Herman Hese

Pod točkom

Prevela:
Sonja Perović

MMXV
 PRVO POGLAVLJE

Gospodin Jozef Gibenrat, trgovački posrednik i agent, nije se isticao

nikakvim posebnim odlikama u odnosu na svoje sugrađane. Kao i oni - bio je
dežmekast i krepak, nadaren osrednjim trgovačkim osobenostima u sprezi s
iskrenim, usrdnim obožavanjem novca. Raspolagao je malom kućom sa
bašticom i porodičnom grobnicom na groblјu. Nјegova pobožnost je bila
donekle prosvećena i već pomalo otrcana, poštovao je Boga i vlast i
pokoravao se slepo strogim zakonima građanske pristojnosti. Voleo je da
ispije pokoju čašu, ali nikad nije bio pijan. Ponekad se uzgred upuštao u ne
sasvim besprekorne poslove, ali nikada nije prelazio granicu formalno
dozvolјenog. Siromašnije lјude pogrdno je nazivao gladnicama, a bogatije
skorojevićima. Bio je član građanskog društva i svakog petka odlazio kod
„Orla“ na kuglanje, na razne kulinarske priredbe i daće. Za vreme rada pušio
je jevtine cigare, a posle glavnih obroka i nedelјom finije vrste.
Nјegov unutrašnji život bio je život filistra. Ono malo duševnog života
što je nekad posedovao, odavno je prekrila prašina, pa se sveo prvenstveno na
tradicijom zadojeni i osorno ispolјavani smisao za porodični život, ponosio se
svojim sinom i povremeno bi ga spopao hir da daruje sirotinju. Nјegova
lektira je bila ograničena na novine, a potrebu za uživanjem u umetnosti
zadovolјavao je u potpunosti prisustvujući godišnjoj amaterskoj predstavi
građanskog društva, a između toga odlazeći katkad u cirkus.
Mogao je da zameni ime i stan sa bilo kojim svojim susedom, a da se
ništa ne promeni. To što se krilo u dubini njegove duše, neskriveno
podozrenje prema svakom nadmoćnom poletu i ličnosti, kao i instinktivni,
neprijatelјski stav proistekao iz zavisti, prema svemu što je nesvakidašnje,
slobodno, tanano i produhovlјeno, dakle, takva shvatanja delio je sa svim
ostalim domaćinima u gradu.
Ali dosta o njemu. Samo bi vispreni ironičar bio dorastao da prikaže taj
plitki život i njegovu nesvesnu tragičnost. No, taj čovek je imao sina, a o
njemu je reč.
 Hans Gibenrat je bez sumnje bio darovito dete; dovolјno je bilo pogledati
ga kako se kreće među ostalima, otmen i izdvojen. U gradiću u Švarcvaldu
nikada se nisu rađale ličnosti, iz njega nikada nije potekao čovek koji bi
umeo da sagleda i da vrši uticaj na bilo šta, osim na svoj najuži krug. Bog će
ga znati odakle tom dečaku ozbilјan pogled, pametno čelo i otmen hod. Da li
možda od majke? Ona je umrla pre mnogo godina i za života se kod nje nije
primećivalo ništa što bi palo u oči, osim da je uvek bila bolešlјiva i snuždena.
Otac nije dolazio u obzir. Prema tome, u jedan mah je neka tajanstvena iskra
odozgo doletela u stari gradić, iz kojeg su u toku osam ili devet vekova
protekli toliki čestiti građani, ali još nikad neki talenat ili genije.
Proniclјiv i savremeno školovan posmatrač bi možda, setivši se
slabunjave majke i starosti porodice, govorio o hipertrofiji inteligencije kao
simptomu početka degeneracije. Ali gradić je bio veoma srećan što među
njegovim stanovnicima nije bilo lјudi te vrste, i samo su mlađi i vispreniji
činovnici i nastavnici putem članaka po časopisima načuli nešto neodređeno
o postajanju „savremenog čoveka“. U tom gradiću se još moglo živeti i važiti
za obrazovanog čoveka i bez poznavanja Zaratustrinih govora; brakovi su bili
solidni i ceo život se odvijao na neizmenlјivo staromodan način. Imućni
građani starosedeoci, među kojima su za poslednjih dvadeset godina neki od
zanatlija postali fabrikanti, skidali su, doduše, šešire pred činovnicima i vole
da se druže s njima, ali su ih među sobom nazivali gladnicama i piskaralima.
Međutim, za divno čudo, najveća im je ambicija bila da njihovi sinovi po
mogućstvu studiraju i jednom postanu činovnici. Na žalost, gotovo uvek je to
ostao samo lep i neostvaren san, jer se njihovo potomstvo na jedvite jade i
ponavlјajući razrede provlačilo i kroz latinsku školu.1
Hans Gibenrat je van svake sumnje bio darovit. Nastavnici, rektor, susedi,
gradski pastor, školski drugovi i ceo svet smatrali su da je dečak bistra glava,
da uopšte predstavlјa nešto posebno. Time je njegova budućnost bila
određena i utvrđena. Jer u švapskim krajevima za darovite dečake - osim ako
bi im roditelјi bili veoma meka srca - postoji samo jedan jedini uzani put:
posle položenog zemalјskog ispita odlazak u seminar, odatle na teologiju u
Tibingen, a odande ili na propovedaonicu ili na katedru. Tim tihim, sigurnim
putem kreće iz godine u godinu tridesetak sinova iz pokrajine, mršavih,
premorenih mladića koji zatim o državnom trošku protrče kroz razne oblasti
humanističkih znanja i osam ili devet godina kasnije započinju drugu,
većinom dužu deonicu svog životnog puta, kada treba da otplaćuju državi
dobročinstva koja su propatili.
Kroz nekoliko nedelјa trebalo je opet da se održi „zemalјski ispit“. Tako
se zvala hekatomba2 kojom je „država“ odabirala duhovni cvet pokrajine, a u
to doba su uzdasi, molitve i želјe brojnih porodica po gradićima i selima bili
usmereni ka glavnom gradu u čijem se krilu ispit odvijao.
Hans Gibenrat je bio jedini kandidat koga je gradić nameravao da uputi
na tegobno takmičenje. Bila je to velika čast, ali mu ona nije ukazivana
zabadava. Na školske časove, koji su svakoga dana trajali do četiri časa,
nadovezala bi se posebna lekcija iz grčkog kod rektora, u šest je gradski
pastor bio tako lјubazan da mu održi dopunski čas iz latinskog i veronauke, a
dva puta nedelјno bi posle večere još imao čas kod nastavnika matematike. U
grčkom je, pored nepravilnih glagola, težište stavlјeno na raznovrsnost
rečeničnih veza, izražen u partikulama; u latinskom je trebalo imati sažet i
jasan stil i, pre svega, znati brojne prozodijske finese; u matematici se najveći
značaj pridavao komplikovanim računima sa pravilom trojnim. Oni, kako je
to nastavnik isticao, na izgled nemaju vrednosti u toku kasnijih studija i
života, ali je to samo prividno tako. U stvari, takvi su računi veoma važni,
štaviše, važniji od nekih glavnih nastavnih predmeta jer razvijaju logične
sposobnosti i čine osnovu za jasan, trezven i uspešan način razmišlјanja.
Ali, kako ne bi došlo do duhovnog preopterećenja, kao i da se zbog
umnih vežbi ne bi zapostavila i usahla duša, Hansu je bilo dopušteno da
svakog jutra, jedan čas pre početka školske nastave, posećuje pripremnu
nastavu za konfirmaciju, gde bi iz Brencovog katehizisa, podsticajnim
učenjem napamet i recitovanjem pitanja i odgovora, u njegovu mladu dušu
prodro i osvežavajući dah religioznog života. Na žalost, dečak bi svojevolјno
upropastio te časove okreplјenja i lišavao se njihove blagodeti. Krišom je,
naime, u svoj katehizis stavlјao cedulјe na kojima je upisao grčke i latinske
glagole ili vežbe, pa bi se gotovo ceo čas zabavlјao tim svetovnim naukama.
Pa ipak, savest mu nije bila otupela do te mere da ga pri tom ne bi sve vreme
mučilo osećanje nesigurnosti i straha. Kada bi mu se dekan primakao ili ga
čak pozvao po imenu, on bi se svaki put bojažlјivo trgao, čelo bi mu se
orosilo i srce uznemireno lupalo. Ali njegovi odgovori su uvek, i u pogledu
izgovora, bili besprekorno tačni, a dekan je veoma mnogo polagao na to.
Zadatke koje je trebalo napisati ili napamet naučiti, ponavlјanje i
pripremanje gradiva nakuplјenog u toku dana iz lekcije u lekciju, mogao je da
obavlјa kasno uveče kod kuće, uz prisnu svetlost lampe. Taj rad pod
blagotvornim okrilјem domaćeg mira, koji je po mišlјenju razrednog
starešine imao veoma duboko i podsticajno dejstvo, trajao je utorkom i
subotom obično samo negde do deset časova, a inače do jedanaest, dvanaest a
nekad i duže. Otac se pomalo lјutio što se prekomerno troši petrolej, ali je
ipak s uživanjem i ponosom gledao na sinovlјevo učenje. Za eventualne
časove dokolice i nedelјom, a to je dan koji čini sedmi deo našeg života,
preporučeno mu je da obavezno čita neke autore čija dela nisu bila
obuhvaćena školskom nastavom, kao i da usrdno ponavlјa gramatička
pravila.
– Razume se, s merom, bez preterivanja! Jedan do dva puta nedelјno
treba prošetati, to je potrebno i upravo čudesno prija. Po lepom vremenu
može se poneti i neka knjiga... Videćeš kako se uči lako i veselo na čistom
vazduhu. I uopšte, glavu gore!
Hans je, dakle, po mogućstvu držao glavu gore, koristio i šetnje da bi učio
i muvao se po svetu tih i zaplašen, lica izmoždena od nespavanja, sa tamnim
podočnjacima ispod umornih očiju.
– Šta mislite, hoće li Gibenrat proći na ispitu? – upita jednom prilikom
razredni starešina rektora.
– Hoće, nesumnjivo hoće – zakliktao je rektor. – On je izuzetno bistar;
samo ga pogledajte, izgleda zaista produhovlјeno.
Poslednjih osam dana produhovlјenost je postala očevidna. Na
lepuškastom, nežnom dečačkom licu upale oči unezverena pogleda gorele sa
mutnim sjajem, lepo čelo izbrazdale su tanane bore koje su odavale duh, a
ionako tanke i mršave ruke mlitavo su mu visile niz telo.
Došao je i očekivani čas. Sutradan ujutro trebalo je da krene sa svojim
ocem u Štutgart i da na zemalјskom ispitu dokaže da je dostojan da uđe kroz
uzana manastirska vrata seminara. Upravo se vraćao iz oproštajne posete
rektoru.
– Večeras više ne smeš raditi – rekao mu je neobično blagim tonom
velmoža koji je svima ulivao strahopoštovanje. – Obećaj mi to. Sutra moraš
stići u Štutgart apsolutno svež. Prošetaj jedan čas, a zatim na vreme u krevet.
Mladim lјudima je potrebno dovolјno sna.
Hansa je iznenadilo što je umesto gomile svega - a toga se pribojavao -
doživeo toliku blagonaklonost, pa je odahnuo na izlazu iz školske zgrade.
Velike lipe u crkvenom dvorištu treperile su na vreloj sunčevoj svetlosti
kasnog popodneva, na Pijačnom trgu žuborile su i prelivale se dve velike
česme, a preko izlomlјene linije krovova virili su modro-crnom crnogoricom
obrasli bregovi. Dečaku se činilo da sve to odavna nije video, sve mu je
izgledalo neobično lepo i primamlјivo. Bolela ga je, doduše, glava, ali danas
više ništa nije morao da uči.
Nogu pred nogu prelazio je preko Pijačnog trga, prošao pokraj stare
Gradske većnice, skrenuo u Pijačnu ulicu i pored nožarnice se uputio ka
starom mostu. Tu je neko vreme tumarao gore-dole i naposletku seo na široku
ogradu. Nedelјama i mesecima je iz dana u dan po četiri puta prolazio tuda, a
da nije bacio ni letimičan pogled na malu gotsku kapelu kraj mosta, niti na
reku, na ustavu, na branu i vodenicu, pa ni na kupališnu livadu i vrbama
obrasle obale po kojima su se ređale jedna štavionica koža do druge, gde je
reka bila duboka, zelena i mirna kao jezero, a izvijene, šilјate grane vrba
spuštale se do same površine vode.
Uto mu je opet palo na um koliko puta je ovde provodio pola ili cele
dane, koliko puta je na tom mestu plivao i ronio, ili veslao i pecao. Oh,
pecanje! Odučio se i zaboravio je da peca, a prošle godine je gorko plakao
kada su mu to zabranili zbog rada na pripremanju ispita. Pecanje! Ipak je to
bilo najlepše tokom svih dugih školskih godina. Stajao bi u polusenci vrbe, sa
žuborom susednih vodeničnih točkova u ušima, pogleda uperena u duboku,
tihu vodu! A tek igra svetlosti na reci, blago njihanje pecačkog štapa,
uzbuđenje kad bi riba zagrizla i kad bi je izvlačio, čudnovata radost kada bi
držao u ruci prohladnu, debelјuškastu ribu koja se koprcala!
Upecao je mnoge sočne šarane, pa i kesege i mrene, kao i osetlјive linjake
i male, retke zlatne pijore lepih boja. Dugo mu je pogled bio prikovan za
vodu i suočen sa prizorom tog zelenog rečnog kutka, postao je zamišlјen i
tužan, svestan da je lepe, slobodne, divlјe dečačke radosti ostavio daleko za
sobom. Mehanički je izvukao iz džepa komadić hleba, napravio od njega
nekoliko većih i manjih kuglica, bacio ih u vodu i posmatrao kako tonu i
kako ih ribe gutaju. Prvo su došli sićušni zlatni čeklјuni i skakavice, požudno
proždirali manje komade, a već vrludajući gurali gladnim njuškama pred
sobom. Zatim se polako i oprezno približavala krupnija kesega, njena tamna,
široka leđa nejasno su odudarala od dna, pažlјivo je oplovila oko kugle od
hleba i odjednom je šćapila razjaplјenim, okruglim ustima. Voda je tromo
proticala, iz nje se dizao topao i vlažan miris, na njenoj zelenoj površini
mutno se održavalo jato svetlih oblaka; iz mlina se čulo ječanje kružne
testere, a oko dveju brana voda je žuborila, sveža i duboka. Dečak je
razmišlјao o nedavnoj nedelјi konfirmacije, kada je usred svečanosti
odjednom uhvatio sebe da u mislima menja jedan grčki glagol. U poslednje
vreme se i inače češće događalo da mu se misli pomrse, da u školi umesto o
radu koji se nalazio pred njim razmišlјa o nekom prethodnom ili kasnijem
zadatku. Kako li će biti na ispitu u takvim uslovima!
Rasejano se digao na noge, dvoumeći se na koju stranu da krene. Grdno
se uplašio kada ga je nečija snažna ruka uhvatila za rame i lјubazan muški
glas oslovio:
– Zdravo, Hans, hoćeš li sa mnom deo puta?
Bio je to majstor obućar Flajg, kod kojeg je ranije provodio poneki
večernji čas, ali to već odavno nije činio. Hans pođe s njim, mada rečima
pobožnog pijetiste nije poklanjao istinsku pažnju. Flajg je govorio o ispitu,
poželeo dečaku mnogo sreće i uputio mu reči ohrabrenja, ali krajnji mu je cilј
bio da ukaže na to da je takav ispit samo spolјna i slučajna pojava. Da neće
biti nikakva sramota ako padne, jer se to može dogoditi i najbolјima, a
ukoliko bi ga to zadesilo treba da pomisli da Bog sa svakom dušom ima
posebne namere i vodi je osobenim putevima.
Hansu savest nije bila sasvim čista u odnosu na majstora. Poštovao ga je i
odavao priznanje njegovom sigurnom, nadmoćnom stavu, ali se ipak o
pobožnoj bratiji naslušao tolikih šala kojima se i sam slatko smejao, često u
suprotnosti sa svojim osećanjima. Osim toga, stideo se svog kukavičluka jer
je od pre izvesnog vremena gotovo sa strahom izbegavao obućara zbog
njegovih nezgodnih pitanja. Otkako je postao ponos svojih učitelјa, a i sam se
pomalo gordio, majstor Flajg ga je više puta gledao nekim čudnim pogledom
i pokušavao da ga unizi. Zbog toga se tom dobronamernom čoveku
postepeno izmakla dečakova duša; Hans je bio u dobu kada je dečački prkos
u punom jeku, a imao je veoma razvijeno čulo za svaku neželјenu povredu
njegove samosvesti. Stoga je sad koračao pored svog sagovornika, ne znajući
da ga ovaj odozgo posmatra brižno i sa puno dobrote.
U Krunskoj ulici sretoše gradskog pastora. Obućar ga pozdravi odmereno
i prilično hladno, jer je pastor bio novovremenski nastrojen i po nekim
glasinama navodno nije verovao čak ni u vaskrsenje. U svakom slučaju,
pastor je poveo dečaka sobom.
– Kako si? – upita ga. – Sigurno ti je milo što si stigao dotle.
 – Jeste, milo mi je.
– Drži se dobro! Poznato ti je da smo sve nade položili u tebe. U
latinskom očekujem da se posebno istakneš.
– Ali, šta ako padnem? – izusti Hans bojažlјivo.
– Da padneš?! – Sveštenik je zastao zaprepašćen. – Jednostavno je
nemoguće da padneš. Sasvim je nemoguće. Kakve su ti to misli!
– Hoću da kažem, moglo bi se dogoditi...
– Ne može, Hans, ne može se dogoditi; u tom pogledu možeš biti miran.
A sad pozdravi svog tatu i budi hrabar!
Hans ga je pratio pogledom; zatim se osvrnuo za obućarem. Šta je on to
rekao? Latinski nije tako važan, samo ako je čovek u duši čestit i
bogobojažlјiv. Lako je njemu da priča. A sad još i gradski pastor. Neće smeti
da mu iziđe na oči ako padne na ispitu.
Potišten se odvukao kući i ušao u malu baštu koja se spuštala nizbrdo. U
njoj se nalazila trošna i već odavno nekorišćena baštenska kućica, u njoj je, u
svoje vreme, od dasaka napravio malu štalu u kojoj je tri godine držao
kuniće. Prošle jeseni mu ih oduzeše zbog ispita. Više nije bilo vremena za
razonodu.
Već odavno nije bio ni u bašti. Prazna pregrada bila je sklona padu, grupa
kaplјanika u uglu se raspala, mali drveni vodeni točak ležao je iskrivlјen i
razbijen pored vodovoda. Pomislio je na vreme kada je sve to gradio i
rezbario sa puno radosti. Prošle su dve godine od tada - čitava večnost.
Podigao je točkić, savijao ga na sve strane i naposletku potpuno ga razbio i
bacio preko ograde. Neka ide sve to, odavno je sve to prošlo. Pri tom se setio
svog školskog druga Augusta. Taj mu je pomogao da napravi vodeni točak i
da iskrpi kućicu za kuniće. Mnoga popodneva su se tu igrali, gađali praćkom
mačke, podizali šatore i za užinu jeli sirove mrkve. Ali onda je počelo
njegovo nezadrživo pregalaštvo, a August je pre godinu dana napustio školu i
otišao u mehaničarske šegrte. Od tog vremena se pojavio samo dva puta.
Naravno, više ni on nije imao vremena.
Senke oblaka preletale su žurno preko doline, sunce se već spustilo
gotovo do ivice brega. Za trenutak dečaka spopade želјa da se baci na zemlјu
i zarida. Umesto toga, uzeo je iz šupe sekiru, zavitlao je nejakom rukom kroz
vazduh i razbio u paramparčad kućicu za kuniće. Letve su poletele na sve
strane, ekseri su se krivili uz škripu, a pojavio se i ostatak istrulele zečje
hrane od prethodnog leta. Udarao je po svemu tome kao da će time ubiti
čežnju za zečevima, za Augustom i svim nekadašnjim detinjarijama.
– Ej, ej, lakše, šta ti je? – povika otac sa prozora. – Šta radiš?
– Cepam drva.
Bez ikakvog dalјeg objašnjenja bacio je sekiru, potrčao preko dvorišta na
ulicu, a zatim obalom reke uzvodno. Nadomak pivare bila su vezana dva
splava, kojima je ranije često satima plovio nizvodno u topla letnja
popodneva, u isti mah i uzbuđen i uspavan od klokotanja vode među deblima.
Preskačući sa jednog plivajućeg debla na drugi, ispružio se na gomili
vrbovog granja i pokušao da zamisli da je splav u pokretu, da plovi čas brže,
čas sporije pokraj livada, oranica, sela i prohladnih šuma, ispod mostova i
među stajaćim vršama, da leži na splavu i da je opet sve kao nekada kada je
sa Šaranovog brega donosio hranu za kuniće, pecao na obali pored štavionica
i nije znao za glavobolјu i brige.
Vratio se kući na večeru umoran i mrzovolјan. Otac je bio silno uzbuđen
zbog predstojećeg putovanja i ispita u Štutgartu, svaki čas je zapitkivao da li
su knjige spakovane, da li je crno odelo pripremlјeno, ne bi li putem hteo još
malo pročitavati gramatiku, da li se oseća dobro. Hans je davao kratke, jetke
odgovore, jeo je malo i uskoro poželeo ocu laku noć.
– Laku noć, Hans. Spavaj dobro! Probudiću te ujutro u šest. Da nisi
zaboravio onaj leksikon?
– Ne, nisam zaboravio „onaj“ leksikon. Laku noć!
U svom sobičku još je dugo sedeo budan ne paleći lampu. To je bila
jedina blagodet koju mu je stvar s ispitom donela - sopstvena mala soba u
kojoj je bio gospodar i u kojoj ga niko nije ometao. U njoj je, boreći se protiv
premora, sna i glavobolјe presedeo mnoge večernje časove nad Cezarem,
Ksenofonom, gramatikama, rečnicima i matematičkim zadacima, uporan,
jogunast i častolјubiv, često na ivici očajanja. Ali je u njoj proveo i nekoliko
časova koji su za njega imali veću vrednost od svih izgublјenih dečačkih
radosti, čudesne časove pune ponosa, opijenosti i pobedničkog zanosa u
kojima je, uzdigavši se nad školom, ispitom i svim ostalim, sanjao i čeznuo
za jednim krugom viših bića. Tada bi ga obuzimala smela i blažena slutnja da
je on odista nešto drugo i bolјe od svojih dobroćudnih, bucmastih drugova i
da će jednom možda moći da gleda na njih sa visine.
I te večeri je odahnuo kao da je vazduh u toj sobici slobodniji i svežiji,
seo je na krevet i proveo nekoliko časova u poludremežu ispunjen snovima,
želјama i slutnjama. Lagano su mu se svetli kapci spuštali na premorene oči,
digao ih je još jednom, zatreptao i opet ih oborio; bleda dečačka glava pala je
na suvonjavo rame, tanke mišice se umorno opustile. Zaspao je odeven, a
nežna, materinska ruka sna smirila je talase u njegovom uznemirenom
detinjem srcu i izgladila bore na njegovom lepom čelu.
Dogodilo se nešto nečuveno. Gospodin rektor se, uprkos ranom jutarnjem
času, potrudio da lično dođe na stanicu. Gospodin Gibenrat, u svom crnom
redengotu, nikako se nije smirivao od uzbuđenja, radosti i ponosa, nervozno
je cupkao oko rektora i Hansa, zadovolјno se vrpolјio dok su im šef stanice i
ostali činovnici poželeli srećan put i mnogo uspeha sa sinovlјevim ispitom,
dok je svoj mali tvrdi kofer premeštao čas iz leve u desnu, čas iz desne u levu
ruku. Kišobran je stiskao čas pod miškom, čas među kolenima, nekoliko puta
mu je ispao iz ruku i svaki put bi spustio kofer na zemlјu podižući ga. Reklo
bi se da putuje u Ameriku, a ne u Štutgart sa povratnom kartom. Sin je
izgledao veoma miran, ali mu se grlo steglo od potajnog straha.
Voz je stigao i zaustavio se, njih dvojica se ukrcaše, rektor je mahao
rukom, otac pripalio cigaru, a tamo dole nestajali su dolina, gradić i reka.
Putovanje je za obojicu bilo veoma mučno.
U Štutgartu otac odjednom živnu, ponašao se razdragano, lјubazno i kako
dolikuje svetskom čoveku; uživao je kao svaki palančanin što će nekoliko
dana provesti u glavnom gradu. Hans je, međutim, bivao sve ćutlјiviji i
bojažlјiviji, grad ga je ispunjavao dubokom strepnjom, strana lica, nametlјivo
visoke, nakinđurene kuće, dugi, zamorni putevi, konjski tramvaji i ulična
buka, sve ga je plašilo i vređalo. Smestili su se kod jedne tetke i tu su
nepoznate prostorije, tetkina lјubaznost i pričlјivost, dugo beskorisno sedenje
i ohrabrujuće reči koje mu je otac neprekidno upućivao, sasvim dotukli
dečaka. Obreo se u toj sobi tuđ i izgublјen, i kada bi mu pogled prelazio
preko nepoznate okoline, tetke i njenog gradskog načina oblačenja, kada bi se
zaustavio na časovniku na kaminu, na slikama po zidovima, ili kad bi kroz
prozor ugledao bučnu ulicu, osećao bi se izdatim, učinilo bi mu se da je
prošla već čitava večnost otkako je napustio kuću i da je zaboravio sve što je
s mukom naučio.
Posle podne je hteo da ponovi grčke partikule, ali tetka je predložila da se
ode u šetnju. Za trenutak su Hansu pred očima lebdele zelene livade i
šuštanje šume, pa je radosno prihvatio predlog. Ali ubrzo je video da ni šetnja
ovde u gradu nije ista razonoda kao kod kuće.
Krenuo je sam sa tetkom, otac je išao u neke posete po gradu. Nevolјa je
započela već na stepenicama. Na prvom spratu sretoše neku debelu,
očigledno veoma oholu gospu, kojoj se tetka poklonila i koja je odmah
veoma blagoglagolјivo stala da prosipa reči. Zastoj potraja više od četvrt
časa. Hans je stajao po strani stisnut uz doručje stepenica, gospino psetance
ga je onjušilo i zarežalo, a on posle izvesnog vremena nejasno shvati da se
razgovor vodi i o njemu, jer ga je debela gospa kroz cvikere u više mahova
odmerila pogledom od glave do pete. Tek što su izišli na ulicu, tetka je ušla u
neku radnju i zadržala se prilično dugo. Hans je za to vreme zaplašen stajao
na ulici, prolaznici su ga gurali u stranu, a ulični mangupi ismevali. Kada je
tetka izišla iz radnje pružila mu je tablu čokolade, a on se učtivo zahvalio
mada nije voleo čokoladu. Na sledećem uglu ukrcali su se u konjski tramvaj i
uz stalnu zvonjavu vozili se ulicama u prepunim kolima sve dok nisu stigli do
jedne velike aleje i prostranog parka. U njemu je bio vodoskok, cveće je
cvetalo u ograđenim lejama i zlatne ribice su plivale po veštačkom jezeru.
Šetali su se tamo-amo i gore-dole ili ukrug, okruženi bulјucima drugih šetača,
videli bezbroj lica, elegantne i skromnije halјine, bicikle, bolesnička i dečja
kolica, čuli žagor mnogih glasova i udisali topao, prašnjav vazduh. Na kraju
sedoše na jednu klupu pored nekih lјudi. Tetka, koja gotovo sve vreme usta
nije zatvorila, sad uzdahnu, lјubazno se nasmeši dečaku i pozva ga da pojede
svoju čokoladu. On odbi.
– Bože moj, valјda se ne stidiš? Hajde, jedi!
Izvukao je čokoladu iz džepa, neko vreme petlјao oko srebrne hartije i
naposletku odgrizao sasvim mali komad. Nikako nije voleo čokoladu, ali se
nije usuđivao da to kaže tetki. Još dok se mučio s onim zalogajem, tetka je
otkrila poznanika u onom mnoštvu i žurno se uputila u tom pravcu.
– Ostani tu, odmah se vraćam.
Hans je odahnuvši iskoristio priliku i bacio čokoladu daleko od sebe u
travu. Zatim je ritmički klatio nogama, zurio u taj silni svet i opet mu se sve
više smrkavalo u duši. Na kraju je počeo da recituje u sebi nepravilne
glagole, ali na svoje veliko zaprepašćenje gotovo ništa nije znao. Naprosto je
sve zaboravio! A sutra je zemalјski ispit.
Tetka se vratila i u međuvremenu saznala da će ove godine na
zemalјskom ispitu biti sto osamnaest kandidata. Ali će samo trideset šestorica
biti primlјena. Dečaku srce konačno siđe u pete i celim putem do kuće više
nije progovorio ni slovca. Kod kuće ga spopade glavobolјa, opet ništa nije
hteo da jede i bio je tako očajan da ga je otac svojski izgrdio, čak je i tetka
smatrala da je nepodnošlјiv. Te noći spavao je teškim i dubokim snom,
pritisnut strašnim snoviđenjima. Video je sebe na ispitu sa sto sedamnaest
drugova, ispitivač je čas ličio na gradskog pastora, čas na tetku i nagomilavao
pred njim brdo čokolade koje je trebalo da pojede. Jedući u suzama video je
kako se ostali dižu jedan po jedan i nasrtaju kroz neka mala vrata. Svi su
pojeli svoje brdo, dok je njegovo naočigled raslo sve više, prekrilo već i sto i
klupe, ubrzo će ga ugušiti.
Sledećeg jutra, dok je Hans pio kafu i nije odvajao pogled od časovnika u
strahu da ne zakasni na ispit, mnogi su u njegovom rodnom gradiću mislili na
njega. Pre svih obućar Flajg; izgovarajući reči molitve pre jutarnje čorbe, dok
se njegova porodica, kalfe i dva šegrta poređala ukrug oko stola, majstor je
svojoj jutarnjoj molitvi dodao još i ovo: – Oh Gospode, štiti i učenika Hansa
Gibenrata koji danas pristupa polaganju ispita, blagoslovi ga i podaj mu
snage, daj da jednom bude pravi i čestiti glasnik tvog božanskog imena!
Gradski pastor se, doduše, nije molio za njega, ali je za doručkom rekao
svojoj ženi: – Sad kreće Gibenrat na ispit. Od njega će biti nešto izuzetno;
sigurno će skrenuti pažnju na sebe, pa neće biti naodmet što sam mu
pomogao dajući mu časove latinskog.
Razredni starešina je pre početka časa rekao svojim đacima: – Eto, sad
počinje zemalјski ispit u Štutgartu, pa da poželimo Gibenratu sve najbolјe.
Nije mu to, doduše, potrebno, jer on može da strpa u džep desetoricu takvih
lenčuga kao što ste vi.
Učenici su takođe gotovo svi mislili na odsutnog druga, pogotovo oni koji
su se među sobom kladili da li će pasti ili položiti ispit.
I kako srdačne želјe i usrdno saosećanje deluju i na većim dalјinama,
Hans je osetio da kod kuće misle na njega. Doduše, srce mu je lupalo kad ga
je otac dopratio do dvorane za ispit, gde je zatim snebivlјivo i sa strepnjom
postupio prema uputstvima školskog poslužitelјa, osvrćući se po velikoj
prostoriji punoj bledih dečaka kao zločinac po mučilištu. Ali kad je profesor
ušao, zatražio tišinu i izdiktirao tekst latinske stilističke vežbe, Hans odahnu
jer je nalazio da je upravo smešno laka. Brzo i gotovo veselo je sastavio
koncept, prepisao ga zatim pažlјivo i predao svoj rad među prvima. U
povratku je pogrešio put do tetkine kuće i lutao dva časa po vrelom gradu, ali
to nije naročito remetilo njegovu ponovo stečenu duševnu ravnotežu; štaviše,
bilo mu je drago što još neko vreme može da izbegne tetku i oca. Lutajući
ulicama stranog i bučnog glavnog grada, učinio se sam sebi kao ludo-smeli
pustolov. Kada je, najzad, raspitujući se više puta našao tetkinu kuću, obasuše
ga pitanjima.
– Kako je bilo? Kako je prošlo? Jesi li znao?
– Bilo je lako – reče ponosno – to sam znao da prevedem još u petom
razredu.
Zatim je jeo osetivši istinsku glad.
Popodne je imao slobodno. Tata ga je vukao po posetama kod nekih
rođaka i prijatelјa. Kod jednog od njih zatekoše bojažlјivog dečaka odevenog
u crno, koji je došao iz Gepingena, takođe da položi zemalјski ispit. Dečaci
su bili prepušteni sebi i gledali su se uzajamno pomalo zazirući, a i radoznalo.
– Kako ti se činio zadatak iz latinskog? Bilo je lako, zar ne? – upita Hans.
– Neverovatno lako. Ali upravo je u tome začkolјica, kod lakih zadataka
se najviše greši. Ne pazi se dovolјno. Međutim, sigurno je i u našem zadatku
bilo nekih skrivenih zamki.
– Zaista misliš da je tako?
– Naravno. Gospoda nisu tako glupa.
Hans se malko uplaši i zamisli. Zatim upita:
– Da li ti je tekst tu?
Drugi dečak donese svesku i oni prečešlјaše ceo rad, reč po reč.
Gepinžanin je očigledno bio vispreni poznavalac latinskog, jer se dva puta
koristio gramatičkim oznakama za koje Hans nikada nije ni čuo.
– Šta ti je sutra na redu?
– Grčki i pismeni sastav.
Zatim se Gepinžanin raspitao koliko je ispitanika došlo iz Hansove škole.
– Samo ja – reče Hans.
– Oh, nas je dvanaestorica iz Gepingena. Među njima i tri posebna
pametnjakovića, od njih se očekuje da će biti među najbolјima. Prošle godine
je prvak takođe bio iz Gepingena... Hoćeš li poći u gimnaziju ako padneš?
O tome nikada nije bilo govora.
– Ne znam... Ne, ne verujem.
 – Ja ću na svaki način studirati, čak i ako sad padnem na ispitu. Majka će
me poslati u Ulm.
Hansu je to silno imponovalo. A i dvanaestorica iz Gepingena sa tri
posebna pametnjakovića zadala su mu strah. Nema on šta da traži među
takvim kandidatima.
Kod kuće je zatim seo i još jednom ponovio glagole na „mi“. Latinski mu
nije zadavao strah, tu se osećao sigurnim. Ali sa grčkim mu se događalo nešto
čudno. Voleo ga je, gotovo se zanosio njime, ali samo čitanje. Posebno je
Ksenofon bio napisan lepo, živahno i sveže, sve je zvučalo vedro, lјupko i
snažno, odisalo hitrim i slobodnim duhom, bilo je i lako razumlјivo. Ali čim
se radilo o gramatici, ili je trebalo prevoditi sa nemačkog na grčki, bilo mu je
kao da se izgubio u lavirintu protivrečnih pravila i formi, zazirući od stranog
jezika gotovo s istim strahom kao i svojevremeno kod prve lekcije, kad još ni
grčku azbuku nije umeo da čita.
Sutradan je zaista grčki došao na red, a zatim nemački pismeni sastav.
Zadatak iz grčkog je bio prilično opširan i nimalo lak, a tema sastava složena
i lako je mogla da bude shvaćena pogrešno. Od deset časova pa nadalјe u
dvorani je počelo da biva sparno i vruće. Hans nije imao dobro pero za
pisanje i pokvario je dva lista papira dok nije najzad čisto prepisao zadatak iz
grčkog. Kod pismenog sastava najveću nevolјu mu je zadao drski sused u
klupi, koji mu je doturio list hartije sa jednim pitanjem i udarajući ga u
slabinu tražio da mu hitno odgovori. Svako opštenje među kandidatima bilo
je najstrože zabranjeno i neumitno povlačilo za sobom isklјučenje sa ispita.
Tresući se od straha napisao je na cedulјi: „Ostavi me na miru“ i okrenuo
svom susedu leđa. Bilo je užasno toplo. Čak je i nadzorni profesor, koji je
uporno i ravnomerno obilazio dvoranu i ni za trenutak nije mirovao, nekoliko
puta prelazio maramicom preko lica. Hans se znojio u svom odelu sa
konfirmacije od debele čoje, zabolela ga je glava i naposletku je sav nesrećan
predao svoje listove papira, s osećanjem da vrve od grešaka i da je sad
verovatno gotovo s ispitom.
Za trpezom nije progovorio ni reči i na sva pitanja odgovarao je samo
sleganjem ramenima, s izrazom lica prestupnika. Tetka ga je tešila, otac se
uzbudio i postao neprijatan. Posle ručka poveo je dečaka u susednu sobu sa
namerom da ga još jednom ispita.
– Bilo je loše – reče Hans.
– Zašto nisi pazio? Do đavola, pa mogao si se valјda sabrati!
 Hans je ćutao, i kada je otac nastavio da grdi, pocrveneo je i rekao:
– Ti ionako nemaš pojma o grčkom!
Najgore je bilo što je u dva časa morao da ide na usmeni. Toga se najviše
plašio. Promičući vrelim gradskim ulicama osećao se veoma bedno, od muke,
straha i vrtoglavice jedva je šta video pred sobom.
Zatim je deset minuta sedeo pred trojicom gospode za velikim zelenim
stolom, prevodio nekoliko latinskih rečenica i odgovarao na postavlјena
pitanja. Onda je deset minuta sedeo naspram druge trojice, prevodio grčki i
opet su mu postavlјana razna pitanja. Na kraju su ga pitali za jedan
nepravilno formirani aorist, ali on nije znao odgovor:
– Možete ići, tamo kroz ona vrata desno.
Pošao je, ali na vratima se ipak setio aorista. Zastao je.
– Idite – doviknuše mu – idite! Ili se možda ne osećate dobro?
– Nije to, nego sam se setio aorista.
Doviknuo im ga je i video da je jedan od gospode prsnuo u smeh, pa se
plamenih obraza brzo povukao. Pokušavao je da se seti pitanja i odgovora, ali
mu se sve pomešalo u glavi. Pred očima mu je stalno bila velika, zelena
površina stola, trojica starije, ozbilјne gospode u redengotima, otvorena
knjiga i njegova ruka koja je tresući se počivala na njoj. Zaboga, kakve li je
odgovore davao!
Dok je koračao ulicama, učinilo mu se da se već nedelјama nalazi ovde i
da nikad neće moći da napusti grad. Slika bašte u roditelјskoj kući, jelovim
šumama obrasli bregovi i pecačka mesta na reci učinili su mu se veoma
daleki, kao nešto što je jednom davno video. Oh, kada bi još danas mogao da
se vrati kući! Nema nikakve svrhe da ostane, ispit je sigurno zabrlјao.
Kupio je mlečni hlepčić i celo celcato popodne muvao se ulicama, samo
da ne bi morao da odgovara na očeva pitanja. Kada se najzad vratio kući,
pokazalo se da su se već bili zabrinuli za njega, a kako je izgledao iscrplјen i
jadan dadoše mu čorbu sa jajetom i poslaše ga u krevet. Sutradan su
matematika i veronauka bile na redu, posle toga je mogao da putuje.
Sledećeg prepodneva je sve išlo dobro. Hans je smatrao gorkom ironijom
što mu danas sve polazi za rukom, a juče u glavnim predmetima nije bio
srećne ruke. Svejedno, sad samo da ode, da se vrati kući!
– Ispit je završen, možemo da se vratimo kući – izjavio je tetki.
 Otac je još tog dana hteo da ostane. Planirao je da se odvezu u Kanštat na
popodnevnu kafu u banjskom parku. Ali Hans je tako usrdno molio da mu je
otac dozvolio da već danas sam putuje kući. Ispratiše ga na voz, uručiše mu
voznu kartu, tetka ga polјubi i dade mu hranu za put. Iscrplјen i prazne glave
vozio se među zelenim brežulјcima u pravcu kuće. Tek kad su se pojavile
tamnomodre jele, dečaka obuze osećanje radosti i oslobođenja. Radovao se
staroj služavki, svojoj sobici, radovao se susretu sa rektorom, školskoj
prostoriji sa niskom tavanicom na koju je navikao, i uopšte svemu.
Srećom, nije bilo radoznalih poznanika, i uopšte na stanici, pa je sa
svojim paketićem neopažen pohitao kući.
– Je l’ bilo lepo u Štutgartu? – upitala ga je stara Ana.
– Lepo? Misliš li da je lepo polagati ispit? Srećan sam što sam opet tu.
Otac će stići sutra.
Ispio je lonče svežeg mleka, uzeo sa prozora kupaće gaćice koje su tu
visile i žurno pošao, ali ne na livadu gde su se svi ostali kupali.
Izišao je daleko van grada do „terazija“, gde je voda duboka i lagano
protiče među visokim žbunjem. Tu se skinuo, zamočio šaku, pa stopalo u
svežu vodu, malko se naježio, a onda se naglo bacio u reku. Plivajući lagano
uzvodno osetio je kako se oslobađa znoja i straha nakuplјenog tih poslednjih
dana, i dok mu je reka prijatno hladila krhko telo, duša je sa novom radošću
prigrlila lepote zavičaja. Plivao je brže, onda se odmarao i ponovo zaplivao,
zahvaćen prijatnom svežinom i umorom. Ležeći na vodi pustio se nizvodno,
osluškivao tiho zujanje zlatnih rojeva večernjih mušica, gledao u pozno nebo
ispresecano letom hitrih lastavica i rumeno od odsjaja sunca koje se već
spustilo iza brda. Kada se obukao i zanet mislima polako krenuo kući, dolina
je već bila puna senki.
Prošao je pored bašte trgovca Sakmana, u kojoj je kao mali dečak jednom
sa nekim drugovima krao nezrele šlјive. I pored Kirhnerove tesarnice sa
razbacanim čamovim gredama, pod kojima je nekad uvek nalazio kišne gliste
za pecanje. Prošao je i pokraj kućice inspektora Geslera, čijoj se kćeri Emil
pre dve godine rado udvarao na klizanju. Ona je bila najzgodnija i
najelegantnija učenica u gradiću, njegova vršnjakinja, a neko vreme mu je
bila najveća želјa da jednom razgovara s njom ili da joj pruži ruku. Do toga
nikad nije došlo, bio je isuviše stidlјiv. Nјu su kasnije poslali u neki devojački
internat, a on se gotovo više nije sećao ni kako je izgledala. Pa ipak su mu se
sad te dečačke zgode kao iz neke velike dalјine opet vrzmale po glavi u tako
jarkim bojama, sa čudnim mirisom, bremenitije slutnjama nego išta drugo što
je od tada doživeo. Bila su to lepa vremena kada bi dečaci večerom sedeli u
kapiji Našoldove Lize, lјuštili krompire i slušali priče, kada bi nedelјom u
rano jutro zavrnutih pantalona i nečiste savesti lovili rakove i zlatne pijore
dole kod brane, da bi zatim dobili batine od oca zbog promočene praznične
odeće! Bilo je tada tako mnogo zagonetnih stvari i lјudi na koje već odavno
nije mislio! Mali obućar sa krivom šijom, gospodin Štrosmajer za koga se
pouzdano znalo da je otrovao svoju ženu, pa pustolovni „gospodin Bek“ koji
je sa štapom i prosjačkom torbom krstario po celom kraju, koga su
oslovlјavali sa „gospodine“ jer je nekad bio veoma bogat, između ostalog
imao je četiri konja i kočije. Hans im je znao samo imena i nejasno
naslućivao da je taj opskurni, mali ulični svet za njega izgublјen, a da ništa
životno ili doživlјavanja vredno nije dobio u zamenu.
Sledećeg dana je još imao raspust, pa je ujutro spavao dugo i uživao u
slobodi. U podne je išao po oca na železničku stanicu; ovaj se vratio blažen
posle zabavnog boravka u Štutgartu.
– Ako si položio ispit, možeš nešto da poželiš – reče raspoloženo. –
Razmisli šta bi!
– Ne – uzdahnu dečak – sigurno sam pao.
– Gluposti, ne trućaj koješta! Bolјe poželi nešto pre no što se pokajem.
– Hteo bih opet da pecam za vreme raspusta. Smem li?
– U redu, smeš ako si položio ispit.
Sledećeg dana, bila je nedelјa, sručila se oluja i plahoviti plјusak, pa je
Hans provodio duge časove čitajući i razmišlјajući u svojoj sobi. Ponovo je
podrobno razmišlјao o ispitu u Štutgartu i došao do zaklјučka da je bio zle
sreće, da je postavlјene zadatke mogao da uradi mnogo bolјe. U svakom
slučaju, to što je uradio nije bilo dovolјno da prođe. Pa još ona glupa
glavobolјa! Malo po malo sve više ga je obuzimala strepnja i naposletku se
pod teretom briga uputio ocu.
– Čuj, oče!
– Šta hoćeš?
– Da te nešto upitam. Znaš, u vezi sa mojim želјama. Naime, radije bih da
se odreknem pecanja.
 – A zašto?
– Zato što... Eto, hteo sam da te upitam, da li bih...
– Hajde, govori, kakve su to izmotacije! Dakle, u čemu je stvar?
– Da li bi me pustio u gimnaziju ako sam pao?
Gospodin Gibenrat ja zanemeo.
– Šta? U gimnaziju? – prasnu zatim. – Ti u gimnaziju? Ko ti je tu bubu
stavio u glavu?
– Niko. Samo sam mislio...
Lice mu je izražavalo smrtni strah, ali otac to nije video.
– Hajde, idi – reče i nevolјno se nasmeja. – Kakve su ti to luckaste ideje?
U gimnaziju! Tebi se kanda čini da sam ja komercijalni savetnik.
I tako žestoko odmahnu rukom da je Hans odustao i izišao sav očajan.
– Šta sve neće tom dečaku pasti na pamet! Sad bi još i u gimnaziju! E, tu
čorbu nećeš kusati – mumlao je otac lјutito u sebi kad je sin već bio izišao.
Hans je pola sata sedeo na prozorskoj dasci, zurio u sveže oriban patos i
pokušavao da zamisli kako će biti ako zaista ne bude ništa od seminara,
gimnazije i studiranja. Strpaće ga kao šegrta u neku bakalnicu, ili kao pisara u
neku kancelariju, pa će ceo svoj život provesti kao jedan od onih priprostih
sirotana koje je prezirao i po svaku cenu želeo da nadvisi. Nјegovo
lepuškasto lice bistrog đaka iskrivilo se od gneva i bola, besno je skočio na
noge i plјunuo, pa zgrabivši latinsku hrestomatiju koja mu se našla pod
rukom, svom snagom je tresnuo o zid. Zatim je istrčao na kišu.
U ponedelјak ujutro opet je morao u školu.
– Kako je? – upita ga rektor i pruži mu ruku. – Mislio sam da ćeš još
koliko juče navratiti do mene. Kako je bilo na ispitu?
Hans obori glavu.
– No, pa šta je? Zar ti nije išlo od ruke?
– Mislim da nije.
– Samo strplјenja! – tešio ga je stari gospodin. – Verovatno će još u toku
današnjeg prepodneva stići izveštaj iz Štutgarta.
Prepodne se užasno oteglo. Izveštaj nije stigao i Hans je za ručkom jedva
gutao od unutrašnjeg jecanja.
 Popodne, kada je u dva časa ušao u učionicu, zatekao je u njoj razrednog
starešinu.
– Hans Gibenrat! – viknu izglasa.
Hans mu priđe i nastavnik mu pruži ruku.
– Čestitam ti, Gibenrate. Položio si ispit, i to kao drugi po uspehu.
Nastala je svečana tišina. Otvoriše se vrata i uđe rektor.
– Čestitam. No, šta sad kažeš?
Dečak se ukočio od iznenađenja i radosti.
– Zar ništa ne kažeš?
– Da sam to znao – izlete mu – mogao sam da budem i prvi.
– Sad idi kući – reče rektor – i saopšti vest svom tati. U školu više ne
moraš da dolaziš, za osam dana ionako počinje raspust.
Dečaku se vrtelo u glavi kada je izišao na ulicu; video je stabla lipe i
Pijačni trg obasjan suncem, sve je bilo kao i obično, ali mnogo lepše,
upečatlјivije i radosnije. Položio je ispit! I to kao drugi! Kada je popustila
bura prve radosti, ispunilo ga je vrelo osećanje zahvalnosti. Sad više nije
morao da izbegava gradskog pastora. Sad je mogao da studira! Sad se više
nije morao plašiti ni bakalnice, ni pisarnice!
Opet je mogao da odlazi na pecanje. Otac je stajao na kapiji kad je stigao
kući.
– Šta ima novo? – upita nemarno.
– Ništa naročito. Otpušten sam iz škole.
– Šta? A zašto?
– Jer sam seminarista.
– Sto mu muka, zar si položio?
Hans klimnu potvrdno.
– Sa dobrim uspehom?
– Drugi sam po uspehu.
Stari to svakako nije očekivao. Naprosto nije znao šta da kaže, samo je
neprekidno tapšao sina po plećima, smejao se i vrteo glavom. Zatim je
zaustio da nešto kaže, ali je opet samo zatresao glavom.
– Grom i pakao! – povika najzad. Pa ponovi: – Grom i pakao!
 Hans se stušti u kuću, pa uz stepenice na tavan i, otvorivši zidni ormar u
praznoj mansardi, poče da pretura po njemu i izvlači otud razne kutije,
zavežlјajčiće i komade plute. To je bio njegov pecački pribor. Pre svega je
morao da odseče negde lep prut za pecanje. Sišao je ocu.
– Tata, pozajmi mi svoj džepni nož!
– Za šta ti treba?
– Da odsečem prut, za pecanje.
Otac se mašio džepa.
– Evo ti dve marke – reče sav ozaren i veličanstven – kupi sebi sopstveni
nož. Ali nemoj ići kod trgovca, nego pravo preko u nožarnicu.
Zatim je sve išlo u galopu. Nožar ga je upitao za ispit, i kad mu je dečak
saopštio radosnu vest, dao mu je izuzetno lep nož. Ispod mosta nizvodno su
bili najlepši šiblјaci jove i leskovine, i tu je posle pažlјivog biranja odsekao
besprekorni, gipki prut i pohitao sa njime kući.
Rumenih obraza i blistava pogleda, dao se na posao oko pripremanja
pecačkog pribora, što mu je bilo gotovo isto tako drago kao i sam ribolov.
Time se zabavio celo poslepodne i veče. Razdvojio je i pažlјivo pregledao
bele, mrke i zelene kanape, krpio ih, razmrsio i oslobodio starih čvorova.
Isprobao je ili isekao nove komada plute i badrlјice, čekićem je od malih
komada olova različite težine iskovao kugle i zarezao ih nožem, da bi ih
zatim u vidu tega pričvrstio na kanapima.
Ovde su došle na red udice koje je jednim delom privezao četvorostrukim
crnim koncem za šiće, a drugim za ostatke tankog creva, ili kanap od konjske
dlake. Predveče je sve bilo gotovo i Hans je bio siguran da za sedam dugih
nedelјa raspusta neće morati da se dosađuje, jer će sa pecačkim štapom čitave
dane moći da provodi sam na vodi.
 DRUGO POGLAVLJE

