Злочин и казна

Контекст у коме је роман Злочин и казна настао (о животу писца о филозофским и

социјалним приликама у којима он ствара)

Постоје писци о којима се мора нешто рећи и у вези са њиховим животом. Много тога из
његове биографије утицало је на оно што је он писао. Рођен је 1821 године и његово, био
је племићког порекла, али у 19 веку био је веома необичан друштвени поредак тако да и
племићи полако губе своју функцију. Оно што је обележило његово детињство била је
лектира коју му је читала његова мајка пред спавање. Волео је да слуша романе пуне
страве и ужаса злих бића. Отац је био један врло непријатан човек, често пијан и
агресиван. достојевски је имао већ 16-17 година када је био у војној школи у Москви па
затим у Петрограду и када добија обавештење да му је отац убијен у необичним
околностима, дакле убиство које је учињено над његовим оцем је врло слично у детаљима
у односу на оно како је описано рецимо убиство фјодора Павловича Карамазова Ако
некога интересује шта се дешавало у души једног младог човека који доста рано успева да
се пробије на књижевно тржиште пре свега до књижевно публике негде од средине
четрдесетих година 20 века па све до краја четрдесетих година када је био ухапшен. Може
да прочита у писмима која су била објављена сасвим недавно и на српском језику. У
сваком случају важно је да кажем да је достојевски доста рано био усхићен француском
литературом и једним Немачким песником који нам нажалост није у програму али га
стално помињемо, реш је о Шилеру. Када је реч о француској посебно је волео Виктор
Иго, он Игоа много цитира у својим романима, када је он прочитао Јаднике, које године су
објављени, када је прочитао осподе Боже да ли после овога може ишта да се напише. И
рекла сам наравно да је свакако дикенс један и по духу и по рођењу и по темама писац
близак достојевском. Шта је то што спаја Балзака, достојевског –то што су заинтересовани
за људе са маргине друштва, за разбојнике, злочинце проститутке , сецикесе, такође њих
занима крајња беда сиромаштво ти људи који нису само на маргини него су и потпуно
изопштени из друштва. Приказивање града као чудовишта које потпуно уништава човека,
талог градскога живота. Сва тројица су радили и као новинари, криминалистичку хронику,
питање проституције...Та нека врсте жеље да чине добро у овом свету. Тај хаос града
повезан је и са оним елемнтима који су повезани са готском прозу, опис ентеријера који
некако гуше и уништавају човека, и на једну врсту драматике у описивању и
приповедању-собица којој живи Раскољников или Соња Мармеладов. Увек код све
тројице можемо наћи по неко племенито створење. Баве се злочином проблематизовањем
злочина, питање права, кривице, казне, државних закона, међународне политике,
економског проблема, економска питања су за сву тројицу бескрајно важна и оно што је
занимљиво различито тумаче све то. Код свих њих употреба хумора, достојевски никада
није добио једно истраживање о њеовом хумора. Поменула сам да је прилично рано отишо
на робију, пре тога је стакао славу, објавио је два романа, Беле ноћи и Бедни људи,
објавио је приповетку двојник, приповетка Газдарица , и онда почиње да пише Неточку
незванову. 1849 године достојевски је ухапшен са групом не малом такозвани учесник у
намери да убије цара, да ли је то заиста било тако морам рећи не , дакле достојевски није
неко ко би учествовао у тој врсти завере, али да он је свакако био у оној групи која је
позната као Петрашевци ,јер је Петрашевски био на челу, они су се сакупљали и
расправљали о актуелним питањима, о неправдама унутар друштва и правили план како
то да реше. Чињеница да се достојевски на јавним читањима многих дела која су тада
писана на француском и Немачком упознавао у тим кружоцима, могао је да чује текстове
који се данас одређују као социјалистичка утопија. Онда се бавио правним списима,
списима који се баве проблем злочина и казне ,као што је чувена књига О кривици и о
казна, где се покреће питање какава је казна примерена каквом делу, касније је
достојевски то и преводио. Е сад да се вратимо на питање шта је то социјалистичка
утопија, Симон и фурије то је једна врста леве француске критике. Утопија друштво у
коме ће сви бити срећни. Оно што је такође интересантно, једна од утопија је држава
Платонова...Али оно што је за све карактеристично, друштвено уређење у коме су сви
