењем Републику да би најзад
добио место које је заслужио толиким револуционарним кафанским
трошковима. На дан четвртог септембра неко га је можда насамарио, па је
поверовао да је постављен за начелника, али кад је хтео да прими дужност,
служитељи, који су сами остали да господаре, нису хтели да га признају, и
он је морао да се повуче. Красан човек, уосталом, незлобљив и услужан, он
се примио да спрема одбрану вароши с ревношћу којој није било равне. Под
његовим руководством копане су рупе у равници, обарана млада дрвета у
суседним шумама, постављане замке на свим путевима, а кад се непријатељ
приближио, задовољан овим припремама, хитро се повукао у правцу
вароши. Намеравао је сада да задужи и Авр, где ће нови шанчеви бити
потребни.
Жена која је седела до њега, једна од оних што их зову веселима, била
је чувена по својој прераној гојазности, која јој је донела надимак Дунда.
Мала, обла одасвуд, надувених прстију, тако притешњених у зглобовима да
су личили на бројанице од кратких кобасица; сјајне и затегнуте коже, с
огромним прсима која су се надимала под хаљином, била је ипак укусан и
тражен залогај, са свежине коју је било милина погледати. Лице јој је било
румена јабука, пупољак божура који се спрема да процвета, а одозго су
гледала два дивна црна ока, осенчена дугим, густим трепавицама које су на
њих падале; ниже, дражесна, уско скројена усташца, влажна за пољубац, са
сјајним сићушним зубићима.
Имала је уз то, тако се причало, и друге неоцењиве особине.
Чим су познали ко је, поштене жене почеше да шапућу, и речи
„проститутка”, „јавна саблазан”, чуше се тако гласно да се она трже. Тада
она премери своје суседе тако изазивачким и дрским погледом да се свима
намах прекиде реч, и сви оборише очи са изузетком Лоазоа, који ју је и даље
шеретски мотрио.
Али се ускоро настави разговор измећу три госпође, које је изненада
присуство ове цуре пријатељски, скоро присно зближило. Сматрале су за
дужност да као у неком снопу збију своја супружанска достојанства пред
овом бестидном блудницом; јер законита љубав увек гледа с висине на своју
слободну посестриму.
А она три мушкарца, које је зближио нагон конзервативаца кад су
видели Корнидеа, почеше причати о новчаним стварима са извесним
презривим ставом према сиромасима. Гроф Хибер говорио је о штети коју
су му проузроковали Пруси, о губитку који ће произаћи од покрадене стоке
и пропале жетве, с поуздањем великог властелина, десетоструког
милионара, кога ове невоље неће притеснити ни пуну годину дана. Господин
Каре-Ламадон, који је претрпео велике штете у памучној индустрији,
побринуо се да пошље у Енглеску шест стотина хиљада франака, да му се за
лек нађу ако злу затреба. А Лоазо је био удесио да Француској интендантури
прода сва лоша вина што су му остала у подруму, тако да му је држава
дуговала огромну своту коју је рачунао да ће подићи у Авру.
И сва би тројица један другог значајно и пријатељски погледали. Иако
из различитих сталежа, осећали су да су браћа по новцу, да припадају ложи
оних који имају, који златом звецкају кад завуку руку у џеп чакшира.
Кола су одмицала тако споро да до десет сати изјутра нису превалили
ни четири миље. Људи су трипут силазили и ишли пешке узастрану. Већ су
се почели бринути, јер је требало ручати у Тоту, а бојали су се сад да ни до
увече неће тамо стићи. Свако је загледао не би ли спазио неку крчму поред
пута, кад се кола заглавише у један снежни намет, па је требало два сата да
их извуку.
Глад је расла, и већ их је мучила; а нигде какве прчварнице или крчме,
јер су наступање Пруса и пролазак изгладнелих француских јединица сваком
трговцу одузели вољу за посао.
Господа се разлетеше да донесу штогод за јело с неког имања поред
пута, али не нађоше ни хлеба, јер је неповерљиви сељак крио све што има,
из страха да га не опљачкају војници који су, оставши без иједног залогаја,
узимали силом што год би где нашли.
Око један сат по подне, Лоазо гласно признаде да му заиста крче црева
од глади. Сви су већ дуже времена исту муку мучили; и од жестоке глади,
која је све више морила, сваки је разговор умукао.
С времена на време, неко би зевнуо; други би се одмах за њим повео; и
сви, редом, већ како су знали, према свом карактеру, понашању и
друштвеном положају, отварали су уста бучно или скромно заклањајући
руком разјапљену рупу из које је избијала пара.
Дунда се, у више махова, сагињала, као да тражи нешто испод сукње.
Оклевала је за тренутак, загледала суседе, затим се мирно усправљала. Сва
су лица била бледа и паћеничка. Лоазо даде реч да би платио хиљаду франака
за једну шунчицу. Жена му одмахну руком као да се буни; затим се умири.
Увек ју је болело кад би чула да се расипа новац, и није могла разумети да
се неко с тим може и шалити. – Нема шта, није ми добро – рече гроф – како
да се не сетим да узмем штогод за јело? – Свак је то исто пребацивао самом
себи.
Корниде је, међутим, понео са собом пуну плоску рума; понуди друге;
сви хладно одбише. Једино Лоазо пристаде да повуче две-три капљице и, кад
врати плоску, захвали: – Ипак је то добро, угреје вас, и завара вам глад. –
Алкохол га орасположи и он предложи да ураде као на оној малој лађи из
песме: да поједу најмаснијег сапутника. Ово заобилазно циљање на Дунду
не свиде се добро васпитаном свету. Нико не одговори; једино се Корниде
мало насмеши. Две сестре беху престале да мрмљају своје молитве, и, с
рукама увученим у своје широке рукаве, седеле су непомично, гледајући
упорно у земљу, свакако да би небу принеле на жртву патње које су им отуд
послане.
Најзад, у три сата, кад су били усред једне бескрајне равнице, без
иједног села на видику, Дунда се брзо сагну и извуче испод клупе голему
котарицу покривену белим убрусом.
Најпре из ње извади тањирић од фајанса, па лепу сребрну чашу, и затим
велику земљану чинију у којој су била два исечена пилета у пихтијама; а у
котарици су се виделе замотане, и друге лепе ствари, паштете, воће, разни
слаткиши, колико је довољно за три дана путовања, да не би морала да се
трује по крчмама. Четири грлића вирила су измећу замотаног јела. Она узе
једно пилеће крилце, и поче у сласт да га једе с оним земичкама што их у
Нормандији зову „режанс”.
Сви су погледи били у њу упрти. Од мириса који се рашири, ноздрве
се развукоше, пљувачка потоком поцури на уста, а вилице се болно под
ушима затегоше. Презир госпођа према овој девојчури био је свиреп,
долазила им је као нека жеља да је убију, да је избаце из кола на снег, и њу,
и њену чашу, и њену котарицу и све њене намирнице.
А Лоазо је гутао очима чинију с пилетином. Па рече: – Алал јој вера,
госпођа је била паметнија од нас. Има света који увек на све мисли. – Она му
се окрену: – Ако је по вољи, господине? Није лако до зоре гладовати. – Он
се поклони: – Бога ми, искрени да будемо, нећу да одбијем, не може се више
издржати. У рату нема цифрања, је ли тако, госпођо? – И, обазревши се на
све редом, додаде: – Право је задовољство кад човек у оваквим тренуцима
наиђе на људе који вас задуже. – Рашири неке новине преко колена да не би
умрљао панталоне, и врхом ножића што га је увек држао у џепу, набоде један
батак на коме се пихтија сјајила, растрже га зубима, затим поче да жваће с
тако очитим задовољством да су сви у колима из очајања дубоко уздахнули.
А Дунда, понизним и умилним гласом, понуди и часним сестрама да се
прихвате. Оне обе сместа пристадоше и, не дижући очију, почеше брзо да
једу пошто су нешто промрмљале у знак захвалности. Ни Корниде не одби
понуду своје сусетке, па с калуђерицама направише као неки сто од новина
које раширише преко колена.
Уста су се непрекидно отварала и затварала, гутала, мљацкала,
дивљачки прождирала. Лоазо се, у своме куту, својски мучио, и шапатом
наговарао своју жену да се на њега угледа. Она се дуго опирала, па, пошто
јој нешто зави у стомаку, пристаде. Тада њен муж, бираним речима, запита
њихову „дивну сапутницу” да ли би му дозволила да понуди једно парченце
госпођи Лоазо. Она рече с љубазним осмехом: – Ма него шта, господине – и
пружи им чинију.
Нађоше се у незгоди кад отворише прву боцу бордоског вина: имали
су само једну чашу. Брисали су је па пили сви из ње. Једино Корниде, као
човек који се удвара свакако, уснама захвати баш оно место које је било још
влажно од усана његове сусетке.
Тада, окружени људима који су јели, губећи дах од мириса хране, гроф
и грофица де Бревил и господин и госпођа Каре-Ламадон доживеше оне
грозне муке што носе име Танталово. Одједном се младој фабрикантовој
жени оте уздах на који се сви окренуше; била је беља од снега; очи јој се
склопише, глава клону: онесвестила се. Њен муж, ван себе, преклињао је
сваког за помоћ. Сви су губили присутност духа, кад старија часна сестра,
придржавајући јој главу, увуче између усана болеснице Дундину чашу и
даде јој да прогута неколико капи вина. Лепа госпођа поче да мрда, отвори
очи, наслони се и изјави изнемоглим гласом да се сада осећа врло добро. А
да јој се то не би поновило, калуђерица је примора да испије пуну чашу
бордоског вина, и додаде: – То је од глади, ништа друго.
Тада Дунда, црвенећи од стида и са снебивањем, промуца гледајући
она четири путника што су од зоре гладовала: – Боже мој, кад бих смела да
понудим уваженој господи и госпођама... – Па заћута, бојећи се да их не
увреди. Лоазо прихвати: – Но, до ђавола, у оваквим приликама сви смо браћа
и сви се морамо помагати. Дед’, дед’, госпође, без икаквих околишења,
примите, него шта! Ко зна да ли ћемо и крова наћи да преноћимо? Како смо
кренули, нећемо стићи у Тот сутра пре ручка. – Сви су оклевали, нико се није
усуђивао да први каже „да”.
Али гроф пресече чвор. Окрену се дебелој, постиђеној девојци, и, с
висине, како то доликује племићу, рече јој: – Примамо са захвалношћу,
госпођо.
Први је корак био најтежи. Чим су прешли Рубикон, сви својски
навалише. Испразнише котарицу. Остала је била још једна џигерњача, једна
паштета од шевина меса, комад сушеног језика, нешто красанских крушака,
грудва понлевечког сира, колачића и лонче киселих краставаца и лука, јер је
Дунда, као и све жене, обожавала пресне ствари.
Кад су већ појели намирнице овој девојци, морали су с њом и
разговарати. Заподеше, дакле, разговор, уздржљиво најпре, а после је бивао
све приснији кад видеше да она има лепо држање. Госпође де Бревил и Каре-
Ламадон, које су знале све прописе лепог понашања, биле су љубазне и
пажљиве. Нарочито је грофица показала ону љубазну благонаклоност врло
високих племића које никаква веза не може понизити, и била је красна.
Једино је снажна госпођа Лоазо, која је имала жандармску душу, остала
намргођена, говорила мало и јела много.
Разговор, разуме се, пређе и на рат. Причали су о пруским грозотама, о
витешким подвизима Француза; сви ови људи што су бежали одадоше
признање туђем јунаштву. Почеше брзо и с личним доживљајима, и Дунда
исприча, с истинским узбуђењем, с оном топлином у говору коју имају
понекад жене као она кад хоће да изразе своју унутарњу ускипелост, како је
напустила Руан: – С почетка сам мислила да ћу моћи остати. Имала сам пуну
кућу намирница, и више сам волела да примим на храну неког војника него
да се потуцам од немила до недрага. Али кад сам видела те Прусе, било ми
је да пукнем! Крв ми је узаврела од беса; и плакала сам од стида цео дан. Е,
да сам мушко, лако бих ја с њима! Гледала сам с прозора те дебеле свиње у
шлемовима с оним њиховим шиљком, и цео бих им намештај побацала на
главу да ме служавка није држала за руке. Затим ми дођоше на стан, и онда
сам првоме за гушу скочила. Није њих ништа теже задавити но друге људе!
И с оним бих ја свршила да ме нису за косу повукли. После сам морала да се
кријем. А кад ми се указала прва прилика, отишла сам, као што видите.
Сви јој топло честиташе. Порасла је у очима својих сапутника који се
нису показали тако одважни; а Корнидеу, док је говорила, титрао је у знак
одобравања благонаклони апостолски осмех; био је као свештеник који
слуша верника како бога хвали, јер демократи с дугом брадом присвајају
монопол родољубља као што људи у мантијама присвајају монопол вере.
Кад на њега дође ред, он поче да говори ученим тоном, свечано као у
прогласима које свакодневно лепљаху по зидовима, и заврши једним
речитим ставом којим је мајсторски прочешао ону „мрцину Бадангеа”.2
Но, Дунда се наљути, јер је била бонапартиста. Постаде црвенија од
трешње, а речи су јој запињале у грлу: – Видела бих вас на његовом месту.
Што би то било красно, је л’ де! А ви сте издали тога човека, и нико други!
Што би нам остало но да бежимо из Француске кад би у њој владали такви
мангупи! – Корниде, не узбуђујући се, смешио се презриво и с висине, али
се осећало да ће пасти крупне речи; у то се умеша гроф и с тешком муком
умири ову разјарену жену, проглашавајући заповеднички да се сва искрена
мишљења морају поштовати. Међутим, грофица и фабриканткиња, које су
гајиле у души слепу мржњу људи од реда према Републици и ону урођену
љубав свих жена према деспотским владавинама које воле да се ките
перјаницама, осећале су да их, колико се год браниле, привлачи ова
проститутка која има толико достојанства, а чија су осећања била толико
слична њиховим.
Котарица је била празна. Испразнили су је без муке њих десеторо,
жалећи што није већа. Разговор се настави неко време, али ипак не тако жив
откад су завршили с јелом.
Спуштала се ноћ, мрак се све више хватао, а Дунда, и поред сала, поче
да дрхти од хладноће, која се више осећа за време варења. Тада јој госпођа
де Бревил понуди своју грејалицу, у којој су, од ујутро, више пута променили
угаљ, а она одмах прихвати јер су јој ноге биле промрзле. Госпођа Каре-
Ламадон и госпођа Лоазо дадоше своје грејалице калуђерицама.
Кочијаш је упалио фењере. Они су јасно обасјавали замагљену пару
изнад ознојених коњских сапи и, с обе стране пута, снег који се, рекли бисте,
мицао под треперавим преливима ове светлости.
Ништа се није разазнавало у колима; али одједном наста нека гужва
између Дунде и Корнидеа; и Лоазоу, чије је око понирало у мрак, учини се
да виде човека с великом брадом како се нагло трже, као да га је неко тихо
али снажно мунуо.
Ситне тачкице засветлуцаше се пред њима на путу. То је био Тот.
Путовали су пуних једанаест сати, а у четири маха су се задржали два сата,
да коњи поједу зоби и да се издувају, – све у свему тринаест сати. Уђоше у
варошицу и зауставише се пред „Трговачким хотелом“.
Врата се отворише, на добро познати звекет путници се стресоше;
сабља је ударала по земљи. Одмах се затим неки Немац развика.

2
Погрдни надимак Наполеона III.
 Иако су кола стајала, нико није силазио, као да ће их неко поубијати
чим се појаве на излазу. Тада приђе спроводник с фењером у руци, који
одједном осветли до удно кола два реда престрављених лица с разјапљеним
устима и разрогаченим очима од изненађења и ужаса.
До кочијаша стајао је, право на светлости, немачки официр, висок
младић, необично витак и плав, утегнут у униформу као девојка стежњаком,
а с нахереном ниском и сјајном капом, у којој је личио на малог слугу из
каквог енглеског хотела. Огромни брци, с дугим плавим длакама, у бескрај
утањени с обе стране, који су се завршавали једном једином плавом длаком,
тако танком да јој се крај није могао сагледати, притискивали су му, рекли
бисте, углове уста и, затежући образ, стварали на крају усана једну бору
наниже.
Француским језиком каквим говоре Алзашани, он позва путнике да
изађу, рекавши им осорним гласом:
– Мислите ли исачи, коспото и коспоче?
Часне сестре прве послушаше с покорношћу светих девица навикнутих
на сваку понизност. Онда се помолише гроф и грофица, иза њих фабрикант
и његова жена, затим Лоазо, гурајући пред собом своју велику половину.
Ступајући ногом на тло, рече официру: – Добар дан, господине – и то више
из обазривости него из учтивости. Надувен као сваки свемоћан човек, овај
га премери и не одговори му.
Дунда и Корниде, иако су седели поред врата, изађоше последњи,
држећи се озбиљно и достојанствено пред непријатељем. Дебела цура
старала се да се савлада и умири, а Демок је глумачким покретом и мало
дрхтавом руком чупкао своју дугу, риђу браду. Хтели су да остану
достојанствени, схватајући да у оваквим тренуцима свак представља помало
своју земљу; и подједнако озлојеђени љигавошћу својих сапутника, она се
старала да буде поноснија од својих сусетки, поштених жена, а он опет,
осећајући да треба да пружи пример, хтео је да целим својим држањем
истраје у бунтовничкој улози, коју је започео прекопавањем друмова.
Уђоше у пространу гостионичку кухињу, и Немац, пошто је затражио
да прегледа дозволу за одлазак коју је потписао главни заповедник, а у којој
је било означено име, опис и занимање сваког путника, дуго се загледао у
све њих редом, упоређујући их с уведеним подацима.
Затим рече осорно: – Тобро – и нестаде га.
Сви одахнуше. Били су још гладни; поручише вечеру. Било је потребно
пола сата да се спреми; и, док су две служавке радиле око ње, одоше да виде
собе. Све су биле поређане дуж дугог ходника, а на његовом су крају била
стаклена врата с једним речитим бројем.
 Кад хтедоше да седну за вечеру, појави се лично гостионичар. Бивши
трговац коњима, био је то дебео, сипљив човек, коме је увек шиштало,
крчало и балило из грла. Од оца је наследио презиме Фоланви.
Он запита:
– Госпођица Јелисавета Русе?
Дунда уздрхта, окрену се:
– То сам ја.
– Госпођице, пруски официр жели да с вама одмах разговара.
– Са мном?
– Да, с вама, ако сте ви госпођица Јелисавета Русе.
Она се збуни, замисли се за тренутак, затим рече одлучно:
– Могуће, али ја не идем.
Нагрнуше око ње; сви су расправљали и нагађали због чега је зове.
Гроф јој се примаче:
– Грешите, госпођо, јер тиме можете да навучете велике неприлике, не
само себи него и свима сапутницима. Не смете се никад одупирати људима
који су јачи. Свакако да овај корак не може представљати никакву опасност;
треба сигурно да се испуни нека формалност.
Сви му помогоше; молбама, наваљивањем, опоменама, убедише је на
крају; јер су се сви бојали да се ствари не заплету каквом неразмишљеношћу.
– Због вас ћу то урадити, да знате!
Грофица је узе за руку.
– Захваљујемо вам.
Она изађе. Чекали су је да седну сви за вечеру.
Свако је жалио што њега нису позвали место ове бандоглаве и срдите
девојке, и у себи је смишљао како би се улагао ако дође ред да и њега позову.
А она се појави, после десетак минута, сва задувана, црвена од беса,
ван себе. Сиктала је: – Свиња! Свиња једна!
Сви се слетеше да виде шта се десило, али она ни речи да каже; а пошто
је гроф наваљивао, рече врло достојанствено: – Не, вас се не тиче, не могу
вам рећи.
Поседаше онда око једне дубоке чиније из које се ширио мирис купуса.
И поред све узбуне, вечера је протекла весело. Јабуковача је била добра; њу
је пио брачни пар Лоазо и часне сестре, из штедње, Остали су поручили вино,
Корниде је затражио пиво. Он је на свој нарочити начин отварао боцу,
правио пену приликом точења, нагињао чашу да би боље загледао, затим је
уздизао између лампе и очију да би истакао боју. Кад је пио, као да му је
подрхтавала од милине велика брада, која је имала исте преливе као и
омиљени му напитак; шкиљио је очима да не би изгубио из вида чашу, и
личио је на човека који обавља једину дужност за коју је рођен. Рекло би се
да он налази неку везу и неко сродство између две велике страсти које су му
испуњавале цео живот: белог пива и Револуције; и није могао никако
уживати у једном а да не мисли на оно друго.
Господин и госпођа Фоланви вечерали су удно стола. Муж је стењао
као нека разлупана локомотива, и био толико задуван да није могао говорити
уз јело; али жена није затварала уста. Она исприча своје утиске о уласку
Пруса, каза све што су радили, што су рекли, а мрзела их је, пре свега, јер су
је стајали доста новца, а, онда, што је имала два сина у војсци. Обраћала се
нарочито грофици, јер јој је ласкало што разговара с тако високом госпођом.
Затим је тише говорила да би испричала некакве шкакљивије ствари, а муж
ју је покаткад прекидао: – Боље би било да ћутиш, госпођо Фоланви. – Али
она се није на то освртала, и даље је причала:
– Јест, госпођо, ти људи, па то једе само кромпир и свињетину, па онда
свињетину и кромпир. А још би човек помислио да су чисти. Боже сачувај!
Да опростите ви и ваш образ, свуда се погане. А онда да видите како се
вежбају сатима и данима; скупе се сви на некој ливади: па ʼајд’ напред, ʼајдʼ
назад, окрени овамо, окрени онамо. ʼАјде бар да обрађују земљу или граде
путеве тамо у њиховој земљи! Али неће, госпођо, војска вам није ни за шта
корисна! А јадни народ их храни само да науче како се убија! Ја сам, додуше,
стара жена, без школе, али кад видим како од јутра до вечери муче сами себе
лупајући ногама, помислим: „Како то да неки људи изумевају толике
проналаске да буду корисни, а други се толико злопате да буду штетни!“
Збиља, зар није проклетство убијати људе, па били они Пруси, или Енглези,
или Пољаци, или Французи? Ако се осветите некоме ко вам је наудио, не
ваља, јер вас осуде; али ако нам децу као дивљач потамане пушкама, то је
потаман, јер онај ко их највише покоси добије одликовање! Нема шта, ја то
нећу никад разумети!
Корниде додаде свечано:
– Рат је дивљаштво кад нападнете мирног суседа; света је дужност кад
браните отаџбину.
Стара жена сагну главу:
– Јест, кад се браните, то је друго; али зар не би било боље поубијати
све краљеве који то раде из чиста ћефа?
Корнидеово око засја, и он рече:
– Браво, грађанко!
 Господин Каре-Ламадон дубоко се замисли. Иако су га заносиле
чувене војсковође, здрава памет ове сељанке наведе га да јасно представи
какво би обиље у једној земљи створиле толике незапослене, па према томе
одвећ скупе руке, толике снаге ко је троше а не производе, кад би се све
употребиле за велике индустријске радове, за чије су извођење потребна
столећа.
Уто Лоазо, устајући са свога места, оде да тихо поразговара с
гостионичаром. Дебељко се смејао, кашљао, пљувао; огромни му се трбух
тресао на шале његова суседа, па купи од њега и шест буради бордоског вина
за пролеће, кад Пруси буду отишли.
Одмах после вечере одоше сви на спавање, јер су били мртви уморни.
Међутим, Лоазо, који никад није седео жмурећи, посла жену у кревет,
па стаде да провирује и ослушкује кроз кључаоницу, да би некако открио
„тајне ходника”, како је он то називао.
После једног сата отприлике, зачу неко шуштање, провири брзо, и
спази Дунду која је изгледала још здепастија у домаћој хаљини од плавог
кашмира, опшивеној белим чипкама. У руци је држала свећњак и ишла
према оном трбушастом броју у дну ходника. Уто се једна врата са стране
одшкринуше, и кад се враћала после неколико часака, Корниде, у
нараменицама, пође за њом. Тихо су говорили, па се зауставише. Изгледало
је да Дунда упорно брани улаз у своју собу. Лоазо, на жалост, није могао
разабрати ништа, али при крају, кад почеше живље говорити, успе да ухвати
неке речи. Корниде је жустро наваљивао. Говорио је:
– Слушајте, баш сте глупи, шта вам то смета?
Она је изгледала увређена, и одговори му:
– Не може, драги мој, има тренутака кад се то не ради; а онда, овде би
то била срамота.
Без сумње, он није схватио, и запита: зашто. Тада она плану, и повика
још гласније:
– Зашто? Зар не разумете зашто? Сад кад има Пруса у кући, и можда у
соби до моје?
Он не рече ништа. Ова патриотска стидљивост једне блуднице која
неће да се милује близу непријатеља мора да му је у срцу пробудила
успавано достојанство, јер се мачјим кораком одшуња у своју собу, пошто ју
је само пољубио.
Лоазо, распаљен, оде од кључаонице, поскочи по соби, навуче ноћну
свилену капу, подиже покривач под којим је лежала трупина његове
сапутнице, разбуди је пољупцем шапћући јој:
 – Волиш ли ме, мило моје?
Онда се цела кућа умири. Али се ускоро заори однекуд, из неког
неодређеног правца који би могао бити и подрум, и таван, снажно,
једнолико, равномерно хркање, потмуло и отегнуто мумлање, с правим
кључањем узаврелог казана. Господин Фоланви је спавао.
Пошто су били одлучили да крену сутрадан у осам сати, сви се
окупише у кухињи, али су кола, чији су арњеви имали кров од снега, штрчала
сама у дворишту, без коња и без спроводника. Потражише га узаман у
коњушници, у сену, у шупама. Онда се сви мушкарци решише да прокрстаре
кроз место, па изађоше. Нађоше се после на тргу, на чијем је једном крају
била црква, а с обе стране ниске куће, у којима су се видели пруски војници.
Први кога спазише љуштио је кромпире. Други, мало даље, прао је неку
берберницу. Један, опет, зарастао у браду до очију, љубио је једног дерана
који је плакао и љуљао га на крилу не би ли га умирио; а дебеле сељанке чији
су људи били у „војсци која ратује” знацима су показивале својим
послушним победиоцима који посао да раде: да нацепају дрва, спреме чорбу,
самељу кафу; један је чак прао рубље својој газдарици, сасвим изнемоглој
старици.
Гроф, у чуду, стаде да распитује црквењака који је излазио из
парохијског дома. Стари црквени слуга одговори му:
– О! ови нису рђави; кажу да ово нису Пруси. Они су поиздаље; не знам
баш одакле; и сви су оставили жену и децу на дому; и не ратује им се, ја вам
кажем! Сигуран сам да и на њиховом дому плачу за људима; а и њихову ће
земљу као и нашу задесити нечувена беда. Овде засад није још лоше, јер не
наносе ником зла и раде као да су код своје куће. Знате, господине, сироти
људи мора да се помажу... Велики ратују.
Корниде, гневан због тог срдачног слагања победилаца и побеђених,
више је волео да се завуче у крчму. Лоазо се нашали: – Умножавају
становништво. – Господин Каре-Ламадон се уозбиљи: – Поправљају штете.
– Али кочијашу ни трага ни гласа. Најзад га нађоше у сеоској крчми где
братски пије с официровим посилним. Гроф га опомену:
– Зар вам нисмо наредили да упрегнете у осам сати?
– Јесте, знам, само су ми после друкчије наредили.
– Како друкчије?
– Да никако не упрежем.
– Ко вам је то наредио?
– Ко други него пруски командант.
– Зашто?
 – Немам појма. Идите па га питајте. Мени су наредили да не упрежем.
Тако вам је то.
– Је ли вам он то лично рекао?
– Није, господине, гостионичар ми је то наредио у његово име.
– А када то?
– Синоћ, кад се спремао на спавање.
Три мушкарца вратише се врло узнемирени.
Потражише господина Фоланвија, али служавка рече да господин, због
сипње, никад не устаје пре десет сати. Чак је изрично наредио да га не смеју
раније пробудити, осим у случају пожара.
Хтедоше да пођу до официра, али то није било никако могућно, иако је
становао у гостионици, јер је једино господин Фоланви био овлашћен да с
њим говори о грађанским пословима. Шта су могли – но чекати. Жене се
разиђоше по собама да прекрате време разним ситницама.
Корниде се намести поред високог кухињског камина у коме се
разгорела добра ватра. Нареди да му донесу из кафане сточић, поручи врч
пива, извади лулу која је код демократа уживала углед скоро као он, као да
је служећи Корнидеу служила отаџбини. Била је то красна лула од морске
пене, пушењем дивно дотерана, поцрнела као зуби њеног газде, али мирисна,
повијена, сјајна, с руком срођена, а његовом лику допуна. И седео је
непомично, и пиљио час у ватру на огњишту, час у пену на врху своје чаше;
кад би год испио који гутљај, задовољно би повлачио своје дуге мршаве
прсте кроз дугу масну косу, а носом би усисао пену којом су му били брци
орошени.
Лоазо, под изговором да протегне мало ноге, оде да закључи коју
погодбу о продаји вина с месним трговцима. Гроф и фабрикант заподенуше
разговор о политици. Предсказивали су велику будућност Француској. Један
се поуздао у Орлеанце, други је очекивао неког непознатог спасиоца, јунака
који ће се појавити кад сва нада буде изгубљена: једног Ди Гесклена, можда
Јованку Орлеанку, или једног новог Наполеона I? Ах, да царевић није
премлад! Корниде је слушао и смешио се, као човек који зна шта судбина
носи. Из луле му се ширио мирис по целој кухињи.
Кад је избило десет сати, појави се господин Фоланви. Брзо га салетеше
питањима; али је он само знао да два-три пута понови, без иједне измене, ове
речи:
– Официр ми је овако рекао: „Господине Фоланви, забранићете да се
сутра упрежу кола за ове путнике. Не смеју да отпутују без мог наређења.
Разумете. Ово је јасно.”
 Решише онда да пођу до официра. Гроф му посла своју посетницу, на
којој господин Каре-Ламадон додаде своје име и сва своја звања. Прус им
поручи да ће примити њих двојицу кад буде ручао, то јест око један сат по
подне.
Госпође се вратише из соба и сви се помало заложише, и поред немира
који их је обузимао. Дунда је изгледала болесна и необично збуњена.
Завршавали су кафу кад посилни дође по господу.
Лоазо се придружи двојици пријављених; али кад су покушали да
поведу и Корнидеа, да би дали свечанији изглед своме кораку, он поносно
изјави да не жели имати никада никаквих односа с Немцима; и поново се
намести поред камина и поручи друго пиво.
Она тројица се попеше на спрат и уведоше их у најлепшу собу у
гостионици, где их официр прими, изваљен у фотељи, с ногама опруженим
на камин, пушећи дугу порцуланску лулу, у кућном огртачу јарке боје, без
сумње узетог из напуштеног стана неког газде који није имао укуса. Не
устаде, не отпоздрави им, не погледа их. Био је диван примерак неотесаности
која је урођена војнику победиоцу.
После неког времена, реши се да проговори:
– Шта шелите?
Гроф на то рече:
– Желимо да отпутујемо, господине.
– Не моше.
– Смем ли вас питати за разлог те забране?
– Јер не там.
– Дозволите да вам, са свим дужним поштовањем, скренем пажњу да
нам је ваш главни заповедник издао дозволу која гласи за Дјеп; а мислим да
нисмо ништа урадили чиме бисмо заслужили вашу строгост.
– Не там... котово... Мошете изачи.
Сва тројица се поклонише и удаљише.
Поподне је било очајно. Нису могли разумети шта хоће овај ћудљиви
Немац; и најчудније мисли врзле су им се по глави. Сви су се окупили у
кухињи, расправљали у бесконачност и уображавали невероватне ствари.
Хтели су можда да их задрже као таоце – али у каквом циљу? – да их одведу
у заробљеништво? – или, још пре, да затраже од њих високу откупнину? На
ту помисао обузе их луди страх. Они најбогатији највише су се уплашили,
јер видеше већ да ће морати, за откуп свога живота, предати кесе злата у руке
овог надувеног војника. Мозгали су какву лаж да измисле у коју би се
поверовало, како да прикрију своје богатство, како да се прометну у
сиромахе, у пуке сиромахе. Лоазо откопча ланац са сата и стрпа га у џеп. Ноћ
која се спуштала унесе још више неспокојства. Упалише лампу, а пошто је
било још два сата до вечере, госпођа Лоазо предложи да одиграју једну
партију „тридесет и један”. Прекратиће време. Прихватише. Придружи им
се чак и Корниде, пошто је угасио лулу из учтивости.
Гроф промеша карте – подели – Дунда доби испрва тридесет и један; и
ускоро их игра толико обузе да су заборавили на страх који им се био увукао
у душе. Али Корниде примети да брачни пар Лоазо споразумно вара.
Кад су хтели да седну за вечеру, господин Фоланви се опет појави, и
рече сипљивим гласом:
– Пруски официр пита да се госпођица Јелисавета Русе није
предомислила.
Дунда заста као укопана, пребледе као крпа; затим је црвен обли
одједном, грло јој се стеже, а реч запе. Најзад прасну:
– Кажите томе гаду, тој свињи, тој пруској стрвини, никад ни за главу;
разумете ли, никад, никад, никад.
Дебели гостионичар изађе. Тада се сјатише око Дунде, салетеше је
питањима, и сви навалише да им открије тајну своје посете. Опирала се
најпре, али огорчење је савлада, и она викну:
– Шта ме зове?.. Шта ме зове?.. Зове ме у кревет!
Толико су се гнушали да јој нико не замери на овим речима. Корниде
лупи чашом стављајући је на сто и разби је. Сви углас осудише ову гадну
војничину, обузети гневом, уједињени у отпору, као да је сваки од њих морао
да принесе са њом заједно ту жртву. Гроф изјави с гнушањем да се ти људи
понашају као некада варвари. Жене нарочито изјавише Дунди своје одлучно
и умиљато сажаљење. Часне сестре, које су излазиле само кад се обедовало,
обарале су главу и нису проговарале.
Вечераше ипак пошто се стишао први бес; али су мало говорили; били
су замишљени.
Госпође се рано разиђоше; а мушкарци, уз дуван, седоше за карте и
позваше господина Фоланвија с намером да вешто испипају шта би се могло
предузети да би се савладао официров отпор. Али он је мислио само на игру,
ништа није слушао, нити одговарао; непрестано је понављао: – На посао,
господо, на посао. – Био је толико заокупљен да је заборавио да се искашље,
па му је у грудима појало као за певницом. Из шиштавих му плућа извијала
се читава скала сипње, од озбиљних и дубоких тонова до оштрих промуклих
гласова младога петла који хоће да прокукуриче.
 Он чак не хтеде да иде на спавање кад његова жена, коју је обузео сан,
дође по њега. Она пође онда сама, јер је била „јутарња птица”, увек на ногама
са сунцем, док јој је човек био „вечерња птица”, увек спреман да проведе ноћ
с пријатељима. Он јој довикну: – Размути ми жуманце и стави га поред ватре
– па настави игру. Кад видеше да неће из њега ништа извући, изјавише да је
време спавању, и свако оде у свој кревет.
Сутрадан устадоше опет доста рано с неком неодређеном надом, са још
већом жељом да отпутују, са страхом да ће морати да проведу још један дан
у овој ужасној малој гостионици.
На жалост, коњи су још увек лежали у гостионици, а кочијаш као да је
пропао у земљу. Из досаде, шеткали су се неко време око кола.
Ручак је протекао врло тужно; сви су се некако охладили према Дунди,
јер ноћ, која је добар саветник, беше мало изменила расположење. Сада су
били скоро кивни на ову цуру што није кришом потражила Пруса да својим
сапутницима, кад се пробуде, спреми пријатно изненађење. То је тако лако!
Ко би за то знао, уосталом? Могла је сачувати достојанство и поручити
официру да се сажалила на њихову невољу. А за њу је то била ситница!
Али нико те мисли није још ни себи признавао.
Послеподне, кад је већ постало неиздржљиво досадно, гроф предложи
да изађу у шетњу изван села. Сви се брижљиво умоташе и друштванце крену,
са изузетком Корнидеа, који је више волео да остане крај ватре, и часних
сестара, које су проводиле све слободно време у цркви или код пароха.
Студен, која је била оштрија из дана у дан, штипкала је свирепо за нос
и за уши; ноге су толико болеле да је сваки корак био право мучење; а кад
им пуче пред очима равница, учини им се тако гробно страховита под том
бескрајном белином да им се душа следила а срце стегло, па се сви одмах
вратише.
Четири су жене ишле напред, три мушкарца иза њих, на малом
одстојању.
Лоазо, који је схватио положај, запита од једном да ли ће их ова
„девојчура“ још дуго задржати у том буџаку. Увек пажљив, гроф на то рече
да не могу захтевати од једне жене да принесе тако тешку жртву и да она
треба сама да дође. Господин Каре-Ламадон примети да, ако Французи пођу
у напад од Дјепа, као што се говори, до судара би морало доћи у самом Тоту.
Ова примедба забрину ону другу двојицу. – Како би било да пешке киднемо
– рече Лоазо. Гроф слеже раменима: – Како можете на то и помислити, по
оволиком снегу, још са женама? А онда, одмах би се дали у потеру за нама,
па нас ухватили у трен ока, и довели као заробљенике, на милост и немилост
војника. – Истину је говорио; ућуташе.
 Даме су разговарале о хаљинама; али се осећало да се нешто испречило
измећу њих.
Одједном, на крају улице, искрсну однекуд официр. На снегу који је
затварао видик оцртавао се његов витки стас зоље у униформи. Размицао је
колена кад је ступао, и ишао оним ходом својственим војним лицима која се
труде да не упрљају брижљиво очишћене чизме.
У пролазу он се поклони дамама, а презриво погледа мушкарце, који
су, уосталом, имали толико достојанства да га не поздраве, иако је Лоазо
кренуо био да се ухвати за шешир.
Дунда је поцрвенела до ушију; а три удате жене осећаху велико
понижење што их је тај војник срео у друштву ове цуре с којом је тако
слободно поступао.
Поведе се онда разговор о њему, о његовој спољашњости, о његовом
лицу. Госпођа Каре-Ламадон, која је упознала много официра и као вештак
могла да их оцени, нађе да овај баш нимало не изгледа рђаво; она је чак
зажалила што није Француз, јер би био врло леп хусарски официр, за којим
би сигурно све жене лудовале.
Кад се вратише, нису знали шта ће од досаде. Почеше падати јетке речи
поводом неких ситница. Вечера, која протече у ћутању, мало је трајала, па
свако оде у свој кревет, у нади да ће спавањем убити време.
Сутрадан се искупише, измучена лица, а с очајањем у срцу. Жене с
Дундом нису скоро ни речи проговориле.
Одјекну звоно с цркве. Крштавали су некога. Дебела цура имала је
једно дете, које је дала на издржавање неком сељаку у Ивтоу. Ни једном га
годишње није виђала, а некад га се ни сећала није; али помисао на дете које
се крштавало пробуди јој у срцу наглу и жестоку љубав према њеном
рођеном детету, и хтела је пошто-пото да присуствује обреду.
Чим је отишла, сви се згледаше, затим примакоше столице, јер су ипак
осећали да, на крају крајева, треба нешто да се предузме. Лоазо дође на
срећну мисао: да предложи официру да задржи Дунду саму, а да пусти остале
да отпутују.
Господин Фоланви прими опет на себе да преда ову поруку, али се
врати скоро одмах. Немац, који је познавао људску природу, избацио га је
напоље. Његова је одлука била да их све задржи све дотле док му се жеља не
задовољи.
Тада изби простачка нарав госпође Лоазо:
– Не мислимо ипак скапати овде од старости. Пошто је занат овој
дрољи да то ради са сваким, не видим какво право има да једног одбије а
другога не. Гле ‘те ви ње, молим вас, имала је посла са сваким у Руану, чак
и с кочијашима, да, госпођо, с кочијашем из начелства! Знам ја то, купује он
вино код нас у дућану. А сад кад треба да нас извуче из неприлике, та се
слинавица прави..! Ја мислим да се тај официр врло добро понаша. Он можда
већ дуго времена пости; а има нас овде три које би свакако више волео. А
ето, неће, задовољан је и оном што је свачија. Поштује удате жене.
Помислите само, он је ту господар. Требало је само да каже: „Хоћу”, и да нас
силом зграби са својим војницима.
Две друге жене стресоше се мало. Очи лепе госпође Каре-Ламадон
засијаше, и била је помало бледа, као да је осећала да официр над њом већ
врши насиље.
Примакоше се и мушкарци, који су по страни разговарали. Бесан,
Лоазо је хтео да „ову бедницу” везаних руку и ногу преда непријатељу. Али
гроф, чије су три генерације предака биле амбасадори, а он имао лик правог
дипломате, био је присталица вештог поступања: – Треба је наговорити –
рече он.
И почеше да кују заверу.
Жене се збише, сви почеше тише говорити, и свако се умеша у
разговор, дајући своје мишљење. Све на пристојан начин, уосталом. Госпође
су нарочито умеле да пронађу тако веште обрте, тако дивно утанчане изразе,
да би казале најшкакљивије ствари. Странац ту не би ништа разумео, толико
су пазиле да буду опрезне у говору. Али пошто лаки слој стида којим је
обавијена свака жена из високог друштва покрива само површину, оне су
сада уживале у тој раскалашној игри, лудо се забављале, нема шта, осећајући
да су у свом елементу, баратајући по љубави с чулним уживањем
прождрљивог кувара који за другог кува вечеру.
Веселост се сама по себи враћала, толико им је то на крају крајева
изгледало забавно. Гроф је сипао мало смелије досетке, али тако вешто
казане да су се сви смешили. Лоазо избаци неколико маснијих шала, на које
се нико не увреди; а свима је присутнима била стално у памети мисао коју је
онако грубо изразила његова жена: „Пошто је то занат овој девојчури, зашто
да одбије овог а другог не?” Љупка госпођа Каре-Ламадон као да је чак
мислила да би на њеном месту пристала радије с овим него с другим.
Дуго су спремали опсаду, као да се тиче неког опкољеног утврђења.
Свако прими улогу коју је имао да одигра, прихвати разлоге које ће навести,
потезе које ће предузети. Утаначише план за напад, лукавства која ће
употребити, и изненадне препаде, да би присилили ту живу тврђаву да прими
непријатеља у град.
 Корниде се, међутим, држао по страни, као да га се цела ствар ништа
не тиче.
Толико су се били занели да не чуше кад се Дунда врати. Али их гроф
опомену једним тихим „пст”, па сви придигоше главе. Била је ту. Ућуташе
нагло, збунише се мало, па не могоше најпре да заподену с њом разговор.
Грофица, која је била вештија од осталих у салонском претварању, запита је:
– Је ли било занимљиво на том крштењу?
Дебела девојка, још узбуђена, исприча све потанко, и какав је био свет,
и како се ко држао, и како је чак црква изгледала. Па додаде:
– Тако је то добро помолити се понекад.
Међутим, госпође се задовољише да буду с њом љубазне до ручка, не
би ли још више придобиле њено поверење и навеле је да послушно прими
њихове савете.
Чим седоше за сто, почеше поиздаље. Заподеше најпре разговор о
пожртвовању уопште. Наведоше пример из старога века: Јудиту и
Холоферна, затим, без икаква повода, Лукрецију и Секста, па Клеопатру,
која је пропустила кроз своју постељу све непријатељске војсковође, и тако
их приморавала на ропску понизност. И развезаше тада неку произвољну
причу, зачету у машти ових милионара и незналица, како су римске грађанке
ишле у Капуу да у свом наручју уљуљкају Ханибала, и, с њим, његове
доглавнике, и фаланге најамника. Наведоше примере свих жена које су
задржале освајаче, направиле од свог тела разбојиште, средство којим су
владале, оружје, жена које су својим витешким миловањем савладале
одвратна и мрска створења, и своју невиност жртвовале освети и оданости.
Говорили су чак ублаженим изразима о оној Енглескињи висока рода
која је пустила да јој убризгају једну ужасну и прилепчиву болест да би је
пренела на Бонапарту, који се правим чудом спасао, јер га је, у тренутку
кобног састанка, издала изненада снага.
И све је то било испричано на пристојан и умерен начин, из кога је
понекад избијало хотимично одушевљење кадро да подстакне на племенито
такмичење.
Човек је, после свега тог, могао поверовати да је једина улога жене, на
овоме свету, да вечно жртвује своју личност и да се стално предаје
прохтевима војничина.
Изгледало је да часне сестре, утонуле у дубоке мисли, ништа не чују.
Дунда није проговарала.
Цело то поподне оставише је да размишља. Али уместо да јој кажу
„госпођо”, као дотада, звали су је просто „госпођице”, нико не би знао зашто,
као да су хтели да је у поштовању до ког се била попела спусте за један
степен ниже, да је наведу да осети свој срамни положај.
Кад се служила чорба, појави се опет господин Фоланви и понови своју
реченицу изговорену прошле вечери:
– Пруски официр пита госпођицу Јелисавету Русе да се није
предомислила.
Дунда одговори хладно:
– Нисам, господине.
Али за вечером савез поче да слаби. Лоазоу се измакоше две-три
неумесне реченице. Свако је лупао главу да би пронашао нове примере, али
без успеха, а уто грофица, без предомишљања можда, а из неке нејасне
потребе да цркви пошту искаже, запита старију часну сестру о великим
делима из живота светаца. А многи од њих учинили су таква дела која би
била злочини у нашим очима; али црква опрашта све те преступе кад су
учињени у славу божју, или за добро ближњега. То је био врло снажан доказ;
грофица га искористи. Тада, било неким прећутним споразумом, било из
неког додворивања, како само може неко ко носи свештено одело, било
просто из блажене ограничености, из услужне глупости, старија калуђерица
пружи завери страховиту потпору. Мислили су да је бојажљива, она испаде
смела, говорљива, жестока. Њу није збуњивала пипава казуистика; њена је
доктрина изгледала као гвоздена полуга; њена вера се није никад колебала;
њена савест није била немирна. Сматрала је Аврамову жртву као нешто
сасвим просто, јер би она одмах убила и оца и мајку на заповест одозго; и
ништа, по њеном мишљењу, не би се могло Господу не свидети ако је само
намера за похвалу. Грофица, искоришћујући свети углед своје неочекиване
саучеснице, наведе је да побожним речима развије оно несвесно начело
морала: „Циљ оправдава средство.”
Постављала јој је питања.
– Значи, часна сестро, ви мислите да су Богу сви путеви угодни, и да
он опрашта дело кад је побуда чиста?
– Ко да у то сумња, госпођо? Радњу која је сама по себи за покуду
учини често похвалном мисао која је надахне.
И оне су продужавале тако, нагађајући вољу Божју, погађајући унапред
његове одлуке, уплићући га у ствари које га се, доиста, нису тицале.
Све је то било увијено, вешто, пажљиво. Али свака реч свете девојке у
широкој капи ломила је отпор гневне милоснице. Затим разговор скрену
мало, жена с дугим бројаницама поче да говори о заводима свога реда, о
својој игуманији, о себи, о љупкој сусетки, драгој сестри Сен-Никефори.
Позвали су их из Авра да би неговале у болницама стотине војника који су
оболели од богиња. Описивала је ове беднике и потанко причала о њиховој
болести. И док их је насред пута задржала ћудљивост овога Пруса, многи
Французи, које би оне можда спасле, могу да умру! Њена струка била је
неговање војника; била је на Криму, у Италији, у Аустрији, и, док је причала
тако о својим ратним походима, она испаде одједном као једна од оних
калуђерица што живе уз добош и трубу и које као да су створене да газе по
бојним пољима, да прикупљају рањенике у јеку битака и, боље од
старешине, да једном речју укроте необуздане војничине; права часна сестра
Рам-там-там чије је нагрђено лице, с безброј рупа, давало изглед ратне
пустоши.
Нико после ње није проговорио, тако је утисак изгледао ванредан.
Чим су вечерали, свако се попе у своју собу, и нико не подрани,
сутрадан, да изиђе.
Ручак је протекао мирно. Чекало се да семе бачено дан раније проклија
и донесе плод.
Грофица предложи да изађу у шетњу поподне; тада гроф, по договору,
узе под руку Дунду и заостаде с њом иза других.
Говорно је с њом оним присним, очинским, мало презривим тоном,
којим се служе високе личности са женама ове врсте, зовући је: „драго моје
дете”, гледајући је с висине свог друштвеног положаја, своје несумњиве
часности. Он је одмах продро у срж питања:
– Еле, ви више волите да останете овде, да будемо изложени с вама
заједно свима непријатностима које би дошле после неуспеха пруских трупа,
него да пристанете на једну од оних услуга што сте их тако често чинили у
свом животу?
Дунда не одговори ни речи.
Он је поступао благо, утицао разлозима, обраћао се осећањима. Умео
је да остане „господин гроф”, а да буде и галантан кад затреба, да јој поласка,
укратко да буде љубазан. Узносио је услугу коју ће им учинити, говорио о
њиховој захвалности; затим, одједном, обрати јој се на ти: – А онда, да знаш,
драга моја, имао би се чиме он и похвалити, јер тако лепих цура неће много
наћи у својој земљи.
Дунда не одговори ни речи и придружи се осталима.
Чим се вратише, попе се у своју собу и више се не појави.
Узнемиреност је била на врхунцу. Шта ће сад урадити? Што ће то бити
невоља ако се буде опирала!
 Дође време за вечеру; узалуд су је чекали. Уто се појави господин
Фоланви и саопшти да госпођици Русе није добро и да могу почети с
вечером. Сви начуљише уши. Гроф се примаче гостионичару и упита га
тихо: – Свршено? – Да. – Из пристојности, он ништа не рече својим
сапутницима, него им само климну главом. Сви дубоко одахнуше као да им
се неки терет свалио, а лица засијаше од радости. Лоазо узвикну: – Е, бре,
бре, бре, плаћам шампањац ако га има у овој кући – а госпођа Лоазо претрну
кад се гостионичар врати с четири боце у рукама. Сви намах зачеврљаше и
загаламише; срца им се испунише неком раскалашном радошћу. Грофу се
учини да је госпођа Каре-Ламадон дивна, фабрикант поче да се удвара
грофици. Разговор постаде жив, весео, зачињен досеткама.
Наједном, Лоазо, кривећи лице а дижући руке, дрекну: – Ћутите! – Сви
ућуташе, изненађени, и скоро заплашени. Он тада начуљи ухо, и машући им
обема рукама да ћуте, загледа се у таван, прислушну опет, и, гласом којим
обично говори, додаде: – Умирите се, све је у реду.
Нису хтели одмах да схвате, али им убрзо пређе осмех преко лица.
Четврт сата доцније, он изведе исту лакрдију, и често ју је понављао
током вечери; уз то се правио да разговара с неким на горњем спрату, дајући
му двосмислене савете који су мирисали на духовитост трговачког путника.
На махове би узео тужан израз и уздахнуо: – Сирото девојче – или би
промумлао бесно кроз зубе: – Ако, ако, пруски дрипче. – Понекад, опет, кад
на то нико више није мислио, громко би неколико пута узвикнуо: – Доста!
доста! – и додао, као за себе: – Само да нам се жива врати; да му не умре,
беднику!
Иако су ове шале биле очајно неукусне, забављале су и нису никог
вређале, јер осетљивост, као и све друго, зависи од средине, а атмосфера која
се мало-помало око њих створила била је засићена раскалашним мислима.
При крају вечере, уз колаче, почеше и жене да праве духовите и
обазриве алузије. Очи су се сијале; много се пило. Гроф, који је умео да
сачува своје озбиљно достојанствено држање и кад застрани, упореди њихов
положај, и то се упоређење свима допаде, са свршетком зимовања на полу и
радошћу бродоломника кад им се отвори пут према југу.
Лоазо, прихватајући мисао, диже се, с чашом шампањца у руци: –
Пијем за наше ослобођење! – Сви устадоше; одговорише му усклицима. Чак
и две часне сестре, на наваљивање дама, пристадоше да оквасе усне тим
пенушавим вином које нису никад окусиле. Приметише да то личи на
лимунаду са содом, али да је ипак лепше.
Лоазо изрази укратко расположење.
– Штета што немамо клавира да ударимо један кадрил.
 Корниде није одговарао, нити се с места помакао; изгледао је чак
заокупљен врло озбиљним мислима, а чупкао је понекад, љутито, своју
велику браду, као да је хтео још више да је издужи. Најзад, око поноћи, кад
су хтели да се растају, Лоазо, који се тетурао, потапша га изненада по трбуху
и рече му заплићући језиком: – Нешто сте накриво вечерас насађени; ништа
не проговарате, грађанине? – А Корниде нагло диже главу, премери цело
друштво срдитим и страшним погледом: – Свима вам кажем да сте учинили
једну подлост! – Устаде, дође до врата, понови још једном: – Подлост! – и
нестаде га.
Били су најпре као да их је водом полио. Забезекнут, Лоазо се глупо
заблену, али се брзо снађе, па, одједном, стаде се кривити од смеха и
понављати: – Кисело је, брате, кисело. – Пошто га нису разумели, он им
исприча „тајне ходника”. Завлада опет бучно расположење. Госпође су се
као луде забављале. Гроф и господин Каре-Ламадон плакали су од смеха.
Нису могли веровати.
– Како! Јесте ли сигурни? Хтео је...
– Кад вам кажем да сам видео својим очима.
– И она ни је пристала...
– Јер је Прус био у соби до њене.
– Је ли могуће?
– Кунем вам се.
Гроф се гушио од смеха. Индустријалац се хватао обема рукама за
трбух. Лоазо је наставио:
– И, разуме се, вечерас му није до шале, ама никако.
И почеше опет да се смеју, изнемогли су, загушили се, загрцнули су се
од смеха.
На то се разиђоше. Али госпођа Лоазо, која је припадала роду коприва,
примети своме мужу, кад су хтели да легну, да се „онај акреп”, она мала
Каре-Ламадон, кисело смејала целе вечери: – Знаш, кад нека лудује за
униформом, њој је, веруј ми, свеједно да ли је то француска или пруска. Зар
то није до бога плакати!
И целе боговетне ноћи разносило се по мраку ходника, слично
треперењу, неко лако шуштање, једва осетно, налик на дахтање, или као да
неко бос хода на прстима, или да нешто нечујно шкрипи. Заспали су сигурно
врло доцкан, јер је танак млаз светлости избијао задуго испод врата.
Шампањац може да има такво дејство; кажу да он разбије сан.
Сутрадан, снег је блештао на јасном зимском сунцу. Једва једном
упрегнута, кола су чекала пред вратима, а јато белих голубова, који су се
шепурили у свом белом перју, црвених очију и с црном пегом у средини,
шетало се достојанствено између ногу шест коња и тражило храну по
задимљеним балегама које су растурали.
Увијен у овчији кожух, кочијаш је пушио лулу на свом седишту, а
путници, озарени, брзо су умотавали намирнице за пут који им је још
преостајао.
Чекали су само Дунду. И она се појави.
Изгледала је мало збуњена, постиђена; приђе брзо својим сапутницима,
а они сви, одједном, окренуше главе као да је нису приметили. Гроф
достојанствено узе под руку своју жену и удаљи је од тог нечистог додира.
Дебела цура застаде, пренеражена; па, прибравши сву своју храброст,
ослови фабрикантову жену једним понизно прошаптаним: – Добар дан,
госпођо. – Ова само лагано и дрско климну главом, а из погледа јој. севну
израз увређеног поштења. Сви су изгледали у послу, а држали су се од ње
подаље као да је донела неку заразу у сукњи. Затим похиташе у кола; она
стиже сама, последња, и седе тихо на исто место где је седела у првом делу
пута.
Правили су се да је не виде, да је не познају; а госпођа Лоазо,
посматрајући је с гнушањем издалека, рече шапатом своме мужу: – Срећа
што нисам поред ње.
Тешка се кола задрмаше, и кренуше поново на пут.
С почетка су сви ћутали. Дунда се није усуђивала да дигне очи. Осећала
је гнев према свим својим суседима, а исто тако и понижење што је
попустила, што ју је упрљао својим пољупцима овај Прус у чије су је наручје
лицемерно гурнули.
Али грофица, обраћајући се госпођи Каре-Ламадон, прекиде ускоро
мучно ћутање.
– Мислим да познајете госпођу д’Епрел?
– Да, пријатељице смо.
– Што је то дивна жена!
– Прекрасна! Ретка природа, врло образована уосталом, а уметница до
сржи; дивно пева, а савршено црта.
Фабрикант је разговарао с грофом, а кроз тресак стакла на прозору
избијала је понека реч: купон – рок – премија – термин.
Лоазо, који је здипио оне старе карте из крчме што су се замастиле
вукући се пет година по прљавим столовима, удари у једну партију са женом.
 Часне сестре извукоше иза паса дуге бројанице које су висиле,
прекрстише се у један мах, а усне им почеше брзо да се мичу, журећи се све
више, убрзавајући нагло своје нејасно мумлање као за неку трку молитава; а
с времена на време целивале су једну иконицу, крстећи се опет, затим су
изнова почињале своје брзо и непрекидно гунђање.
Корниде је био замишљен, седео је непомично.
После три сата путовања, Лоазо скупи карте, и рече: – Изгладнело се!
Тада његова жена скиде један завежљај увезан канапом и извади из
њега комад хладне телетине. Расече га како ваља на танке, чврсте кришке, и
обоје почеше да једу.
– Како би било да и ми то урадимо? – рече грофица. Пристадоше, и она
одмота намирнице које су спремила два брачна пара. У једном од оних
издужених ћупова са зецом од фајанса на поклопцу, ознаком да испод њега
лежи зечја паштета, били су разни меснати производи, укусни, с белим
потоцима сланине који су текли кроз мрко месо дивљачи, а уз то и другог
исецканог меса. На масној површини једног лепог колута гријерског сира,
умотаног у новине, било се залепило: „ситне вести”.
Часне сестре одмоташе дебелу кобасицу која је мирисала на бели лук;
а Корниде, пошто је истовремено обе руке завукао у простране џепове свога
широког капута, извади из једног четири тврдо обарена јаја, а из другог
окрајак хлеба. Ољушти јаја, баци љуске под ноге на сламу, и поче да загриза,
а по великој бради расипале су се мрве светлог жуманцета које су, у њој,
изгледале као звезде.
У журби и збуњености, Дунда није могла ни на шта мислити кад је
устала; сад је гледала, у очајању, гушећи се од беса, ове људе који су мирно
јели. Најпре се сва згрчи од срџбе која ју је раздирала, и отвори уста да им, с
бујицом погрда које су навирале, каже све што су заслужили; али није могла
говорити, толико ју је очајање стегло за грло.
Нико је није гледао, нити мислио на њу. Осећала је да је окружена
презиром ових поштених ниткова, који су је најпре принели на жртву, а онда
одгурнули, као неку прљаву и непотребну ствар. Сети се тада своје велике
котарице лепих ствари што су јој лакомо пождерали, своја два пилета која
су се сијала у пихтији, својих паштета, својих крушака, своје четири боце
бордоског вина; и пошто јој јед одједном попусти, као кад пукне сувише
затегнута струна, дође јој да заплаче. Страховито се напрегну, укрути,
гутајући јецаје као неко дете, али су сузе надолазиле, блистале се на ивици
капака, и брзо се две крупне грашке откидоше из очију и скотрљаше лагано
низ образе. Друге за њима брже потекоше, цурећи као водене капи што се са
неке стене цеде, и падајући равномерно на њене обле испупчене груди. У
нади да је неће видети, укипила се, не мичући очима, укочена и бледа лица.
Али грофица то примети и даде знак своме мужу. Он слегну раменима
као да вели: „Шта ћете, нисам ја крив”. Госпођа Лоазо насмеја се у себи,
ликујући, и прошапута: „Оплакује своју срамоту”.
Две часне сестре беху опет почеле да се моле, пошто су увиле у хартију
остатак кобасице.
Онда Корниде, да би му се боље сварила јаја, пружи своје дуге ноге под
клупу с друге стране, извали се, прекрсти руке, насмеши се као човек који је
пронашао неку згодну подвалу, и поче да звиждуће Марсељезу.
Сва се лица натмурише. Ова гласовита песма није се, сигурно,
допадала његовим суседима. Узнемирише се, раздражише, и изгледали су
као људи који су спремни да заурличу попут пса кад чује вергл. Он то
примети, и више не престаде. Понекад би чак и речи запевушио:

Милино света домовине,

Оснажи осветнички бој,
А ко за тебе радо гине,
Слободо драга, уза њ’ стој!3

Измицали су брже, пошто је снег под ногама био тврђи; и све до Дјепа,
за време дугих, тмурних часова вожње, док су се труцкали по путу, у сутону
који се спуштао, па у дубокој помрчини кола, он је настављао, с неким
свирепим јогунством, своје осветничко и једнолично звиждукање,
натерујући заморене и раздражене путнике да прате певање с краја на крај,
да се присете сваке речи коју су надовезивали на такт који уз њу иде.
А Дунда је једнако плакала; и каткада неки јецај, који није могла
пригушити, пробио би се, измећу напева, у помрчину ноћи.

(Превео др Никола Банашевић)

3
Препев Лазе Костића
 ОЛУПИНЕ

Волим море у децембру, кад странци оду; али волим га уздржано,

разуме се. Управо сам провео три дана у ономе што се назива летовалиштем.
У селу, донедавно пуном Парижана, тако бучном и тако веселом,
остали су само рибари који пролазе у групама, тешко корачајући у својим
великим морнарским чизмама, са вратом умотаним у вунени шал, носећи у
једној руци литар ракије, а у другој бродски фењер. Облаци долазе са севера
и као полудели јуре по тамном небу; ветар дува. Простране мрке мреже леже
распрострте на песку, покривене отпацима које је море избацило. А и жало
тужно изгледа, јер фине женске ципелице не остављају више дубоке рупе од
својих високих потпетица. Море, сиво и хладно, са својом ројтом од пене,
диже се и спушта на тој пустој пржини, бескрајној и злокобној.
Кад се спусти вече, сви рибари се враћају у исто време. Они се дуго
врте око великих насуканих барки, сличних крупним мртвим рибама;
убацују у њих своје мреже. хлеб, лонче с маслацем, једну чашу, затим гурају
ка води усправљену грдосију која ускоро почиње да се њише, шири своја
мрка крила и ишчезава у ноћи, са малом светиљком на врху катарке. Скупине
жена, пошто сачекају да оде и последњи рибар, враћају се у заспало село, а
њихови гласови ремете тешку тишину туробних улица.
И ја сам намеравао да се вратим кад приметих једног човека; био је сам,
умотан у тамну кабаницу; ходао је брзо и претраживао погледом пространо
и пусто жало, испитивачки гледајући хоризонт, тражећи неко друго биће.
Виде ме, приђе ми, поздрави ме; а ја се уплаших препознавши га.
Вероватно је хтео нешто да ми каже кад се појавише неки људи. Ходали су
збијени да би им било мање хладно. Отац, мати, три кћери, сви увијени у
огртаче, старинске кишне кабанице и шалове, из којих су вирили само нос и
очи. Отац је био завијен у путни покривач из кога му је вирила само глава.
Тада усамљени шетач похита к њима; чврсто стиснувши једни другима
руку, они наставише да шетају уздуж и попреко по тераси сад већ затвореног
Казина.

Који су ти људи који су тако остали када су други отишли?

То су олупине лета. Свака плажа има своје.
Прва олупина је један велики човек. Да се разумемо: велики човек
морског купалишта. Људи тога соја има много.
 Ко од нас, стигавши усред лета у оно што се зове морско купалиште,
није срео неког пријатеља или пак обичног познаника који ту већ борави
неко време и познаје сва лица, зна сва имена, све приче, сва оговарања.
Прошетате се заједно поред мора. Изненада сретнете човека за ким се
остали купачи окрећу да би га погледали с леђа. Тај господин изгледа врло
важно; његова дуга коса, уметнички украшена морнарском капом, мало је
замастила оковратник његовог копорана; он корача брзо и клати се у ходу,
поглед му блуди, као да се сав предао важном умном раду, и рекло би се да
се осећа као код куће, да зна да је симпатичан. Укратко, позира.
Ваш пријатељ вам стиска мишицу:
„То је Ривоал.”
Ви безазлено питате:
„А ко је тај Ривоал?”
Ваш пријатељ се нагло зауставља и, гледајући вас право у очи, каже
вам запрепашћено:
„Како, где ви живите, драги мој? Не познајете Ривоала, виолинисту! Па
то је невероватно! Та он је уметник првог реда, прави мајстор, недопустиво
је не знати за њега“.
Ви ћутите, постиђени.
Пет минута касније, наилази један човечуљак, ружан као мајмун,
гојазан, прљав, са наочарима и гледа вас тупаво; то је Проспер Глос, филозоф
кога познаје цела Европа. Пошто је пореклом Баварац или Швајцарац из
немачког дела, он сматра да може говорити језиком необразоване послуге,
оним истим језиком којим је написао једну књигу пуну невероватних
будалаштина под насловом Разни списи. Ви се правите као да вам је све
познато из живота те сподобе чије име никада нисте чули.
Затим сретнете два сликара; једног књижевника, уредника непознатог
листа; онда шефа писарнице за кога вам кажу: „То је г. Бутен, одговорна
личност у Министарству јавних радова. Он руководи једном од најважнијих
служби у администрацији; одговоран је за браве. Не купи се ниједна брава
за државне зграде, а да посао не прође кроз његове руке.”
Ето, то су велики људи; а њихова слава долази само од тога што се они
редовно враћају у летовалиште. Већ дванаест година они се појављују увек
у исто време. И, како сваке године неки купачи из претходне сезоне поново
долазе, од лета до лета се те локалне величине преносе као наслеђе и,
захваљујући дејству времена, претварају се у истински славне личности,
уништавајући, на плажи коју су одабрали, све пролазне величине.
 Они дрхте само од једне врсте људи: од академика; што је бесмртник
мање познат, то његов долазак изазива већи страх. Он у летовалишту
експлодира као граната.
Долазак славног човека дочекује се спремно. Али кад најави долазак
академика за кога нико не зна, то делује као неочекивано археолошко
откриће. Људи се питају: „Шта је урадио? Ко је он?” Сви о њему говоре као
о ребусу који треба решити, интересовање које он изазива повећава се ако је
човек непознат.
То је прави непријатељ! И борба између званичног великог човека и
домаћег великана одмах почиње.
Кад купачи оду, велики човек остаје; он остаје све дотле док је ту
иједна породица, једна једина. Он је велики човек још неколико дана за ту
породицу. То му је довољно.
И такође увек остаје једна породица, једна сиромашна породица из
суседног града са три кћери за удају. Она долази сваког лета; и госпођице
Ботане исто су толико познате у том месту као и велики човек. Већ десет
година оне крећу у лов на мужа (без успеха, уосталом), као што рибари крећу
у лов на харингу. Али не старе; обични људи знају колико имају година и
жао им је што су остале неудате. „А тако су пријатне!” кажу.
И, ето, после бекства елегантног света, сваке јесени, породица и славни
човек се нађу лицем у лице. Они остају ту месец, два, виђају се сваког дана,
не могу да се одлуче да напусте плажу на којој живе њихови снови. У
породици се о њему говори као што би се говорило о Виктору Игоу; он често
вечера са њима јер је хотел тужан и празан.
Он није леп, није млад, није ни богат. Али у том месту он је господин
Ривоал, виолинист. Када га питају како то да се не враћа у Париз, где га
чекају толики успеси, он одговара увек исто: „Ох, ја лудо волим самоћу у
природи. Ово место ми се свиђа тек кад опусти!”
Али један морнар, препознавши ме, приђе ми. Пошто ми је говорио о
риболову који није баш сјајно ишао, будући да се харинга овде проредила, о
повратку рибара са Нове Земље и о количини уловљеног бакалара, он ми
мигом показа на шетаче, па додаде: „Знате, г. Ривоал ће се оженити
најмлађом госпођицом Ботане..” И, доиста, он је ишао сам, поред ње, на
неколико корака од породичне булументе.
И срце ми се стеже при помисли на те олупине живота, на та тужна
изгубљена створења, на ту закаснелу удају после нестанка последње наде, на
тог лажног великог човека кога као благодет дочекује та јадна девојка, а која
би, без њега, ускоро била према жени оно што је усољена риба према свежој.
 И сваке године долази до сличних бракова после завршене сезоне, у
напуштеним летовалиштима.

Похитајте, о девојке,
Мужа тражите крај мора...

говорио је песник.

Ишчезоше у тами.

Месец се дизао, сав црвен у почетку, затим све блеђи како се пењао на
небу и бацао на пену таласа слабе одсјаје који би се гасили чим би се
упалили.
Једнолични хук таласа чинио је мисао тромом, а неизмерна туга ми је
долазила из бескрајне самоће земље, мора и неба.
Одједном ме пробудише млади гласови и две претерано високе девојке
појавише се преда мном. Нетремице су гледале океан. Њихова коса, расута
низ леђа, лепршала је на ветру. Тако утегнуте у сиве гумене кишне кабанице
личиле су на телеграфске стубове са гривама.
Препознадох Енглескиње.
Јер, од свих олупина, с њима се море највише игра. Оне леже насукане
у свим крајевима света; оне се вуку у свим градовима где је прошла мода.
Смејале су се својим озбиљним смехом, говориле су гласно својим
гласовима озбиљних људи, а ја сам се питао какво чудно задовољство те
девојке, које се сусрећу свуда, на пустим жалима, у дубини шума, у бучним
градовима и пространим музејима пуним ремек-дела, могу осетити
посматрајући без престанка слике, споменике, дуге меланхоличне алеје и
пенушаве таласе на месечини, а да никад ништа од свега тога не разумеју.

(Превео др Радивоје Константиновић)

 БАДЊЕ ВЕЧЕ

Не сећам се више тачно године. Већ читав месец ловио сам у заносу, са
дивљом радошћу, са жаром који човек има за нове страсти.
Био сам у Нормандији, код једног неожењеног рођака, Жила де
Банвила, сам са њиме, његовом служавком, лакејем и чуварем у његовом
породичном замку. Тај замак, старо, сиво здање окружено јелкама које су
цвилеле на ветру, налазио се на месту где су се стицали дуги дрвореди
храстова, авеније по којима је јурио ветар; изгледало је као да је већ вековима
напуштен. Старински намештај био је једини станар увек затворених одаја у
којима су некада људи, чији су портрети висили у ходнику хучном као
авеније, церемонијално дочекивали своје племените суседе.
Што се нас тиче, ми смо се склонили у кухињу, једини кутак замка у
коме се могло становати, огромну кухињу чији би се мрачни кутови видели
кад бисмо бацили нови нарамак дрва у пространи камин. Затим, сваке
вечери, после слатког дремања крај ватре, пошто би се наше влажне чизме
дуго димиле а наши ловачки пси, склупчали око наших ногу сањали лов
лајући као месечари, ми бисмо се пењали у своју собу.
То је била једина одаја са таваницом, добро огипсана, због мишева. Но
остала је као гола, само окречена у бело, са пушкама, бичевима за псе и
ловачким роговима окаченим о зидове; и ми смо се дрхтећи увлачили у
кревете, смештене у два угла те сибирске избе.
На миљу испред замка окомита литица падала је у море; и од моћног
даха океана даноноћно је уздисало велико повијено дрвеће, кров и ветрокази
су цвилели, стењало је цело угледно здање, у које је продирао ветар кроз
размакнуте црепове, димњаке широке као понори, прозоре који се више нису
могли затворити.

Тога дана стегао је страшан мраз. Спустило се вече. Спремали смо се

да седнемо за сто пред добро заложеном ватром у високом камину у коме су
се пекла зечија леђа и две јаребице ширећи пријатан мирис.
Мој рођак подиже главу и рече: – Неће нам бити топло кад будемо
легли.
Ја равнодушно одговорих: – Не, али ће сутра ујутру на језерцету бити
патака.
Слушкиња, која је постављала за нас на једном крају стола, а за послугу
на другом, упита: – Знају ли господа да је вечерас Бадњи дан?
 Ми свакако то нисмо знали јер смо ретко гледали календар. Мој друг
рече: – Значи, вечерас је поноћна миса. Зато је звонило цео дан!
Служавка одговори: – И да и не, господине; звонило је зато што је чича
Фурнел умро.
Чича Фурнел, бивши пастир, био је права знаменитост тога краја. Са
својих деведесет шест година, он никада није био болестан све до пре неких
месец дана када је назебао пошто је упао у мочвару једне мрачне ноћи.
Сутрадан је легао у постељу. Отад је умирао.
Мој рођак се окрете ка мени и рече: – Ако хоћеш, хајде после да
посетимо те јадне људе. – Мислио је на старчеву породицу, његовог унука
коме је било педесет осам година и снаху која је била годину дана млађа.
Средња генерација већ одавно није била међу живима. Они су становали у
једној страћари с десне стране кад се улази у заселак.
Не знам зашто, помисао на Божић, у тој самоћи, пробуди у нама жељу
за причањем. Обојица, сами, причали смо један другом догодовштине које
су се збиле некадашњих Бадњих вечери, пустоловине те луде ноћи,
давнашње љубавне згоде и буђења следећег дана, буђења удвоје са њиховим
непредвидивим изненађењима, чуђења због открића.
Тако наша вечера потраја дуго. Попушисмо затим много лула; онда,
обузети радошћу усамљеника, оном заразном радошћу која се изненада рађа
међу блиским пријатељима, неуморно смо говорили копајући по свом
сећању да бисмо испричали један другоме оне скровите успомене које се
изливају из срца у таквим тренуцима.
Служавка, која је већ одавно била отишла, поново се појави и рече: –
Идем на поноћну мису, Господине.
– Зар већ?
– Једанаест и четврт је.
– Шта мислиш, да и ми одемо до цркве? – упита Жил. – Божићна миса
на селу је занимљива.
Пристадох. Кренусмо умотани у своје ловачке бунде.
Оштра хладноћа штипала је лице и терала сузе на очи. Свеж ваздух
продирао је у плућа, сушио грло. Дубоко небо, јасно и тврдо, било је
избушено звездама за које би човек рекао да су избледеле од мраза;
светлуцале су не као ватре, већ као ледена небеска тела, блистави кристали.
У даљини, по тлу од тучи, сувом и звучном, одјекивале су кломпе, а са свих
страна су се чула мала сеоска звона чији су слабашни и као зимљиви звуци
нестајали у великој леденој ноћи.
 Село није спавало. Преварени буком, петли су певали, а кад би људи
прошли поред стаја, чули би како се стока комеша, узнемирена дневном
грајом.
На домаку зесеока Жил се сети Фурнелових.
– Ево њихове кућице – рече он, хајде да уђемо!
Узалуд је дуго лупао. Онда једна сусетка, која је излазила из куће да би
ишла у цркву, опазивши нас, рече нам:
– Они су на миси, господо, моле се за оца.
– Видећемо их кад будемо излазили – рече мој рођак.
При дну хоризонта оцртавао се танки срп умирућег месеца у мноштву
светлог зрневља баченог прегрштима у простор. А кроз мрачна поља мале
дрхтаве светлости пристизале су са свих страна ка шиљатом звонику који је
неуморно звонио. Између сеоских дворишта засађених дрвећем, усред
мрачне равнице, те светлости су скакутале тик уз тло. То су били фењери
начињени од рогова. Те светиљке сељаци су носили ходајући испред својих
жена са белим капицама, увијених у црне кабанице, праћени сањивом децом
која су се у мраку држала за руке.
Кроз отворена врата цркве видео се осветљени олтар. Јефтине свеће
чиниле су светлећи венац у средишњем делу; на земљи, у једној капели са
леве стране, један дебели мали Исус лежао је на правој слами, усред јелових
грана, показујући своју неприродну ружичасту наготу.
Служба је почињала. Погнути сељаци, жене на коленима, молили су се.
Ти једноставни људи, некако свечани у тој хладној ноћи, гледали су
узбуђени грубо насликаног Исуса и склапали руке наивно уверени колико и
застрашени скромним сјајем те детињасте слике.
Ледени ваздух је лелујао пламенове. Жил ми рече: – Изађимо! Напољу
је ипак боље.
А на пустом друму, док су сељани на коленима побожно цвокотали, ми
настависмо да причамо своје успомене, тако да служба беше већ готова кад
се ми вратисмо у зеселак.
Испод врата Фурнелових видео се трачак светлости.
– Они бде над покојником – рече мој рођак. Та уђимо код ових
сиромаха, биће им мило.
У камину је умирало неколико угарака. Црна одаја, лакирана
прљавштином, са црвоточним гредама потамнелим од старости, била је
испуњена загушљивим мирисом печене крвавице. Насред великог стола,
испод кога су се пружале целом дужином наћве за хлеб испупчене попут
трбуха, у свећњаку од искривљеног гвожђа горела је свећа са печуркастим
фитиљем. Њен танки дим који је штипао очи дизао се до саме таванице.
Фурнелови, муж и жена, проводили су сами Бадње вече.
Озбиљни и суморни, са изразом лица какав имају невесели и тупи
сељаци, они су ћутке вечерали. V једном тањиру који се налазио између њих
велики комад крвавице ширио је свој кужни мирис. С времена на време
откинули би од ње врхом ножа комадић, ставили га на хлеб који су секли на
залогаје, затим би лагано жвакали.
Чим би се мушкарчева чаша испразнила, жена би се машила врча са
јабуковачом и напунила би је.
Кад ми уђосмо, они устадоше, понудише нам да седнемо и да им се
придружимо, а кад ми одбисмо, они наставише да једу. После краће ћутње,
мој рођак упита:
– Па, Антиме, умре ли ваш деда?
– Јес’, јадни мој господине, само што се преставио.
Опет настаде ћутање. Жена, из пажње према нама, усекну свећу. Тада
ја, тек да кажем нешто, додадох:
– Био је врло стар.
Његова педесет петогодишња снаха настави:
– О! Његово је било и прошло, није имао више овде шта да тражи.
Одједном дође ми жеља да видим леш тога стогодишњака, па замолих
да ми га покажу.
Двоје сељака, који су дотле били спокојни, изненада се узнемирише.
Њихове уплашене очи се упитно погледаше, али нико ништа не рече.
Мој рођак, видевши њихову збуњеност, није попуштао.
Тада човек сумњичаво и прекорно упита: – А шта ће вам то?
– Онако – рече Жил – али то се ради; зашто нећете да га покажете?
Сељак слегну раменима: – О, ја ‘оћу, али ко велим, не ваља се у ово
доба.
Хиљаду претпоставки прођоше нам кроз главу. Како покојников унук
и снаха остадоше непокретни, једно наспрам другог, оборена погледа,
укочена лица незадовољних људи који као да кажу: „Губите се”, мој рођак
им рече заповеднички:
– Деде, Антиме, устаните и одведите нас у његову собу.
Али човек, одлучивши се, одговори намрштено:
– Не вреди, господине, није више тамо.
– Па где је онда?
 Жена прекиде мужа:
– Ја ћу да ви кажем. Метли смо га у наћве до сутра јел нисмо имали
места.
И, склонивши тањир са крвавицом, она подиже плочу од стола, наже
се са свећом да осветли унутрашњост великог зјапећег ковчега на чијем дну
приметисмо нешто сиво, нешто као велики замотуљак, на чијем је једном
крају извиривала мршава глава са рашчупаном седом косом, а на другом две
босе ноге.
То је био стари, сав исушен, склопљених очију, умотан у своју
пастирску кабаницу, уснуо последњим сном, усред старих поцрнелих корица
хлеба древних као и он сам.
Његов унук и снаха вечерали су на њему!
Разљућени Жил, дрхтећи од беса, узвикну:
– Зашто га нисте оставили у кревету, гејачине једне?
Тада жена зајеца и брзо додаде:
– Ја ћу да ви кажем, добри мој господине, имамо само један кревет у
кући. Пре смо спавали с њим, јербо смо били само троје. Откад се разболео,
ми спавамо на земљи. Тешко је то, мој господине, кад је ʼвака ʼладноћа. Па
ето, кад се малопре упокојио, ми тако кажемо једно другом: „Кад већ више
не пати, веселник, шта ће му да буде у кревету? Можемо да га метнемо у
наћве до сутра, а ми да легнемо у кревет кад ће ноћас да буде тако ʼладно.
Ваљда нећемо да спавамо заједно с овим мртвацем, господине мој!...
Мој рођак, љутито излете из куће залупивши врата, а ја пођох за њим
смејући се до суза.