Takav treba da bude letnji raspust! Nebo iznad bregova je plavo kao
lincura, nedelјama jedan sunčani, topli dan za drugim, tek bi se tu i tamo
sručila pokoja žestoka, kratka oluja. Mada je prolazila kroz tolike stene
peščanika, senovite jelove šume i tesne doline, reka je bila topla i u njoj se
moglo kupati i kasno uveče. Oko gradića se širio miris sena i kosidbe, uzane
trake malobrojnih žitom zasejanih njiva poprimile su žutu, a motom zlatno-
mrku boju, uz potoke je u visini čoveka iždžiklјalo rastinje belog cvata zove,
cvetovi u obliku štita uvek su bili puni sitnih buba, a od njihovih visokih
stablјika mogle su se praviti frule i zviždalјke. Na rubovima šuma ređali su se
dugi nizovi dostojanstvenih, pahulјastih žutih cvetova divizma, drenak i
svilovina njihali su se na vitkim, gipkim stablјikama i pokrivali padine
lјubičastocrvenim prelivima. U šumi je ispod jela rasla ozbilјna i lepa, visoka
crvena zubačica sa širokim, srebrnasto-vunastim listovima korenja, jakom
stablјikom i visoko postavlјenim, jarkocrvenim cvetnim čašicama. Pored njih
iznikoše raznovrsne pečurke: crveni, blistavi muhomor, masni i široki vrganj,
pustolovna kozja brada, crvena, granata koralna pečurka i neobično bezbojni,
bolešlјivi i užareni kukavičji hleb. Po brojnim pustopolјnim rudinama
plamtela je žilava žutilovka, zatim su dolazile duge, lјubičastocrvene trake
vresa i livada većinom pred drugu kosidbu, obraslih travom skakavica,
divlјim karanfilom, žalfijom i udovicom. Po lisnatoj šumi je odzvanjala
neumorna pesma zeba činkavica, a po jelovim šumama jurile su crvenkaste
veverice po krošnjama; po utrinama, zidinama i suvim jarkovima caklili su se
zeleni gušteri i uživali u toploti, a iznad livada je odjekivala prodorna,
neumorna pesma cikada.
Gradić je u to doba delovao veoma seoski. Ulice su bile pune kola sa
senom, a vazduh zasićen mirisom sena i zvucima klepala za oštrenje kosa. Da
nije bilo dveju fabrika, čovek bi pomislio da se nalazi u selu.
U rano jutro prvog dana raspusta Hans se već nestrplјivo vrteo po kuhinji
i čekao da dobije kafu, iako je stara Ana tek bila ustala. Pomogao joj je da
naloži vatru, doneo hleb od pekara i naglo sručio u sebe svežim mlekom
rashlađenu kafu, strpao hleba u džep i brzo otrčao. Zaustavio se na gornjem
železničkom nasipu, izvukao iz džepa limenu kutiju i prionuo da hvata
skakavce. Prošao je voz, ne suviše brzo jer je pruga tuda išla uzbrdo, već lepo
i komotno, svi su prozori na vagonima sa malobrojnim putnicima bili
otvoreni, vukući za sobom veseli barjak od dima i pare. Pratio ga je
pogledom i posmatrao kako se beličasti dim raspršava i ubrzo gubi na
sunčanom, prozračnom jutarnjem vazduhu. Otkad on sve to nije video! Disao
je duboko kao da je to izgublјeno lepo vreme hteo da nadoknadi dvostruko i
da bez ikakvog zazora i brige bude opet mali dečak.
Srce mu je burno lupalo od zadovolјstva i lovačke strasti kada je sa
kutijom punom skakavaca i novim pecačkim štapom prešao preko mosta i
kroz bašte išao ka najdublјem mestu na reci. Tu je naslonjen na stablo vrbe
mogao da peca udobno i neometano kao nigde drugde. Odmotao je kanap,
pričvrstio na nj zrno sačme, nemilosrdno nabio na udicu debelog skakavca i
bacio ga širokim zamahom na sredinu reke. Započela je stara, dobro-poznata
igra: bulјuci čeklјuna rojili su se oko mamca, čupkali ga i pokušavali da ga
skinu sa udice. Ubrzo je bio pojeden, pa je drugi skakavac došao na red, pa
još jedan, i četvrti, i peti. Pričvršćivao ih je sve pažlјivije na udicu i
naposletku je opteretio kanap još jednim zrnom sačme i tek tada je prva bolјa
riba probala mamac.
Malo ga je čupkala, pa pustila i opet probala. Evo, sad je zagrizla - dobar
pecač u prstima oseća taj trzaj preko kanapa i pecačkog štapa! Hans vešto
trže udicu i poče oprezno da je izvlači. Riba se uhvatila i kada je postala
uočlјiva Hans vide da je crvenperka. Poznao je po širokom, bledo-žućkastom
trupu, po trouglastoj glavi i, pre svega, po lepom mesnato-crvenom zametku
trbušnih peraja. Koliko li teži? Ali pre no što bi to mogao da proceni riba se
očajnički koprcnula, zavitlala po vodi i pobegla. Video je kad se još tri-četiri
puta okrenula u vodi, a zatim kao munja nestala u dubini. Nije bila dobro
zagrizla.
U pecaču se sad razbuktalo uzbuđenje i strasna lovačka pažnja. Pogled
mu je bio netremice prikovan za mesto gde je tanki mrki kanap dodirivao
vodu, obrazi mu se zarumeneli, a pokreti postali odsečeni, brzi i sigurni.
Zagrizla je i druga crvenperka i nju je izvukao, zatim malog šarana, za njega
je gotovo bila šteta, a onda jednu za drugom tri krkuše. One su ga posebno
obradovale jer je otac voleo da ih jede. To je riba koja nije duža od lјudske
šake, trup joj je gojazan, pokriven sitnim krlјuštima, glava debela sa
smešnom belom bradicom, oči su joj sitne, a zadnji deo trupa vižlјast. Boja
joj je negde između medene i mrke, a kada se izvuče iz vode presijava se
čelično-modro.
Sunce se, u međuvremenu, visoko popelo na nebu, oko gornje brane
uskovitlala se snežno-bela pena, topli vazduh je treperio nad vodom i kada je
digao pogled video je iznad Mukovog brega dva blistava oblačića ne veća od
šake. Ništa ne izražava bolјe toplotu vedrog letnjeg dana od nekolicine
mirnih oblačića koji tihi i beli lebde na pola visine nebeskog plavetnila, a
zrače tolikom svetlošću da se ne može dugo u njih gledati. Da nije njih, često
ne bismo ni po plavom nebu, ni po svetlucanju vodene površine primetili da
je veoma toplo, ali čim ugledamo čvrsto zbijene podnevne jedriličare,
odjednom osećamo pripeku, tražimo hlad i prelazimo rukom preko oznojenog
čela.
Malo-pomalo Hans je prestao da peca sa tolikom pažnjom. Malo se
umorio, a oko podne se gotovo nikad ništa ne upeca. Kesege, pa i najstarije i
najveće, u to doba dana se približe površini da se sunčaju. Plivaju sneno
uzvodno u dugim tamnim redovima, katkad se bez nekog vidlјivog uzroka
poplaše i u to vreme ne prilaze nikakvoj udici.
Pustio je da kanap visi u vodi preko jedne vrbove grane, seo na zemlјu i
zagledao se u zelenu reku. Ribe su polako izbijale na površinu, pojaviše se
jedna tamna leđa za drugim, tiha jata plivala su lagano namamlјena i
omađijana toplotom. Svakako su uživala u toploj vodi! Hans se izuo i spustio
noge u vodu koja je na površini bila mlaka. Posmatrao je ulovlјene ribe u
velikoj kanti za plivanje i samo bi se povremeno čulo njihovo tiho plјuskanje.
Kako su bile lepe! Pri svakom pokretu prelivali su im se krlјušti i peraja u
belu, mrku, zelenu srebrnu, mutno-zlatnu, plavu i druge boje.
Bilo je veoma tiho. Čulo se tek potmulo kloparanje kola koja su prelazila
preko mosta, a i čeketanje mlina je ovamo dopiralo sasvim prigušeno. Samo
je žamor penušave brane odzvanjao spokojno sveže i uspavlјujuće, a oko
direka splava čuo se prigušeni žubor uskomešane vode koja je oticala.
Grčki i latinski, gramatika i stilistika, račun i memorisanje, ceo tegobni
vrtlog jedne duge, bespoštedne, zahuktale godine iščileli su u tom
spokojnom, toplom i snenom času. Hansa je malo bolela glava, ali ni izbliza
tako jako kao obično, a sada je opet mogao da sedi kraj vode, da gleda kako
se pena raspršava na brani, da žmirkajući nadzire pecački kanap, a u kanti do
njega plivale su ulovlјene ribe. Bilo je divno! Između toga se setio da je
položio zemalјski ispit i to kao drugi po uspehu, pa je bosim nogama
plјusnuo po vodi, strpao obe ruke u džepove od pantalona i počeo da
zvižduće neku melodiju. Zapravo nije umeo da zviždi pravilno, nekad je bio
tužan zbog toga jer su ga drugovi u školi ismevali. Umeo je da zviždi samo
kroz zube i sasvim tiho, ali to mu je po kući bilo dovolјno, a sada ga ionako
niko nije mogao čuti. Nјegovi drugovi su sada sedeli u školi na času
geografije, samo je on bio slobodan i otpušten. On ih je pretekao, oni su sad
bili iza njega. Dovolјno su ga gnjavili što osim Augusta nije imao drugih
prijatelјa, što nije nalazio zadovolјstva u njihovim kavgama i igrama. Neka
svi ti šuplјoglavci ostanu sad praznih šaka. Toliko ih je prezirao da je za
trenutak prestao da zviždi, jer je iskrivio usta. Zatim je smotao kanap i
nehotice se nasmejao, jer na udici nije ostalo ni trunke od mamca. Preostale
skakavce iz kutije pustio je na slobodu, oni su ošamućeni nevolјno mileli po
niskoj travi. U štavionici u susedstvu je već nastupio podnevni odmor, bilo je
vreme da ode na ručak.
Za trpezom se jedva progovarala pokoja reč.
– Jesi li što upecao? – upita otac.
– Pet komada.
– Ma nemoj! Pazi samo da ne uloviš starog, jer neće biti podmlatka.
Posle toga razgovor je zamro. Bilo je veoma toplo. Šteta što odmah posle
ručka nije smelo da se ode na kupanje. U stvari, zbog čega? Jer je štetno po
zdravlјe! Vrlo važno, Hans je uprkos zabrani više puta otišao da se kupa. Ali
sada to više ne bi imalo smisla, prerastao je takva dečja nevalјalstva. Zaboga,
na ispitu su ga oslovlјavali sa „vi“!
Naposletku nije ni loše da se jedan čas odmori leškareći pod smrekom.
Bilo je tu dovolјno hlada, mogao je da čita ili da posmatra leptire. Tako je
ostao da leškari do dva časa i zamalo da zaspi. Ali sad na kupanje! Na livadi
kraj reke bila je samo nekolicina manjih dečaka, veći su svi sedeli u školi i
Hans ih nimalo nije žalio. Polako je skinuo sa sebe odeću i ušao u vodu.
Umeo je da uživa naizmenično u toploti i u svežini; čas je malo plivao, ronio
i plјuskao po vodi, čas je potrbuške ležao na obali i osećao kako ga sunce
peče po brzo osušenoj koži. Mlađi dečaci šunjali su se oko njega sa puno
poštovanja. Postao je čuvena ličnost. Osim toga, i po spolјašnosti se
razlikovao od ostalih. Na tankom, preplanulom vratu fina i otmena glava sa
produhovlјenim licem i očima pametna pogleda. Inače je bio veoma mršav,
tankih i nežnih udova, na grudima i po leđima mogla su mu se izbrojati rebra,
a na nogama gotovo da nije imao listova.
Gotovo celo popodne muvao se čas na suncu, čas u vodi. Posle četiri časa
najednom je naletela bučna gomila većine njegovih školskih drugova.
– Ehej, Gibenrate! Baš ti je lepo.
On se zadovolјno protegnu.
– Nije loše.
– Kad ćeš u seminar?
– Tek u septembru. Sad je raspust.
Svidelo mu se što mu svi zavide. Čak mu nije smetao podsmeh u pozadini
kad je jedan od dečaka zapevao pesmicu:
Da je meni bit’ bez briga,
Osloboditi se knjiga,
Od koraka moga laka
Brža ne bi bila svraka!
Samo se nasmejao. Dečaci su se u međuvremenu skinuli. Jedni su odmah
skočili u prohladnu vodu, drugi su se predostrožno prethodno rashladili, ili se
prvo malko ispružili na travi. Svi su sa divlјenjem posmatrali jednog dobrog
ronioca. Nekog plašlјivka s leđa gurnuše u vodu i on urliknu kao da ga živog
deru. Jurili su jedni druge, trčkarali tamo-amo i plivali, prskali one koji su se
ispružili na obali. Plјuštala je voda na sve strane, livada je odzvanjala od vike
i cike, celom širinom reke presijavala su se svetla, vlažna, naga tela.
Hans je otišao čas kasnije. Nailazili su topli večernji časovi kada riba
dobro „radi“. Do večere je pecao na mostu, ali gotovo ništa nije ulovio. Ribe
su gramzivo navalile na udicu, proždirući mamac za tili čas, ali se nijedna
nije uhvatila. Stavlјao je trešnje na udicu, očigledno su bile previše krupne i
mekane. Odlučio je da kasnije ponovo pokuša.
Za večerom je saznao da su mnogi poznanici navraćali na čestitanje.
Pokazaše mu i današnji nedelјni list, u kome se u rubrici „Službene vesti“
nalazila sledeća beleška: „Na ispit za prijem na niži teološki seminar upućen
je iz našeg grada ovog puta samo jedan kandidat, Hans Gibenrat. Na našu
veliku radost saznajemo da je isti položio ispit kao drugi po postignutom
uspehu. „
 Savio je list i strpao ga u džep bez reči, ali se sav napeo od ponosa i
likovanja. Posle toga je opet otišao na pecanje. Kao mamac je ovom prilikom
poneo nekoliko komadića sira, čiji ukus ribe vole i koji je i u sumraku
uočlјiv.
Ostavio je pecački štap i uzeo samo običnu ručnu udicu. Najviše je voleo
da peca držeći u ruci kanap bez štapa i plovka, tako da se pecački pribor
sastojao samo od kanapa i udice. Bio je teži, ali mnogo zanimlјiviji način
pecanja. Mogao je da prati i najmanji pokret mamca, da oseti svaki put kada
ga je riba kušala i zagrizla, a po trzaju kanapa kao da je video pred sobom
pokrete riba. Naravno, za takav način pecanja potrebni su veoma vešti prsti i
izoštrena pažnja.
U uzanoj, dubokoj i krivudavoj rečnoj dolini sumrak se spuštao rano.
Voda ispod mosta je bila crna i tiha, a u donjem mlinu već je bila upalјena
svetlost. Žagor i pesma su odzvanjali po mostovima i ulicama, vazduh je bio
pomalo sparan, a iz reke bi svaki čas uz brze udarce peraja skočila uvis
poneka tamna riba. Ribe su takvih večeri neobično uzbuđene, vrludaju
bezumno po vodi, bacaju se uvis, naleću na pecački štap i slepo navalјuju na
mamac. Kada je utrošio i poslednji komadić sira, Hans je imao ulov od četiri
manja šarana koje je sutradan nameravao da odnese gradskom pastoru.
Topao vetar je duvao niz dolinu. Smrkavalo se, ali nebo je još bilo svetlo.
Od gradića su se samo crkveni toranj i krov zamka isticali u sumraku tamno i
oštro j na svetlom svodu. Negde u dalјini besnela je oluja, povremeno se čula
potmula, daleka grmlјavina.
Kada je Hans u deset časova otišao u krevet, osetio je u glavi i po celom
telu prijatan umor i pospanost kao što već odavno nije. Pred njim je bio čitav
niz lepih i primamlјivih slobodnih letnjih dana, dana koje može da provede u
tumaranju, kupanju, pecanju i sanjarenju. Grizlo ga je jedino što ne ispitu nije
bio prvi po uspehu.
U rano prepodne Hans je već bio u tremu gradske crkvene opštine da
preda svoje ribe. Pastor je izišao iz svoje radne sobe.
– Oh, pa to je Hans Gibenrat! Dobro jutro! Čestitam ti od sveg srca... A
šta ti je ovo?
– Samo nekoliko riba. Juče sam ih upecao.
– Gle-gle, najlepša hvala. Hajde, uđi!
Hans je ušao u dobro poznatu radnu sobu. Ona zapravo nije delovala kao
sveštenička soba. Niti je mirisalo na saksije sa cveće, niti na duvan.
Pozamašna biblioteka se sastojala gotovo isklјučivo od knjiga u novom,
čistom, lakiranom i pozlaćenom povezu umesto otrcanih, iskrivlјenih,
crvotočnih i memlјivih tomova kakvi se obično viđaju po svešteničkim
radnim sobama. Osim toga, pažlјivom posmatraču ne bi promaklo da i iz
naziva uredno poređanih knjiga izbija jedan novi duh, drugačiji od onoga koji
je vladao kod staromodne časne gospode iz pokolenja u izumiranju.
Poštovanja dostojni stubovi uobičajeni po svešteničkim bibliotekama, dela
Bengela, Etingera i Štajnhofera, zajedno sa pesnicima pobožnih stihara nisu
bili zastuplјeni, ili su se izgubili u mnoštvu savremenih knjiga. Sve u svemu,
soba je sa kompletima časopisa u povezu, sa nalonjem za pisanje i velikim
pisaćim stolom prepunim papira delovala ozbilјno. Davala je utisak da se u
njoj mnogo radilo, što je bilo tačno, doduše, ne toliko na propovedima, na
katehizisima i na pripremanju časova iz biblije, koliko na istraživanjima i
člancima za učene časopise i na studijama koje su služile kao priprema za
sopstvene knjige. Sanjalačka mistika je bila prognana iz nje, kao i naivna
teologija srca koja se, mimo ponosa nauke, sa lјubavlјu i saosećanjem
priklanja žednoj narodnoj duši. Umesto toga se u toj prostoriji revnosno
preispitivala biblija i tragalo za „istorijskim Hristom“, koji modernim
teolozima zna da potekne kao voda iz usta, ali i da im se kao jegulјa izmigolјi
među prstima.
U teologiji nije drugačije negoli u drugim oblastima. Postoji teologija
koja je umetnost, a takođe i jedna druga koja je nauka, ili se bar trudi da to
bude. Od vajkada je bilo tako kao i danas, a naučnici su zbog novih cevi
propustili da pretaču staro vino, dok su umetnici, držeći se bezbrižno mnogih
spolјnih zabluda, mnogima donosili utehu i radost. To je stara, nejednaka
borba između kritike i stvaralaštva, između nauke i umetnosti, pri čemu je
uvek ova druga u pravu, a da to nikome nije od koristi, ali se ipak uvek
nanovo poseje seme vere, lјubavi, utehe i lepote, nagoveštaj o postojanju
večnosti i uvek se nailazi na plodno tle. Jer život je jači od smrti, a vera
moćnija od sumnje.
Hans je prvi put sedeo na malom kožnom divanu između nalonja za
pisanje i prozora. Gradski pastor je bio izuzetno lјubazan. Pričao je veoma
drugarski o seminaru, kako se u njemu živi i uči.
– Najvažnija novost koju ćeš tamo doživeti – rekao je na kraju – je uvod u
novozavetni grčki. To će ti otvoriti jedan novi svet, pun rada i radosti. Iz
početka će ti jezik zadavati muke; to više nije antički grčki nego jedan novi
idiom stvoren kroz novi duh.
Hans ga je pažlјivo slušao i sa ponosom osećao da se približava pravoj
nauci.
– Školski način uvođenja u taj novi svet – nastavi gradski pastor – lišava
ga, naravno, mnogih čari. Osim toga, možda će te u prvo vreme u seminaru
hebrejski opteretiti pomalo jednostrano. Ako si raspoložen, mogli bismo tome
pristupiti za vreme ovog raspusta. U seminaru će ti, zatim, dobro doći da
sačuvaš vreme i snagu za druge stvari. Mogli bismo zajedno da pročitamo
nekoliko poglavlјa iz Lukinog jevanđelјa, ti bi uzgred lako naučio jezik.
Mogu da ti pozajmim i rečnik. Radio bi na tome dnevno jedan čas, najviše
dva. Razume se, ne više jer ti je pre svega potreban zasluženi odmor.
Naravno, to je samo predlog... ne bih hteo da ti pokvarim bezbrižno
provođenje raspusta.
Hans je, razume se, prihvatio predlog. Taj čas sa Lukinim jevanđelјem
mu se, doduše, činio kao oblačak na vedrom plavom nebu slobode, ali ga je
bilo sramota da odbije pastora. Osim toga, naučiti jedan novi jezik onako
uzgred za vreme raspusta svakako je bilo pre zabava negoli ozbilјan rad.
Ionako se pomalo plašio mnogih novih stvari koje će učiti u seminaru, pre
svega hebrejskog.
Zadovolјan je izišao iz pastorove kuće i krenuo uzbrdicom u šumu.
Trenutno neraspoloženje ga je prošlo i što je više razmišlјao o celoj stvari,
utoliko mu se ona činila prihvatlјivijom. Znao je da će u seminaru morati da
radi sa još više pregalaštva i truda, ako je i tamo hteo da prednjači među
svojim drugovima. A to je svakako hteo. U stvari, zbog čega? Ni sam nije
znao. Od pre tri godine skrenuo je pažnju na sebe, od tog vremena su ga
nastavnici, gradski pastor, otac i posebno rektor podsticali i podbadali, ne
dajući mu da posustaje. Sve to dugo vreme je iz razreda u razred uvek
neosporno bio prvak. A sada je vremenom i on sam uložio sav svoj ponos da
bude na vrhu, da ne trpi nikog kraj sebe. Srećom, prošao je i glupi strah od
ispita.
Po sebi se razume da je ipak najlepši raspust. Kako je čudesno lepa šuma
u taj jutarnji čas, kada u njoj nema drugih šetača osim njega! Smreke su se
uzdizale kao stub do stuba, nadsvodivši modrozelenim krošnjama beskrajni
šumski trem. Bilo je malo šiblјa, samo tu i tamo poneki gustiš žbunja od
malina, ali zato se prostirala meka mahovina iz koje su izrasle niske šiblјike
borovnice i vres. Rosa se već osušila, među vitkim i pravim stablima vladala
je neobična jutarnja omorina, mešavina sunčeve toplote i isparenja, mirisa
mahovine smole, jelove četine i pečuraka, miris koji tako umilno prianja i
pomalo opija čuda. Hans se bacio na mahovinu i obrstio oko sebe obilni rod
borovnica, osluškivao čukanje detlića o stablo i zov lјubomorne kukavice.
Među tamnim krošnjama jela naziralo se duboko plavo nebo bez ijednog
oblačka, u dalјini se stotine i stotine stabala sabilo u ozbilјan mrki zid, tu i
tamo se pokoja žuta sunčeva mrlјa blistavim toplim sjajem rasula po
mahovini.
Hans se zapravo bio spremio za dugu šetnju, u najmanju ruku do
Licelskog majura ili do livade šafrana. A sad se ipak ispružio na mahovini,
jeo borovnice i tromo pilјio u vazduh. I sam se začudio što se tako brzo
umorio. Ranije je sa lakoćom hodao tri do četiri časa. Rešio je da prikupi
snagu i da propešači dužu stazu. Odmakao je nekoliko stotina koračaji, a
onda se odjednom, ni sam nije znao kako, opet obreo ispružen na mahovini.
Ležao je tako i pogled mu je žmirkajući bludeo po stablima i krošnjama, po
zelenom tlu. Zaista čudno koliko ga je vazduh zamorio!
Kada se oko podne vratio kući opet ga je bolela glava. I oči su ga pekle,
na šumskoj nizbrdici sunce ga je silno zaslepilo. Pola popodneva se
mrzovolјno vrteo po kući, tek se na kupanju opet osvežio. Uto je došlo vreme
da pođe gradskom pastoru.
Uz put ga je ugledao obućar Flajg, koji je sedeo na tronošcu kraj prozora
svoje radionice, i pozvao ga da uđe.
– Kuda si pošao, sine? Nikako te ne viđam.
– Sad moram do gradskog pastora.
– Zar još uvek? Pa ispit je prošao.
– Da, ali sad je nešto drugo na redu. Novi zavet, a taj je napisan na
grčkom, ali to je drugačiji grčki nego onaj koji sam ja učio. Sad moram da
učim taj drugi.
Obućar zabaci kapu na potilјak i na čelu mu iskočiše debele bore. Duboko
uzdahnu.
– Hans – reče tihim glasom – hoću nešto da ti kažem. Ćutao sam dosad
zbog ispita, ali sad moram da ti skrenem pažnju. Treba da znaš da je gradski
pastor nevernik. On će ti govoriti i ubeđivati te da su sveti spisi pogrešni i
lažni, i kad budeš s njim pročitao Novi zavet i sam ćeš izgubiti veru, a da
nećeš znati kako.
– Ali, gospodine Flajg, reč je samo o grčkom. U seminaru to ionako
moram naučiti.
– Tako ti kažeš. Ali nije isto da li proučavaš bibliju kod pobožnih i
savesnih nastavnika, ili kod čoveka koji sam više ne veruje u Boga.
– Ali ne zna se da li stvarno ne veruje u njega.
– Zna se, Hans, na žalost se zna.
– Pa šta da radim? Već sam se dogovorio s njim da ću mu dolaziti na
časove.
– Onda, naravno, moraš ići. Ali nemoj često. I ako bi za bibliju govorilo
da je delo lјudskih ruku, da je lažna i nije nadahnuta Svetim Duhom, onda
dođi k meni pa ćemo porazgovarati o tome. Hoćeš li?
– Hoću, gospodine Flajg. Ali do toga sigurno neće doći.
– Videćeš, pa me se seti.
Gradski pastor još nije bio kod kuće i Hans je morao da ga čeka u radnoj
sobi. Razgledajući zlatnim slovima ispisane naslove knjiga, razmišlјao je o
rečima majstora obućara. Slušao je on već više puta slične izjave o gradskom
pastoru i novo-vremenskim sveštenicima uopšte. Ali je prvi put, i sam napet i
radoznao, bio uvučen u te stvari. Nije ih smatrao tako važnim i strašnim kao
obućar, već je pre u tome video mogućnost da prodre u stare, velike tajne.
Tokom đačkih godina su pitanja oko sveprisutnosti Boga, oko boravišta duša,
oko đavola i pakla katkad budila u njemu neka fantastična razmišlјanja, ali
poslednjih godina ispunjenih strogim i revnosnim radom sve to je uspevalo u
njemu, njegova školski usmerena hrišćanska vera je samo prilikom razgovora
sa majstorom obućarom dobijala neki lični pečat i život. Nasmešio se
uporedivši ga sa gradskim pastorom. Dečak nije mogao da shvati obućarevu
oporu čvrstinu stečenu u toku teških, gorkih godina. Flajg je važio kao
pametan čovek, ali priprost i jednostran, a mnogi su mu se podsmevali zbog
njegovog pijetizma. Na skupovima pobožne sabraće nastupao je kao strogi
bratski sudija i revnosni tumač Svetog pisma, a i po selima je držao časove
duhovnog prosvećivanja, dok je po svemu ostalom bio samo mali zanatlija i
ograničen kao i svi ostali. Nasuprot tome, gradski pastor nije bio samo vešt
govornik i propovednik, nego i predani i strogi naučnik. Hans je sa dubokim
poštovanjem prelazio pogledom preko brojnih knjiga.
 Gradski pastor je ubrzo stigao i zamenio redengot lakim crnim domaćim
kaputom, zatim je svom učeniku dao u ruke grčki tekst Lukinog jevanđelјa i
naložio mu da čita. To se bitno razlikovalo od ranijih časova iz latinskog.
Pročitali su svega nekoliko rečenica koje je trebalo prevesti tačno i doslovce,
a onda je učitelј na nekim naoko beznačajnim primerima vešto i rečito
tumačio neobičan duh tog jezika, govorio o vremenu i o načinu nastanka te
knjige i za taj jedan jedini čas dao dečaku sasvim nove pojmove o načinu
učenja i čitanja. Hans je počeo da naslućuje kakve se zagonetke i zadaci kriju
u svakom stihu i u svakoj reči, saznao da se od davnina na stotine naučnika,
mislilaca i istraživača bavilo tim pitanjima, pa mu se činilo da će ovog časa i
on biti primlјen u krug tragalaca za istinom.
Pastor mu je pozajmio leksikon i gramatiku, pa je zatim još celo veče
radio kod kuće. Sad je naslućivao preko kakvih brda rada i znanja vodi put do
pravog istraživanja i bio spreman da se probija, da ništa ne prenebregne na
tom putu. Obućar je do dalјeg pao u zaborav.
Nekoliko dana je bio sav zaokuplјen tom novom suštinom. Svako veče je
odlazio kod gradskog pastora i svakog dana mu se prava učenost činila sve
lepšom, težom i dostojnijom stremlјenja. U ranim jutarnjim časovima odlazio
je na pecanje, a po podne na kupališnu livadu, osim toga malo je izlazio iz
kuće. Častolјublјe, koje je iščilelo pred strahom pre i likovanjem posle ispita,
opet se u njemu razbudilo i nije mu dalo mira. Istovremeno se u njegovoj
glavi opet budilo ono neobično osećanje koje je više puta osetio tokom
poslednjih meseci - nije to bio bol, nego plahovito i likujuće komešanje
ubrzanog bila i žestoko uzburkanih snaga, neobuzdana težnja da se ide
napred. Iza toga bi, naravno, nastupila glavobolјa, ali dokle god je trajala ona
čudna groznica postizao bi buran napredak u lektiri i pri radu, tad bi kao od
šale čitao najteže rečenice u Ksenofonu za koje bi inače morao da utroši po
četvrt časa, i gotovo nikad nije morao da se koristi rečnikom, već je
izoštrenim razumevanjem brzo i radosno preletao preko najtežih stranica. Sa
tom povećanom radnom groznicom i žeđu za saznanjem bilo je povezano
osećanje ponosne samosvesti, kao da je školu, učitelјe i godine učenja već
odavno ostavio za sobom, kao da već gazi sopstvenim stazama u susret
visinama znanja i umenja.
To stanje ga je opet spopalo, a istovremeno i lak, često isprekidan san
protkan neobično jasnim snoviđenjima. Kad bi se noću probudio sa lakom
glavobolјom i više ne bi mogao da zaspi, obuzimalo bi ga nestrplјenje da
postigne što brži napredak, prožimao bi ga nadmeni ponos pri pomisli koliko
je daleko otišao ispred svojih drugova i kako su učitelј i rektor gledali u njega
sa nekom vrstom poštovanja, pa čak i divlјenja.
Rektor je istinski uživao što može da usmerava dečaka u kome je
razbudio i razvijao častolјublјe, da posmatra njegovo rašćenje. Neka niko ne
kaže da učitelјi nemaju srca, da su okoreli i bezdušni sitničari! Nipošto, jer je
u učitelјa duša puna radosti i ponosa kad kod nekog dečaka posle dugih
bezuspešnih podsticaja dođe do provale darovitosti, kad se okane drvene
sablјe, praćke, strele i luka kao i ostalih detinjastih igrarija, kad počne da teži
za napretkom i kad ozbilјan rad priprostog dečaka bucmastih obraza pretvara
u gotovo asketski lik, pa mu lice postaje zrelo i produhovlјeno, pogled dublјi
i sigurniji, ruka smirena, bela i postojana. Nјegova je dužnost i od strane
države mu je poveren zadatak da obuzda i iskoreni sirove snage i prirodne
požude dečaka, da im umesto njih usadi tihe, umerene i od strane države
priznate ideale. Mnogi današnji zadovolјni građani i revnosni činovnici
postali bi bez takvih nastojanja škole razulareni, burni novotari, ili nekorisne
sanjalice! U svakom od njih se nekad krilo nešto divlјe, neumereno i
nekulturno što je trebalo slomiti, u svakome je tinjao opasan plamen koji je
trebalo ugasiti. Čovek kako ga priroda stvara predstavlјa nešto
neproračunlјivo, neprozirno, i neprijatelјsko. On je reka koja je potekla
provalivši iz nepoznatog brda, prašuma bez puta i reda. I kao što se prašuma
mora prorediti, prokrčiti i silom ograničiti, tako mora i škola da slomi, da
pobedi i silom ograniči prirodnog čoveka: njen je zadatak da od njega prema
načelima odobrenim od strane vlasti stvori korisnog člana društva i u njemu
razbudi svojstva koja će potom biti usavršena i krunisana brižlјivim
disciplinom kasarne.
Mali Gibenrat se zaista lepo razvio! Gotovo je sam po sebi prestao da
tumara okolo i da se igra, već odavno se ne cereka glupo za vreme lekcija, a
tako isto je odustao od baštovanstva, gajenja kunića i budalastog pecanja.
Jedne večeri se gospodin rektor lično pojavio u kući Gibenratovih. Pošto
se uobičajenim učtivostima oslobodio polaskanog oca, ušao je u Hansovu
sobu i zatekao dečaka u radu na Lukinom jevanđelјu. Ljubazno se pozdravio
s njim.
– Lepo je, Gibenrate, što si opet vredan! Ali zašto se nikako ne
pojavlјuješ kod mene? Očekivao sam te svakoga dana.
– Došao bih ja – izvinjavao se Hans – ali sam želeo da vam donesem bar
neku lepu ribu.
– Ribu? A kakvu ribu?
– Šarana, ili tome slično.
– Ah da. Zar opet pecaš?
– Da, pomalo. Otac je dozvolio.
– Hm. Tako znači. Da li je to za tebe veliko zadovolјstvo?
– Jeste, prilično.
– Lepo, svakako si svojski zaslužio ovaj raspust. Verovatno nisi
raspoložen da uzgred još i učiš?
– Oh, jesam, gospodine rektore, naravno.
– Ali ja ne bih želeo da ti nametnem nešto za šta nemaš volјu.
– Imam, volјan sam.
Rektor nekoliko puta duboku udahnu vazduh, pogladi se po retkoj bradi i
sede na jednu od stolica.
– Čuj, Hans – reče – evo kako stoji stvar. Staro je iskustvo da često
upravo posle odlično položenog ispita dolazi do iznenadnog pada. U
seminaru ćeš morati da radiš na nekoliko novih predmeta. Uvek ima izvestan
broj učenika koji su se pripremali za vreme raspusta... često upravo oni koji
na ispitu nisu tako dobro prošli. Ti onda izbijaju u prve redove na račun onih
koji su za vreme ferija odmarali na svojim lovorikama.
On opet uzdahnu.
Ovde u školi bilo ti je lako da budeš uvek prvi.
– Ali u seminaru ćeš naići na drugačije drugove, sve same nadarene i
veoma marlјive mlade lјude koje nećeš moći da prestigneš kao od šale.
Shvataš li?
– Oh, da.
– Zato sam hteo da ti predložim da se za vreme ovog raspusta pomalo
pripremaš. Razume se, s merom! Tvoje je pravo, a i dužnost da se svojski
odmoriš. Mislio sam eventualno jedan čas ili dva dnevno bilo bi taman ono
pravo. Bez toga se lako ispada iz koloseka, a onda su potrebne nedelјe da se
čovek ponovo uhoda. Šta ti misliš?
– Spreman sam, gospodine rektore, ako ćete vi biti tako dobri...
 – U redu. Pored hebrejskog, u seminaru će ti prevashodno Homer otvoriti
jedan novi svet. Ti bi ga čitao sa dvostrukim uživanjem i razumevanjem kada
bismo za to stvorili solidne osnove. Homerov jezik, staro jonsko narečje,
zajedno sa homerskom prozodijom, nešto je sasvim neobično, sasvim
posebno, što iziskuje istinsko pregalaštvo i temelјitost, ukoliko se uopšte želi
uživati u tim poemama.
Ali ono najgore je tek došlo. Rektor pročisti grlo i lјubazno nastavi:
– Iskreno rečeno, bilo bi mi milo kad bi i matematici hteo da posvetiš
nekoliko časova. Nisi bio loš u računu, ali matematika ti nije najjača strana. U
seminaru ćeš početi s algebrom i geometrijom, pa bi bilo preporučlјivo da
uzmeš nekoliko pripremnih lekcija.
– Da, gospodine rektore.
– Kod mene si uvek dobrodošao, uostalom, to znaš. Smatram za stvar
lične časti da od tebe postane nešto valјano. Ali, što se matematike tiče,
trebalo bi da zamoliš oca da ti dozvoli da uzimaš privatne časove kod
gospodina profesora. Možda tri do četiri nedelјno.
– Da, gospodine rektore.
Rad je sad opet bio u punom cvatu, i ako bi Hans tu i tamo pecao jedan
čas ili se malo prošetao, grizla bi ga savest. Vreme u koje se obično kupao,
odabrao je požrtvovani nastavnik matematike za svoje časove.
Pored sve priležnosti, Hans nije nalazio nimalo zadovolјstva u tim
časovima algebre. Zacelo je bilo mučno da u vrela popodneva umesto na
kupanje odlazi u sparnu profesorovu sobu, da okružen prašnjavim vazduhom
ispunjenim zujanjem mušica, umorne glave i suva grla ređa „a“ plus „b“ i „a“
minus „b“. U vazduhu je lebdelo nešto što ga je paralisalo, što se loših dana
moglo izvrgnuti u beznadežnost i očajanje. Uopšte je stvar sa matematikom
bila čudna. Hans nije spadao među đake kojima je ona ostala nedokučiva i
neshvatlјiva, katkad je nalazio dobra, čak elegantna rešenja i radovao se
tome. Svidelo mu se što u matematici nema zabuna i opsena, i što ne postoji
mogućnost da se čovek udalјi od teme i zaluta u prividno sporedne oblasti. Iz
istog razloga je toliko voleo latinski jer je to jezik jasan, siguran, jednoznačan
i gotovo ne zna za dvosmislice. Ali, i ako bi svi rezultati u računu bili tačni,
ipak iz toga ne bi proizišlo ništa čestito. Matematički zadaci i časovi
matematike učinili su mu se kao hodanje po ravnom drumu; napreduje se,
svakoga dana postaje jasno ponešto što juče još nije bilo razumlјivo, ali te
nikad neće odvesti na neko brdo sa kojeg se odjednom otvaraju široki vidici.
Večernji časovi kod rektora odisali su nešto većom živošću. Naravno,
gradski pastor je iz izopačenog grčkog Novog zaveta još uvek umeo da
napravi nešto mnogo privlačnije i raskošnije od mladalački svežeg
Homerovog jezika. Ali ipak je to bio Homer, kod koga je odmah iza prvih
teškoća dolazilo do iznenađenja i uživanja koja su ga neodolјivo mamila.
Hans je često pun uzdrhtanog nestrplјenja i napetosti sedeo nad nekim
tajanstveno milozvučnim, teško razumlјivim stihom i grozničavo tražio po
rečniku klјučeve koji će mu otvoriti tihi, vedri vrt lepote.
Imao je, opet, mnogo domaćih radova i nekih večeri je zagriženo radeći
na nekom zadatku do kasno sedeo za stolom. Stari Gibenrat je s ponosom
posmatrao toliku marlјivost. U njegovoj tromoj glavi je mutno živeo ideal
mnogih ograničenih i beznačajnih lјudi, da iz njegovog stabla izraste grana
koja će ga daleko nadvisiti, što mu je ulivalo izvesno poštovanje prema sinu.
Poslednje nedelјe raspusta rektor i gradski pastor se odjednom pokazaše
upadlјivo duševni i brižni. Rekoše dečaku da što više šeta, obustavili su
lekcije i naglašavali koliko je važno da na svoj novi životni put krene svež i
čio.
Hans je nekoliko puta stigao da ode na pecanje. Glava ga je često bolela,
pa je bez istinske pažnje sedeo na obali reke u kojoj se sad ogledalo
svetloplavo nebo rane jeseni. Bilo mu je zagonetno zbog čega se
svojevremeno toliko radovao letnjem raspustu. Sad mu je bilo gotovo drago
što se bližio kraju, što će poći u seminar u kome ga očekuju drugačiji život i
drugačiji način učenja. Kako mu više nije bilo stalo do pecanja, gotovo
nijednu ribu nije ulovio, a kada se otac jednom našalio na račun toga, prestao
je da peca i vratio svoj pribor opet u ormar na mansardi.
Tek mu je poslednjih dana palo na um da nedelјama nije svratio do
obućara Flajga. Morao je da natera sebe da ga poseti. Bilo je veče i majstor je
sedeo kraj prozora dnevne sobe, sa po jednim malim detetom na svakom
kolenu. Kako je prozor bio otvoren, ceo stan je vonjao na kožu i mast za
obuću. Snebivajući se, Hans položi svoju ruku u čvrstu, široku majstorovu
desnicu.
– No, kako si mi? – upita ga ovaj. – Jesi li vredno odlazio gradskom
pastoru?
– Jesam, svakoga dana i mnogo sam naučio.
 – A šta to?
– Uglavnom grčki, ali i svašta drugo.
– K meni ti se, bogme, nije dolazilo.
– Dolazilo mi se, gospodine Flajg, ali nikad da stignem. Imao sam
svakoga dana jedan čas kod gradskog pastora, kod rektora svaki dan dva
časa, a četiri puta nedelјno sam morao do nastavnika matematike.
– Zar sad, za vreme raspusta? Kakva besmislica!
– Ne znam. Moji učitelјi su smatrali da je to potrebno. Uostalom, učenje
mi ne pada teško.
– Neka je i tako – reče Flajg i uhvati dečaka za mišicu. – U redu učenje,
ali vidi, kakve su ti to ručice? A i lice ti je mršavo. Da li te još muči
glavobolјa?
– Ponekad.
– Besmislica je to, Hans, i povrh svega i grehota. U tvojim godinama
treba biti što više na vazduhu, kretati se i dovolјno odmarati. Zašto vam daju
raspust? Ne valјda da biste čučali u sobi i nastavili da učite. Vidiš da si kost i
koža.
Hans se smejao.
– No da, ti ćeš prokrčiti sebi put. Ali što je mnogo, mnogo je! Kako su
protekle lekcije kod gradskog pastora? Šta je rekao?
– Rekao je mnogo šta, ali ništa loše. On raspolaže ogromnim znanjem.
– Nije li koji put govorio sa nipodaštavanjem o bibliji?
– Ne, nijedan jedini put.
– To je dobro. Jer, pazi šta ću da ti kažem: bolјe deset puta propasti telom
negoli duši naneti štetu! Ti kasnije misliš da budeš sveštenik, to je uzvišena i
teška služba za koju su potrebni drugačiji lјudi no što je većina vas mladih.
Možda si ti od onih pravih i jednom ćeš biti istinski pomagač i učitelј duša. Ja
ti to želim od sveg srca i moliću se za to.
Digao se i čvrsto položio dečaku obe ruke na ramena.
– Zbogom, Hans, budi mi uvek dobar! Neka te Gospodin blagoslovi i
štiti, amen.
Svečani način, molitva i govor književnim jezikom delovali su na dečaka
neprijatno i mučno. Gradski pastor se na rastanku ponašao drugačije.
 Malo preostalih dana prošlo je brzo i nemirno u pripremama i
opraštanjima. Jedan sanduk sa postelјinom, odećom, rublјem i knjigama bio
je već poslat, a sad se pakovala još putnička torba, i jednog prohladnog jutra
otac i sin krenuše u Maulbron. Ipak je Hansu bilo neobično i tištala ga je
činjenica što napušta roditelјsku kuću i odlazi u jedan zavod u tuđini.
 TREĆE POGLAVLJE