наравно срећни међутим онај ко би желео нешто да каже и ко се не слаже са таквим
друштвеним уређењем мораће да буде отеран. Још неке утопије су Томаса Мора и
Кампанеле. Tа идеја да утопијска заправо форма јесте нека врста усрећитељског пројекта
која гради тоталитарно друштво. И управо због тога јесте посебно негде од почетка 20
века не без разлога у руској и енглеској књижевности зачета је форма антиутопије. Прави
се, заправо се реализује до краја та идеја идеалног друштва и она се показује како би
друштво изгледало да до тога дође, то су антрополошки експерименти. Које су то књиге,
1984 Џоџа Орвела, Онда Врло нови свет. достојесвски и у записима из подуемља и у
Браћи Карамазовима у оном делу о Великом инквизитору поставља темеље антиутопије. Е
сад ако је утопија прича о друштвеном уређењу, каква би онда била социјалистичка
утопија, она полази од једне друге врсте права, владавину пролетеријата мада не до
крајњих граница оно што је такође важно,, то је питање власништва. Шта подразумева
социјализам и комунизам, подразумева да не постоји приватно власништво, све је
заједничко, друго важно питање које је везано са развојем идеја, питање индивидуализма,
питање групе, женско питање, положај жене у друштво али срж тог питања је питање
сексуалне слободе и промискуитета. Е сад да видимо како то све решава. Пре свега полази
се о томе да свако треба да живи према својим потребама и способностима. Кибуци су
села, почетак Израел , када су Јевреји почели да се враћају у Свету земљу, и направили су
нека утопијска места, места где они живе сви заједнички, али сексуалне слобод нису
дозволили, праве се неке врсте заједничких здања.друга ствар да ли имамо права на
приватну својину, да оно што се заради има право да задржи, жена има право да слободно
бира партнера а деца су заједничка. Условно речено ово је поједностављено. То је нешто
што је достојевски слушао врло врло много.Питање исто доста важно је да се људи не
осећају пријатно у друштву у коме живе. Књиге које се тичу физиологије брака, биологије
дарвинизма, св еоно о чему смо говорили прошлог часа у вези са Балзаком, треба свакако
да имамо у виду да је реч о немачкој класичној филозофији, пре свега о крајњем
индивидуализму не о оном индивидуализму о коме пише Кант али свакако поставља
темеље, касније из тога ничу и филозофски системи Шопенхауера и нарочито Ничеа. Ниче
као што знате много шта је видео у романима достојевског. Значи достојевски ухапшен
заробљен је у Павловску тврђаву, то је она тврђава која тачно гледа на Ермитражни
зимски дворац, осуђен је на смрт, сцена у јако доброј серији о достојевском, када
Петрашевце изводе на страљање и стављају им кесе преко главе, Каже достојевски за тих
пет минута док је чекао да буде убијен, читав живот му је прошао кроз главу,једна врста
ужаса и страхоте. друго исто што је занимљиво, један пријатељ који је поред њега тамо
био је изгубио памет после тога, то је једна врста поигравања и експеримента над
људским душама. Али се јављају и пеокрети у људским душама. достојевски је дакле био
помилован и осуђен на робију, скоро 5 година тешке робије, био је оковима на ногама, и
онда после тога био је још у изгнанству, када му је било допуштено да се врати у
Петроград и Москву. То је сам почетак шесдесетих година , значи 59 године он још док је
у Казахстану објављује неке своје ране радове а тада успева и да се врати у ове велике
градове у Русији. Шта је он радио на робији? О томе је врло брзо изашла и књига, и
наравно оно што је врло занимљиво. Ви знате да тамо није могло да се чита али је могла
да се чита Библија, Нови Завет, наравно постоје истраживања, они су објавили критичко
издање Библије која је била код достојевског, шта је он у тој књизи подвлачио и
комнтарисао. Тако да отприлике можемо да видимо колико је то њега формирало и оно
што је доста важно он је Нови Завет знао напамет и отуда не само толико цитата унутар
дела него је читав преображај у духовном филозофском и религиозном смислу почивао на
томе. да ли је достојевски био ригидни мислилац, да не воли никога да је затуцани
православац. Сви велики људи су пуни проксизма, парадокса посреди. Не треба ништа
прихватати здраво за готово, достојевски је имао душевне ширине. И када погледате
његов приватни живот њему није било ни мало лако и када погледате он је био човек пун
