До сада смо видели да је све што постоји сачињено од свега мање од сто различивих супстанци,

које називамо хемијским елементима. Видели смо такође да је свака од тих малобројних
елементарних супстанци разложива на себи својствене и међу собом идентичне најмање делиће,
атоме датог елемента, а да је сва невероватна разноврсност природе омогућена изванредном
флексибилношћу њиховог узајамног везивања у сложеније системе. Атоми свих елемената имају
принципијелно исту структуру; у центру сваког од њих налази се јако мало али тешко, позитивно
наелектрисано језгро, око кога се, по правилностима које смо формулисали у оквиру квантне
механике, у стабилним стањима кретања налази онолико негативно наелектрисаних електрона
колики је редни број тог елемента у периодном систему елемената. Наелектрисање језгра једнако
је суми наелектрисања свих електрона и сваки атом је у свом основном стању, као и целокупна
материја, електрично неутралан. Улога атомских језгара се у практично свим појавама у којима
атоми у нашем окружењу учествују на овоме и завршава. Она се понашају као инертни
безструктурни центри атома, захваљујући чијој стабилности је и атомски састав материје, чак и
после евентуалних привремених екскурзија у молекулске везе или различита јонизована стања,
репродуцибилан. Нуклеарни састав материје одређује и њен атомски састав. Постојање оваквих
језгара у атомима је, као што смо видели, откривено по необичном понашању алфа честица при
пролазу кроз танке слојеве материјала (Радерфорд, 1911.). Но потоње студије појаве природне
радиоактивности, коју је 1896. године открио Анри Бекерел (Henri Becquerel), показале су да, на
опште чуђење, језгра имају веома сложену структуру, и да у одговарајућим условима могу да
учествују у читавом низу појава о којима до тада нисмо ни слутили да постоје. Проучавање
њихових особина и понашања открило нам је да у природи поред гравитационе и
електромагнетне интеракције постоје још две врсте сила, такозвана јака и слаба интеракција;
открило нам је да поред електрона природу сачињава и читав низ других елементарних честица; и
омогућило нам је да схватимо токове еволуције неанимиране материје од које је све сачињено,
закључно са

стањем у коме је данас опажамо. Научили смо да контролисано (али и неконтролисано)

ослобађамо огромну потенцијалну енергију која постоји у језгрима, као и да по жељи мењамо
природни елементални састав материје. Две дисциплине физике – нуклеарна физика и физика
елементарних честица – проучавају овај најдубљи ниво структуре материје и ми ћемо се сада
посветити проучавању њихових основа.

8.1. ОСНОВНЕ ОСОБИНЕ ЈЕЗГАРА

Састав атомских језгара

Језгра чине две врсте елементарних честица, које су битно различите од електрона (е) – протони
(р) и неутрони (n), које због тога што граде језгра (нуклеус) заједничким именом зовемо
нуклеонима. Масе протона и неутрона око 2000 пута веће су од масе електрона. Електрон стога
сврставамо у групу лаких елементарних честица – лептона, а протоне и неутроне у групу тешких
елементарних честица – бариона (на грчком «лептос» = мали, лак; «барос» = тежак). Маса
неутрона притом је за мали, али пресудно значајан износ, већа од масе протона. Масу, па и
тежину, отуд телима дају практично само језгра атома, док лаки електрони чине њен мали део.
Бариони припадају широј класи елементарних честица које називамо хадронима, који, за разлику
од лептона, имају способност да интерагују јаким интеракцијама. Нуклеарне силе једна су од
манифестација јаке интеракције.

Протон је, надаље, наелектрисан, и то једном јединицом елементарног наелектрисања

(1е=1,6х10-19С), врсте супротне оној коју поседује електрон, коју ми условно називамо
позитивним наелектрисањем. Под дејством узајамног електричног привлачења протона и
електрона се и изграђује атом. Неутрон, по чему је и добио име, не поседује особину коју
називамо наелектрисањем.

У општем случају, дакле, језгро атома елемента који у периодном систему има редни број Z
садржи Z протона и неки број неутрона, кога означавамо са N. Укупан број нуклеона у таквом
језгру, А = Z + N, називамо масеним бројем, из простог разлога што је маса језгра, а тиме
практично и маса целог атома, приближно једнака маси једног нуклеона помноженој са А.