Na krajnjem severoistoku pokrajine, među brežulјcima obraslim šumom i

među malim, tihim jezerima, nalazi se veliki cistercinski manastir Maulbron.
Stara i lepa prostrana zdanja, čvrsta i dobro očuvana, delovala su kao
primamlјivo prebivalište, jer su spolјa i iznutra bila veličanstvena i u toku
vekova su plemenito i prisno srasla sa svojom spokojnom, lepom, zelenom
okolinom.
Ko god dođe da poseti manastir ulazi prvo kroz slikovitu kapiju u
visokom zidu i stiže do prostranog i veoma tihog trga. Na njemu žubori
česma, uzdižu se stara mrka stabla i s ove strane se ređaju stare kuće od
kamena, a u pozadini moćno pročelјe glavne crkve sa pozno-romanskim
tremom, nazvanim Rajski trem, graciozne i lјupke lepote bez premca. Na
golemom krovu crkve nasadio se šilјati, smešan tornjić i posmatraču je
gotovo neshvatlјivo da je u stanju da nosi teret zvona. Neoštećeni hodnik sa
stubovima oko manastirskog dvorišta, i sam delo izuzetne lepote, otkriva
pravi dragulј: divnu česmu u obliku kapele; refektorij sa veličanstvenim i
plemenitim ukrštenim svodom zacelo je divna prostorija, zatim oratorij,
parlatorij, refektorij neposvećenih, stan opata i dve crkve svojim masivima
uzdižu se jedno do drugog. Tu su i slikovite zidine, erkeri, kapije, baštice i
jedan mlin, kao i stambene zgrade koje prisno i vedro okružuju moćna stara
zdanja. Prostrano predvorje je tiho i pusto, i kao da se u snu poigrava sa
senkom svojih stabala, a samo u časovima neposredno iza podneva za kratko
vreme prividno oživi. Tada iz manastira izlazi jato mladih lјudi, donoseći
sobom život, povike, razgovor i smeh, ponegde se igraju loptom, i posle
jednog časa brzo i bez traga nestaju iza zidina. Mnogi su posetioci kanda
pomislili da bi upravo ovde bilo pravo mesto za ispolјavanje životne radosti,
tu bi trebalo da nikne nešto živo, nešto što odiše srećom; zreli i dobri lјudi bi
tu trebalo da gaje radosne misli i stvaraju lepa i vedra dela.
Vlada se lјubazno postarala da taj divni manastir, daleko od sveta i
skriven iza brežulјaka i šuma, uredi za učenike protestantsko-teološkog
seminara, kako bi prijemčive mlade duše bile okružene lepotom i
spokojstvom. U isti mah su mladi lјudi tu bili odvojeni od uticaja gradskih
razonoda i porodičnog života, pošteđeni štetnih prizora aktivnog života. Na
taj način je mogućno da proučavanje hebrejskog i grčkog jezika, zajedno sa
sporednim predmetima, ti mladići godinama najozbilјnije smatraju životnim
cilјem, tako se postiže da se sva žeđ mladih duša okrene čistim i idealnim
studijama i uživanjima. Kao značajan faktor tome treba dodati još i
internatski život, prinudno samovaspitanje i osećanje zajedničke pripadnosti.
Na taj način se vlada, o čijem trošku seminaristi žive i studiraju, postarala da
njeni pitomci postanu deca jednog posebnog duha po kome će se kasnije u
svako doba moći prepoznati - što predstavlјa utančaniji vid žigosanja i
osmišlјen simbol dobrovolјnog kmetstva. S izuzetkom nekih neukrotivih, koji
kad-tad uspevaju da se otrgnu, svaki seminarista iz Švapske se do kraja života
prepoznaje. Kako su različiti lјudi i kako su različiti okolina i prilike pod
kojima odrastaju! Vlada to pravilno i temelјno izjednačava kod svojih
štićenika pomoću neke vrste duhovne uniforme ili livreje.
Svi oni koji su u vreme stupanja u manastirski seminar imali majku,
setiće je se tih dana sa doživotnom zahvalnošću i smešeći se ganuto. Kod
Hansa Gibenrata to nije bio slučaj, i zato je prošao bez ikakvog ganuća, ali je
imao prilike da posmatra veliki broj tuđih majki i stekne čudne utiske.
Po hodnicima uokvirenim velikim zidnim ormarima, takozvanim
dormentima, stajali su na sve strane sanduci i korpe, dečaci praćeni
roditelјima bili su zaokuplјeni raspakivanjem i slaganjem svojih stvari. Svako
je imao svoj ormar sa brojem i svoj numerisani stalak za knjige po radnim
sobama. Sinovi i roditelјi su klečali na zemlјi, poslužitelј se kao knez šetkao
među njima, dobacujući tu i tamo pokoji dobar savet. Širila su se
raspakovana odela, savijale se košulјe, slagale knjige, ređale cipele i papuče.
Oprema je uglavnom kod svih bila ista, jer je minimalna količina rublјa i
ostalih osnovnih potreba bila propisana. Pojavili su se limeni umivaonici sa
primitivno urezanim imenima. Nјih je trebalo smestiti u prostranoj prostoriji i
uz njih poređati sunđer, kutiju za sapun, češalј i četkicu za zube. Osim toga,
svi su doneli po jednu lampu, kanticu sa petrolejom i pribor za jelo.
Dečaci su svi bez izuzetka bili zaposleni i uzbuđeni. Očevi su se
smeškali, pokušavali da i oni pomognu, često pogledavali u svoje džepne
časovnike, prilično su se dosađivali i činili razne pokušaje da se što pre
izgube Duša celokupnog tog poslovanja bile su majke. Uzimale su u ruke
komad po komad odeće i rublјa, rukom su gladile svaki nabor, nameštale
vrpce i brižlјivo raspoređivale stvari po ormaru da sve stane, da sve bude
nadohvat. Svoj posao su propratile raznim opomenama, savetima i
nežnostima.
– Posebno štedi nove košulјe, koštale su tri marke i pedeset.
– Prlјavo rublјe ćeš svake četiri nedelјe poslati železnicom... ili ako je
hitno poštom. Crni šešir ja za nedelјu.
Neka podebela prijatna žena sedela je na jednom visokom sanduku i učila
sina kako treba da prišiva dugmad.
– Ako te uhvati čežnja za kućom – reče jedna druga – odmah mi piši.
Vreme do Božića će proći.
Neka lepuškasta, još prilično mlada žena, preletela je pogledom preko
ormara svog sina i nežno prelazila rukom preko kaputa i pantalona. Posle
toga je počela da miluje svog dečaka, derana širokih ramena i bucmastih
obraza. On se stideo i zbunjeno branio, čak joj i ruke strpao u džepove da ni
slučajno ne deluje razmaženo. Majci je rastanak očigledno pao teže no njemu.
Kod drugih je bilo upravo obrnuto. Ne pomerajući sa s mesta,
bespomoćno su pilјili u svoje majke, a po licu im se videlo da bi se najradije
smesta vratili kući. Kod svih se mogla zapaziti teška borba između strepnje
od rastanka i pojačanog osećanja nežnosti i privrženosti s jedne, i snebivanja i
zaziranja od posmatrača i prkosnog dostojanstva prve muškosti, s druge
strane. Mnogi među njima koji bi najradije zaridali pravili su tobože
bezbrižno lice, kao da ih sve to nimalo ne potresa. A majke su se smešile.
Gotovo su svi iz svojih sanduka, osim najnužnijeg, vadili i neke luksuzne
stvari, kesu jabuka, dimlјenu kobasicu, korpicu kolačića i slično. Mnogi su
poneli i klizalјke. Ogromnu senzaciju je izazvao mladić prepredenog izraza
lica koji je posedovao celu šunku i nipošto nije krio to svoje blago.
Nije bilo teško uočiti koji su dečaci došli neposredno iz roditelјske kuće,
a koji su već i ranije bili po internatima i zavodima. Ali i kod ovih drugih se
zapažalo uzbuđenje i napetost.
Gospodin Gibenrat je pomagao svom sinu pri raspakovanju i ponašao se
pri tom mudro i praktično. Završio je posao ranije od većine drugih i zadržao
se neko vreme sa Hansom u dormentu, dosađujući se i pomalo unezveren.
Ali, kako je sa svih strana bio okružen očevima koji su svojim sinovima delili
opomene i pouke, sa majkama koje su izgovarale utešne reči i savet, sa
sinovima koji su ih slušali stegnuta srca, smatrao je da je red da i on snom
Hansu uputi nekoliko zlatnih mudrosti uoči njegovog polaska novim
životnim putem. Dugo je premišlјao i pokunjeno šipčio pored zanemelog
dečaka, a onda je odjednom krenuo i izvalio pregršt odabranih svečanih fraza
koje je Hans saslušao začuđen i bez reči, sve dok nije video da se neki
sveštenik, koji je stajao u blizini, podruglјivo nasmešio čuvši očevu
govoranciju; postiđeno je povukao zahuktalog govornika u stranu.
– Ti ćeš, dakle, služiti na čast svojoj porodici, zar ne? I slušati svoje
pretpostavlјene?
– Da, naravno – reče Hans.
Otac je ućutao odahnuvši. Bilo mu je užasno dosadno. Hans se takođe
osećao prilično izgublјenim, čas je s izvesnom strepnjom radoznalo bacao
poglede kroz prozor i niz tihi hodnik sa stubovima oko manastirskog
dvorišta, koji je svojim drevnim, asketskim dostojanstvom i spokojstvom
neobično odudarao od bučne mladeži ovde gore, čas se opet bojažlјivo
zagledao u svoje zaposlene drugove, od kojih još nijednog nije poznavao.
Onaj drug sa ispita u Štutgartu, po svemu sudeći, i pored svog prefinjenog
gepingenškog latinskog nije položio ispit, bar ga Hans nigde nije video.
Posmatrao je svoje buduće školske drugove ne razmišlјajući mnogo o njima.
Iako je oprema svih dečaka po vrsti i broju bila slična, ipak se lako mogla
uočiti razlika između gradskih i selјačkih sinova, kao i između imućnih i
siromašnih. Sinovi bogataša su naravno, retko dolazili u seminar, što je
jednim delom bilo uslovlјeno gordošću ili dublјim saznanjima roditelјa, a
drugim obdarenošću dece; mada ipak poneki profesori ili viši činovnici šalјu
svoje sinove u Maulbron, sećajući se sopstvenih godina provedenih u
manastiru. Tako se između četrdesetak crnih kaputa mogla zapaziti razlika u
kakvoći sukna i kroju, a još više su se ti mladi lјudi međusobno razlikovali po
svojim manirima, po narečju i držanju. Bilo je suvonjavih dečaka, krutih
udova iz Švarcvalda, krepkih brđana, kose plave kao slama i širokih usta,
pokretlјivih Nizozemaca slobodnog i vedrog ponašanja, uglađenih
Štutgarćana sa šilјatom obućom i iskvarenim, hoću reći prefinjenim
narečjem. Približno je peti deo tog cveta mladosti nosio naočare. Neki
slabunjav i bezmalo elegantan mamin sin iz Štutgarta imao je na glavi fini
kruti šešir od klobučine, ponašao se otmeno i nije ni slutio da taj njegov
neobičan ukras već prvog dana podstiče one odvažnije među njegovim
drugovima na potonja zadirkivanja i nasilјa.
 Neki istančani posmatrač uočio bi da ta obeshrabrena gomilica nipošto
nije predstavlјala loš izbor među omladinom pokrajine. Pored prosečenih
glava, kod kojih se već izdaleka zapažao „nirnberški levak“,3 bilo je i
prkosnih, čvrstih momaka iza čijih je glatkih čela uzvišeniji život još bio u
poludremežu. Možda je među njima bila i poneka od onih lukavih i upornih
švapskih glava, koje bi se od vajkada tokom vremena povremeno probile u
veliki svet i svoje uvek pomalo suvoparne i svojeglave misli učinile središtem
novih, moćnih sistema. Jer Švapska ne snabdeva samo sebe i svet izuzetno
vaspitanim teolozima, nego s ponosom raspolaže i tradicionalnom
sposobnošću za filozofsku spekulaciju, iz koje je proizišla nekolicina
uglednih proroka ili učitelјa zabludne nauke. I tako ta plodna pokrajina, čije
se znatne političke tradicije nalaze u dalekoj prošlosti i koja se sada kao
bezazleno pile privila uz oštroklјunog severnog orla, bar u duhovnim
oblastima bogoslovlјa i filozofije još uvek ima nepobitni uticaj u svetu. Pored
toga, u narodu se od davnina krije želјa za uživanjem u lepim formama i
sanjalačkoj poeziji, iz njega povremeno niču pesnici i književnici koji ne
spadaju među loše stvaraoce. U novije vreme, doduše, ugled im je malko
opao jer su naša severnije nastanjena gospodska braća preuzela prevlast i u
poeziji, nalaze da je južnjački jezik lišen finoće, te sad svojim znatno oštrijim
jezicima oni daju ton usmeren čas na miris zemlјe, čas na berlinsku
eleganciju, i svojom britkošću zacelo daleko premašuju našu staromodnu liru.
Na žalost, ni tu a ni drugde ne možemo se usprotiviti i skinuti sa gordih
Berlinaca njihovu još veoma mladu patinu. Osim toga, ne žalimo da damo
svakom svoje, nama Švabama naš stari Štaufen,4 gde nad tihim šumama
dremaju i sanjaju malobrojni ostaci nekadašnje slave, a onima drugima
njihovog Colerna,5 gde glatki, krajnje čisti drumovi vode mimo blistavih
topova. I jedno i drugo ima svoje vrednosti.
U uređenju i u običajima seminara u Maulbronu nije bilo ničeg švapskog,
štaviše, pored latinskih naziva preostalih iz doba kada je tu bio manastir,
naleplјene su u novije vreme i mnoge klasične etikete. Sobe po kojima su
pitomci bili razmešteni zvale su se: Forum, Jelada, Atina, Sparta, Akropolј, a
što se najmanja i poslednja zvala Germanija ukazivalo je bezmalo na težnju
da se germanska sadašnjica, po mogućstvu, pretvori u rimsko-grčko
snoviđenje. Ali to je opet bio samo spolјni privid, zapravo bi hebrejski nazivi
bili prikladniji. Tako je veseli slučaj hteo da soba Atina nije dobila za stanare
širokogrude i rečite mladiće već, naprotiv, nekolicinu čestitih i dosadnih
učmalica, a u sobi Sparta nisu se nastanili ratnici i asketi, nego čašica veselih
i bujnih hospitanata. Hans Gibenrat je bio dodelјen sobi Jelada, zajedno sa još
devetoricom drugova.
Kada je uveče sa tom devetoricom prvi put kročio u prohladnu, ogolјenu
spavaonicu i legao na svoj uzani đački krevet, bilo mu je ipak nekako čudno
oko srca. Sa tavanice je visila petrolejska lampa, pri njenom crvenkastom
svetlu se dečaci skinuše, a u deset i četvrt je došao poslužitelј da je ugasi.
Ostali su da leže jedan pokraj drugog, između dva kreveta se nalazila po
jedna stoličica na koju se slagala odeća, sa jednog stuba je visio konopac
kojim će se potegnuti jutarnje zvonce. Dvojica-trojica dečaka su se
međusobno već poznavala i bojažlјivo ćaskala šapatom da bi ubrzo umukli;
ostali su jedni drugima bili tuđi i svako je za sebe i pomalo potišten u mukloj
tišini ležao u svom krevetu. Čulo se duboko disanje onih koji su usnuli, neko
bi pomerio ruku u snu, pa bi laneni pokrivač zašuštao; oni koji su još bili
budni ležali su nepokretno.
Hans dugo nije mogao da zaspi. Osluškivao je disanje svog suseda i posle
nekog vremena čuo neobičan, prigušen šum koji je dopirao iz drugog po redu
kreveta od njegovog. U njemu je ležao neko ko je plakao glave zagnjurene
pod pokrivač, tiho jecanje koje kao da je dopiralo iz dalјine uzburkalo je
Hansa na neki čudni način. On sam nije osećao čežnju za domom, ali je žalio
za svojim tihim sobičkom kod kuće: pored toga se neodređeno plašio
nepoznatog novog života i brojnih drugova. Još nije bila ponoć kada su već
svi spavali. Mladi spavači ležali su jedni kraj drugih, pritisnuvši obraze u
jastuke sa prugastom navlakom; sve te mladiće, potištene, tužne i prkosne,
vesele kao i bojažlјive savladao je isti slatki, čvrsti san i zaborav. Iznad starih,
šilјatih krovova, kula, erkera, vitkih gotskih tornjića, zupčastih otvora u
zidinama i galerija sa šilјatim svodovima digao se bledi polumesec; njegova
svetlost se zaustavila na ispustima i pragovima, slivala se preko gotskih
prozora i romanskih kapija i treperila bledo-zlaćana u velikom, plemenitom
tasu česme u manastirskom dvorištu, uokvirenom stubovima. Nekoliko
žućkastih pramenova i svetlih mrlјa prodiralo je i kroz tri prozora spavaonice
nazvane Jelada, nastanivši se tu pored snova usnulih dečaka dobrosusedski,
kao nekada pored pokolenja kaluđera.
Sledećeg dana je u oratoriju održana svečanost prijema novih pitomaca.
Nastavnici su bili u redengotima, eforus6 je održao govor, učenici su se
skrušeno presamitili na svojim stolicama i povremeno pokušavali da se
krišom osvrću za svojim roditelјima koji su sedeli pozadi. Majke su
zamišlјeno i smešeći se gledale u svoje sinove, očevi su sedeli uspravno i
pratili govor ozbilјna i odlučna lica. Grudi su im se nadimale od ponosnih i
hvale vrednih osećanja i nijedan među njima nije pomislio da je današnjim
danom, zbog novčane koristi, prodao svoje dete državi. Na kraju su učenici
prozvani poimenično i prilazili jedan po jedan eforusu koji ih je stiskom ruku
primio i obavezao zajednici, a time je svaki od njih - ukoliko se držao kako
treba - do kraja života bio zbrinut i smešten. Kao ni njihovi očevi, nijedan od
njih nije razmišlјao o tome da im se to možda neće pružiti baš zabadava.
Trenutak u kome su morali da se oproste od svojih očeva i majki učinio
im se mnogo ozbilјniji i uzburkaniji. Peške, poštanskim kolima, ili vozilima
kojih su se na brzinu dočepali, roditelјi nestadoše ispred pogleda ostavlјenih
sinova. Blagim septembarskim vazduhom još su se dugo lepršale maramice,
naposletku šuma proguta putnike, a sinovi se, ćutlјivi i zamišlјeni, vratiše u
manastir.
– Tako, sad su gospoda roditelјi otputovali – reče poslužitelј.
Tek tada su mladi međusobno počeli da se zagledaju i da se upoznaju, pre
svega, stanovnici istih soba. Mastionice su se punile mastilom, lampe
petrolejom, sređivale su se knjige i sveske, svi su pokušavali da se nekako
odomaće u toj prostoriji. Pri tom su se gledali radoznalim pogledima,
započinjali razgovor, zapitkivali jedni druge odakle ko dolazi i iz koje škole,
podsećajući se uzajamno na zemalјski ispit na kome su se zajednički
preznojavali. Oko pojedinih nalonja za pisanje stvarale su se grupe, tu i tamo
odjeknuo bi i bučan dečački smeh, a uveče su se sobni drugovi međusobno
već poznavali mnogo bolјe od putnika na kraju putovanja preko mora.
Među devetoricom drugova koji su sa Hansom stanovali u sobi Jelada,
četvorica su bili izraziti karakteri, a ostali su pripadali dobrom proseku. Da
pomenemo, pre svega, Ota Hartnera, sina profesora iz Štutgarta, mladića
obdarenog i staloženog, samouverenog i besprekornog ponašanja. Bio je
širokih ramena, stasit i dobro obučen, a svojim odlučnim, jasnim nastupom
imponovao je svima u sobi.
Zatim Karl Hamel, brđanin i sin skromnog seoskog kmeta. Bilo je
potrebno izvesno vreme da bi ga čovek upoznao jer je bio pun protivrečnosti i
retko napuštao svoje prividno flegmatično držanje. Tada bi bio strastan,
raskalašan i nasilnički nastrojen, ali bi se ubrzo opet uvlačio u sebe tako da se
nije znalo da li je u osnovi tihi posmatrač, ili potulјenko.
 Upadlјiva, mada ne toliko staložena pojava bio je Herman Hajlner,
momak iz dobre kuće iz Švarcvalda. Već se prvog dana za njega znalo da je
pesnik i esteta, o njemu je kružila priča da je na zemalјskom ispitu svoj
zadatak napisao u heksametru. Govorio je mnogo i veoma živahno, imao je
lepu violinu, odlikovao se veoma otvorenom prirodom koju je uglavnom
ispolјavao kroz izlive mladalački nedozrele mešavine sentimentalnosti i
lakomislenosti. Međutim, on je u sebi nosio i nešto dublјe, mnogo manje
vidlјivo. Telesno i duševno bio je razvijen iznad svojih godina, štaviše, bilo je
kod njega već nekih začetaka pokušaja da se kreće sopstvenim putevima.
Najneobičniji stanovnik Jelade je svakako bio Emil Lucijus, povučeno,
svetloplavo momče, vredno i suvoparno kao kakav matori selјak. Uprkos
manjkavom stasu i neoformlјenim crtama lica, nije davao utisak dečaka već
je po svemu ličio na odraslu osobu, kao da kod njega više nema šta da se
menja. Već prvog dana, dok su se drugi dosađivali, ćeretali i pokušavali da se
užive u novu sredinu, on je sedeo tih i povučen nad svojom gramatikom i
zapušivši palčevima uši predano učio kao da mora nadoknaditi izgublјene
godine.
Taj tihi čudak tek je malo-pomalo otkrio svoje marifetluke, pokazavši se
kao neverovatno rafinirani džimrija i egoista, pa mu je upravo savršenstvo u
tim porodicama pribavilo poštovanje ili bar trpelјivost njegovih drugova.
Imao je veoma prepreden sistem štednje i stvaranja dobiti čije su se finese tek
postepeno obelodanile i izazvale čuđenje. Počelo je s tim što je Lucijus ujutro
u umivaonicu ulazio prvi, ili poslednji, da bi koristio tuđ peškir i po
mogućstvu sapun, a štedeo svoje stvari. Na taj način mu je uspevalo da svoj
peškir upotreblјava uvek po dve i više nedelјa. Međutim, peškiri su se morali
menjati svakih osam dana, što je glavni poslužitelј kontrolisao svakog
ponedelјka pre podne. Stoga je Lucijus svakog ponedelјka kačio čist peškir
na svoj numerisani ekser, ali bi ga za vreme podnevnog odmora opet sklonio
i uredno složenog vratio u svoj ormar, okačivši umesto njega pošteđeni stari.
Nјegov sapun je bio tvrd i malo se trošio, ali ga je zato mogao koristiti
mesecima. Uprkos tome, Emil Lucijus nije delovao zapušteno, naprotiv, bio
je uvek veoma čist i uredan, brižlјivo je četkao i češlјao na razdelјak retku
plavu kosu, dok je rublјe i odeću čuvao veoma pažlјivo.
Iz umivaonice se išlo na doručak. Taj obrok se sastojao od šolјice kafe,
komadića šećera i jednog hlepčića. Takav doručak većina nije smatrala
obilnim, jer posle osmočasovnog sna mladi lјudi svojski ogladne. Lucijus je,
međutim, bio zadovolјan i svakog jutra je od usta uštedeo komadić šećera za
koji je uvek nalazio kupce, za dva komadića uzeo bi fening, a za dvadeset i
pet svesku za pisanje. Po sebi se razume da je večerom voleo da radi pri
svetlosti tuđe lampe štedeći svoj petrolej. Pri tom nije bio dete siromašnih
roditelјa, već je poticao iz prilično imućne porodice; uostalom, deca
siromašnih lјudi retko znaju da ekonomišu i da štede, već obično troše koliko
imaju i ne misle da nešto ostavlјaju na stranu.
Ali Emil Lucijus svoj sistem nije ograničio samo na materijalna i
opiplјiva dobra, već je i u oblasti duha težio da ostvari dobit. Pri tom je bio
dovolјno mudar da ne smetne s uma da svaki duhovni posed ima relativnu
vrednost i stoga se s istinskom predanošću okrenuo samo nastavnim
predmetima čije bi savladavanje moglo biti od koristi kod kasnijih ispita,
zadovolјavajući se u ostalim skromnim prosečnim ocenama. Sve što je učio i
uradio merio je uvek u odnosu na učinak svojih drugova i radije bi sa pola
znanja bio prvi nego sa dvostrukim drugi među njima. Stoga bi uveče, dok su
se njegovi drugovi odavali raznim razonodama, igrama i lektiri, on je ćutke
sedeo i radio. Galama ostalih mu nije smetala, čak bi im povremeno
dobacivao vedar pogled bez tračka zavisti. Jer da su i ostali učili, njegov se
trud ne bi isplatio.
Prilјežnoj bubalici niko nije zamerio sva ta lukavstva i smicalice. Ali kao
svako ko preteruje i preko mere se usredsređuje na dobit, tako je i on
napravio budalast korak. Budući da je celokupna nastava u manastiru bila
besplatna, sinula mu je ideja da uzme časove sviranja na violini. O nekom
prethodnom muzičkom obrazovanju, sluhu i talentu, ili bilo kakvom uživanju
u muzici, kod njega nije bilo pomena! Ali je pomislio da se sviranje na violini
može naučiti isto kao i latinski ili račun. Načuo je da muzika može biti od
koristi u kasnijem životu, da su lјudi koji znaju svirati omilјeni i rado viđani u
društvu, a u svakom slučaju cela stvar ga ništa nije koštala jer mu je seminar
stavio na raspolaganje i školsku violinu.
Nastavniku muzike Hasu digla se kosa na glavi kad se Lucijus pojavio
kod njega sa želјom da uzima časove violine, jer ga je znao sa časova
pevanja; Lucijus je tu svojim udelom, doduše, silno uveselјavao svoje
drugove ali je zato njega, nastavnika, bacao u očajanje. Pokušao je da izbije
dečaku tu ideju iz glave, ali se pokazalo da se obratio pogrešnoj ličnosti.
Lucijus se sa blagim i skromnim osmehom pozivao na svoje pravo, izjavivši
da ga muzika neodolјivo privlači. Stoga je naposletku dobio najgoru violinu
za vežbanje i nedelјno dva časa, a sam je vežbao svakoga dana po pola sata.
Posle prvog časa vežbanja njegovi sobni drugovi izjaviše da je to bilo prvi i
poslednji put i da mu to grozno cijukanje više neće dozvoliti. Od tog časa
Lucijus je sa svojom violinom unezvereno tumarao po manastiru u potrazi za
nekim tihim kutkom u kome bi mogao da vežba, iz koga bi zatim prodiralo
neko čudno grebanje, škripanje i ječanje, koje je plašilo susede. Pesnik
Hajlner je izjavio da su to zvuci kao da izmučena stara violina svim svojim
crvotočnim rupama preklinje da bude pošteđena. Kako nije bilo nikakvog
napretka, namučeni nastavnik je postao nervozan i grub, Lucijus je vežbao uz
očajničke napore, a njegovo dotle samozadovolјno ćiftinsko lice izbrazdale
su bore. Nastala je prava tragedija, jer kada ga je nastavnik naposletku
proglasio potpuno nesposobnim i odbio da mu ubuduće daje časove,
zasleplјeni i prilјežni Lucijus je izabrao klavir i mučio se s njim tokom dugih
neplodnih meseci dok nije, najzad, slomlјen, ćutke odustao. Ali kasnijih
godina, kad god bi se povela reč o muzici, on je svaki put isticao da je nekada
i sam učio da svira klavir i violinu, da su ga samo nepovolјne okolnosti
postepeno otuđile od te lepe umetnosti.
Na taj način soba Jelada je često bila u prilici da se zabavlјa na račun
svojih komičnih stanovnika, jer je i esteta Hajlner znao da izvede mnoge
smešne scene.
Karl Hamel je izigravao ironičara i šeretskog posmatrača. Bio je godinu
dana stariji od ostalih i to mu je davalo izvesnu nadmoć, ali ipak nije uspeo
da igra neku značajniju ulogu; bio je hirovit i otprilike svakih osam dana
spopala bi ga potreba da svoju telesnu snagu okuša u nekoj tučnjavi, a tu bi se
pokazao divalј i svirep.
Hans Gibenrat je sve to posmatrao sa čuđenjem i išao svojim tihim
putevima kao dobar, ali veoma miran drug. Bio je vredan, bezmalo isto tako
vredan kao Lucijus, i stekao je poštovanje svojih sobnih drugova s izuzetkom
Hajlnera, koji je na svom barjaku ispisao lozinku genijalne lakomislenosti i
povremeno ga ismevao kao bubalicu. Sve u svemu, svi su se ti dečaci u
godinama najbržeg razvoja slagali sasvim dobro, iako večerom nisu bile retke
tuče po dormentima. Doduše, svi su revnosno nastojali da se osećaju odraslim
i da naučnom ozbilјnošću i lepim ponašanjem opravdaju to što su im se
nastavnici obraćali sa „vi“ na šta nisu bili navikli, dok su na latinsku školu,
koju su ostavili za sobom, gledali u najmanju ruku s ohološću i
nipodaštavanjem sa kojim budući student gleda na gimnaziju, ali tu i tamo bi
veštačko dostojanstvo iščezlo pred prirodnom dečačkom silovitošću,
zahtevajući svoje pravo. Tada bi dorment odzvanjao od sočnih udaraca i
dečačkih paprenih pogrdnih reči.
Za rukovodioca ili nastavnika u takvoj jednoj ustanovi bilo bi poučno i
dragoceno da posmatra kako posle prvih nedelјa života u zajednici jato
dečaka podseća na hemijsku smesu koja se taloži, u kojoj se oscilirajući
oblaci i pahulјice zgušnjavaju i opet rastvaraju, da bi se zatim formirali u
drugačijem obliku, dok se konačno ne oformi određen broj čvrstih tvari.
Pošto je savladan prvi zazor i čim su se svi uzajamno dovolјno upoznali,
počelo je talasanje i komešanje, združile su se grupe i sklapala prijatelјstva,
kao što su i uzajamne netrpelјivosti izišle na videlo. Retko su se zbližavali
zemlјaci ili raniji školski drugovi, većina ih se okretala novim poznanicima.
Stanovnici gradova povezali su se s onima sa sela, brđani s onima iz nizije,
kao po nekom tajanstvenom nagonu koji teži za raznorodnošću i za dopunom.
Mlada bića su neodlučno pipala oko sebe, pored svesti o jednakosti javlјalo
se i stremlјenje za izdvajanjem, a kod nekih dečaka se pri tom prvi put iza
dečjeg sna budila klica svesti o formiranju ličnosti. Odigrale su se neopisive
scene izliva naklonosti i lјubomore, dolazilo je do stvaranja prijatelјskih
saveza ili objavlјivanja prkosnih neprijatelјstava, da bi se sve završilo
ponekad prisnim odnosom i prijatelјskim šetnjama, a katkad oštrim rvačkim
borbama i boksom.
Hans nije imao nikakvog udela u tim zbivanjima. Karl Hamel mu je
nedvosmisleno i burno ponudio svoje prijatelјstvo, ali je on uplašeno
ustuknuo. Odmah zatim Hamel se sprijatelјio sa jednim stanovnikom sobe
Sparta; Hans je ostao sam. Veoma snažno osećanje u njemu nagoveštavalo
mu je negde na horizontu zemlјu prijatelјstva u čežnjivim bojama, i ona ga je
ćutke mamila. Ali ga je uvek zadržavalo njegovo nesavladivo snebivanje. U
godinama dečaštva provedenog pod strogom stegom i bez majke u njemu je
zakržlјao dar da se privije uz nekog i, pre svega, grozio se da na bilo koji
način ispolјava oduševlјenje. Tome treba dodati još i dečački ponos i,
naposletku, njegovo zlosrećno samolјublјe. Nije on bio kao Lucijus, njemu je
zaista bilo stalo do sticanja znanja, ali kao i on išao je za tim da udalјi od sebe
sve što bi ga moglo omesti u radu. Stoga je ostao revnosno prikovan za svoj
nalonj, ali su ga mučili zavist i čežnja kad bi video da drugi uživaju u
prijatelјevanju. Karl Hamel nije bio onaj pravi, ali da je došao neko drugi i
pokušao da ga snažno privuče k sebi, on bi mu se rado odazvao. Ostao je da
sedi kao stidlјiva devojka i čekao hoće li ko doći po njega, neko jači i smeliji
koji će ga povući sobom i silom naterati da bude srećan.
Budući da im je, pored ostalih briga, pre svega hebrejski zadavao mnogo
posla, mladićima je veoma brzo prolazilo vreme. Po brojnim jezercima i
ribnjacima, kojima je Maulbron okružen, ogledalo se bledo nebo pozne
jeseni, uvele krošnje jasenova, breza, hrastova, u dugim sutonima po lepim
šumama zavijao je i likovao razbesneli vetar, preteča zime, a u nekoliko
mahova već je bilo popadalo i inje.