порока, нарочито коцкарског, друго јако болестан, знате да је боловао од падавицеи то је
направило једну врсту сукоба у њему, топло вам препоручујем да читате његова писма, из
њих много сазнајемо о томе како су дела настала. Када је завршио са робијом осим што је
упознао ту јадну жену са којом је имао врло напет однос достојевски је успео да напише и
објави два дела осим Записа из мртвог дома који брзо се у том трену појављују, појављују
се и још два дела Село Степанчиково и његови становници и Ујкин сан где је направљена
једна врста обрачуна са Гогољем о томе је јако добро писао Јуриј Тињанов у свом чланку
Гогољ и достојевски или О теорији пародије где говори како је Гогољ, нарочито онај
позни Гогољ.. Он поставља оно што се зове како човек са претензијама може да поквари
све око себе то је нешто што ће бити важно и за његова даља дела када се вратио прво у
Москву затим у Петроград он заједно са братом води два листа. Брат ће врло брзо
несрећно изгубити живот и то је још једна од мука које су пале на плећа достојевског .
Видећете у препискамо он је стално кукао како нема новца а када га је имао онда је
разбацивао, он је прихватио да преузме наследство свога брата што га неупоредиво више
поштовао него да је то одбио и онда је издржавао једну породицу што такође како можете
и сами претпоставити није наилазило на разумевање нарочито не оних који су га
издржавали, увек су мислили да треба . То важи и за његову пасторку, када је његова прва
жена преминула он је практично до краја издржавао свог пасторка чак ви и у писмима
видите да се пасторак појављује само кад му треба нешто да добије од достојевског.

Оно што је сада за нас важно достојевски 1863 године одлази на пут у Западној Европи и
то је први пут и већ напуњен и оним што је читао о томе одлази и обилази једну врсту
круга онога што чини ризницу западн европске културе, иде у Париз, фиренцу, Рим
Венецију, дрезден, Келн. И тада је имао једну страшну љубавну везу, то је та Аполинарија
Суслова, и стално једна идеја да он мора да буде у љубавном троуглу, касније је Суслова
која је живела сто и нешто година написала мемоаре стално је убацивала приче о томе
како се он њој исповедао о томе шта чита то се често користи у грађи и тумачењу
достојевског а ја бих то прихватила са једном одређеном ипак скепсом. Оно што је за нас
занимљиво то је да је он имао прилику да тада посети изложбу етичких економских и
индустријских достигнућа у Лондону у тзв Кристалној палати то је један топос који се
редовно понавља у његовим делима .направљена је као дворана, дворац, од кристала и са
основама од челика који држе тај изложбени простор, ту су достигнућа она која
олакшавају, захваљујући јел индустријском развоју , шта то у њему покреће као питање,
није сад он против индустрије возова итд али он одједампут види да се свет профанизује,
да почиње да Бог почиње да се спушта са неба на земљу , да оно што је свет није у
духовном смислу оно што је у нама него да је нешто опипљиво што се може поесеовати и
чему треба тежити, то је оно што смо говорили поводом Балзака питање успеха питање
успона моћи новца и онога шта човека чини срећним , када се вратио из Лондона
достојевски пише Зимске белешке о летњим утисцима и из тога касније настаје и оно што
се зове Записи из подземља , његов сусрет са велелепним тим новим здањима. Са једне
стране постоји оно што је њега сваки пут фасцинирало а то је пре свега галерија слика,
нарочито ренесансних слика које је он просто узнемирујуће много волео када говоримо о
италијанској ренесанси и са друге стране он говори о једној врсти новога поретка где се
људи сматрају срећним само ако су сити ако нешто поседују. 1864 објављује из подземља
су јако важни за роман Злочин и Казна, али још нешто морам да кажем у том
контекстуалном уводу, те године излази једна од јако важних књига посебно за руску
културу Шта да се ради аутор је Николај Чернишевски који је можете и сами
претпоставити социјалиста и марксиста условно речено, он ће убрзо отићи на робију и
завршиће свој живот је ли на робији , можете и сами претпоставити да је средина 19 века у
Русији обележена многим револуционарним и покретима и многим мислиоцима, поред
Чернишевског ту је Херцел који је живео у Лондону а живо је од новаца својих кметова и
говори против руске царистичке власти, следећи је Нечајев, он је и убио једног студента
