Задржали смо оно што чини суштину романа каква је његова композиција, проблем

мотивације и приповедачких поступака. Просто сам имала жељу да укажем на оно што
доминира у овоме делу. Портрети главних јунака. Како објаснити Ану Карењину. Ана је
једна врло сложена особа. Није проблем у њему него у њој. Шта је заправо. Веома
сложена и несрећна личност. Стицај социјалних околности који њу наводи да ступи у брак
онако како се често ступа у браку. Ана је приказана као врло озбиљна и сложена личност,
њена превара се може довести у вези са другим прељубама, њена другарица веци која вара
тајно, то се све подржава. Она говори управо о томе, као што и Карењин у једном
тренутку предлаже да она води живот само под условом да вронски не долази у њихову
кући. Лажи се стално нуде као решење. Она једноставно њен грех није само то што је
починила прељубу него и то што неће да живи у лажима. Она има одређену врсту
самосвести зато је и трагична. Њој се Алексеј ни физичи не допада. Оно што је код
Толстоја важно он прасти једну врсту тананог односа међу људима , како се ана суочава са
оним немирима који њу затичу и доводе је у одређену ситуацију.Некада је она нагонски
поступила и питање како нагони делују на човекову душу. Какав је вронски. Приповедач
чак и каже о њему, живо је по правилима, младић по моди. Постојало је правило за ово
ово ћу радити овако ово овако, живот пожељног официра човек који је богат допаљив.
Шта је суштински проблем Ана је искакала из свих правила. дакле да је и он осетио неку
врсту нагона неку врсту жеље ирационалног односа који није могао да сведе, да ли е он
частан или нечастан према ани, како кад, питање части да ли је рационала или не он често
повлачи потезе који је могу повредити. Играли су се игре мачке и миша. Таква је
конвенција да је вронском било допуштеније да се тако понаша него њој што данас не би
био случај. Када Ана доживљава свој највећи блам исто као и гспођа Бовари само на један
другачији начин када Наташа доживљава свој пад. У позоришту, оно што толстој посебно
воли. Када ана оде у позориште па гледа коме сме да е јави коме не сме па онда види како
једна старија дама гледа на свог мужа који је одговорио на Анин поздрав потпуни пад
доживљава, позориште као што знате је не без разлога стављено као једно лоше
цивилизацијско место. Какава је лидија ивановна, каква је доли. За све екранизације
љевин је увек проблем. Вронски исто што је јако важно није човек превеликих
интелектуалних способности он је човек у средини, Толстоју су били потребни овакви
јунаци да ситуацију која је честа, није изван онога што се дешава. Желео је да да једну
озбиљну анализу онога што се често дешавало у свакодневном животу. Како бисмо
Љевина окарактерисали, зашто, зашто се зове љевин, лав је на руском љевин, он је његов
алтерего. 2. И 3. Том шкловкове књиге, ту ћете наћи детаљне анализе. Тротомна
биографија Лава Толстоја. Он тамо указује на читав низ елемната који је у вези са
Толстојем и однос према Кити и однос са браћом читав низ ствар. љевин је носилац оних
идеја које муче Толстоја, које су то идеје,- проблем брака, не брака као институције која
подразумева економску стабилност рађање деце једна врсте социјалне датости него као
однос између два човека која живе у заједници и њихова веза која је емотивна еротска и
која мора бити духовна. Њега је то страшно жуљало. Љевин има страшне несугласице са
свима, он је у домену сталног размишљања то је једна врста узајамноси о којој пише и
Бахтин. Чињеница да свака љубав колико год да рађа срећу долази и незадовољство
нелагода бл. Ни једна љубав ни један пријатељски однос ништа није једноставно. За
љевина је та врста, он је друштвено крајње неприлагођен. Он тражи шта је то истина. Шта
је стварност. Читава његова размишљања како треба живети зашто треба живети у складу
са природом. Зашто сматра да је цивилизација нешто што оптерећује човека. Он види да је
тај нови низ датости цивилације, данас нико не може да живи без мобилних телефона и
компјутера...то су мало наивно постављене ствари. Он каже хоћу да живим као моји
земљорадници али не можеш да живиш тако нити га они примају , они га сваки пут
одбацују. Каква је Кити. Стелна крава расплодна. Њен задатак је да рађа да не мисли , и
сад се стално види да ли она предосећа, како се она добро сналази, како се носи са
трудноћом, то су све ствари које су врста покушаја да се она прикаже као удата особа. Ако
ана живи у једној врсти непријатељства и напетости са карењином и Вронским, али да ли
Кити живи у идеалном браку са Љевином. Зашто не живе, због његове љубоморе, са једне
стране због њгове љубоморе, а са њене стране она не може да исправи његов ток .? нисам
разумела. Једна врста, где можемо да видимо неко примирење, у једној пасторалној сцени,
када он реши да ће бити добар да неће да се расправља и у том трену већ се родио син, и
он се стално преиспитује кити и митја са дадиљом су у башти у шуми шетају се почне
олуја страшна и они се склоне у хладњак али страх и ужас који он осети када помисли да
их је изгубио и озарење природе озарење егове душе у једном складном хармоничном
сазвучју природе космоса њихових душа и њихових живота. Те његове лирске. Увек
волим ту врсту лиризма. Једна врста хомеровског приказа метафизика пантеизам. Кога
још да поменемо Алексеја- како је Толстој њега приказао, не будите превише строги
према њеу. Он на крају на известан начин губи поверење читаоца јер се направио на једну
безделатну крпу, крпу која дозвољава да се њиме управља он је човек који се нашао у
ситуацији коју није знао како да реагује. И он је на почетку је приказао да зна како се
треба понашати и како говорити. Он је потпуно онако пропао на неколико различитих
планова. Где ми заправо видимо највише Карењина. Кад ачува девојчицу то је сте једна
врста широкогрудости али има негде другде где је показао хришћанску способност да
опрости ,када пружа руку вронском, искрено се окрануо ка њему и опростио и зато
Вронски покушава да изврши самоубиство, осећа гордост која је увређена.