Lirski nastrojeni Herman Hajlner uzalud je priželјkivao da stekne srodnog
prijatelјa, pa je svakoga dana u časovima izlaska sam lutao šumama, a najviše
je voleo da ode na takozvano šumsko jezero, melanholičnu mrku stajaću
vodu okruženu tršćakom, nad kojom su se nadvile stare, uvele krošnje. Taj
setni i lepi šumski kutak silno je privlačio mladog zanesenjaka. Dohvativši
nekakav prut, sanjalački bi povlačio krugove po tihoj vodi, čitao Lenauove
pesme o ševaru, ili bi ispružen na niskoj obalnoj siti pisao stihove na jesenju
temu umiranja i prolaznosti, uz propratne akorde šuštanja opalog lišća i
šapata ogolelih krošnji. Tih časova često je izvlačio iz džepa malu crnu
beležnicu da u nju upiše pesmicu ili dve.
Time je bio zabavlјen i jednog tmurnog podneva kasno u oktobru kada je
Hans Gibenrat, koji se takođe šetao sam, došao na isto mesto. Ugledao je
nadobudnog pesnika kako sedi na brvnu pokraj male stajaće vrše sa
beležnicom na krilu, zamišlјeno držeći naoštrenu olovku među zubima. Pored
njega je ležala otvorena knjiga. Polako mu je prišao.
– Zdravo, Hajlner. Šta radiš?
– Čitam Homera. A ti, Gibenratiću?
– Ne bih rekao. Znam šta radiš.
– Zar?
– Naravno. Pišeš pesme.
– Misliš?
– Dabome.
– Sedi kraj mene!
Gibenrat je seo kraj Hajlnera na dasku, pustio da mu noge vise nad
vodom i posmatrao kako tu i tamo poneki mrki list kruži po tihom,
prohladnom vazduhu i nečujno se spušta na tamno-mrku površinu vode.
– Prilično je tužno ovde.
 – Jeste.
Obojica se ispružiše poleđuške, tako da su od jesenje okoline videli samo
nekoliko krošnji koje su se nadvile nad vodom i svetloplavo nebo s otocima
od oblaka koji su tiho plovili po njemu.
– Kako su lepi oblaci! – reče Hans i zagleda se s uživanjem u nebo.
– Da, Gibenratiću, – uzdahnu Hajlner. – Kamo sreće da smo oblak!
– Šta bi onda bilo?
– Jedrili bismo tamo gore, preko šuma i sela, preko okruga i pokrajina
kao lepi brodovi. Jesi li ikad video brod?
– Nisam. A ti?
– Oh, ja jesam. Ali, bože moj mili, ti ništa ne razumeš o tim stvarima.
Prava je nevolјa kad znaš samo da učiš, da guraš napred i da bubaš?
– Smatraš me, znači, budalom?
– To nisam rekao.
– Ni izdaleka nisam tako glup kako ti misliš. Ali, nastavi da pričaš o
brodovima.
Hajlner se okrenuo i tom prilikom zamalo nije pao u vodu. Sad je ležao
potrbuške i nalaktivši se rukama podupirao podbradak.
– Video sam takve brodove na Rajni – produži zatim – za vreme raspusta.
Jednom je u nedelјu bilo muzike na brodu, i noću šareni lampioni. Svetla su
se odražavala na vodi i mi smo uz muziku plovili nizvodno. Pilo se rajnsko
vino, a devojke su bile u belim halјinama.
Hans ga je slušao ćutke, zažmurivši video je pred sobom brod koji plovi
kroz letnju noć, uz muziku, sa crvenim svetlima i u belo odevenim
devojkama. Nјegov drug produži:
– E da, to je bilo nešto drugo negoli ovo sada. Ko nešto zna ovde o
takvim stvarima? Sve su to dosadni momci i obične pritvorice! Sve to petlјa i
rinta i ne zna ništa dalјe od hebrejske azbuke. Nisi ni ti drugačiji.
Hans je ćutao. Taj Hajlner je zacelo neobičan momak. Zanesenjak,
pesnik. I ranije mu se često čudio. Hajlner je, kao što su svi znali, radio
veoma malo, a ipak je znao mnogo, umeo je da daje dobre odgovore, a s
druge strane omalovažavao je to svoje znanje.
– Eto, čitamo Homera – podsmehnu se – kao da je Odisej kuvar. Dva
stiha na čas, a onda se to preživa reč po reč i ispituje dok ti se ne zgadi. Ali na
kraju časa nam se svaki put govori: vidite i sami kakvim se utančanim obrtom
pesnik koristio. Pružila vam se prilika da zavirite u tajne pesničkog
stvaralaštva! I sve to u vidu umaka oko partikula i aorista, tek da se ne
ugušimo. Nije mi stalo do Homera na takav način. Uopšte uzev, šta me se
tiču te stare grčke zerzevacije? Kada bi neko od nas pokušao da živi makar
samo donekle na grčki način, izbacili bi ga. Pri tom se naša soba zove Jelada!
Kakva ironija! Zašto se ne zove „Korpa za otpatke“, ili „Kavez robova“, ili
„Nastamba strašlјivaca“? Celokupno to klasično trabunjanje je čista obmana.
Plјunuo je u vazduh.
– Ti si maločas pisao pesme, zar ne? – upita Hans.
– Da.
– O čemu?
– O tom jezeru i o jeseni.
– Pokaži mi!
– Ne, još nije gotovo.
– A kad bude gotovo?
– U redu, kad baš hoćeš.
Posle toga obojica ustadoše i polako krenuše ka manastiru.
– Da li si uopšte primetio kako je ovo lepo? – reče Hajlner dok su
prolazili pored „Rajskog trema“. – Tremovi, lučni prozori, hodnici sa
stubovima, refektoriji, raskošan gotski i romanski umetnički rad. A čemu sva
ta krasota? Za četrdesetak ubogih derana koji treba da postanu sveštenici.
Državi se može!
Hans je celo poslepodne razmišlјao o Hajlneru. Kakav je to čovek?
Hansove brige i želјe nisu postojale za tog mladića. On je imao neke
sopstvene misli i reči, živeo je toplije i slobodnije, bolovao od neobičnih
patnji i po svemu sudeći gledao sa prezrenjem na svoju okolinu. Razumeo je
lepotu starih stubova i zidina. Zatim, bavio se tajanstvenom, neobičnom
veštinom da odraz svoje duše pretoči u stihove i iz svoje mašte izgradi
sopstveni, prividno stvarni život. Bio je živahan i neobuzdan, zbijao je
dnevno više šala no Hans za godinu dana. Bio je setan i uživao u svojoj tuzi
kao da ona predstavlјa neku neobičnu dragocenost.
Uveče istoga dana Hajlner je pred celom sobom dao dokaza svoje
šarolike i upadlјive prirode. Jedan od sobnih drugova, razmetlјivac i sitan duh
po imenu Oto Venger, zapodenuo je kavgu s njim. Neko vreme je Hajlner bio
pribran, šalјiv i nadmoćan, ali se zatim u jednom trenutku nalјutio i ošamario
svog protivnika i ubrzo se njih dvojica uhvatiše u koštac, zagriženo su vitlali i
kao brod bez kormila kružili po sobi, udarajući o zidove, obarajući stolice,
valјajući se po podu, bez reči, zadihani i zapenušani. Drugovi su ih
posmatrali sa kritičkim izrazom lica, sklanjajući se na mahove ispred klupka
dvaju tela spasavali su svoje noge, nalonje i lampe, i prijatno uzbuđeni
iščekivali da vide ishod borbe. Posle nekoliko minuta Hajlner se s mukom
digao pošto se istrgao iz ruku svog protivnika i zastao dahćući. Delovao je
prebijeno, a oči su mu bile crvene, okovratnik na košulјi iscepan, a na
kolenima pantalona zjapila je velika rupa. Nјegov protivnik se spremao za
novi napad, ali Hajlner je stajao skrštenih ruku i izjavio oholo:
– Neću da nastavim... ako baš hoćeš, hajde, udri!
Oto Venger se udalјio sa nekoliko pogrdnih reči. Hajlner se naslonio na
svoj nalonj, zavrteo točkić stajaće lampe i strpao ruke u džepove s izrazom
lica kao da je hteo da se priseti nečeg. Odjednom mu suze grunuše na oči,
slivajući se jedna za drugom niz lice sve više. To je zaista bilo nečuveno, jer
se smatralo da je za seminaristu najveća sramota da plače. A on se uopšte nije
trudio da sakrije suze. Nije napustio sobu i dalјe je stajao mirno okrenuvši
svoje bledo lice lampi; nije brisao suze, čak ni ruke nije izvadio iz džepova.
Ostali su se sjatili oko njega i gledali ga radoznalo i pakosno, dok se
Hartner nije isprečio pred njega i rekao:
– Čuješ li, Hajlneru, zar se baš nimalo ne stidiš?
Uplakani mladić se polako osvrnuo oko sebe, kao da se upravo probudio
iz dubokog sna.
– Zar da se stidim... pred vama? – reče zatim glasno i prezrivo. – Ne,
dragi moj.
Obrisavši lice sa jetkim osmehom, utulio je svoju lampu i izišao iz sobe.
U toku čitave ove scene Hans Gibenrat je ostao na svom mestu i
radoznalo i zaprepašćeno zurio u Hajlnera. Četvrt časa kasnije osmelio se i
krenuo u potragu za njim. Ugledao ga je kako sedi nepomično na jednom od
sedišta u udublјenju prozora tamnog i hladnog dormenta, pogleda uperena u
hodnik sa stubovima oko manastirskog dvorišta. Pleća i uzana glava oštrih
crta izgledali su mu s leđa sasvim nedečački. Nije se pomakao kada mu je
Hans prišao i zastao kraj prozora, tek posle izvesnog vremena je, ne okrećući
glavu, upitao promuklim glasom:
– Šta je?
– To sam ja – izusti Hans krotko.
– Šta hoćeš?
– Ništa.
– Onda idi!
Hans je bio povređen i hteo da ode. Ali Hajlner ga ipak zadrža.
– Stani-der – reče izveštačeno šalјivim tonom – nisam tako mislio.
Gledali su jedan drugome u lice i verovatno su se obojica tog trenutka
prvi put ozbilјno pogledala međusobno, pokušavajući da zamisle da se iza tih
mladićkih glatkih crta krije poseban lјudski život sa svim svojim
osobenostima i duša obeležena na sebi svojstven način.
Herman Hajlner je polako ispružio ruku, uhvatio Hansa za rame i
privukao ga k sebi tako da su im lica bila tik jedno uz drugo. Odjednom Hans
sa čudnim zaprepašćenjem oseti da usne onog drugog dodiruju njegova usta.
Srce mu se steglo od neke nepoznate strepnje. Taj njihov susret u
mračnom dormentu i iznenadni polјubac imali su neko pustolovno, dotle
neviđeno i možda opasno obeležje; palo mu je na um da bi bilo strašno da ih
je neko zatekao u tom trenutku, pouzdano je osetio da bi se taj polјubac
ostalima činio još mnogo smešnijim i sramotnijim od pređašnjeg plača. Nije
bio u stanju da progovori, ali mu je krv udarila u glavu i najradije bi pobegao.
Da je neko od odraslih video tu malu scenu možda bi ćutke uživao u tom
prizoru nezgrapne i bojažlјive nežnosti, stidlјivog izražavanja prijatelјstva,
kao i u ozbilјnim, suvonjavim dečačkim likovima, oba privlačna i puna
obećanja, oba u neku ruku još detinje lјupka, a ipak već sa pečatom
ustreptalog, lepog prkosa mladićkog doba.
Mlađarija se postepeno navikla na zajednički život. Upoznali su jedni
druge i svako je o svakom stekao izvesna saznanja i neku predstavu, pa su
sklapana brojna prijatelјstva. Bilo je prijatelјa koji su zajedno učili hebrejske
reči, drugi su zajedno crtali, šetali se ili čitali Šilera. Bilo je učenika dobrih u
latinskom, a slabih u računu koji su se združili sa onima kojima latinski nije
išao najbolјe ali su zato bili dobri u računu, da bi zatim uživali u plodovima
zajedničkog rada. Bilo je i prijatelјstava koja su se temelјila na jednoj drugoj
vrsti savezništva i zajednici dobara. Tako je vlasnik šunke, kome su svi
zavideli, svoju dopunjujuću polovinu našao u sinu baštovana iz Štamhama,
koji je dno svog ormara pokrio lepim jabukama. Jednom je jedući šunku
ožedneo, zamolio onog drugog za jednu jabuku i zauzvrat mu ponudio šunku.
Seli su jedan kraj drugoga i zapodenuli razgovor iz kog je proizišlo da će
umesto ove šunke - čim bude pojedena - stići druga, a da će i vlasnik jabuka
do kasnog proleća raspolagati potrebnim zalihama, te je tako uspostavlјen
solidan odnos koji je nadživeo mnoge na idealniji i burniji način skloplјene
saveze.
Mali broj dečaka je ostao usamlјen, među njima i Lucijus, čija je
gramziva lјubav prema muzici tada još bila u punom cvatu.
Bilo je i veoma nejednakih parova. Za najrazličitiji par smatrani su
lakomisleni Herman Hajlner i savesni Hans Gibenrat, pesnik i bubalica.
Obojica su se, doduše, ubrajala među najpametnije i najdarovitije, ali Hajlner
je pomalo podsmešlјivo nazivan genijem, dok je ovaj drugi smatran za
uzornog dečaka. Ali uglavnom su ih ostavlјali na miru, budući da su svi bili
zaokuplјeni sopstvenim prijatelјstvima i nisu voleli da budu uznemiravani.
I pored mnogih ličnih interesa i doživlјaja nije ni škola bila zanemarena.
Ona je, naprotiv, bila glavna stavka i vodeći ritam, pored nje su Lucijusova
muzika, Hajlnerovo pesništvo i svi savezi, prepirke i povremene tučnjave
promicali uzgred kao nevažne varijacije i sitna, pojedinačna uveselјavanja.
Neobični, prastari jezik Jehove, kruto, usahlo, a ipak na tajanstven način živo
drvo izrastalo je strano, čvornovato i zagonetno pred očima mladića, ističući
se čudnim spletom svog granja i zapanjujućim bojama i mirisima svojih
cvetova. U njegovim granama, pukotinama i korenju nastanili su se jezoviti
ili prijatni, hilјade godina stari duhovi: fantastično užasavajući zmajevi,
naivno lјupke bajke, naborane i ozbilјne, suve staračke glave pored lepih
mladića i devojaka bademastih očiju i borbenih žena. Sve što je u lagodnoj
Luterovoj bibliji zvučalo daleko i kao iz sna, sad je na hrapavom izvornom
jeziku bilo prožimano krvlјu i odjekivalo gromkim glasom, imalo svoj
zastarelo-glomazni, ali žilavi i strašni život. Tako se bar činilo Hajlneru, koji
je svakodnevno proklinjao ceo Pentateuh,7 a ipak nalazio i izvlačio iz njega
više života i duše no mnogi strplјivi učenici koji su znali sve reči i više nisu
grešili pri čitanju.
Pored toga se proučavao i Novi zavet, koji je bio nežniji, svetliji i prisniji,
čiji jezik, doduše, nije bio tako star, dubok i bogat, ali je bio utančaniji i
prožet mladim, revnosnim, a i sanjalačkim duhom.
Zatim Odiseja, iz čijih su snažnih i milozvučnih, silnih i ujednačenih
stihova izvirali glas i slutnja o jednom potonulom i srećnom životu jasnih
oblika koji se javlјao čas određeno i opiplјivo u vidu snažnih grubih obrisa,
čas samo kao lep san i slutnja, mutno nagovešteni u nekim rečima ili
stihovima.
Pored tog džinovskog dela gotovo su nestali istoričari kao Ksenofon i
Livije, ili su u najmanju ruku ostali po strani, lišeni sjaja.
Hans je sa čuđenjem uočio da za njegovog prijatelјa sve stvari izgledaju
drugačije negoli za njega. Za Hajlnera ništa nije bilo apstraktno, nije
postojalo ništa što ne bi mogao da zamisli i da oboji bojama svoje mašte.
Matematika je za njega bila podmuklim zagonetkama bremenita sfinga, koja
bi svojim hladnim opakim pogledom paralisala svoju žrtvu, pa se držao što je
mogao dalјe od te nemani.
Prijatelјstvo te dvojice dečaka bilo je čudno. Za Hajlnera je predstavlјalo
razonodu i luksuz, neku vrstu komoditeta ili hira, dok je Hans u njemu video
čas sa ponosom čuvano blago, čas veliki, teški teret. Hans je do tog vremena
večernje časove uvek koristio za rad. Sada se gotovo svakog dana događalo
da mu Herman, kome je bubanje dosadilo, priđe i uzme knjigu iz ruku.
Naposletku je Hans, ma koliko mu prijatelј bio drag, svake večeri strepeo od
njegovog dolaska i zbog toga je tih obaveznih časova rada učio dvostruko
predanije i užurbanije kako ništa ne bi propustio. Još mu je bilo mučnije kada
bi Hajlner i teoretski počeo da suzbija njegovo pregalaštvo.
– To ti je pravo argatovanje – govorio mu je – sav taj rad ne obavlјaš
dobrovolјno i rado, već samo iz straha od učitelјa i od tvog starog. Šta ima od
toga da budeš prvi ili drugi među učenicima? Ja sam dvadeseti, ali zato nisam
gluplјi od vas bubalica.
Hans se isto tako užasnuo kada je prvi put video kako Hajlner postupa sa
svojim školskim knjigama. Jednom je svoje knjige ostavio u učionici i, kako
je trebalo da se sprema za čas geografije, pozajmio je od Hajlnera atlas. Tada
je sa zaprepašćenjem video da je njegov prijatelј brojne listove ižvrlјao
olovkom. Zapadna obala Pirinejskog poluostrva bila je izvučena u vidu
grotesknog profila koji je dopirao od Portoa do Lisabona, a kraj oko
Finisterskog rta bio je stilizovan u obliku nekakvih kovrča, dok je Rt Svetog
Vinsenta predstavlјao izvijeni vrh jedne brade. I tako su od lista do lista bele
poleđine mapa bile išarane karikaturama i drskim pesmicama, a nisu
nedostajale ni mrlјe od mastila. Hans je navikao da svoje knjige čuva kao
svetinje i dragocenosti, pa mu se takva smelost činila delom kao skrnavlјenje
hrama, a delom kao zločinački, ali ipak herojski podvig.
Katkad je izgledalo da valјani Gibenrat za svog prijatelјa predstavlјa neku
vrstu prijatne igračke, recimo kao domaća mačka, a ponekad se to i Hansu
činilo. Ali Hajlner je ipak bio vezan za njega, on mu je bio potreban. Morao
je da ima nekoga kome se mogao poveravati, koji ga je slušao i koji mu se
divio. Bio mu je potreban neko ko će tiho i požudno slušati njegove
revolucionarne govore o školi i životu. Isto tako mu je bio potreban neko ko
će ga tešiti i kome može da spusti glavu na krilo u časovima sete. Kao sve
njemu slične prirode, mladi pesnik je bio podložan napadima bezrazložne i
pomalo samodopadlјive melanholije, prouzrokovane delom tihim rastankom
sa detinjom dušom, delom još bescilјnim obilјem snaga, slutnji i požuda, ili
nesvesnim mutnim nadiranjem muškosti. Tada bi ga spopala nezdrava
potreba da ga sažalјevaju i da ga tetoše. Ranije je bio majčin mezimac, a sad -
dok je još bio nedozreo za lјubav žene - poslušni prijatelј mu je služio kao
utešitelј.
Često je večerom krajnje nesrećan dolazio Hansu, odvlačio ga od učenja i
tražio da iziđe s njim u dorment. Tada bi u hladnom tremu ili u visokom,
sumračnom oratoriju hodali gore-dole, ili drhteći od hladnoće sedali kraj
jednog od prozora. Hajlner bi tada prosipao jadikovke, na način lirski
nastrojenih mladića koji rado čitaju Hajnea, obavijen oblakom pomalo detinje
tuge koju Hans, doduše, nije sasvim shvatao, ali koja je ipak ostavlјala na
njega utisak, i kojom bi se ponekad čak i sam zarazio. Osetlјivi esteta je
prvenstveno pri tmurnom vremenu bio izložen takvim napadima i većinom bi
kuknjava i jadanje dostizali vrhunac onih večeri kada bi oblaci pozne jeseni
zamračili nebo, a iza njih, izvirujući kroz mutne velove i procepe,
sentimentalni Mesec ispisivao svoju putanju. Tada bi se naslađivao
osijanskim raspoloženjima i rastapao u maglovitoj tuzi, obasipajući nedužnog
Hansa uzdasima, govorancijama i stihovima.
Oneraspoložen i namučen tim jadnim scenama patnje, Hans bi se u
časovima koji bi mu preostali užurbano i revnosno bacio na učenje, što mu je
padalo sve teže. Nije ga začudilo što mu se povratila glavobolјa, ali ga je
veoma zabrinulo što je sve češće umoran i bezvolјan provodio časove u
neradu, što je sve češće morao silom da natera sebe da uradi makar ono
najneophodnije. Negde je u sebi bio mutno svestan da ga iscrplјuje
prijatelјevanje sa tim osobenjakom i da je to uzrok načetosti jednog dosad
netaknutog dela njegovog bića, ali što je onaj drugi bivao mračniji i plačlјiviji
utoliko ga je više žalio, i utoliko ga je većom nežnošću i ponosom
ispunjavala svest da je svom prijatelјu neophodno potreban.
Pored toga, veoma je jasno osećao da su ta bolesna stanja sete samo
Hajnlerov način da izbaci iz sebe izlišne i nezdrave nagone koji, u stvari, nisu
bili deo njegove prirode, kojoj se odano i iskreno divio. Kada bi mu prijatelј
čitao svoje stihove, govorio o svojim pesničkim idealima ili strasno i uz
široke gestove recitovao monologe iz dela Šilera ili Šekspira, Hansu se činilo
da njegov prijatelј, blagodareći magičnom daru koji je njemu samom
nedostajao, lebdi kroz vazduh u nekoj božanskoj slobodi i vatrenoj strasti, da
poput homerovskog glasnika krilatim nogama odleće od njega i njemu
sličnih. Do tog vremena svet pesnika mu je bio malo poznat i nevažan, sad se
prvi put bez otpora predavao varlјivoj moći lepo sročenih reči, obmanjujućim
slikama i laskavim rimama, a duboko poštovanje prema tom njemu
novootvorenom svetu stopilo se sa divlјenjem prema svom prijatelјu u jedno
nerazdvojivo osećanje.
U međuvremenu naišli su burni, mračni novembarski dani, malobrojni su
bili časovi u kojima se moglo raditi bez lampe, nastupile su crne noći u
kojima je bura valјala planine od oblaka po mračnim visinama i stenjući ili
besneći udarala o moćna stara manastirska zdanja. Drveće je sasvim ogolelo,
glasnije i neugodnije od ostalih šuštale su samo još uvele krošnje ogromnih
hrastova čvornovatih grana, tih kralјeva predela bogatih šumama. Hajlner je
bio veoma potišten i u novije vreme je umesto kod Hansa više voleo da sedi u
nekoj udalјenoj vežbaonici, da grmi na violini, ili da zameće kavgu sa
drugovima.
Jedne večeri, navrativši u vežbaonicu, zatekao je u njoj prilјežnog
Lucijusa pored stalka za note sa violinom u ruci. Ljutito se udalјio i vratio
pola časa kasnije. Lucijus je još uvek vežbao.
– Sad bi već mogao da prestaneš – žestio se Hajlner. – Ima i drugih koji
bi da vežbaju. Tvoje grebanje je ionako sveopšta propast.
Lucijus nije hteo da se povuče, Hajlner posta grub i, kada je onaj mirno
nastavio da grebe po strunama, oborio mu je stalak udarcem noge tako da se
listovi nota rasuše po celoj sobi, a naslon udari violinistu po licu. Lucijus se
saže da skupi note.
– Sve ću reći gospodinu eforusu – izjavio je odlučno.
 – Možeš slobodno – zaurla Hajlner – i odmah mu reci i to da sam te pride
udario nogom u stražnjicu! – I htede odmah da pristupi delu.
Lucijus skoči u stranu i trkom se dočepa vrata. Nјegov gonilac polete za
njim, nastade žestoka i bučna trka kroz hodnike i dvorane, preko stepenica i
odmorišta do najudalјenijeg krila manastira, u kome se u tihoj i otmenoj
okolini nalazio stan eforusa. Hajlner je begunca sustigao pred samim vratima
eforusove radne sobe i, kada je onaj već zakucao i stajao na otvorenim
vratima, zadao mu u poslednjem trenutku obećani udarac nogom tako da
Lucijus nije ni stigao da zatvori vrata za sobom već je kao bomba upao u
svetilište velmože.
Bio je to nečuven slučaj. Sutradan ujutro eforus je održao sjajan govori o
izopačenosti omladine. Lucijus ga je slušao s izrazom zamišlјenog
odobravanja, a Hajlneru je dosuđena stroga kazna zatvora.
– Već nekoliko godina takva kazna ovde nikom nije izricana – grmeo je
eforus. – Postaraću se da je ne zaboravite ni kroz deset godina. Vama
ostalima neka ovaj Hajlner služi kao zastrašujući primer.
Svi pitomci su ispod oka krišom gledali u njega kao u strašilo, dok je on
stajao bled i prkosan i gledao eforusu pravo u lice. U sebi su mu se mnogi
divili, ali je na kraju časa, kada su se hodnici ispunili galamom učenika, ipak
ostao sam, svi su ga izbegavali kao da je gubav. Trebalo je biti odvažan pa
stati uz njega.
Ni Hans Gibenrat to nije učinio. I sam je osećao da bi mu to bila dužnost i
patio je zbog sopstvenog kukavičluka. Nesrećan i postiđen povukao se u
udublјenje jednog prozora, ne usudivši se da digne pogled. U duši je želeo da
priđe prijatelјu i sve bi dao da je to mogao učiniti neopaženo. Ali učenik
kažnjen strogim zatvorom smatra se u manastiru za duže vreme žigosanim.
Zna se da se od tog časa nalazi pod posebnom prismotrom, da je opasan i da
svako ko na bilo koji način opšti s njim i sam stiče loš glas. Dobročinstva
koja država ukazuje pitomcima uzvraćaju se oštrom i strogom disciplinom, to
je bilo rečeno i u velikom govoru prilikom prijemne svečanosti. Znao je to i
Hans. I podlegao je u borbi između prijatelјske dužnosti i častolјublјa.
Nјegov je ideal ipak bio da napreduje, da se proslavi na ispitima i da odigra
značajnu ulogu, ali ne romantičnu i opasnu. Stoga se bojažlјivo šćućurio u
svom uglu. Još je mogao da istupi i da se pokaže hrabar, ali od trenutka do
trenutka to je postajalo sve teže i pre no što se zapravo osvestio, njegova
izdaja je postala stvarnost.
 Hajlner je to zapazio. Strasni dečak je osetio da ga svi izbegavaju i
shvatio je to, ali se uzdao u Hansa. Pored bola i revolta koji ga obuzeše,
njegova dosadašnja besadržajna jadanja se i njemu samom sad učiniše prazna
i smešna. Za trenutak je zastao pored Gibenrata. Bio je bled, a lice mu je
imalo ohol izraz kad je rekao prigušeno:
– Ti si, Gibenrate, podla kukavica... fuj, idi do đavola!
I ode dalјe zviždeći poluglasno, sa rukama u džepovima.
Dobro je što su druge misli i obaveze zaokuplјale mlade lјude. Nekoliko
dana posle onog događaja iznenada je počeo da pada sneg, a zatim je
nastupilo vedro zimsko vreme sa mrazevima, mladež se grudvala i odlazila na
klizanje i svi su odjednom bili svesni i govorili o tome da su Božić i raspust
na pragu. Hajlneru se nije poklanjalo mnogo pažnje. On se kretao ćutke i
prkosno zabačene glave; često je pisao pesme u svojoj beležnici koja je imala
omot od crnog voštanog platna na kome je bio ispisan naslov „Pesme jednog
kaluđera“.
Po hrastovima, jovama, bukvama i vrbama nahvatalo se inje i smrznuti
sneg nežnih, fantastičnih obličja. Po jezercima je led pucketao na mrazu.
Hodnik sa stubovima oko manastirskog dvorišta ličio je na mermerni vrt.
Radosno i svečano uzbuđenje zahvatilo je sve sobe i u veselom pred-
božićnom raspoloženju čak su i dvojica besprekornih i odmerenih profesora
zračila blagošću i vedrinom. Nije bilo nijednog nastavnika ili učenika koji bi
bio ravnodušan iščekujući predstojeći praznik, pa je i Hajlnerov izraz lica bio
manje zagrižen i kukavan, dok je Lucijus razmišlјao koje će knjige i koji par
obuće poneti sa sobom o raspustu. U pismima koja su stizala od kuće pisale
su se i nagoveštavale lepe stvari, bilo je pitanja o želјama i izveštaja da se
peku kolači, pominjala su se neka iznenađenja i radost zbog skorog viđenja.
Uoči odlaska na raspust celo godište, a posebno soba Jelada, doživelo je
jednu veselu zgodu. Pala je odluka da se nastavnici pozovu na večernju
božićnu svečanost koja će se održati u Jeladi, najvećoj sobi. Pripremali su se
jedan svečani govor, dve recitacije, solo flaute i violinski duo. Međutim,
svakako je u program trebalo uvrstiti i jednu humorističku tačku. Počela su
savetovanja i pregovori, podnosili su se i odbacivali razni predlozi, a nikako
da se postigne saglasnost. Tada Karl Hamel uzgred primeti da bi najzabavnija
tačka bila kad bi Emil Lucijus izveo solo na violini. To je upalilo. Molbama,
obećanjima i pretnjama nateraše nesrećnog muzičara da pristane. Iza toga je
na programu, koji je uz učtiv i lјubazan poziv upućen nastavnicima, kao
posebna tačka bilo navedeno: „‘Tiha noć’, pesma za violinu u izvedbi Emila
Lucijusa, kamernog virtuoza“. Tu titulu je dobio zbog revnosnog vežbanja u
zabačenoj muzičkoj vežbaonici.
Bili su pozvani eforus, profesori, repetenti, nastavnik muzike i glavni
poslužitelј i svi se odazvaše i dođoše na priredbu. Nastavniku muzike se
orosilo čelo kada je Lucijus, pažlјivo očešlјan i ispeglan, u crnom kaputu sa
peševima pozajmlјenim od Hartnera, nastupio sa blagim i skromnim
osmehom na licu. Pod njegovim prstima se „Tiha noć“ preobrazila u dirlјivu
tužbalicu, pesmu punu bola i jada; dva puta je započinjao, iskidavši i
iseckavši melodiju, nogom je udarao takt, a rukama zapeo kao drvoseča na
mrazu.
Gospodin eforus je razdragano klimnuo glavom nastavniku muzike koji je
prebledeo od besa.
Kada je Lucijus i po treći put započeo pesmu i opet zapeo, spustio je
violinu, okrenuo se slušaocima i izvinio se:
– Ne ide. Ali ja tek od jesenas sviram violinu.
– Dobro je, Lucijus – dobaci mu eforus – mi vam zahvalјujemo na
uloženom naporu. Nastavite tako. Per aspera ad astra!8
Na dan 24. decembra spavaonice su oživele već u tri časa izjutra i
odzvanjale od zaglušene buke. Po prozorima su se rascvetali debeli slojevi
finih ledenih cvetova, voda za umivanje se sledila, a manastirskim dvorištem
brisao je oštar ledeni vetar, ali se na to niko nije obazirao. U trpezariji se
dizala para iz velikih posuda sa kafom i ubrzo zatim krenule su tamne grupe
učenika umotanih u kapute i marame preko belih, slabo osvetlјenih polјa i
utuhnulih šuma u susret udalјenoj železničkoj stanici. Ćeretali su, zbijali šale
i smejali se izglasa, a srca su im bila puna želјa, radosti i iščekivanja. Širom
pokrajine, po gradovima i selima, po usamlјenim majurima čekali su ih
roditelјi, braća i sestre po toplim, svečano iskićenim sobama. Većini je to bio
prvi Božić za koji su doputovali iz daleka, većina je znala da ih očekuju sa
lјubavlјu i ponosom. Na maloj železničkoj stanici usred šume čekali su po
ciči zimi voz, a kanda nikad nisu bili međusobno tako složni, druželјubivi i
veseli. Samo je Hajlner bio usamlјen i ćutlјiv, a kada je voz stigao sačekao je
da se svi njegovi drugovi ukrcaju i tek tada se popeo u drugi vagon. Na
sledećoj stanici, prilikom prelaska u drugi voz, Hans ga je još jednom
ugledao, ali je letimično osećanje stida i kajanja ubrzo iščilelo, potisnuto
uzbuđenjem i radošću zbog povratka kući.
U kući je zatekao oca nasmešenog i zadovolјnog, kao i obilate poklone
poređane na stolu. Prave božićne svečanosti, doduše, nije bilo u domu
Gibenratovih. Nedostajali su pesme i praznično raspoloženje, nedostajala je
majka i nedostajala okićena jelka. Gospodin Gibenrat nije umeo da svetkuje.
Ali Hans je na to navikao i stoga nije žalio za onim čega nema.
Svi su nalazili da izgleda loše, da je preterano mršav i bled, pitali su ga da
li je hrana u manastiru tako slaba. On je to žustro poricao i tvrdio da se oseća
dobro, samo ga češće boli glava. Gradski pastor ga je tešio, rekavši da je i
njega u mladosti često bolela glava, pa je tako sve bilo u redu.
Reka se zaledila i u praznične dane bila je puna klizača. Hans je po ceo
dan bio napolјu u svom novom odelu, sa zelenom kapom seminariste na
glavi, njegovi nekadašnji školski drugovi su mu zavideli što se obreo u
jednom dalekom, višem svetu.
 ČETVRTO POGLAVLJE