како би показао да људима треба владати чисто страхом што ће касније достојевски
искористити као грађу за свој роман Зли дуси, исто је тако важно, у време писања
Злочина и Казна изводи се по први пут атентан на Александра другог Ослободиоца
терориста Караказов је покушао да га убије није га тада убио али претпостављам да знате
да је после смрти достојевског Александар настрадао у атентату. То вреди поменути када
се говори о руском друштву тога доба. дакле како изгледа роман Записи из подземља, ако
га уопште можемо назвати романом. Први део се зов еповодом мокрог снега а други је
увод у његову личност е сад то није дневник него је писан у првом лицу и писан је као
исповест, какава би то могла да буде исповест. Које су форме исповести, то је читав 18 век
обележило, исповест чини дело религиозног обреда. Када се човек исповеда, најчешће
пред причешће,то значи једна врста преображаја. Исповест подразумева суочавање са
самим собом, то када постане део ритуала то се врло брзо занемари. Али ту је важно и
питање опраштања ко коме може да опрости. Балзак одбацује могућност да је могући
преображај код протестаната. Такође је важно да одједампут почињу да се појављују
исповести у првом лицу које су крајње отворене, мислила сам пре свега на Русоа и на
његове исповести, какве он гадости пише о себи да вам је просто непријатно то да читате.
Али зашто је то сада важно зато што је дато без икаквих ограда, ви износите не оно како
када човек пише о себи не аутобиографије и мемоаре које су на известан начин једна врста
егоманијаштва да је то нарцисоидност романописца , ми ипак видимо себе боље и
значајније. Тај елементарни део можемо видети и у исповестима јунака достојевског у
Записима, то почиње овако –ја сам гадан човек, ја сам зао човек и онда почиње своје
размишљање, оно што је занимљиво та његова размишљања која се овде износе поклапају
се са размишљањима самог достојевског посебно онај део који се односи на нарастајуће
социјалистичке покрете и пројекте човечанстава. И он говори о томе како се праве та
здања зарад практичне сврхе човекове па каже како је раније био окупљен око вавилонске
куле, то је једна врста побуне против Бога, идеја је да се човек може не успети до бога
онако не како је замишено, не страдањем него гордошћу. друго како он каже добро ако
смо направили то како бисмо се склонили од кише није ли онда свеједно да ли ћемо бити у
кокошињцу или дворцу то поставља као питањ, а добро какав је то замак коме не можеш
да се супротставиш, и он те гледа и ти видиш да је све то прозирно, тако је прозиран да ја
не могу да му се исплазим ни да му шипак покажем, та концепција је прозирна али такође
покреће једно питање, однос према приватности, ако је све прозирно све се види, стално
губљење разлике између оно што је јавно и онога што је приватно видите да у крајњој
линији одликује тај радикални индивидуализам, када медиокритети и глупаци прихвате
туђу идеју и туђу филозофију као своју и онда дође до ријалитија. Све са апологијом свега
тога. Та његова теорија која ј емного дужа, јесте и полемика са Чернишевским. Зато што
он у свом роману Шта да се ради даје идеју срећног друштва, то је прича о Вери
Павловној која живи у том неком рату, излази из једне у другу сексуалну везу и говори се
да је то право њене слободе, и рећи ћу вам нешто са тим у вези , како је то изгледало када
је почела Бољшевичка револуција, знате да постоје те теорије да када осетиш потребу за
сексом мораш одмах да је задовољиш јер је потреба за сексом исто што и потреба за водом
како каже Александар Волонтај, и онда су направили постројења за пијење такве воде, и
шта је почело да се дешава, почела су да се рађају деца и шта су радили са том децом
бацали су их на улицу и одједампут је почео пораст хулигана па се бољшевичка власт
врло брзо одрекла те врсте сексуалне слободе шта више Бољшевичка власт је врло била
ригидна када је реч о рачним и ванбрачним слободама, једно је питање онога шта је
теорија није чак ни питање праксе него ко су носиоци тих теорија у праксу и то је оно што
је заправо највише и најбоље показује достојевски, зато су њему и битни овакви карактери
управо ти медиокритети који верују у идеју , више пута сам помињала тај израз ако сте
читали З и Ч , они су толико спремни да за њу погину да за њиј не постоји ништа важније.