(Превео др Радивоје Константиновић)

 КРПАЧИЦА СТОЛИЦА

Леону Енику

Било је то при крају вечере коју је поводом почетка сезоне лова

приредио маркиз де Бертран. За дугачким, сјајно осветљеним столом
прекривеним воћем и цвећем седело је једанаест ловаца, осам младих жена
и срески лекар. Одједном се прешло на разговор о љубави и разви се широко
вечито расправљање о томе да ли се истински може волети само једанпут
или више пута.
Навођени су примери људи који су имали једну једину љубав у животу;
изношени су, исто тако, и примери људи који су волели често и увек свом
жестином страсти. Уопште узев, мушкарци су били мишљења да страст, као
и болест, може више пута да погоди исто биће, и да га погоди смртно ако
наиђе на какву препреку. Мада овакво гледиште није могло бити спорно,
ипак су жене, чије се мишљење много више ослањало па поезију него на
запажање, тврдиле да љубав, права љубав, велика љубав, може само један
једини пут да погоди смртника, да је та љубав слична грому, и да срце кога
се она дотакне остаје после тога тако празно, пусто, уништено пожаром, да
никакво друго снажно осећање, чак ни неко маштање о љубави, у њему не
би могло да се зачне.
Маркиз, који је много волео, ватрено је побијао то мишљење:
– Ја вам кажем да се и више пута може волети свом снагом и свом
душом. Ви ми за доказ немогућности да човек поново воли наводите људе
које је љубав убила. Ја вам на то одговарам, они би били излечени, и опет, и
увек поново би отпочињали све до своје природне смрти, само да нису тако
глупо прекратили свој живот, што им је, уосталом, одузело сваку могућност
да се поново заљубе. За заљубљене вреди исто што и за пијанце. Ко је пио,
пиће; ко је волео, волеће. То зависи од природе личности.
Узеше за судију доктора, старог париског лекара, који се повукао на
село, и замолише га да каже своје мишљење.
Он га, управо, није имао:
– Као што је рекао маркиз, то зависи од природе човека; што се мене
тиче, позната ми је једна– страсна љубав која је трајала педесет пет година
без иједног дана предаха и која се завршила тек смрћу.
Маркиза затапша рукама:
– Зар то није дивно! И какво блаженство бити тако вољен! Каква срећа,
педесет пет година живети окружен том ватреном и продорном љубављу!
Како је морао бити срећан и благосиљати живот човек који је био на тај
начин обожаван!
Доктор се осмехну:
– У праву сте, госпођо; погодили сте да је вољено биће био мушкарац.
Ви га познајете, то је господин Шуке, наш апотекар. Познавали сте и жену,
то је стара крпачица сламних столица, која је долазила сваке године у замак.
Али потрудићу се да будем јаснији.
Одушевљење жена беше спласло, а њихова лица, на којима се сад
читала досада, говорила су: „Пих!” као да љубав могу да осете само
префињена и отмена бића, која једина заслужују пажњу лепо васпитаних
људи.
Лекар настави:
– Пре три месеца био сам позван код те старе жене која је била на
самрти. Уочи тог да на стигла је на колима што су јој служила као стан, која
је вукла рага коју сте виђали, а пратила су је два велика црна пса, њени
чувари и пријатељи. Свештеник је већ био поред ње. Она одреди нас двојицу
за извршиоце њеног завештања и, да би нам открила смисао своје последње
воље, исприча нам цео свој живот. Није ми познато ништа необичније и
дирљивије. И отац и мати били су јој путујући крпачи столица. Она никад
није живела у кући подигнутој на тлу. Још сасвим мала, лутала је у ритама,
вашљива и прљава. Заустављали би се на улазу у села, поред јаркова, и
испрезали кола. Коњ би пасао, пас спавао са њушком на предњим шапама, а
мала би се ваљала по трави, док би отац и мати у хладу брестова крај пута
крпили стара седишта столица целе општине. Није се много разговарало у
том путујућем стану. После неколико речи потребних да се одреди ко ће
обићи куће вичући познато: „Крпач столица!”, почели би да упредају сламу
седећи једно према другоме, или једно до другога. Кад би се дете сувише
удаљило или хтело да ступи у разговор с каквим сеоским слушчетом, отац
би је љутито позвао: „Одмах да си дошла, овамо, гадуро!” То су биле једине
нежне речи које је слушала.
Кад је поодрасла, слали су је да скупља поцепана седишта столица.
Тада, ту и тамо, заче неколико познанстава са дечацима; али сада су
родитељи њених нових пријатеља грубо викали своју децу: „Одмах да си
дошао овамо, мангупе! Да те нисам видео да разговараш с том одрпаницом!
Често су је дечаци гађали камењем.
Кад би јој госпође дале који петпарац, она би га брижљиво чувала.
Једнога дана – имала је тада једанаест година – пролазећи овим крајем,
срете иза гробља малог Шукеа. Плакао је јер му је један друг украо четири
суа. Те сузе детета из грађанске породице, једног од оних малишана које је
она у својој безазленој главици замишљала увек задовољним и веселим,
силно је узбудише. Приђе му, и кад дознаде зашто плаче, изручи му у руке
сву своју уштеђевину, седам петпараца, које он, наравно, узе, бришући сузе.
Тада, луда од среће, осмели се да га пољуби. Како се био занео посматрањем
добијеног новца, није се бранио. Видећи да је није ни ударио, пољуби га
поново – пољуби га снажно га загрливши и од свег срца. Потом побеже. Шта
се збило у тој сиротој главици? Да ли је заволела тог шврћу зато што му је
жртвовала своје скитничко богатство, или што му је дала свој први нежни
пољубац? Тајна је иста и за мале и за велике.
Месецима је сневала о томе куту гробља и о том дечаку. У нади да га
опет види, поткрадала је родитеље, задржавајући петпарац овде, петпарац
онде, при наплаћивању крпљења столица или при куповању намирница.
Кад се опет вратила у овај крај, имала је у џепу два франка, али је малог
апотекара, врло чистог, могла видети само иза прозора очеве радње, измећу
једног бокала и једне пантљичаре.
Због тога га је само још више заволела, очарана, узбуђена и занета
блиставошћу обојене воде, божанственим изгледом сјајних кристала.
У себи је неизгладиво сачувала своје сећање на њега и, кад га је идуће
године срела где иза школе игра кликере с друговима, стушти се на њега, узе
га у наручје, па га је љубила с таквом жестином да он поче да запомаже од
страха. Да би га умирила, она му даде свој новац: три франка и двадесет
сантима, читаво богатство, које је он гледао широм отворених очију. Узе
новац и допусти јој да га милује до миле воље.
Још четири године изручивала му је у руке све своје уштеде, које је он
свесно трпао у џеп у замену за дозвољаване јој пољупце. Тако му је једном
дала тридесет суа, други пут два франка, трећи пут само дванаест суа (због
тога је плакала од потиштености и унижења али година је била рђава), а
последњи пут пет франака, велики округао новац, због кога се он задовољно
смејао.
Отада је мислила само на њега; а он је с нестрпљењем очекивао њен
повратак и, кад би је угледао, трчао би јој у сусрет, због чега је девојчици
срце куцало да искочи.
Затим је он ишчезао. Дали су га у гимназију. Она то дознаде вешто се
распитујући. Тада је употребила неизмерну вештину да би изменила правац
кретања својих родитеља и навела их да прођу овим крајем за време
распуста. У том је и успела, али тек после читаве године лукавства. Две
године га није видела, па га једва познаде, толико се изменио, порастао,
пролепшао се, достојанствен у свом мундиру са златним дугметима,
Направио се да је не види и гордо прошао поред ње. Због тога је два дана
плакала, и од тада је безмерно патила.
Сваке године се поново враћала; пролазила је поред њега не усуђујући
се да га поздрави, а он је не би чак ни погледао. Волела га је безумно. Рекла
ми је: „Он је једини човек кога сам видела на свету; не знам да ли су други
људи уопште постојали.”
Родитељи јој помреше. Продужила је да обавља њихов занат, али је,
уместо једног, узела два страшна пса које се нико не би усудио да изазива.
Једног дана, навративши у ово село, у коме је оставила своје срце, спази
једну младу жену како излази из Шукеове апотеке подруку с њеним
драганом. То је била његова жена. Он се био оженио.
Те вечери скочила је у бару на тргу пред општином. Један закаснели
пијанац извади је и однесе у апотеку. Млади Шуке сиђе у собној хаљини да
јој укаже помоћ и, правећи се да је не познаје, скиде с ње одело, истрља је и
рече јој грубо: „Ви сте будала. Не треба бити толико глуп!”
То је било довољно да је излечи. Он је говорио с њом! Од тога је била
дуго срећна.
Није хтео ништа да прими у накнаду за свој труд, иако је она упорно
наваљивала да му плати.
Тако јој је протекао цео живот. Крпила је столице мислећи на Шукеа.
Сваке године га је виђала иза његових прозора. Куповала је код њега многе
безначајне лекарије. Тако га је могла видети изблиза, говорити с њим и опет
му давати свој новац.
Као што сам већ рекао у почетку, умрла је пролетос. Пошто ми је
испричала целу ту тужну повест, замолила ме је да предам оном кога је тако
истрајно волела све што је уштедела током целог свог живота, јер је – како
је казала – радила само за њега, чак и гладовала само да би могла одвајати, и
била је убеђена да ће се ње сетити бар једном кад буде мртва. И дала ми је
две хиљаде три стотине двадесет седам франака. Предао сам господину
пароху двадесет седам франака за погреб, а остатак сам понео са собом кад
је издахнула.
Сутрадан сам отишао до Шукеових. Били су при крају ручка и седели
једно према другом, дебели и црвени, ширећи око себе мирис лекарија,
важни и задовољни.
Посадише ме за сто; понудише ми чашицу ликера, ја га примих.
Отпочех да говорим гласом који је дрхтао од узбуђења, уверен да ће се он
расплакати.
 Кад је схватио да је био предмет љубави те скитнице, те крпачице, тога
пробисвета, Шуке скочи пун гнева и гнушања као да му је она тиме украла
његов добар глас, уважавање честитих људи, његов лични понос, нешто
танано и префињено, што му је било драгоценије од живота.
Огорчена исто колико и он, његова жена је сиктала: „Та бедница, та
бедница, та бедница...!” Није могла наћи никакву другу реч.
Он је био устао; корачао је крупним корацима иза стола, с капом палом
на једно уво и муцао: „Зар се то може схватити, докторе? То је ужасно за
једног човека! Шта се сад може? Ох, да сам то знао док је била жива, предао
бих је жандармима да је стрпају у тамницу. И отуда не би изишла, ја вам за
то јемчим”.
Стајао сам згранут исходом свог хуманог поступка. Нисам знао ни шта
да кажем, ни шта да учиним. Али сам морао до краја да извршим свој
задатак. Продужих да говорим: „Она ми је наложила да вам предам њену
уштеђевину, која износи две хиљаде три стотине франака. Пошто ми изгледа
да вам је моје малопређашње саопштење врло непријатно, биће, можда,
најбоље да се овај новац раздели сиротињи“.
И човек и жена погледаше ме скамењени од запрепашћења.
Извадих новац из џепа, бедни новац скупљен по свим крајевима и са
свим отисцима, измешане златнике и петпарце. Затим упитах: „Шта сте
одлучили?”
Госпођа Шуке проговори прва: „Па... кад је то била последња воља те...
жене, мислим да би нам било тешко одбити.”
Муж, једва приметно узбуђен, прихвати: „У сваком случају, могли
бисмо тиме купити нешто нашој деци”.
Одговорих суво: „Како вам је воља”. Он рече: „Свакако га дајте, пошто
вам је она то наложила; ми ћемо већ наћи начина да га употребимо на нешто
добро”. Предадох новац, поздравих се и одох.
Сутрадан Шуке дође к мени и без икаквог увода рече: „Па та... та жена
оставила је овде и своја кола. Шта мислите да радите с тим колима?”
„Ништа, узмите их ако хоћете”.
„Одлично; мени су добро дошла: направићу од њих колибу за свој
повртњак”.
Он пође. Ја га зовнух: „Она је оставила и старог коња и своја два пса.
Хоћете ли и њих?” Он стаде зачуђен: „Али не, шта вам пада на памет; шта
бих с њима? Радите с њима што хоћете.” Смејао се. Затим ми пружи руку и
ја му је стегох. Није згодно да лекар и апотекар једног места буду
непријатељи.
 Псе сам задржао код себе. Парох, који има велико двориште, узео је
коња. Кола служе као колиба Шукеу; а њеним новцем купио је пет обвезница
железничког друштва.
То је једина дубока љубав коју сам срео у животу.
Лекар ућута.
Тада маркиза, у чијим су очима блистале сузе, уздахну:
– Заиста једино жене умеју да воле!

(Превео Миодраг Драгутиновић)

 НА СЕЛУ

Октаву Мирбоу

Две кровињаре стајале су једна уз другу под брежуљком, близу једног

малог бањског места. Два сељака с муком су обрађивали неплодну земљу да
би исхранили све своје малишане. Свака породица имала их је по четворо.
Испред две суседне капије гмизала је сва та гомила дечурлије од јутра до
мрака. Два старија и једне и друге породице имале су отприлике по шест
година, а два млађа по око петнаест месеци; венчања, а потом и рађања,
збивала су се скоро истовремено у обе куће. Мајке су једва могле да
распознају свој пород, а очеви су их мешали потпуно. Осам имена вртело се
у њиховој глави и непрестано се преплитало; и кад је требало једно од њих
позвати, људи би их често дозивали по троје, док би погодили оно које су
желели.
Први од тих кућерака, идући од Ролпорске бање, заузимали су
Тивашеви, који су имали три девојчице и једног дечака; друга страћара
служила је за кров над главом Валеновима, који су имали једну девојчицу и
три дечака.
И једни и други живели су тешко, од чорбе, кромпира и свежег ваздуха.
У седам ујутру, па у подне и у шест часова увече, окупљале би домаћице
своје малишане да им даду каше, као што гушчари скупљају своју гушчад.
Дечицу би према узрасту посадиле за дрвени сто углачан педесетогодишњом
употребом. Најмлађем пуши уста су једва допирала до ивице стола. Ставили
би пред њих дубоку зделу пуну хлеба размекшаног у води у којој су били
скувани кромпири, пола главице купуса и три главице црног лука; цело
потомство би јело док се потпуно не засити. Мати је сама кљукала најмлађег.
Чорба са мало говеђег меса недељом била је права гозба, и отац би у тај дан
остајао дуже за столом и говорио:
– Ово бих могао јести сваки дан.
Једно послеподне месеца августа испред те две кровињаре нагло се
зауставише једне лаке кочије и млада жена, која их је сама терала, рече
господину покрај себе:
– Ох погледај, Анри, ту гомилу деце! Како су дивна овако док се играју
у прашини!
Човек ништа не одговори, навикао на оваква усхићења ко ја су му
причињавала бол и била за њега скоро прекор.
Млада жена продужи:
 – Морам да их пољубим! Ох, како бих волела да имам једно од њих,
оно најмање!
И, скочивши с кола, отрча деци, узе једно од двоје најмлађих, дете
Тивашевих, и подигавши га на руке страсно га изљуби по упрљаним
образима, по плавим кудравим витицама, улепљеним земљом, по ручицама
којима је махало да би се ослободило тог досадног миловања.
Затим се попе у кола која одјурише крупним касом. Али идуће недеље
опет дође, седе и сама на земљу, узе шврћу у руке, накљука га колачима,
осталој деци даде бомбона; играла се с њима као девојчица док ју је муж
стрпљиво чекао у својим дивним кочијама.
Дошла је опет и упознала се с родитељима; после је долазила сваког
дана, са џеповима пуним посластица и ситног новца.
Звала се госпођа Анри дʼИбјер.
Једног јутра, кад су дошли, с њом сиђе и њен муж; не заустављајући се
код малишана, који су је већ добро познавали, уђе у кућу сељака.
Они су обоје били код куће заузети цепањем дрва; устадоше веома
изненађени, принеше им столице и чекаху. Онда млада жена испрекиданим
гласом који је подрхтавао поче да говори:
– Добри људи, дошла сам до вас јер бих веома желела..., веома бих
желела да са собом поведем вашег... малишана.
Забезекнути и ништа не разумевајући, сељаци не одговорише.
Она предахну, па настави:
– Ми немамо деце; мој муж и ја смо сами... ми ћемо га чувати... да ли
пристајете?
Сељанка поче да схвата па упита:
– ʼОћете да нам узмете Шарлоа; о, то неће бити, будите сигурни.
Онда господин д’Ибјер притече у помоћ:
– Моја се жена рђаво изразила. Ми желимо да га усвојимо, али би он
долазио да вас посети. Ако се буде владао добро, а нема разлога да буде
друкчије, биће наш наследник. Ако бисмо, случајно, имали деце, он би делио
наш иметак с њима као равноправан наследник. Ако не би испунио наша
очекивања, дали бисмо му, кад постане пунолетан, двадесет хиљада франака,
који би још одмах били положени код бележника на његово име. А пошто
смо мислили и на вас, ви бисте добијали доживотну ренту од сто франака
месечно. Да ли сте све добро разумели?
Сељанка скочи сва бесна:
 – Ви би ‘тели да вам продамо Шарлоа? О, сачувај боже! Тако се што не
тражи од мајке. Не! Не! То би била гадост!
Сељак није говорио ништа, озбиљан и занет у мисли, али је одобравао
жени сталним климањем главе.
Госпођа д’Ибјер, ван себе, поче да плаче и окрећући се мужу промуца
гласом испрекиданим јецајима, гласом детета које је научило да му се испуне
све жеље:
– Они не пристају, Анри, не пристају!
Онда учинише последњи покушај:
– Али, драги пријатељи, помислите на будућност свог детета, на
његову срећу,...
Сељанка, ван себе од љутине, прекиде је у речи:
– Све смо видели, све смо разумели, све смо размислили... Одлазите,
и... и да вас више никад овден нисам видела. Зар се може тако да узме дете!
Излазећи, госпођа д’Ибјер се сети да су била два малишана, па,
упорношћу самовољне и размажене жене која није хтела никад да чека,
запита кроз сузе:
– Али онај други малишан није ваш?
Отац Тиваш одговори:
– Не, он је наших суседа; можете код њи’ питати ако ʼоћете.
И он се врати у кућу по којој се орио гневни глас његове жене.
Валенови су били за столом и полако јели кришке хлеба које су врло
штедљиво премазивали маслом узимајући га врхом ножа из једног тањира
који је стајао измећу њих двоје.
Господин д’Ибјер поново изложи своје предлоге, али сада с више
вештине у убеђивању, говорничке предострожности и лукавства.
Сељак и његова жена одмахиваху главом у знак одбијања, али кад
дознадоше да би добијали сто франака месечно, погледаше се, питајући се
очима, сасвим поколебани.
Дуго су ћутали, на живој муци, не могући да се одлуче. Напослетку,
жена упита:
– Шта велиш на то, човече?
Он изговори пословичким тоном:
– Кажем да то никако није за презирање.
 Онда госпођа д’Ибјер, која је умирала од неспокојства, поче да им
прича о будућности малог, о његовој срећи и свем новцу који би им касније
могао дати.
Сељак упита:
– А та рента од ʼиљаду и двеста франака, оће ли се за њу дати обавеза
пред бележником?
Господин д’Ибјер одговори:
– Па, наравно, још сутра.
Сељанка, која је дотле размишљала, поново упаде:
– Сто франака месечно, то је сувише мало да се лишимо малог; то ће
дете кроз коју годину радити; треба да нам дате сто двадесет франака.
Госпођа д’Ибјер, дршћући од нестрпљења, сместа се с тим сложи и,
како је хтела да поведе дете, даде им сто франака као дар, док је њен муж
састављао писмено. Кмет и један сусед позвани одмах, били су услужни
сведоци.
И млада жена, сва озарена радошћу, однесе шврћу који је врискао, као
што се из радње односи жељена играчка.
Тивашеви су са својих врата гледали како дете одлази, неми,
намрштени, жалећи, можда, што су одбили понуду.
Више се никад није говорило о малом Жану Валену. Родитељи су
сваког месеца одлазили бележнику да приме својих сто двадесет франака, а
са својим суседима нису говорили јер их је Тивашева жена обасипала
грдњама, без престанка понављајући од капије до капије да треба бити право
чудовиште па продати своје дете, да је то ужас, гадост, поквареност.
Покаткад би, размећући се, узимала свог Шарлоа у наручје и гласно му
говорила, као да је он то разумевао:
– Ја тебе нисам продала, нисам те продала, мало моје. Ја не продајем
своју децу. Нисам богата, ал’ не продајем своју децу.
И то је тако ишло годинама и годинама сваког дана; сваког дана су
просипане простачке алузије пред вратима, тако да допру и до суседне куће.
Најзад је Тивашева жена уобразила да више вреди од свих жена из околине
због тога што није продала свог Шарлоа. И они који би је поменули у
разговору, говорили су:
– Добро ми је познато да је понуда била примамљива; свеједно, она је
поступила као добра мајка.
 Истицали су је за пример, и Шарло, који је узео осамнаесту годину,
одрастао с том мишљу која му је стално понављана, и сам је о себи мислио
да је нешто више него његови другови зато што га нису продали.
Валенови су животарили задовољно захваљујући ренти. Неисцрпни
гнев Тивашевих, који су остали сиромашни, произлазио је отуда. Њихов
најстарији син ступио је у војску, средњи је умро. Шарло остаде сам да се
мучи са старим оцем да би исхранио мајку и друге две млађе сестре.
Беше ушао у двадесет прву годину кад се једног јутра некакве сјајне
каруце зауставише испред две кровињаре. Неки млад господин са златним
сатним ланцем сиђе и даде руку једној старој госпођи седе косе. Стара
госпођа му рече:
– Тамо, дете моје, у другој кући.
И он уђе у страћару Валенових као у своју кућу.
Његова стара мати прала је своје кецеље; онемоћали отац дремао је
поред огњишта. Обоје подигоше главу, а млади човек рече:
– Добар дан, тата! Добар дан, мама!
Они се усправише унезверени. Сељанка од узбуђења испусти сапун у
воду и промуца:
– Јеси ли то ти, дете моје? Јеси ли то ти?
Он је загрли и пољуби понављајући:
– Добар дан, мама!
Стари је, сав се тресући, говорио мирним тоном, који никад није губио:
– Јеси ли се вратио, Жан? – Као да га је последњи пут видео пре месец
дана.
И кад су се познали, родитељи су хтели да проведу сина по селу да га
покажу. Одвели су га код председника општине, код његовог помоћника, код
пароха, код учитеља.
Стојећи на прагу своје кровињаре, Шарло га је гледао док су
пролазили.
За вечером рече својим старима:
– Баш сте били будале што сте допустили да узму малог Валенових.
Мајка му одговори тврдоглаво:
– Нисмо ʼтели да продајемо своје дете.
Отац није говорио ништа. Син настави:
– Није то никаква несрећа да човек буде тако жртвован.
Тада отац рече љутито:
 – ʼОћеш да нам пребациш што смо те задржали код себе.
На то младић рече сурово:
– Да, пребацујем вам што сте били смоље. Родитељи као ви несрећа су
за своју децу. Заслужили сте да вас оставим.
Стара је плакала и сузе су јој падале у тањир. Јецала је док је гутала
чорбу просипајући половину:
– Па да човек сатире себе да би подигао децу!
А момак рече грубо:
– Више би’ волео да се нисам ни родио, него да будем ово што сам. Кад
сам видео онога, јутрос, крв ми је јурнула у главу. Рекао сам у себи: Ево шта
би’ био данас.
Он устаде.
– Видите, ја осећам да ће бити боље да не останем овде, јер би’ вам од
јутра до мрака то пребацивао и унесрећио би’ вам живот. То вам, знајте,
никад нећу опростити!
Стари су ућутали, поражени и уплакани.
Он продужи:
– Не, та мисао била би сувише тешка. Више волим да потражим живот
на другом месту.
Он отвори врата. Жагор гласова допре унутра. Валенови су се веселили
с дететом које се вратило.
Тада Шарло лупи ногом и окренувши се својим родитељима, викну:
– Гејачине!
И ишчезе у ноћ.

(Превео Миодраг Драгутиновић)

 ЛЕГЕНДА О МОН СЕН-МИШЕЛУ

Први пут сам видео из Канкала овај вилински замак у мору. Видео сам
га нејасно, као сиву сенку на магловитом небу.
Други пут сам га видео из Авранша, при заласку сунца. Непрегледни
песак био је црвен, хоризонт је био црвен, цела огромна лука била је црвена;
само је манастир на стени, тамо, високо изнад земље, као фантастичан замак,
као нека чудесна палата снова, невероватно необична и лепа, остајао готово
црн, у руменилу дана на измаку.
Сутрадан, у саму зору, пошао сам к њему, преко песка, погледа
управљеног на овај огроман адиђар, велик као нека планина, извајан као нека
камеја, и лак као свила. Што сам се више приближавао, све више сам осећао
како ме обузима дивљење, јер можда ништа на свету није чудесније и
савршеније.
И лутао сам, изненађен као да сам открио станиште каквога бога, кроз
ове дворнице које су носили лаки или тешки стубови, кроз ове отворене
ходнике, дижући своје удивљене очи на звонике који су изгледали као ракете
што се пењу у небо, и на сву ову невероватну збрку кулица, извајаних олука,
лаких и дивних украса, ватромет од камена, чипку од гранита, ремек-дело
архитектуре горостасне и префињене.
Како сам стојао усхићен, један нормандијски сељак приђе ми и исприча
ми велику борбу арханђела Михаила са ђаволом.
Један генијални скептик рекао је: „Бог је створио човека по свом
обличју, али човек му је то вратио истом мером”.
Ова реч је једна вечита истина, и било би врло занимљиво написати на
сваком континенту историју локалних божанстава, као и историју светаца
покровитеља у свакој нашој провинцији. Црнац има идоле крвожедне, који
једу људе; мухамеданац, полигам, напунио је свој рај женама; Грци, као
људи практични, претворили су страсти у божанства.
Свако село у Француској има неког свеца покровитеља, који је створен
по обличју становништва.
Арханђео Михаило бди над доњом Нормандијом, арханђео Михаило,
блистави и победоносни анђео, с мачем у руци, небесни јунак, победник
сатане.
Али ево како Норманђанин, препреден, лукав, подмукао и свађалица,
разуме и прича борбу великога свеца са ђаволом.
 Да би се сачувао од злобе демона, свога суседа, свети Михаило сагради
лично, усред океана, овај дом, достојан једног арханђела; и доиста, само
један такав светац могао је створити овакво обитавалиште.
Али како се још бојао да му нечастиви не приђе, окружио је своје добро
живим песком, који је опаснији и од самог мора.
Ђаво је становао у једној скромној колиби на обали; али је имао земље
које је купала слана вода, добре земље које су давале обилну жетву,
најбогатије долине и најплодније брежуљке у целом крају, док је светац
владао само над песком. Тако да је сатана био богат, а свети Михаило
сиромах као неки просјак.
После неколико година поста, свецу додија ово стање ствари и науми
да се нагоди са ђаволом; али ствар није била лака, јер је сатани било стало
до своје жетве.
Премишљао је шест месеци; затим се, једно јутро, упути на земљу.
Демон је баш ручао пред својим вратима, кад спази светитеља: одмах му
похита у сусрет, пољуби га у скут, уведе га у кућу и понуди га да се мало
прихвати.
Пошто је попио чанак млека, свети Михаило узе реч:
– Дошао сам да ти предложим један добар посао.
Ђаво, безазлен и поверљив, одговори:
– Врло добро.
– Ево у чему је ствар. Уступићеш ми све своје земље.
Сатана, неспокојан, хтеде да одговори:
– Али...
Светац настави:
– Чуј најпре! Уступићеш ми све своје земље. Ја узимам на себе да их
одржавам, да радим, да орем, да сејем, да ђубрим, једном речи, све, а жетву
ћемо делити попола. Пристајеш ли?
Ђаво, по природи лен, пристаде. Само затражи као приде неколико од
оних дивних риба које се лове око усамљеног брега. Свети Михаило обећа
рибе.
Ударише руку о руку, пљунуше са стране у знак да је погодба готова,
и светац настави:
– Знаш шта, нећу да се после тужиш на мене. Бирај шта волиш: или оно
што буде на земљи, или оно што остане у земљи.
Сатана узвикну:
– Ја ћу оно што буде на земљи.
 – Нека тако буде – рече светац.
И оде.
После шест месеци, на огромном имању ђаволову виделе су се само
шаргарепе, келерабе, лук, све биљке чији је сочан корен добар А укусан, и
чије некорисно лишће једва да се могло употребити за исхрану стоке.
Сатана не доби ништа и хтеде да раскине уговор, називајући светог
Михаила „подвалаџијом”.
Али свецу се беше осладило обрађивање земље; он поново нађе ђавола.
– Веруј ми да ми то ни напамет није пало; тако се десило; ја нисам крив.
И да бих ти накнадио штету, нудим ти да узмеш, ове године, све што се буде
нашло у земљи.
– Пристајем – рече сатана.
Идућег пролећа сва земља нечастивога била је покривена густом
пшеницом, високим овсом, ланом, дивним кељом црвеном детелином,
грашком, купусом, артичокама, свим што се на сунцу претвара у зрно или
плод.
Сатана опет не доби ништа и сасвим се наљути.
Он узе натраг своје ливаде и своје оранице, и, оста глув на све нове
понуде својих суседа.
Прође читава година. Са свога усамљеног замка свети Михаило гледао
је у даљини плодну земљу и видео ђавола како управља радовима, сакупља
жетву, млати зрна. Био је бесан и пуцао је од муке што је немоћан. Како више
није могао да подвали ђаволу, реши се да му се освети, и замоли га да му
дође на ручак у идући понедељак.
– Знам да ниси био срећан у пословима са мном – рече му – али, нећу
да међу нама остане зла крв и рачунам да ћеш доћи да ручаш са мном. Даћу
ти да једеш нешто добро.
Сатана, онолико љубитељ добрих јела колико је био лен, пристаде врло
брзо. У уречени дан обуче своје најлепше хаљине и упути се у замак.
Свети Михаило посади га за величанствен сто. Најпре се изнесоше
паштете, пуне креста и бубрежака петлових, с ваљушкама од млевеног меса,
затим две велике рибе с павлаком, па онда бела ћурка пуна кестења
справљеног у вину, затим један јагњећи бут, мек као колач, потом зеље које
се топило у устима, и врућу лепињу, која се пушила и распростирала мирис
масла.
Пила се чиста јабуковача, пенушава и заслађена, и црно јако вино, а
после сваког јела пресецало се старом ракијом од јабука.
 Ђаво је јео и пио као смук, тако да му се најзад смучи.
На то се свети Михаило диже, страшан, и повика громким гласом:
– Преда мном! Преда мном, свињо једна! Ти се усуђујеш... преда
мном...
Сатана, уплашен, побеже, а светац шчепа једну батину и нададе се за
њим.
Трчали су кроз ниске дворнице, око стубова, пели се уз ваздушне
степенице, јурили ивицом крова, скакали с олука на олук. Јадни демон, болан
преболан, бежао је, прљајући свечеву кућу. Најзад се нађе на последњој
тераси, сасвим горе, одакле се види огроман залив са својим градовима у
даљини, својим песком и својим пашњацима. Више му није било спаса;
светац га удари ногом у леђа што јаче може и хитну га као лопту кроз ваздух.
Летео је тако небом као стрела и најзад тешко паде пред град Мортен.
Рогови његовог чела и канџе његових удова зарише се дубоко у стену, на
којој су за вечита времена остали трагови овог сатаниног пада.
Устао је хром, осакаћен занавек, и гледајући у даљини кобни брег који
се дизао као шиљак према сунцу на заходу, појмио је добро да ће бити увек
побеђен у овој неједнакој борби; и вукући ногу, упути се у далеке земље,
остављајући своме непријатељу своја поља, своје брежуљке, своје долине и
своје ливаде.
Ето како је свети Михаило, покровитељ Норманђана, победио ђавола.
Други народ друкчије би замислио ову битку.

(Превео Душан Ђокић)

 НА МОРУ

Анрију Сеару

Ту скоро, објавиле су новине ове редове:

Булоњ на мору, 22. јануара. – Пишу нам:
„Страшна несрећа запрепастила је наше приморско становништво, које
је већ толике губитке претрпело за последње две године. Рибарска барка,
којом је заповедао њен власник Жавел, улазећи у пристаниште, бачена је на
запад и разбила се о стене лучког насипа.
Поред свих напора брода за спасавање и конопаца добачених справом
за бацање једека, четири човека и дечак, морнарски помоћник, утопили су
се.
Ружно време траје и даље. Постоји бојазан да ће бити нових несрећних
случајева.“
Ко је тај власник Жавел? Да није брат оног без руке?
Ако је несрећник кога су дочепали таласи и који је, можда, умро под
остацима своје разбијене барке онај на кога ја мислим, онда је он пре
осамнаест година присуствовао једној другој драми, страшној и простој
какве су све ове ужасне драме на мору.
Жавел старији био је тада власник једне барке.
Барка је тип најбоље лађе за риболов. Јака да се не боји никаквог
невремена, округла трбуха, непрестано на таласима који је бацају као
запушач, вечито на отвореном мору, вечито шибана немилостивим и сланим
ветровима Ламанша, она плови по мору неуморно, надуваних једара, вукући
боком велику мрежу која гребе дно океана, одваја и скупља све животиње
успаване у стењу, пљоснате рибе приљубљене уз песак, тешке ракове са
кукастим ногама и шиљатим брковима.
Кад је поветарац свеж и таласи мали, барка иде у риболов.
Мрежа јој је причвршћена дуж једне велике дрвене мотке, оковане
гвожђем, и спушта се помоћу два паламара што клизе на два ваљка, један на
једном, други на другом крају лађе. И барка, ношена ветром и струјом, вуче
са собом ову направу која празни и пустоши морско дно.
Жавел је имао на барци свога млађег брата, четири момка и једног
дечака. Беше изашао из Булоња по лепом времену, да баци мрежу.
Али убрзо се диже ветар и наиђе бура, која натера барку у бекство. Она
оде до енглеских обала, али разбеснело море шибало је стене, надирало на
обалу и чинило улазак у пристаниште немогућим. Лађица се поново навезе
на широко море и врати на француске обале. Бура је и даље беснела, тако да
је било немогуће проћи насипе, и окружавала је пеном, грмљавом и
опасношћу све прилазе уточиштима.
Лађица се поново удаљи од обале, ношена таласима који су је бацали
тамо-амо, тресли, купали и шибали, али држала се при свему томе добро,
навикла на ове буре због којих је, покаткад, по пет-шест дана лутала између
две оближње земље, не могући прићи ни једној ни другој.
Када се најзад бура стиша, барка се налазила на широком мору, и мада
су таласи били још доста велики, власник барке заповеди да се баци мрежа.
Велика мрежа би пребачена преко ограде: два човека напред и два
позади почеше одмотавати конопце који су је држали. Она одједном додирну
дно, али како је један високи талас занео барку, Жавел млађи, који се налазио
напред и руковао спуштањем мреже, посрну, и његова рука се нађе измећу
конопца, који се за часак олабавио услед потреса, и дрвета, низ које је
клизио. Он учини очајан напор трудећи се да другом руком подигне конопац,
али мрежа се већ вукла и затегнути паламар не попусти.
Превијајући се од болова, човек викну за помоћ. Сви дотрчаше. Његов
брат остави крму. Сви сложно шчепаше конопац трудећи се да ослободе
руку коју је овај раздирао. Али било је све узалуд.
– Треба пресећи – рече један морнар, и извади из џепа широк нож којим
је могао спасти руку Жавела млађег.
Али пресећи конопац значило је изгубити мрежу, а та мрежа вредела је
новаца, много новаца, хиљаду и пет стотина франака; а била је својина
Жавела старијег, коме је било стало до имовине.
Он викну у највећем страху:
– Не, не сеци, окренућу лађу!
И он отрча на крму и притисну полугу.
Барка се једва нешто мало окрену, јер јој је кретање онемогућавала
мрежа, а заносили су је, уосталом, струја и ветар.
Жавел млађи беше пао на колена, стиснутих зуба, унезверена погледа.
Није говорио ништа. Брат му се врати, бојећи се непрестано ножа кога
морнара:
– Стани, стани, не сеци, треба бацити сидро!
Сидро би бачено, цео ланац отпуштен, а затим стадоше увијати чекрк
да ослабе конопце. Ови, најзад, попустише и тако ослободише непомичну
руку под крвавим вуненим рукавом.
 Жавел млађи био је као луд. Скидоше му блузу и угледаше нешто
страшно: кашу меса из кога је шибао дебели млаз крви, као да иде из шмрка.
Тада човек погледа своју руку и промрмља:
– Готова је.
Затим, како је крволиптање правило читаву бару на крову лађе, један
од морнара узвикну:
– Истећи ће му сва крв, треба везати вену.
И тако узеше један канап, подебео, црн и накатрањен, омоташе га око
руке изнад ране и стегоше из све снаге. Млазеви крви зауставише се мало-
помало и, најзад, престадоше сасвим.
Жавел млађи устаде; рука му је висила са стране. Он је узе другом
руком, подиже је, обрну, продрма. Све је било искидано, кости поломљене,
само су мишићи држали овај комад његова тела. Он га је посматрао мрачним
погледом, размишљајући. Затим седе на једно увијено једро и другови му
посаветоваше да непрестано кваси рану, да се не би дала на зло.
Метнуше поред њега једно ведро, те је сваког часа узимао из њега по
чашу воде и поливао страшну рану танким млазевима.
– Биће ти боље доле – рече му брат. Он сиђе, али после једног часа попе
се на кров, не осећајући се добро сам. Осим тога, боље му је пријао свеж
ваздух. Он опет седе на једро и настави да полива руку.
Лов је био добар. Велике рибе с белим трбухом лежале су око њега у
самртном трзању; он их је гледао, не престајући да залива своју раздробљену
руку.

Баш кад су хтели да се врате у Булоњ, диже се нов ветар, и лађица

поново поче своју луду вожњу, скачући и срљајући у понор, потресајући
несрећног рањеника.
Дође ноћ. Време је било бурно до зоре. Кад се помолило сунце, видела
се поново Енглеска, али како је море било мање страшно, кренуше за
Француску, кривудајући непрестано.
Предвече, Жавел млађи позва своје другове и показа им црне трагове,
појаве трулежи на делу руке који се није више држао.
Морнари су гледали и казивали своје мишљење.
– То лако може бити „бронт” – рече један.
– Требало би сипати слане воде – изјави други.
 Донеше онда слане воде и полише њоме рану. Рањеник пребледе,
шкргутну зубима, искриви се од бола, али не јаукну.
Затим, кад му бол мало умину, рече брату:
– Дај ми твој нож.
Брат му пружи нож.
– Држи ми руку горе, сасвим право, и вуци навише.
Учинише што је тражио.
Он онда стаде сећи сам. Секао је лагано, размишљајући, секући
последње жиле овим сечивом оштрим као бријач; ускоро му остаде само
патрљак. Он дубоко уздахну, па рече:
– Морао сам ово учинити. Иначе би било са мном свршено.
Изгледало је да му је лакнуло, и дисао је снажно. Он поче поново
сипати воду на патрљак који му беше остао.
Ноћ је опет била бурна, и нису се могли искрцати.
Кад се дан помолио, Жавел млађи узе своју одсечену руку и дуго је
посматраше. Трулеж се већ појављивала. Другови приђоше такође да је
разгледају, и додавали су је један другоме, од руке до руке, пипали је,
обртали, мирисали.
Његов брат рече:
– То треба сад бацити у море.
Али Жавел млађи се наљути.
– Не, нећу, не дам! То је моје, пошто је рука моја.
И он је узе и метну између колена.
– Па и тако ће иструлети – рече старији брат.
На то повређеноме паде на памет једна мисао: да би сачували рибу, кад
су морали да остану дуго на мору, слагали су је у бурад са сољу. Он упита:
– Зар не бих могао да је метнем у саламуру?
– Што да не? – рекоше остали.
И они испразнише једно буре већ пуно рибе уловљене последњих дана,
и на само дно спустише руку. Насуше на њу соли, а затим поново сложише
преко ње рибу, комад по комад.
Један од морнара нашали се:
– Само да је не продајемо на јавној продаји.
И сви се насмејаше, сем два Жавела.
 Ветар је дувао непрестано. Зато су још крстарили пред Булоњом, до
сутрадан у десет часова. Рањеник је и даље непрестано сипао воду на своју
рану.
С времена на време устајао је и ходао с једног краја барке на други.
Његов брат, који је држао крму, гледао га је вртећи главом.
Најзад се вратише у пристаниште.
Лекар прегледа рану и изјави да је у добром стању. Он је поново преви
и нареди одмор. Али Жавел не хтеде лећи док не узме своју руку, и врати се
брзо у пристаниште да нађе буре које беше обележено једним крстом.
Испразнише га пред њим, и он узе своју руку, добро очувану у
саламури, смежурану и свежу, уви је у мараму коју беше у ту сврху понео и
врати се кући.
Његова жена и деца дуго су разгледали овај део тела свога оца, пипали
прсте, скидали зрнца соли која се беху задржала под ноктима; затим позваше
столара да направи један мали сандук.
Сутрадан, сви морнари са барке дођоше на погреб одсечене руке. Оба
брата, један поред другога, ишли су на челу спровода. Парохијски црквењак
носио је леш под руком.
Жавел млађи престао је да иде на море. Добио је неку службицу у
пристаништу, и кад би доцније говорио о свом несрећном случају, поверио
би сасвим тихо своме слушаоцу:
– Да је брат хтео да одсече мрежу, ја бих још и данас имао своју руку.
Али он је гледао да сачува своју мрежу.