Po vajkadašnjem iskustvu, u svakoj generaciji seminarista se u toku četiri

manastirske godine izgubi po jedan ili više kandidata. Katkad smrt zadesi
jednog od njih pa biva sahranjen uz pojanje ili uz pratnju prijatelјa prenet u
zavičaj. Katkad se neko od njih silom istrgne, ili ga isklјuče zbog posebnih
grehova. Tu i tamo, mada retko i samo u starijim razredima, događa se da
neko od mladića u beznađu potraži izlaz iz svojih mladalačkih nevolјa
prosviravši sebi metak kroz glavu, ili skočivši u duboku vodu.
U godištu Hansa Gibenrata takođe će nestati nekolicina drugova, a po
nekom čudnom slučaju svi oni su do ranije stanovali u sobu Jelada.
Među njima se nalazio i jedan skromni plavušan, po imenu Hindinger, a
po nadimku Hindu, sin krojača sa nekog pretežno-katoličkog kraja u oblasti
Algoj.9 Bio je miran momčić i tek se posle njegovog nestanka počelo govoriti
o njemu, ali i tada ne mnogo. Nјegov nalonj za pisanje nalazio se pokraj
nalonja štedlјivog kamernog virtuoza Lucijusa, pa je stoga na svoj prijatan i
skroman način s ovim opštio nešto više nego s ostalima, budući da nije imao
prijatelјa. Tek kada ga više nije bilo, doprelo je stanovnicima Jelade do svesti
da su ga voleli kao dobrog i povučenog suseda, koji je uvek izgledao smiren i
tih u često veoma uzburkanom životu ove sobe.
Jednoga dana u januaru on se priklјučio klizačima koji su krenuli do
jednog od većih ribnjaka. Nije imao klizalјke, ali je jednom i on hteo da
posmatra drugove pri klizanju. Međutim, ubrzo je počeo da zebe i neko
vreme je trupkao oko obale da se nekako ugreje. Zatim je počeo da trči,
prešao preko nekog polјa i stigao do jednog drugog jezera, koje se sa svojim
toplijim i jačim izvorima zaledilo samo tankim površinskim slojem. Hteo je
da pođe prečicom preko tršćaka i tu je pod njim, onako malešnim i lakim,
popucao led uz samu obalu, on se neko vreme otimao i zapomagao, a onda je
neopažen potonuo u mračnu i ledenu vodu.
Tek u dva časa, kada je počela prva popodnevna lekcija, primećeno je da
ga nema.
 – Gde je Hindinger? – povika repetent.
Odgovora nije bilo.
– Potražite ga u Jeladi!
Ali ni tamo nije bilo ni traga od njega.
– Kanda se negde zadržao, počećemo bez njega. Nalazimo se na strani 74,
stih sedam. U svakom slučaju zahtevam da se nešto slično više ne događa.
Morate biti tačni!
Kada je časovnik otkucao tri časa, a Hindingera još uvek nije bilo,
nastavnik se prepao i poslao jednog od dečaka eforusu. Ovaj se odmah lično
pojavio u učionici i prosuo bujicu pitanja, a zatim je desetoricu učenika u
pratnji poslužitelјa i jednog repetenta uputio da tragaju za nestalim dečakom.
Oni koji su ostali morali su da rade pismeni diktat.
U četiri časa je repetent bez prethodnog kucanja ušao u učionicu i
šapatom podneo eforusu izveštaj.
– Tišina! – naredi eforus.
Učenici su bez ijednog pokreta sedeli u svojim klupama i gledali u njega s
napetom pažnjom.
– Vaš drug Hindinger – nastavi eforus prigušenim glasom – utopio se
izgleda u jednom od ribnjaka. Pomozite sad svi da ga nađemo. Gospodin
profesor Majer će vas povesti, izvršavajte precizno i doslovce njegova
naređenja i neka niko ne preduzima nekakve samovolјne korake.
Uplašeni učenici krenuše sa profesorom na čelu, izmenjujući među
sobom šapatom po koju reč. Nekoliko lјudi iz grada se sa konopcima,
motkama i šipkama pridružilo povorci koja je žurno odmicala. Bilo je veoma
hladno, a sunce se već spustilo na rub šume.
Kada najzad pronađoše krhko, kruto telo dečaka koje zatim položiše na
nosila usred snegom pokrivenog ševara, već se uveliko smrkavalo.
Seminaristi se okupiše oko njega kao jato preplašenih ptica. Zurili su u leš i
trlјali pomodrele, sleđene prste. Tek kad su telo njihovog nastradalog druga
proneli kraj njih i oni ćutke krenuše za njim preko snežnih polјa, blizina smrti
ih do dna duše ispuni grozom.
U toj jadnoj, promrzloj grupi Hans Gibenrat se pukim slučajem našao kraj
svog bivšeg prijatelјa Hajlnera. Obojica su to primetila istog trenutka,
spotakavši se preko iste neravnine tla. Možda savladan prisustvom smrti, ili
tih trenutaka obuzet osećanjem da je svaka samoživost ništavna, tek Hansa
prostreli neobjašnjiv bol kad je ugledao bledo lice prijatelјa u neposrednoj
blizini i, podstaknut tim iznenadnim osećanjem, on ga uhvati za ruku. Hajlner
mu je lјutito istrže i uvređeno okrenu glavu na suprotnu stranu, a odmah
zatim se odmače i izgubi u poslednjim redovima povorke.
Uzornom dečaku Hansu srce se steglo od bola i stida i, dok je spotičući se
nastavlјao da hoda smrznutim polјem, nije bio u stanju da zadrži suze koje su
mu se slivale niz obraze pomodrele od hladnoće. Shvatio je da postoje gresi i
propusti koji se ne mogu zaboraviti i ne mogu ispraviti nikakvim kajanjem,
za trenutak mu se učinilo da na onim nosilima ne leži krojačev sin nego
njegov prijatelј Hajlner, koji će bol i gnev zbog njegovog neverstva poneti
sobom na onaj drugi svet u kome se ne vodi računa o svedočanstvima,
ispitima i uspesima, već jedino da li je kome savest čista ili ne.
Utom stigoše do druma i ubrzo do manastira gde su svi nastavnici, s
eforusom na čelu, dočekali mrtvog Hindingera koji bi za života pobegao i pri
samoj pomisli na toliku počast. Nastavnici uvek drugačijim očima gledaju na
mrtvog negoli na živog učenika, kanda ih tad za trenutak prožme ubeđenje da
svaki život i svaka mladost predstavlјaju neponovlјivu vrednost o koju se
inače bez zazora često ogreše.
Te večeri, a i tokom celog narednog dana, prisustvo malog leša delovalo
je magično, sve što se radilo i reklo bilo je u nekom blagom i prigušenom
vidu; razmirice, lјutnja, buka i smeh pritajili su se za kraće vreme, kao kad
vodene vile za trenutak iščeznu sa površine vode koja tada izgleda mirna i
bez života. Kada bi se među dvojicom učenika poveo razgovor o pokojniku,
nazvali bi ga punim imenom, jer im se činilo nedostojnim da mrtvaca
pominju po nadimku Hindu. Povučeni Hindu, koji se za života uvek
neprimećen i nezvan gubio u gomili ostalih, sada je svojim imenom i svojom
smrću ispunjavao ceo manastir.
Drugog dana stigao je otac Hindinger, nekoliko časova se zadržao sam u
sobici u kojoj je njegov dečak ležao na odru, zatim je bio pozvan kod eforusa
na čaj i naposletku je prenoćio u „Jelenu“, obližnjoj gostionici.
Sutradan je bila sahrana. Kovčeg je bio postavlјen u dormentu, detetov
otac je stajao kraj njega i posmatrao sve oko sebe. Izgledao je baš kao pravi
krojač, užasno mršav i sav šilјat, na sebi je imao crn praznični kaput koji se
presijavao zelenkastim prelivima i uske pohabane pantalone, a u ruci je držao
staromodan praznični šešir. Nјegovo sitno, uzano lice delovalo je snuždeno,
tužno i bolešlјivo, slično svetilјci krstaša na vetru, a on se sav zgrčio zbunjen
i pun strahopoštovanja prema eforusu i gospodi profesorima.
U poslednjem trenutku, pre no što su nosači podigli kovčeg na ramena,
tužni čovečulјak još jednom istupi i zbunjenim i bojažlјivim pokretom
nežnosti dodirnu poklopac mrtvačkog sanduka. Iza toga je stao sav izgublјen,
boreći se sa suzama, obreo se nasred velike, tihe prostorije kao suvo drvce
sred zime, tako usamlјen i beznadežan da je bila živa žalost gledati ga.
Sveštenik ga uze za ruku i osta kraj njega, a krojač onda brže stavi na glavu
svoj fantastično izvijeni cilinder i prvi potrča za kovčegom niz stepenice,
preko manastirskog dvorišta, kroz drvenu kapiju i preko snegom pokrivenog
tla u susret niskom groblјanskom zidu. Za vreme pojanja na grobu na veliko
nezadovolјstvo nastavnika muzike seminaristi većinom nisu gledali u
njegovu ruku kojom je davao takt nego u sitnu, usamlјenu priliku malog
krojača, koja se tužno i sleđeno ocrtavala na snegu i vetru dok je oborene
glave slušao govore sveštenika, eforusa i najbolјeg učenika, klimnuvši
ponekad zamišlјeno glavom učenicima koji su pojali, dok je levom rukom
stalno baratao oko peša kaputa u kome je držao maramicu, ali je nikako nije
izvlačio.
– Neprekidno mi je bilo u glavi kako bi bilo da je moj tata stajao tako na
njegovom mestu – reče Oto Hartner posle toga.
I svi se složiše: – To isto sam pomislio i ja.
Nešto kasnije navratio je eforus sa Hindingerovim ocem u sobu Jelada.
– Da li je neko od vas bio u bližem prijatelјstvu sa pokojnikom? – obrati
se eforus njenim stanovnicima.
Isprva se niko nije javio i Hinduov otac je bojažlјivim i ojađenim
pogledom preleteo preko mladih lica. Ali uto istupi Lucijus. Hindinger uze
njegovu ruku i zadrža je neko vreme u svojoj, ali kako nije umeo ništa da
kaže, ubrzo je skrušeno klimnuvši glavom napustio sobu. Odmah zatim je
otputovao; morao je da se vozi ceo jedan dan svetlim zimskim predelima pre
no stigne kući i ispriča svojoj ženi kako izgleda mesto na kome njen Karl
počiva.
U manastiru je ubrzo sve opet bilo po starom. Nastavnici su opet grdili
učenike, ovi su opet treskali vratima, a na nestalog stanovnika Jelade malo je
ko mislio. Neki su ozebli za vreme dugog stajanja kraj onog tužnog ribnjaka
pa su ležali u bolesničkoj sobi, ili su se u toplim papučama i zavijene guše
muvali po manastiru. Hans Gibenrat je ostao pošteđen nazeba, ali je od onog
nesrećnog dana delovao ozbilјnije i starije. Nešto se u njemu izmenilo, dečak
se preobrazio u mladića, a i duša kao da mu se preselila u neku drugu zemlјu
u kojoj se kretala puna strepnji, još neodomaćena i nepoznavajući mesta na
kojima bi mogla da predahne. Uzrok tome nisu bili ni strah od smrti, niti
žalost za dobrim Hinduom, već iznenadno probuđena svest o krivici prema
Hajlneru.
Ovaj je, sa još dvojicom drugova, ležao u bolesničkoj sobi i morao da pije
tople čajeve, pa je sad imao vremena da sređuje svoje utiske povodom
Hindingerove smrti i da ih pripremi za eventualno kasnije pesničko
uobličavanje. Međutim, po svemu sudeći, nije mu bilo do toga, osećao se
jadan i bolan, a sa svojim bolesnim drugovima jedva da je izmenio pokoju
reč. Usamlјenost koja mu je bila nametnuta kaznom zatvora povredila je
njegovu osetlјivu dušu tako želјnu da se nekom poverava, ispunivši je
gorčinom. Učitelјi su ga kao nezadovolјnika i buntovnika nadzirali sa
posebnom strogošću, učenici su ga izbegavali, poslužitelј se ophodio prema
njemu sa podsmešlјivom dobrodušnošću, dok su mu njegovi prijatelјi
Šekspir, Šiler i Lenau prikazivali jedan drugi, širi i veličanstveniji svet od
onoga koji ga je okruživao, pritiskivao i ponižavao. Nјegove „Pesme
kaluđera”, kojima je iz početka provejavao asketsko-setni ton, pretvorile su
se malo-pomalo u zbirku jetkih, mržnjom zadojenih stihova o manastiru, o
nastavnicima i školskim drugovima. Nјegova usamlјenost dovela ga je do
toga da uživa u mučeničkom stavu koji je sebi nametnuo i to što ga niko ne
shvata ispunjavalo ga je oporim zadovolјstvom, dok je u ogledalu svojih
bespoštedno drskih pesama kaluđera sam sebi izgledao mali Juvenal.10
Osam dana posle sahrane, kada su ona druga dvojica ozdravila i Hajlner
ostao sam u bolesničkoj sobi, Hans je došao da ga poseti. Pozdravio ga je
snebivajući se, privukao stolicu do njegovog kreveta i uhvatio za ruku
bolesnika koji se lјutito okrenuo zidu i držao se veoma nepristupačno. Ali
Hans se nije dao obeshrabriti. Čvrsto je držao u svojoj ruci nekadašnjeg
prijatelјa i naterao ga da se okrene njemu. Hajlner srdito iskrivi usta.
– Šta zapravo hoćeš?
Hans nije ispuštao njegovu ruku.
– Moraš da me saslušaš – reče. – Pokazao sam se onda kao kukavica i
ostavio te na cedilu. Ali ti me znaš, bio sam čvrsto odlučio da u seminaru
budem među najbolјima i po mogućstvu prvi. Ti si to nazvao laktašenjem, ne
poričem, možda s pravom; ali to je, vidiš, bio moj ideal, za bolјi nisam znao.
Hajlner je ležao skloplјenih očiju i Hans nastavi veoma tihim glasom:
– Eto, sad žalim što sam bio takav. Ne znam da li ćeš hteti da mi opet
budeš prijatelј, ali moraš da mi oprostiš.
Hajlner je ćutao i nije otvorio oči. Sve što je u njemu odisalo dobrotom i
radošću stremilo je u susret prijatelјu, ali se toliko bio navikao na ulogu
oporog usamlјenika da je zasad zadržao na licu bar odgovarajuću masku. Ali
Hans nije popuštao.
– Moraš mi oprostiti! Radije ću biti poslednji u seminaru nego da i dalјe
uzalud trčkaram oko tebe. Samo ako ti hoćeš, bićemo opet prijatelјi i pokazati
ostalima da nam nisu potrebni.
Hajlner mu je tad uzvratio stisak ruke i otvorio oči.
Posle nekoliko dana mogao je i on da napusti krevet i bolesničku sobu, a
u manastiru nastade nemalo uzbuđenje zbog tog novopečenog prijatelјstva.
Za njih dvojicu naišle su čudesne nedelјe, zapravo bez nekih naročitih
doživlјaja, ali pune srećnog osećanja uzajamne pripadnosti i prećutne sloge.
Sve je bilo drugačije u odnosu na ono ranije. Obojica su se izmenila u toku
dugih nedelјa razdvojenosti. Hans je pokazivao više nežnosti, topline i
zanosa; Hajlner je u svom biću stekao izvesnu snagu i muškost, a obojici je u
poslednje vreme toliko nedostajalo to njihovo druženje da su pomirenje
doživlјavali kao veliki događaj i dragocen poklon.
Oba rano sazrela dečaka okusila su nesvesno u svom prijatelјstvu i mutni
nagoveštaj nežnih tajni prve lјubavi. Nјihova povezanost je uz to imala i
oporu draž sazrevajuće muškosti, a isto tako opori začin prkosnog stava
prema ostalim drugovima, kojima je Hajlner bio neprijatan, a Hans
nerazumlјiv, jer su njihova ovlaš sklapana prijatelјstva tada još bila u znaku
bezazlenih dečačkih igrarija.
Što se prisnije i usrdnije Hans vezivao za to prijatelјstvo, utoliko se više
tuđio od škole. Novo osećanje sreće uzburkalo mu je krv i misli kao novo
vino, u poređenju s tim osećanjem Livije i Homer izgubili su sav svoj značaj i
sjaj. Nastavnici su sa zaprepašćenjem gledali kako se do tog vremena
besprekorni učenik Gibenrat pretvara u problematično biće, kako sve više
podleže lošem uticaju sumnjivog Hajlnera. Nastavnici najviše zaziru od
neobičnih pojava koje se ispolјavaju u biću rano sazrelih dečaka u ionako
opasnom dobu mladalačkog previranja. Kod Hajlnera ih je izvesna
genijalnost oduvek odbijala - između genija i učitelјskog esnafa odvajkada
zjapi dubok jaz i profesori se unapred gnušaju pojave takvih učenika u školi.
Za njih su geniji - nevalјalci koji ih ne respektuju, koji sa četrnaest godina
počinju da puše, sa petnaest se zalјublјuju, sa šesnaest idu po krčmama, koji
čitaju zabranjene knjige, pišu drske pismene sastave, povremeno podruglјivo
zure u nastavnika, a u školskom dnevniku se pominju kao buntovnici i
kandidati za kaznu zatvora. Učitelјu je milije da u svom razredu ima posla sa
deset notornih magaraca negoli sa jednim genijem, i kad se bolјe pogleda - on
je u pravu jer njegov zadatak nije da obrazuje ekstravagantne duhove, nego
solidne poznavaoce latinskog i računa i da od njih stvori čestite građane.
Međutim, ko kome nanosi veću i težu nevolјu, da li đak učitelјu ili obratno,
ko je od njih dvojice zapravo veći tiranin i gnjavator i ko od njih dvojice
onom drugom kvari i skrnavi dušu i život - to se ne može istraživati bez
gorčine i sećanja na sopstvenu mladost sa gnevom i stidom. Ali to nije naša
stvar i ostaje nam uteha da rane kod istinski genijalnih brzo zarašćuju, da od
njih postaju lјudi koji uprkos školi stvaraju zapažena dela i koje kasnije, posle
njihove smrti okružene oreolom, učitelјi potonjih pokolenja navode kao
svetle i plemenite uzore.
I tako se, od škole do škole, ponavlјa prizor borbe između zakona i duha,
uvek nanovo vidimo usrdnu težnju države i škole da uguše i u korenu saseku
nekolicinu dublјih i dragocenijih duhova što se svake godine pojavlјuju. I
uvek nanovo su, pre svega, oni ti koje nastavnici mrze i najčešće kažnjavaju,
oni koji su pobegli ili su bili oterani, kasnije obogaćuju blago našeg naroda.
Ali neke - ko zna koliko ih je - razjeda prigušivani prkos i oni propadaju.
Po dobrom starom školskom načelu i prema dvojici mladih čudaka - čim
se nanjušilo da se radi o nečem neobičnom - nije udvostručena lјubazna
pažnja već strogost. Samo je eforus, koji se ponosio Hansovim pregalaštvom
pri učenju hebrejskog, preduzeo nespretan korak sa cilјem da ga spase.
Pozvao ga je u svoju kancelariju, lepu, slikovitu prostoriju s erkerom u
nekadašnjem stanu opata, u kojoj je po predanju u susednom Knitlingenu
zavičajni doktor Faust ispijao brojne pehare elfingerškog vina. Eforus u
suštini nije bio loš čovek, nisu mu nedostajali uviđavnost i praktična mudrost,
štaviše, u izvesnoj meri je bio dobroćudno naklonjen svojim pitomcima
kojima se voleo obraćati sa „ti“. Nјegova najveća mana bila je veoma
izražena sujeta, koja bi ga češće navela da za katedrom izvede nekakve
razmetlјive veštine, ne trpeći pri tom ni tračak sumnje u svoju moć i autoritet.
On nikako nije mogao da podnese ni najblaži prigovor, niti da prizna neku
svoju zabludu. Stoga su učenici bez jake volјe - ili u izvesnom smislu
nepošteni - odlično izlazili s njim nakraj, ali je upravo jakim i časnim
ličnostima bilo teško s njim jer bi podivlјao i postao nepravedan i od samog
nagoveštaja nekog suprotstavlјanja. Ali zato je savršeno ovladao ulogom
očinskog prijatelјa s ohrabrujućim pogledom i ganutlјivim prizvukom u
glasu, pa je tu ulogu igrao i sada.
– Sedite, Gibenrate – reče lјubazno, pošto je čvrsto stegao ruku mladića
koji je ušao snebivajući se. – Hteo bih malo da porazgovaram s vama. Ali,
mogu li da vam govorim „ti“?
– Izvolite, gospodine eforuse.
– Svakako si, dragi Gibenrate, i sam svestan da si u poslednje vreme
malko popustio u radu, bar što se tiče hebrejskog. Do sada si bio možda od
svih najbolјi u hebrejskom i stoga mi je žao što sam morao da uočim naglo
opadanje tvog znanja. Da li ti učenje hebrejskog više ne pričinjava
zadovolјstvo?
– Oh ne, gospodine eforuse.
– Razmisli! To se dešava. Možda si se više okrenuo nekom drugom
nastavnom predmetu?
– Ne, nisam gospodine eforuse.
– Zaista nisi? E, onda moramo da tragamo za drugim uzrocima. Možeš li
mi ti možda ukazati na neki trag?
– Ne znam... ja sam uvek pisao zadatke...
– Naravno, dragi moj, naravno. Ali differendum est inter et inter.11
Zadatke si naravno pisao, to ti je kanda bila dužnost. Ali ti si ranije pružao
više. Bio si možda marlјiviji, u svakom slučaju, pokazivao si više
interesovanja. Sad se ja pitam odakle odjednom to popuštanje u radu. Da nisi
bolestan?
– Nisam.
– Ili te možda boli glava? Istini za volјu, ne izgledaš baš najbolјe.
– Da, ponekad me boli glava.
– Možda si preopterećen svakodnevnim radom?
– Oh ne, nisam.
– Ili se možda baviš više privatnom lektirom?
 – Reci otvoreno!
– Ne, ne čitam gotovo ništa, gospodine eforuse.
– Onda zaista ne shvatam o čemu je tu reč, dragi moj mladi prijatelјu.
Negde, nešto nedostaje. Hoćeš li mi obećati da ćeš uložiti malo više truda?
Hans položi ruku u ispruženu desnicu moćnika, koji je gledao u njega
ozbilјnim i blagim pogledom.
– Tako i treba, dragi moj. Ne treba posustati, inače se ode pod točak.
Stegao je Hansu ruku i ovaj odahnuvši krenu vratima. Ali tog trenutka ga
eforus pozva da se vrati.
– Još nešto, Gibenrate. Ti veoma prisno opštiš sa Hajlnerom, zar ne?
– Da, prilično.
– Više nego s ostalima, rekao bih. Da li je to tačno?
– Jeste. On je moj prijatelј.
– Kako je došlo do toga? Vas dvojica ste u suštini veoma različiti.
– Ne znam kako, on je naprosto moj prijatelј.
– Poznato ti je da mi tvoj prijatelј nije baš posebno drag. On je
nezadovolјna, nemirna duha; neka je i darovit, ali se ne trudi i utiče povolјno
na tebe. Bilo bi mi drago da se držiš podalјe od njega... Dakle?
– To ne mogu, gospodine eforuse.
– Ne možeš? A zašto?
– Jer je on moj prijatelј. Ne mogu ga jednostavno odbaciti.
– Hm. Ali bi se mogao malo više priklјučiti drugima, zar ne? Ti si jedini
koji se tako predaje lošem uticaju tog Hajlnera, a posledice su već uočlјive.
Šta te toliko privlači njemu?
– Ne znam ni sam. Ali mi se volimo i bilo bi kukavički s moje strane kad
bih ga napustio.
– Tako, dakle. No, ja te ne primoravam. Ali se nadam da ćeš se
vremenom otkačiti od njega. Bilo bi mi drago. Bilo bi mi zacelo veoma
drago.
Poslednje reči više nisu imale prizvuk pređašnje blagosti. Hans je mogao
da ide.
Od tog časa on se opet mučio sa radom. Doduše, to više nije bilo ono
ranije neskučeno napredovanje, već pre mučan pokušaj da drži korak, da bar
ne zaostane isuviše. Znao je i on da je uzrok tome delimično njegovo
prijatelјstvo sa Hajlnerom, ali u tome nije video gubitak i kočnicu, nego
blago koje preteže sve drugo, za njega je ono značilo jedan viši, topliji život
sa kojim se njegov raniji trezveni život, sav okrenut dužnostima, nije mogao
uporediti. Događalo mu se isto što se događa mladim zalјublјenicima: osećao
se sposobnim za velika herojska dela, ali ne i za svakodnevan, dosadan i
sitničav rad. I tako se uvek nanovo s uzdahom očajanja uprezao u jaram. On
nije bio u stanju da kao Hajlner radi površno, da najnužnija znanja stekne na
brzinu i gotovo silovitom žurbom. Budući da ga je prijatelј bezmalo svake
večeri zaokuplјao u časovima predaha, Hans je naterao sebe da ujutro ustane
jedan čas ranije, posebno se sa hebrejskom gramatikom hvatao u koštac kao
sa dušmaninom. U stvari, samo su mu još Homer i časovi istorije pružali
izvesno zadovolјstvo. Mutno i kao pipajući oko sebe približavao se osećajno
razumevanju homerskog sveta, dok su glavni junaci istorije malo-pomalo
prestali da budu samo imena i brojke već kao da su upirali u njega žarke
poglede, usne su im bile pokretlјive i rumene i sve su te ličnosti dobile svoje
lice i ruke - neki crvene, debele i grube ruke, drugi mirne, hladne i slične
mermeru, treći opet uzane, tople, protkane finim žilicama.
Katkad bi ga i pri čitanju jevanđelјa na grčkom iznenadili, štaviše,
zapanjili jasnoća i prisnost pojedinih likova. Tako je jednom kod šestog
poglavlјa Markovog jevanđelјa, u kome je - kada Hrist sa svojim učenicima
napušta brod - rečeno: „Oni ga poznaše i pritrčaše mu“. Tada i njemu pred
očima iskrsnu Sin čovečiji koji napušta brod i on ga poznade, ne po stasu i
liku već po blistavoj dubini njegovih očiju punih lјubavi i po pokretu njegove
uzane, lepe, mrke ruke kojom mahnu, bolјe reći pozva i požele dobrodošlicu
onima koji dotrčaše, po ruci koju je oblikovala i u kojoj se nastanila istančana
ali jaka duša. Za trenutak se pojavio i krajičak uzburkane vode i klјun jedne
teške barke, a onda je cela slika iščezla za tili čas.
Tu i tamo se događalo da iz knjiga žudno i plahovito, u magnovenju,
iskoči poneki lik ili deo istorije, u želјi da još jednom oživi i da odraz svog
pogleda nađe u živom oku. Hans je to primao sa čuđenjem i katkad je posle
tih brzih i za tren oka nestalih pojava bio do dna duše uzburkan i na neki
čudan način preobražen, kao da je pogledom prodro kroz crnu zemlјu kao
kroz staklo, ili kao da ga je Bog pogledao. Ti divni trenuci su dolazili nezvani
i nestajali su ne izazivajući žalјenje, kao da su hadžije ili prijatni gosti koje se
ne usuđujemo osloviti i zadržavati jer ih okružuje nešto strano i božansko.
 Te svoje doživlјaje zadržavao je za sebe i o njima nije govorio ni
Hajlneru. Kod tog njegovog prijatelјa se ranija seta preobrazila u nemiran i
oštar duh, kritikovao je manastir, nastavnike i drugove, vreme, lјudski život i
postojanje Boga, što bi ga povremeno navelo da bude ratoboran i izvede neke
glupe pakosti. Kako je bio izdvojen i uvek u ratu s ostalima, u svom
nepromišlјenom ponosu išao je za tim da još više zaoštri suprotnosti i stvori
inadžijski i neprijatelјski odnos u koji je upao i Gibenrat koji takvo ponašanje
ničim nije sprečavao, i tako su dvojica prijatelјa bila odvojena od ostalih kao
neko upadlјivo i nerado gledano ostrvo. Hansu je to postepeno bivalo sve
manje neprijatno. Samo da nije bilo eforusa koji mu je ulivao neki mutan
strah. Ranije je bio njegov lјubimac među učenicima, a sada se moćnik
ophodio prema njemu hladno, zapostavlјajući ga namerno. I upravo za
hebrejski, glavni predmet eforusa, mario je sve manje.
Bilo je zanimlјivo posmatrati kako se, za samo nekoliko meseci, četrdeset
seminarista izmenilo telom i dušom, s izuzetkom malog broja koji su ostali
isti. Mnogi su se naglo izdužili i to na uštrb širine, zglobovi ruku i nogu su
gotovo svima virili iz odeće koja nije rasla zajedno s njima. Lica su im bila
obeležena pečatom najraznovrsnijih prelaza od odumiranja detinjstva do
prvih stidlјivih začetaka muškosti, a oni kod kojih se još nisu javlјali ćoškasti
oblici tela uobičajeni u tom dobu razvitka, pokazali su posle proučavanja
Mojsijevih knjiga, izvesnu, makar i privremenu, mušku ozbilјnost. Bucmasti
obrazi postali su retkost.
Hans se takođe izmenio. Po rastu i suvonjavosti bio je ravan Hajlneru,
štaviše, izgledao je stariji od njega. Ranije nežni i prozračni rubovi čela sad
su mu se zaoblili i oči upale, lice mu je dobilo nezdravu boju, a udovi i
ramena postali koščati i mršavi.
Ukoliko je i sam bivao nezadovolјniji svojim uspehom u školi, utoliko se,
pod Hajlnerovim uticajem, više odvajao od svojih drugova. Budući da više
nije imao razloga da kao uzoran učenik i prva godišta gleda na njih sa visine,
oholo držanje mu nimalo nije pristajalo. Ali nikako nije mogao da im oprosti
što su mu davali na znanje ono čega je i sam bio svestan. Zbog toga je više
puta dolazio u sukob, u prvom redu sa besprekornim Hartnerom i
nametlјivim Otom Vengerom. Kada ga je ovaj jednoga dana opet ismevao i
lјutio, Hansu je pao mrak na oči i odalamio ga je pesnicom. Nastade gadna
tučnjava. Venger je bio kukavica, ali mu je bilo lako da iziđe nakraj sa
slabunjavim protivnikom i stoga je bezobzirno raspalio po njemu. Hajlner
nije bio prisutan, a ostali su stajali po strani i nije im bilo krivo da Hans
dobije svoje. Tako ga je Venger propisno isprebijao, krv mu je potekla iz
nosa i bolelo ga je svako rebro. Cele noći nije mogao da zaspi od bola i besa.
Prećutao je prijatelјu taj svoj doživlјaj, ali se od tog dana još više odvojio od
svih i gotovo više ni reči nije progovarao sa svojim sobnim drugovima.
Kako se približavalo proleće, tako su se pod uticajem kišnih podneva,
kišovitih nedelјa i dugih sutona javlјale nove grupacije i pokreti u životu
manastira. Soba Akropolј, koja je među stanovnicima imala jednog dobrog
klaviristu i dvojicu flautista, održavala je nedelјno dve redovne muzičke
večeri, u sobi Germanija je otvoren dramski čitalački klub, dok je nekolicina
mladih pijetista organizovala biblijski kružok u kome su svake večeri čitali
po jedno poglavlјe iz biblije zajedno sa notama Kalverove biblije.
U čitatelјski klub sobe Germanija prijavio se i Hajlner za člana, ali nije
bio primlјen. Uzavreo od besa, u inat se priklјučio biblijskom kružoku. Ni
tamo nije bio poželјan, ali mu je uspelo da se nametne i da u pobožne
razgovore malog i skromnog bratstva unese razdor i svađu svojim smelim
izjavama i bezbožnim aluzijama. Ubrzo mu je i ta šala dojadila, ali je još duže
vreme zadržao u svom govoru ironično-biblijski ton. Ovog puta međutim,
nije privukao pažnju jer je celo godište bilo opsednuto preduzimačkim i
utemelјivačkim duhom.
Najviše se govorilo o jednom nadarenom šalјivdžiji iz sobe Sparta. Pored
lične slave, njemu je prvenstveno bilo stalo da unese malo živosti u
svakodnevicu i da raznim šeretlucima stvori predah u toku jednoličnog,
radom ispunjenog života. Nadimak mu je bio Dunstan, a pronašao je
originalan način da izazove senzaciju i stekne izvesnu slavu.
Jednog jutra kada su učenici izlazili iz svojih spavaonica zatekli su na
vratima umivaonice prileplјen komad papira na kome su, pod naslovom „Šest
epigrama iz Sparte“, u šalјivim distisima bili prikazani i ismevani ludorije,
podvizi i prijatelјstva odabranog broja nekih upadlјivih drugova. Pod udarom
se našao i par Gibenrat i Hajlner. U đačkoj državici nastalo je silno
uzbuđenje, pred vratima umivaonice se stvorila gungula kao na ulazu u
pozorište, svi su se uzmuvali, žagorili i zuzukali kao roj pčela čija se kralјica
sprema na let.
Sledećeg jutra su cela vrata bila izleplјena epigramima i ksenijima,12
odgovorima, izrazima odobravanja i novim napadima, dok je vinovnik celog
tog skandala bio dovolјno mudar da tom prilikom ne uzme učešća u
sastavlјanju tekstova. Postigao je svoj cilј potpalivši fitilј, pa je sad trlјao
ruke. Nekoliko dana su gotovo svi učenici učestvovali u borbi ksenija, svi su
hodali zamišlјeno sa težnjom da sastave odgovarajući distih, pa je Lucijus bio
možda jedini koji je neometano učio, predano kao i uvek. Na kraju je jedan
od nastavnika dokučio o čemu je reč i zabranio da se uzbudlјiva igra nastavi.
Vispreni Dunstan se za to vreme nije odmarao na lovorikama, već je
pripremao svoj glavni podvig. Izdao je prvi hektografisani broj novina u
majušnom formatu i na papiru za koncepte, za koji je nedelјama prikuplјao
materijal. Bio je to pretežno šalјiv list, nazvan „Bodlјikavo prase“. Okosnicu
prvog broja predstavlјao je veseo razgovor između autora Osijeve knjige i
jednog seminariste iz Maulbrona. Svaka soba je dobila po dva besplatna
primerka lista, sa napomenom da će izlaziti dva puta nedelјno i koštati pet
feninga. Dobijeni novac je bio namenjen kasi iz koje će se finansirati razne
zabave.
Uspeh je bio iznad svih očekivanja i Dunstan, koji je izrazom lica i
ponašanjem izigravao poslovima pretrpanog urednika i izdavača, uživao je
sad u manastiru otprilike isti tugalјivi glas kao u svoje vreme famozni
Aretinac u Venecijanskoj Republici.
Na opšte čuđenje, i Herman Hajlner je sa velikim žarom učestvovao u
uređivanju lista i zajedno sa Dunstanom vršio oštru satiričnu cenzuru, pri
čemu mu nisu nedostajali ni duhovitost, ni otrovna zajedlјivost. Oko četiri
nedelјe je ceo manastir najveću pažnju posvetio malom listu.
Gibenrat je pustio prijatelјa da se zabavlјa, on sam nije imao želјu ni dara
da uzme učešća u tome. U početku gotovo nije primećivao da Hajlner tako
često provodi večeri u Sparti, jer je odnedavna bio zaokuplјen drugim
stvarima. Preko dana se vukao trom i nesposoban da usredsredi svoju pažnju
na bilo šta, radio je sporo i bez volјe, a jednom mu se na času čitanja Livija
dogodilo nešto neobično.
Profesor ga je prozvao da nešto prevede. On je ostao da sedi.
– Šta to treba da znači? Zašto ne ustanete? – povika profesor lјutito.
Hans se nije pomakao. Sedeo je uspravno u klupi, malko oborene glave i
upola spuštenih kapaka. Poziv ga je donekle trgao iz sanjarenja, ali je
nastavnikov glas dopreo do njega kao iz velike dalјine. Osetio je da ga je
sused u klupi munuo u rebra. Ništa ga se sve to nije ticalo. Bio je okružen
nekim lјudima, neke ruke su ga doticale i neki su mu glasovi nešto govorili,
tihi, duboki glasovi u neposrednoj blizini koji nisu izgovarali reči već su
žuborili duboko i blago kao šum neke česme. I mnogi pogledi su bili uprti u
njega - iz tuđih, krupnih, blistavih očiju punih slutnji. Možda oči mase
rimskog naroda o kojima je maločas čitao u Liviju, možda oči nepoznatih
lјudi o kojima je sanjao, ili ih video na nekim slikama.
– Gibenrate! – razdera se profesor. – Da li spavate?
Učenik lagano otvori oči, začuđeno pogleda u nastavnika i odmahnu
glavom.
– Spavali ste! Ili možda možete da mi kažete kod koje smo rečenice stali?
Dakle?
Hans pokaza rukom jednu tačku u knjizi, tačno je znao gde se stalo.
– Da li biste sad ipak ustali? – upita profesor zajedlјivo.
I Hans ustade.
– Šta to radite? Gledajte u mene!
Pogledao je u profesora. Ali ovome se taj pogled nikako nije svideo jer je
začuđeno vrteo glavom.
– Da vam nije zlo, Gibenrate?
– Nije, gospodine profesore.
– Sedite, a posle ove lekcije dođite u moju sobu.
Hans sede i naže se nad svojim Livijem. Bio je savršeno budan i shvatao
sve što se događalo oko njega, ali u sebi je i dalјe pratio gomilu tuđih lјudskih
prilika koje su se lagano udalјavale uperivši pogled svojih blistavih očiju u
njega, sve dok na nekoj velikoj dalјini nisu utonule u maglu. Istovremeno je
sve bliže čuo glas nastavnika i učenika koji je prevodio, kao i druge šumove u
učionici i naposletku je opet sve bilo stvarno i prisutno kao i uvek. Klupe,
katedra i tabla bili su na svom uobičajenom mestu, na zidu je visio veliki
drveni šestar i uglomer, naokolo su sedeli drugovi od kojih su mnogi
radoznalo i drsko zverali u njega. Tad se Hans grdno uplašio.
– Posle ove lekcije dođite u moju sobu – čuo je opet glas nastavnika.
Zaboga, šta se to desilo?
Na kraju časa profesor ga pozva pokretom ruke i povede kroz gomilu
učenika koji su pilјili u njega.
– Sad mi recite šta je to zapravo bilo s vama? Kažete da niste spavali?
 – Nisam.
– Zašto niste ustali kada sam vas prozvao?
– Ne znam.
– Ili me možda niste čuli. Da li ste nagluvi?
– Nisam. Čuo sam vas.
– A ipak niste ustali? I pogled vam je iza toga bio nekako čudan. Na šta
ste mislili?
– Ni na šta. Hteo sam da ustanem.
– Zašto to onda niste uradili? Kanda vam je ipak bilo zlo?
– Mislim da nije. Ne znam šta je bilo sa mnom.
– Dali vas je bolela glava?
– Nije.
– U redu. Možete ići.
Pre ručka opet ga pozvaše i povedoše u spavaonicu. Tu ga dočeka eforus
u društvu lekara. Bio je podvrgnut pregledu i ispitivanju, ali se nije došlo ni
do kakvog jasnog nalaza. Lekar se dobroćudno smejao i celu stvar nije
smatrao ozbilјnom.
– To su samo živci, gospodine eforuse – smejulјio se. – Prolazno stanje,
neka vrsta lake vrtoglavice. Mladić mora svakoga dana na vazduh. Protiv
glavobolјe mogu da mu prepišem neke kapi.
Od tog dana Hans je svakoga dana posle ručka morao da provede jedan
čas na vazduhu. On nije imao ništa protiv. Mnogo gore je bilo što je eforus
izričito zabranio da ga Hajlner prati prilikom tih šetnji. Hajlner je besneo i
grdio, ali je morao da se povinuje. Tako je Hans uvek išao sam i nalazio u
tome izvesno zadovolјstvo. Bio je početak proleća. Skladnu, zaoblјenu liniju
brežulјaka preplavilo je tek izniklo zelenilo kao tanak, svetao talas, drveće je
odbacilo svoj zimski lik - mrki splet granja oštrih obrisa - i svojim se mladim
lišćem uklopilo u boje predela kao neograničeni, uskovitlani zeleni val.
Ranije, u godinama kada je još pohađao latinsku školu, Hans je
drugačijim okom posmatrao proleće (negoli sad) živahnije, sa više
radoznalosti i obraćajući pažnju na pojedinosti. Posmatrao je povratak ptica-
selica, svake vrste ponaosob, zatim redosled kojim je drveće cvetalo i čim bi
došao mesec maj počeo bi sa pecanjem. Sad se nije trudio da razlikuje
pojedine vrste ptica ili da prepozna žbunje po pupolјcima. Video je samo
opšte klijanje, boje koje su nicale na sve strane, udisao je miris mladog lišća,
osetio mekoću i previranje vazduha i hodao začuđen polјima. Brzo se
zamarao, uvek sklon da se ispruži i zaspi, a neprekidno je video oko sebe
neke druge pojave, a ne ono što ga je uistinu okruživalo. Ni sam nije znao
kakve su to bile pojave, a nije ni razmišlјao o tome. Bili su to neki svetli,
nežni, neobični snovi koji su lebdeli oko njega kao slike ili aleje nepoznatog
drveća, a da se u njima nikad ništa nije događalo. To su bile naprosto samo
slike za gledanje, ali i samo gledanje je bilo doživlјaj. Bilo mu je kao da je na
volšeban način dospeo u druge predele, među druge lјude. Kao da je
promicao nekom tuđom zemlјom po mekom i prijatnom tlu pod nogama,
udisao je nepoznat vazduh, lakog i finog, snenog mirisa. Umesto slika katkad
bi ga obuzelo neko tmasto, toplo i uzbudlјivo osećanje, kao da mu neka laka
ruka mekim dodirom prelazi preko tela.
Pri čitanju i radu Hans je s mukom uspevao da donekle usredsredi pažnju.
Sve što ga nije interesovalo iskliznulo bi mu iz ruku kao senka, a hebrejske
reči, ako je hteo da ih zna na času, morao je da uči tek u poslednjih pola časa.
Često su nailazili trenuci otelovlјenog viđenja, prilikom čitanja odjednom bi
sve što je u knjizi bilo opisano video pred sobom, živo i u pokretu, mnogo
suštastvenije i stvarnije od svoje neposredne okoline. I dok je s očajanjem
primetio da mu pamćenje popušta, da niše ništa nije u stanju da primi i iz
dana u dan sve manje može da se pouzda u nj, spopala bi ga nekad neka
mnogo starija sećanja i to tako čudno i zastrašujuće jasno da mu je postalo
hladno oko srca. Usred neke lekcije i lektire odjednom bi se setio oca, ili
stare Ane, ili pak nekog svog ranijeg nastavnika ili školskog druga, oni bi mu
se namah pojavili pred očima i neko vreme plenili svu njegovu pažnju. Tako
je uvek nanovo doživlјavao i prizore iz vremena svog boravka u Štutgartu, sa
polaganja zemalјskog ispita, i sve što se događalo o raspustu, ili je video sebe
kraj reke sa pecačkim štapom u ruci, kako udiše miris suncem obasjane vode,
a u isti mah mu se činilo da je od vremena o kome je sanjao prošlo mnogo
godina.
Jedne mlake, vlažne i mračne večeri tumarao je sa Hajlnerom tamo-amo
po dormentu, pričao mu o svom domu, o tati, o pecanju i o školi. Nјegov
prijatelј je bio upadlјivo ćutlјiv; pustio je Hansa da govori, klimnuvši tu i
tamo glavom, ili bi malim lenjirom, koji je po vasceli dan vrteo po rukama,
zamišlјeno zamahnuo kroz vazduh. Malo-pomalo ućuta i Hans; pala je noć i
oni sedoše na ispust u udublјenju prozora.
 – Čuj, Hans – proslovi Hajlner naposletku. Glas mu je treperio uzbuđeno.
– Šta?
– Oh, ništa.
– Hajde, govori!
– Pomislio sam... budući da si mi svašta ispričao...
– Šta to?
– Reci, Hans, zar nikad nisi trčao za nekom devojkom?
Nasta tajac. O tome nikada nisu razgovarali. Hansa je ta tajanstvena
oblast plašila a ujedno privlačila kao čudesan vrt iz bajke. Osetio je da ga je
oblilo rumenilo i da mu se ruke tresu.
– Samo jednom – reče šapatom. – Bio sam još glupi dečkić.
Opet tajac.
– ... a ti Hajlneru?
Hajlner uzdahnu.
– Mani to!... Znaš, o tome ne bi trebalo govoriti, besmisleno je.
– Ipak, reci.
– ... Imam svoju dragu.
– Ti? Zaista?
– Kod kuće. Susedova kćer. I ove zime sam je polјubio.
– Polјubio... ?
– Da... Znaš, već je bio mrak. Uveče na klizanju, dozvolila mi je da joj
pomognem pri skidanju klizalјki. Tad sam je polјubio.
– I šta ti je rekla?
– Ništa nije rekla. Samo je pobegla.
– A onda?
– A onda... ništa!
On opet uzdahnu, a Hans je gledao u njega kao u heroja koji se vraća iz
zabranjenih vrtova.
Zazvonilo je zvono, svi su morali u krevet. Kada je svetilјka ugašena i
oko njega zavlada tišina, Hans je više od jednog časa ležao budan,
razmišlјajući o polјupcu koji je Hajlner dao svojoj dragoj.
 Sutradan ga je kopkalo da postavlјa dalјa pitanja ali se stideo, a njegov
prijatelј - budući da ga Hans više ništa nije pitao - takođe je zazirao da sam
počne da govori o tome.
U školi je Hansu išlo sve gore. Nastavnici su ga gledali srditih lica i
dobacivali mu neke čudne poglede, eforus je bio namrgođen i lјut, a i njegovi
drugovi su odavno primetili da se Gibenrat spustio sa svoje visine, prestao da
nešto znači i da se smatra za prvaka godine. Jedino Hajlner ništa nije zapažao
jer mu škola nije bila naročito važna, dok je Hans i sam video šta se zbiva i
koliko se izmenio ali o tome nije vodio računa.
Hajlneru je, u međuvremenu, dosadilo da uređuje novine i opet se sav
okrenuo svom prijatelјu. Uprkos zabrani, više puta je pratio Hansa prilikom
njegovih dnevnih šetnji, leškario s njim na suncu i tonuo u snove, čitao naglas
pesme, ili prosipao šale na račun eforusa. Hans se iz dana u dan nadao da će
nastaviti s otkrivanjem svojih lјubavnih avantura, ali kako je vreme odmicalo
tako je imao sve manje hrabrosti da povede reč o tome. Među ostalim
drugovima obojica su bila veoma neomilјena, jer svojim pakosnim šalama u
„Bodlјikavom prasetu“ Hajlner nije stekao ničije poverenje.
U to vreme list je i tako prestao da izlazi, smatran je preživelim, a ionako
je bio sračunat samo na to da se pomoću njega prebrode dosadne nedelјe
između zime i proleća. Početak lepog godišnjeg doba pružao je dovolјno
drugih razonoda, kao što je sakuplјanje bilјki, šetnje i razne igre pod vedrim
nebom. Gimnastičari, rvači, trkači i igrači s loptom ispunjavali su
manastirsko predvorje svakog podneva grajom i živošću.
Zatim je došla još jedna nova senzacija, čiji je vinovnik i glavna ličnost
opet bio opšti kamen spoticanja - Hajlner.
Ljubaznošću nekih učenika, eforus je doznao da Hajlner tera šegu na
račun izrečene zabrane i gotovo svakog dana prati Gibenrata prilikom
njegovih šetnji. Ovog puta je Hansa ostavio na miru i samo je glavnog krivca,
svog starog neprijatelјa, pozvao u svoju kancelariju. Obratio mu se sa ti,
protiv čega se Hajlner odmah pobunio. Eforus ga je oštro korio zbog
neposlušnosti. Hajlner je izjavio da mu je Gibenrat prijatelј i da niko nema
prava da im zabrani da se druže. Došlo je do nemile scene, i kao rezultat
Hajlneru je izrečena kazna zatvora u trajanju od nekoliko časova i najstrože
mu je zabranjeno da u naredno vreme izlazi sa Gibenratom.
Sledećeg dana Hans je opet sam krenuo u svoju zvaničnu šetnju. Vratio se
u dva časa i odmah s ostalima ušao u učionicu. Na početku časa se ispostavilo
da nema Hajlnera. Sve je bilo u dlaku isto kao onda kada je mali Hindu
nestao, ali ovoga puta niko nije pomislio da se radi o zakašnjenju. Oko tri
časa celo godište i tri nastavnika krenuše u potragu za nestalim učenikom.
Podelјeni po grupama, svi su se rastrčali po šumi i dozivali nestalog, neki -
među njima i dva nastavnika - nisu smatrali isklјučenim da je digao ruku na
sebe.
Oko pet časova upućeni su telegrami svim policijskim stanicama u
okolini, a uveče je Hajlnerovom ocu poslato hitno pismo. Do kasne večeri
nije se naišlo ni na kakav trag i po svim spavaonicama se šaputalo i žamorilo.
Većina učenika pretpostavlјala je da je Hajlner skočio u vodu. Drugi su
mislili da je jednostavno otputovao kući. Ali se zatim ispostavilo da begunac
nije mogao da ima kod sebe gotovo nikakvog novca.
Hansa su svi gledali kao nekog ko o toj stvari mora sve da zna. Međutim,
to nije bilo tačno, naprotiv, on se od svih najviše prepao i zabrinuo, i kada je
noću u spavaonici morao da sluša pitanja, nagađanja, izmišlјotine i neslane
šale ostalih, zavukao se duboko pod pokrivač i proveo duge besane časove u
tuzi i strahu za svojim prijatelјem. Srce mu se steglo od bolnog predosećanja
da se ovaj više neće vratiti, dok nije najzad, iscrplјen i tužan, ipak zaspao.
U isto vreme, Hajlner se nekoliko milјa dalјe ispružio u nekom šumarku.
Bilo mu je hladno i nije mogao da zaspi, ali su mu se grudi nadimale
ispunjene osećanjem slobode, protezao je udove kao da se spasao nekog
tesnog kaveza. Trčao je od podnevnih časova, u Knitlingenu je kupio hleba i
sad je jeo po koji zalogaj posmatrajući kroz prolećno retko granje noćnu
tamu, zvezde i oblake koji su žurno jedrili nebom. Bilo mu je svejedno kamo
će stići; u svakom slučaju, pobegao je iz omrznutog manastira i pokazao
eforusu da je njegova volјa jača od naređenja i zabrana.
Uzalud su ga tražili celog narednog dana. Drugu noć je proveo u polјu
među stogovima slame u blizini nekog sela; ujutro se opet uvukao u šumu i
tek je predveče pao u ruke jednom žandarmu, kada je hteo da uđe u neko
selo. Ovaj ga se dočepao dobroćudno podsmešlјivo i odveo ga u opštinsku
većnicu, i tu je begunac šalama i laskanjima pridobio seoskog kmeta koji ga
je poveo svojoj kući da tu prenoći i pre spavanja obilno ga ugostio šunkom i
jajima. Sutradan je došao po njega otac koji je doputovao u međuvremenu.
U manastiru je nastalo silno uzbuđenje kad je begunac doveden. Ali on je
visoko digao glavu i očigledno se nimalo nije kajao. Zatraženo mu je da moli
za oproštaj što je odbio i nije zazirao, niti se sa strahopoštovanjem odnosio
prema prekom sudu nastavnika. Prvobitna namera je bila da ga ipak zadrže u
manastiru, ali njegovo ponašanje je po opštem mišlјenju prevršilo svaku
meru. Bio je sramno otpušten i još iste večeri otputovao je sa svojim ocem da
se više nikad ne vrati. Od svog prijatelјa Gibenrata mogao je da se oprosti
samo stiskom ruke.
Veliki govor, koji je gospodin eforus održao povodom tog izuzetnog
slučaja nepokornosti i izopačenosti, bio je lep i poletan. Nјegov izveštaj višim
školskim vlastima u Štutgartu bio je mnogo pitomiji, trezveniji i blaži.
Seminaristima je zabranjena prepiska sa isteranim čudovištem, što je Hansu
izmamilo samo prezrivi osmeh. Nedelјama se ni o čemu nije toliko govorilo
kao o Hajlneru i njegovom bekstvu. Kako je vreme odmicalo, tako se
menjalo i opšte mišlјenje o tom događaju i mnogi su u beguncu, koga su
nekad pomno izbegavali, kasnije videli orla koji se vinuo u dalјinu.
U sobi Jelada sad su bila dva prazna nalonja, vlasnik ovog drugog nije bio
zaboravlјen tako brzo kao onaj prvi. Jedino bi eforusu bilo milije da se i
slučaj tog drugog sredio u tišini. Međutim, Hajlner nije preduzeo ništa što bi
remetilo mir u manastiru. Nјegov prijatelј je čekao i čekao, ali nikad nikakvo
pismo nije stiglo. Hajlner je otišao i nestao, njegov lik i njegovo bekstvo se
pretvoriše postepeno u priču i naposletku u legendu. Strasnom dečaku je
kasnije, posle nekih dalјih genijalnih podviga i lutanja, života patnja
nametnula strogu disciplinu i od njega je postao, iako ne baš heroj, ali
ispravan i ugledan čovek.
Na Hansu je ostala sumnja da je znao za Hajlnerovom bekstvo i to ga je
do kraja lišilo simpatije nastavnika. Kada jednom na času nije znao odgovor
na nekoliko pitanja, jedan od njih reče:
– Zašto niste i vi otišli sa svojim krasnim prijatelјem Hajlnerom?
Eforus ga nije prozivao i samo bi mu iskosa dobacio po koji prezrivo
sažalјivi pogled, kao što farisej gleda ćiftu. Sa Gibenratom se više nije
računalo, on je spadao među prokažene.
 PETO POGLAVLJE