Е сад како изгледа други део записа из подземља , он је везан за то како се тај човек из
подземља покушава да оствари своју филозофију он се намеће свима иако га нико не
воли , он одлази у јавну кућу и проповеда ту своју филозофију и визију света и сваки пут
наилази на невољу и за себе и друге , пун је агресије према другима и мржње према себи и
на крају долази о потпуног уништења. Споменућу само његову причу везану за
проститутку Лизу где јој је дао неку врсту савета како да све то превазиђе и он је позива
да она дође код њега и када она дође од тога наравно ништа не бива, и покреће поново тај
проблем проституције. Елем то је све оно што је на известан начин претходило стварању
овако велелпног романа Злочин и казна. дф.15

О роману

Овај роман свакако спа4а у она остварења која су по мени у врху светске књижевности.
4анас можете и сами претпоставити 4а се о томе пише. Постоји читав је4ан пројекат који
проучава колико је овај роман утицао на стварање не само не само романа него и разних
4ругих уметничких 4ела. Странац Албера Камија, апсолутно та прича, г4е се расправља
проблем злочина и оправ4аности злочина. Роман Ернеста Сабата, Орхана Памука. 4обар
4ео њих је 4обио нобелову награ4у. Те го4ине 1865 у часопису Руски гласник из месеца у
месец излазе 4ва романа је4ан је Злочин и казна а 4руги Рат и мир, замислите какав је
уре4ник био Михаил. 4акле, 4остојевски први пут објављује у часопису, почиње 4а
објављује крајем го4ине тај роман излази током 1866, још нешто 4а напоменем био је
је4ан зликовац зеленаш који је хтео 4а откупи сва ауторска права 4остојевског па је упао у
неку врсту 4ужничког ропства, тек са Коцкаром се тога ослобо4ио.

Роман ЗИК заправо све своје 4огађаја ставља у неких не4ељу 4ана а мож4а и мање, ти
4огађаји који се описују имају неке паузе , ка4а Раскољников бунца али све оно што је
приказано 4ешава се у јако кратко време. Ви ка4а погле4ате и 4руге романе 4остојевског
мање више сви су тако исписани 4а читаоца 4рже у напетости и згуснути су у кратко
време, то је сложићете се са мном и је4на о4 важних о4лика 4рамске књижевности. Џорџ
Штајнер који је написао врло 4обру књигу 4остојевски или Толстој, она има о4ређена
ограничења али та књига јако 4обро говори о 4остојевском посебно ка4а је реч о његово
интертестуалном понашању и 4руга ствар он полази о4 тога 4а је 4ело заправо прављено
према мо4елу 4рамске 8орме и то је тачно, 4акле згуснутост напетост која 4ржи читаоца у
ишчекивању, употреба 4ијалога. Опет нешто са тим у вези, је4на 4оста важна теорија која
говори о 4ијалогу. Михил Бахтин је4на о4 најважнијих његових књига објављена ко4 нас
67.го4 Проблеми поетике 4остојевског. Свешћу ову теорију на је4ан мањи 4ео, он полази
о4 тога 4а је ко4 4остојевског роман 4обио је4ну специ8ичну 8орму коју он најпре ви4и у
том 4ијалогизму, о томе 4а се читав роман твори на 4ијалогу. Али ка4а он говори о
4ијалогу не мисли само на граматичну или говорну 8орму, него мисли на суштину
4ијалога, и окреће се античкој тра4ицији по4сећа на низ важних појмова а пре свега на
Сократовски 4ијалог . Шта је то? Сократовски 4ијалог је 4ијалог који је везан пре свега за
8илозо8ска 4ела, он је сукоб и4еја, пре4стављен је у 8орми као мајеаутика, шта то значи,
магичка вештина, рађање истине. То значи постепено низање агрумената кроз о4ређену
врсту сукоба различитих мишљења. Читали сте Платонову 4ржаву. Ја вас позивам 4а
прочитате Платонове 4ијалоге јер ћете уживати они су писани као најлепша књижевна