(Превео Душан Ђокић)

 ЧИЧА МИЛОН

Ево већ месец дана како штедро сунце засипа поља врелим пламеном.
Блистави живот буја под тим ватреним пљуском; земља се зелени у
недоглед. Небо је плаво до саме ивице видика. Нормандијски мајури, расути
по долини, личе издалека на шумице опасане редом витких букава. А
изблиза, кад отвориш црвоточне вратнице, чини ти се да је пред тобом
џиновски врт, јер су све старе јабуке, чворновате као сељаци, у пуноме цвету.
Стара црна стабла, повијена, крива, поређана по дворишту, шире под небом
своје сјајне беле и ружичасте круне. Благ мирис њихових цветова меша се с
тешким задахом отворених стаја и испарењима угорела ђубришта, које су
прекрилиле кокоши.
Подне је. Породица руча у хладу крушке засађене пред вратима: отац,
мајка, четворо деце, две слушкиње и три слуге. Мало говоре. Једу чорбу, а
затим скидају поклопац с чиније с паприкашем, пуне кромпира и сланине.
С времена на време устаје једна слушкиња и одлази у подрум да напуни
крчаг јабуковачом.
Домаћин, висок четрдесетогодишњак, посматра још неолисталу
винову лозу, засађену уза саму кућу, која се као змија вијуга испод капака
дуж целога зида.
Он најзад проговори:
– Очева лоза је рано запупила ове године. Можда ће родити.
И жена се окреће, па гледа не говорећи.
Та лоза засађена је баш на ономе месту где су стрељали оца.
Било је то за време рата 1870. године. Пруси су држали цео крај.
Генерал Федерб им се одупирао са северном војском.
Пруски главни штаб био је на овом мајуру. Стари сељак чича Милон,
Пјер, власник мајура, дочекао је и сместио Прусе што је боље могао.
Немачка претходница била је у селу већ месец дана и вршила извиђања.
Французи су се налазили на десет миља одатле, и нису се мицали с места;
међутим, сваке ноћи ишчезавао је покоји улан.
Извиђачи које су слали у патролу нису се више враћали, ако су их
послали у групама од двојице или тројице.
Изјутра су их налазили негде у пољу, крај неког дворишта, у неком
јарку. Чак су и њихови коњи лежали на путевима, преклани сабљом.
Изгледало је да та убиства врше исти људи, али њих нико није могао
пронаћи.
 Отпочеше мучења и гоњења у целоме крају. Сељаке су стрељали на
обичну доставу, жене затварали а децу застрашивали, не би ли им што одала.
Не открише ништа.
Али једнога дана нађоше чича Милона опружена у коњушници, с
лицем расеченим сабљом.
На три километра од мајура нађоше два улана с распореним трбусима.
Један од њих још је држао у руци крваву сабљу. Он се борио, бранио.
Одмах је сазван војни суд под ведрим небом, пред кућом, а преда њ
изведоше старца.
Имао је шездесет и осам година. Био је малога раста, мршав, мало
погурен, а имао велике руке, сличне пипцима у рака. Кроз његову безбојну
косу, ретку и лаку као паперје у младе патке, провидела се кожа на лобањи.
Под мрком и набраном кожом на врату биле су набрекле дебеле жиле, које
су се губиле под вилицама, па се опет појављивале на слепоочницама. Био је
познат у своме крају као тврдица и незгодан човек.
Ставише га између четири војника пред кухињским столом, који
изнеше напоље. Пет официра и пуковник седоше према њему.
Пуковник поче говорити француски.
– Чича Милоне, откад смо овде, увек смо били задовољни вама. Били
сте услужни, па чак и предусретљиви према нама. Али данас је на вас пала
страшна сумња, па ствар треба разјаснити. Откуда вам рана на лицу?
Старац ништа не одговори.
Пуковник настави:
– Ваше ћутање вас терети, чича Милоне. Али ја хоћу да ми одговорите,
разумете ли? Знате ли ко је убио два улана које смо јутрос нашли близу
распећа?
Старац изусти разговетно:
– Ја.
Изненађени пуковник застаде за тренутак, гледајући нетремице у
оптуженог. Чича Милон је био миран и својим изгледом одавао отупела
сељака који гледа у земљу, као да се исповеда своме жупнику. Његову
душевну узнемиреност одавало је само то што је често с очевидним напором
гутао пљувачку, као да му је застајала у грлу.
Старчева породица – његов син, снаха и два унука – стајали су на десет
корака иза њега, преплашени, утучени.
Пуковник настави:
 – А да ли знате ко је убио остале извиђаче наше војске, које смо, отпре
месец дана, свакога јутра налазили мртве у пољу?
Старац одговори с истом тупом неосетљивошћу:
– Ја.
– Ви сте их све побили?
– Јесʼ, све; јесʼ, ја.
– Сами?
– Сам.
– Реците нам како сте то радили!
Овога пута видело се да је старац узбуђен. Очевидно је било да му је
тешко падало што мора да говори дуго. Он промуца:
– Зар ја знам? Радио сам како сам кад могао.
Пуковник настави:
– Скрећем вам пажњу на то да ми морате све рећи. За вас је боље да се
одмах одлучите. Како сте почели?
Старац баци брижан поглед на своју породицу, која је пажљиво
пратила све стојећи иза њега. Колебао се још за тренутак, а затим се од
једном одлучи.
– Враћао сам се кући увече, тако око десет сати, сутрадан по вашем
доласку. Ви и ваши војници узели сте ми сена за преко педесет талира, једну
краву и две овце. Помислио сам у себи: „Кад год ми узму двадесет талира, ја
ћу им и наплатити”. А имао сам и још штошта на срцу, што ћу вам рећи
доцније. Видим ти ја тако једног вашег коњаника како седи на моме јарку,
тамо иза хамбара, па пуши на лулу. Одем те скинем косу, па му се тако
полако прикрадем иза леђа да ме није ни чуо. И одсекох му главу једним
замахом, једним јединим, као клас жита. Није стигао ни да каже: „ух!”
Можете га наћи на дну баре, у врећи за угаљ, с међашем о врату. Знао сам
шта је ваљало урадити. Узео сам његове ствари, од чизама до капе, и однео
их у пећ за печење креча, у шуму Мартен, тамо иза мога дворишта.
Старац заћута. Запрепашћени официри згледаше се. Опет су га почели
саслушавати, и ево шта су сазнали:
После првог убиства, старац је увртео себи у главу: „Убијаћу Прусе!”
Мрзео их је подмуклом и пакленом мржњом грамжљива и родољубива
сељака. Као што је рекао, знао је шта је ваљало чинити. Почекао је неколико
дана.
Допустили су му да се слободно креће, да долази кући и одлази из ње
кад хоће – толико се показао понизан, покоран и услужан пред победницима.
Виђао је сваке вечери, дакле, како одлазе курири, те једне ноћи изиђе и он,
пошто је пре тога чуо име села у које ће отићи коњаници и научио, дружећи
се с војницима, неколико немачких речи које су му биле потребне.
Изиђе из дворишта, замаче у шуму, дође до пећи за креч, проби се до
краја дугачког подземног ходника, па нађе одело убијенога и обуче га.
Онда поче шврљати по пољу, пузећи, скривајући се за падинама,
ослушкујући и најмање шумове, усплахирен као зверокрадица.
Кад му се учини да је куцнуо час, приђе ближе путу и сакри се иза
једног жбуна. Чекао је још. Најзад, око поноћи, разлеже се коњски топот по
тврдоме тлу пута. Старац прислони уво уза земљу да се увери да ли долази
само један коњаник, а затим се спреми.
Коњаник се приближавао у касу, носећи депеше. Јахао је будна ока,
напрегнута слуха. Кад се приближи на не више од десет корака, чича Милон
се стаде вући по путу јаучући: „Нilfe! Нilfe!” У помоћ! У помоћ! Коњаник
застаде, познаде у њему Немца, скинута с коња, помисли да је рањен, па сјаха
и приђе му ближе, не слутећи ништа, а кад се погну над незнанцем, дуга и
крива сабља зари му се усред трбуха. Паде као покошен, стресавши се само
неколико пута у самртним трзајима.
Тада Норманђанин устаде с великом и немом радошћу старога сељака,
па из задовољства пресече грло убијенога. Затим га одвуче до јарка и баци
га у њ.
Коњ је мирно чекао свога господара. Чича Милон се баци у седло, па у
галопу појури преко равница.
После једнога сата угледао је још два улана, који су се враћали у штаб
јашући напоредо. Он се упути право њима, вичући и даље: „Нilfe! Hilfe!”
Пошто познадоше униформу, Пруси га пустише да им приђе ближе, не
презајући ни најмање. А старац појури измећу њих као топовско ћуле, па
обори и једног и другог сабљом и револвером.
Онда покла коње, немачке коње! Затим се полако врати у пећ за печење
креча, па сакри коња удно мрачнога ходника. Тамо свуче униформу, опет
обуче своје сиротињске прње, па се врати у постељу и преспава до јутра.
Четири дана није ишао никуда, очекујући да се заврши поведена
истрага, а петога дана опет оде и уби још два војника истим лукавством.
Отада није пропустио ниједну прилику. Сваке ноћи је лутао, шврљао
насумце, убијајући Прусе час овде, час онде, јурећи у галопу по пустоме
пољу, по месечини, као залутали улан, као ловац на људе. А кад би завршио
посао и оставио лешеве на путевима, стари коњаник би се вратио у пећ за
креч, па би тамо сакрио своју униформу и свога коња.
 Око подне, на изглед миран, отишао би да однесе зоби и воде своме
коњу, кога је оставио удно подземног ходника и хранио га обилно, пошто је
изискивао од њега тежак рад.
Али уочи тога дана био је опрезан један од оних које је напао, па је
сабљом расекао лице староме сељаку.
Ипак их је убио обојицу! Стигао је чак да сакрије коња и да обуче своје
бедно одело; али је малаксао на путу ка кући, па се једва довукао до
коњушнице, не могавши да уђе у кућу.
Нашли су га на слами, обливена крвљу...
Кад заврши причу, старац изненада подиже главу и гордо погледа
пруске официре.
Пуковник га запита, чупкајући брк:
– Немате ништа више да кажете?
– Не, ништа; рачун је тачан: убио сам шеснаесторицу, ни више ни мање.
– Знате ли да ћете умрети?
– Нисам вас молио за милост.
– Јесте ли служили војску?
– Јесам, у своје време учествовао сам у рату. И мој отац био је војник
под Наполеоном, а ви сте га убили. А да и не рачунам што сте ми убили
млађега сина Франсоа, прошлога месеца, код Евреа. Био сам вам дужан, па
сам вам платио дуг. Сад смо квит.
Официри се згледаше.
Старац настави:
– Осморица за мога оца, а осморица за мога сина, и рачун је измирен.
Нисам ја заподенуо кавгу! Нисам вас ни познавао! Не знам чак ни откуд сте
дошли. Ето, у мојој сте кући, а заповедате као да сте у својој. Осветио сам се
на другима. Не кајем се нимало.
И, усправивши укочени труп, старац скрсти руке и заузе став смирена
јунака.
Пруси су дуго разговарали шапућући. Један капетан, који је такође
изгубио сина прошлога месеца, бранио је тог племенитог бедника.
Затим устаде пуковник, па приђе ближе чича Милону и рече му тихим
гласом:
– Слушајте, стари, можда бисте се могли спасти, ако...
Али старац не хтеде ни да га чује; очију упртих у официра-победника,
док му се ветар титрао ретком косом и док се, страшно се кревељећи, грчило
његово мршаво лице, расечено сабљом, он пуним грудима удахну ваздух, па
из све снаге пљуну Прусу у лице.
Разјарени Прус подиже руку, али му старац још једном пљуну у лице.
Сви официри скочише и почеше издавати наредбе, дерући се у исти
мах.
За непун минут прибили су уза зид и стрељали хладнокрвног старца,
који се у последњем часу насмешио Жану, своме старијем сину, својој снаси
и двојици малишана, који су све то гледали, избезумљени од страха.

(Превео Марко Видојковић)

 МОЈ СТРИЦ ЖИЛ

Господину Ашилу Бенувилу

Један стари сиромашак са седом брадом затражи од нас милостињу.

Мој друг Жозеф Давранш даде му пет франака. Ја се зачудих томе. Он ми
рече:
– Тај бедник подсетио ме је на један догађај који ми је увек на памети
и који ћу ти сад испричати.
Моја породица, родом из Авра, није била богата. Везивали смо некако
крај с крајем, и то је било све. Отац је радио, касно се враћао из канцеларије
и није зарађивао богзна шта. Имао сам две сестре.
Мајку је много тиштала оскудица у којој смо живели, те је често
упућивала мужу горке речи, прикривене и подмукле прекоре. Јадни човек би
онда учинио један покрет који ми је раздирао душу. Отвореном шаком
прешао би преко чела, као да брише зној којег није било, и не би ништа
одговорио. Осећао сам његов немоћни бол. Штедели смо на свему; никада
нисмо прихватали позив на вечеру, само да је не бисмо морали узвратити;
куповали смо по нижој цени оне намирнице које је било тешко продати.
Сестре су саме шиле хаљине и дуго се препирало око цене гајтана који је
стајао петнаест сантима метар. Наша храна састојала се обично од масне
чорбе и куване говедине са свакојаким умокцима. То је здрава и јака храна,
изгледа, али ја сам више волео нешто друго.
Грдили су ме не може бити горе кад бих изгубио које дугме или
поцепао панталоне.
Али смо сваке недеље, у најлепшем оделу, одлазили у шетњу до
пристанишног насипа. Отац, у реденготу, с цилиндром и рукавицама, водио
је под руку мајку, окићену као неки брод у свечани дан. Сестре би биле прве
готове, па би чекале знак за полазак, али би се увек у последњем часу
пронашла нека мрља на очеву реденготу, ко ју је ваљало брзо отрти крпицом
умоченом у бензин.
Отац би, с цилиндром на глави, чекао у кошуљи да се сврши тај посао,
док би се мајка журила, пошто би ставила наочари за кратковиде и скинула
рукавице, да их не упрља.
Кренули бисмо на пут свечано. Сестре су ишле напред, држећи се за
руку. Биле су већ стасале за удају, те су их изводили у град. Ја сам ишао
поред мајке с леве, а отац с десне стране. А сећам се свечана изгледа својих
јадних родитеља приликом тих недељних шетњи, сећам се њихових
укочених лица и њихова озбиљна држања. Ишли су одмереним кораком,
усправна тела, укочених ногу, као да је од њихова држања зависила нека
ствар од највеће важности.
И кад бисмо угледали како у луку улазе велике лађе које долазе из
непознатих и далеких земаља, отац би сваке недеље изговорио исте речи:
– Ех, кад би у њој био Жил, ала би то било изненађење!
Мој стриц Жил био је једина нада моје породице, а пре тога био је за
њу страх и трепет. Још у детињству слушао сам да говоре о њему, да ми се
чинило да бих га познао чим бих га угледао, толико сам се био сродио с
мишљу о њему. Знао сам све појединости из његова живота све до онога дана
кад је отпутовао за Америку, иако се о првоме периоду његова живота
говорило тихим гласом у кући.
Изгледа да му је владање било рђаво, то јест да је слистио неки новац,
а то је већи од свих злочина за сиромашне породице. Међу богаташима,
човек који се забавља чини глупости. Њега с осмехом назива ју лумпачем.
Међу сиромашнима, момак који приморава родитеље да крње главницу
постаје неваљалац, битанга, хуља! И та разлика је тачна, иако је ствар иста,
пошто се замашност дела цени само по последицама.
Најзад је стриц Жил у знатној мери смањио наследство на које је
рачунао отац, а пре тога је појео свој део до последње паре.
Као што се онда радило, укрцали су га за Америку на један трговачки
брод који је из Авра полазио за Њујорк.
Кад је стигао тамо, стриц је почео трговати не знам чим, а ускоро нам
је писао да зарађује помало и да се нада да ће надокнадити штету коју је
нанео оцу. То писмо је изазвало дубоко узбуђење у кући. Жил, који дотле
није вредео, штоно веле, ни пет кршених пара, постао је одједном поштен
човек, момак добра срца, прави Давранш, беспрекоран као и сви Давранши.
Један капетан нам је јавио, сем тога, да је узео под закуп неку велику
радњу и да је трговао на велико.
У једном другом писму, које смо добили после две године, било је ово:
„Драги мој Филипе, пишем ти да не бринеш за моје здравље, које је
добро. И моји послови лепо напредују. Сутра полазим на далек пут, у Јужну
Америку. Можда ће проћи неколико година, а ја ти се нећу јавити. Ако ти не
пишем, не брини. У Авр ћу се вратити тек кад се обогатим. Надам се да дотле
неће проћи много времена, па ћемо живети заједно...“
То писмо постало је Еванђеље за породицу. Читали смо га у свакој
прилици и показивали га свима.
Стриц Жил се доиста није јављао читавих десет година; али се отац све
више надао уколико је протицало време, а мајка је често говорила:
 – Кад се врати онај добри Жил, друкчије ћемо живети. Е, тај се баш
умео снаћи!
И сваке недеље, кад би на видику угледао велике лађе што долазе и
бљују у небо колутове дима, отац би поновио увек исте речи:
– Ех, кад би Жил био у њој, ала би то било изненађење!
И ми смо готово очекивали да га видимо како нам маше рупцем и како
довикује:
– Хеј, Филипе!
На његову повратку заснивали смо безброј планова; чак је требало да
стричевим новцем купимо и пољску кућицу у близини Енгувила.45 Не бих
могао тврдити да отац већ није повео неке преговоре о томе.
Мојој старијој сестри било је тада двадесет и осам, а млађој двадесет и
шест година. Нису биле удате, а то нам је свима задавало много бола.
Најзад се појави један просилац за млађу. Неки чиновник, не богат, али
честит човек. Увек сам мислио да је писмо стрица Жила, које су му показали
једне вечери, учинило крај младићеву колебању и навело га да се одлучи.
Оберучке прихватисмо његову понуду, па одлучисмо да после венчања
цела породица крене на краћи пут до острва Џерсија.
Одлазак на Џерси је идеално путовање за сиромашне људе. То није
далеко; поштанским бродом пређе се преко мора, па се долази у туђу земљу,
пошто острво припада Енглеској. Дакле, после пловидбе од два сата,
Француз може пружити себи то задовољство да види како суседни народ
живи у својој кући и да се упозна с његовим начином живота, који је,
уосталом, прилично бедан на том острву на којем се вије британска застава,
како веле људи који воле да се једноставно изражавају.
То путовање на Џерси постало је наша једина брига, једини догађај
који смо очекивали, једини сан у сваком тренутку.
Најзад пођосмо. Сећам се тога као да је било јуче: пароброд спреман за
полазак стајао је крај обале Гранвила; отац, некако заплашен, гледао је како
ће укрцати наша три кофера; забринута мајка држала је за руку неудату
сестру, као једино пиле преостало од насада, а иза ње су ишли младенци,
непрестано застајкујући, због чега сам се често морао освртати.
Лађа зазвижда. Попесмо се на палубу, а лађа се отисну од обале, па
заплови морем које беше глатко као сто од зеленог мрамора. Гледали смо
како се удаљују обале, срећни и поносни као и сви људи који мало путују.

4
Предграђе Авра. - Прев.
 Отац беше истурио трбух под реденготом с којег су баш тога јутра
очишћене све мрље, те се око њега ширио мирис бензина као у оне дане кад
смо одлазили у шетњу, по чему сам знао да је недеља.
Одједном он угледа две отмене госпође које су два господина частила
остригама. Један стари морнар у ритама отварао је ножем шкољке и додавао
их господи, па су их они додавали госпођама. Оне су јеле некако господски,
држећи шкољку на танкоме рупцу и примичући уста, да им не падне која кап
на хаљину. Затим су брзо сркале воду и бацале шкољке у море.
Оцу се без сумње много свидео тај господски начин једења острига на
броду што плови. Учинило му се да је то отмено, не може бити финије и
лепше, те приђе мајци и сестрама, па их запита:
– Хоћете ли да вам купим коју остригу?
Мајка се колебала због издатка, а моје две сестре одмах пристадоше.
Мајка рече преко воље:
– Бојим се да ме не заболи стомак. Дај само деци, али немој много, да
се не разболе.
Затим се окрете мени, па додаде:
– А Жозефу нису ни потребне; не треба кварити дечаке.
Остао сам поред мајке, дакле, осећајући да није право што су ме тако
издвојили. Пратио сам погледом оца који свечано одведе своје две кћери и
свога зета оном морнару у ритама.
Оне две госпође беху отишле, те отац показа сестрама како ваља јести
остриге а да из њих не цури вода; хтео је чак и да им покаже како се то ради,
па узе једну остригу. Покушавајући да једе као и оне две госпође, он одмах
просу сву течност на реденгот, а ја чух како мајка прогунђа:
– Боље да си седео на миру!
Али ми се одједном учини да је отац забринут; он се одмаче за
неколико корака, па се загледа у своју породицу што се тискала око продавца
острига, а затим нам одједном приђе. Изгледао је веома блед, с необичним
очима. Он рече мајци полугласно:
– Онај човек што отвара остриге зачудо много личи на Жила.
Мајка га запита, збуњена:
– На каквога Жила?
Отац настави:
– Па... на мога брата... Да не знам да му је добро у Америци, помислио
бих да је он.
Мајка у страху промуца:
 – Ти си луд! Кад добро знаш да то није он, зашто онда говориш
којешта?
Али отац остаде при своме:
– Отиди, Клариса, па га погледај; више волим да се увериш својим
очима.
Она устаде, па оде кћерима. И ја сам гледао тога човека. Био је стар,
прљав, сав смежуран, а није одвајао очију од посла.
Мајка се врати. Приметих да дршће. Она врло брзо изговори:
– Мислим да је то он. Отиди капетану, па затражи од њега обавештења
о њему. Само пази да нам тај неваљалац опет не падне на врат!
Отац оде капетану, а ја пођох за њим. Био сам некако чудно узбуђен.
Капетан, висок, мршав господин с дугим залисцима, шетао се по
заповедничком мосту, на изглед тако достојанствен као да је капетан на
броду што плови за Индију.
Отац му свечано приђе, па се поче распитивати о његову занимању,
хвалећи га:
– По чему је Џерси знаменито острво? Шта се производи на њему?
Какав је народ? Како живи? Какви су му обичаји? Итд., итд.
Помислио би човек да у најмању руку разговарају о Сједињеним
Америчким Државама.
Затим поведоше разговор о „Експресу”, броду којим смо пловили, па
пређоше на посаду. Отац најзад рече неспокојним гласом:
– Имате тамо једног старог продавца острига који изгледа веома
занимљив. Знате ли шта о томе човеку?
Капетана је најзад разљутио тај разговор, те осорно рече:
– То је једна стара француска скитница коју сам нашао у Америци, па
сам је повео у отаџбину. Изгледа да има рођака у Авру, али не жели да им се
врати, пошто им је дужан. Зове се Жил... Жил Дарманш или Дарванш, тако
некако. Изгледа да је тамо био богат човек неко време, а видите на шта је
сада спао.
Отац помодре, па изусти, стегнута грла, унезверених очију:
– Ах, ах, врло добро!... Врло добро!... Не чудим се томе... Велика вам
хвала, капетане!
И оде, а поморац га је са запрепашћењем гледао како се удаљује.
Врати се мајци с тако искривљеним лицем да му она рече:
– Седни! Могу људи приметити да има нешто.
 Он се свали на клупу и промуца:
– То је он, он главом!
Затим запита:
– Шта ћемо сад?
Она му живо одговори:
– Треба да одведемо децу. Пошто Жозеф све зна, нека он иде по њих.
Треба само добро пазити да наш зет не прокљуви што.
Отац је био просто поражен. Он прошапута:
– Ала је то несрећа!
Мајка додаде, разгневивши се одједном:
– Никада нисам сумњала у то да од тог лопова никада неће бити ништа
и да ће нам опет пасти на врат. Као и да се могло што очекивати од једног
Давранша!...
И отац превуче руком преко чела, као што је чинио кад га је корила
жена.
Она додаде:
– Дај сад Жозефу новац да плати те остриге. Још само треба да нас
позна тај просјак. Баш би то лепо изгледало на броду! Хајдемо на други крај,
а ти се постарај да нам не приђе.
Она устаде, па одоше, пошто ми дадоше пет франака.
Моје изненађене сестре очекивале су оца. Рекох им да се мајци мало
смучило од вожње. па запитах продавца острига:
– Колико вам дугујемо, господине? Зажелео сам да му кажем: стриче.
Он ми одговори:
– Два и по франка.
Пружих му пет франака, а он ми врати остатак.
Гледао сам му руку, јадну, наборану морнарску руку, и гледао лице,
старо и јадно лице, тужно и потиштено, па рекох у себи:
– То је мој стриц, татин брат, мој стриц! Дадох му пола франка
напојнице. Он ми се захвали:
– Бог вас благословио, млади господине! Рекао је то гласом сиромаха
који прима милостињу. Помислих да је свакако просио и тамо.
Сестре су ме гледале, запрепашћене због моје дарежљивости.
Кад вратих оцу два франка, мајка се зачуди, па ме запита:
– Зар су коштале три франка?... Није могућно!
 Рекох јој одлучним гласом:
– Дао сам му пола франка напојнице.
Мајка поскочи и погледа ме у очи:
– Баш си луд! Дао си пола франка томе човеку, томе просјаку.
Она застаде кад јој отац погледом показа зета.
Затим заћутасмо.
Пред нама, на видику, као да је нека љубичаста сенка вирила из мора.
Био је то Џерси.
Кад приђосмо обали, срце ми обузе жива жеља да се још једном нађе
са стрицем Жилом, па да му приђем и да му кажем коју утешну, нежну реч.
Али више нико није јео остриге, те се он беше изгубио; без сумње је
сишао на смрдљиво дно брода, где је живео, јадник.
И вратили смо се лађом која иде у Сен-Мало, да га не бисмо срели.
Мајка ми је премирала од неспокојства.
Никада више нисам видео брата мога оца!
Ето зашто понекад дајем по пет франака скитницама.

(Превео Марко Видојковић)

 КАНАП

Харију Алису

Свим путевима око Годервила долазили су сељаци и њихове жене

према паланци, јер је био пазарни дан. Мушкарци су ишли тромим кораком
и нагињали се читавим телом напред, при сваком покрету својих мршавих,
штркљастих ногу, изобличених тешким радовима; држањем плуга, које
истовремено издиже лево раме и искривљује стас; кошењем жита, које
размиче колена да ноге чвршће стоје, и свима спорим и трудним сељачким
пословима. Њихова плава блуза, уштиркана и као да је превучена лаком, са
малим везом од белог конца око зарукавља и овратника, надимала се око
коштуњавог тела и личила на балон, спреман да полети, из којега су вириле
глава, две руке и две ноге.
Неки су вукли на конопцу краву или теле. Њихове жене ишле су за
животињом, и да би пожуриле њен ход, шибале су је по леђима граном на
којој је још било лишћа. На рукама су носиле широке котарице, из којих су
провиривале негде главе пилића, а негде главе патака. Сувоњаве и плаве,
ишле су ситнијим и хитријим кораком од својих мужева. Преко леђа
пребациле су шалчић, причврстиле га придевачом на усахлим грудима, а
главу у капици убрадиле белом повезачом, која се припила уз косу.
Затим су, труцкавим касом једног кљусета, прошла кола са попречним
клупама, где су се необично дрмусала два човека, који су седели један до
другога, и једна жена удно, која се држала за лотре да би ублажила јако
труцкање.
На Годервилском тргу метеж и збрка, мешавина људи и животиња.
Рогови волова, високи чупави шешири богатих сељака и повезаче сељанки
помаљају се поврх сакупљеног мноштва. Крештави, оштри и пискутави
гласови дижу непрекидну и дивљачку грају, коју понекад надјача грохот из
снажних прса каквог раздраганог сељака или отегнуто мукање краве,
привезане поред каквог зида.
Све одише стајом, млеком и ђубретом, сеном и знојем, све заудара
оним непријатним и гадним задахом, људским и животињским, који је
својствен сељацима.
Газда Ошкорн из Бреотеа баш је стигао у Годервил и упутио се на трг,
кад спази на земљи комад танког канапа. Газда Ошкорн, штедљив као прави
Норманђанин, помисли да ваља подићи све што може да се употреби, па се
саже са великом муком, јер је патио од костобоље. Када је дигао са земље тај
крајичак танког канапа и хтео да га пажљиво смота, угледа газду Маландена,
седлара, како стоји на прагу својих врата и посматра га. Негда давно,
завадили су се они због неког улара, па су још и сада кивно гледали један на
другога, јер су обојица били осветољубиви. Газду Ошкорна би некако стид
што га је његов душманин видео како из блата диже парче канапа. Он брзо
тури под блузу оно што је нашао и премести га, затим, у џеп својих чакшира,
онда се задржа још неко време као да тражи нешто по земљи и не може да
нађе, па се упути на трг, испружене главе напред, пресавијен од својих
болова.
На тргу се брзо изгуби у бучној гомили, која се тромо кретала и
бескрајно ценкала. Сељаци су опипавали краве, одлазили и враћали се у
великој недоумици, јер су се увек бојали да се не насамаре; нису никако
могли да се одлуче, вребали су испод ока продавца и трудили се непрестано
да открију његову лукавштину и нађу какву ману животињи.
Жене су спустиле крај ногу своје велике котарице и извукле живину,
која је сада лежала по земљи, свезаних ногу, преплашена ока, црвене кресте.
Слушале су понуде и остајале при својој цени, хладна и равнодушна
лица, или би, наједанпут, пристале на снижену цену и викале за купцем који
се лагано удаљавао:
– Као што рекосмо, газда-Антиме, пристајем.
Затим, мало-помало, трг се испразни, и кад је зазвонило подне, сељаци
који су становали предалеко разиђоше се по крчмама.
Велика механа код Журдена била је пуна људи који су ручавали, а
пространо двориште препуно кола свих врста: таљига, разних двоколица,
кола са клупама, жутих од блата; као две руке, дизала су она своје рукунице
или им је руда лежала на земљи, а кош стрчао у ваздуху.
Тежаци су седели за столовима и јели, а поред њих, на големом
огњишту, горела је весело ватра и јарком топлином грејала леђа онима који
су седели с десне стране. На три ражња окретали су се натакнути пилићи,
голубови и овчији бутови; пријатан мирис печеног меса и сока, који је цурио
по упрженој кожи, ширио се са огњишта, подстицао раздраганост и терао
воду на уста.
Сва сељачка аристократија јела је овде, код газде Журдена, крчмара и
џамбаса, препредењака коме је џеп био пун талира.
Тањири су се додавали и празнили, као и врчеви жуте јабуковаче. Свак
је причао о својим пословима, шта је купио и шта продао. Разговарало се о
летини. Време је било лепо за траву, али мало влажно за жито.
 Наједанпут, зачу се лупа добоша у дворишту пред кућом. Сви скочише
одмах на ноге, сем неколико равнодушних, и потрчаше на врата и на
прозоре, са залогајима у устима и с убрусом У руци.
Пошто је престао да добује, телал објави испрекиданим гласом,
погрешно наглашавајући реченице:
– Даје се на знање становницима Годервила, и уопште свима особама
присутним у чаршији, да је јутрос изгубљен на путу безевилском, између
девет и десет сати, један новчаник од црне коже, са пет стотина франака и
пословним хартијама. Ко га нађе умољава се да га донесе одмах у општину,
или газди Фортинеу Улбреку из Маневила. Добиће двадесет франака
награде.
Потом телал оде. Још једанпут зачу се у даљини потмула лупа добоша
и ослабљени глас телалов.
Онда се распреде разговор о томе догађају; претресало се колико има
изгледа газда Улбрек да нађе или да не нађе свој новчаник.
Обед се доврши.
Баш су пили каву, кад се на прагу појави жандармеријски наредник и
упита:
– Је ли овде газда Ошкорн из Бреотеа?
Газда Ошкорн, који је седео за другим крајем стола, одговори:
– Ево ме.
Наредник прихвати:
– Газда-Ошкорне, будите тако љубазни и пођите са мном до општине.
Господин начелник хтео би да говори са вама.
Сељак се изненади и смете, искапи своју чашу, устаде и, још
погрбљенији но јутрос, јер је после седења нарочито тешко ишао, пође на
пут понављајући:
– Ево ме, ево.
И пође за наредником.
Начелник је седео у наслоњачи и чекао га. То је био годервилски
бележник, човек дебео и достојанствен, китњаста говора.
– Газда-Ошкорне – рече он – видели су вас јутрос како сте придигли са
земље, на путу безевилском, новчаник који је изгубио газда Улбрек из
Маневила.
Сељак сметено погледа начелника, већ застрашен сумњом која се
свалила на њега, мада није знао зашто.
– Ја, ја, ја, придигао новчаник?
 – Да, баш ви.
– Поштења ми, немам ни појма о њему.
– Видели су вас.
– Видели су ме? Ко ме је видео?
– Господин Маланден, седлар.
Старац се сети, схвати и поцрвене од срџбе:
– А, он ме видео, лупеж један! Он је видео кад сам подигао ово парче
канапа, ето видите, господине начелниче.
Он тури руку у џеп и извуче канап. Али начелник није веровао; махао
је главом.
– Нећете ме уверити, газда-Ошкорне, да је господин Маланден,
поверења достојан човек, од канапа помислио да је новчаник.
Сељак бесно диже руку, пљуну на страну, да посведочи своје поштење,
и понови:
– А, ипак, свету истину говорим, најсветију истину. Кунем вам се
душом својом и својим спасењем да истину говорим.
Начелник продужи:
– Пошто сте подигли предмет, разгледали сте, штавише, још неко
време по блату, да се није просуло што новаца.
Старац се гушио од љутине и страха.
– Зар се може рећи... зар се може рећи... таква лаж, да се оклевета
поштен човек! Зар се може рећи...
Узалуд је протестовао, нису му веровали.
Суочише га са господином Маланденом, који понови и потврди своју
изјаву. Грдили су се међусобно читав сат. На његову молбу претресоше газду
Ошкорна. Не нађоше ништа.
Најзад начелник, веома збуњен, изјави да ће ствар јавити суду и
тражити даља наређења.
Вест се беше раширила. Кад је старац изашао, светина се окупи око
њега и обасу га питањима, са неком озбиљном и подругљивом
радозналошћу; али без икакве љутње. Он поче да им прича свој доживљај са
канапом. Не повероваше му. Смејали су се.
Ишао је, сви су га заустављали, а и он је заустављао своје познанике, и
безброј пута започињао да прича и протестује, извртао џепове и показивао
их, да докаже како нема ништа.
Говорили су му:
 – Гле, стара лијо!
А он се срдио, жестио, узбуђивао и жалостио што му нико не верује, не
знајући шта да чини, и причао је непрестано шта му се десило.
Смркавало се. Требало је ићи кући. Он пође на пут са тројицом суседа
и показа им место где је подигао парче канапа; читавим путем говорио је
само о томе.
Увече обиђе цело село Бреоте, да то свима исприча. Али му нико не
поверова.
Од муке није могао да спава читаву ноћ.
Сутрадан, око један сат по подне, Марије Помел, слуга на мајуру газде
Бретона, земљорадника из Имовила, предаде новчаник и његов садржај
газди Улбреку из Маневила.
Он је тврдио да је новчаник заиста нашао на путу; па како није умео да
чита, однео га је кући и дао своме газди.
Вест се рашири по околини. Обавестише и газду Ошкорна. Он одмах
поче да све обилази и да прича о канапу, употпунивши догађај са расплетом.
Ликовао је.
– Знате – говорио је он – није ме толико жалостила сама ствар; али то
је била клевета. Ништа не може да вас сјади као кад вас укоре због нечије
клевете.
Читав дан говорио је само о том догађају; причао је о њему по путевима
људима, који су долазили, у крчми онима који су пили, На изласку из цркве
следеће недеље. Заустављао је непознате људе да им о томе прича. Сад је
био спокојан, а ипак га је нешто мучило, мада није знао шта. Чинило му се
да му се подсмевају слушајући га, као да нису били уверени. Као да је осећао
неко оговарање иза леђа.
У уторак, друге недеље, пође он на годервилски трг, само зато што је
осећао потребу да говори о своме случају.
Маланден је стајао на својим вратима и кад га виде да пролази, прште
у смех. Зашто?
Приђе једном закупнику из Криктоа и поче да говори; но овај му не
даде да доврши, потапша га по трбуху и довикну му у брк:
– Одлази, лукава лијо! – и окрену му леђа.
Кад је сео за сто у Журденовој механи, поче опет да објашњава свој
случај.
Неки џамбас из Монтивијеа прекиде га:
– Доста о томе, доста, стари препредењаче, знамо ми твој канап.
 Ошкорн промуца:
– Па кад су нашли новчаник...
Али други прихвати:
– Само ћути, стрико; један нађе, а други донесе. Ни чуо ни видео, а чик
погоди ко је.
Старац засопта као да ће се угушити. Схватио је најзад. Оптуживали су
га да је новчаник дао своме саучеснику, сукривцу, да га преда сопственику.
Хтео је да протестује. Сви за столом прснуше у смех. Није могао да
доврши обед и оде, праћен подсмехом са свих страна.
Врати се кући, постиђен и љут, гушећи се од срџбе и збуњености; био
је тим утученији што је, заиста, био способан, са својом нормандијском
лукавошћу, да учини оно због чега су га оптуживали и, штавише, да се тиме
похвали као вештом досетком. Нејасно је осећао да не може доказати своју
невиност, јер је било познато његово препредењаштво. Осећао се смртно
рањен овом неправедном сумњом.
И он поче поново да прича о свом догађају; сваки дан проширивао је
своје причање, додавао стално нове доказе, енергичније протесте, свечаније
заклетве, које је измишљао и улепшавао у часовима сво је самоће, јер му се
ум бавио једино догађајем са канапом. Што му је одбрана била замршенија
и доказивање вештије, тим су му мање веровали.
– Тако доказују лажљивци – говорили су му иза леђа.
Он је то осећао, то га је гризло, и он се исцрпљивао у узалудном
напрезању.
Копнио је наочиглед.
Подругљивци су га, сада, наводили да им прича о „канапу”, као што се
војник који је ратовао наводи да прича о своме боју. Разум му је помрачио и
ослабио.
Крајем децембра леже у постељу.
Умро је првих дана јануара и, у бунилу самртне борбе, посведочавао је
своју невиност понављајући:
– Парче канапа... парче канапа... гледајте, ево га, господине
начелниче...