Kao što hrčka održavaju njegove zalihe, tako se i Hans još neko vreme
održao pomoću svojih ranije stečenih znanja. Zatim je došlo do mučnog
smračenja, prekidanog kratkim i nemoćnim zaletima, toliko beznadežnim da
su se i njemu činili smešnim. Naposletku je prestao da se muči uzalud, bacio
je Homera za Pentateuhom i algebru za Ksenofonom i malo-pomalo je bez
ikakvog uzbuđenja doživlјavao da kod nastavnika gubi dobar glas, da se
dobre ocene pretvaraju u osrednje, u dovolјne i loše. Kada ga nije bolela
glava, što je sad opet bio redak slučaj, mislio je na Hermana Hajlnera, sanjao
njegove površne, požudne snove i provodio duge časove u nekoj vrsti
poludremeža. Na sve češće prekore nastavnika odgovarao je dobroćudnim,
pokornim osmehom. Jedino bi repetenta Vidriha, prijatnog mladog
nastavnika, zaboleo taj bespomoćni osmeh i jedino se on prema dečaku koji
je ispao iz koloseka ophodio sa sažalјivom trpelјivošću. Ostali nastavnici su
bili revoltirani, kažnjavali su ga prezirom i ne prozivajući ga, ili bi
povremeno pokušali da ironičnim golicanjem razbude njegovo uspavano
častolјublјe.
– Ukoliko trenutno ne dremate, da li bih mogao da vas zamolim da
pročitate ovu rečenicu?
Eforus je bio otmeno ogorčen. U svojoj sujeti, pripisivao je svom pogledu
veliku moć, pa bi bio van sebe kad bi Gibenrat na njegovo veličanstveno
preteće kolutanje očima uzvraćao uvek istim pokornim i smirenim osmehom,
koji ga je sve više nervirao.
– Ne smeškajte se tako beskrajno glupavo, Gibenrate, pre biste imali
razloga da plačete.
Nešto veći utisak ostavilo je na njega očevo pismo, kojim ga je ovaj,
iskreno zaprepašćen, preklinjao da se popravi. Eforus je bio pisao ocu
Gibenratu i ovaj se grdno prepao. Nјegovo pismo upućeno Hansu bilo je
zbrka svih ohrabrujućih i moralno revoltiranih fraza kojima je taj čestiti
čovek raspolagao, njegovim rečima provejavala je neka plačevna kukavnost
koja je zabolela sina.
Svi ti u izvršavanju svoje dužnosti tako revnosni vaspitači mladih, od
eforusa do tate Gibenrata i do profesora i repetenata, videli su u Hansu opaki
elemenat, prepreku za ostvarivanje svojih želјa, neku okorelost i tromost koju
je trebalo savladati i silom vratiti na pravi put. Niko, osim možda onog
bolećivog repetenta, nije video iza bespomoćnog osmeha na uzanom
dečačkom licu patnju duše koja propada i koja se, daveći se u strahu i
očajanju, osvrće oko sebe. I niko ni izbliza nije pomislio da su škola i
varvarsko častolјublјe oca i nekih učitelјa doveli dotle to krhko, tanano
stvorenje, jer su bezobzirno pustošili po nevinoj duši nežnog deteta. Zašto je
u najosetlјivijim i najugroženijim dečačkim godinama svakodnevno morao
učiti do u noćne sate? Zašto su mu oduzeli njegove kuniće, namerno ga
otuđili od njegovih drugova u latinskoj školi, zabranili mu pecanje i švrlјanje,
a usadili mu šuplјi, niski ideal otrcanog častolјublјa koji će ga satrti? Zašto
mu ni posle položenog ispita nisu dopustili da uživa u zasluženom raspustu?
Sad je tako dušmanski ganjani konjić ostao kraj puta i više nije bio za
upotrebu.
Negde na početku leta lekar je još jednom ponovio da se radi samo o
maloj živčanoj slabosti prouzrokovanoj naglim rastenjem. Hansa treba
negovati za vreme raspusta, treba dobro da jede i da što više trčkara po šumi,
pa će sve biti dobro.
Na žalost, dotle se nije ni došlo. Tri nedelјe uoči raspusta jedan od
profesora je na popodnevnom času žestoko izgrdio Hansa. Nastavnik je još
grdio kada je Hans klonuo na klupu, počeo da se trese od straha i odjednom
briznuo u grčevito ridanje, prekinuvši time čas. Posle toga je pola dana
proveo u krevetu.
Sledećeg dana prozvan je na času matematike, trebalo je da na tabli nacrta
neku geometrijsku figuru i da iz nje izvede dokaz. On iziđe, ali ga pred
tablom uhvati vrtoglavica; nekontrolisano je vitlao kredom i lenjirom i,
naposletku, ispustio obe stvari iz ruku, a kad se sagao da ih podigne ostao je i
sam na kolenima na podu i nije bio u stanju da ustane.
Lekar se prilično nalјutio što njegov pacijent dozvolјava sebi takva
izvođenja. Ipak, izrazio se oprezno, naredio da se mladić odmah uputi na
oporavak i preporučio da se pozove i lekar specijalista za živčana obolјenja.
– Mogli bi ga spopasti još i grčevi – prišapnu eforusu, koji je
odobravajući klimnuo glavom i smatrao uputnim da lјutit izraz svog lica
zameni očinski sažalјivim, što mu nije bilo teško i veoma mu je dobro
pristajalo.
On i lekar napisali su svaki ponaosob pismo Hansovom ocu, strpali ga
dečaku u džep, i poslali ga kući. Eforusova srdžba se pretvorila u ozbilјnu
brigu - šta će školske vlasti, uznemirene nedavnim Hajlnerovim slučajem,
misliti povodom ove najnovije nevolјe? Na sveopšte iznenađenje čak je
odustao da povodom tog događaja održi prigodan govor i za vreme
poslednjih časova ophodio se prema Hansu neprirodno lјubazno. Bilo mu je
jasno da se ovaj neće vratiti posle oporavka, čak i u slučaju da ozdravi, jer je
toliko zaostao sa učenjem da nikako ne bi mogao da nadoknadi propuštene
mesece, ili makar i nedelјe. Oprostio se s njim, doduše, s ohrabrujućim „do
viđenja“, ali kad god bi narednih dana kročio u sobu Jelada i ugledao tri
prazna nalonja, spopalo bi ga neko mučno osećanje i s teškom mukom bi
uspevao da uguši u sebi misao da možda i on snosi deo krivice za gubitak
dvojice obdarenih pitomaca. Ali budući da je bio čovek odvažan i moralno
jak, uspevalo mu je da izbaci iz duše takve beskorisne i mračne sumnje.
Iza seminariste koji je sa malom putnom torbom krenuo na put, nestade
manastir sa crkvama, kapijom, zabitima i tornjevima, utonuše šume i nizovi
brežulјaka, a umesto njih se pomalјahu plodni voćnjaci badenskog graničnog
predela, zatim je naišao Pforekajm i odmah posle toga modro-crni, jelama
pokriveni bregovi Švarcvalda, ispresecani brojnim dolinama i potocima, a po
vreloj letnjoj žezi činili su se još modriji, svežiji i hladovitiji no inače. Dečak
je sa zadovolјstvom posmatrao kako se predeli smenjuju i sve više ga
podsećaju na zavičaj, sve dok se već na domaku rodnog grada nije setio oca i
tegobna strepnja od dočeka mu temelјno pokvari malu radost putovanja. Setio
se i odlaska u Štutgart na ispit i puta u Maulbron prilikom stupanja u seminar,
kao i svog tadašnjeg napetog iščekivanja i zebnjom protkane radosti. Čemu je
sve to služilo? Znao je kao i eforus da se neće vratiti i da je svršeno sa
seminarom i studijama, sa svim častolјubivim nadanjima. Ali sada ga to nije
rastužilo, srce mu je pritiskivao samo strah od razočaranog oca čije je nade
izneverio. Nije imao nikakvih želјa osim da se odmori, da se ispava, da se
isplače, da se nasanja do mile volјe i da ga posle svih mrcvarenja, jednom
ostave na miru. Ali se plašio da se to u očevoj kući neće ostvariti. Na kraju
puta spopala ga je žestoka glavobolјa i više nije gledao kroz prozor iako je
voz sad prolazio njegovim omilјenim predelom, pored uzvišica i šuma kojima
je ranije toliko voleo da krstari i uprkos strahu, zamalo nije propustio da se
iskrca na dobro poznatoj železničkoj stanici.
Stajao je sa kišobranom i putnom torbom u ruci, a otac ga je pažlјivo
osmotrio. Poslednji izveštaji eforusa pretvorili su njegovo razočarenje i gnev
u preneraženje i strah. Zamišlјao je da je Hans oronuo i da užasno izgleda, a
sada ga je ugledao, doduše, smršalog i slabunjavog ali je ipak bio čitav i
hodao na sopstvenim nogama. To ga je malo utešilo; ali najgori je bio
skriveni strah, užasavanje od živčanog obolјenja o kome su mu pisali lekar i
eforus. U njegovoj porodici do sada niko nije patio od živaca, o takvim
bolesnicima se uvek govorilo s nerazumevanjem i porugom, ili sa prezrivim
sažalјenjem kao o ludacima, a sada se njegov Hans vraća sa znacima takve
bolesti.
Prvog dana je dečaku bilo milo što nije dočekan sa prekorima. Ali onda
mu je palo u oči da otac postupa s njim sa nekim zazorom i bojažlјivim
obzirom i da se očigledno prisilјava da se tako ponaša. Povremeno je
primećivao da ga otac gleda nekim čudnim ispitivačkim pogledom i sa
neprirodnom radoznalošću, da govori s njim prigušenim i lažnim tonom, da
ga krišom posmatra. To ga je još više zaplašilo i počeo je da ga muči neki
neodređeni strah zbog sopstvenog stanja.
Po lepom vremenu satima je leškario u šumi i to mu je prijalo. Slabi
odsjaj nekadašnjeg dečačkog blaženstva katkad bi mu preleteo ozleđenom
dušom: radost izazvana cvećem ili raznim bubama, uživanje u osluškivanju
ptičje pesme ili u praćenju traga neke divlјe životinje. Ali to su uvek bili
samo trenuci. Većinom je tromo ležao na mahovini, glava mu je bila teška i
uzalud bi pokušavao da razmišlјa o nečemu, sve dok ga ne bi opet ulјulјkali
snovi i odveli daleko u druge prostore. Gotovo ga je stalno bolela glava i
kada bi se setio manastira ili latinske škole, pomisao na tolike knjige,
nastavne predmete i dužnosti sručila bi se na njega kao teška mora, dok su
Livije i Cezar, Ksenofon i računski zadaci vodili neko mučno vrzino kolo u
njegovoj bolnoj glavi.
Jednom je usnio sledeći san. Video je svog prijatelјa Hermana Hajlnera
mrtvog na nekim nosilima i hteo je da mu priđe, ali su ga eforus i nastavnici
odgurnuli, zadajući mu bolne udarce pri svakom pokušaju da se ipak probije.
Nisu samo profesori i repetenti seminara bili prisutni nego i rektor i ispitivači
iz Štutgarta, i svima je na licu lebdeo ozlojeđen izraz. Odjednom se sve
izmenilo i na nosilima je ležao utoplјenik Hindu, a kraj njega je stajao njegov
smešni otac sa visokim cilindrom, krivonog i setan.
 I još jedan san: trčao je kroz šumu u potrazi za odbeglim Hajlnerom i
video ga kako promiče među stablima, ali čim bi ga hteo pozvati on bi
nestao, i jednako tako. Najzad Hajlner stade i sačeka da mu priđe, a onda
reče: „čuj, imam dragu“. A onda je, nasmejavši se grohotom, nestao u žbunju.
Jednom je ugledao lepog, vitkog čoveka koji se iskrcao sa nekog broda,
spokojnih, božanskih očiju i lepih, mirnih ruku i pritrčao mu. I opet se sve
rasplinulo, a on je razmišlјao šta li je to, dok se nije setio onog mesta u
jevanđelјu na kome je rečeno: Εύθυζ επιγνόντεζ αύτον περιέδραμον.13 Onda
je morao da razmisli kakav je oblik konjugacije περιέδραμον i kako glase
sadašnje vreme, infinitiv, perfekt i buduće vreme tog glagola, morao je da ga
menja u jednini, u dualu i množini i preznojavao se od straha čim bi zapeo.
Kada bi se posle svega povratio, činilo mu se da mu je glava iznutra sva u
ranama, a kada bi mu se lice nehotice iskrivilo onim snenim osmehom
rezignacije i osećanja krivice, odmah bi mu u ušima zazvonio glas eforusa:
„Šta taj glupi osmeh treba da znači? Vama baš ni najmanje ne priliči da se još
i smeškate!“
Sve u svemu, i pored nekih bolјih dana, nije se zapažalo nikakvo
pobolјšanje Hansovog stanja, pre bi se reklo da se ono postepeno
pogoršavalo. Domaći lekar, koji je svojevremeno lečio Hansovu majku i
izdao potvrdu o njenoj smrti, a povremeno obilazio i oca koga bi katkad
spopala kostobolјa, pravio bi smrknuto lice i iz dana u dan sve se više ustezao
da kaže svoje mišlјenje.
Hans je tek tih nedelјa postao svestan da u poslednje dve godine latinske
škole više nije imao prijatelјa. Od tadašnjih drugova neki su otišli, drugi su
postali šegrti i ništa ga za njih nije vezivalo, niti je imao šta da traži od njih,
kao što se i oni nisu obazirali na njega. U dva maha je stari rektor progovorio
s njim nekoliko lјubaznih reči, nastavnik latinskog i gradski pastor takođe bi
mu na ulici blagonaklono klimnuli glavom, ali zapravo više nisu vodili
računa o Hansu. On više nije bio posuda u koju se svašta moglo ulivati, niti
oranica da se zaseje raznim vrstama semena; više nije vredelo posvetiti mu
vremena i brige.
Možda bi bilo dobro da je gradski pastor poveo malo računa o njemu. Ali
šta bi mogao da učini? To što je mogao dati, nauku ili bar način traganja za
njom, pružio je svojevremeno dečaku, a više od toga nije mogao. On nije bio
od onih sveštenika u čije poznavanje latinskog se s pravom sumnja i čije
propovedi potiču iz dobro poznatih izvora, ali kod kojih se može otići kad
naiđu crna vremena jer imaju pogled pun dobrote i lјubazne reči za sve
paćenike. Otac Gibenrat takođe nije umeo da bude prijatelј ili utešitelј iako se
iz petnih žila trudio da prikrije svoju lјutnju i razočarenje.
Stoga se Hans osećao napušten i nevolјen, sedeo bi u bašti na suncu ili bi
se ispružio u šumi, utonuvši u sanjarenja ili mučne misli. Čitanjem nije
mogao da se razgali, jer bi ga odmah zaboleli glava i oči, a i zato što bi, čim
otvori knjigu, vaskrsla avet vremena provedenog u manastiru i osećanje
straha, što bi ga bacilo u bezvazdušne, strepnjom ispunjene zapećke sna,
prikivajući ga užarenim pogledima.
U toj nevolјi i napuštenom od svih, bolesnom dečaku se primicala jedna
druga avet u vidu varlјivog utešitelјa, i vremenom mu postala bliska i nužna.
To je bila pomisao na smrt. Zapravo, nije bilo teško da nabavi neko vatreno
oružje, ili da negde u šumi napravi omču od konopca. Takve misli pratile su
ga gotovo svakodnevno, kud god pošao, zagledao je pojedina zabačena mesta
i naposletku našao jedno na kome bi se mogao lepo umreti, pa ga je konačno
odredio kao mesto svoje smrti. Često ga je obilazio i nalazio posebno
uživanje u pomisli da će ga uskoro jednom tu naći mrtvog. Odredio je granu
preko koje će prebaciti konopac i ispitao da li je dovolјno jaka, više nije bilo
nikakvih teškoća na tom putu; zatim je u dužim vremenskim razmacima
napisao i jedno kratko pismo ocu i jedno veoma dugo Hermanu Hajlneru, a
oba će se naći pored njegovog leša.
Te pripreme i osećanje sigurnosti blagotvorno su uticale na njegovu dušu.
Sedeći pod onom kobnom granom osećao je u mnogim časovima da nestaje
nesnosni pritisak i da ga obuzima gotovo radosno raspoloženje. Otac je
takođe primetio da se njegovo stanje popravlјa i Hans je s podsmešlјivim
zadovolјstvom uočio da se ovaj raduje raspoloženju čiji je jedini uzrok bila
vera u skorašnji kraj.
I sam zapravo nije znao zašto već odavno ne visi na onoj lepoj grani.
Odluka je pala, njegova smrt je bila rešena stvar, pri tom mu je zasad bilo
dobro i zašto bi propustio da se tih poslednjih dana po lepom sunčanom
vremenu naslađuje samotnim snovima, kao što se to često čini uoči polaska
na dalek put. Mogao je da otputuje svakoga dana, i tako je sve bilo u redu.
Osim toga, pričinjavalo mu je neko gorko uživanje da se dobrovolјno zadrži
još neko vreme u svojoj staroj okolini, da gleda u lice lјudima koji nisu imali
pojma o njegovim opasnim odlukama. Kad god bi sreo lekara, pomislio bi: –
Ala ćeš se ti iznenaditi!
 Sudbina je dozvolila da uživa u tim mračnim namerama, i da tako
svakodnevno iz pehara smrti crpi poneku kap radosti i životne snage. Sudbini
kanda nije bilo mnogo stalo do tog obogalјenog mladog bića, ali je ono
trebalo da završi svoj krug, da ne iščezne sa pozornice pre no što bi okusilo
još malo gorke slasti života.
Neizbežno mučne predstave proredile su se i ustuknule pred umornom
ravnodušnošću, pred bolnim tromim raspoloženjem u kome su Hansu sati i
dani prolazili bez ikakvih određenih misli, kada bi, neosetlјiv na sve, zurio
preda se i povremeno delovao kao mesečar, ili krajnje detinjasto. Jednom je u
takvom tromom i polusvesnom raspoloženju sedeo pod jelom u svom malom
vrtu, pevušeći - a da to ni sam nije znao - neprekidno neku staru pesmicu iz
latinske škole, koja mu je upravo bila pala na pamet:
Oh, kako sam umoran,
Oh, kako sam trom;
Ni pare u novčaniku,
A ni u džepu svom.
Pevušio je tu staru melodiju ne misleći pri tom ni na šta, čak ni kada je
promumlao već dvadeseti put. Ali njegov otac, koji je stajao kraj prozora,
slušao ga je i veoma se uplašio. Nјegovoj suvoparnoj i nemaštovitoj prirodi je
to odsutno, jednolično i tupoglavo pevušenje bilo potpuno nerazumlјivo,
protumačio ga je kao znak beznadežnog slučaja slaboumnosti. Od tog časa
posmatrao je dečaka sa još većom strepnjom, što je ovaj, naravno, primetio i
patio zbog toga; ali još nikako da se reši da ponese konopac i da iskoristi onu
jaku granu.
U međuvremenu je nastupilo toplo godišnje doba, a od polaganja
zemalјskog ispita i tadašnjeg letnjeg raspusta prošlo je već godinu dana. Hans
bi se tu i tamo setio toga, ali bez nekog uzbuđenja; osećanja su mu prilično
otupela. Rado bi opet pecao, ali se nije usuđivao da zamoli oca da mu to
dozvoli. Ta ga je želјa mučila kad god bi stajao kraj vode, a katkad bi se dugo
zadržao na obali daleko od tuđih pogleda i užarenih očiju pratio pokrete
tamnih obrisa riba koje su nečujno plivale. Pred veče bi svakoga dana
prevalio deo puta uzvodno kraj reke odlazeći na kupanje, tada bi uvek
prolazio kraj male kuće inspektora Geslera, pa je tako slučajno otkrio da se
Ema Gesler, kojom se pre dve godine toliko zanosio, vratila kući. Više puta
ju je pratio radoznalim pogledom, ali mu se ona više nije dopadala kao nekad.
Tada je bila krhko, tanano devojče, sad je porasla i pokreti su joj bili
neskladni, a nosila je neku nedetinju, modernu frizuru koja ju je potpuno
unakazila. Nisu joj priličile ni duge halјine, a njeni pokušaji da izgleda kao
mlada dama bili su izrazito neuspeli. Hans je nalazio da deluje smešno, u isti
mah mu je nje bilo žao pri pomisli kako mu je nekad bilo slatko i neobično
toplo oko srca kad god bi je ugledao. Uopšte je tada sve bilo drugačije, toliko
lepše, vedrije i puno života! On već tako dugo nije znao ni za šta drugo osim
za latinski, istoriju i grčki, za ispite, seminar i glavobolјu. Nasuprot tome,
tada je bilo knjiga sa bajkama i knjiga sa pričama o razbojnicima, tada se u
njegovom malom vrtu okretao mlin čekićar koji je sam izradio, a večerom bi
u kapiji Našoldovih slušao Lizine pustolovne priče, neko vreme je svog
starog suseda Grosjohana, zvanog Garibaldi, smatrao za razbojnika ubicu i
često sanjao o njemu; tada se preko cele godine svakoga meseca radovao
nečemu, čas košenju sena, čas prikuplјanju deteline, zatim prvom pecanju ili
hvatanju rakova, radovao se berbi hmelјa, trešenju šlјiva sa drveta, pečenju
mladog krompira, početku vršidbe i između toga svakoj nedelјi i prazničnom
danu. Tada je bilo toliko stvari koje su ga privlačile svojim tajanstvenim
čarima: kuće, ulice, stepenice, koševi, bunari, ograde, lјudi i životinje svih
vrsta bili su mu dragi i poznati ili zagonetno primamlјivi. Pomagao bi i on
prilikom berbe hmelјa, slušao šta pevaju odrasle devojke i zapamtio stihove
njihovih pesama, većinom su bile šalјive i smešne, ali neke su bile tako tužne
da mu se, slušajući ih, stezalo grlo.
Sve je to potonulo i svemu je došao kraj, a da to nije odmah ni primetio.
Prvo su prestale večeri kod Lize, zatim pecanje zlatnih čeklјuna u nedelјna
prepodneva, pa onda čitanje bajki i tako sve jedno za drugim do berbe hmelјa
i mlina čekićara u njegovom vrtu. Kuda je sve to otišlo?
I dogodilo se da je pre vremena sazreli mladić u danima bolesti
doživlјavao neko nestvarno drugo detinjstvo. Detinje biće, kojeg su ga lišili
učitelјi, sad se iznenadno sa razbuđenom čežnjom vraćalo nazad u one lepe,
sanjalačke godine i tumaralo kao začarano po šumi uspomena koje su iskrsle
snažno i jasno, možda uslovlјene njegovim bolesnim stanjem. Sve ih je
doživlјavao sa ne manje topline i strasti negoli nekad u stvarnosti i njegovo
prevareno i nasilno prekinuto detinjstvo provalilo je sad iz njega kao dugo
ustavlјeni izvor.
Kada se drvetu potkreše krošnja, iz korena izbijaju novi izdanci, tako se
često i duša obolela u cvatu vraća u prolećno doba začetka i detinjstva
prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i nastaviti prekinutu nit
života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz korena, ali je to samo prividni život i iz
njih nikad neće izrasti stablo.
Tako je bilo i sa Hansom Gibenratom i zato je neophodno da ga neko
vreme pratimo po putevima njegovih snoviđenja u zemlјi detinjstva.
Kuća Gibenratovih se nalazila u blizini starog kamenog mosta, na uglu
dveju različitih ulica. Jedna, u koju je kuća spadala, bila je najduža, najšira i
najotmenija u gradu, a zvala se Gerberova ulica. Druga je vodila strmom
uzbrdicom, bila je tesna i bedna, a zvala se, „Kod sokola“ po jednoj prastaroj
i odavna propaloj krčmi na kojoj je bio naslikan soko.
Po kućama u Gerberovoj ulici živeli su sve sami čestiti, solidni
starosedeoci, lјudi sa sopstvenim kućama, sopstvenim sedištem u crkvi i
sopstvenim baštama koje su se terasasto pružale uzbrdo i čije su se ograde
graničile sa žutilovkom obraslim železničkim nasipom, koji je podignut
sedamdesetih godina. Sa Gerberovom ulicom se samo još Pijačni trg mogao
takmičiti po otmenosti, na njemu su se uzdizali crkva, okružni ured, sud,
gradska većnica i dekanat, a ta zdanja, sa svojim nepomućenim
dostojanstvom, nesumnjivo su imala otmeno gradsko obeležje. U Gerberovoj
ulici nije bilo javnih zgrada, ali su u njoj bili stari i novi građanski stanovi sa
impozantnim kapijama, bilo je lepih staromodnih kućica od čatme, privlačnih
svetlih zabata; bila je prijatna, ugodna i puna svetlosti jer su se kuće nizale
samo s jedne strane, dok se na suprotnoj strani duž reke protezao zid sa
grudobranom.
Dok je Gerberova ulica bila duga, široka, prostrana i otmena, „Soko“ je
bio njena sušta suprotnost. U toj ulici su kuće bile naherene i mračne, sa njih
se osipao mrlјiv i oronut malter, s isturenim zabatima koji su podsećali na
ulublјene šešire, napuklim i iskrplјenim vratima i prozorima, sa krivim
dimnjacima i dotrajalim olucima. Kuće su jedna drugoj otimale prostor i
svetlost, ulica je bila tesna, čudno kriva i obavijena večitim polumrakom koje
se na kiši ili posle zalaska sunca pretvara u vlažnu, zloćudnu tamu. Ispred
prozora su po motkama i konopcima uvek visile gomile rublјa, jer ma kako
ulica bila mala i bedna, u njoj su živele brojne porodice, a da i ne pominjemo
razne podstanare i one koji bi povremeno tu prespavali. U svakom uglu
naherenih, oronulih kuća nastanili su se beda, porok i bolest. Policija i
bolnica sa celokupnim ostalim gradom nisu imali toliko posla kao s onih
nekoliko kuća u „Sokolu“. Ako je izbila rednja tifusa onda je to bilo tu, ako
se nekad dogodilo ubistvo onda se to opet odigralo tu, a kad god bi se u gradu
dogodila krađa, prvo se tragalo u „Sokolu“. Tu su putujući torbari imali svoja
konačišta, među njima i šeretski prodavac praška za čišćenje Hotebote i
oštrač makaza Adam Hilt, kome su se pripisivali svi zločini i poroci.
U svojim prvim đačkim godinama Hans je bio čest gost u „Sokolu“.
Zajedno sa sumnjivim bulјukom odrpanih dečaka svetloplave kose slušao je
priče ozloglašene Lote Fromiler, o raznim ubistvima. Ona je bila razvedena
žena vlasnika male gostionice i za sobom je imala pet godina robije; u svoje
vreme bila je čuvena lepotica, među fabričkim radnicima imala je brojne
lјubavnike i češće je bila povod skandala i tučnjava noževima. Sada je živela
sama i provodila večeri posle zatvaranja fabrika kuvajući kafu i pričajući
priče; pri tom su njena vrata uvek bila širom otvorena i, osim žena i mladih
radnika, uvek bi je sa praga s ushićenjem i grozom slušala i gomila dece iz
susedstva. Na malom pocrnelom kamenom ognjištu klјučala je voda u
kazanu, kraj njega je gorela lojanica i zajedno sa plavičastim plamičcima
uglјa osvetlјavala čudnim titrajima prepunu, mračnu prostoriju, bacajući na
zid i tavanicu džinovske senke i avetinjske pokrete slušalaca.
Tu je osmogodišnji dečak upoznao dvojicu braće Finkenbajn i, uprkos
strogoj očevoj zabrani, održavao s njima, gotovo godinu dana, prijatelјske
veze. Zvali su se Dolf i Emil, a bili su najprepredeniji ulični mangupi u
gradu, poznati kao kradlјivci voća i krivoseče, kao majstori u izvođenju
bezbroj veština i ujdurmi. Uzgred su trgovali ptičjim jajima, olovnim
mecima, mladim gavranima, čvorcima i zečevima, postavlјali noću vrše i
osećali se u svim baštama u gradu kao kod svoje kuće, jer nijedna ograda nije
imala tako šilјaste vrhove, ili bila tako gusto posuta srčom da je oni ne bi
savladali.
Ali Hans se u prvom redu priklјučio Hermanu Rehtenhajlu koji je
stanovao u „Sokolu“. Taj dečak nije imao roditelјe, bio je bolešlјivo, starmalo
i neobično dete. Kako mu je jedna noga bila kraća, morao je stalno da se
podštapa nekim štapom i nije mogao da učestvuje u uličnim igrama. Bio je
suvonjav, bezbojna paćenička lica, s prevremenom oporom crtom oko usana i
veoma šilјate brade. Imao je neobično vešte ruke i posebno je strasno voleo
da peca i tu lјubav je preneo i na Hansa. Ovaj tada još nije imao dozvolu za
ribolov, ali su ipak obojica krišom pecala na zabačenim mestima i, ako lov
predstavlјa zadovolјstvo onda je, kao što je poznato, krivolov najveće
uživanje. Ćopavi Rehtenhajl je naučio Hansa da odabere pravilne štapove za
pecanje, da uplete konjsku dlaku, da broji kanape, da vezuje omče od
prediva, da naoštri udice. Učio ga je da predvidi kakvo će biti vreme, da
posmatra vodu i da je zamuti mekinjama, da izabere pravi mamac i da ga
pričvrsti kako treba, naučio ga je da razlikuje vrste riba, da posmatra njihovo
kretanje pri pecanju i da kanap spusti na odgovarajuću dubinu. Bez reči,
samo primerom i svojim prisustvom, preneo mu je veštinu nekih zahvata i
istančano osećanje da izabere pravi mamac i da ga pričvrsti kako treba, kao i
onu čudnu osetlјivost ruke bez koje se pravo pecanje ne može zamisliti.
Prezirao je i ismevao lepe štapove koji se kupuju po radnjama, kao i plutu,
staklene kanape i sav veštački pecački pribor, ubedivši Hansa da se ne može
pecati bez opreme čiji će svaki deo sam napraviti i sastaviti.
Sa braćom Finkenbajn Hans se razišao u svađi, dok ga je tihi, sakati
Rehtenhajl napustio bez ikakve prepirke. Jednog februarskog dana legao je u
svoj ubogi krevetac, položio štaku preko odeće složene na stolici, groznica je
počela da ga trese i ubrzo je umro. Ulica „Soko“ ga je odmah zaboravila,
samo ga je Hans dugo zadržao u dobrom sećanju.
Ali broj neobičnih stanovnika „Sokola“ time ni izdaleka nije bio iscrplјen.
Ko nije poznavao pismonošu Retelera, otpuštenog zbog pijanstva, koji se
svakih četrnaest dana pijan valјao na ulici ili noću pravio skandale, a koji je
inače bio bezazlen kao dete i uvek se lјubazno smeškao? Davao je Hansu da
šmrče duvan iz svoje ovalne burmutice, tu i tamo bi zauzvrat dobijao od
njega na poklon ribe koje bi zatim ispržio na maslacu i pozvao Hansa na
ručak. Imao je punjenog orla mišara sa staklenim očima i stari časovnik koji
je tanušnim, finim zvucima svirao staromodne melodije za igru. I ko nije
poznavao prastarog mehaničara Porša, koji je uvek nosio manšete čak i kada
je išao bos? Kao sin strogog učitelјa seoske škole starog kova, napamet je
znao pola biblije i nekoliko desetina poslovica i moralnih izreka; ali ni
snežno-bela kosa ga nije sprečavala da pred svim ženama izigrava lolu i da se
često opija. A kad bi malo više popio, voleo je da sedi na kamenu braniku na
ušu kuće Gibenratovih, da sve prolaznike oslovlјava po imenu i da ih obilno
časti raznim izrekama.
– Hans Gibenrat mlađi, sine moj lјublјeni, počuj šta ću ti reći! Kako kaže
Sirah?14 Blago onom ko ne daje loše savete i stoga mu je savest čista! Kao
što zeleno lišće na lepom stablu delom opada, delom ponovo izrasta, tako je i
kod lјudi: neki umiru, a neki se rađaju. Eto, sad beži kući, kurjače.
Uprkos pobožnim izrekama, stari Porš je bio pun mračnih i legendarnih
priča o avetima i slično. Znao je mesta na kojima se one pojavlјuju i kolebao
se između verovanja i neverice u sopstvene priče. Većinom ih je započinjao
uz prizvuk sumnjičavosti i nadmenog omalovažavanja, kao da ismejava i
priču i slušaoca, ali malo-pomalo bi se tokom priče bojažlјivo zgurio,
spuštajući sve niže glas, a završio bi je prigušenim prodornim šapatom kojim
je provejavala groza.
Koliko je bilo strašnih, nesagledivih i u svojoj mračnosti privlačnih stvari
u toj ubogoj uličici! U njoj je nekad stanovao i bravar Brendle, pošto je
zatvorio svoju radnju i nakon što mu je propala i zapuštena radionica. Po pola
dana bi on tako sedeo kraj svog prozorčića i mračna pogleda zurio u ulicu
punu života, a katkad - kad bi se dokopao nekog odrpanog, prlјavog deteta iz
susedstva - gnjavio bi ga pun opake zluradosti, vukući ga za uši i za kosu, i
ostavlјao mu modrice štipajući ga po celom telu. Ali jednoga dana se pomoću
pocinkovane žice obesio na svojim stepenicama i izgledao tako užasno da se
niko nije usudio da mu priđe, sve dok mu stari mehaničar Porš nije prišao s
leđa i presekao žicu makazama za sečenje lima, pa je leš isplažena jezika pao
ničice i skotrlјao se niz stepenice pravo u gomilu užasnutih gledalaca.
Kad god bi Hans iz svetle, široke Gerberove ulice kročio u mračni, vlažni
„Soko“ obuzimala bi ga na tom čudno zagušlјivom vazduhu neka osećanjem
miline protkana jezovita strepnja, mešavina radoznalosti, straha, griže savesti
i blaženog nagoveštaja pustolovine. „Soko“ je kao iz bajke, neko čudo ili
nečuvena grozota, gde bi se osetila bolna i divna jeza kao pri čitanju skaski i
skandaloznih Rojtlingerovih narodnih knjiga koje bi učitelјi konfiskovali, a u
kojima su bila opisana sramna dela i kažnjavanje poznatih zločinaca, raznih
mračnih junaka, masovnih ubica i pustolova.
Međutim, osim „Sokola“ postojalo je još jedno mesto gde je sve bilo
drugačije no drugde, gde se mogao nešto doživeti i čuti, izgubiti se po
mračnim tavanima i neobičnim prostorijama. Bila je to velika štavionica u
susedstvu, stara, ogromna kućerina, u kojoj su po polumračnim tavanima
visile velike kože, a u podrumu je bilo pokrivenih jama i zabranjenih
hodnika; tu je večerom Liza deci pričala svoje lepe bajke. Tu se sve odvijalo
mirnije, prijatnije i lјudskije negoli preko u „Sokolu“, a pri tom ne manje
zagonetno. Poslovanje kalfi po jamama za štavlјenje, u podrumu, u radionici i
po pločnicima za štavlјenje bilo je neobično i svojevrsno, ogromne puste
prostorije bile su tihe i privlačne koliko i zastrašujuće, mrgodni i nabusiti
gazda svima je ulivao strah, zazirali su od njega kao od lјudoždera, a Liza se
po toj čudnoj kući kretala kao vila, kao zaštitnik i majka dece, ptica, mačaka i
pasa, puna dobrote i puna čudesnih bajki i pesmica.
Misli i snovi mladića kružili su sad po svetu od kojeg se odavno otuđio.
Iz svog gorkog razočaranja i beznadežnosti bežao je u prohujala dobra
vremena kada je još bio pun nadanja, kada se svet prostirao pred njim kao
džinovska čarobna šuma koja u svojim neprohodnim dubinama krije jezovite
opasnosti, začarana blaga i smaragdne dvorce. Pošto je prodro u delić te
divlјine, umorio se pre no što su se pojavila čuda, pa se opet našao u
tajanstvenoj polutami na ulazu u taj svet, ovog puta kao izgnanik i dokoni
radoznalac.
Nekoliko puta je Hans navraćao do „Sokola“. U njemu je zatekao
nekadašnju polutamu i nekadašnji neprijatan vonj, stare kutke i mračna
stepeništa; pred vratima su opet sedeli starac i žene i na sve strane je bilo
bučne, prlјave dece svetloplave kose. Mehaničar Porš je još više ostario i nije
poznavao Hansa, na čiji je bojažlјivi pozdrav uzvratio samo podruglјivim
večanjem. Grosjohan, zvani Garibaldi, je umro, a i Lota Fromiler. Pismonoša
Reteler je još bio među živima. Žalio se da su mu dečaci upropastili sat koji
svira, ponudio mu da šmrkne duvan iz burmutice i odmah zatim pokušao da
mu isprosi koju paru; naposletku mu je pričao o braći Finkenbajn, od kojih je
jedan radio u fabrici cigara i već sad pio kao smuk, a drugi se izgubio posle
tuče noževima o crkvenoj slavi i već ga godinu dana nema. Sve je ovde
davalo jadan i kukavan utisak.
Jedne večeri je otišao do štavionice. Neodolјivo ga je mamilo da prođe
kroz kolsku kapiju i preko vlažnog dvorišta, kao da se u toj staroj kući krije
njegovo detinjstvo sa svim svojim izgublјenim radostima.
Preko izvijenih stepenica i popločanog trema stigao je do mračnog
stepeništa, pipajući je prešao preko pločnika nad kojim su visile razapete
kože i zajedno s njihovim oštrim vonjem upijao je u sebe i čitav bulјuk
uspomena koje su ga odjednom saletele. Pošto je opet sišao, navratio je u
dvorište iza kuće u kome su se nalazile jame za štavlјenje i visoke skele s
uzanim krovom za sušenje istucane hrastove kore za štavlјenje. I odista - na
klupi kraj zida sedela je Liza i držala na krilu korpu s krompirima koje je
lјuštila, okružena decom koja su je slušala.
Hans je zastao na vratima u tami i osluškivao. Sumračnu baštu štavionice
ispunjavali su mir i spokojstvo, osim prigušenog žubora reke čula se samo
škripa Lizinog noža kojim je lјuštila krompir i njen glas dok je pričala. Deca
su se tiho šćućurila gotovo bez ijednog pokreta. Ona je pričala priču o svetom
Kristofelu koga dečji glas noću doziva preko reke.
Hans je neko vreme osluškivao, a zatim se vratio preko mračnog trema i
krenuo kući. Bio je svestan da ne može ponovo biti dete i sedeti večerom u
bašti štavionice kraj Lize, i posle toga izbegavao je štavionicu kao i „Sokola“.
 ŠESTO POGLAVLJE