4ела. И он4а ћете ви4ети они износе своја мишљења, постоји Сократ који ће во4ити
поје4инца 4а сам сазре и 4ође 4о о4говора на питање. А питања су о 4ржави о лепоти о
истини, 4акле ви4ите о чему се расправља зато не можемо говорити ни о чему 4ругом него
о тим суштинским питањима који о4ређују човекову егзистенцију. О4 тога полази Бахтин
и каже заправо 4а је роман 4остојевског 4ијалошки роман и користи још је4ан појам
поли8онија. Вишегласје или вишезначност. Читав низ различитих и4еја које се сливају у
је4ну, претпоставка Бахтинова јесте 4а не постоји мишљење које је наметнуто читаоцу са
чиме се ја не бих сложила јер је јасно шта 4остојевски мисли и шта је поука, али чињеница
4а се различите и4еје и мишљења ов4е сукобљавају и 4а читалац може чути и агументе
је4них и 4ругих. 4оста важно за Бахтина и његове раније списе, говори о књижевном 4елу
као о 4огађају бића, као естетском бићу по себи, онтолошки статус 4аје литерарном 4елу.
Ако тај онтолошки статус по себи постоји у књижевном остварењу он4а можемо и ми као
читаоци 4а гра4имо је4ан нови о4нос према томе и то је је4на о4 суштинских о4лика ове
његове поставке ка4а је реч о 4остојевском.

Полазимо о4 је4ног о4ређеног 4ијалога, врло је занимљиво 4а 4остојевски има неколико

варинти , све су наравно објављене на руски нажалост не на српском, г4е је он о4 почетка
хтео 4а роман пише у прво лицу је4нине као неку врсту исповести али он4а о4 тога
о4устаје и 4а каже –ставићу је4ног припове4ача који ће бити врло убе4љив и упоран у
томе 4а изнесе све чињенице као неке објективне стварност. Међутим ако поново
погле4ате ЗИК ви4ећете 4а је па ако не 70 % он4а мож4а и више овај роман писан у
4ијалогу, сем оних неких о4ређених ин8ормација како шта изгле4а све је све4ено на
расправу. Такође, мислим 4а сте то већ сви чули али хај4е 4а поменем 4а је у почетку
4остојевски 4ок је почео 4а размишља о роману а није био у Русији хтео 4а покрене је4но
веома важно питање а то је питање алкохолизма у Русији, мени увек нег4е бу4 смешно
како љу4и коментаришу, у то време је алкохолизам у русији био у порасту али ка4а није.
Сигурно је 4а је 4остојевски уживо гле4ао поро4ицу која се распа4а због алкохолизма то је
прва поро4ица његове прве жене , њен први муж био је 4обар човек али тешка пијаница
нешто као Мармела4ов, и то је је4на јако важна тема 4руга тема проституција и растући
економски проблем у 4атом тренутку, и он4а се наравно појави је4ан мла4 гор4 образован
човек који мисли 4а има права 4а узме прављу у своје руке. 4акле поменула сам и
различите правне текстове који се баве питањем лочина и казне али свакако можете и
сами 4а претпоставите 4а је 4остојевски највећу инспирацију имао у Пушкину поменула
сам и онај његов говор који је писан пово4ом 4изања пушкиновог споменика у Москви,
такође сам поменула 4а је ту у том помиње и Растиња и Пушкиновог јунака Германа из
Пикове 4аме, али то није све то јесте то суштинско питање ко има право на убиство, као
је4ан 8ранцуз чије је записе са суђења 4остојевски такође прево4ио г4е је он говорио 4а га
је 4руштво навело 4а убије и 4а је 4руштво криво. Шта је ко4 Пушкина њега навело још
нешто сто је сустински проблем овог 4ела, 4ва о4ломка је4ан је из Пушкинове прера4е
Курана а 4руги из 4руге главе Евгенија Оњегина, 4а ли се сећате које Раскољников
помиње у чланку о злочину, ко су љу4и који имају право на убиство- Наполеон,
Наполеоновски мит јесте је4на веома важна ствар. Помиње нег4е научнике 8изичаре љу4е,