(Превео Душан Ђокић)

 СТАРАЦ

Благо јесење сунце обасјавало је мајурско двориште кроз велике букве

на јарковима. Под травом коју су попасле краве земља је била још влажна од
недавне кише, те је жмићкала под ногама које су упадале у њу, а с јабукових
дрвета, повијених од рода, падале су овде-онде бледозелене јабуке у
тамнозелену траву.
Четири младе јунице, привезане једна поред друге, пасле су и с времена
на време мукале, у правцу куће; разнобојна живина комешала се на
ђубришту пред стајом и чепркала, тумарала и кокодакала, док су два петла
непрестано кукурекала, тражећи глисте за своје кокошке које су позивали
брзим квоцањем.
Отворише се дрвене вратнице; уђе један човек од својих четрдесет
година можда, али је изгледало да је шездесетогодишњак; био је изборан,
искривљен а корачао је крупним, спорим корацима, отромелим од тешких
кломпи испуњених сламом. Предугачке руке висиле су му с обе стране тела.
Кад се приближи мајуру, један жути пас, привезан за огромну крушку, поред
бурета које му је служило место кућице, поче махати репом, а затим стаде
кевтати од радости. Човек довикну:
– Мируј, Препредењаче!
Пас умуче.
Из куће изађе једна сељанка. Њено кошчато, плећато и пљоснато тело
оцртавало се под вуненим јелечетом стегнутим око струка. Сива, сувише
кратка сукња досезала јој је до половине ногу у плавим чарапама, а и она је
носила кломпе пуне сламе. Бела женска капа, која је била пожутела,
покривала јој је неколико власи на лобањи, а њено мршаво, ружно и крезубо
лице имало је дивљачан и животињски израз, какав често имају сељачка
лица.
Човек запита:
– Па, како му је?
Жена одговори:
– Госпо’н попа вели да му је дошо крај и да неће осванути.
Обоје уђоше у кућу.
Пошто прођоше кроз кухињу, уђоше у ниску, мрачну собу, у коју је
једва допирала светлост кроз окно пред којим је био спуштен један дроњак
од нормандијског цица. Дебеле греде на таваници, потамнеле од времена,
црне и чађаве, биле су поређане попреко од једног краја собе до другог и
држале танак под тавана, по којем су и дању и ноћу трчали читави чопори
пацова.
Нераван и влажан под од земље као да је био мастан, а на крају собе
оцртавала се постеља као нејасна бела мрља. Тамо је на постељи обавијеној
тамом умирао један старац, сељанкин отац, а отуда је допирало уједначено
мукло шуштање, тешко дисање, кркљање, шиштање и грцање које је личило
на клокотање воде у изломљеном шмрку.
Човек и жена приђоше и погледаше у самртника спокојним очима
људи који се мире са судбом.
Зет рече:
– Овога пута дошо му је крај; неће ни омркнути.
Сељанка прихвати:
– Тако гргоће од подне.
Затим заћуташе. Отац је жмурио, а лице му је било као земља и толико
суво да би се рекло да је од дрвета. Кроз полуотворена уста избијао му је
клопотав и тежак дах, а чаршав од сивога платна подизао му се на грудима
кад год би удахнуо ваздух.
После дужег ћутања, зет изусти:
– Нема друге него да га оставимо да сконча. Ја му ништа не могу. Ипак
је то незгодно због зимске репе, пошто је време лепо, па би је сутра ваљало
пресадити.
Његова жена као да се забрину кад помисли на то. Пошто је мало
размислила, она му рече:
– Пошто ће преминути, нећемо га са’ранити пре суботе, те ће ти остати
сутрашњи дан за репу.
Сељак је размишљао, а затим рече:
– Јес’, ал’ сутра ваља да позовем људе на саʼрану, па ће ми ваљати једно
пет-шес’ сати док одем из Турвила у Мането и док обиђем све.
Пошто је размишљала два-три минута, жена изусти:
– Сад нема ни три, па можеш за видела да обиђеш целу турвилску
страну. Можеш рећи да је преминуо, пошто неће ни омркнути.
Човек је неко време стајао збуњен, одмеравајући последице и добре
стране те замисли. Најзад рече:
– Ипак ћу отићи.
Спремао се да изиђе, па се врати после краћег колебања.
– Пошто немаш никаква посла, натреси јабуке за колаче, па умеси
четири туцета колача с печеним јабукама за оне што ће доћи на саʼрану, јер
ће ваљати да се при’вате. Подложи пећ прућем што је испред шупе за
муљачу. Суво је.
И изиђе из собе, уђе у кухињу, отвори долап и узе из њега један хлеб
од три килограма, па одсече једну кришку, а затим покупи мрвице које му
падоше на даску, да не би ништа отишло у штету. Затим врхом ножа одвали
мало усољена масла, размаза га по хлебу и поче јести полако, као што је све
чинио.
И опет прође кроз двориште, умири пса који опет поче кевтати, па
изиђе на пут што води поред јарка и оде у правцу Турвила.

Кад остаде сама, жена се лати посла. Отвори наћве с брашном и замеси
тесто, за колаче. Месила га је дуго, окрећући га и преокрећући, гњечећи га и
развлачећи. Затим начини од њега велику жутобелу лопту и остави је на
крају стола.
Онда оде по јабуке. Подметну шамлицу, па се попе, да не би мотком
поломила гране. Пажљиво је бирала само зреле јабуке и трпала их у кецељу.
Неко је позва с пута:
– Еј, госпоја Шико!
Она се окрете. Био је то један сусед, газда, Озим Таве, сеоски кмет који
је ишао да ђубри своју земљу и седео, опуштених ногу, на колима са
ђубретом.
Она се окрете и одговори:
– Шта вам треба, газда Озиме?
– Како вам је сад отац?
Она довикну:
– Готово је крепо. Са’рана је у суботу, у седам сати, зато што журимо
због репе.
Сусед одврати:
– Знам. Свако добро! У здрављу!
Она му одговори на ту учтивост:
– Фала, нека сте и ви здрави!
Затим опет поче брати јабуке.
 Чим уђе у кућу, оде да обиђе оца надајући се да ће га наћи мртва. Али
још с врата чу како он бучно и једнолико кркља, те поче месити колаче,
мислећи да није ни потребно да дангуби одлазећи до очеве постеље.
Увијала је једну по једну јабуку, у танак слој теста, а затим је ређала
колаче на ивици стола. Кад је умесила четрдесет и осам лоптастих колача и
поређала их у четири реда, по дванаест у сваком реду, паде јој на памет да
ваља спремити вечеру, те окачи лонац о вериге да скува кромпир, пошто се
домислила да не треба подложити пећ баш тога дана, кад има цео сутрашњи
дан да се припреми.
Муж јој се врати око пет сати. Чим прекорачи праг, запита је.
– Је лʼ скончао?
Она му одговори:
– Није још, једнако гргоће.
Одоше да га обиђу. Старца нађоше у истоме стању. Његово мукло
дисање, правилно као рад часовника, није било ни брже ни спорије. Оно се
чуло с часа на час, а разликовало се само по тону, према томе да ли је ваздух
улазио у плућа или је излазио из њих.
Зет га погледа, па рече:
– Скончаће кад и не мислимо, ко свећа.
Уђоше у кухињу, па седоше да вечерају, не говорећи ништа. Кад
покусаше чорбу, поједоше по парче хлеба намазана маслом, а чим жена опра
тањире, опет одоше у самртникову собу.
Држећи у руци лампицу са стењаком који се димио, жена ју је померала
тамо-амо испред очева лица. Да није дисао, зацело би помислили да је умро.
Сељаков и сељанкин кревет био је заклоњен у другом крају собе, у
једном удубљењу. Они легоше без иједне речи, угасише лампу; затворише
очи и ускоро се непрекидном старчевом кркљању придружи њихово
неједнако хркање – једно дубоко, а друго пискаво.
Пацови су јурили по тавану.

Муж се пробуди у цик зоре. Таст му је био још жив. Он продрмуса

жену, онако забринут због старчеве отпорности.
– Чујеш, Фемија, он баш никако неће да сконча. Шта би ти сад радила?
 Знао је да му жена може дати добар савет.
– Неће ни омркнути, то је сигурно. Немамо се чега бојати. А кмет се
неће успротивити ако га ипак са’ранимо сутра, пошто је тако већ учинио кад
је умро газда-Ренаров отац, баш у време сетве.
Муж је био уверен да ће и бити онако како мисли његова жена, те оде
на њиву.
Жена испече колаче, а затим обави све послове на мајуру.
Старац није умро ни у подне. Надничари које су најмили за
пресађивање репе у гомили уђоше да виде старца коме се никако није
одлазило на онај свет. Свако рече шта мисли, па сви одоше на њиву.
Кад су се вратили у шест сати, отац је још дисао. Најзад се његов зет
уплаши:
– А шта би сад радила, Фемија?
Ни она сада није знала шта да ради. Одоше кмету. Он им обећа да ће
им прогледати кроз прсте и да ће допустити да старца сахране сутрадан.
Одоше и лекару, који пристаде да стави ранији датум на потврду о старчевој
смрти, да би задужио газда-Шикоа том услугом. Муж и жена вратише се
спокојни кући.
Старац је био још жив и када су се пробудили.

То их је просто поразило. Стајали су крај очева узглавља и гледали у

старца с неповерењем, као да је он хтео да им подвали, да их превари, да им
напакости само зато што му је то причињавало задовољство, а љутили су се
на њ нарочито стога што су морали дангубити.
Зет запита:
– А шта ћемо сад?
Ни она није знала шта ће, те му одговори:
– Баш је то непријатно, богме!
Сада није било могућно обавестити о томе позване људе који су могли
наићи свакога часа. Одлучише да их сачекају, па да им објасне у чему је
ствар.
 На десет минута пре седам појавише се први гости. Долазиле су жене
у црнини, с великим велом око главе, тужна лица. Мушкарцима је било
неугодно у штофаним капутима, али су они прилазили с више одрешитости,
идући по двојица и разговарајући о својим пословима.
Унезверени газда Шико и његова жена дочекаше их јадикујући, па
обоје одмах, у исто време, приђоше првој групи гостију и бризнуше у плач.
Објаснише им шта се догодило, испричаше им у каквој су неприлици,
понудише све да седну, устумараше се, почеше се извињавати, желећи да
докажу да би и сви други на њихову месту учинили то исто; говорили су без
краја и конца, поставши разговорни одједном, тако да нико није могао стићи
да им што одговори.
Ишли су од једнога другоме:
– Ми ни сами нисмо мислили да ће тако бити; ко би мого веровати да
ће се толико дајанити!
Збуњени и донекле разочарани гости, као људи којима је промакла нека
свечаност коју су очекивали, нису знали шта да раде, па су седели или
стајали. Неки су желели да оду. Газда Шико их задржа:
– Ипак ћемо, мало презалогајити. Испекли смо колаче, па да и’
поједемо!
Кад људи помислише на то, лица им се разведрише. Почеше
разговарати тихим гласом. Двориште се мало-помало пунило гостима; они
који су дошли мећу првима обавештавали су оне који су стигли после њих.
Шапутали су, а мислећи на колаче сви се развеселише.
Жене су улазиле да виде самртника. Оне би се прекрстиле поред његове
постеље, па би одмуцале неку молитву и изашле. Људи, мање жељни тога
призора, бацили би покоји поглед кроз отворен прозор.
Госпоја Шико је говорила о старчевим самртним мукама:
– Има већ два дана како је у таквом стању, ни тамо ни амо, ни боље ни
горе. Зар не би човек реко да личи на шмрк без воде?

Кад сви обиђоше самртника, помислише на закуску, али их је било

много, те изнеше сто испред врата, пошто сви нису могли ући у кухињу.
Четири туцета колача, румених и укусних, поређаних на две велике зделе,
привлачила су све погледе. Свако се маши по свој, бојећи се да их неће бити
за све. Али остаде четири колача.
Газда Шико је имао пуна уста кад рече:
– Кад би нас видо отац, било би му жао. Он и’ је волео док је био жив.
Један дебели и весели сељак рече:
– Сад иʼ више неће јести. Сад је ред на нас.
При тој помисли сељаци се нимало не ражалостише, већ као да се
развеселише. Сад је на њих ред да једу колаче!
Очајна због толиког трошка, госпоја Шико је једнако одлазила у
бачвару по јабуковачу. Доносила је један крчаг за другим, а сељаци су их
испијали. Сада су се смејали и гласно говорили, па су почели и викати, као
што се обично виче при обедима.
Једна сељанка, коју је поред самртника задржао неки чудни страх од
онога што ће јој се ускоро и самој догодити, одједном повика с прозора
пискавим гласом:
– Премино је, премино је!
Сви умукоше. Жене брзо устадоше, па одоше да виде покојника.
Био је доиста преминуо. Престао је био да кркља.
Људи се згледаше, па поникоше, осећајући се некако нелагодно. Још
нису били ни сажватали колаче. Баш није умро у згодан час тај угурсуз!
Супрузи Шико више нису плакали. Било је све свршено, па су били
мирни. Они су понављали:
– Ми смо знали да се не може дуго дајанити. Само да је мого да се реши
па да умре ноћас, не би било толико пометње.
Не мари, свршено је. Укопаће га у понедељак, па крај, а онда ће опет
јести колаче.
Гости одоше, разговарајући о томе; били су ипак задовољни што су то
видели и што су се прихватили.
А кад муж и жена остадоше сами, једно према другом, она рече
смркнута лица од муке:
– Ипак ћу морати да испечем још четири туцета колача. Само да је мого
да крепа ноћас!
А муж јој одговори, помиривши се лакше са судбином:
– Неће ни то бити свакога дана!

(Превео Марко Видојковић)

 МАЈКА ДИВЉАНА

Нисам долазио у Вирлоњ петнаест година. Затим свратих, с јесени, у

лов, своме пријатељу Сервалу, који је најзад подигао свој замак, који су
Пруси били разорили.
Волео сам неизмерно тај крај. Има прекрасних места која имају за очи
неку чулну привлачност. Волимо их физичком љубављу. Они за које земља
има неку неодољиву драж задржаће у нежној успомени неки извор, неку
шуму, неки рибњак, неки брежуљак, које су често виђали и који су их
разнежили слично каквом срећном доживљају. Деси се да им мисао залута и
на неки кутак шуме, или крајичак речне обале, или на воћњак осут цвећем,
које су свега једном угледали, једног радосног дана, а који су им остали у
срцу као оне слике жена које смо срели на улици, једног пролећног јутра, у
светлој и провидној хаљини, и које нам оставе у души и у телу неугашену,
незаборавну жељу, осећај мимоиђене среће.
У Вирлоњу волео сам целу околину, прошарану шумарцима и
испресецану потоцима који се сливају у поље као жиле које земљи крв носе.
Пецали смо ту ракове, пастрмке, јегуље! Божанска срећо! Понегде смо се
могли купати, а наилазили смо често и на барске шљуке у високом шипражју
које расте на обали ових речица.
Ишао сам, лак као срндаћ, и гледао како моја два пса пустоше преда
мном. Сервал, на сто метара десно од мене, претраживао је једну ливаду
детелине. Обиђох жбуње које је на међи Содрске шуме, и угледах једну
разваљену кровињару.
Одједном, она ми искрсну пред очи онаква какву сам је видео
последњи пут, 1869, чиста, заоденута лозом, с кокошкама испред врата. Има
ли што жалосније од замрле куће, с њеним пропалим, мрачним скелетом који
стрчи?
Присетих се, исто тако, да ми је једна жена из куће дала да попијем
чашу вина кад смо једном били посустали од тешког умора, и да ми је Сервал
тада испричао историју укућана. Оца, старог зверокрадицу, убили су
жандарми. Син, кога сам видео раније, био је висок, коштуњав момак који је
исто тако важио као свирепи утамањивач дивљачи. Звали су их Дивљани.
Је ли то било презиме или надимак?
Викнух Сервала. Он дође оним својим корацима дугим као у штакара.
Упитах га:
 – Куд су се дела ова чељад?
Он ми тада исприча шта се десило.

II

Кад је рат објављен, млади Дивљан, којему је тада било тридесет и три
године, оде у војску, оставивши мајку саму код куће. Старицу нису много
жалили, јер се знало да има новаца.
Она је, дакле, остала потпуно сама у овој кући тако удаљеној од села,
на ивици шуме. Није се, међутим, плашила, јер је била истога кова као и ови
људи, жилава старица, висока и мршава, која се није често смејала и с којом
није било шале. Уосталом, жене са села не смеју се много. Оне то остављају
људима, није то њихов посао! Њима је душа тужна и ограничена, пошто им
је живот туробан и без ведрине. Сељак поприми мало бучног весеља у крчми,
али му домаћица остане озбиљна са стално строгим изразом. Мишићи на
њиховом лицу нису навикли на покрете смеха.
Мајка Дивљана живела је као и раније у својој кровињари, коју ускоро
снегови завејаше. Ишла је у село једанпут недељно, да набави хлеба и
помало меса; затим се враћала у своју уџерицу. Пошто се причало да су се
вукови појавили, излазила је с пушком о рамену, са синовљевом, зарđалом
пушком, чији је кундак био излизан од употребе; и занимљиво је било видети
високу Дивљану, мало погурену, како лагано корача по снегу, а пушчана цев
јој вири изнад црне крпе која јој је забрађивала главу и скривала белу косу,
коју нико никада није видео.
Једног дана дођоше Пруси. Распоредише их код мештана, према стању
и могућностима појединаца. Старици, за коју се знало да је богата, дадоше
четворицу.
Била су то четири крупна момка бледе коже, плаве косе, плавих очију,
пуна и поред умора који су поднели, и доброћудна иако су били у покореној
земљи. Живећи сами са овом старом женом, били су према њој услужни, и
старали су се, колико су могли, да је поштеде од умора и трошкова. Могли
сте их видети сву четворицу како се умивају око бунара, у кошуљама, и при
несносној светлости снега поливају млазевима воде по белој и руменој кожи
северњака, док се мајка Дивљана вртела горе-доле и спремала јело. Чистили
су затим кухињу, брисали прозоре, секли дрва, љуштили кромпир, прали
рубље, обављали све кућне послове као четири добра сина око своје мајке.
Али она је увек мислила на онога свога, оног мршавог дугоњу кукаста
носа, смеđих очију, густих бркова који су изгледали на усни као јастуче
црних длака. Питала је сваког дана, сваког од војника које је имала на стану:
 – Знате ли куда је отишао француски пук, двадесет трећи допунски?
Моје је дете у њему.
Одговарали су: – Не, не снали, ништа не снали. – И схватајући њену
муку и њену узнемиреност, јер су и они имали мајке, старали су се да јој
угоде на сто начина. Уосталом, она их је баш волела, ова своја четири
непријатеља; јер сељаци нису задојени патриотском мржњом; то је ствар
виших класа. Они мали, они који плаћају највише јер су сиромашни, а сваки
их нови терет притискује, они који гину у гомилама, који су права топовска
храна, јер представљају број, они који најзад најсвирепије пате од грозних
ратних невоља, јер су најслабији и најмање отпорни, ти не разумеју оно
ратничко расположење, ону пренадраженост у питањима части, ни оне
тобожње политичке комбинације које изнуре за шест месеци оба народа, и
победнички и побеђени.
О Немцима мајке Дивљане говорило се у селу:
– Ала су ова четворица нашла хладовину! Но, једног јутра, кад је стара
била сама у кући, она примети далеко у равници једног човека који је ишао
у правцу њеног стана. Брзо га познаде, био је то сеоски писмоноша. Он јој
предаде једну пресавијену хартију, а она извади из кутије наочари којима се
служила кад је шила; затим прочита:

„Госпођо Дивљано, овим вам писмом јављамо тужну вест. Ваш

син Виктор погинуо је јуче од топовског ђулета, које га је тако рећи
пресекло надвоје. Ја сам се нашао баш до њега, јер смо у чети били
један поред другог, а он ми је причао о вама да вам јавим истога дана
ако му се што деси.
Узео сам му из џепа сат да вам га донесем кад се рат заврши.
Пријатељски вас поздравља
Сезар Риво,
војник 2-ог позива 23-ег допунског пука.”

Писмо је било послато пре три недеље.

Није плакала. Остала је укочена, била је толико пренеражена,
запаљена, да ни бол још није осећала. Прошло јој је кроз главу: „Виктор је
ето сад погинуо.” Затим јој, мало-помало, навреше сузе на очи, а бол јој се
стеже око срца. Сад су јој долазиле у памет мисли, једна по једна, ужасне,
болне. Неће више загрлити своје дете, свога момка, никад више; Жандарми
су убили оца, Пруси су убили сина... Ђуле га је пресекло надвоје. И
изгледало јој је да види оно, оно страшно: како глава пада, док су очи
отворене, а он гризе крај свога дебелога брка, као што је радио кад би се
наљутио.
Шта је после било с телом? Да су јој бар донели њено дете, као што су
јој дали њеног мужа, с метком усред чела?
Али се зачу људски жагор. Пруси су се враћали из села. Она брзо сакри
писмо у џеп и дочека их мирно, с обичним изразом лица, пошто је уграбила
да добро обрише сузе.
Сва су се четири војника смејали, задовољни, јер су носили једног
доброг питомог зеца, кога су свакако украли, и знацима су старој
објашњавали да ће јести нешто лепо.
Она се упрегну одмах у посао да спреми ручак; али кад је требало да
закоље зеца, није имала за то снаге. То јој, међутим, није био први! Један га
од војника претуче песницом иза ушију.
Кад је животиња угинула, она јој одра кожу с црвеног тела; али кад је
сагледала крв коју је прстима пипала, која јој се по руци лепила, млаку крв
која се, осећала је то, хладила и сирила, задрхтала је од главе до пете; био јој
је стално пред очима њен син, пресечен надвоје, и исто тако црвен као ова
животиња која Је још дрхтала.
Старица седе за сто са својим Прусима, али није могла окусити ни
једног залогаја. Они халапљиво поједоше зеца не обазирући се на њу. Она
их је гледала испод очију, без речи, снујући нешто у глави, а тако хладног
лица да они ништа не приметише.
Одједном, проговори: – Не знам вам ни имена, а ево цео месец
станујемо заједно. – Они разумеше, иако с муком, шта тражи, и рекоше јој
како се зову. Није јој то било доста; на њен захтев, написаше јој на хартији
своја имена, с адресом својих породица; намештајући наочари на свој велики
нос, она осмотри ова непозната слова, затим сави хартију и стави је у џеп,
поврх писма које јој је јављало за смрт њеног сина.
Кад је обед био готов, рече војницима:
– Хоћу нешто да урадим за вас.
И поче да носи сено на таван где су спавали.
Зачуди их тај посао; она им објасни да ће им тако бити топлије, па јој
помогоше. Слагали су снопове до сламног крова, и саградише тако неку
врсту велике собе с четири зида од сена и сламе, топлу и мирисну собу, у
којој ће дивно спавати.
 За вечером се један од њих забрину што мајка Дивљана ништа не једе.
Она рече да је хватају грчеви. Наложи затим добро ватру да се огреје, а
четири се Немца попеше у свој стан мердевинама које су им служиле сваке
вечери. Чим се таванска врата затворише, старица скиде мердевине, затим
без шума отвори спољна врата и изађе да донесе снопове сламе којима
напуни кухињу. Ишла је босонога, по снегу, тако полако да се ништа није
чуло. Понекад је прислушкивала громко и неуједначено хркање четворице
успаваних војника.
Кад је оценила да је све спремно, баци један сноп на огњиште, па, кад
га захвати пламен, разбаца га па оним другим, затим изађе и стаде
посматрати.
Блештава светлост обасја за неколико тренутака целу унутрашњост
колибе, створи се онда страховито згариште, дивовска усијана пећ, чија је
светлост избијала кроз узани прозор и бацала по снегу сјајне зраке.
Затим изби с врха куће врисак и претвори се у урликање људских
гласова, у патничко дозивање од страха и ужаса. Горња се врата срушише
унутра, а вихор ватре сукну на таван, проби се кроз сламни кров, покуља као
каква огромна буктиња; и сва се колиба претвори у пламен.
Унутра се чуло само пуцкетање пожара, ломљење зидова, рушење
греда. Кров се одједном сурва, а из зажарене развалине полете у ваздух, с
облаком дима, један варничави млаз.
Бела, ватром обасјана околина светлела се као сребрни покривач обојен
црвенилом.
Звоно, у даљини, поче да звони.
Стара Дивљана стајала је пред својим разореним домом и држала
спремно пушку свога сина, из страха да јој који не умакне.
Кад се уверила да је све готово, баци је на згариште. Одјекнуше пуцњи.
Поче свет пристизати, сељаци, Пруси.
Нађоше жену где седи на једној трупини, мирну и задовољну.
Један немачки официр, који је говорио француски као рођени Француз,
запита је:
– Где су вам војници?
Она пружи своју мршаву руку према црвеној гомили пожара који се
гасио, и одговори снажним гласом:
– Ту!
Навалише око ње. Прус запита:
– Како је избила ватра?
 Она рече:
– Ја сам је подметнула.
Нису јој веровали, мислили су да је од несреће изненада полудела. А
кад су се сви око ње окупили и слушали је, она исприча све од почетка до
краја, од доласка писмоноше до последњег вриска људи који су изгорели с
кућом. Није заборавила ништа од свега онога што је осетила и што је
урадила.
Кад је завршила, извади из џепа две хартије и, да би их разазнала при
последњој светлости ватре, намести опет своје наочари, па рече, показујући
једну: – Ово је о Викторовој погибији. – Показујући другу и климнувши
главом на црвене рушевине, додаде: – Ово су њихова имена, да пишете
њиховим кућама. – Пружи затим мирно бео лист хартије официру, који ју је
држао за рамена и настави:
– Писаћете како се то десило, и реците родитељима да сам то ја
урадила, ја, Викторија Симон, Дивљана! Не заборавите.
Официр је на немачком издавао заповести. Зграбише је, прибише је уз
још топао зид њеног дома. Затим се дванаест људи сврсташе на двадесет
метара према њој. Није се мицала. Разумела је; чекала је.
Одјекну заповест, а за њом одмах плотун. Један закаснели пуцањ
излете сам, после осталих.
Старица не паде. Сручи се као да су јој ноге покосили.
Пруски официр се примаче. Била је скоро надвоје пресечена, а у
згрченој руци држала је своје писмо крвљу замазано.
Мој пријатељ Сервал додаде:
– За одмазду, Немци су разорили месни замак, који је био моја својина.
Мислио сам, док је он причао, на мајке четворице милих момака који
су ту изгорели; и на грозно јунаштво оне друге мајке, стрељане уз овај зид.
И подигох један камичак, још гарав од ватре.

(Превео др Никола Банашевић)

 ПРОСЈАК

Он је знао и за боље дане, и поред своје беде и сакатости.

Кад му је било петнаест година, једна кола су му прегазила обе ноге на
главном друму који води за Варвил. Од тог времена је просио вукући се
путевима, кроз сеоска дворишта, клатећи се на штакама, од којих су му се
подигла рамена до висине ушију. Изгледао је као да му је глава забијена
измећу две планине.
Нахоче, кога је нашао свештеник из Бијете у неком јарку уочи дана
мртвих и крштен због тога Никола Тусен5, подигнут из милосрђа, оставши
без икаквог образовања, осакаћен пошто је попио неколико чаша ракије, коју
му је дао сеоски пекар збијајући шалу, и отада скитница, није знао ништа
друго до да пружа руку.
Раније му је бароница од Аварија дала за спавање неку врсту штенаре
пуну сламе, поред живинарника на мајуру у близини замка; тада је био
сигуран да ће у дане велике глади наћи увек комад хлеба и чашу јабуковаче
у кухињи. Често је добијао и по неки петпарац, који би му бацила стара
госпођа одозго с трема или с прозора своје собе. Али она је умрла.
У селима му нису много давали: сувише су га познавали; досадио им је
за ових четрдесет година откако га гледају да вуче од куће до куће своје
дроњаво и наказно тело на две дрвене штаке. Међутим, он није хтео да оде,
јер није познавао ништа друго на земљи сем овај крајичак, ова три-четири
засеока, где је проводио свој бедни живот. Он је поставио границе свом
просјачењу и не би никад прешао те границе које је навикао да не прелази.
Није знао да ли се свет простире још далеко иза дрвећа, које му је увек
заклањало видик. Он се то није ни питао. И кад би му сељаци којима је
досадило да га сусрећу увек покрај својих њива или дуж својих јаркова
викали: „Зашто не идеш у друга села, уместо што ћопаш увек овуда?” он није
одговарао и удаљавао се обузет неодређеним страхом од непознатог,
страхом сиромаха који се нејасно плаши хиљаду ствари, нових лица, увреда,
подозривих погледа људи који га не познају и жандарма који иду два по два
друмовима и од којих се по нагону завлачио у жбуње или иза гомиле
шљунка.
Кад би их опазио у даљини како пресијавају на сунцу, налазио је
изненада необичну хитрину, хитрину наказе, да би се дочепао каквог
скровишта. Он се скомитлавао са својих штака, пуштао се и падао као крпа,

5
Дан мртвих, Сви свети — Lа Тоussaint. - Прев.
склупчавао се, постајао сасвим мали, невидљив, сравњен са земљом као зец
на лежају, тако да су се његови мрки дроњци стапали са земљом.
Међутим, никад није имао посла с њима. Али је то носио у крви, као да
је примио тај страх и то лукавство од својих родитеља, које није ни познавао.
Није имао уточишта, ни крова, ни колибице, ни склоништа. Лети је
спавао свуда, а зими се увлачио у амбаре или у стаје необично вешто. Губио
би се увек пре него што би приметили његово присуство. Познавао је рупе
кроз које је могао да се увуче у зграде; и како су му због употребе штака руке
постале необично снажне, он би се успузао снагом својих шака све до тавана
за сточну храну, где је понекад остајао четири-пет дана не мичући се ако би
приликом свог обилажења прикупио доста хране.
Живео је као шумска зверка међу људима, не познајући никог,
побуђујући код сељака само неку врсту равнодушног презрења и
помирљивог непријатељства. Назвали су га Звонце зато што се клатио
између своја два штапа као звоно између подупирача.
Већ два дана није јео. Нико му више ништа није давао. Нису га најзад
више хтели. Сељанке су му викале са врата, издалека, видећи га како се
приближава.
– ‘Оћеш ли да одеш, простачино! Нема ни три дана како сам ти дала
парче ‘леба!
И он се окретао са својим штакама и одлазио у суседну кућу, где су га
дочекивали на исти начин.
Жене су причале једна другој са врата:
– Не можемо ваљда да ‘ранимо целе године тог бадаваџију.
Мећутим, бадаваџији је било потребно да једе сваког дана.
Прошао је кроз цео Сент-Илер, Варвил и Бијет не добивши ни један
сантим или тврду кору хлеба. Једина му је нада био Турнол; али требало је
прећи две миље главним друмом, а он се осећао тако уморан да није могао
да се вуче, желудац му је био празан као и џеп.
Ипак је пошао.
Био је децембар, хладан ветар је шибао преко поља, звиждао кроз
гране, а облаци су јурили преко ниског и мрачног неба, журећи ко зна куда.
Богаљ је ишао полако, премештајући своје подупираче један за другим с
мучним напором, одупирући се на искривљену ногу која му је остала и која
се завршавала згрченим стопалом, обувеним у дроњке.
С времена на време седао би крај јарка и одмарао би се неколико
минута. Глад је уносила јад у његову збуњену и трому душу. Имао је само
једну мисао: „јести”, али није знао на који начин.
 Три сата се мучио на дугом путу; затим, кад опази дрвеће у селу, убрза
кретање.
Први сељак кога је срео и од кога је затражио милостињу одговори му:
– Ето те опет, стара муштеријо! Зар се никад нећу отрести тебе?
И Звонце се удаљи. Од врата до врата грубо су га дочекивали, терали
га не дајући му ништа. Он је, међутим, продужавао да обилази, стрпљив и
упоран. Није добио ни паре.
Онда је ишао на мајуре, вукући се кроз њиве размекшале од кише, тако
изнурен да није више могао да диже штаке. Одасвуда су га отерали. То је био
један од оних хладних и тужних дана кад се срца стежу, кад се духови
раздражују, кад је душа мрачна, кад се рука не отвара ни да да ни да помогне.
Кад је најзад обишао све куће које је познавао, оде и сручи се крај
једног јарка који се пружао дуж дворишта газда-Шикеа. Он се откачи, како
су говорили да би објаснили како се он пуштао да падне измећу својих
високих штака, удешавајући да му оне склизну испод руку. Остаде дуго
непомичан, мучен глађу, али сувише туп да би добро схватио своју
неизмерну беду.
Чекао је ко зна шта, с оним нејасним очекивањем које остаје стално у
нама. Чекао је крај овог дворишта, под леденим ветром, тајанствену помоћ
којој се увек надамо с неба или од људи, не питајући се ни како, ни зашто,
ни од кога би могла доћи. Пролазило је јато црних кокошију, које су тражиле
храну у земљи, која храни сва бића. Сваког часа кљуцале су кљуном понеко
зрно или невидљиву бубицу, затим су продужавале своје споро и сигурно
истраживање.
Богаљ их је гледао не мислећи ни на шта; затим му дође пре осећање
него мисао, пре у желуцу него у глави, да би једну од тих животиња било
добро појести испечену на ватри од суварака.
Сумња да ће извршити крађу није га ни додирнула. Он узе један камен
који му је био на домаку руке, и како је био вешт, бацивши га, уби најближу
кокошку. Животиња паде на страну, мичући крилима. Друге се разбегоше,
клатећи се на својим танким ногама, а Звонце, попевши се поново на своје
штаке, пође да дохвати свој улов, с покретима сличним покретима кокошију.
Кад је стигао до малог црног тела, са црвеном мрљом на глави, доби
страшан ударац у леђа тако да испусти штапове и откотрља се десет корака
напред. А газда Шике, разјарен, јурнувши на крадљивца, обасу га ударцима,
ударајући као заслепљен, као што удара покраден сељак, песницом и
коленом по целом телу богаља, који није могао да се брани.
 И људи са мајура пристигоше и почеше са газдом да млате просјака.
Затим, кад су се уморили тукући га, подигоше га и однеше, па га затворише
у шупу за дрва, док не оду по жандарме.
Просјак, полумртав, крварећи и цркавајући од глади, остаде лежећи на
земљи. Дође вече, ноћ, затим зора. А он ништа још није био јео.
Око подне се појавише жандарми и отворише опрезно врата, очекујући
отпор, јер је газда Шике тврдио да га је просјак напао и да се одбранио с
великом муком.
Бригадир викну:
– Дедер, устај!
Али бедник није могао више да макне; он покуша да се дигне на својим
моткама, али није никако успео. Веровали су да је то претварање, лукавство,
рђава намера кривца и два наоружана човека постадоше сурови, шчепаше га
и метнуше силом на штаке.
Њега обузе страх, онај урођени страх од жутих каишева, онај страх
дивљачи пред ловцем, миша пред мачком. И натчовечанским напором успе
да остане стојећи.
– На пут! – рече бригадир.
Корачао је. Сви становници мајура гледали су кад је полазио. Жене су
му показивале песнице, људи су се подругивали, псовали га: најзад су га
ухватили. Отресли су га се.
Он се удаљавао између своја два чувара. Нашао је очајну енергију која
му је била потребна да се вуче до увече, отупео, не знајући чак шта му се то
дешава, сувише уплашен да би ма шта разумео.
Људи које су сретали, заустављали би се да га виде у пролазу; а сељаци
су мрмљали:
– Биће да је нека лопужа!
Пред ноћ су стигли у главни град среза. Никад није дотле долазио.
Заиста није схватао шта се дешава, ни шта се може још догодити. Све те
страшне, непредвиђене ствари, ова лица и ове нове куће поражавали су га.
Није прословио ни речи, немајући шта да каже, јер ништа више није
схватао. Уосталом, како већ толико година није говорио ни са ким, скоро је
изгубио способност говора; а тако је и његова мисао била сувише нејасна да
би се могла изразити речима.
Затворили су га у сеоски затвор. Жандарми нису мислили да је могао
осећати потребу да једе и оставили су га до сутрадан.
 Али кад су дошли да га испитају рано ујутру, нашли су га мртвог на
земљи. Како су били изненађени!

(Превела, Зорка Каралић)

 БУРЕНЦЕ

Газда Шико, крчмар из Епрвила, заустави своје двоколице пред

мајуром мајке Маглоар. То је био висок, крупан човек од четрдесет година,
црвен и трбушат, и који је важио као врло препреден.
Шико привеза коња за дирек од ограде и уђе у двориште. Његово
имање се граничило са старичиним имањем, које му је одавно замакло за око.
Двадесет пута покушавао је да га купи, али мајка Маглоар није хтела ни да
чује за то.
– Ту сам се родила, ту ћу и да умрем – говорила је.
Он је затече где љушти кромпире пред вратима. Имала је седамдесет и
две године, била сува, збрчкана, пресамићена, али неуморна као нека млада
девојка. Шико је потапша по леђима пријатељски, затим седе до ње на једну
клупицу.
– Па, бако, како са здрављем, како? Увек добро?
– Фала богу, а ви, газда-Проспере?
– Ама осећам неке болове, иначе би било добро.
– Е ако, ако.
И она не рече више ништа. Шико је гледао како ради свој посао. Њени
прсти, савијени, криви, скочањени као ноте у рака, као нека штипаљка,
вадили су из једне котарице сивкасте кромпире, и она их је живо обртала
скидајући са њих дугачке љуске сечивом једног старог ножа, који је држала
у десној руци. И кад је кромпир био сасвим жут, бацала га је у ведро с водом.
Три дрске кокошке долазиле су једна за другом до њених сукања, купиле
остатке, па затим брзо бежале, носећи у кљуну свој плен.
Шико се нешто снебивао, устезао, брижан, као да му је нешто на језику
што није могао да превали. Најзад се одлучи:
– Је л’ те, мајко Маглоар...
– Шта желите?
– Дакле, баш нећете да ми продате овај мајур?
– Никако. Не рачунајте на то. Рекла сам вам већ; не говоримо више о
тој ствари.
– Знате, нашао сам један начин да ствар удесимо тако да обоје будемо
задовољни.
– Који?
 – Ево. Да ми продате мајур и да опет остане ваш. Не разумете? Пазите
добро.
Старица престаде да љушти кромпир и упре у крчмара своје живе очи
испод смежураних капака.
Он настави:
– Да вам објасним. Даваћу вам сваког месеца сто педесет франака;
слушајте добро: сваког месеца доносићу вам овде, на својим двоколицама,
тридесет талира од по пет франака. И ништа се неће променити, ама баш
ништа; ви ћете остати на свом имању, и о мени нећете водити рачуна; не
дугујете ми ништа. Само ћете узимати мој новац. Немате ништа против тога?
Он је гледаше весело, добро расположен.
Старица га је посматрала с неповерењем, тражећи замку. Она упита:
– Добро, то је за мене, али шта ви имате од тог мајура?
Он настави:
– Не брините се ви за то. Ви ћете остати на њему докле вас добри бог
буде држао у животу. Ви сте господар. Само, направићемо код бележника
једно мало писмено да имање после ваше смрти има да припадне мени. Ви
немате деце, само сроднике за које не марите много. Пристајете ли? Ви ћете
задржати своје имање док сте живи, а ја ћу вам давати тридесет талира од по
пет франака. То вам је чиста добит.
Старица је била изненађена, неспокојна, али у искушењу. Она
одговори:
– Не велим да нећу. Само, ‘оћу да мало промислим. Дођите да мало
говоримо о томе у току идуће недеље. Даћу вам онда одговор.
И газда Шико оде, задовољан као неки краљ који је освојио царевину.
Мајка Маглоар оста замишљена. Целе ноћи није спавала. Читава
четири дана имала је грозницу устезања. Осећала је да у тој ствари има
нечега лошег за њу, али помисао на тридесет талира сваког месеца, на овај
лепи готов новац који би се сручио у њену кецељу, који би јој пао као с неба,
а да ништа не ради, распињала јој је душу.
Она оде до бележника и исприча му свој случај. Бележник јој саветова
да прими предлог Шикоов. Али да иште педесет талира по пет франака место
тридесет, пошто њен мајур вреди у најмању руку шездесет хиљада франака.
– Ако поживите петнаест година – рече бележник, – платиће на тај
начин ипак свега четрдесет хиљада франака.
Старица уздрхта при помисли на педесет талира по пет франака
месечно, али никако није имала вере, бојала се тисућу непредвиђених ствари,
прикривених подвала, и оста до мрака постављајући питања, не могући да се
реши да иде. Најзад нареди да се састави уговор и врати се кући збуњена,
као да је попила четири врча нове јабуковаче.
Кад Шико дође да чује одговор, она се дуго устезала, изјављујући да
неће, али и стрепећи да овај неће пристати да да педесет талира по пет
франака. Најзад, како је он наваљивао, она изјави шта тражи.
Шико се трже разочаран и одби.
Затим, да би је убедио, стаде јој објашњавати колико ће још вероватно
живети.
– Нећу дуже од пет до шест година, зацело. Сад сам у седамдесет
трећој, и уз то слаба. Пре неко вече мислила сам да ћу умрети. Чинило ми се
да се нешто кида у мени, те су ме морали положити у постељу.
Али Шико се није дао.
– Ех, ех, стара муштеријо, јаки сте ви као црквени торањ. Живећете
најмање сто десет година. Сахранићете ви мене, уверен сам.
Тако је цео дан био изгубљен у погађању. Али како старица није
попуштала, крчмар напослетку пристаде да јој даје педесет талира.
Сутрадан потписаше уговор. Мајка Маглоар затражи још десет талира
напојнице.