Već se uveliko zašlo u jesen. Među tamnim jelovim šumama zablistalo bi

pojedinačno listopadno drveće žutim i crvenim prelivima kao baklјa, po
klancima se širila gusta magla, a reka se isparavala u prohladna jutra.
Bledoliki bivši seminarist još uvek je svakodnevno tumarao po okolini,
neraspoložen i umoran, izbegavajući i ono malo mogućnosti da se s bilo kim
druži. Lekar mu je prepisao neke kapi, riblјe ulјe, jaja i umivanje hladnom
vodom.
Nije nikakvo čudo što sve to nije naročito pomogao. Svaki zdrav život
mora da ima neki sadržaj i cilј, a upravo to je mladi Gibenrat izgubio. Nјegov
otac je odlučio da ga da ili u pisare, ili pak na učenje zanata. Mladić je,
doduše, još uvek bio slabunjav i trebalo je da prikupi još malo snage, ali se s
njim u bližoj budućnosti moralo nešto ozbilјno preduzeti.
Otkako su prvi unezvereni utisci počeli da blede i otkako ni sam nije
verovao u samoubistvo, Hans je iz stanja uzbuđenja i raznovrsnih strahovanja
upao u ravnomernu melanholiju i tonuo u nju polako i bez otpora kao u žitki
mulј.
Lutao je jesenjim polјima i podlegao uticaju godišnjeg doba. Izmak
jeseni, tiho opadanje lišća, mrka boja livada, guste jutarnje magle i umiranje
dozrele, posustale vegetacije izazivali su u njemu, kao kod svih bolesnika,
teška i beznadežna raspoloženja i tužne misli. Obuzimala ga je želјa da i on
nestane, da zaspi i odumre zajedno sa prirodom, i patio je što se njegova
mladost tome protivila i sa žilavom upornošću kačila za život.
Posmatrao je kako drveće žuti, postaje mrko i ogolelo, kako se mlečno-
bele magle dižu i po šumama, posmatrao je bašte u kojima se život gasio
posle poslednje berbe voća i više se niko nije obazirao na šarene lepe kate u
procvatu i na reku u kojoj se više niko nije kupao, ni pecao, koja je bila
prekrivena suvim lišćem i na čijim su se obalama zadržali samo još uporni
štavlјači. Od pre nekoliko dana ona je nosila sobom gomile komine, jer su po
mulјaonicama i svim starim mlinovima lјudi cedili voće i miris voćnog soka
u previranju provejavao je svim ulicama u gradu.
I obućar Flajg je iznajmio u donjem mlinu jednu od manjih mulјača i
pozvao Hansa na mulјanje.
Na prostoru ispred mlina bilo je manjih i većih mulјača, kola, korpi i
džakova sa voćem, kaca, čabrova, kofa i buradi, čitavih brda mrke komine,
drvenih poluga, civara i praznih zaprega. Mulјače su radile, škripale, pištale,
stenjale i večale. Većinom su bile zeleno lakirane i ta zelena boja pored
mrko-žute komine, pored boja korpi sa jabukama, svetlo-zelene reke, sa
bosonogom decom i prozračnim jesenjim suncem budili su u posmatraču
primamlјivi utisak, razdraganosti, životne radosti i obilјa. Prodorno škripanje
izmulјanih jabuka izazivalo je apetit; ko god bi prišao uzimao bi i brže
zagrizao neku jabuku. Iz cevi je u gustom mlazu tekla slatka šira, rumeno-
žuta na suncu; ko god bi prišao zatražio bi čašu da je brže okusi i oči bi mu se
zablistale nalivajući se slatkim, prijatnim napitkom. Slatka šira je sa svoje
strane ispunjavala vazduh vedrim, jakim i divnim mirisom. Zapravo je to
najlepši miris u godini, oličenje sazrevanja i berbe, stoga je dobro udisati ga
uoči zime, prisetivši se tad tolikih dobrih i lepih stvari: blagih majskih kišica,
plahovitih letnjih kiša, sveže jesenje jutarnje rose, nežnog prolećnog sunca i
vrelih letnjih zraka, belog i ružičastog cvata i zrelog, crveno-mrkog sjaja
voćki pred berbu, a između toga i svega drugog lepog i radosnog u toku
godine.
Bili su to divni dani za svakoga. Bogataši i razmetlјivci su, ukoliko su
uopšte izvoleli doći, odmeravali svoje krupne jabuke u ruci, brojali desetine i
više svojih džakova, probali širu iz srebrnih džepnih čaša i pričali svima da u
svoju širu neće usuti ni kap vode. Siromašni su imali samo po jedan džak
voća, kušali su širu čašama ili zemlјanim posudama, dodavali joj vodu, ali
zato nisu bili ništa manje ponosni i veseli. Ko iz bilo kojih razloga nije
mogao da mulјa, obilazio bi mulјače poznanika i suseda, svuda bi mu natočili
čašicu i trpali mu po jabuku u džep, a svojim znalačkim primedbama
posetilac bi dokazao da se i on razume u taj posao. Gomila dece, siromašne
kao i bogate, trčkarala je okolo sa malim peharima, svako dete je u ruci imalo
zagriženu jabuku i komad hleba jer je od starine kolala neosnovana priča da
treba jesti što više hleba da se posle mulјanja ne bi dobila trbobolјa.
Razlegao se žagor stotine glasova, a da se i ne govori o dečjoj galami, a
svi ti glasovi su zvučali neobično živahno, uzbuđeno i razdragano.
– Hajde ovamo, Hanes! Ovako k meni! Samo na čašicu!
 – Fala ti, al’ me već čupa u crevima.
– Šta s’ platio za centu?
– Četir’ marke. Al’ od prve sorte. Hajd’ probaj!
Tu i tamo došlo bi do male nezgode. Neki bi se džak otvorio pre vremena
i jabuke se prosule po zemlјi.
– Boga mu božjeg, moje jabuke! Pomagajte, lјudi!
Svi bi pomogli da se jabuke sakupe i samo bi pokoji mangupčić pokušao
da tom prilikom nešto ućari.
– Nema da se trpa u džep, nikogovići! Mož’te da žderete kol’ko vam
stane u mešinu, ali ne da nosite. Stani, bezobrazniče!
– Hej, gos’n susede, šta ste se uskobečili! De-de probajte malo!
– K’o med! Ama baš k’o med. Kol’ko će ga biti?
– Dva bureta, ne više, al’ nije loše.
– Ne valјa što ne mulјamo sred leta, taman da polokamo sve.
I ove godine je prisutna nekolicina starih namćora bez kojih nema
mulјanja. Oni već odavno sami ne cede jabuke, ali znaju sve bolјe i pričaju
priče od Kulina bana i iz vremena kad se voće dobijalo bezmalo džabe. Sve je
tada bilo jevtinije i bolјe, za dodavanje šećera se nije ni znalo, a i rod je bio
obilniji.
– Tad se još moglo govorit’ o berbi. Im’o sam ja jabuku, mlado drvce, al’
je na njoj rodilo po pet centi.
Iako su se vremena znatno pogoršala, stari namćori svojski pomažu pri
probanju i oni koji još imaju zube punim ustima žvaću jabuke. Jedan je čak
uspeo da strpa u sebe nekoliko divlјih krušaka, pa ga sad muče grčevi.
– Eto, kažem ja – žali se on – nekad sam mog’o da smažem po deset
komada. – I najiskrenije uzdiše za dobrim starim vremenima kad je mogao da
poždere deset divlјih krušaka a da ga ne spopadne čupanje u trbuhu.
Mulјača gospodina Flajga se nalazi usred najveće gužve, pomaže mu
stariji šegrt. Jabuke je uvek nabavlјao iz badenskog okruga i njegova šira je
uvek bila jedna od najbolјih. Bio je u odličnom raspoloženju i nikom nije
branio da uzme „malo za probu“. Još veselija su bila njegova deca koja su se
svuda muvala i blaženo uletala u gužvu. Ali je najveseliji, iako naoko veoma
tih, bio njegov šegrt. Nјemu je svakim delićem tela prijalo da posluje napolјu
i svojski zapne, potekao je iz siromašne selјačke kuće gore u šumama, a i
slatki sok mu je odlično prijao. Zdravo selјačko lice razvukao je cerekajući se
neprekidno, tako da je podsećalo na masku satira, a obućarske ruke bile su
mu čistije no nedelјom.
Kada se Hans Gibenrat pojavio na licu mesta bio je ćutlјiv i bojažlјiv;
zapravo mu se i nije dolazilo. Ali već kod prve mulјače dadoše mu pehar, i to
ga je pružila Našoldova Liza. Otpio je gutlјaj i slatki, jaki ukus šire razbudio
je u njemu mnoge nasmejane uspomene na nekadašnje jeseni, a u isti mah i
želјu da i sam učestvuje u svemu i da se malo razgali. Oslovlјavali su ga
poznanici, bio je ponuđen mnogim čašama, i kada je stigao do Flajgove
mulјače, i njega zahvati i preobrazi zanos razdraganosti i piće. Pozdravio se
prilično raspoloženo s obućarem i izvalio nekoliko prigodnih šala. Majstor je
prikrio svoje iznenađenje i veselo mu poželeo dobrodošlicu.
Prošlo je pola časa kada se pojavila neka devojka u plavoj suknji,
nasmejala se Flajgu i šegrtu, pa počela i sama da pomaže.
– Evo – reče obućar – to je moja nećaka iz Hajlbrona. Ona je, naravno,
navikla na drugačije berbe jer u njenom kraju obiluju vinom.
Moglo joj je biti osamnaest ili devetnaest godina, bila je stalno u pokretu i
vesela kao što su obično oni iz nizije, nije bila visoka ali je bila dobro
građena i punačkih oblika. Okruglo lice joj je bilo vedro i bistro, oči su joj
imale topao pogled, usta lepa i kao stvorena za lјublјenje i sve u svemu
izgledala je kao zdrava i vesela Hajlbrončanka, ali nipošto kao rođaka
pobožnog majstora obućara. Bila je sva s ovog sveta i po njenim očima se ne
bi reklo da uveče i noću čitaju bibliju i Gosnerovu knjižicu pobožnih izreka.
Hans se odjednom ponovo snuždio i usrdno je želeo da Ema što pre ode.
Ali ona je ostala, smejala se i ćeretala, na svaku šalu je znala šeretski
odgovor, a Hans se stideo i ućutkao. Ionako mu je bilo grozno da opšti sa
mladim devojkama kojima je morao da govori „vi“, a ova je bila tako živahna
i brblјiva, tako je malo obraćala pažnju na njegovo prisustvo i snebivlјivo
držanje, da se on pomalo uvređeno sav uvukao u sebe kao puž kojeg je
okrznuo kolski točak. Ćutao je i pokušavao da izgleda kao neko kome je
dosadno, ali mu to nije polazilo za rukom i umesto toga napravio je lice kao
da mu je upravo neko umro.
Niko nije imao vremena da to primeti, najmanje Ema. Ona je, kako je
Hansu rečeno, već četrnaest dana bila u gostima kod Flajga, ali je znala već
ceo grad. Obilazila je one iz viših kao i iz nižih krugova, probala širu, zbijala
šale i pravila se kao da predano posluje, uzimala decu na ruke, poklanjala
jabuke i širila oko sebe smeh i veselјe.
Dozivala je svakog uličnog derana: – Bi li jabuku? A onda bi uzela u ruke
lepu rumenu jabuku, sakrila je za leđima i tražila da se pogodi? – U desnoj ili
levoj? Ali jabuka se nikad ne bi zatekla u naznačenoj ruci i tek kad bi dečaci
počeli da se lјute ona bi dala jabuku, ali uvek neku manju i zelenu.
Po svemu sudeći, bila je i o Hansu dobro obaveštena, upitala ga je da li je
on taj koga uvek boli glava, ali pre no što je stigao da joj odgovori, ona se već
zaplela u neki drugi razgovor sa lјudima iz susedstva.
Hans je upravo bio naumio da se neopaženo izvuče i pođe kući, kada mu
je Flajg strpao polugu mulјače u ruke.
– Hajde, sad ti malo nastavi, Ema će ti pomoći. Ja moram u radionicu.
Majstor je otišao, šegrtu je dao nalog da sa majstorom odnese širu, a Hans
je ostao sam sa Emom kraj mulјače. Stisnuo je zube i zapeo iz petnih žila.
Začudio se zašto se poluga tako teško pokreće i kad je digao pogled,
devojka je prsnula u smeh. Htela je da se našali i svom težinom se naslonila
na polugu, a kad je Hans opet lјutito potegao, ona ponovo izvede istu šalu.
On nije rekao ni slovca. Ali dok je pokušavao da vrti polugom koju je
devojka sa suprotne strane pritiskivala svojim telom, odjednom se zastideo i
uplašio, i postepeno prestao da je vrti. Spopade ga slatka strepnja kada mu se
devojka drsko nasmejala u lice i namah mu se ona učinila drugačijom,
prisnijom a ipak još više tuđom, a tada se i on malko nasmejao, nevešto
poverlјivo.
A onda je poluga konačno mirovala.
Ema reče:
– Nećemo baš da rintamo – i pruži mu dopola punu čašu iz koje je upravo
i sama pila.
Taj gutlјaj mu se učinio jači i slađi od prethodnih, a kada je iskapio želјno
se zagledao u praznu čašu i čudio se što mu srce tako silno lupa i što mu je
disanje otežalo.
Posle toga su opet malo radili, i Hans, u stvari, nije znao šta radi kada je
pokušao da stane, tako da ga devojčina suknja okrznu i njena ruku dodirnu
njegovu. A kad god se to dogodilo, srce bi mu stalo od miline, zaplјusnuo bi
ga talas slatke slabosti da su mu kolena klecala i u glavi zašumila vrtoglavica.
 Nije znao šta da kaže, ali joj je odgovarao na pitanja, smejao se kad se
ona smejala, pripretio joj je u nekoliko mahova prstom kada je izvodila
ludorije i ispio još dva puta nadušak čašu iz njene ruke. Istovremeno pred
njegovim očima prohuja čitava bujica sećanja: služavke koje je večerom
video da sa muškarcima stoje u kapijama, neke rečenice iz udžbenika istorije,
polјubac koji mu je svojevremeno dao Herman Hajlner i niz reči, priča i
učeničkih razgovora o devojkama i kako je to kad neko ima „svoju dragu“.
Pri tom je disao teško kao klјuse koje vuče kola uzbrdo.
Sve se preobrazilo. Ljudi i komešanje oko njega pretvorili su se u šareni
nasmejani oblak. Pojedini glasovi, psovke i smeh potonuli su u opštem
mutnom bučanju, reka i stari most su mu izgledali daleki i kao naslikani.
I Ema je izmenila izgled. Više nije video njeno lice već samo njene
tamne, vesele oči, rumene usne i između njih bele šilјate zube; njena pojava
se rasplinula i on je video još samo pojedinosti, čas plitku cipelu i nad njom
crnu čarapu, čas neke kovrdže na potilјku, čas preplanuli okrugli vrat koji se
gubio u plavoj tkanini, čas čvrsta ramena i talasanje grudi, čas rumeno
prozirno uho.
I posle nekog vremena ona ispusti čašu u kacu i naže se, a pri tom na rubu
kace kolenom pritisnu njegovu ruku. On se takođe saže, ali sporije, i licem
gotovo dodirnu njenu kosu. Kosa je zamirisala i malo niže, u senci
raspletenih kovrdžica prelivao se mrkim i toplim sjajem lepi potilјak i gubio
se u plavom jeleku.
Kada se opet uspravila i okrznula ga kolenom duž mišica, kada ga je
njena kosa pomilovala po obrazu i ona se zarumenela od sagibanja, Hansa
podiđoše srsi. Prebledevši, učinilo mu se za trenutak da ga obuzima silan
umor, tako da je morao da se uhvati za zavrtanj mulјače. Srce mu je žestoko
udaralo, a ruke su mu zanemoćale i bolele ga u pazuhu.
Od tog trenutka više nije progovorio gotovo ni reči i izbegavao je
devojčin pogled. Ali zato je, čim bi skrenula pogled, netremice gledao u nju s
osećanjem nepoznate slasti i griže savesti. Toga časa se nešto prekinulo u
njemu i pred njegovom dušom otvorila se jedna nova, čudnovato primamlјiva
zemlјa sa dalekim plavičastim obalama. On još nije znao, ili je samo
naslućivao šta znače ustreptalost i slatka patnja u njegovom srcu, kao što nije
znao da li je pri tom veća patnja ili slast.
Slast je značila pobedu njegove mlade lјubavne snage i prvi nagoveštaj
životne moći, a patnja je značila prekid spokojstva ranih dana i da mu duša
napušta zemlјu detinjstva koju više nikad neće naći. Nјegov laki brodić, koji
se tek izbavio iz prvog brodoloma, upao je sad u nove bure, nadomak ambisa
i vratolomnih litica kroz koje i dobro pripremlјena mladež mora proći bez
vodiča i sopstvenim snagama mora naći put i spas.
Dobro je bilo što se uto šegrt vratio i zamenio ga kraj mulјače. Nadao se
još nekom dodiru ili lјubavnoj reči od Eme. Ali ona je opet ćaskala obilazeći
tuđe mulјače. I kako se Hans stideo pred šegrtom, odšunjao se posle četvrt
časa kući, a da joj nije rekao zbogom.
Sve se tako neobično izmenilo, postalo lepo i uzbudlјivo. Vrapci ugojeni
od komine poleteli su uz prodorni cvrkut pod nebom koje još nikada nije bilo
tako visoko i lepo, i tako čeznutlјivo plavo. Površina reke se još nikada nije
caklila tako sjajna, zeleno-modra i nasmejana, niti je brana bučala tako silno i
blistavo zapenušana. Sve je ličilo na tek naslikane slike iza jasnih i čistih
staklenih okana. Kao da je sve iščekivalo neku veliku svetkovinu. I u
sopstvenim grudima je osećao silno, plašlјivo i slatko talasanje čudnih i
neobičnih smelih osećanja i neuobičajenih žarkih nadanja u sprezi sa
bojažlјivim, sumnjičavim strahom da je sve to možda samo san koji se nikada
ne može ostvariti. Nabujavši, slivala su se sva ta protivrečna osećanja u
tamni, siloviti izvor i kao da je nešto snažno htelo da provali iz njega, da
hvata vazduh - možda jecaj, a možda pesma, krik ili gromki smeh. Tek kod
kuće se njegovo uzbuđenje malko stišalo. Tu je, naravno, sve bilo kao i uvek.
– Gde si bio? – upita ga gospodin Gibenrat.
– Kod Flajga pored mlina.
– Koliko je šire iscedio?
– Čini mi se, dva bureta.
Zamolio je oca da mu dozvoli da pozove Flajgovu decu kada otac bude
mulјao.
– Razume se – promrmlјa otac. – Ja ću iduće nedelјe. A ti ih slobodno
pozovi!
Do večere je ostao još jedan čas. Hans je izišao u baštu. Osim dveju
smreka u njoj je ostalo malo zelenila. Otkinuvši leskov prut, švićkao je njime
kroz vazduh i džarao po opalom uvelom lišću. Sunce je već zašlo iza brda,
koje je svojim tamnim obrisima i tanano iscrtanim vrhovima jela, paralo
zelenkasto-modro, vlažno i jasno pozno nebo. Suri, dugulјasti oblak sa žutim,
mrkim odsjajem plovio je lagano i lagodno tankim, zlatastim vazduhom kao
brod ka luci.
Hans je tumarao baštom u nekom neobičnom i njemu tuđem
raspoloženju, uzburkan zrelom, bojama zasićenom lepotom večeri.
Zastajkivao bi tu i tamo, zažmurio i pokušavao da zamisli Emu kako stoji
naspram njega kraj mulјače, kako mu pruža svoju čašu da iz nje pije, kako se
naginje nad kacom, da bi se zatim uspravila zarumenjenih obraza. Video je
njenu kosu, njeno telo u tesnoj plavoj halјini, njen vrat i tamnim kovrdžicama
osenčeni potilјak, a sve ga je to ispunjavalo slašću od koje je uzdrhtao, jedino
njeno lice nikako nije mogao sebi da dočara.
Kada je sunce sasvim zašlo nije osetio hladnoću, a suton mu se učinio kao
veo pun tajanstvenih slutnji kojima nije umeo da nadene ime. Bilo mu je,
doduše, jasno da se zalјubio u Hajlbrončanku, ali je samo mutno shvatio
buđenje muškosti u svojoj krvi kao stanje koje izaziva neobičan, razdražen
umor.
Za vreme večere bilo mu je čudno što se svojim preobraženim bićem
obreo u staroj, poznatoj okolini. Otac, stara služavka, sto i pribor na njemu,
cela soba učinili su mu se odjednom ostareli, posmatrao je sve to sa čuđenjem
i nežnošću kao nešto strano, kao da se upravo vratio sa daleka puta. U vreme
kada ga je privlačila ona njegova ubilačka grana on je te iste lјude i stvari
posmatrao sa setno nadmoćnim osećanjem kao uoči rastanka, sada je to bio
povratak, iznenađenje, smešak i ponovno prisvajanje.
Večera se završila i Hans htede da ustane kad mu otac, njemu
svojstvenim načinom, postavi pitanje:
– Da li bi hteo da budeš mehaničar, Hans, ili radije bi pisar?
– Kako to? – začudi se Hans.
– Krajem sledeće nedelјe mogao bi da stupiš na zanat kod mehaničara
Šulera, ili one druge nedelјe kao pripravnik u Gradsku većnicu. Razmisli
dobro! Razgovaraćemo sutra o tome.
Hans se digao i izišao. Iznenadno pitanje ga je zbunilo i zasenilo.
Neočekivano se pred njim isprečio svakodnevni, radni i stvarni život,
pokazao svoje primamlјivo i svoje preteće lice, sa puno obećanja i zahteva.
Nije imao istinsku volјu da bude mehaničar, a ni pisar. Malo se plašio teškog
telesnog rada zanatlije. Tada se setio svog školskog druga Augusta koji je
otišao u mehaničare i koga bi mogao da upita.
Još dok je razmišlјao o toj stvari, njegove zamisli su postale sve mutnije i
bleđe, učinilo mu se da sve to nije ni tako hitno, ni tako važno. Nešto drugo
ga je gonilo i zaokuplјalo dok je uznemireno hodao gore-dole po kućnom
tremu, i odjednom je zgrabio šešir, izišao iz kuće i lagano krenuo ulicom.
Palo mu je na um da danas još jednom mora da vidi Emu.
Već se spuštao mrak. Iz susedne gostionice čula se galama i promuklo
pevanje. Neki prozori su već bili osvetlјeni, tu i tamo bi zasvetleo još koji,
bacajući slabu crvenkastu svetlost kroz tamni vazduh. Dugi red devojaka
kretao se niz ulicu, išle su ruku pod ruku, smejale se glasno i ćaskale veselo,
promicale su snenim ulicama, lјulјajući se blago po nepouzdanoj svetlosti kao
topli talas mladosti i veselјa. Hans ih je dugo pratio pogledom i srce mu je
burno udaralo. Iza zavese na jednom od prozora čuli su se zvuci violine.
Neka žena je prala salatu kraj bunara. Po mostu su se šetala dvojica momaka
sa svojim devojkama. Jedan od njih držao je devojku za ruku i pušio. Drugi
par je čvrsto zagrlјen išao lagano, momak je obujmio devojku oko pasa, a ona
se ramenom i glavom pripila uz njegove grudi. Hans je to video stotinu puta,
ali nikad nije obraćao pažnju. Sada je sve to imalo neki skriveni smisao, neki
nejasni, ali pohotlјivo slatki značaj i pogled mu se zadržao na mladom paru,
dok je maštom naslućivao neka saznanja. Unezveren i uzdrman do dna duše,
bio je svestan da se približava velikoj tajni za koju nije znao da li je divna ili
strašna, ali je kao nagoveštaj predosećao i jedno i drugo.
Zaustavio se pred Flajgovom kućicom, ali nije smogao hrabrosti da uđe.
Šta bi radio i rekao kad bi banuo? Setio se da je kao dečak od jedanaest i
dvanaest godina često navraćao ovamo; Flajg mu je tada pričao priče iz
biblije, odgovarajući na njegova žudno radoznala pitanja o paklu, o đavolu i
duhovima. Sad su mu te uspomene bile neprijatne i izazivale u njemu grižu
savesti. Nije znao šta je zapravo naumio, čak ni šta zapravo želi, činilo mu se
da je suočen s nečim tajanstvenim i zabranjenim. Osećao se krivim što u
mraku stoji pred obućarevim vratima i ne ulazi. Kada bi ga video, ili izišao
pred vrata, verovatno ga ne bi ni grdio samo bi se nasmejao, a od toga je
najviše zazirao.
Odšunjao se iza kuće i stojeći kraj baštenske ograde mogao je da baci
pogled u osvetlјenu dnevnu sobu. Majstora nije video. Nјegova žena je,
izgleda, nešto šila ili plela, najstariji sin je još bio na nogama, sedeo je za
stolom sa knjigom u ruci. Ema je hodala tamo-amo, očigledno je raspremala
sobu, tako da ju je video samo na trenutke. Sve je bilo tako tiho da se jasno
mogao čuti i najudalјeniji bat koraka u ulici, a s one strane bašte život reke.
Mrak je bio sve gušći, a noć prohladna.
Pored prozora dnevne sobe nalazio se manji i mračni prozor hodnika.
Posle dužeg vremena, iza njega se nazrela neka prilika koja se zatim nagla
kroz prozor i gledala u tamu. Hans je po obrisima poznao Emu i od silnog
iščekivanja stao mu je dah. Ona je ostala kraj prozora i gledala dugo i
nepomično u njegovom pravcu, ali on nije znao da li ga ona vidi i da li ga je
poznala. Ne trepnuvši gledao je u nju, oklevajući i u isti mah sa nadom i
strahom da će ga ona poznati.
Nejasna prilika iza prozora iščeze i odmah zatim neko pritisnu kvaku na
malim baštenskim vratima i Ema iziđe iz kuće. U prvom trenutku Hans htede
da pobegne od straha, ali je i dalјe kao skamenjen ostao kraj ograde i video
da mu devojka lagano prilazi preko mračne bašte, a pri svakom njenom
koraku dolazilo mu je da pobegne ali ga je zadržalo nešto jače od njega.
Ema je sad stajala tek pred njim, ni pola koraka od njega, među njima se
nalazila samo niska ograda, a ona ga je gledala sa usredsređenom pažnjom i
nekako čudno. Neko vreme nijedno ne progovori. Posle dužeg vremena ona
reče tiho:
– Šta hoćeš?
– Ništa – odvrati on i to što mu je rekla „ti“ bilo je kao da ga je
pomilovala po koži.
Ona pruži ruku preko ograde. On je uze bojažlјivo i nežno, stisnu je
malko i zapazi da je ona nije povukla; ohrabren, pažlјivo je milovao toplu
devojačku ruku. I kako je ona i dalјe prepuštala, on je položi na svoj obraz.
Celim bićem mu prostruja neka slast, čudna toplina i blaženi umor, vazduh
oko njega činio mu se blag i vlažan, više nije video ni ulicu, ni baštu već
samo jedno svetlo lice i splet tamne kose.
I kao da je iz velike dalјine kroz noć dopro do njega devojčin glas kada ga
je šapatom upitala:
– Hoćeš li da me polјubiš?
Svetlo lice se primače, pod težinom tela se letve na ogradi malko
povinuše, mirisna kosa okrznu Hansovo čelo i skloplјene oči ispod belih
širokih kapaka nađoše se tik pred njegovim. Jeza ga podiđe po celom telu
kada je bojažlјivo dodirnuo usnama devojčina usta. Sledećeg trenutka
ustuknu uzdrhtavši, ali ona mu rukama obujmi glavu, prilјubi svoje lice uz
njegovo i svoje usne na njegove. Osetio je da joj usta gore, da se pripijaju i
požudno sisaju njegova, kao da mu ispijaju život. Obuze ga silna slabost i još
pre no što su se njene usne odvojile od njegovih, uzdrhtala slast se pretvori u
smrtni umor i patnju, a kada ga Ema oslobodi, on se zanese i grčevito uhvati
rukama za ogradu.
– Čuj, sutra uveče navrati opet - reče Ema i brzo se vrati u kuću.
Ni pet minuta nije prošlo otkako je otišla ali Hansu se učini da je prošlo
mnogo vremena. Gledao je za njom prazna pogleda, držeći se još uvek letava
na ogradi, i bio je isuviše umoran da napravi makar samo jedan korak. Sneno
je osluškivao kako mu krv neujednačenim, bolnim talasanjem struji od srca
ka glavi i nazad, zaustavlјajući mu dah.
Zatim je video da se u sobi otvaraju vrata i ulazi majstor, koji se kanda
zadržao u radionici. Spopade ga strah da bi ga neko mogao primetiti i natera
ga da se povuče. Išao je lagano, nevolјno i nesigurno kao da je pripit i pri
svakom koraku su mu klecala kolena. Mračne ulice s usnulim zabatima i
prozorskim oknima kroz koja je dopirala prigušena rumena svetlost promicali
su kraj njega kao blede kulise, isto tako i most, reka, dvorišta i bašte. Česma
u Gerberovoj ulici žuborila je nekako neobično bučno i zvonko. Hans je kao
u snu otvorio kapiju, prošao kroz hodnik u kome je vladao mrkli mrak, popeo
se stepenicama, otvorio i zatvorio za sobom jedna vrata i još jedna, seo na sto
koji mu se našao na putu i razbudio se tek posle izvesnog vremena, svestan
da se nalazi kod kuće u svojoj sobi. Potrajalo je još neko vreme dok se
odlučio da skine odeću sa sebe. Učinio je to sasvim rasejano i zatim je
posedeo još neko vreme kraj prozora dok nije zadrhtao od svežine jesenje
noći i uvukao se u krevet.
Mislio je da će zaspati istog trenutka. Ali, tek što se ispružio i malko
ugrejao, opet mu je srce burno udaralo i krv mu se silno ustalasala. Čim bi
zaklopio oči, bilo mu je kao da su devojčina usta još uvek pripijena uz
njegova, kao da mu isisava dušu i ispunjava je mučnom vrelinom.
Kasno je zaspao, gonjen iz jednog snoviđenja u drugo. Zatekao se uplašen
u dubokoj tami, pipajući oko sebe uhvatio je Emu za mišicu, ona ga je
obujmila i oni lagano utonuše u tople, duboke talase. Odjednom se pojavio
obućar i upitao zašto nikako ne navraća do njega i tu Hans prsne u smeh i
vide da to nije Flajg već Herman Hajlner, koji je u oratoriju seminara u
Maulbronu sedeo u udublјenju prozora i zbijao šale. Ali i ta slika nestade, on
je stajao kraj mulјače, Ema se svom težinom naslonila na polugu a on se iz
petnih žila borio da je pokrene. Ona se izvi i saže k njemu tražeći njegova
usta, oko njega sve utihnu obavijeno mrklim mrakom, i on opet utonu u
toplu, tamnu dubinu, obamro od vrtoglavice i smrtnog straha. Istovremeno je
čuo eforusa koji je držao govor, a nije znao da li se njegove reči odnose na
njega.
Spavao je zatim dubokim snom sve do jutra. Bio je vedar, sunčan dan.
Dugo je hodao tamo-amo po bašti, trudeći se da se razbudi i da mu se
razbistri u glavi, ali sve vreme kao da ga je obavijala neka uporna, snena
magla. Video je lјubičaste lepe kate, poslednje cvetove u bašti, nasmejane i
lepe na suncu kao da je mesec avgust, i video toplu, umilnu svetlost koja je
kao u rano proleće nežno i laskavo obavila suvo šiblјe, granje i ogolele
rašlјike. Ali on je sve to samo video ali nije doživlјavao, kao da ga se ne tiče.
Odjednom ga obuze jasno i snažno sećanje na vreme kad su njegovi zečevi
još skakutali po bašti i kada je još radio njegov vodeni mlin čekićar. Setio se
jednog septembarskog dana pre tri godine. Bilo je to u predvečerje
svetkovine u čast bitke kod Sedana; došao je August i doneo mu bršlјana, pa
su prali koplјače svojih zastava i pričvrstili bršlјan na zlatne vrške, pričajući o
sutrašnjem danu i radujući mu se. Ništa se drugo nije dogodilo, ali su obojica
bila tako puna prazničkog iščekivanja i radosti, zastave su se blistale na
suncu, stara Ana je pekla kolače sa šlјivama, a te noći je trebalo da se pali
sedanska vatra na visokoj steni.
Hans nije znao zašto je baš danas morao da misli na ono veče, zašto je to
sećanje bilo tako lepo i silno, niti zašto je zbog toga bio tako jadan i tužan.
Nije znao da su u ruhu tih uspomena još jednom vedro i nasmejano iskrsli
pred njim njegovo detinjstvo i dečačko doba, da se oproste i da u njemu
ostave trn jedne prohujale i nepovratne sreće. Bio je svestan da se ta
uspomena i razmišlјanja o Emi i sinoćnjem zbivanju ne slažu, da se u njemu
razbudilo nešto što je bilo nespojivo sa njegovim tadašnjim osećanjem sreće.
Činilo mu se da opet vidi kako se cakle zlatni vršci na zastavama, da čuje
smeh svog prijatelјa Augusta i oseća miris svežih kolača, a sve je to tako
vedro i puno sreće, a tako daleko od njega i tuđe da se naslonio na hrapavo
stablo smreke i briznuo u gorak plač koji mu je za trenutak pružio utehu i
olakšanje.
Oko podne je otišao do Augusta koji je postao najstariji šegrt i grdno se
ugojio i porastao. Ispričao mu je da bi trebalo da uči za mehaničara.
– Elem, to ti je stvar za sebe – reče ovaj i napravi iskusno lice. – Stvar
nije jednostavna. Naime, zato što si slabašan. Prve godine kod kovanja imaš
prokleto da zapneš i da udaraš, a čekić za grubu obradu ti, bogme, nije k’o
supena kašika. Onda imaš da nosiš gvožđe tamo-amo i uveče da pospremiš
radionicu, za turpijanje ti takođe treba snage i u početku, dok se ne izveštiš,
daju ti sve same stare turpije, slabo stružu i glatke su k’o dupe majmunovo.
Hans se istog časa obeshrabrio.
– Kad je tako, da dignem ruke, a? – upita neodlučno.
– Pobogu, to nisam rek’o! Šta si se uzortirao! U početku, bogme, nije kao
na igranci. Ali inače... znaš, fina je stvar biti mehaničar, moraš biti bistra
glava jer ćeš u protivnom dogurati samo do potkivača. Evo ti, pa gledaj!
Doneo je nekoliko malih, fino obrađenih mašinskih delova od čistog
čelika i pokazao ih Hansu.
– Tu ni pola milimetra ne sme da ti usfali. Sve rukom izrađeno osim
zavrtnja. To znači, dobro otvoriti oči! Ove delove još treba izglačati i kaliti, i
gotovo.
– Da, lepo je. Kad bih samo znao...
August se smejao.
– Plašiš se, a? Svakog šegrta secaju i kinje, tu nema pomoći. Ali tu sam
ja, pomoći ću ti. Ako počneš idućeg petka ja ću tada upravo navršiti drugu
godinu na zanatu i u subotu primam prvu nedelјnu zaradu. A u nedelјu ima da
slavimo, biće piva, kolača i svi će biti na okupu, i ti, pa ćeš videti kako je to
kod nas. Aha, sad si zinuo! Uostalom, mi smo i pre bili dobri prijatelјi.
Za vreme ručka Hans je saopštio ocu da je volјan da bude mehaničar i
pitao da li bi za osam dana mogao da počne sa radom.
– U redu – reče otac, i tog popodneva krenu sa Hansom u Šulerovu
radionicu da ga prijavi.
Čim je počelo da se smrkava, Hans je na sve to gotovo zaboravio i mislio
je samo na to da ga Ema uveče očekuje. Već sad je gubio dah, časovi su mu
prolazili čas isuviše sporo, a čas prebrzo i kao da je tom sastanku plovio u
susret kao brodar rečnom brzaku. Te večeri nije moglo biti govora o jelu,
jedva je iskapio šolјu mleka. Iza toga je odmah izišao.
Sve je bilo kao prethodne večeri - mračne, snene ulice, rumena prozorska
okna, slaba svetlost uličnih fenjera i lјubavni parovi u šetnji.
Kraj ograde obućareve bašte spopade ga silna strepnja, uplašeno se trzao
pri svakom šumu i, stojeći i osluškujući u tami, ličio je sam sebi na lopova.
Nije čekao ni minut kad se Ema stvorila pred njim, prešla mu rukom preko
kose i otvorila mu baštenske vratnice. On oprezno uđe i ona ga nečujno
povuče sobom stazom oivičenom žbunjem, pa kroz zadnju kapiju u mračni
hodnik.
Tu posedaše jedno kraj drugog na početak stepeništa koje je vodilo u
podrum, a potrajalo je duže vreme dok su se uzajamno razaznali u mraku.
Devojka je bila veoma raspoložena i šapatom je veselo ćeretala. Ona je
okusila već mnoge polјupce i bila iskusna u lјubavnim stvarima; bojažlјivi,
nežni dečak bio joj je baš potaman. Ona mu položi ruke oko uzanog lica i
polјubi ga u čelo, u oči i obraze, a kada su usta došla na red i ona ga opet
lјubila dugo i upijajući u sebe njegove usne, dečaka spopade vrtoglavica, i on
se omlitaveo i onemoćao naslanjao na nju. Ona se prigušeno smejala i
povukla ga za uvo.
Ona je neumorno brblјala, on je slušao, a da nije znao šta čuje. Milovala
ga je po mišici, po kosi, prešla mu rukom preko potilјka u ruku, prislonila
svoj obraz uz njegov, a glavu na njegovo rame. On je ćutao i pustio da ona
radi s njim šta hoće, prožiman slatkom jezom i dubokom blaženom
strepnjom, tresući se na mahove kao u groznici.
– Kakav si mi ti dragi! – smejala se ona. – Pa ti se ništa ne usuđuješ.
Ona uze njegovu ruku i prevuče njome preko svog potilјka i kroz kosu, pa
je položi na svoje grudi i pritisnu je. On je osetio meke oblike i nepoznato,
slatko talasanje, zažmurio je i osetio da tone u beskonačne dubine.
– Ne! Nemoj više! – branio se kada ga je opet htela polјubiti. Ona se
smejala.
I povukavši ga k sebi stisla se uz njega, obgrlivši ga jednom rukom, i on,
osetivši njeno telo, potpuno izgubi glavu i više ništa nije mogao da kaže.
– Voliš li me? – upita ona.
On htede da kaže ,da“, ali je mogao samo da klimne glavom i klimao je
tako neko vreme.
Ona ponovo uze njegovu ruku i šeretski je gurnu sebi pod prsluk. Osetivši
bilo i dah tuđeg života tako vrelo i blizu, njemu stade srce i učini mu se da
umire jer je jedva disao. Povukavši ruku, jeknu:
– Sad moram kući.
Kada je hteo da se digne, zaneo se i zamalo se nije skotrlјao niz
podrumske stepenice.
– Šta ti je? – začudila se Ema.
– Ne znam. Tako sam umoran.
Nije bio svestan da ga ona podupire duž puta do baštenske ograde i stiska
uz njega, i nije čuo da mu je poželela laku noć i zatvorila vratnice za njim.
Prolazio je ulicama na povratku, a da nije znao kako, bilo mu je kao da ga je
zahvatila silna bura i da ga neka pomoćna struja nosi sobom.
Levo i desno video je blede obrise kuća, a iznad njih greben brda, vrhove
jela, noćnu tamu i krupne, tihe zvezde. Osetio je vetar i čuo da reka protiče
ispod stubova mosta, a na površini vode video je odraz bašta, kuća, noćne
lampe, fenjera i zvezda.
Na mostu je morao da sedne; bio je tako umoran da mu se činilo da nikad
neće stići kući. Seo je na grudobran i osluškivao šum vode koja se probijala
među stubovima mosta, bučala na brani i oko vodeničnog točka. Ruke su mu
bile hladne, u grudima i u grlu krvotok mu je čas zapinjao, čas bi jurnula krv
zamračivši mu vid, da bi zatim naglim talasom preplavila srce da mu se
zavrtelo u glavi.
Vratio se kući, našao svoju sobu, legao i odmah zaspao, survavajući se u
snu iz dubine u dubinu kroz neka ogromna prostranstva. Probudio se oko
ponoći izmučen i iscrplјen i ležao tako do jutra između sna i jave pun
neutolјive čežnje, razapet među nekim neobuzdanim silama, sve dok u samo
praskozorje sva njegova patnja i nevolјa nije provalila kroz dugotrajni plač i
on ponovo zaspa na jastucima vlažnim od suza.
 SEDMO POGLAVLJE