помиње законо4авце Ликурга, Солона, Мухаме4 , ко је Мухаме4 кога би он поменуо,
творац ислама, Зашто са4 то помиње. Тај стих из Евгенија Оњегина ка4 каже јели у је4ном
трену – Помиње Наполеона , сви смо загле4ани у Наполеоне аонва 4воножна твар , 4руги
стих је стих који изговара пророк Мухаме4 суша о4 Бога, вла4ај светом и љу4има и
запове4ај уз4рхталим створењима- За борбу снажну бу4и оран само пут прав4е смело
гле4ај љуби сироте и мој ..4ршћућом ствари пропове4ај . И са4 4олазимо 4о ствари, он
помиње ваш али ваш није битна него ова твар 4ражашћаја, шта би могла бити твар. Значи
прави се разлика између уз4рхталог бића јесам ли ја то уплашено створење или само
нешто више, иначе он ка4 прави по4елу Раскољников каже постоје тзв обични и необичи
љу4и 4акле та 4ва Пушкинова стиха за 4остојевског су била бескрано важно, то је
поставка и4еје коју прихвата Раскољников. И још нешто што можете и сами
претпоставити Иља Петрович каже њему –ух колико ове има Наполеона, сваки 4руги је
наполеон и 4олазимо 4о нечег што је 4оста важно заправо та и4еја жеље за важењем и
воља за 4оминацијом и успехом, која ће њега о4всети у крајњој линији у злочин, е са4 4а
се вратимо на сам роман 4а ви4имо како је он вођен

Како почиње роман ка4а се о4вија г4е се о4вија? Откивање пирпове4ачеве свести и свести
самог Раскољникова, читалац о4 почетка ви4и 4а је Раскољников нешто наумио и стално
је у неизвесности .Оно што је врло занимљиво то је 4а се убиство као у неким
4етективским романима ставља на сам почетка разлика је што читалац већ на почетку зна
ко је извршио убиство и што је врло вероватно и 4руги знају као што је Пор8ирије
Петрович ко је убио, али је напетост 4етективског романа и 4аље сачувана. Ви ка4а
погле4ате и 4руге његове романе, убиство 8јо4ора павловича се 4ешава нег4е на сре4ини
романа и оно што је занимљиво ту се крије и4ентитет убице . У и4иоту убиство
Анастасије 8илиповне. Зли 4уси , У сваком роману 4остојевског има убиства и то је нешто
што 4аје напетост његовим романима. 4руга ствар која говори, нешто што 4ржи читаоца у
страшном узнемирењу, завођење, сентиментална и мело4рамска прича, она ов4е мањка
између 4уње и 4ругих, и Раскољникова и Соње, та врста приче је некако социјализована,
међутим ко је читао и4иота ви4еће каква је напетост у љубавним о4носима. Ви ви4ите, ви
се стално укључјете и ко4 Блазака и 4икенса, зато се њихови романи читају са
за4овољством и узнемирењем, ви4ите они узимају тривијалне жанрове али њихова обра4а
апсолутно није тривијална, Читалац 4уго прати свест самога Раскољникова све 4о оног
трена 4ок се не појави Мармела4ов, још 4ок није убијена баба, г4е се он појави, у ка8ани
Кристална палата, чак је у је4ном трену Разумихин помиње и каже Кристал палас, то вам
помињем као куриозитет не без разлога, ка4а се појави Мармела4ов и ка4а му исприча
своју причу. И врло брзо се покреће још је4на поро4ична прича, стиже писмо мајке, он4а
ћемо ви4ети и о4ређене погребе, али те три приче су врло занимљиве. Још 4ок није
извршио убиство он се шета гра4ом и ви4и неког старца који напаствује неку полупијану
4евојчицу,..ко4 4остојевског пошто мислим 4а је он нег4е хтео 4а развије ту причу, ко4
њега пошто је он несрећник мисао у таквој стисци са временом и са новцем има рецимо
тај по4атак 4а су му плаћали 50 рубаља по табаку, а 4а је Толстој изгурао и 4о 300 а овај
несрећник пристао на 50 то је са4а та прича коју он стално, он је стално у беспарици,
4евојчица Ли4ија и Лена, није усагласио та имена посто није стигао , 4руга 4евојчица