Протекле су три године, старица је била здрава као дрен. Изгледало је

да није ни за један дан остарила, и Шико је очајавао. Чинило му се да ову
ренту плаћа већ пола века, да је преварен, покраден, упропашћен. С времена
на време одлазио је да обиђе старицу као што човек, у јулу, одлази на њиве
да види је ли жито зрело за жетву. Она га је дочекивала с подругљивим
погледом. Рекао би човек да је била сва срећна што му је овако подвалила; и
он се брзо пео у своје двоколице, мрмљајући:
– Ова мрцина неће никад црћи.
Није знао шта да ради. Чисто би је задавио кад је види. Мрзео ју је
мржњом зверском, мржњом покраденог сељака.
И он стаде тражити средства.
Једног дана, најзад, дође да је види, трљајући задовољно руке као оно
први пут кад јој је предложио нагодбу.
И пошто је поразговарао с њом неколико минута:
– Је л’ те, мајко, што не дођете код мене на ручак, кад наиђете у
Епрвил? Говори се свашта; ето, кажу, да нисмо пријатељи, и то ме боли.
Знате, код мене нећете платити ништа. Мени није стало за један ручак. Кад
год вам срце иште, дођите без устручавања, биће ми мило.
Мајка Маглоар није чекала да јој се то понови, и већ идућег дана, како
је ишла на пијацу, у својим двоколицама, које је терао њен момак Селестен,
без снебивања остави свога коња у штали газда-Шикоа и затражи обећани
ручак.
Крчмар, блажен, дочека је као неку госпођу, изнесе јој пилетине,
крвавице, џигерњаче, овчији бут и сланине с купусом. Али она није јела
готово ништа, умерена у јелу још од детињства, пошто је увек живела о мало
чорбе и комаду хлеба с маслом.
Шико је наваљивао, преварен у нади. Исто тако није ни пила. Одбила
је каву.
Он упита:
– Али ипак ћете примити једну чашицу.
– А! То ‘оћу. Не одбијам.
И он викну из све снаге кроз крчму:
– Розалија, донеси љуту, препеченицу.
И Розалија се појави држећи у руци дугачку боцу, украшену виновим
листом од хартије.
Он напуни две чашице.
– Пробајте ово, мајко, нешто особито.
И старица стаде пити сасвим лагано, малим гутљајима, да што дуже
ужива. Кад је испила чашу, она је исцеди кап по кап, и изјави:
– Е ово је баш добро.
Још није била ово ни изговорила, а Шико јој насу другу чашу. Она
хтеде да одбије, али је већ било касно; и ову је дуго сладила као и прву.
Он онда хтеде да јој налије и трећу, али она се успротиви. Он је
наваљивао:
– Ово је, видите, као млеко; ја попијем десет, двадесет, и није ми ништа.
Прође као шећер. Ништа у трбуху, ништа у глави; рекао би човек да све
испари на језику. Нема ништа боље за здравље!
Како јој се пило, она попусти, али попи само половину чаше.
На то Шико, понет великодушношћу, узвикну:
– Знате шта, кад вам се допада, даћу вам једно буренце, да вам покажем
да сам вам пријатељ.
Старица не одби, и оде мало напита.
 Сутрадан крчмар уђе у двориште мајке Маглоар и скиде с кола једно
буренце с гвозденим обручима. Затим хтеде да пробају садржину, да докаже
да је то она иста; и кад су опет испили по три чаше, он изјави, одлазећи:
– И кад више не буде, знате, наћи ће се још; немојте се устручавати. Ја
нисам штедиша. Уколико то пре потрошите, утолико ћу бити задовољнији.
И он се попе у своје двоколице.
Дошао је опет после четири лана. Старица је била пред вратима и секла
хлеб за чорбу.
Он приђе и рече јој добар дан, уносећи јој се у лице, да јој осети дах. И
он познаде мирис алкохола. Лице му засја од задовољства.
– ‘Оћете ли да ми понудите једну чашицу? – рече.
И тако попише по две-три, куцајући се.
Али убрзо се рашчу по околини да се мајка Маглоар опија сама
самцита. Дизали су је час у њеној кухињи, час у њеном дворишту, час по
путевима у околини, и морали су је носити кући, као какав леш.
Шико јој није више одлазио, и кад би му говорили о сељанки, мрмљао
је тужна лица:
– Зар то није несрећа пропити се тако у тим годинама? Видите, кад је
човек стар, ту нема помоћи. То се, најзад, мора лоше свршити.
И свршило се лоше, доиста. Умрла је идуће зиме, око Божића, пошто
је пијана пала у снег.
А газда Шико наследио је мајур, изјављујући:
– Да се није одала пићу, ова сељакуша живела би још десет година.

(Превео Душан Ђокић)

 ПОВРАТАК

Море шиба обалу кратким и једноликим таласима. Бели облачићи брзо

промичу преко пространог плавог неба, ношени брзим ветром као птице, а у
једном прегибу долине што се спушта према океану греје се село на сунцу.
На самом улазу у село налази се кућа Мартен-Левекових, усамљена,
украј пута. То је рибарска кућица са зидовима од глине, с кровом од сламе,
закићеним плавим перуникама. Пред вратима је башта, широка као рубац, а
у њој расте црни лук, неколико главица купуса, першун и карабуљица. Башта
је према путу ограђена живом оградом.
Човек је отишао да лови рибу, а жена крпи пред кућицом велику мрку
рибарску мрежу, затегнуту на зиду као каква велика паукова мрежа. На
самом улазу у башту, на сламној столици седи четрнаестогодишња
девојчица, па погнута крпи, леђима наслоњена на ограду, рубље –
сиротињско рубље, већ крпљено и прихватано. Други девојчурак, годину
дана млађи од ње, љуља у наручју сасвим мало дете, које још није проходало
ни проговорило, а два малишана, од две и три године, с туром на земљи а с
носом уз нос, копају невештим рукама и бацају у лице један другоме пуне
шаке прашине.
Нико не говори. Само непрестано плаче дете које покушавају да
успавају – плаче танким и слабим гласом. Једна мачка спава на прозору, а
расцветали шебој при дну зида личи на јастуче од белога цвећа, над којим
зуји рој мува.
Девојчица која седи поред улаза одједном зовну.
– Мама!
Мајка јој одговара:
– Шта ти је?
– Ено га опет!
Усплахирене су још од ујутру, зато што неки човек луња око куће –
неки старији човек бедна изгледа. Приметиле су га кад су отпратиле оца и
укрцале га у чамац. Седео је на јарку, према њиховим вратима. Затим, кад су
се вратиле с обале, опет су га нашле тамо и виделе га како гледа у кућу.
Изгледао је болестан и веома бедан. Није се макао читав сат; затим је
видео да гледају у њ као у преступника, па је устао и отишао, вукући ноге.
Али су га ускоро виделе како се опет враћа спорим кораком уморна
човека; и опет је сео, само овога пута мало даље, као да их вреба.
 Мајку и девојчице обузео је страх. Мајка се нарочито кидала стога што
је била бојажљива по природи и што јој је муж, Левек, могао доћи с мора тек
кад падне ноћ.
Муж јој се звао Левек, а њу су звали Мартен, те су их прозвали Мартен-
Левековим. Ево зашто: она је први пут била удата за морнара Мартена, који
је свакога лета одлазио у Нову Земљу, у лов на бакаларе.
После две године брачног живота, имала је с њим једну девојчицу и
била опет у шестом месецу трудноће кад је ишчезла лаћа „Две сестре”,
једрењак из Дијепа са три катарке, на којој је био њен муж.
О тој лађи никад се није ништа чуло; није се вратио ниједан морнар
који је био на њој, те се сматрало да је лађа пропала заједно с посадом.
Мартенова је чекала мужа десет година, одгајајући с великом муком
своје двоје деце; како је била веома срчана и ваљана жена, запросио ју је
доцније један рибар из тога краја, удовац, који је имао једног дечка. Удала
се за њ и с њим добила двоје деце за три године.
Живели су тегобно, мучно. Хлеб је био скуп, а за месо се готово није
ни знало у кућици. Понекад, у зиму, кад је беснела бура, задуживали би се
код пекара. Деца су ипак била здрава. Говорило се:
– Ваљани су људи ти Мартен-Левекови. Мартенова не преза од посла,
а Левеку нема равна у рибарењу.
Девојчица која је седела поред ограде настави:
– Као да нас познаје. Можда је то неки сиромашак из Епрвила или
Озебоска.
Али се мајка није варала. Не, не, то зацело није човек из њихова краја!
Како се није мицао, као да је био укопан, и како је нетремице и упорно
гледао у кућу, Мартенова се наљути, а и страх јој ули храбрости, те узе једну
лопату и изиђе пред врата.
– Шта радите ту? – викну она скитници.
Он јој одговори промуклим гласом:
– Освежавам се. Да вам то није криво?
Она прихвати:
– Зашто загледате у моју кућу као да шпијунирате?
Човек јој одврати:
– Никоме не чиним зла. Зар човек не сме седети на путу?
Она уђе у кућу, не знајући шта да му одговори.
Дан протече полако. Око подне нестаде човека. Али он опет прође око
пет сати. Увече га више нису виделе.
 Левек се врати кад се спусти ноћ. Рекоше му шта је било. Он докона:
– То је неко цуњало или неки рђав човек.
И он леже без бојазни, али је његова друга мислила на тог скитницу
који ју је гледао тако чудним очима.
У свануће је дувао јак ветар, те морнар поможе жени да закрпи мрежу,
пошто виде да се не може навести на море.
Око девет сати, најстарија кћи, из брака с Мартеном, која беше отишла
по хлеб, дође кући трчећи, преплашена лица, па повика:
– Мама, ево га опет!
Мајка се узбуди, те рече мужу, сва бледа:
– Иди, Левек, па му реци да не пиљи тако у нас, јер ме од тога мука
‘вата.
И Левек, висок морнар, црвен у лицу као опека, густе и црвене браде,
плавих очију са зеницом налик на црну тачку у средини, јакога врата, увек
увијена вратном марамом стога што се бојао ветра и кише на пучини, изиђе
мирно, па приђе скитници.
И почеше разговарати.
Мајка и деца гледали су их издалека, стрепећи и дршћући.
Одједном, незнанац устаде, па се упути кући с Левеком.
Пренеражена, Мартенова поче узмицати. Муж јој рече:
– Дај му мало ‘леба и чашу јабуковаче. Од прекјуче није ништа окусио.
Мати, стојећи, посматрала га је пажљиво; обе велике девојке,
Мартенове, наслоњене на врата, једна с најмлађим дететом на рукама,
гледале су га нетремице својим радозналим очима, а два малишана, који су
седели у пепелу крај огњишта, беху престали да се играју црним лонцем, као
да су и они хтели да посматрају странца.
Пошто седе на столицу, Левек га запита:
– А долазите ли издалека?
– Долазим из Сега.
– Тако, пешице?...
– Јес’, пешице. Кад се нема чим, мора се.
– А куда сте пошли?
– Пошао сам овамо.
– Познајете ли кога овде?
– Можда и познајем.
 Заћуташе. Он је јео полако, иако је био изгладнео, а пио је по гутљај
јабуковаче после сваког залогаја хлеба. Лице му је било изнурено, наборано,
упало, те је изгледало да је много патио.
– Како се зовете?
Он одговори, не подигавши главу:
– Зовем се Мартен.
Мајка се стресе од неке чудне грознице. Она му се примаче за корак,
као да жели да изблиза загледа скитницу, па застаде пред њим опустивши
руке, зинувши. Нико више не изговори ни једне речи. Левек најзад настави:
– Да нисте одавде?
– Одавде сам.
А кад он подиже главу, женине и његове очи сукобише се и осташе
непомичне, сјединише се, као да се нису могле одвојити једне од других.
И она изненада рече, измењеним, тихим, дрхтавим гласом:
– Јеси ли ти то, мужу мој?
Он полако изговори:
– Јесте, ја сам.
Јео је и даље хлеб и није се макао.
Левек промуца, више изненађен но узбуђен:
– Јеси ли ти то, Мартене?
Мартен просто одговори:
– Јесте, ја сам.
А други муж запита:
– Па откуд долазиш?
И Мартен му исприча:
– С афричке обале. Наишли смо на подводну стену, а спасли смо се
само нас тројица – Пикар, Ватинел и ја. А после су нас у’ватили дивљаци, па
су нас држали дванаест година. Пикар и Ватинел су умрли. Туда је наишао
један енглески путник, па ме је узео и довео у Се’. И тако сам дошао.
Мартенова бризну у плач, заклонивши лице кецељом.
Левек изусти:
– Па шта сад да радимо?
Мартен га запита:
– Јеси ли ти њен муж?
Левек одговори:
 – Јест, ја сам.
Погледаше се и заћуташе.
Гледајући децу која су стајала око њега, Мартен онда показа главом
две девојчице.
– Јесу ли ове моје?
Левек рече:
– Твоје су.
Он не устаде нити их пољуби, већ само рече:
– Боже, ала су порасле!
Левек понови:
– Па шта да радимо?
Збуњени Мартен није умео рећи ништа више. Најзад се одлучи:
– Учинићу онако како ти желиш. Нећу ти чинити нажао. Ипак је
незгодно, због куће. Ја имам двоје деце, а ти троје, па свакоме своја. А ‘оће
ли мајка теби или мени? Пристајем да буде по твојој вољи; али кућа је моја,
зато што сам је наследио од оца, што сам се родио у њој и што имам тапију
код бележника.
Мартенова је једнако плакала, јецајући и кријући се иза плаве платнене
кецеље. Две старије девојчице су се примакле и брижно гледале у оца.
Он више није јео, те запита:
– Па шта да радимо?
Левеку паде на памет:
– Треба да одемо жупнику, па како он каже.
Мартен устаде, па пође ка жени, а она му паде на груди и зајеца:
– Мужу мој, дошао си! Мартене, јадни мој Мартене, дошао си!
И држала га је, обгрливши га обема рукама, прожета одједном дахом
прошлости, дубоко потресена сећањима на својих двадесет година и на своје
прве загрљаје.
И сам узбуђен, Мартен ју је љубио у капу. Двоје деце на огњишту
ударише у дреку кад чуше да им плаче мајка, а новорођенче, које је држала
у наручју друга Мартенова кћи, стаде вриштати пискавим гласом, као
неудешена свирала.
Левек је стајао и чекао.
– Дела – рече он – треба уредити ту ствар.
Мартен пусти жену, па се загледа у своје две кћери, те им мајка рече:
 – Па пољубите барем оца!
Оне му приђоше у исто време, суха ока, зачуђене и помало бојажљиве.
А он пољуби и једну и другу у оба образа невештим сељачким пољупцем. А
мало дете поче вриштати кад виде како му се приближује незнанац и замало
што га не спопадоше грчеви.
Затим два човека изиђоше заједно.
Кад прођоше поред „Трговачке кафане”, Левек запита:
– Како би било да попијемо коју?
– Баш би ваљало – рече Мартен.
Уђоше и седоше у кафану у којој није било још никог, а Левек повика:
– Хеј, Шико, две љуте, али добре! Вратио се Мартен, муж моје жене,
знаш, Мартен са „Две сестре”, што је нестао.
И крчмар донесе три чаше у једној, а полић у другој руци, па приђе
онако трбушат, пунокрван, поднадуо од сала, и спокојно запита:
– Гле, дошао си, Мартене?
Мартен одговори:
– Дошао сам.

(Превео Марко Видојковић)

 ЗАРОБЉЕНИЦИ

Никаква шумора у шуми, сем лаког шуштања снега што пада на дрвеће.
Још од подне почео је падати тај лаки и ситан снег што је засипао гране
леденим маљама, што је у честарима покривао опало лишће сребрнастим
покривачем, разастирао по путевима бескрајан мек и бео ћилим и чинио још
дубљом дубоку тишину тог океана дрвећа.
Пред вратима шумарске куће, једна млада жена, засуканих рукава,
цепала је секиром дрва на једном камену. Била је то висока, витка и снажна
кћи шуме – кћи и жена шумара.
Из куће се зачу глас:
– Заноћићемо саме, Бертина; треба да уђеш у кућу, већ се смрачило, а
можда се уоколо шуњају Пруси и курјаци.
Разбијајући један пањ снажним ударцима, при којима би јој одскочиле
груди кад год би подигла руке, шумарка одговори:
– Готова сам, мама. Ево ме, ево, не бој се! Још се види.
Затим је унела у кућу нарамке дрва и цепанице, сложила их поред
огњишта, па је изашла да затвори капке на прозорима – огромне капке од
храстове срчике, а кад се опет вратила, навуче тешке резе на вратима.
Њена мајка, наборана старица, која је с годинама постала плашљива,
прела је крај ватре.
– Не волим кад отац није код куће – рече. – Шта могу две жене?
Млада одговори:
– О, јоште како бих могла убити курјака или Пруса!
И очима показа велики револвер што је висио изнад огњишта.
Мужа су јој узели у војску кад су Пруси почели надирати, а обе жене
остале су саме с оцем, старим шумарем Николом Пишоном, званим Дугоња,
који није хтео напустити своју кућу и преселити се у град.
Најближи град био је Ретел – стара тврђава на стени. Како је то био
град родољуба, грађани су одлучили да се одупру завојевачу, да се, као и
њихови преци, затворе у град и издрже опсаду. Становници Ретела већ су се
двапут прославили јуначком одбраном, за владе Анрија IV и Луја XIV. То ће
учинити и овога пута, до ђавола, па ма и изгорели између својих зидина.
Купили су топове и пушке, дакле, опремили народну војску,
образовали батаљоне и чете, па су се по цео дан вежбали на војничком тргу.
Сви они – пекари, бакали, месари, бележници, адвокати, столари, књижари,
па чак и апотекари – наизменично су се вежбали у одређене часове под
командом господина Лавиња, бившег коњичког подофицира, а сада
ситничара, који се оженио кћерком, господина Ривогана старијег и наследио
његову радњу.
Он је узео чин команданта места, па је, пошто су сви младићи отишли
у војску, уврстио у војне редове све преостале грађане, који су се обучавали
за пружање отпора. Дебели људи нису више ишли улицом друкчије до
трчећим кораком, не би ли се ослободили дебљине и задиханости, а слаби су
носили терете, да би им очврсли мишићи.
И тако су очекивали Прусе. Али се Пруси нису појављивали. Мећутим,
они нису били далеко. Њихове извиднице већ су се двапут пробиле кроз
шуму до куће Николе Пишона, званог Дугоња.
Стари шумар, брз као лисица, отрчао је да о томе обавести грађане.
Уперени су топови, али се непријатељ није појављивао.
Дугоњина кућа служила је као нека предстража у Авлинској шуми.
Старац је двапут недељно одлазио у град по храну и доносио грађанима
вести из околине.
Тога дана отишао је да јави да се један мањи одред немачке пешадије
зауставио код његове куће два дана раније, око два сата после подне, па је
готово одмах потом отишао даље. Подофицир који је командовао одредом
говорио је француски.
Кад год би пошао у град, старац би повео са собом своја два пса – два
овчарска пса с лављим чељустима – пошто се бојао курјака који су почели
насртати, а две жене оставио би саме, препоручивши им да се пред ноћ
затворе у кућу.
Млада се није ничега бојала, али је стара непрестано стрепила и
понављала:
– На зло ће изаћи све то, видећеш, на зло ће изаћи!
Те вечери била је неспокојнија но обично.
– Знаш ли кад ће се вратити отац? – запитала је она.
– О, свакако неће пре једанаест. Кад вечера код команданта, увек се
касно враћа.
Пристављала је на ватру лонац за чорбу, кад наједном застаде
непомична, ослушкујући неки нејасан шум што је допирао кроз димњак.
Она прошапта:
– Ето, иду по шуми... има бар седам-осам људи.
Преплашена, мајка заустави чекрк за предење, па промуца:
– О, боже, а оца нема!
 Још она то и не изговори, а врата се затресоше од жестоких удараца.
Како жене нису одговарале, јак грлени глас повика:
– Отфорите!
Затим, после краћег ћутања, понови исти глас:
– Отфорите, или распијем фрата!
Бертина спусти у џеп своје сукње велики револвер с огњишта, па
прислони ухо на врата и запита:
– Ко је?
Глас одговори:
– Ја сам отрет от прекјуче.
Млада жена запита:
– А шта хоћете?
– Ја салутала јутрос у шума с мој отрет. Отфорите или распијем фрата!
Шумарка није имала куда, те скиде тешку резу, а кад повуче тешка
врата, угледа у бледом сумрачју на снегу шест људи, шест пруских војника
– оне исте што су долазили уочи тога дана. Она рече одлучним гласом:
– Па шта ћете овде у ово доба?
Подофицир понови:
– Салутао сам, сасфим салутао, па поснао ваша куча. От јутрос ја и мој
одрет нисмо ништа окусили.
Бертина рече:
– Ја сам ноћас сама с мајком.
Војник одговори мирољубиво:
– Не мари. Нечу фам ништа, само нам тајте та јетемо. Мртви смо глатни
и уморни.
Шумарка се повуче у страну.
– Уђите – рече.
Они уђоше, засути снегом, носећи на својим шлемовима нешто налик
на пенушаву павлаку, због чега су личили на колаче; видело се да су били
уморни, изнурени.
Млада жена им показа клупе с обе стране стола.
– Седите – рече им – сад ћу вам скувати чорбу. Види се да сте
преморени.
Затим поново спусти резу на вратима.
 Онда доли воде у лонац, додаде масла и кромпира, па откачи парче
сланине што је висило у димњаку, одсече половину и спусти у чорбу.
Шест људи пратили су погледом сваки њен покрет, а у очима им се
видела пробуђена глад.
Своје пушке и шлемове ставили су у један кут, па су седели као
послушна деца у школским клупама.
Мајка је опет почела прести, погледајући сваки час са страхом у
војнике – освајаче. Чуло се само како тихо зврји чекрк, како пуцкара ватра и
струји вода што се загревала.
Али одједном сви уздрхташе кад чуше неки чудан шум иза врата,
нешто што је личило на фркање, на јако и бректаво животињско фркање.
Немачки подофицир појури ка пушкама. Шумарка га задржа једним
покретом руке и рече му смешећи се:
– То су курјаци. Они се шуњају и гладни су као и ви.
Неповерљиви војник хтеде да види шта је и, чим отвори врата, угледа
две велике сиве животиње, које побегоше брзим и крупним касом.
Он се врати и седе мрмљајући:
– Не пих ферофао.
И чекао је да се зготови чорба.
Јели су је прождрљиво, до ушију разјапљених уста, не би ли што више
прогутали, округлих очију што су се отварале у исти мах кад и вилице, а у
грлу им је клокотало као у олуку.
Две жене су ћутећи посматрале како се брзо мичу велике риђе браде и
како кромпири просто пропадају у та покретна руна.
Али Немци су били и жедни, те шумарка отрча у подрум да им наточи
јабуковаче. Тамо се дуго задржа. Био је то засвођен подрумчић, који је у
време револуције, како се говорило, служио као затвор и као скривалиште.
У њ се силазило узаним завојитим степеницама, кроз отвор покривен капком
на крају кухиње.
Бертина се врати смејући се, лукаво се смејући за се. Она даде Немцима
крчаг с пићем. Затим и сама седе да вечера с мајком на другом крају кухиње.
Војници су се били најели, па су сва шесторица задремала за столом. С
времена на време покоје чело тупо би ударило у даску, а пробуђени војник
би се нагло усправио.
Бертина рече подофициру:
– Лезите крај ватре, забога; има доста места за шесторицу. Ја ћу с
мамом отићи у собу.
 И обе жене попеше се на спрат. Чуло се како су закључале врата, како
су ходале неко време, а затим се сасвим умирише.
Пруси се опружише по поду, окренувши ноге ватри, наслонивши главе
на увијене шињеле, па ускоро захркаше сва шесторица у шест различитих
тонова, пискавих и звучних, али отегнутих и заглушних.

Зацело су већ одавно били заспали кад одјекну један пуцањ, тако јак
као да је испаљен у кућни зид. Војници одмах скочише, али се опет
разлегоше два пуцња, а затим још три.
Врата за први спрат нагло се отворише, а шумарка се појави боса, у
кошуљи и краткој сукњи, са свећњаком у руци, као избезумљена. Она
промуца:
– Ето Француза; има их бар двеста. Ако вас нађу овде, запалиће кућу.
Брзо сиђите у подрум, само без буке. Ако вас чују, пропали смо.
Преплашени подофицир прошапта:
– Како та не, како та не. Куда трепа сичи?
Млада жена брзо подиже узан четвртаст капак, и шест људи ишчезоше
на малим завојитим стеницама, упадајући у земљу један за другим и идући
натрашке, да би могли напипати степенике.
А кад ишчезе и последњи шиљак на шлему, Бертина спусти тежак
храстов капак, дебео као зид а тврд као челик, причвршћен шаркама, па
двапут окрете кључ у тамничкој брави и поче се смејати тихим и
победничким смехом, обузета лудом жељом да заигра над главама својих
заробљеника.
А они се нису мицали, онако затворени доле као у какву чврсту кутију
од камена, у коју је ваздух допирао само кроз прозорче оковано гвозденом
решетком.
Бертина одмах распири ватру, па поново стави на њу лонац и зготови
чорбу, мрмљајући:
– Отац ће бити уморан ноћас.
Затим седе и поче чекати. Само је звучно клатно на зидном сату
равномерно тиктакало у тишини.
С времена на време, млада жена би бацила нестрпљив поглед на сат,
као да је хтела рећи:
– Како споро одмиче време!
 Али ускоро јој се учини да чује шапат под ногама. Тихо изговорене
неразговетне речи допирале су јој до ушију кроз зазидани свод над
подрумом. Пруси су почели наслућивати њено лукавство, те се подофицир
убрзо попе уз мале степенице и песницом удари у капак. Он опет цикну:
– Отфорите!
Она устаде, приђе ближе, па га запита, подражавајући му у говору:
– Шта хочете?
– Отфорите!
– Не отфарам.
Војник се љутио.
– Отфорите или распијем фрата!
Она се насмеја:
– Разбиј, брајко, разбиј.
И он поче ударати кундаком своје пушке о храстов капак, затворен над
његовом главом. Али такав поклопац одолео би и ударцима катапулте.
Шумарка га чу како силази. Затим, један за другим, дођоше и војници
да окушају своју снагу и прегледају капак. Али су без сумње увидели да су
им њихови покушаји узалудни, те су сишли у подрум и почели разговарати.
Она је ослушкивала њихов разговор, а затим отворила врата и пажљиво
слушала не би ли што чула у ноћи.
До ушију јој допре далек лавеж. Она поче звиждати као ловац, а готово
одмах појавише се у тами два огромна пса и скочише на њу, умиљавајући се.
Она их ухвати за вратове, па их тако задржа да не трче. Затим викну из свега
гласа:
– Ој, оче!
Одговори јој још веома далек глас:
– Ој, Бертина!
Она почека неколико тренутака, па опет викну:
– Ој, оче!
Одазва јој се глас који је сада био ближи:
– Ој, Бертина!
Шумарка настави:
– Немој проћи поред прозорчета. У подруму има Пруса.
И висока људска прилика нагло се оцрта на левој страни, зауставивши
се између два стабла.
 – Пруси у подруму? А шта ће тамо? – запита забринуто отац.
Млада жена се насмеја:
– То су они јучерашњи. Залутали су у шуми, па сам их затворила у
подрум да се расхладе.
И она му исприча све: како их је заплашила пуцањем из револвера и
како их је затворила у подрум.
Увек озбиљан, старац је запита:
– Па шта да радим с њима у ово доба?
Она му одговори:
– Иди по господина Лавиња и његове војнике. Он ће их заробити.
Радоваће се томе.
Чича Пишон се осмехну:
– Зацело ће се радовати.
Кћи настави:
– Ево ти чорбе; поједи је брзо, па иди.
Старац седе за сто и поче јести, пошто најпре стави на под два пуна
тањира за своје псе.
Кад су чули разговор, Пруси су се ућутали.
Дугоња опет пође на пут после четврт часа, а Бертина остаде чекати,
наслонивши главу на руке.
Заробљеници се опет устумараше. Сад су викали, дозивали и
непрестано помамно ударали кундаком о непомични капак.
Затим почеше пуцати из пушака кроз прозорче, надајући се, без сумње,
да ће их чути који немачки одред, ако прође туда.
Шумарка се није мицала; али ју је сва та бука узрујавала, љутила. Поче
је обузимати паклена мржња; желела је да поубија те ниткове, не би ли их
тако ућуткала.
Како је била све нестрпљивија, она поче погледати у сат и бројати
минуте.
Отац је отишао пре сат и по. Сада је већ у граду. Чинило јој се да га
види. Причао је господину Лавињу шта се догодило, а овај бледео од
узбуђења, па је зазвонио по слушкињу да му донесе униформу и оружје–
Чинило јој се да чује како се добовање разлеже по улицама. Преплашене
главе појављују се на прозорима. Војници-грађани истрчавају из својих кућа,
обучени на брзу руку, задихани, затежући опасаче, па трчећим кораком
одлазе командантовој кући.
 Затим одред, с Дугоњом на челу, крену на пут кроз ноћ, по снегу, ка
шуми.
Она погледа у сат. „За сат ће бити овде”.
Обузимала ју је нервозна нестрпљивост. Чинило јој се да су минути
бескрајно дуги. Како споро одмиче време!
Најзад казаљке показаше час кад су, по њену мишљењу, морали стићи.
И опет отвори врата, не би ли их чула како долазе. Угледа једну сенку
што се опрезно мицала. Уплаши се и викну. Био је то њен отац.
Он рече:
– Послали су ме да видим да ли има каквих промена.
– Не, нема никаквих.
Онда се кроз ноћ разлеже и његов оштар и дуг звиждук. А ускоро се
нешто тамно поче полако примицати испод дрвећа; била је то претходница
од десет људи.
Дугоња је непрестано понављао:
– Немојте проћи поред прозорчета.
А они који беху стигли први показивали су опасно прозорче онима што
су придолазили.
Најзад се појави главнина војске – свега двеста људи, а сваки од њих
имао је по двеста метака.
Узрујан, усплахирен, господин Лавињ их тако распореди да опколише
кућу са свих страна, оставивши само широк слободан простор пред црним
отвором на висини тла, кроз који је ваздух улазио у подрум.
Затим уђе у кућу и распита се о снази и држању непријатеља, који се
беше толико умирио да је изгледало да је ишчезао, да га је нестало, да је
излетео кроз прозорче.
Господин Лавињ лупну ногом у капак и викну:
– Господине пруски официре!
Немац не одговори.
Командант понови:
– Господине пруски официре!
И опет узалуд. Читавих двадесет минута позивао је тога ћутљивог
официра да се преда с оружјем и опремом, обећавајући му да ће му
поштедети живот и да ће одати војничке почасти њему и његовим
војницима. Али није било никаква знака било пристанка, било
непријатељства. Стање је било озбиљно.
 Војници-грађани тапкали су по снегу, ударали се снажно по плећима,
као што чине кочијаши кад хоће да се загреју, и погледали у прозорче са све
већом детињастом жељом да прођу поред њега.
Најзад се осмели један од њих, неки Подвен, веома окретан човек. Он
се залете, па претрча као јелен. Покушај је пошао за руком. Заробљеници као
да беху помрли.
Неко викну:
– Нема никога.
И други војник претрча преко слободног простора испред опасне рупе.
Затим се то претвори у игру. С часа на час понеки војник би појурио и
прешао из једне гомиле у другу, као деца кад се играју робова, а снег би
прскао за њима на све стране – тако су им се брзо кретале ноге. Заложили су
велике ватре од сухога грања, да се огреју, те би пламен осветлио профил
војника народне гарде кад би брзо пројурио из табора на десној ка табору на
левој страни.
Неко викну:
– Сад је па тебе ред, Малоазопе!
Малоазон је био дебели пекар, коме су се подсмевали другови због
његова трбуха.
Он је оклевао. Почеше му се ругати. Онда се одлучи, па потрча ситним,
уједначеним кораком, дашћући и тресући својим дебелим трбухом.
Цео одред смејао се до суза. Довикивали су му, храбрећи га:
– Врло добро, врло добро, Малоазоне!
Био је претрчао отприлике две трећине пута, кад одједном један дуг,
муњевит и црвен пламен сукну из прозорчета. Одјекну пуцањ, а дебели пекар
паде ничице у снег и страшно јаукну.

Нико му не притрча у помоћ. Он тада поче бауљати по снегу стењући,

а кад превали преостали део опасног пута, паде у несвест.
Метак му се беше зарио у горњи део дебеле бутине.
После прве пометености и прве страве поново се заори смех.
Али се тада на прагу шумарске куће појави командант Лавињ. Најзад
је смислио план за напад. Он повика снажним гласом:
– Лимар Планши и његови помоћници!
Приђоше тројица.
 – Скините олуке с куће.
За четврт часа донесоше команданту двадесет метара олука.
Он тада нареди да се с највећом опрезношћу пробуши мала, округла
рупа на ивици капка, па кад споји олуком ту рупу с пумпом, он рече усхићен
од радости:
– Сад ћемо господу Немце почастити пићем.
Зачу се одушевљено „ура”, а затим настаде радосна дрека и необуздано
смејање. Командант одреди радне групе које ће се смењивати сваких пет
минута, па заповеди:
– Пумпајте!
А кад се покрете гвоздени точак, тихи жубор прође олуком, па се убрзо
сручи у подрум, са степеника на степеник, шумећи као водопад, жуборећи
као вода у басену за златне рибице.
Почеше чекати.
Прође један сат, па два, па три.
Командант се шетао по кухињи веома узбуђен, приносећи ухо на под с
времена на време, трудећи се да погоди шта ради непријатељ, питајући се да
ли ће се ускоро предати.
А непријатељ се сада батргао. Чуло се како помера бурад, како
разговара и како шљапка по води.
Затим, око осам сати изјутра, кроз прозорче се зачу глас:
– Шелим гофорити с коспотин француски официр.
Лавињ одговори с прозора, не нагињући сувише главу:
– Предајете ли се?
– Претајем се.
– Онда избаците пушке напоље!
И једна пушка одмах излете из рупе и паде у снег, а затим две, па три
– све оружје. А исти глас рече:
– Нема фише. Пошурите. Тафим се.
Командант заповеди:
– Престаните.
Точак на пумпи престаде да се окреће.
Пошто напуни кухињу војницима који су чекали с пушком к нози,
командант полако подиже храстов капак.
 Указаше се четири мокре главе, четири плаве главе с дугом мокром
косом, па, један за другим, изађоше свих шест Немаца, прозебли, мокри,
преплашени.
Похваташе их и везаше. Затим, бојећи се препада, одмах кренуше на
пут, поделивши се у две колоне, од којих је једна спроводила заробљенике,
а друга носила Малоазона на једном душеку стављеном на мотке.
Вратили су се победнички у Ретел.
Господин Лавињ је одликован зато што је заробио пруску претходницу,
а дебели пекар је добио медаљу зато што је рањен у борби.

(Превео Марко Видојковић)

 ТОАН

На десет миља унаоколо сви су познавали чича-Тоана, дебелог Тоана,

Тоана-моја-љута, Антоана Машблеа, названог Врућа, крчмара из Турнвана.
Због њега се прославио тај заселак утонуо у један превој долине која се
спуштала према мору, један сиромашан сељачки заселак, састављен од десет
нормандијских кућа, окружених јарковима и дрвећем.
Куће су биле шћућурене у тој јарузи покривеној травом и жутиловком,
иза стрмине, због чега је ово место и названо Турнван (Ветрушка). Изгледало
је као да су те куће тражиле заклон у овој рупи, као птице које се скривају у
браздама у дане урагана, заклон од јаког ветра с мора, ветра с пучине, оштрог
и сланог ветра који нагриза и прљи као ватра, исушује и уништава као зимски
мразеви.
Али је изгледало као да је цео заселак својина Антоана Машблеа,
названог Врућа, кога су, уосталом, често звали и Тоан и Тоан-моја-љута, због
једног израза којим се често служио:
– Моја љута је прва у Француској.
Његова љута био је његов коњак, разуме се.
Већ двадесет година он је појио село својом врућом ракијом и својом
љутом, јер кад год би га ко запитао:
– Шта да попијем, чича-Тоане? – увек је исто одговарао:
– ‘Једну врућу, зете, то греје шкембе и то бистри главу; нема ништа
боље за тело.ʼ
Имао је исто тако навику да сваког зове „зете”, мада никад није имао
ни удату кћер, нити кћер за удају.
Ах, да, добро је био познат Тоан-Врућа, најдебљи човек у срезу, па чак
и у округу. Његова мала кућа изгледала је смешно уска и сувише ниска да га
прими и кад би га човек видео како стоји на вратима, где је проводио читаве
дане, питао се како може да уђе унутра. А он је улазио кад год би се појавио
који муштерија, јер је Тоан-моја-љута био по праву позван да попије чашицу
од свега што се код њега поручи за пиће.
Његова кафана имала је фирму „Збориште пријатеља”, а чича-Тоан је
збиља био пријатељ целог краја. Долазили су из Фекана и Монвилијеа да га
виде и да се насмеју слушајући га, јер би тај дебели човек насмејао и
надгробни камен. Он је имао нарочит начин да тера шегу с људима, а да их
не наљути, да намигне оком да би изразио оно што не каже, да се удара по
бутинама у наступу веселости, тако да сте се ви лудо смејали и против воље,
сваки пут. А затим, било је већ необично занимљиво гледати га само како
пије. Пио је докле год би га нудили, и то сваког пића, с радошћу у лукавом
оку која је долазила од двоструког задовољства, задовољства, прво, што се
части, а затим што добија новац за своје чашћење.
Шаљивчине су га питале:
– А што не пијеш море, чича-Тоане?
Он је одговарао:
– Има две ствари које ме одбијају, прво што је слано, а друго, што би
га требало сипати у флаше, јер мој трбух не може да се савија да би пио из
оне шоље!
А сем тога, требало га је чути како се свађа са својом женом! То је била
таква комедија да би човек платио место од свег срца. Свих тридесет година
откако су се узели гложили су се сваког дана. Само је Тоан терао шегу, док
се његова госпоја љутила. То је била висока сељанка, која је корачала
дугачким кораком као штакара и носила на мршавом и пљоснатом телу главу
разљућене буљине. Проводила је време подижући кокоши у малом
дворишту иза крчме, и била је чувена због начина како је знала да угоји
живину.
Кад су се у Фекану приређивале вечере код људи из високог друштва,
да би вечера успела, морала се појести и једна штићеница баба-Тоане.
Али она је била рођена с рђавим расположењем и продужила је да буде
свачим незадовољна. Љута на цео свет, била је поглавито бесна на свог мужа.
Љутила се због његове веселости, због гласа који је уживао, због његовог
здравља и његове дебљине. Називала га је ништаријом зато што је зарађивао
новац не радећи ништа, ждероњом зато што је јео и пио као десет обичних
људи и није било дана а да није изјављивала с очајањем:
– Зар не би било боље у обору за свиње таквом прасцу него овде? А
сало је рђаво за срце.
И викала му је у лице:
– Причекни, причекни малчице: видећу шта ће се десити; видећу баш!
Ти надувена мешино, пући ћеш као врећа!
Тоан се смејао од свег срца лупајући се по трбуху н одговарао јој:
– Ех, баба-кокошко, даско моја, покушај да угојиш овако живину.
Покушај да видиш.
И задижући рукав на својој огромној мишици:
– Ево једног мог крилца, стара, ево једног.
 Гости су ударали песницом по столовима и превијали се од смеха,
лупали ногама о земљу и пљували на под у лудој веселости.
Стара, сва бесна, настављала је:
– Причекни малчице..., причекни малчице... видећемо шта ће се
десити... пући ћеш као врећа...
Одлазила је бесна, праћена смехом људи који су пили.
И, заиста, чудо је било видети Тоана, толико је постао дебео и угојен,
црвен, задуван. То је било једно од оних огромних бића с којима смрт као да
се забавља лукавствима, веселошћу и лакрдијашком подмуклошћу, тако да
њено споро рушилачко дејство постаје неодољиво комично. Уместо да се
гадура покаже у седој коси, мршавости, борама, у све већем слабљењу, због
чега се каже стресајући се: „Врага, како се променио”, њој је правило
задовољство да овога гоји, да га начини чудовишним и смешним, да га
зажари црвенилом и модрином, да га надува, да му да изглед натчовечанског
здравља; и промене које она намеће свим бићима код њега су постајале
смешне, шаљиве, забавне, уместо да буду страшне и јадне.
– Причекни малчице, причекни малчице – понављала је баба-Тоана –
видећемо шта ће се десити.