Gospodin Gibenrat je dostojanstveno i bučno poslovao oko mulјače, a

Hans mu je pomagao. Dvoje obućareve dece se odazvalo pozivu, muvali su
se oko voća, nosili sobom zajedničku čašicu za probanje šire i držali u ruci po
ogroman komad crnog hleba. Ema nije došla.
Tek kad se otac za pola čas udalјio sa bačvarem, Hans se osmelio da pita
za nju.
– Gde je Ema? Da li joj se nije dolazilo?
Potrajalo je neko vreme dok su deca progurala sve što su imala u ustima i
mogla da progovore.
– Ode ona – rekoše i klimnuše glavom.
– Kuda je otišla?
– Kući.
– Otputovala je? Železnicom?
Deca su žustro potvrdila glavom.
– Kada?
– Jutros.
Deca opet posegoše za svojim jabukama. Hans je nešto petlјao oko
mulјače, zurio u kabao sa širom i polako počeo da shvata.
Otac se vratio, radilo se i šalilo, deca su se zahvalila i otišla, došlo je veče
i svi su se vratili kući.
Hans je posle večere sedeo sam u svojoj sobi. Izbilo je deset časova, pa
jedanaest, a on nije palio svetlo. Zatim je zaspao i spavao duboko i dugo.
Probudivši se kasnije no obično, obuzelo ga je nejasno osećanje da se
dogodila neka nesreća i da je pretrpeo neki gubitak, sve dok se nije opet setio
Eme. Ona je otišla, bez oproštaja, bez zbogom; očigledno je već znala da će
otputovati kada je poslednje večeri bio sa njom. Setio se njenog smeha,
njenih polјubaca i nadmoćnog držanja. Ona se samo poigravala s njim.
Gnevni bol izazvan njenim postupkom slio se sa nemirom njegove
probuđene i neutolјene lјubavne moći u mutnu patnju, koja ga je gonila da iz
kuće iziđe u baštu, odatle na ulicu i u šumu, pa opet kući.
Tako je, možda prerano, stekao delimična saznanja o tajnama lјubavi,
koje su za njega sadržale malo slasti, a mnogo gorčine. Naišli su dani
uzaludnog jadanja, čežnjivih uspomena, beznadežnih misli, noći u kojima od
lupanja srca i gušenja nije mogao da spava, ili je tonuo u neke strašne snove.
Ti snovi su se uz njemu neshvatlјive navale krvi pretvarali u čudovišne i
zastrašujuće slike iz bajke, u ruke koje su ga obavijale smrtonosnim
zagrlјajem, u vrela maštanja, u vrtoglave ponore, u ogromne plamene oči.
Probudivši se, našao bi se sam, okružen samoćom svežih jesenjih noći, i
bolan od čežnje za svojom devojkom, zario bi glavu s jaukom u jastuke
vlažne od suza.
Bližio se petak u koji je trebalo da stupi u mehaničarsku radionicu. Otac
mu je kupio plavo platneno odelo i plavu poluvunenu kapu, on je za probu
obukao te stvari i izgledao samom sebi u odeći bravara tuđ i prilično smešan.
Kad god bi prošao pored stana rektora ili nastavnika matematike, pored
Flajgove radionice ili kuće gradskog pastora, osećao se jadno. Toliko muka,
truda i znoja, toliko lišavanja i odustajanja od malih radosti, toliko ponosa,
častolјublјa i snova punih radosnih nada i sve to uzalud, sve samo da bi sad,
kasnije od svojih drugova i ismevan od svih, stupio u jednu radionicu kao
najmlađi šegrt!
Šta bi Hajlner na to rekao?
Tek se postepeno pomirio sa plavim odelom bravara i počeo pomalo da se
raduje petku, kada će ga prvi put obući. Ipak će, najzad, opet nešto doživeti!
Ali sve su te misli bile kao kad munja sevne kroz guste oblake. Nije
zaboravio odlazak devojke, još manje je njegova krv zaboravila nadražaje iz
onih dana. Krv je navalјivala i tražila sve silovitije oslobođenje od razbuđene
čežnje, ili nekog vodiča koji će rešiti zagonetku koju sam nije mogao rešiti.
Tako je vreme prolazilo tupo, mučno i sporo.
Jesen je bila lepša no ikad, puna blagog sunca, srebrnastih svežih jutara,
bojama bogatih nasmejanih podneva i vedrih večeri. Daleki bregovi su bili
kao tamnomodri somot, kestenovi su se prelivali zlatno-žutim sjajem, a preko
zidina i ograda se spuštala purpurna divlјa loza.
 Hans je, gonjen nemirom, bežao sam od sebe. Preko dana je švrlјao po
gradu i po polјima, izbegavao lјude uobražavajući da će svako primetiti na
njemu lјubavnu patnju. Uveče bi, međutim, izlazio na ulicu, gledao u svaku
služavku i pratio krišom svaki lјubavni par sa kukavnom grižom savesti. Sa
Emom kao da su mu sve za čim se žudi i sva čar života bili nadomak, a sve se
izjalovilo na podmukao način. Više nije mislio na patnju i zazor koji su ga
obuzimali kad je bio s njom. Verovao je da sad više ne bi bio plašlјiv da je
ona opet kraj njega, već bi mu pošlo za rukom da joj izmami sve njene tajne i
do kraja prodre u začaran lјubavni vrt, čija su se vrata zalupila pred njegovim
nosem. Sva mašta mu se zaplela u tom sparnom, opasnom gustišu, lutala
obeshrabrena po njemu i upornim samomučenjem nije htela da zna za
postojanje lepih, svetlih i prijatnih prostranstava van tog začaranog kruga.
Najzad mu je laknulo kada je došao petak, koji je u početku očekivao sa
strepnjom. Rano ujutro obukao je novo plavo radno odelo, stavio kapu na
glavu i sišao pomalo malodušan niz Gerberovu ulicu u pravcu Šulerove kuće.
Nekolicina poznanika ga isprati radoznalim pogledima, a jedan od njih
upita:
– Šta je, jesi li otišao u bravare?
U radionici se već uveliko radilo. Majstor je upravo kovao. Imao je
komad zažarenog gvožđa pred sobom na nakovnju, jedan od kalfa je baratao
teškim čekićem za grubo kovanje, dok je majstor izvodio finije, oblikujuće
udarce, podešavao hvatalicu i između nje podesnim kovačkim čekićem
udarao po taktu da se kroz širom otvorena vrata jutro ispunilo vedrim
odjecima.
Za dugom zanatlijskom tezgom, pocrnelom od ulјa i punom opilјaka,
stajao je stariji kalfa i kraj njega August, poslujući svaki za svojim
mengelama. Na tavanici su brujali brzi remeni koji su pokretali strugove,
brus, meh i bušilicu jer se rad obavlјao na vodeni pogon. August klimnu
svom drugu glavom, dajući mu znak da pričeka na vratima dok majstor bude
imao vremena za njega.
Hans se bojažlјivo zagledao u kovačko ognjište, zaustavlјene strugove,
zahuktale remene i tocila u praznom hodu. Kada je majstor iskovao svoj
obradak prišao je Hansu i pružio mu veliku, otvrdlu i toplu ruku.
– Tu ćeš okačiti svoju kapu – reče i pokaza mu prazan ekser na zidu.
– Hodi ovamo. Evo tvog mesta i tvojih mengela. – I odvede ga do
poslednjih mengela u dnu prostorije, pokazavši mu kako treba da rukuje
njima, i reče mu da u njegove dužnosti spada i to da drži u redu radnu tezgu i
alat. – Tvoj otac mi je rekao da nisi nikakav snagator, a to se i vidi. Za
početak nećeš morati da kuješ, dok malo ne ojačaš.
Zatim izvuče ispod tezge mali zupčanik od livenog gvožđa.
– Evo, ovim ćeš da počneš. Zupčanik je tek došao iz livnice i po njemu su
svuda izbočine i šavovi, moraš da ih sastružeš da se posle ne bi upropastio
fini alat.
Stavio je zupčanik u mengele, uzeo neku staru turpiju i pokazao kako se
to radi.
– Hajd’ nastavi. Ali da mi nisi uzeo drugu turpiju! Imaćeš dosta posla s
tim do podne, pa ćeš mi onda pokazati šta si uradio. Dok radiš, nema da vodiš
računa ni o čemu osim o onom što se kaže. Šegrt nema da misli!
Hans je prionuo na turpijanje.
– Stani! – povika majstor. – Ne tako. Levu ruku stavlјaš na turpiju. Ili si
možda levak?
– Nisam.
– U redu. Ići će to.
Majstor ode do svojih mengela, prvih kraj vrata, a Hansu je bilo
prepušteno da se snalazi kako zna.
Kod prvih poteza začudilo ga je da stvar ide tako glatko i lako. Ali zatim
je video da je to bila samo prva, krta kora na odlivku koja se brzo krunila, a
da se tek ispod nje nalazi zrnasto gvožđe koje je trebalo izglačati. Pribravši
se, predano je radio. Od vremena kada se kao dečak igre radi bavio izradom
raznih stvarčica, nije iskusio zadovolјstvo da vidi kako pod njegovim rukama
nastaje nešto opiplјivo i korisno.
– Sporije! – doviknu mu majstor. – Pri turpijanju moraš držati ritam:
jedan-dva, jedan-dva. I pritisnuti, inače se turpija uništi.
Najstariji kalfa je poslovao nešto oko struga i Hans nije mogao da se
uzdrži, a da ne zvirne u njega jednim okom. Pričvrstio je čiviju za tocilo,
prebacio remen, čivija je zablistala i zazvrjala pri brzom okretanju, a kalfa je
skidao kao vlat tanke opilјke.
Na sve strane je bilo alata, komada gvožđa, čelika i mesinga, polugotovih
obradaka, sjajnih točkića, dleta, tokarskih noževa i šila svih oblika; pored
kovačkog ognjišta bili su okačeni čekići i čekići-podmetači, nasadi za
nakovanj, klešta i lemila, na zidu niz turpija i glodala, a po rafovima su se
ređale krpe za brisanje ulјa, male metle, glačalice, testere za gvožđe, boce sa
raznim kiselinama, sandučići sa ekserima i zavrtnjima. Svakog časa se neko
koristio brusilicom.
Hans je sa zadovolјstvom ustanovio da su mu ruke pocrnele, nadajući se
da će mu ubrzo i odelo biti pohabanije jer mu se činilo da ovako novo i plavo
deluje smešno među crnim i iskrplјenim odelima ostalih.
Kako je prepodne odmicalo, tako je i spolјa dopirala živost u radionicu.
Dolazili su radnici iz obližnje fabrike za mašinsko pletenje da im se bruse ili
oprave manji delovi mašina. Došao je neki selјak i pitao za svoju rolјaču za
rublјe koju je bio doneo na popravku i počeo da psuje čuvši da još nije
gotova. Zatim je navratio jedan elegantni vlasnik fabrike, koji je zatim u
susednoj sobi pregovarao sa majstorom.
Pored i između toga - lјudi, točkovi i remeni nastavlјali su da rade
ravnomerno, i tako je Hans prvi put u svom životu čuo i shvatio himnu rada,
koja bar za početnike krije u sebi nešto potresno i prijatno omamlјujuće,
video je svoju malu ličnost i svoj mali život uklјučen u džinovski ritam.
U devet časova je nastupio četvrt-časovni odmor i svako je dobio po
komad hleba i čašu šire. Tek tad se August pozdravio sa novim šegrtom.
Uputivši mu nekoliko ohrabrujućih reči, opet mu sav ushićen pomenu
narednu nedelјu u koju će se sa kolegama proveseliti i straćiti svoju prvu
nedelјnu zaradu. Hans ga upita kakav je to zupčanik koji treba da isturpija i
dozna da je deo časovnika na tornju. August htede da mu pokaže kako će
kasnije raditi u pogonu, ali uto je prvi kalfa opet počeo da turpija i svi se brzo
vratiše na svoja mesta.
Između deset i jedanaest časova Hans oseti zamor; malko su ga bolela
kolena i desna ruka. Premeštao se s jedne noge na drugu, protezao se krišom,
ali mu to nije mnogo pomoglo. Za trenutak je spustio turpiju i naslonio se na
mengela. Niko nije obraćao pažnju na njega. Dok je tako stajao i odmarao se
slušajući zvrjanje remena iznad glave, bio je malko ošamućen i sklopio oči za
jedan minut. Uto se majstor stvorio iza njegovih leđa.
– No, šta je? Već si se umorio?
– Jesam malko – prizna Hans.
Kalfe prsnuše u smeh.
 – Proći će to – reče majstor mirnim glasom. – Sad možeš da gledaš kako
se lemi. Hodi!
Hans je radoznalo posmatrao lemlјenje. Prvo je trebalo lemilicu zagrejati,
zatim mesto koje je trebalo zalemiti premazati tečnošću za lemlјenje, a onda
je metal sa blagim šištanjem počeo kaplјati sa vrele lemilice.
– Uzmi krpu i oribaj ovo dobro. Tečnost za lemlјenje nagriza i ne sme se
ostaviti ni na jednom metalu.
Hans je posle toga opet stajao kraj svojih mengela i strugao turpijom po
zupčaniku. Bolela ga je mišica, a leva ruka kojom je morao da pritiskuje
turpiju zacrvenela se i zabolela ga.
U podne, kada je prvi kalfa spustio turpiju i pošao da opere ruke, Hans je
odneo svoj rad majstoru. Ovaj ga pogleda samo uzgred.
– U redu, mož’ da ostane tako. U sanduku ispod tvojih mengela naći ćeš
još jedan istovetni zupčanik koji ćeš obraditi danas po podne.
Hans je zatim takođe oprao ruke i pošao. Imao je jedan slobodan sat za
ručak.
Dvojica trgovačkih šegrta, nekadašnji njegovi školski drugovi, išli su za
njim ulicom i ismejavali ga.
– Zemalјsko-ispitni bravar – povika jedan od njih.
On ubrza korak. U stvari, nije znao da li je zadovolјan ili nije; svidelo mu
se u radionici, ali se umorio, silno umorio.
Na samoj kapiji, kad se već poradovao što će sedeti i jesti, odjednom se
setio Eme. Celo prepodne nije mislio na nju. Sad ga je opet zahvatila
jučerašnja i prekjučerašnja patnja, teže no ikad. Nečujno se popeo u svoju
sobicu, bacio se na krevet i zaječao od muke. Poželeo je da plače, ali su mu
oči ostale suve. Beznadežno ga je opet morila čežnja bez određena cilјa, koja
ga je nagrizala kao teška bolest. Sve mu se uskomešalo u glavi i grlo ga je
zabolelo od prigušenih jecaja.
Ručak je bio više nego mučan. Morao je da odgovara na očeva pitanja, da
mu priča i da otrpi razne pošalice jer je tata bio dobre volјe. Tek što se ručak
završio, istrčao je u baštu i proveo tu na suncu četvrt sata kao u nekom
polusnu, a onda je bilo vreme da se vrati u radionicu.
Još u toku prepodneva na ruci su mu iskočili crveni žulјevi, koji su sad
počeli da ga bole, a do večeri su mu se ruke toliko nadule da ništa nije mogao
da hvata bez žestokog bola. Pre svršetka rada još je sa Augustom morao da
pospremi celu radionicu.
Subota je bila još gora. Ruke su mu bridele, a žulјevi se pretvorili u
plikove. Majstor je bio loše volјe i psovao za svaku sitnicu. August ga je,
doduše, tešio da to sa žulјevima traje svega nekoliko dana, onda ruke otvrdnu
i postaju neosetlјive, ali Hans je bio smrtno ojađen, sve vreme je zvirkao u
časovnik dok je očajnički grebao po svom zupčaniku.
Uveče, dok su pospremali radionicu, August mu šapatom saopšti da će
sutradan sa nekolicinom drugova poći u Bilah, biće zabavno i veselo, i Hans
ne sme izostati. Neka dođe po njega u dva sata. Hans pristade, mada bi
najradije celog dana ostao da leži kod kuće, toliko je bio jadan i umoran. Kod
kuće mu je zatim stara Ana dala neku mast za izranjavlјene ruke, on je već u
osam otišao na spavanje i spavao do polovine prepodneva, tako da je morao
da požuri da bi stigao da pođe s ocem u crkvu.
Za vreme ručka pomenuo je Augusta i saopštio da bi hteo da ode na izlet
s njim. Otac nije imao ništa protiv, čak mu je dao pedeset feninga i tražio
samo da se obavezno vrati do večere.
Šećkajući ulicama po lepom sunčanom vremenu, Hans je prvi put posle
dugih meseci uživao u nedelјnom danu. Ulica je delovala praznično, sunce je
bilo svetlije i sve je bilo svečanije i lepše kad čovek ima za sobom radne
dane, pocrnele ruke i umorne kosti. Sada je shvatao mesare, štavlјače, pekare
i kovače koji su sedeli na suncu, po klupama ispred svojih kuća i izgledali
kneževski razdragani, pa više nije gledao u njima bednike skučena duha.
Pratio je pogledom radnike, kalfe i šegrte koji su šetali ili odlazili u krčmu, sa
malko naherenim šeširima na glavi, u belim košulјama i iščetkanim
prazničnim odelima. Većinom, mada ne uvek, zanatlije su ostajale u svom
krugu, stolari sa stolarima, zidari sa zidarima, združeni i braneći čast svoga
staleža, a bravari su među svima bili najugledniji esnaf sa mehaničarima na
čelu. U svemu tome bilo je nečeg privlačnog i ako je ponešto i bilo pomalo
naivno i smešno, ipak su se iza toga krili lepota i ponos zanatstva koje i danas
još uvek predstavlјa nešto radosno i valјano, pa je i najbedniji krojački šegrt
obasjan zračkom ugleda koji nema ni fabrički radnik, ni trgovac.
Po načinu na koji su se ispred Šulerove kuće okupili mladi mehaničari i
mirno i ponosno klimali glavom prolaznicima i razgovarali među sobom,
videlo se da oni čine pouzdanu zajednicu, da im nije potreban niko sa strane,
čak ni da bi se zabavlјali nedelјom.
 Hans je to osetio i bilo mu je milo što je i on jedan od njih. Međutim,
malčice se plašio planiranog nedelјnog provoda, znajući da mehaničari vole
obilno da uživaju u radostima života. Možda će čak i zaigrati. Hans nije umeo
da igra, ali u svemu drugom nameravao je da se ponaša muški i da po potrebi
rizikuje i mali mamurluk. Nije navikao da pije mnogo piva, a što se pušenja
tiče s mukom je uspeo da do kraja popuši cigaru, a da se ne osramoti i da ga
ne spopadne muka.
August ga je dočekao praznično razdragan. Reče da stariji kalfa, doduše,
neće poći s njima, ali će doći kolega iz jedne druge radionice i jedan kalfa iz
Frankfurta, tako da će ih biti četvorica, a to je dovolјno da se celo selo okrene
tumbe. Danas svaki od njih može da popije piva koliko hoće, jer on čašćava
sve. Ponudio je Hansa cigarom, a onda se sva četvorica uputiše i prošetaše
lagano i ponosno kroz grad i tek su iza Lipovog trga ubrzali korak da na
vreme stignu u Bilah.
Površina reke se blistala plavim, zlatnim i belim prelivima, gotovo
ogolele ulične drvorede javora i bagrema zagrevalo je blago oktobarsko
sunce, nebo je bilo svetlo-plavo i bez oblačka. Bio je to jedan od onih tihih,
vedrih i prijatnih jesenjih dana u koji sve lepote prohujalog leta ispunjavaju
blagi vazduh kao nasmešene uspomene u kojima nema primesa tuge, u koji
deca zaboravlјaju koje je godišnje doba i požele da beru cveće, dan u koji
muško i žensko zamišlјena pogleda kraj prozora ili sa klupe ispred kuće
gledaju u vazduh, jer im se čini da vedrim plavetnilom ne proleću samo
lagodna sećanja iz te godine već i uspomene iz celog njihovog života. Mladi
su razdragani i slave lep dan - svako po svom biću i daru - žrtvenim pićem ili
žrtvenom kavgom, pesmom ili igrom, pijankama ili veličanstvenim
tučnjavama, jer se na sve strane peku sveži kolači s voćem, svuda po
podrumima previru šira od jabuka ili mlado vino, ispred krčmi i po trgovima,
u senci lipa violina ili harmonika odaju počast poslednjim lepim danima u
godini i pozivaju na igru, na pevanje i lјubavne igre.
Mladi momci pustiše korak. Hans je tobože bezbrižno pušio cigaru, a i
sam se začudio što mu je prijala. Kalfa je pričao o svojim putešestvijima i
nikom nije smetalo što se pri tom grdno razmetao; i to je bio deo provoda. I
najskromniji zanatlijski kalfa - čim se uhlebi i zna da nema očevidaca - o
godinama svog kalfovanja priča na veličanstveni i neskučeni, štaviše
bajoslovni način. Jer predivna poezija života zanatlijskog kalfe je opšte
narodno blago i tradicionalne stare pustolovine svaki za sebe kiti novim
arabeskama, i svaka protuva i probisvet nosi u sebi - kad počne da priča - deo
besmrtnog Ojlešpigla15 i deo besmrtnog Štraubingera16.
– Daklem, u Frankfurtu, gde sam bio, a joj sto mu muka, ala to beše
život! Još vam ne ispričah da je nekakav bogati trgovac, pravi ulickani
majmun, ’teo da se ženi sa kćerkom mog majstora, ali kako ja bejah numera
za nju i ona mi četir meseca bila dragana najurila ga je, i da nisam im’o neke
zađevice sa matorim, sad bih sedeo tamo kao njegov zet.
Zatim je pričao kako je majstor, strvina jedna, hteo da ga seca i da je taj
dušeprodavac jednom hteo da digne ruku na njega, on nije progovorio ni
slovca samo je zavitlao kovačkim čekićem i dobacio matorom pogled „ama
onakav“, pa je ovaj savio šipke i povukao se da sačuva glavu, a onda mu je,
šmoklјan jedan kukavički, pismeno otkazao. Pričao je još i o velikoj bici u
Ofenburgu, kada su tri bravara, i on među njima, namrtvo isprebijali
sedmoricu fabričkih radnika - ko god svrati u Ofenburg neka samo priupita
Šorša dugonju, on je još tamo i bio je tada prisutan.
Sve je to bilo saopšteno hladnim, brutalnim tonom ali s usrdnim
unutrašnjim žarom i uživanjem, i svi su ga slušali sa zadovolјstvom i svako je
od njih odlučio da i sam ispriča tu priču nekim drugim drugovima. Jer svaki
bravar je jednom za draganu imao kćer svoga majstora, kao što je jednom
čekićem krenuo na opakog majstora i prebio sedmoricu fabričkih radnika.
Priča se nekad odigrala u Badenu, drugi put u Hesenu ili u Švajcarskoj, nekad
se umesto čekića navodi turpija, ili užareni komad gvožđa, nekad se umesto o
fabričkim radnicima radi o pekarima ili krojačima, ali uvek su to iste stare
priče koje se rado slušaju, jer su stare i dobre i služe na čast esnafu. Time nije
rečeno da među zanatlijskim kalfama ne iskrsne uvek nanovo, čak i danas,
poneki genije u doživlјavanju ili genije u izmišlјanju, što se u suštini svodi na
isto.
August je bio najviše ushićen i razdragan. Neprestano se smejao i
odobravao, osećajući se donekle već kalfom, puštao je u vazduh duvanski
dim iz usta sa prezrivim licem sladokusca. Pripovedač je nastavio da igra
svoju ulogu jer mu je bilo stalo da svoje prisustvo prikaže kao dobroćudnu
snishodlјivost, budući da mu nedelјom nije bilo mesto među šegrtima i zato
što je zapravo trebalo da se stidi što pomaže dečaku da propije svoju
crkavicu.
Prevalili su dobar deo puta niz reku; sad su mogli da biraju između
kolskog puta koji je u blagom luku vodio uzbrdo i strme pešačke staze koja je
bila upola kraća. Odabrali su kolski put, iako je bio duži i prašnjav. Pešačke
staze su za radne dane i za gospodu koja se šetaju; narod, međutim, naročito
nedelјom, voli drumove koji za njega još nisu izgubili svoju poeziju.
Pentranje strmim stazama je za selјake ili prijatelјe prirode iz grada, ono
predstavlјa rad ili sport, ali ne zabavu za narod. Nasuprot tome, drum je
mesto kojim se lagodno odmiče i ćaska, gde se obuća i praznična odela manje
habaju, gde se vide kola i konji, susreću i prestižu druga dokona tumarala,
nagizdane devojke i grupe momaka koji koračaju uz pesmu, gde se dobacuju
šale koje se uzvraćaju šalom, gde se čovek može zaustaviti i popričati; u
izvesnom slučaju ići za bulјukom devojaka i smejati se, ili večerom na delu
sređivati i razrešavati lične razmirice sa dobrim drugovima! Dok zanatlijski
momak nije lud da veseo, udoban i izdašan drum zameni pešačkim stazama,
utoliko pre će to uraditi malograđanin iz grada.
Krenuli su, dakle, kolskim putem koji je u širokom luku spokojno i
prijatno vodio uzbrdo, kao neko ko ima vremena i ne voli da proliva znoj.
Kalfa je skinuo kaput i nosio ga okačenog na štapu preko ramena, umesto
priče počeo je da zvižduće izuzetno smelo i veselo, i zviždukao je tako sve
dok sat kasnije nisu stigli u Bilah. Nije propustio da bocka Hansa, što ovome
nije naročito smetalo i August je mnogo žustrije odgovarao na ta peckanja
negoli on sam. I tako se obreše nadomak Bilaha.
Selo, sa svojim crvenim krovovima od crepa i srebrno-sivim krovovima
od slame, nalazilo se među voćkama jesenjih boja, sa tamnom crnogoricom u
pozadini.
Mladi lјudi se nikako nisu mogli složiti u koju će krčmu da svrate. Kod
„Sidra“ je bilo najbolјe pivo, ali su u „Labudu“ bili najbolјi kolači, dok je u
„Oštrom ćošetu“ krčmar imao lepu kćer. Najzad je August sproveo svoju
volјu da se ode u „Sidro“ i namigujući nagovesti da „Oštro ćoše“ neće pobeći
dok oni ispiju nekoliko politrenjaka, pa će ga i kasnije naći na istom mestu.
Svi su se složili s tim i tako krenuše u selo, i prolazeći pored staja i niskih
selјačkih prozora sa saksijama zdravca stigoše do „Sidra“, čija se, preko dva
mlada, okrugla kestena razapeta firma primamlјivo i kao zlato presijavala na
suncu. Na veliku žalost kalfe gostionica je bila dupke puna, pa su morali da
se smeste u bašti.
Po mišlјenju svojih gostiju „Sidro“ je bio fini lokal, to jest ne neka stara
seoska krčma nego pravougaona zgrada od opeke s isuviše brojnim
prozorima, stolicama umesto klupa i sijaset šarenih limenih reklamnih
amblema, sa konobaricom odevenom po gradskoj modi i gostioničarem koji
se nikada nije pojavlјivao u košulјi već isklјučivo u pomodnom mrkom
odelu. On je, u stvari, još ranije bankrotirao, ali je svoju sopstvenu kuću
iznajmio od svog glavnog poverioca, nekog velikog pivara, i od tada je
postao još otmeniji. Bašta se sastojala od jednog bagrema i visoke žičane
ograde zasad do polovine obrasle divlјom lozom.
– Nazdravlјe, lјudi! – dreknu kalfa i kucnu se sa svom trojicom. I da
pokaže ko je on, nadušak ispi čašu.
– Hej, lepa gospojice, ova je bila prazna, donesi-der još jednu čašu! –
doviknu konobarici i pruži joj politrenjak preko stola.
Pivo je bilo odlično, hladno i ne previše gorko, i Hans je veselo uživao u
njemu. August je pio s izrazom znalca, coktao jezikom i pušio pri tom kao
neispravni odžak, pa mu se Hans ćutke divio.
Zacelo nije bilo loše provesti nedelјu u tako veselom raspoloženju i sedeti
za stolom u gostionici kao neko ko to sme i ko je to zaslužio, pa još u društvu
lјudi koji su znali šta je život i kako se treba proveseliti. Bilo je lepo smejati
se zajedno s njima i povremeno i sam izvaliti po neku šalu, bilo je prijatno i
muški tresnuti praznu čašu na sto i bezbrižno viknuti: – Još jednu, gospođice!
Bilo je lepo nazdravlјati nekom poznaniku za susednim stolom, držati u
levoj ruci ugašeni opušak cigare i zabaciti šešir na potilјak kao ostali.
Onaj nepoznati momak koji je krenuo s njima sad se takođe zagrejao i
udario sa svoje strane u priču. Znao je za jednog bravara u Ulmu koji je
mogao popiti po dvadeset čaša dobrog ulmskog piva, a iza toga bi dlanom
obrisao usta i rekao: „E, a sad još bocu dobrog vina! A u Kanštalu je
poznavao jednog ložača koji je jednu za drugom mogao da pojede dvanaest
suvih kobasica i na taj način dobio opkladu. Međutim, izgubio je drugu sličnu
opkladu. Bio se osmelio da tvrdi da će pojesti sva jela sa jelovnika neke
manje gostionice i zaista je savladao bezmalo sve, ali na kraju jelovnika je
bilo nekoliko vrsta sireva i kad je došao do trećeg, gurnuo je tanjir od sebe i
izjavio: Pre ću d’umrem nego da progutam makar samo jedan zalogaj!
Te priče su takođe imale veliki uspeh, pokazalo se da tu i tamo širom
sveta ima lјudi koji su veoma istrajni u piću i jelu, jer je svaki od njih znao da
priča o takvim junacima i njihovim podvizima. Kod jednog je to bio „čovek
iz Štutgarta“, kod drugog „konjanik, čini mi se u Ludvigsburgu“, kod jednog
se radilo o sedamnaest krompira, kod drugog o jedanaest priganica sa
salatom. Sve su se te zgode iznosile sa trezvenom ozbilјnošću i sa
zadovolјstvom se dolazilo do saznanja da u svetu ima mnogo lepih stvari i
neobičnih lјudi, a među njima i neverovatnih čudaka. To zadovolјstvo i
trezveno izlaganje su takođe deo drevnog ćiftinskog nasleđa koje se neguje za
stolovima svih krčmi i koje mladi lјudi revnosno podražavaju, pa i oni isto
piju, politiziraju, puše, žene se i umiru.
Kod treće čaše Hans upita da li ima kolača. Pozvaše konobaricu, ali im je
rečeno da kolača nema i zbog toga su se svi strašno uzrujali. August se diže i
reče da kad nema ni kolača, onda je bolјe da promene lokal. Onaj nepoznati
momak se žestio i govorio da je to bedna krčma, samo je kalfa iz Frankfurta
bio za to da se ostane jer se zbližio sa konobaricom i uspeo da je nekoliko
puta pomiluje. Hans je to posmatrao i taj prizor ga je, zajedno s pivom, silno
uzbudio. Bilo mu je drago što odlaze.
Pošto su platili i svi izišli na ulicu, Hans je počeo da oseća dejstvo ona tri
politrenjaka. Bilo je to prijatno osećanje, mešavina umora i preduzimlјivosti,
i kao da je pred očima imao tanak veo kroz koji mu je sve izgledalo udalјeno
i bezmalo nestvarno, slično kao u snu. Neprestano je morao da se smeje, šešir
je još smelije naherio i sam sebi je izgledao kao bratac veselјak. Kalfa iz
Frankfurta je opet zviždukao na onaj svoj izazovni način i Hans je pokušao
da mu da takt.
U „Oštrom ćošetu“ bilo je prilično mirno. Nekolicina selјaka pila je
mlado vino. Nije se točilo pivo iz bureta, bilo ga je samo u flašama i svakom
od njih je odmah stavlјena po jedna na sto. Onaj nepoznati momak hteo je da
bude galantan i poručio je za sve zajedno jedan veliki kolač sa jabukama.
Hans je odjednom osetio silnu glad i jedno za drugim pojeo nekoliko
komada. U staroj, mrkoj krčmi bilo je sumračno i udobno se sedelo na
čvrstim, širokim klupama postavlјenim uza zid. Staromodni šank i ogromna
peć jedva su se nazirali u polumraku, dve senice su skakutale u velikom
kavezu i kroz drvene šipke bila je u vidu hrane proturena grana sa
oskorušama.
Krčmar je za trenutak prišao njihovom stolu i poželeo im dobrodošlicu.
Iza toga potrajalo je neko vreme dok je razgovor opet krenuo. Hans popi
nekoliko gutlјaja jakog flaširanog piva, pitajući se da li će moći da dokrajči
celu flašu. Kalfa iz Frankfurta opet je nemilosrdno nagvaždao o
vinogradskim svečanostima u Rajnlandu, o putešestvijima i skitničkom
životu; svi su ga razdragano slušali, a i Hans nije prestajao da se smeje.
 Odjednom je primetio da kod njega nije sve u redu. Svakog časa su mu se
soba, sto, flaše, čaše i drugovi slivali u blagi, mutni oblak, poprimajući svoje
oblike tek kad bi uložio svu snagu da se pribere. S vremena na vreme, kad bi
razgovor i smeh postali bučni, smejao bi se i on izglasa ili bi rekao nešto, što
bi odmah zatim zaboravio. Kad su se ostali kucnuli čašama, kucnuo se i on i
nakon jednog časa na svoje veliko iznenađenje vide da mu je flaša prazna.
– Umeš svojski da potegneš – reče August. – Hoćeš li još jednu?
Smejući se, Hans potvrdi glavom. Pijanke ove vrste zamišlјao je mnogo
opasnijim. I kad onaj iz Frankfurta zapeva i svi prihvatiše pesmu, pevao je i
on s njima koliko ga je grlo nosilo.
Krčma se, u međuvremenu, napunila, pa je došla i krčmareva kćer da
pomogne konobarici u posluživanju gostiju. Bila je stasita devojka, zdrava,
krepka lica i spokojnih kestenjastih očiju.
Kada je stavila pred Hansa novu bocu, kalfa koji je sedeo kraj njega
odmah navali sa svojim najodabranijim komplimentima, ali nije naišao na
odziv. Možda da mu pokaže da ne mari za njega, a možda zato što joj se
dopao fini dečački lik, ona se okrete Hansu i brzim pokretom pređe mu
rukom preko kose; zatim se vratila do šanka.
Kalfa koji je ispijao već treću flašu krenuo je za njom i po svaku cenu
hteo da zapodene razgovor, ali bez uspeha. Stasita devojka ga je gledala
ravnodušno, nije mu davala odgovor i ubrzo mu je okrenula leđa. On se
vratio stolu i dobujući prstima po flaši odjednom viknu ushićeno:
– Hajde da se veselimo, deco! Da nazdravimo!
I poče da priča neku masnu priču o ženskinjama.
Hans je čuo samo još potmuli žagor i kada je i drugu flašu celu ispio,
počeo je da zapliće jezikom. Hteo je da ode do kaveza sa senicima da malo
zadirkuje ptice, ali mu se zavrtelo u glavi, samo što se nije srušio i on se
opreznim koracima vrati stolu.
Od tog trenutka sve više ga je napuštala raskalašna veselost. Bio je
svestan da je nakresan i više mu se celo to pijančenje nije činilo veselim. U
nekoj velikoj dalјini nazirao je razne nevolјe koje ga očekuju: povratak kući,
gadna scena s ocem, a sutra ujutro opet radionica. Malo-pomalo počela ga je i
glava boleti.
Ostalima je takođe bilo dosta tog uživanja. U jednom trenutku prisebnosti
August je rešio da plati i dobio veoma malo kusura od svog talira. Ćaskajući i
smejući se iziđoše na ulicu, zasenjeni vedrom večernjom svetlošću. Hans se
jedva držao na nogama i povodeći se naslonio se na Augusta da ga ovaj vuče
sobom.
Onog nepoznatog bravara obuze sentimentalnost. Pevao je „Sutra moram
poći odavde“ i suze mu udariše na oči.
Zapravo su bili naumili da se vrate kući, ali prolazeći kraj „Labuda“ kalfa
je uporno zahtevao da svrate. Hans se otrže na samim vratima.
– Ja moram kući.
– Zaboga, pa ne možeš – smejao se kalfa.
– Mogu. Ja... moram... kući.
– Popij bar još rakijicu, mali! Povratiće te i srediće ti stomak. Videćeš.
Hans oseti da su mu strpali čašicu u ruke. Nešto je prosuo, a ostatak
progutao, i osetio da ga ždrelo peče kao vatra. Stresao se od žestokog
gađenja. Sam je, batrgajući se, sišao niz spolјne stepenice i nije znao kako je
izišao iz sela. Kuće, ograde i bašte promicale su kraj njega iskrivlјene i
zbrkane.
Ispružio se ispod jedne jabuke po vlažnoj livadi. Sijaset odvratnih
osećanja, mučnih strahovanja i nedovršenih misli sprečilo ga je da zaspi.
Osećao se uprlјan i osramoćen. Kako da dođe kući? Šta da kaže ocu? I šta će
biti sutra s njim? Bio je tako slomlјen i jadan da mu se činilo da bi čitavu
večnost trebalo da se odmara, da spava, i da se stidi. Bolele su ga glava i oči,
a nije imao dovolјno snage da ustane i nastavi da hoda.
Odjednom ga je kao zakasneli talas zaplјusnuo tračak malopređašnje
razdraganosti. Iskrivivši lice u grimasu pevušio je:
Oh, mili Augustine,
Augustine, Augustine,
Oh, mili Augustine,
Propalo je sve.
I tek što je to otpevao, nešto ga zabole u dnu duše i preplavi ga mutna
bujica nejasnih predstava i sećanja, stida i samoprekora. Jeknuvši izglasa,
ridajući se bacio na travu.
Posle jednog časa, već se smrkavalo, ustao je i nesigurnim koracima, s
teškom mukom krenuo nizbrdo.
Gospodin Gibenrat je izdašno sipao grdnje što njegov dečak nije došao na
večeru. Kad je izbilo devet časova, a Hans se još nije pojavio, pripremio je
jak prut od morske trske. Da bata ne uobražava da je prerastao šibu? Videće
on svoga boga kad se bude vratio.
U deset časova zaklјučao je kapiju. Ako gospodin sin hoće da skita noću,
neka vidi kuda će.
Uprkos tome, nije mogao da zaspi već ga je iz časa u čas obuzimala sve
veća jarost, čekajući da jedna ruka pritisne kvaku i bojažlјivo povuče zvonce.
Zamišlјao je scenu koju će skitalica da doživi. Sigurno će mangup biti pijan,
ali će se drski, podmukli deran kanda brzo istrezniti! Makar morao da mu
prebije svaku kost ponaosob.
Najzad san savlada njegov bes.
U isto vreme, tamna reka je lagano nosila sobom već hladnog i spokojnog
Hansa kome su upućivane tolike pretnje. Oslobodio se gađenja, stida i patnje,
nad tamnim obrisima njegovog krhkog tela u vodi nadvila se hladna,
plavičasta jesenja noć, sa njegovim rukama, kosom i pobledelim usnama
igrali su se crni talasi. Niko ga nije video, osim možda neka vidra koja ga je,
krećući u lov uoči svitanja, zagledala visprenim pogledom i nečujno
promakla kraj njega. Niko nije znao kako je dospeo u vodu. Možda je zalutao
i okliznuo se niz obronak; možda je hteo da pije i izgubio ravnotežu. Možda
ga je mamio prizor te lepe vode da se nadnese nad njom i kada pred njegovim
očima iskrsnu odraz noći i blede mesečine prožet mirom i dubokim
spokojstvom, kanda su ga umor i strah neodolјivo privukli u senku smrti.
U toku dana nađoše njegovo telo i odneše ga kući. Uplašeni otac je morao
da skloni prut i da se odrekne nakuplјenog gneva. Doduše, nije plakao i nije
pokazivao svoja osećanja, ali je i te noći ostao bez sna i kroz odškrinuta vrata
povremeno bi pogledao u svoje utihlo dete koje je ležalo na čitavoj postelјi, i
sa svojim finim čelom, bledim i pametnim licem izgledalo kao da se u njemu
krije nešto naročito i kao da poseduje urođeno pravo da ima drugačiju
sudbinu od drugih. Po čelu i rukama imao je plavo-crvenkaste ogrebotine,
lepuškaste crte lica kao da je savladao san, beli kapci prekrili su mu oči i
malko rastvorena usta delovala su zadovolјno, gotovo vedro. Dečak je
izgledao kao slomlјen u cvatu i izbačen iz radosne putanje, pa je i otac, onako
umoran i usamlјen u svojoj tuzi, podlegao toj nasmešenoj varci.
 Sahrana je privukla veliki broj učesnika i radoznalaca. Hans Gibenrat se
opet proslavio i pobudio opšte interesovanje, i opet su nastavnici, rektor i
gradski pastor uzimali učešća u njegovoj sudbini. Svi su se oni pojavili u
redengotima i sa svečanim cilindrima na glavi, pratili pogrebnu povorku i
zadržali se za trenutak pored groba razgovarajući šapatom. Nastavnik
latinskog je delovao posebno setno, i rektor mu došapnu:
–Eto, gospodine profesore, od njega je mogao postati nešto. Zar nije
prava nevolјa da se upravo sa najbolјima uvek dogodi neki belaj?
Majstor Flajg se zadržao na grobu kraj oca i stare Ane, koja je bez
prestanka plakala.
– Da, gospodine Gibenrate, teško je to – reče pun saučešća. – I ja sam
voleo dečaka.
– Neshvatlјivo – uzdahnu Gibenrat. – Bio je tako darovit i sve je išlo
dobro, škola, ispit... a onda odjednom jedna nesreća za drugom!
Obućar pokaza rukom prilike u redengotima koje su se udalјavale kroz
groblјansku kapiju.
– Eno, tamo odmiču neka gospoda – reče prigušeno – koja su takođe
pripomogla da ga dovedu dotle.
– Šta? – trže se njegov sagovornik i s nevericom i uplašeno se zagleda u
obućara. – Sto mu muka, kako to?
– Stišajte se, gospodine susede. Mislio sam samo na one učitelјe.
– Kako? Zašto?
– Oh, tek tako. A i vi i ja, možda smo štošta propustili u odnosu na
dečaka, zar ne mislite?
Nad gradićem se prostiralo vedro plavo nebo, u dolini se caklila reka,
brda sa crnogoricom uzdizala su se modričasto, blago i čežnjivo u dalјini.
Obućar se smešio proniclјivo i tužno, i uzeo pod ruku čoveka koji je iz tišine
i neobično bolnog obilјa misli u tom času, oklevajući i unezvereno, išao u
susret niziji svog svakodnevnog života.
(1906.)
 Beleška o piscu

Herman Hese je rođen 1877. godine u gradiću Kalv, pokrajina

Virtemberg. Strogo vaspitanje u duhu verske tradicije i školovanje u
čuvenom teološkom seminaru u Maulbronu izazivaju bunt u mladom Heseu i
težnju da se oslobodi uticaja religije. Beži iz škole i jedno vreme radi kao
zanatlija, zatim kao knjižar, da bi se konačno posvetio pisanju.
Prvi svetski rat unosi nemir u duhovni život pacifiste Hermana Hesea, i
on se javno izjašnjava protiv „krvave besmislice”, a po završetku rata napušta
Nemačku i nastanjuje se u Montanjoli kraj Lugana i 1921. postaje švajcarski
državlјanin.
Objavlјivanje prvog značajnijeg dela Peter Kamencind (1904) uvodi
Hesea u nemačku književnost, da bi romanom Demijan (1919) zauzeo veoma
visoko mesto u njoj.
Ova tanana povest o sazrevanju i ulasku u život, o „dobru” i „zlu”, o
relativnosti svih stvari na svetu, o podvojenosti ličnosti (što će Hese tek
razviti u Stepskom vuku), o prelaženju kroz mučna saznanja da bi se došlo do
sopstvenog identiteta - ispričana je sa Heseu svojstvenim stilskim
majstorstvom. Tema je bliska mladima, a vešto transponovanje filozofskog u
svakidašnje učinilo je „Demijana“ dostupnim svakom čitaocu.
Godine 1922. objavlјena je Sidarta, svakako jedna od najbolјih i
najpoetičnijih Heseovih pripovedaka, a objavlјivanje romana Stepski vuk
(1927), tragične i iskre ne povesti usamlјenika, donosi autoru svetsku slavu.
Sledi Narcis i Zlatousti (1930), da bi Igra staklenih perli, napisana u
vreme Drugog svetskog rata, krunisala životno delo Hermana Hesea.
Pored pomenutih najznačajnijih romana, Hese je pisao pripovetke i eseje
(Franjo Asiški, Zahvalnost Geteu), i njegova osobena, izrazito lirska poezija
objavlјena je 1957. u sedam tomova.
Herman Hese je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1946. godine.
Umro je 1962. u Montanjoli.
 Napomene

1 Škole koje su gradovi osnivali još od 13. veka, u kojima je glavni nastavni
predmet bio latinski, mogu se smatrati pretečama građanskih škola. - Prim.
prev.
2 Kod starih Grka - velika žrtva, prvobitno od stotinu bikova ili volova;
preneseno - masovno žrtvovanje, masovni pokolj. - Prim. prev.
3 Popularni naziv za način da se nešto nauči na brzinu. - Prim. prev.
4 Misli se na mesto iz kojeg potiče švapska kneževska porodica Hoenštaufen
- Prim. prev.
5 Misli se na prusku dinastiju Hoencolern. - Prim. prev.
6 Eforos, grčki—nadzornik, čuvar; izborni visoki državni činovnik. — Prim.
prev.
7 Pet Mojsijevih knjiga iz Starog zaveta, na grčkom - Πεντάτευχος
(Pentateuch). - Prim. prev.
8 Latinska izreka: Preko trnja do zvezda!
9 Planinska oblast na samom jugu Nemačke.
10 Decim Junije Juvenal (oko 60 - oko 140), jedan od najvećih satiričara
rimske književnosti
11 Moramo da pravimo razliku između jednog i drugog. (lat. )
12 U starini - oproštajni poklon gostu od domaćina (grč. ksenion, ξεινήιον -
gostoprimstvo); kasnije su tom rečju nazvane i podrugljive pesme. - Prim.
prev.
13 „Čim su izašli iz čamca, ljudi odmah prepoznaše Isusa, pa se rastrčaše...“ -
Evanđelje po Marku 6:54
14 Jedna od knjiga Svetoga pisma, deo Starog zaveta.
15 Prema Til Ojlenšpigelu (nem. Till Eulenspiegel), narodni lakrdijaš ali i
junak, legendarni lik starije njemačke književnosti.
16 Popularni boem sa juga Nemačke.