Мармела4ова Катарине Ивановне. И сви4ригајлов који се појављује на почетку мож4а је
хтео то 4аље 4а развије међутим Сви4ригајлов заузима 4ругу улогу касније. И то је нешто
што Бахтин 4аље развија, то је питање 4војника. Сви4ригајлов је на известан начин сенка
Раскољникова или његово 4руго ја, међутим није само он него и 4уња по карактеру мајка
ка4а ви4и њих 4воје 4уњи каже 4а личи на брата. Појављују се и 4војничке ситуације
Соња која се жртвује зара4 своје поро4ице ће ро4ити мисао ко4 Раскољникова 4а је 4уња
хтела 4а ура4и то исто 4а се про4а Лужину зара4 спасења поро4ице ..и таквих свари има
колико го4 хоћете, и са4 шта значи 4војништво. Није то само у4вајање, зашто 4војник
служи у роману, јесам вам помињала огле4ало мислим 4а јесам пово4ом Евгенија. Ка4
ви4ите себе у огле4алу 4а ли је то ваш 4војник. Каже Бахтин то у огле4алу ми ника4
нисмо сами то је неко наше 4руго ја које ми процењујемо са становишта тога како желимо
4а изгле4амо у очима 4ругих љу4и. 4акле то је већ нови учесник који је присутан у том
процесу гле4ања, ПОлазимо о4 тога шта значи питање 4војника. Човек ка4а изгуби ону
мембрану 4а би стварност ви4ео по емпиријским законима чим тога нестане ми можемо 4а
постанемо у4војена личност. Те ствари нису само питање лу4ила или шизо8реније,
4војништво постоји на је4ном вишем нивоу, то је је4на врста реверзибилности и у4вајања
свега.4а ли је крајња перверзност испразност је4ног Сви4ригајлова на известан начин
могла 4а постане су4бина Раскољникова а 4а није 4оживео ону врсту преображаја. Питање
4војништва није питање у4војених ситуација него у4војене могућности развоја 4огађаја. Е
са4 4а кажем нешто о томе ко се како зове.

Имена ко4 4остојевског

Сви4ригајлов, маска која нема значење. Раскољников . Разумихин, Ти си разуман човек, а

ов4е раскол, о4бацивање бога у крајњој линији. Соња, Со8ија му4рост, света Со8ија.
Житије ћирила, па ка4а он има избор би4а Со8ију, биће важан за руске симболисте. Није
без разлога изабрао му4рост. Они који су мање препознатљиви, Лебезјатњиков, а
4остојевски ка4а прави нацрт тог јунака 4остојевски пише, о4 глагола лебезјат што на
српском значи улагивати се. Лужин, био је неки зеленаш и покварењак из живота
4остојевског , то су повезивали са Лужа значи бара. Мармела4ов, џем, ви4ите 4а он бира
таква имена и његови јунаци било по каламбуру било по звуковној сличности. Пулхерија ,
Лепосава. То су ствари врло важне о разумевању света ка4а говоримо. У руској
православној црви ви се не можете крстити тек тако него само ако тог имена има у цркви.
Руси као што ми славимо славе они славе имен4ане, као што је ко4 нас светац зштитник
читаве поро4ице саборник, а он4а и поје4инца. Та врста саборности и питања постојања
по себи је важна за 4остојевског јер то о4ређује и Раскољникова. Ка4а је 4остојевски
писао својој сестричини пово4ом овога романа рекао је 4а је хтео 4а покаже како сам
констатује православне вре4ности 1) православље о4бацује срећу у ком8ору, православље
тражи срећу у стра4ању и то је нешто што ће се ов4е као питање појављивати. Је4на о4
суштинских и4еја. Каква је структура живљења у запа4ној европи, и4еја о срећи и са 4руге
стране у рускоме православље, свака срећа се мора заслужити стра4ањем 2) о4нос према
4ругоме питање 4а ли човек може 4а живи као ин4иви4уа сам за себе , оно што
Раскољников не може 4а живи сам , пкушајте 4а свој живот замислите као 4а сте потпуно
сами, 4акле то је оно што је је4но о4 важних питања постојања.