II

Десило се то да је чича-Тоана ударила кап и да се одузео. Положили су

га у кревет у малој соби иза кафанске преграде да би могао да чује шта се
тамо говори и да може да разговара с пријатељима, јер му је глава била
поштеђена, док је тело, његово огромно тело, које је било немогуће
покренути и подићи, било потпуно непомично. У прво време надали су се да
ће се његовим крупним ногама повратити нешто снаге, али та нада убрзо се
изгуби и Тоан-моја-љута проводио је дане и ноћи у постељи, коју су
претресали само једаред недељно, уз припомоћ четири суседа, који су дизали
крчмара држећи га за руке и ноге, док су му превртали сламњачу.
Он је ипак остао весео, али с неком друкчијом веселошћу, бојажљивом,
понизном, са страхом малог детета пред својом женом која је крештала по
цео дан:
– Ево га, дебеле лешине, ето га, ништарије, бадаваџије, те дебеле
пијандуре! Лепо, бога ми, лепо!
Он није одговарао. Само је намигивао иза леђа старе и окретао се на
свом лежају, једини покрет који је могао да учини. Он је ово окретање
називао „пут на север” или „пут на југ“.
 Сад му је највећа забава била да слуша причања у кафани и да води
разговор кроз зид; кад би познао гласове пријатеља, викао је:
– Еј, зете, јеси ли ти то, Селестене?
А Селестен Малоазел је одговарао:
– То сам ја, чича-Тоане. Јеси л’ почо да галопираш, јуначино?
Тоан-моја-љута одговарао је:
– Што се тиче галопирања, још не. Али нисам омршавио, телесина је
добра.
Ускоро је позвао у своју собу најприсније пријатеље и они су му
правили друштво, мада је био очајан гледајући како пију без њега. Понављао
је непрестано:
– Ето, то ми је жао, зете, што не могу да гутнем моју љуту, сто му
громова! За друго ме није брига, али што не могу да пијем, то ми је жао.
А глава баба-Тоане, глава совуљаге, појављивала се на прозору. Викала
је:
– Гледајте га, гледајте га сад, тог бадаваџију, кога морам да храним,
кога морам да перем, кога морам да чистим као свињу.
А кад би стара нестала, понекад би скакао на прозор један петао
црвеног перја, гледао својим округлим и радозналим оком у собу а затим би
звучно кукурикнуо. А понекад би и једна или две кокоши долетале до
кревета, тражећи мрве по поду.
Пријатељи Тоана-моја-љута ускоро напустише просторију у кафани; а
долазили су свако послеподне да причају око кревета дебелог човека. И тако
лежећи, тај шаљивчина Тоан још их је забављао. И ђавола би насмејао тај
обешењак. Било их је тројица који су стално долазили: Селестен Малоазел,
високи мршавко, помало искривљен као стабло јабуке, Проспер Орлавил,
мали и сасушен, с носем као у ласице, заједљив, препреден као осица, и
Сезер Помел, који никад није говорио, али се ипак забављао.
Доносили су даску из дворишта, стављали је крај кревета и играли
домине, и то тешке партије, од два сата до шест.
Али баба-Тоана ускоро постаде неподношљива. Није могла никако да
трпи да се њен дебели бадаваџија и даље забавља играјући домине у кревету;
и чим би видела да почињу партију, она би се бесно залетала, претурала
даску, дочепала би домине, враћала их у кафану и изјављивала да је доста то
што храни ту гомилу лоја која ништа не ради, а не да га још гледа како се
забавља, као да се подсмева јадном свету који ради цео дан.
Селестен Малоазел и Сезер Помел сагињали су главу, али Проспер
Орлавил дражио је стару, забављала га је њена љутња.
 Видећи је једног дана раздраженију него обично, он јој рече;
– Еј, баба-Тоана, знате шта би’ ја радио да сам на вашем месту?
Она причека да се он изјасни, упревши у њега своје буљинске очи.
Он настави:
– Врућ је као фуруна, овај ваш човек, јер се не диже из кревета. Е па, ја
би’ му дао да лежи на јајима.
Била је згранута мислећи да тера шегу с њом, гледајући нетремице уско
и лукаво лице сељаково, а он продужи:
– Мето би му пет под једну мишку, пет под другу истог дана кад би’
насадио и кокошку. Излегли би се у исто време. А кад би се излегли, ја би’
одно пилиће од вашег човека да и’ квочка води. Тако би добили живине,
баба-Тоана.
Стара, збуњена, упита:
– А је л’ се то може?
Човек настави:
– Да л’ се може? Што да не може? Пошто се изводе пилићи у врућој
кутији, могу да се излегу и у кревету.
Била је врло изненађена овим разлозима и оде замишљена и умирена.
После осам дана она уђе у Тоанову собу с кецељом пуном јаја, па му
рече:
– Сад сам баш насадила жуту у гнездо са десет јаја. А ево десет за тебе.
Пази да и’ не разбијеш.
Тоан, изван себе, упита:
– Шта ‘оћеш?
Она одговори:
– ‘Оћу да и’ излежеш ништаријо!
Он се најпре смејао; затим, пошто је она наваљивала, наљути се, одупре
се, одби одлучно да му она стави под дебеле мишице ово семе живине која
треба да се излеже од његове топлоте.
Али стара, сва бесна, изјави:
– Нећеш добити јело докле и’ не узмеш. Видећемо шта ће бити!
Тоан, узнемирен, не одговори.
Кад је чуо да откуцава подне, Тоан позва:
– Еј, бабо, је л’ готов ручак?
Стара викну из кухиње:
 – Нема ручка за тебе, дебела ленштино.
Мислио је да се шали и причека: затим је молио, преклињао, псовао,
правио „пут на север” и „пут на југ” очајан, ударао у зид песницом, али је
морао да пристане да му стави у постељу пет јаја уз леву слабину. А онда је
добио ручак. Кад му дођоше пријатељи, помислише да му је врло зло, тако
је изгледао чудно и унезверено.
Онда су почели свакодневну партију. Али је изгледало да му игра не
чини никакво задовољство и пружао је руку сасвим лагано и с много
обазривости.
– Је л’ ти рука везана? – упита га Орлавил.
Тоан одговори:
– Имам као неку тежину у рамену.
Изненада чуше како неко улази у кафану. Играчи ућуташе.
То је био председник општине с помоћником. Затражише две чашице
љуте и почеше да разговарају о месним пословима. Како су говорили тихо,
Тоан-Врућа хтеде да прислони ухо уза зид и, заборавивши на јаја, направи
нагли „пут на север” и леже на кајгану. На његову псовку дотрча баба-Тоана
и погодивши каква се невоља догодила, откри га једним покретом. Најпре је
остала непомична, гневна, гушећи се од љутње, да није могла да говори,
видећи жуту облогу прилепљену уз слабину свог човека.
А затим, дрхтећи од беса, баци се на одузетог човека и поче да га удара
свом снагом по трбуху, као кад пере рубље на бари. Њене шаке су падале
једна за другом с потмулим звуком, брзе као зечије шапе које ударају по
добошу.
Три Тоанова пријатеља су се смејала, гушећи се, узвикујући, а
уплашени дебели Тоан одбијао је пажљиво ударце своје жене да не би разбио
оних пет јаја која су му била са друге стране.

III

Тоан је био побеђен. Морао је да лежи на јајима, морао је да се одрекне

домина, да се одрекне сваког покрета, јер га је стара свирепо лишавала хране
кад год би разбио неко јаје.
Лежао је на леђима, очију упртих у таваницу, непомичан, руку
подигнутих као крила, загревајући уз себе клице пилића, затворених у белим
љускама.
 Говорио је стално тихо, као да се бојао вике исто толико колико и
покрета, и био узнемирен због жуте кокошке, која је вршила у кокошарнику
исти посао као и он.
Он је питао жену:
– Је л’ јела жута данас?
А стара је ишла од кокошију до свог човека, од свог човека до
кокошију, као залуђена, обузета бригом за мале пилиће који су сазревали у
кревету и у гнезду.
Људи из села, који су знали за догађај, долазили су, радознали и
озбиљни да обиђу Тоана. Улазили су тихо као што се улази код болесника и
питали с интересовањем:
– Па, како иде?
Тоан је одговарао:
– Што се тиче да иде, оно иде, али ме све сврби кол’ко ми је врућина.
Ко да ми мрави јуре по кожи.
И онда једног јутра његова жена уђе врло узбуђено и јави му:
– Жута је извела седам. Било је три покварена јајета.
Тоан осети како му лупа срце. Колико ће бити код њега?
Онда упита, са стрепњом жене која ће постати мајка:
– ‘Оће л’ бити скоро?
Стара одговори бесно, бојећи се неуспеха:
– Требало би!
Чекали су. Пријатељи, обавештени да се време приближило, убрзо
стигоше и сами узнемирени.
Говоркало се о томе по кућама. Суседи су ишли једни код других да се
распитају.
Око три часа Тоан задрема. Сад је спавао по читаво пола дана.
Пробудило га је неко необично голицање под десном руком. Он пружи тамо
своју леву руку и напипа животињицу обраслу жутим паперјем која му се
мицала у руци.
Његово узбуђење било је толико да је почео да виче и испусти пиле
које му оде на груди. Кафана је била пуна света. Људи полетеше, испунише
собу, направише круг као око мађионичара, а стара дође и узе животињицу,
која се била шћућурила под брадом њеног мужа.
Нико није говорио. Био је топал априлски дан. Кроз отворен прозор
чуло се квоцање жујке, која је звала своје повоизведене пилиће.
 Тоан, који се знојио од узбуђења, стрепње, неспокојства, мрмљао је:
– Сад имам још једно под левом руком.
Његова жена загњури у кревет велику мршаву руку и извади друго пиле
с пажљивим покретима бабице.
Суседи су хтели да га виде. Додавали су га један другом и разгледали
га пажљиво, као да је неко чудо.
За следећих двадесет минута није се излегло ниједно, затим изиђе
четири у исто време.
Међу присутнима настаде жагор. Тоан се смешио, задовољан својим
успехом, почињао је да се поноси тим необичним очинством. Не виђа се
често такав као он, на крају крајева. Чудо од човека, заиста.
Он објави:
– Има их шест. Сто му громова, што ће бити крштење!
Међу публиком настаде громки смех. Људи су пунили кафану. А још
је било других пред вратима.
Питали су се:
– Кол’ко и’ је?
– Има и’ шес’!
Баба-Тоана је однела кокошки ову нову породицу; кокошка је
избезумљено квоцала, кострешила перје, ширила крила да заштити увећано
јато својих малишана.
– Ево још једно! – викну Тоан.
Преварио се. Било их је три. То је био прави тријумф. Последње
прокљуви љуску у седам часова увече. Сва су јаја била добра! Тоан, луд од
радости, ослобођен, поносан, пољуби у леђа слабу животињицу и замало је
не угуши својим уснама. Њега је хтео да задржи у кревету до сутра, обузет
материнском нежношћу према оном малецном које је довео у живот; али га
стара однесе као и остале не слушајући преклињања свог мужа.
Присутни, очарани, одлазили су расправљајући о догађају; Орлавил,
који је остао последњи, упита:
– Слушај, чича-Тоане, позваћеш ме па паприкаш од првог, је л’ да?
На мисао о паприкашу, лице Тоаново се озари и дебељко одговори:
– Сигурно ћу те позвати, зете.

(Превела Зорка Каралић)

 ГАЗДА-БЕЛОМОВА ЖИВОТИЊА

Поштанска кола за Авр баш су се спремала да пођу из Криктоа, и сви

путници су чекали да се прозове њихово име у дворишту „Трговачке
гостионице”, коју је држао Маландренсин.
То су била жута кола, на точковима који су такође били некада жути,
али сад готово сиви од нагомиланог блата. Предњи су били сасвим мали;
задњи, високи и слаби, носили су сандук незграпан и широк као трбух у неке
животиње. Три беле раге, код којих су на први поглед падале у очи огромне
главе и дебела округла колена, упрегнуте две уз руду, а једна напред, требало
је да одвуку ова кола, која су била право чудовиште по свом кроју и изгледу.
Коњи, као да су већ спавали пред овим необичним превозним средством.
Кочијаш Сезар Орлавил, омален човек с великим трбухом, али ипак
жустар услед сталне навике да се пење на точкове и на кров, препланула лица
од пољског ваздуха, кише, ветра и чашица ракије, очију жмиркавих услед
ветра и града, појави се на вратима гостионице, бришући уста надланицом.
Широке, округле корпе, пуне преплашене живине, чекале су пред
непомичним сељанкама. Сезар Орлавил узе их једну за другом и спусти их
на кров својих кола; затим диже, пажљивије, корпе са јајима, и баци одозго
неколико врећа хране и мањих пакета увијених у мараме, комаде платна или
хартију. Затим отвори врата позади кола, извади из џепа један списак и стаде
прозивати.
– Господин попа из Горжвила.
Свештеник ступи напред, човек висок, снажан, плећат, дебео, модра и
љубазна лица. Он задиже мантију да подигне ногу, као што жене задижу
своје сукње, и попе се у кола.
– Учитељ из Ролбоск-ле-Гринеа.
Учитељ похита, дугачак, неспретан, у капуту до колена; и он се изгуби
у отвореним вратима.
– Газда Поаре, два места.
Поаре приђе, висок и искривљен, погурен плугом, омршавео услед
поста, кошчат, коже осушене, јер је никад не пере; за њим је ишла његова
жена, мала и сува, као нека уморна коза, носећи обема рукама огроман зелен
кишобран.
– Газда Рабо, два места.
Рабо се устезаше, јер је по природи био збуњив. Он упита:
– Ама је л’ ја?
 Кочијаш, кога беху прозвали спадалом, хтеде да одговори неком
шалом, кад Рабо главачки полете на врата, јер га је гурнула његова супруга,
висока и снажна жена, чији је трбух био велик и округао као буре, а руке
широке као пракљаче.
И Рабо штуче у кола као пацов у своју рупу.
– Газда Каниво.
Један крупан сељак, тежи од вола, увуче се такође у унутрашњост
жутих кола, чији се федери улегоше.
– Газда Белом.
Белом, мршав дугајлија, приђе, са накривљеним вратом, тужна лица, с
марамом на увету, као да га јако боле зуби.
Сви су имали плаве блузе преко старинских и необичних прслука од
црне или зелене чохе, свечано одело које ће показивати по аврским улицама,
а главе су им биле покривене свиленим шеширима, високим као куле –
врхунац отмености у нормандијским селима.
Сезар Орлавил затвори врата своје кутије, затим се попе на седиште и
пуче бичем.
Коњи као да се пробудише и махнуше вратом, те се зачу нејасно
звечање прапораца.
Онда кочијаш викну из свег гласа: „Ђи!” и стаде шибати животиње
свом снагом. Оне се размрдаше, учинише један напор и пођоше ситним
касом, тромим и лаганим. А иза њих кола, на којима су се тресли
расклиматани прозори и сва гвожђарија зарђалих федера, дизала су страшну
буку, док су се путници, љуљајући се и њихајући услед труцкања, повијали
као таласи приликом сваког новог потреса.
У први мах сви су ћутали из поштовања према свештенику који је
сметао разговору. Али он узе реч први, јер је био говорљив и дружеван.
– Па, газда-Каниво, како иде?
Огроман сељак, кога је сличност стаса, врата и трбуха везивала за
свештеника, одговори смешећи се:
– Фала богу, господине попо, фала богу, а како ви?
– О, ја добро.
– А ви, газда-Поаре? – упита жупник.
– О, било би добро да није издала уљана репица ове године; а на њој се
човек једино прикрпи.
– Шта ћете, настала су тешка времена.
 – Богме тешка – потврди жандармским гласом крупна жена газда-
Рабоа.
Како је била из једног оближњег села, жупник ју је познавао само по
имену.
– Јесте ли ви Блонделова? – упита је.
– Јесам, а удала сам се за Рабоа.
Рабо, нежан, стидљив и задовољан, поздрави смешећи се; поздрави
дубоким климањем главе, као да је хтео да каже: „Јес’, ја сам Рабо, који се
оженио Блонделовом”.
Одједном, газда Белом, који је непрестано држао мараму на увету,
стаде тужно да јечи. Викао је: – Јао... јао... јао... – лупајући ногом о под, да
изрази свој страшни бол.
– Зар вас тако боли зуб? – упита жупник.
Сељак престаде за тренутак да јечи и од говори:
– Не... господине попо... не боли ме зуб... него уво, и то дубоко.
– Шта то имате у увету? Нагомилану маст?
– Не знам је л’ је мас’, али уверен сам да је нека животиња, нека крупна
животиња која ми се увукла у уво када сам спавао у слами на тавану.
– Животиња? Јесте ли сигурни?
– Да ли сам сигуран? Као у рај, господине попо, јер ме грицка у увету.
Једе ми главу, зацело! Једе ми главу! Ој! Јој... јој... јој... – И поново стаде
лупати ногом.
Код свих присутних појави се велика радозналост. Свако је давао своје
мишљење. Поаре је тврдио да је то паук, учитељ да је гусеница. То је већ
видео једанпут у Кампмиреу, у Орни, где је живео шест година; гусеница
беше ушла чак у главу и изишла кроз нос. Али човек је остао глув на то уво,
пошто му је бубна опна проваљена.
– Пре ће бити да је црв – изјави жупник.
Газда Белом, с главом затуреном у страну и наслоњеном на врата, јер
се беше попео последњи, јечао је непрестано.
– Јој... јој... јој... заклео бих се да је мрав, велики мрав, толико уједа...
Знате, господине попо... све трчи... све трчи... Јој... јој... јој... што боли!..
– Ниси ишао лекару? – упита Каниво.
– Наравно да нисам.
– Зашто?
Страх од лекара као да је излечио Белома.
 Он се исправи, али мараму није скидао.
– Зашто? Зар имам пара за њи’, за те незналице? Тај би дош’о једанпут,
двапут, трипут, четири пута, пет пута! То би стало два талира по пет франака,
два талира зацело. А шта би урадио тај незналица, а? Шта би урадио? Знаш
ли ти?..
Каниво се смејао.
– Не знам. А куда ћеш сад тако?
– Идем у Авр, да видим Шанбрелана.
– Који ти је та ј Шанбрелан?
– Он лечи.
– Лечи?
– Лечи; излечио је мог оца.
– Твог оца?
– Да, мог оца, у своје време.
– А шта ти је било оцу?
– У’ватило га било у леђа, па није могао да макне.
– Па шта му је радио тај твој Шанбрелан?
– Измесио му је леђа, као што се меси ‘леб, и то с обе руке! И после
неколико сати прошло му је!
Белому се чинило да је Шанбрелан том приликом изговарао и неке
речи, али није се усудио да то каже пред господином жупником.
Каниво настави смејући се:
– Да ти није то неки зец у увету? Биће да је помислио од те рупе да је
јазбина, због толиког трња. Чекај, са’ ћу да га истерам.
И Каниво метну руке на уста и поче да подражава лавеж паса који
терају дивљач. Кевтао је, пикао, штектао, лајао. И сви у колима ударише у
смех, чак и учитељ, који се није никад смејао.
Међутим, како је изгледало да се Белом љути што му се ругају,
свештеник окрену разговор и обрати се Рабоовој жени.
– Ви имате, чини ми се, многобројну породицу?
– Имам, господине попо... Баш је није лако одгајити!
Рабо потврди главом, као да је хтео рећи: „Да, није лако одгајити.”
– Колико имате деце?
Она изјави врло важно, гласом сниженим и сигурним:
– Шеснаесторо, господине попо! Петнаес’ од мог човека!
 И Рабо стаде да се смеши јаче, климнувши главом. Он је отац
петнаесторо деце, он сам, Рабо! Сама жена је признавала! Према томе, није
могло бити сумње. Разуме се, био је врло поносит.
Чије је било шеснаесто? То не рече. Без сумње је било прво. То се
можда и знало, јер се нико није зачудио. И сам Каниво остао је равнодушан.
Али Белом стаде поново да јечи:
– Ох! Јој... јој... јој... сад баш буши у средини... Ој, што боли!
Кола се зауставише у Политовој кавани. Свештеник рече:
– Како би било да вам сипамо мало воде у уво, можда ћемо је истерати.
Хоћете ли да покушамо?
– ‘Оћу, драге воље!
И сви сиђоше из кола да присуствују овом подухвату.
Свештеник затражи један умиваоник, један пешкир и чашу воде;
замоли учитеља да главу болесникову држи добро нагнуту; затим, чим
течност буде продрла у канал, да је нагло окрене.
Али Каниво, који је већ гледао у Беломово уво, не би ли видео
животињу голим оком, узвикну:
– До сто ђавола! Шта је ту масти! Треба то, пријатељу, очистити. Никад
твој зец неће изаћи из тог пекмеза. Залепиле су му се све четири у њему.
Свештеник и сам разгледа пролаз и виде да је и сувише узак, и сувише
запушен да би се покушало истеривање животиње. Учитељ прочисти
шупљину једном жигицом с парчетом крпе. И тада, усред општег
неспокојства, свештеник сасу у тако очишћени канал пола чаше воде, која се
разли по лицу, по коси и по врату Беломовом, затим учитељ живо окрену
главу над умиваоник, као да је хтео да је обрне.
Неколико капи паде у бели суд. Сви путници навалише. Али никаква
животиња не беше изашла.
Како је, међутим, Белом изјавио: – Не осећам више ништа – свештеник
победоносно узвикну: – Мора да се удавила. – Сви су били задовољни.
Попеше се поново у кола.
Али тек што се ова кренуше, Белом удари у страшну вику. Животиња
се беше пробудила и распомамила. Белом је чак тврдио да му је ушла у главу
и да му једе мозак. Урлао је с таквим превијањем од болова да је Поареова
жена, мислећи да је у њега ушао нечастиви, почела плакати и крстити се. Кад
му се бол мало стишао, болесник рече да му се сад шета по увету.
Подражавао је прстом покрете животиње, чисто је видео, пратио погледом:
– Ево, сад се опет пење... Јој... јој... јој... што боли!
 Каниво изгуби стрпљење:
– Вода је раздражила животињу. Можда је навикла на вино.
Сви поново ударише у смех. Он настави:
– Кад дођемо у кафану Бурбе, дај јој једну ракију, па ће се одмах
смирити, видећеш.
Али Белом није могао више да издржи од бола. Стао је викати као да
му неко чупа душу. Свештеник је био приморан да му придржава главу.
Замолили су Сезара Орлавила да заустави кола код прве куће на коју наиђе.
То је био један мајур крај самога пута. Ту пренеше Белома; затим га
положише на кухињски сто, да поново почну операцију. Каниво је стално
саветовао да помешају ракију с водом, да би опили и успавали животињу,
или је можда убили. Али свештеник је био за сирће.
Сад су му мешавину сипали кап по кап, да би продрла до дна, и
оставише је неколико минута у органу у коме се налазила животиња.
Како је опет донет један умиваоник, свештеник и Каниво, ова два џина,
изврнуше Белома одједном, док га је учитељ, ударао прстима по здравом
увету, да би добро истресао друго.
И сам Сезар Орлавил, с бичем у руци, беше ушао да види.
Одједном на дну умиваоника указа се нека мала, црна тачка, ситна као
семе од лука, која се мицала. То је била бува! Најпре се зачуше узвици
изненађења, а затим гласан смех. Бува! Е, то је добро! Каниво се ударао по
бутинама. Сезар Орлавил је пуцао бичем; свештеник је вриштао од смеха као
магарци кад њачу, учитељ се церекао као кад се кија, а обе жене кикотале су
се као кокоши кад какоћу.
Белом беше сео на сто и узевши на колена умиваоник, посматрао је с
озбиљном пажњом и веселим гневом у очима побеђену животињу, која се
копрцала у капи воде.
Он прогунђа: – Ту ли си, гаде – и пљуну на њу.
Кочијаш, избезумљен од смеха, понављао је:
– Бува! бува! Ту ли си, гадуро, гадуро једна!
Затим, кад се мало смирио, викну:
– Сад на пут! Доста смо времена изгубили.
И путници, смејући се непрестано, упутише се колима.
Међутим, Белом, који је дошао последњи, изјави:
– Ја идем натраг у Крикто. Сад немам више никаква посла у Авру.
Кочијаш му рече:
 – Свеједно, плати своје место!
– Ја ти дугујем. свега половину цене, пошто нисам прешао пола пута.
– Имаш да платиш пуну цену, јер си задржао место до краја.
И тако настаде препирка, која се убрзо претвори у страшну свађу.
Белом се клео да ће дати свега један франак, а Сезар Орлавил је тврдио да ће
добити два.
И тако су викали један другоме лице у лице, очи у очи.
Каниво поново сиђе:
– Пре свега, два франка дугујеш господину жупнику, разумеш, а затим
по једну част свима, то чини два франка и седамдесет и пет сантима, а даћеш
још Сезару један франак. Је ли право тако, спадало?
Кочијаш задовољан што ће Белом морати да исповрти три франка и
седамдесет и пет сантима, одговори:
– Право је.
– Дед плати.
– Нећу да платим. Прво и прво жупник није лекар.
– Ако нећеш да платиш, стрпаћу те у Сезарова кола и однећу те у Авр.
И џин шчепа Белома за крста и диже га као дете.
Белом увиде да мора да попусти. Он извади кесу и плати.
Затим се кола кренуше према Авру, док се Белом враћао у Крикто; и
сви путници, без иједне речи, гледали су сада на белом путу плаву блузу
сељакову, која се лепршала на његовим дугим ногама.

(Превео Душан Ђокић)

 ЂАВО

Сељак је стајао пред лекаром, поред постеље самртничине. Старица је

мирна, предана судбини, при свести, гледала ова два човека и слушала како
разговарају. Она ће умрети; и није се отимала од смрти, њено је прошло,
имала је деведесет и две године.
Кроз отворен прозор и врата јулско сунце улазило је у таласима и
бацало свој топли пламен на црн и нераван земљани под, који су утабале
дрвене цокуле четири сељачка нараштаја. Пољски мириси долазили су
такође, ношени врелим поветарцем, мириси траве, пшенице, лишћа,
сагорелих под подневном топлотом. Цврчци нису престајали цврчати и
испуњавали су поља јасним зрикањем, које је личило на крештање дрвених
чегртаљки што се продају деци по вашарима.
Лекар је подигао глас и рекао:
– Оноре, не можете оставити мајку сасвим саму у оваквом стању.
Сваког тренутка може умрети!
А сељак, очајан, понављао је:
– Али морам да унесем пшеницу, и сувише дуго лежи на земљи. А
време је лепо. Шта велиш, мајко?
И стара самртница, коју је још распињао нормандијски тврдичлук,
говорила му је „да” оком и челом, и упућивала сина да купи пшеницу, а њу
да остави да умре сасвим сама.
Али лекар се наљути и лупи ногом о под.
– Ви сте прави нечовек, разумете ли, и ја вам нећу допустити да то
учините, разумете ли! А ако морате да носите вашу пшеницу баш данас,
пошљите онда по Рапеову, да вам чува мајку. Ја то захтевам, разумете ли! А
ако ме не послушате, оставићу вас да цркнете као псето кад се будете ви
разболели, разумете ли!
Сељак, висок, сув човек, са спорим покретима, мучен неодлучношћу,
страхом од лекара и свирепом љубављу према новцу, оклевао је, срачунавао,
муцао:
– А колико узима Рапеова за чување?
Лекар је викао:
– Откуд ја знам? То зависи од тога колико ће је чувати. Погодите се с
њом, до ђавола! Али хоћу да кроз један час буде овде, разумете ли?
Сељак се одлучи:
– Идем, идем; не љутите се, господине докторе.
 И доктор оде, понављајући:
– Узмите се у памет, јер код мене нема шале кад се наљутим, знате?
Чим је остао сам, сељак се окрену својој мајци и рече јој гласом човека
који се помирио са судбином.
– Ја одох по Рапеову, кад доктор то хоће. Буди спокојна док се не
вратим.
И онда изађе и он.
Рапеова, једна стара пеглерка чувала је мртве и самртнике у општини
и околини. И чим би умотала своје муштерије у покров из кога више неће
изаћи, узимала је поново своју пеглу и пеглала рубље живих. Пуна бора као
лањско воће, злобна, завидљива, нечувена тврдица, пресамићена на двоје,
као да су јој леђа пребијена услед вечитог превлачења пеглом преко платна,
рекао би човек да је према агонији осећала неку врсту одвратне и циничке
љубави. Говорила је само о људима које је видела како умиру, о разним
врстама смрти којима је присуствовала, и причала их је са свима
појединостима, увек истим, као што ловац прича своје поготке.
Кад је Оноре Бонтан ступио у њен стан, затекао ју је како спрема
плавило за женске кошуље.
Он рече:
– Добро вече, како сте, мајко Рапе?
Она окрену главу:
– Фала богу. А ви?
– О, ја сам, фала богу, добро, него мајци није добро.
– Мајци?
– Да, мојој мајци!
– А шта јој је?
– ‘Оће да заковрне!
Старица извади руке из воде, чије су јој капи, плавичасте и бистре,
клизиле до врха прстију и капале у ведро.
Она упита, с изненадном наклоношћу:
– Зар је тако зло?
– Лекар каже да неће дочекати поподне.
– Онда је заиста зло!
Оноре је оклевао. Био му је потребан мали увод за предлог који јој је
спремао. Али како није умео да нађе ништа, одједном се одлучи:
 – Колико ћете ми узети да је чувате до краја? Ви знате да нисам богат
човек. Не могу ни служавку да држим. То је и довело моју мајку до овога,
бриге, умор! Радила је за десеторо, иако јој је деведесет и две године. Таквих
жена нема више.
Рапеова одговори озбиљно:
– Има две цене: два франка дању и три франка ноћу, за богате. Један
франак дању и два франка ноћу, за остале. Ви ћете ми дати франак и два.
Али сељак се премишљао. Знао је добро своју мајку. Знао је колико је
чврста, снажна, отпорна. То је могло трајати и осам дана, поред свег
лекарског мишљења.
Он рече одлучно:
– Не. Више волим да ми дате једну цену, укупну цену до краја. Тако
ризикујемо обоје. Лекар вели да ће умрети за који час. Ако то буде, тим боље
по вас, тим горе по мене. Али ако живи до сутра, или још и дуже, тим боље
по мене, тим горе по вас!
Чуварка је изненађено гледала сељака. Никад се дотле ни је погађала
за самртнике ђутуре. Устезала се, јер је мисао о ризику доводила у
искушење. С друге стране, бојала се да је не изиграју.
– Не могу ништа рећи док не видим вашу мајку – одговори.
– ‘Ајдемо да је видите.
Она обриса руке и одмах пође са њим.
Уз пут нису ништа говорили. Она је ишла журним кораком, док је он
пружао своје дугачке ноге као да је при сваком кораку прелазио преко
потока.
Краве, полегале по ливадама, клонуле од врућине, дизале су главу
тешко и слабо мукале у правцу ово двоје што су пролазили, као да их моле
за мало свеже траве.
Приближујући се кући, Оноре Бонтан промрмља:
– Ако је већ свршено?
И несвесна жеља да то буде огледала се у звуку његова гласа.
Али старица не беше умрла. Лежала је мирно на леђима, на свом лошем
кревету, с рукама на љубичастом покривачу, руку страшно мршавих,
састављених, сличних необичним животињама, раковима, и згрчених услед
реуматизма, умора и посла који су скоро кроз читав живот обављале.
Рапеова приђе постељи и стаде посматрати самртницу. Опипа јој пулс
и груди, ослушну дисање, упита је нешто да чује како говори; и пошто је
дуго посматрала, изиђе с Онореом. Била је начисто. Старица неће дочекати
вече!
Он упита:
– Па?
Чуварка одговори:
– Хе, ово ће трајати два дана, можда три. Даћете ми шест франака,
укупно.
Он узвикну:
– Шест франака! Шест франака! Јесте ли ви при себи? Ја вам кажем да
неће живети дуже од пет-шест часова!
И погађали су се дуго, страсно. Како је чуварка хтела да иде, како је
време пролазило, и како његова пшеница неће сама доћи кући, он најзад
пристаде:
– Па добро, нека буде, шест франака, све у свему, док се тело не изнесе
из куће.
– Тако је, шест франака.
И он оде, дугачким корацима, ка својој пшеници, која је лежала на
земљи, под тешким сунцем под којим је жетва сазревала.
Чуварка се врати кући.
Беше донела ручни рад; јер крај самртника и умрлих она је радила без
одмора, било за себе, било за родбину, која ју је употребљавала за овај
двоструки посао уз нешто повећану надницу.
Одједном, она упита:
– Јесу ли вас бар причестили, мајко Бонтан?
Сељанка учини главом „не”; на то Рапеова, ко ја је била побожна, живо
устаде.
– Господе боже, је ли то могућно! Одох ја по господина попу.
И она одјури у парохијалну кућу, тако брзо да су деца на тргу, видећи
је како трчи, помислила да се догодила нека несрећа.
Свештеник одмах дође, у стихару, с ђаком који је пред њим звонио да
објави пролазак бога кроз врела и мирна поља. Људи који су радили у
даљини скидали су своје велике шешире и остајали непомични, док бела
одећа не замакне за какав мајур; жене које су пабирчиле класје исправљале
су се и крстиле; црне кокоши, поплашене, бежале су дуж јарака, клатећи се
на ногама, до рупе коју су добро познавале и у којој су нагло ишчезавале;
један ждребац, везан у ливади, поплаши се од стихара и стаде трчати укруг,
ритајући се. Ђаче, у црвеној кошуљи, ишло је брзо; а свештеник, с лавом
накривљеном на једно раме и покривеном четвртастом капом, ишао је за
њим и шаптао молитве. Рапеова је ишла позади, погнута, пресамићена на
двоје, као да је хтела да клекне у ходу, и склопљених руку као у цркви.
Оноре их виде издалека кад су прошли. Он упита:
– Где ли ће то наш попа?
Његов слуга, довитљивији, одговори:
– Па иде, забога, да причести твоју мајку.
Сељак се не зачуди:
– Мож’ да буде.
И он настави свој посао.
Мајка Бонтан исповеди се, доби разрешење грехова и причести се;
свештеник се затим врати, оставивши две жене саме у загушљивој
кровињари.
Тада Рапеова поче посматрати самртницу, питајући се да ли ће то дуго
трајати.
Дан се клонио паду; свежији ваздух улазио је у собу живље и љуљао
на зиду једну сличицу из Епинала, прикачену двема чиодама; мале завесе на
прозору, некад беле, сад жуте и упљуване мувама, лепршале су се, као да су
хтеле да одлете, да оду као душа старичина.
Ова, непомична, отворених очију, изгледала је као да равнодушно чека
тако блиску смрт, која је нешто оклевала. Њен кратак дах шиштао је помало
у њеном стегнутом грлу. Он ће се зауставити за који час, и на земљи ће бити
једна жена мање, коју нико неће жалити.
Пред вече Оноре дође. Приближивши се постељи, виде да му је мајка
још жива и упита је како је, као што је чинио некад кад је била нешто мало
слаба.
Затим отпусти Рапеову, препоручивши јој:
– Па сутра, у пет сати, неизоставно.
Она одговори:
– Сутра, у пет сати.
И она дође, доиста, у саму зору.
Оноре, пре него што је пошао на њиву, поједе чорбу коју је сам
спремио.
Чуварка упита:
– Но је ли вам мати умрла?
Он одговори, с подругљивом бором у углу очију.
 – Рекао бих да јој је боље.
И оде.
Рапеова, уплашена, приђе самртници, која је била у истом стању,
дисала тешко, неосетљива, отворених очију и згрчених руку на покривачу.
И чуварка виде да ово може трајати два дана, четири дана, па и осам; и
страх обузе њено цицијашко срце, док ју је помаман гнев распињао против
овог препредењака који ју је изиграо и ове жене која није умирала.
При свем том отпоче свој посао и стаде чекати, гледајући непомично у
смежурано лице мајке Бонтан.
Оноре дође на ручак; изгледао је задовољан, готово подругљив; затим
опет оде. Уносио је своју пшеницу доиста под одличним условима.
Рапеова је била у очајању; сваки протекли минут изгледао јој је сад
украдено време, украден новац. Беше је обузела жеља, необуздана жеља да
ухвати за врат ову матору мрцину, ову тврдоглаву, ову упорну старицу, и да
стезањем заустави ово слабо и убрзано дисање које је крало њено време и
њен новац.
Затим помисли на опасност; и како су јој друге мисли прошле кроз
главу, она приђе постељи и упита:
– Јесте ли већ видели ђавола?
Мајка Бонтан прошапта:
– Нисам.
На то чуварка стаде говорити, причати јој, да заплаши њену немоћну
душу самртнице.
На неколико минута пред смрт – говорила је – ђаво се појављује свима
самртницима. V руци му је метла, а на глави лонац, и страшно виче. Кад га
човек види, свршено је, остаје му још свега неколико тренутака да живи. И
она је набрајала све оне којима се ђаво појавио те године, пред њом: Жозефен
Лоазел, Еулалија Рамје, Софија Падањо, Серафина Гропје.
Мајка Бонтан, најзад узбуђена, узнемири се, стаде мицати рукама и
покуша да окрене главу, да погледа удно собе.
Одједном, Рапеова се изгуби при дну постеље. Она узе из једног ормана
чаршав и уви се у њега; метну на главу један лонац, чије су се три кратке и
криве ноге дизале као три рога; узе у десну руку метлу, а у леву плехану кофу
коју баци увис да падне с лупом.
Кофа паде на земљу са страшним треском; тада чуварка, која се беше
попела на једну столицу, подиже завесу што је висила на крају постеље и
појави се млатарајући рукама, вриштећи испод гвозденога суда који јој је
крио лице, и поче претити својом метлом, као ђаво у позоришту лутака,
старој сељанки на издисају.
Престрављена, избезумљена, самртница учини један натчовечански
напор да се придигне и да побегне; она чак диже са постеље рамена и груди;
затим поново паде с дубоким уздахом. Било је свршено.
Рапеова мирно остави све предмете на своје место, метлу украј ормана,
чаршав у орман, лонац на огњиште, кофу на патос, а столицу уза зид. Затим
својим занатским покретима склопи исколачене очи покојничине, метну на
постељу један тањир, нали у њ свете водице, у коју умочи струк шимшира с
ормана, и клекнувши, стаде побожно читати заупокојене молитве које је, по
своме занату, знала напамет.
Кад се Оноре увече вратио кући, затекао је чуварку како се моли богу,
и одмах израчуна да је добила један франак више, јер је провела само три
дана и једну ноћ, што је чинило свега пет франака, место шест које јој је
дуговао.

(Превео Душан Ђокић)

 КЛОШЕТА

Како су чудне те старе успомене, које вас опседају тако да не можете

да их се отресете!
Ова је толико стара, толико стара да не могу да схватим како је остала
тако жива и тако упорна у мом духу. Одонда сам видео толико језивих
ствари, узбудљивих или страшних, да се чудим што не може да прође ни
један једини дан а да ми се лик баба-Клошете не појави пред очима, онакве
како сам је знао некада, тако давно, кад сам имао десет година.
То је била стара шваља, која је долазила једанпут недељно, сваког
уторника, да крпи рубље код мојих родитеља. Моји родитељи су становали
у једној од оних великих сеоских кућа које називају замковима а које су
просто старинска здања са шиљатим крововима, којима припада пет до шест
мајура, груписаних око њих.
Село, велико село с тргом, указивало се на неколико стотина метара,
збијено око цркве од црвених цигала, поцрнелих од старости.
Дакле, сваког уторника баба Клошета је долазила између шест и по и
седам часова ујутру и пела се одмах у собу за рубље и почињала рад.
То је била висока, мршава жена, брадата или, боље рећи, длакава, јер
је имала браду по целом лицу, чудновату браду, која је расла у невероватним
китама, V коврчавим чуперцима, које као да је неки лудак посадио по овом
великом лицу жандарма у сукњи. Имала их је на носу, испод носа, на бради,
на образима; а њене обрве, чудно широке и дугачке, сасвим седе, густе,
накострешене изгледале су потпуно као пар бркова намештених ту грешком.
Храмала је, али не као што храмљу сакати, него као укотвљена лађа.
Кад би ослонила на здраву ногу своје велико тело, кошчато и искривљено,
изгледало је као да узима замах да се попне на неки чудовишни талас, затим,
одједном, би се спуштала, као да ће да ишчезне у неком амбису, забијала се
у земљу. Њен ход изазивао је представу буре, тако се клатила; а њена глава,
увек с огромном белом капом, чије су јој пантљике лепршале низ леђа,
изгледало је при сваком покрету да прелази хоризонт са севера на југ и с југа
на север.
Обожавао сам ту баба-Клошету. Чим бих устао, пео бих се у собу за
рубље, где сам је налазио како седи и крпи, с грејалицом испод ногу. Пошто
бих дошао, натерала би ме да ја узмем ту грејалицу и да седнем на њу да не
бих добио кијавицу у тој пространој, хладној одаји, која се налазила под
кровом.
 – То ти вуче крв из грла – говорила је. Причала ми је приче крпећи
рубље својим дугим кукастим прстима, који су били врло хитри; њене очи
иза наочара с увеличавајућим стаклима, јер су јој године ослабиле вид,
изгледале су ми огромне, чудно дубоке, двоструке.
Уколико могу да се сетим ствари које ми је причала и које су
узбуђивале моје детиње срце, она је била сирота жена велике душе. Видела
је ствари широко и просто. Причала ми је догађаје из села, причу о крави
која је побегла из стаје и коју су пронашли једног јутра пред воденицом
Проспера Малеа, где гледа како се окрећу дрвена крила, или причу о
кокошијем јајету нађеном на црквеној звонари, а да нико никад није схватио
која је кокошка дошла горе да снесе, или причу о псу Жан-Жака Пиласа, који
је отишао десет миља од села да узме панталоне свог господара, које је украо
неки пролазник док су се сушиле пред вратима после трке по киши. Причала
ми је те наивне догађаје на такав начин да су добијали у мојој души размере
незаборавних драма, грандиозних и тајанствених поема; и приче пуне духа,
које су песници измишљали и које ми је увече причала моја мајка, нису
имале ону драж, ону ширину, ону снагу коју су имале приче ове сељанке.
Једног уторника, како сам провео цело преподне слушајући баба
Клошету, хтео сам да се опет попнем код ње у току дана пошто сам ишао са
слугом да берем лешнике у Алетској шуми иза мајура Ноарпре. Сећам се
свега тога тако јасно као да се догодило јуче.
Дакле, отворивши врата на соби за рубље, спазих стару шваљу
опружену на поду, поред њене столице, с лицем на поду, испружених руку;
у једној шаци је још држала иглу, а у другој моју кошуљу. Једна нога, у
плавој чарапи, сигурно она већа, била је опружена испод столице; наочари
су сијале крај зида, Јер су се откотрљале далеко од ње.
Побегох вриштећи. Дотрчаше. После неколико минута дознадох да је
баба Клошета умрла.
Не могу да опишем дубоко узбуђење, оштро и страшно, које је стегло
моје детиње срце. Сиђох ситним корацима у салон и сакрих се у један мрачан
угао, удно огромне старинске наслоњаче и клекох плачући. Остао сам
сигурно ту дуго, јер се спустила ноћ.
Наједном уђе неко с лампом, али мене не видеше, и ја чух свог оца и
мајку како разговарају с лекаром, чији сам глас познао.
Послали су брзо по њега и он је објашњавао узроке несрећног случаја.
Уосталом, нисам ништа од тог разумео. Затим он седе и прими чашицу
ликера и бисквит.
 Говорио је непрестано, и оно што је тад испричао остаће ми урезано у
души до смрти! Мислим да могу да поновим чак потпуно тачно изразе
којима се служио.
– Ах – говорио је он – сирота жена! Она је била овде мој први пацијент.
Сломила је ногу на дан мог доласка и нисам имао времена ни руке да оперем
сишавши са дилижанса кад ме журно позваше, јер је било озбиљно, врло
озбиљно.
Имала је тада седамнаест година и била је врло лепа девојка, врло лепа,
врло лепа! Ко би то помислио? Што се тиче њене тајне, никад је нисам
испричао и нико сем мене и још једног који није више у овом крају, никад
ништа није дознао. Сад кад је мртва, могу да будем мање уздржљив.
У то време баш се настанио у селу млади учитељски приправник, који
је имао лепо лице и леп стас подофицира. Све девојке су трчале за њим, а он
се правио да их презире, јер се, уосталом, јако плашио учитеља, његовог
претпостављеног, чича-Грабија, који није баш сваког дана устајао на десну
ногу.
Код чича-Грабија је већ радила као шваља лепа Хортензија, која је
умрла код вас и коју су касније, после несрећног случаја, назвали Клошетом.
Учитељски приправник поклонио је пажњу овој лепој девојчици, којој је
сигурно ласкало што је њу изабрао неосвојиви освајач; у сваком случају, она
га заволе и он доби први састанак на школском тавану, једног дана после
шивења кад је пала ноћ.
Она се направи као да се враћа кући, али уместо да сиђе низ степенице
излазећи од Грабијевих, попе се уз њих и сакри се у сено да сачека свог
драгана. Он ускоро дође и поче да јој се удвара, кад се врата на тавану
отворише и учитељ се појави и упита:
– Шта радите тамо горе, Сижизбере?
Осећајући да ће бити ухваћен, млади учитељ, избезумљен, одговори
глупо:
– Попео сам се да се мало одморим на сноповима.
Таван је био врло велики, врло простран, потпуно мрачан и Сижизбер
је гурао задњем делу уплашену девојку, понављајући:
– Идите тамо сакријте се! Изгубићу место, бежите, сакријте се!
Учитељ чу шапат, па настави:
– Ви, дакле, нисте овде сами?
– Али јесам, господине Граби!
– Али нисте, пошто разговарате.
 – Кунем се да јесам, господине Граби.
– То ћу да видим – настави стари; окрете двапут кључ у вратима и сиђе
да узме свећу.
Тада младић, кукавица каква се не налази често изгуби главу и, како
изгледа, наједном обузет бесом, понављаше.
– Та сакријте се да, вас не нађе! Оставићете ме без хлеба за цео живот!
Упропастићете ми каријеру... Та сакријте се!
Чуло се како се кључ поново окреће у брави.
Хортензија отрча до прозорчића који је гледао на улицу, отвори га
нагло, затим рече тихим и одлучним гласом:
– Доћи ћете да ме подигнете кад буде отишао.
И скочи.
Чича Граби не нађе никог и сиђе, врло изненађен.
Четврт часа касније, господин Сижизбер уђе код мене и исприча ми
догађај. Девојка је остала поред зида, неспособна да се дигне, пошто је пала
с другог спрата. Отишао сам с њим да је видим. Киша је пљуштала и ја
пренесох код себе несрећницу, којој је десна нога била сломљена на три
места, тако да су кости пробиле кроз месо. Није јадиковала, него је само
говорила с изванредном помиреношћу:
– Кажњена сам, добро кажњена.
Потражио сам помоћ и девојчине родитеље, којима сам испричао
причу о колима која су бесно јурила, срушила је и осакатила пред мојим
вратима.
Поверовали су ми и жандармерија је узалуд тражила месец дана
виновника овог несрећног случаја.
Ето! И ја кажем да је та жена била херој, херој оне врсте који извршују
најлепша историјска дела.
То је била њена једина љубав. Умрла је као девојка. Она је била
мученица, велика душа узвишене оданости! И да јој се нисам безгранично
дивио, не бих вам испричао ову причу, коју никад ником нисам рекао за њена
живота. Ви разумете зашто.
Лекар је ућутао. Мама је плакала. Тата изговорио неколико речи које
нисам добро схватио; затим одоше.
А ја остадох клечећи у наслоњачи, јецајући, док сам слушао необичну
лупу тешких корака и удара на степеницама.
Односили су тело баба-Клошете.
(Превела Зорка Каралић)
 УТОПЉЕНИК

Цео свет у Фекану знао је живот баба-Патенове. Заиста, није била

срећна са својим мужем, јер ју је муж за живота млатио као што се млати
пшеница у житницама.
Он је био власник једне рибарске лађе и оженио се њом у своје време
зато што је била лепа, иако је била сирота.
Патен, добар морнар али суров, одлазио је редовно у крчму чича-
Обанову, где је у обичне дане пио четири-пет чашица ракије, а кад је имао
среће на мору, по осам и десет, па и више, како је кад расположен, говорио
је.
Ракију је служила муштеријама кћи чича-Обанова, једна весела
гаравуша, која је привлачила свет само својом пријатном појавом, јер се за
њу никад ништа ружно није чуло.
Кад је улазио у крчму, Патен је био задовољан што је види и говорио
је с њом учтиво, мирно, као честит момак. Кад би испио прву чашу, налазио
је да је већ лепша; код друге чаше намигивао је, код треће говорио је: – Кад
бисте хтели, госпођице Дезире... – али никад није довршавао своју реченицу;
код четврте, покушавао је да је ухвати за сукњу и задржи да је пољуби, а кад
би дошао до десете, остале је служио чича-Обан.
Стари крчмар, коме су биле познате све ујдурме, пуштао је кћер да
пролази између столова, да би гости што више трошили; и Дезире, која није
била узалуд кћи чича-Обанова, вртела је своју сукњу око гостију и шалила
се с њима, са смехом на устима и с обешењачким погледом.
Испијајући чаше ракије, Патен се тако навикао на лице крчмареве
кћери да је мислио на њу чак и на мору, кад је бацао мреже у воду, на пучини,
по ноћима ветровитим или мирним, по месечини или ноћима мрачним.
Мислио је на њу кад је управљао крмом, на стражњем делу своје лађе, док
су његова четири друга дремала, с главом наслоњеном на руке. Видео ју је
стално како се смеши на њ, како му налива жуту ракију мичући раменом, па
после одлази говорећи:
– Тако! Јесте ли задовољни?
И имајући је тако стално у очима и у памети, њега обузе таква жеља да
се ожени њоме да је, не могући више одолети, запроси.
Био је богат, сопственик лађе, мрежа и једне куће на обали, док чича-
Обан није имао ништа. Примљен је, дакле, радосно, и свадба је обављена
што је пре могло бити, пошто су обе стране журиле да се ствар што пре
сврши, из различитих разлога.
Али после три дана по закљученом браку Патен није више никако
схватао како је могао мислити да Дезире није као и друге жене. Заиста, баш
је био глуп што је натоварио себи на врат једну голотињу, која га је занела
својом ракијом, ракијом у коју је мешала за њ неке напитке.
И за све време плиме псовао је, ломио лулу у зубима, грдио момке на
лађи; а кад би на сав глас испсовао, са свима уобичајеним изразима, све што
је знао, остатак свога гнева сручио би на рибе и ракове, који су комад по
комад вађени из мреже, и које је бацао у котарице уз грдњу и гадну псовку.
Затим, вративши се кући и имајући на домаку језика и под руком своју
жену, кћер чича-Обанову, убрзо је почео да поступа са њом као са
последњом женом. И како га је жена слушала, понизно, већ навикнута на
суровости родитељске, њена мирноћа га је дражила до крајности, и једно
вече истуче је. Отада је настао у кући страшан живот.
Читавих десет година говорило се у селу само о батинама којима је
Патен частио своју жену и о његовим псовкама, поводом свачега, кад је
говорио с њом. Псовао је, доиста, на јединствен начин, с богатством речника
и гласином какве нико у Фекану није имао. Чим би његова лађа стигла на
улазак у пристаниште, враћајући се из риболова, очекивао се први пљусак
његове грдње, коју би осуо с лађе на обалу чим би спазио белу капу своје
другарице.
Стојећи позади, крманио је гледајући у предњи део лађе и у једро, и у
данима буре, и поред све бриге како ће проћи кроз тесан и мучан пролаз,
иако су таласи као планине надирали кроз теснац, он је гледао да међу
женама које су чекале морнаре под пеном од таласа позна своју, кћер чича-
Обанову, ђубре једно!
И чим би је угледао, и поред све хуке таласа и ветра, стао би је грдити
таквом гласином да се цео свет смејао, иако је јадну жену сажаљевао. А кад
би лађа пристала уз кеј, он је на такав начин избацивао свој товар учтивости,
тако се изражавао износећи у исти мах рибу, да су се око његових једека
окупљали сви лакрдијаши и беспосличари у пристаништу.
Псовке су му излетале из уста час као топовски меци, страшни и
кратки, час као грмљавина која се разлегала по читавих пет минута, и то
такав вихор непристојних речи да је изгледало да су му у плућима све буре
свемогућега.
А кад би сишао с лађе и нашао се с њом лице у лице, усред радозналих
и алапача, вадио је са дна читав нов товар псовки и сурових речи, и тако је
пратио све до куће, она напред, он за њом; она је плакала, а он викао.
 Кад би затворио врата, и остао с њом насамо тукао ју је под ма каквим
изговором. Све му је било довољно да дигне руку, и чим би почео, не би
више престајао сипајући јој у лице праве разлоге своје мржње. Уз сваки
шамар, уз сваки ударац песницом, викао је:
– Голанферко! Просјакињо! Гладницо! Лепо сам урадио оног дана кад
сам исплакнуо уста ракиштином твог лупежа оца!
Јадна жена живела је сад у непрекидном страху, у сталној дрхтавици
душе и тела, у престрављеном ишчекивању увреда и батина.
И то је трајало десет година. Била је тако бојажљива да би пребледела
кад би ма с ким проговорила; није више ни на шта друго мислила до на
батине које су је чекале, и постала је мршавија, жућа и сувља но осушена
риба.

II

Једне ноћи, док јој је муж био на мору, пробуди је одједном оно
животињско урлање које извија ветар кад наиђе као пуштено псето. Она седе
у постељи, узбуђена, и како није више чула ништа, леже поново; али готово
одмах зачу у димњаку неко урлање од кога се цела кућа тресла и које се
простирало преко целог неба, као да је чопор побеснелих животиња
пролазио кроз васиону, дувајући и ричући.
Она устаде и одјури у пристаниште. Ту су се друге жене слегале са свих
страна, с фењерима у руци. Људи су дотрчавали, и сви су гледали како се у
ноћи, на мору, светли пена поврх таласа.
Бура је трајала петнаест часова. Једанаест морнара није се вратило,
мећу њима и Патен.
У близини Дјепа нађени су остаци Младе Амелије, његове лађе. Код
Сен-Валерија нађени су лешеви његових морнара, али, његов није нађен
никад. Пошто је изгледало да је корито лађе пресечено напола, његова жена
је чекала дуго и бојала се његовог повратка; јер ако се десио судар, могло се
догодити да је лађа с којом се сударио спасла њега самог и одвезла га далеко.
Затим се, мало-помало, навикну на мисао да је удовица, али увек би
уздрхтала кад год би каква сусетка, какав просјак или какав торбар изненада
ушао у кућу.
Једно поподне, четири године после нестанка њеног мужа, идући
јеврејском улицом она се заустави пред кућом једног старог капетана, који
је ту скоро умро и чије су се ствари продавале.
Баш у том тренутку продавао се један папагај, папагај зелен са плавом
главом, који је гледао цео овај свет зловољно и неспокојно.
 – Три франка! – викао је продавац. – Птица која говори као какав
адвокат, три франка!
Једна пријатељица повуче Патенову за рукав:
– Ви то треба да купите, ви који сте богати – рече јој. – Имаћете
друштва; та птица вреди више од тридест франака. Продаћете је увек за
двадесет до двадесет и пет!
– Четири франка! Госпође, четири франка! – понављао је продавац. –
Пева вечерње и предикује као господин попа. То вам је особита реткост...
право чудо!
Патенова додаде педесет сантима, и у једном малом кавезу предадоше
јој птицу кукаста кљуна, коју однесе.
Затим је намести код себе, али кад је отварала врата од жице, да јој да
воде, животиња је удари кљуном у прст, тако да јој је крв потекла.
– Ах! Како је пакосна – рече Патенова.
Она јој даде, међутим, мало конопље и кукуруза, док је птица гладила
своје перје и посматрала неповерљиво своју нову кућу и нову газдарицу.
Дан се беше почео помаљати, сутрадан, кад Патенова сасвим лепо чу
један глас, глас снажан, звучан, громовит, глас Патенов, који је викао:
– Устај, стрвино!
Она се толико уплаши да сакри главу под чаршаве, јер јој је некад, чим
би отворила очи, њен покојник урлао у уши ове две речи које су јој добро
биле познате.
Уздрхтала, склупчана, леђа припремљених на батине, које је већ
очекивала, мрмљала је, лица загњурена у јастуке:
– Господе, ево га! Господе, ево га! Вратио се, господе боже!
Минути су пролазили; никакав глас није више реметио собну тишину.
Она на то дршћући промоли главу из постеље, уверена да је он ту, да је вреба,
готов да је бије.
Али не виде ништа, ништа до зрачак сунца који је пролазио кроз окно,
и помисли:
– Зацело се сакрио.
Чекала је дуго; затим, мало умирена, помисли:
– Мора да сам сањала кад се не појављује.
Затворила је поново очи, мало успокојена, кад, сасвим близу, грмну
гневан глас, громки глас утопљеников, који је викао:
– До сто ђавола, сто ђавола, сто ђавола, устај, стр...!
 Она скочи из постеље, из покорности, из силне покорности жене која
је бијена, која се још сећа, која ће се увек сећати, и која ће се увек покоравати
том гласу. И рече:
– Ево ме, Патене. Шта хоћеш?
Али Патен не одговори.
Она онда, престрављена, погледа око себе, затим потражи свуда, по
орманима, у камину, под постељом, и не нађе никога; најзад клону на једну
столицу, ван себе од страха, убеђена да је сама душа Патенова ту, близу ње,
и да се вратила да је мучи.
Одједном се сети тавана, на који се лествицама могло попети споља.
Зацело се сакрио тамо, да је изненади. Заробљен од дивљака на некој обали,
мора бити да није могао умаћи раније; и вратио се сад, гори но икад. У то
није могла сумњати; већ по самом звуку га је познала.
Она диже главу ка таваници и упита;
– Да ниси горе, Патене?
Патен не одговори.
Она онда изађе и, с ужасним страхом који јој је срце потресао, попе се
уз лествице, отвори баџу, погледа унутра, не виде ништа, уђе, потражи и не
нађе никога.
Седећи на једном навиљку сламе стаде плакати, али док је плакала,
обузета неописивим и натприродним страхом, чу у својој соби, испод себе,
Патена како говори. Изгледао је мање љут, мирнији и говорио је:
– Да гадна времена! Ала је ветар! Да гадна времена! Нисам још
доручковао, до сто ђавола!
Она викну кроз таваницу:
– Ево ме, Патене; одмах ћу ти спремити чорбу. Немој да се љутиш, ето
ме одмах.
И она сиђе трчећи.
У кући није било никога.
Она осети како се губи, као да ју је смрт дотакла, и хтеде да побегне,
да потражи помоћ у суседа, кад јој глас сасвим близу ува довикну:
– Нисам још доручковао, до сто ђавола!
И папагај, у своме кавезу, гледао је својим округлим очима, подмуклим
и пакосним:
И она њега погледа, престрављена, мрмљајући:
– А! Ти си то!
 Оп настави, климајући главом:
– Чекај, чекај, чекај, да те научим како се ленствује.
Шта се у њој догодило? Осетила је, разумела је да је то доиста он,
покојник, који се вратио и сакрио у перје ове животиње, да је поново мучи,
да је грди, као некад, сваки дан, и да је уједа, да виче и псује, да се купе
суседи и смеју се. Она јурну, отвори кавез, шчепа птицу, која је, бранећи се,
уједе кљуном и изгреба канџама. Али она је држаше свом снагом, оберучке,
и бацивши се на земљу, навали на птицу као избезумљена, зграби је, начини
од ње комад меса, мали млитави дроњак, зелен, који се није више мицао, који
није више говорио; затим, узевши је у једну крпу као у покров, изађе у
кошуљи, босонога, пређе преко кеја о који су ударали кратки таласи, и
истресе у море ову мртву ствар која је изгледала као мало траве; потом се
врати кући, паде на колена пред празним кавезом и узбуђена због оног што
је учинила, плачући, помоли се богу да јој опрости, као да је учинила неки
страшан злочин.

(Превео Душан Ђокић)

 БОАТЕЛ

Чича Боател Антоан бавио се, у целој околини искључиво смрдљивим

пословима. Кад год је требало очистити какав јарак, какво ђубре, какву
помијару, какав канал, ма какву каљаву јаму, увек су слали по њега.
Долазио је са својим чистачким алатом и цокулама обложеним блатом,
и приањао је на посао непрестано стењући против свога заната. Кад би га
упитали зашто ради тај одвратан посао, одговарао је, помирен са својом
судбином:
– Па за децу, коју треба ‘ранити. Ово доноси више но друго шта.
Доиста, имао је, четрнаесторо деце. Кад би га ко упитао шта је било с
њима, одговарао је равнодушно:
– Сад и’ је у кући свега осам. Један је у војсци, а пет и’ је ожењено.
А ако би га ко упитао јесу ли се добро оженили, он је живо одговарао:
– Ја се нисам противио. Нисам им се ни у чем противио. Оженили су
се како су ‘тели. Не треба се противити туђем укусу, то не води добру. Ето,
ја, ја чистим ђубре само што су се моји родитељи противили моме укусу.
Иначе, био би’ као и други радници.
Ево у чему су се његови родитељи противили његовом укусу.
Био је у то време војник, служио је у Авру, није био глупљи од других,
а ни отреситији, али је ипак био припрост. За време слободних часова највеће
му је задовољство било да се шета по кеју, где су се налазили продавци
птица. Час сам, час с неким земљаком, пролазио је он дуж кавеза у којима су
били папагаји амазонски са зеленим леђима и жутом главом, папагаји
сенегалски са сивим леђима и црвеном главом, велики папагаји који
изгледају као птице однеговане у стакленој башти, са својим шареним
перјем, перјаницама и ћубама, папагаји разне величине, које као да је
најбрижљивије шарао неки добри бог минијатуриста, и мале, сасвим мале
птичице, црвене, жуте, плаве и шарене, скачући, мешајући свој цвркут са
грајом на обали и уносећи у вреву лађа, пролазника и кола жагор јак, оштар,
крештав, жагор шуме удаљене и натприродне.
Боател се заустављао, отворених очију, отворених уста, насмејан и
раздраган, показујући своје зубе заробљеним индијским папагајима, који су
својом белом или жутом ћубом поздрављали сјајно црвенило његових
панталона и бакар на његовом опасачу. Кад би наишао на неку птицу што
говори, постављао би јој питања, и ако би ова била тог дана расположена да
одговара и да разговара, он би понео толико веселости и задовољства да је
био срећан до увече. Гледајући мајмуне, топио се од милине, и није могао да
замисли већу раскош за човека богатог но да има ове животиње, као што
човек има мачке и псе. Ту наклоност према егзотичноме имао је он у крви,
као што човек има у крви наклоност за ловца, за лекара или за свештеника.
Кад год би се отвориле капије касарне, није могао а да не сврати на кеј, као
да га је нешто вукло тамо.
Једном, кад се сав блажен зауставио пред једним грдним папагајем,
који је шепурио своје перје, сагињао се, усправљао, чисто клањао као на
двору у земљи папагајској, отворише се врата једне мале каване, до дућана
у ком су се продавале птице, и једна млада црнкиња, забрађена црвеном
марамом, појави се, чистећи на улицу запушаче и песак из радње.
Пажња Боателова подвоји се одмах између животиње и жене, и он,
заиста, не би умео рећи које је од ова два створења посматрао с више чуђења
и задовољства.
Кад је ишчистила напоље кафанско ђубре, црнкиња диже очи, па и она
оста засењена војничком униформом. Стајала је према њему с метлом у
рукама, као да му одаје почаст, док се папагај и даље клањао. Но после
неколико тренутака, ова пажња поста непријатна војнику, и он оде лаганим
корацима, да не изгледа да узмиче.
Али дође поново. Готово сваког дана пролазио је поред „Колонијалне
кафане”, и често би спазио кроз окна малу црнокожу служавку, која је
служила пивом или ракијом морнаре из пристаништа. Често је и она
излазила кад би га угледала; убрзо чак, иако никад нису проговорили ни речи
једно с другим, стадоше се смешити једно на друго као познаници; и Боател
је осећао како му срце јаче бије кад одједном угледа између пуних усана
девојчиних бео низ њених зуба.
Једног дана, најзад, уђе и веома се изненади кад чу да ова девојка
говори француски као и остали свет. Боца лимунаде, од које је пристала да
попије једну чашу, остала је у војниковој успомени као нешто изврсно; и он
уобичаји да у овој малој крчми у пристаништу испија све течне сласти које
му је допуштала његова кеса.
За њега је био празник, срећа на коју је једнако мислио, да гледа како
му црна рука мале служавке сипа нешто у чашу, док су јој се зуби смејали,
сјајнији од очију. После два месеца долажења, они се сасвим спријатељише
и Боател, после првог изненађења, кад је видео да су појмови ове црнкиње
слични добрим појмовима девојака из његовог краја, да цени штедњу, рад,
веру и владање, заволи је још више и заљуби се у њу толико да је хтео да се
ожени њом.
Он јој саопшти ову намеру, и она је скакала од радости. Имала је,
уосталом, нешто новаца, наслеђених од једне продавачице острига, која је
беше примила кад ју је један амерички капетан оставио на кеју у Авру. Овај
капетан беше је нашао, као дете од шест година, шћућурену на балама
памука на дну лађе, на неколико часова по одласку из Њујорка. Дошавши у
Авр, он повери нези милосрдне продавачице ову малу црну животињу, коју
је неко сакрио на његов брод а да он није знао ни ко ни како. Кад је
продавачица острига умрла, млада црнкиња ступи као слушкиња у
„Колонијалну кафану”.
Антоан Боател додаде:
– Узећемо се ако се моји родитељи томе не успротиве. Ја никад нећу
урадити нешто против њихове воље, разумеш, никад! Први пут кад одем у
село говорићу с њима о томе.
Доиста, идуће недеље, кад је добио двадесет и четири часа одсуства,
оде родитељима, који су обрађивали један мали мајур у Туртвилу, близу
Ивтоа.
Чекао је крај ручка, час кад кава крштена ракијом чини срца
отворенијим, да каже својима како је нашао девојку која тако одговара
његовом укусу, свима његовим захтевима, да на свету не постоји нека друга
која би му се толико допадала.
Родитељи на ово посташе одмах опрезни и затражише објашњења. Он
не сакри, уосталом, ништа, до једино боју њеног лица.
То је служавка, без великог иметка, али добра, штедљива, чистуница,
доброг владања и паметна. Све ове ствари вреде више но новац у рукама
какве лоше домаћице. Уосталом, има неку пару, наслеђе од жене која ју је
одгајила, готово мали мираз, хиљаду и пет стотина франака у штедионици.
Родитељи, задобијени овим речима, верујући уосталом у његов суд,
попуштали су мало-помало, док не дође најосетљивија тачка. Смејући се
мало усиљено, рече им он:
– Има само једна ствар која вам се можда неће допасти. Девојка није
бела.
Они нису разумели, те је морао дуго и са много обазривости, да их не
би уплашио, објашњавати да девојка припада црној раси, чије су примерке
видели једино на сликама из Епинала.
То их онеспокоји, збуни, уплаши, као да им је предложио везу с
ђаволом.
Мати рече:
– Црна? Колико је црна? Је ли сва?
Он одговори:
– Разуме се, сва, као што си ти сва бела!
 Отац настави:
– Црна? Тако црна као котао?
Син одговори:
– Можда нешто мало мање! Црна је, али не тако црна да је одвратна.
Мантија господина попе такође је црна, а није нимало ружнија од стихара
који је бео.
Отац упита:
– Има ли црњих од ње у њеној земљи?
И син, убеђен, узвикну:
– Дабогме!
Али стари је вртео главом:
– То мора да је ружно.
На то ће син:
– Није ружније но друго шта, пошто се човек за кратко време навикне.
Мати запита:
– Та кожа не прља рубље више но друга?
– Колико и твоја, пошто јој је то боја.
Еле, после још много питања, би уговорено да родитељи виде девојку
пре него што ма шта одлуче и да је син, који ће идућег месеца одслужити
свој рок, доведе у кућу, да би је могли посматрати и у разговору доконати да
није и сувише црна да уђе у породицу Боател.
Антоан тада изјави да ће у недељу 22. маја, на дан изласка из војске,
доћи у Туртвил са својом пријатељицом.
Она је за овај одлазак родитељима свога драгана обукла своје најлепше
и најшареније одело, на коме су превлађивале жута, црвена и плава боја, тако
да је изгледала као окићена заставама за неки народни празник.
На станици, при поласку из Авра, гледали су је много, и Боател се
поносио што води под руку једну личност која привлачи толику пажњу.
Затим, у вагону треће класе, где је седела поред њега, изазвала је толико
изненађење код сељака да су се они из суседних одељења пели на клупе да
је виде преко дрвене преграде која је делила овај покретни сандук на одељке.
Једно дете, кад је угледа, поче врискати од страха, друго сакри главу у
мајчину кецељу.
Међутим, све је ишло добро до последње станице. Али кад је воз
успорио своју брзину, приближујући се Ивтоу, Антоан се осети мало
нелагодно, као у тренутку инспекције кад није знао теорију. Затим,
нагнувши се кроз врата, познаде издалека свога оца, који је држао за узду
коња упрегнутог у двоколице, и мајку, која беше дошла до ограде што
зауставља радознале.
Он сиђе први, пружи руку својој пријатељици, и испршен, као да прати
каквог генерала, упути се својим родитељима.
Кад је видела ову црну и шарену госпођу у пратњи свога сина, мајка се
толико запрепасти да није могла уста да отвори, а отац је имао муке да
задржи коња, који се непрестано пропињао из страха од локомотиве или од
црнкиње. Али Антоан, обузет одједном непомућеном радошћу што види
своје старе, потрча раширених руку, пољуби мајку, пољуби оца, поред свег
страха кљусета, затим, окренувши се својој заручници, коју су удивљени
пролазници посматрали заустављајући се, рече:
– Ево је! Казао сам вам да је на први поглед мало необична, али чим је
човек упозна, видећете, ништа пријатније од ње на овом свету. Кажите јој
добар дан, да се не уплаши.
На то мајка Боател, и сама страшно збуњена, начини неку врсту
поклона, док је отац скидао свој качкет и мрмљао: – Добро нам дошли. –
Затим, не задржавајући се, попеше се у кола: жене позади, на седиштима на
којима су одскакале кад год би кола труцнула, а људи напред, на клупи.
Нико није говорио. Антоан, неспокојан, звиждукао је неку војничку
песму, отац је шибао кљусе, а мајка је испод ока, оштро као куна, гледала
црнкињу, чије су се чело и јагодице сијали на сунцу као добро очишћена
обућа.
У намери да разбије лед, Антоан се окрену:
– Шта је – рече – што не разговарате?
– Треба нам времена – одговори стара.
Он настави:
– Дед, причај мало о оним јајима твоје кокоши.
То је била једна шала чувена у породици. Али како је његова мајка
ћутала непрестано, као онемела од узбуђења, он узе реч сам и, смејући се
много, исприча овај знаменити догађај. Отац, који га је знао напамет,
разведри се после првих речи; његова жена убрзо се угледа на њега, а
црнкиња, на најсмешнијем месту, прсну одједном у такав смех, смех тако
гласан, тако буран, тако силан да се и коњ помами и пређе у галоп.
Познанство је било учињено. Разговор се заметну.
Чим су стигли и сишли с кола, и пошто је одвео своју пријатељицу у
собу да пресвуче хаљину, коју би могла упрљати справљајући на свој начин
једно добро јело које је требало да задобије старе, Боател изведе родитеље
на врата и упита их, док му је срце јако куцало.
 – Па шта велите?
Отац је ћутао. Мајка, одважнија, изјави:
– Сувише је црна! Што јест јест, сувише је црна. Дошло ми је да утробу
повратим.
– Навићи ћете се – рече Антоан.
– Могућно, али засад...
Уђоше, и добра жена се узбуди кад виде црнкињу да кува. Она загрну
сукњу и, вредна иако стара, поможе јој.
Ручак је био добар, весео и трајао дуго. Кад су затим изашли да се мало
прођу, Антоан узе оца настрану:
– Па, тата, шта велиш?
Сељак се никад није изјашњавао:
– Ја не мислим ништа. Питај мајку.
Антоан онда приђе мајци и заостаде мало с њом:
– Па, мама, шта велиш?
– Драги мој сине, што јест јест, сувише је црна. Да је само мало мање,
не бих била противна, али сувише је. Сушти ђаво!
Антоан није наваљивао, јер је знао да стара никад не попушта, али је
осећао како му срце обузима страшан бол. Тражио је шта би требало радити,
шта би могао измислити, изненађен, уосталом, што их није већ задобила, као
што је очарала њега самог. И сви четворо ишли су лаганим корацима кроз
пшеницу, преставши мало-помало да говоре. Кад су пролазили поред какве
ограде, сељаци су излазили на капије, деца су се пела на узвишице, цео свет
је јурио на пут да види црнкињу коју је млади Боател довео. Људи су
издалека трчали кроз поља, као кад добош објављује жива чудовишта. Отац
и мајка Боател, уплашени овом радозналошћу која се ширила по пољу кад су
се приближавали, убрзаше кораке, једно уз друго, далеко испред свог сина,
кога је његова сапутница питала шта родитељи мисле о њој.
Он одговори, устежући се, да се још нису одлучили.
Али на сеоском тргу беше се скупио силан свет из свих узрујаних кућа,
и пред све већом гомилом стари Боателови побегоше и вратише се кући, док
је Антоан, обузет гневом, са својом пријатељицом под руку, достојанствено
корачао пред очима које се беху рашириле од чуда.
Разумео је да је свему крај, да нема више наде, да се неће оженити
својом црнкињом; то је и она разумела; и обоје стадоше плакати
приближујући се мајуру. Чим су се вратили кући, она поново скиде своју
хаљину, да помогне матери у послу; ишла је за њом свуда, у млекару, у стају,
у кокошињак, радећи готово све сама, понављајући непрестано: – Пустите
мене, госпођо Боател – тако да је увече стара, тронута и неумољива, рекла
своме сину:
– Добра је девојка. Штета што је тако црна, али што јест, јест, сувише
је црна. Не бих се могла на њу навићи, треба да се врати, сувише је црна!
И Антоан рече својој пријатељици:
– Не пристаје, налази да си сувише црна Треба да се вратиш. Ја ћу те
одвести на станицу. Али не жалости се. Ја ћу опет говорити са њима, кад
будеш отишла.
Он је онда испрати на станицу, дајући јој још наде, и пошто је пољуби,
попе је у воз, за којим је гледао очију пуних суза.
Узалуд је преклињао старе, они никако не пристадоше.
И кад би испричао ову причу, која је у целом селу била позната, Антоан
Боател увек би додавао:
– Од тог времена ништа ми се није милило. Никакав ми занат није ишао
од руке, и тако сам постао ово што сам, ђубретар.
Кад би му приметили:
– Па ипак сте се оженили!
– Јесам, одговарао би он – и не могу рећи да ми се жена није допадала,
пошто сам имао са њом четрнаесторо деце, али то није она, бадава, није она.
Видите, она друга, моја црнкиња, требало је само да ме погледа па да се сав
изгубим...

(Превео Душан Ђокић)

 ХРОНОЛОГИЈА ДОГАЂАЈА У ЖИВОТУ ГИ ДЕ МОПАСАНА

1846. Лора Ле Поатвен, Мопасанова мајка, сестра Флоберовог блиског

пријатеља Алфреда, удаје се за Гистава де Мопасана. Мопасанови су
племићи пореклом из Лорене, а мајчина породица је из Нормандије.
1850. Родио се Ги де Мопасан у замку Мироменил (по неким изворима, у
граду Фекану).
1856. Родио се Мопасанов брат Ерве.
1860–1862. Мопасанови родитељи се раздвајају. Мали Ги живи са мајком у
Етретау и код мајчиних родитеља у Фекану.
1863–1868. Ги учи средњу школу у Ивтоу. Тешко подноси дисциплину
католичког интерната и кришом чита романе.
1868. Прелази из Црквеног института у Ивтоу у руанску гимназију. Флобер
и Флоберов пријатељ, песник Луј Бује, воде бригу о њему и дају му
савете како да пише.
1869. Положио велику матуру у Кану.
1870–1871. Учествује у француско-пруском рату као интендант. Пораз
француске војске га, као и већину Француза, тешко погађа.
1872. Прелази у Париз и ступа као чиновник у Министарство морнарице.
Упознаје весело париско друштво, често одлази на Сену да би веслао.
1875. Објављује овоју прву причу, Рука одраног у „Лоренском алманаху“.
1878. Прелази у Министарство просвете.
1880. V априлу објављује новелу Дунда у колективној збирци Меданске
вечери. Убрзо затим штампа и Стихове. Осмог маја умире његов
књижевни учитељ Флобер. У јуну напушта посао у Министарству
просвете, у септембру путује на Корзику. Осећа прве знаке болести:
има сметње са видом. Ужива дроге: хашиш, етер, морфијум.
1881. Објављује збирку приповедака Фирма Телије. У јулу путује у Алжир.
Покушава самоубиство.
1882. Штампа нову збирку прича под насловом Госпођица Фифи.
1883. Објављује свој први роман, Један живот, у облику фељтона који се
штампа у листу „Жил Блас“. Нова збирка приповедака Шљукине
приче.
1884. Објављује четири збирке приповедака: Мис Харијет, Сестре Рондоли,
На сунцу, Месечина.
1885. Штампа нове три збирке приповедака: Тоан, Дневне и ноћне приче и
Ивета. „Жил Блас“ објављује, у облику фељтона, Мопасанов други
роман, Љубимац. Поново путује на Корзику.
1886. Појављују се две збирке прича: Господин Паран и Мала Рокова. „Жил
Блас“ објављује у наставцима нови Мопасанов роман, Монт-Ориол.
Мопасан путује у Енглеску.
1887. Објављује нову збирку прича, Орла и роман Пјер и Жан у „Новој
ревији“ (у наставцима).
1888. Штампа две збирке прича: Ружичњак госпође Исон и На води.
1889. Објављује збирку прича Лева рука и роман Јака као смрт. После дужег
лечења од душевног обољења, умире му брат Ерве.
1890. „Ревија два света“ штампа му у наставцима роман Наше срце.
Објављује две збирке прича: Луталачки живот и Некорисна лепота.
1891. Прекида рад на роману Вечерња молитва да би се лечио од душевног
обољења.
1892. Покушава самоубиство и одмах затим одводе га на клинику доктора
Бланша, у то време чувеног лекара за душевне болести.
1893. Шестога јула, пошто је, помрачене свести, провео годину и по дана на
клиници доктора Бланша, Мопасан умире. После смрти појављује се
још једна збирка приповедака: Чича Милон (1899).

Скен: Jocamx
Обрада:
Издавачка радна организација „Рад“ – Београд, Моше Пијаде 12 • Коректор:
Јованка Арсеновић • Нацрт за корице: Стеван Вујков • Штампано у 10.000
примерака • Штампа: Графичка радна организација „Просвета“ – Београд,
Буре Баковића 21