Још један пример разумевања самога текста да мало изанализирамо можда нешто од тога
буде на испиту. две сцене. Овакав начин пиповедања Толстој даје када су његови јунаци у
критичним стањима. Када су мало помућене свести, сами знати каква је структура
човекове мисли немогућа да се до краја реализује него је саздана и од различитих утисака
и слободних асоцијација, мисли могу бити визуелне, аудитивне, то је оно што се
карактерише као свест. Овакав вид психолошког промишљања личност касније је постао
доминантан на тај начин ће своје романе уобличавати Вирџинија Вулв и Џојс. Вилијем
фокнер ће од тога направити буквално модел приповедања.

Одломак:
Онај несрећни тренутак када Ана креће ка станици да потражи Вронског, имајте у виду да
та идеја да је она кренула да изврши самоубиство није уопште јасна то је она урадила у
једном импулсивном ренутку не са намером. „ Канцеларија и магацин. да рећи ћу све она
не воли вронског, биће ме стид али ћу јој све рећи, нећу му дозволити да ме васпитава.
Московска вода је тако добра а бунари и палачинке, сећа се неког догађаја из своје
младости. Била је на коњима како је тада било ного нечега што ми се чилино лепим и
недостижним постало је нишавно . да ли бих тада поверовала да ће ме стићи овакво
понижење. Како ће бит горд. Наш зашто наш, страшно...зашто се те две девојке тако
осмехују...Серјожа све ћу изгубити све ћу изгубити а њега вратити. „ Како описати овај
одломак граматички, синтаксички. Реченице су недовршене граматички врло неправилне,
најчешће недостаје објекат,зашто су мисли недовршене читав низ асоцијација, са једне
стране читалац види шта су њена унутрашња размишљања, са нечим чега се сећа а онда и
спољашњи утисци , осети мирис фарбе било која врста чулних утисака, и серјожа њена
велика мука и вронски. Ово је дакле ток свести.

Следећи одломак:

„Обузе је осећање налик на оно када се пред купање улази у воду и она се
прекрсти.Уобичајени гест крштења...баш у трену када се приближише точкови она баци
торбицу увукавши главу у рамена и паде под вагон, у тај исти мах она се ужасну онога
што чини, хтела је да се придигне али је нешто погоди у леђа она рече- Господе опрости
ми све осетивши да више не може да се придигне. Сељачић мрмљајући нешто. Светлост
која је обасјала све и почела да бледи и оасјала све. „

Сви кажу да постоји та врста флеш бека, осећај не само што умире него осећа и физички
бол , и тај моралистички део, свећа која се гаси и питање живота. Симболика црвене
торбице коју баца и онај сељачић. Како се завршава приповетка Смрт Ивана иљича исто
се види светлост и то је питање преласка из живота у смрт. Зато сам рекла, то је исто и
овде питање свеће је прелаак из једног стања у друго стање. То је књига обмана радсти
лепоте, то је свакако оно што је, што може свако ко се опрашта од живота да посмисли.
Основне теме које су га мучиле то су теме полне љубави, ероса која управља нашим
животима и делањем,и да сами себе и мрзимо и волимо а друга ствар је суочавање са
сопственом коначношћу и коначношћу сопсвеног бића.

То сам хтела да вам кажем ја не знам колико сам пута читала смрт ивана иљича и синоћ
кад сам узела да се подсетим тако сам се узнемирила да не могу да вам кажем. Она има
једну врсту фасцинантне складне форме и дискурса и тона која је на први поглед врло
раван, ви ћете видети да су његове реченице неемпатичне, и Толстој ће једну од
најстрашнијих мука појединачне свести приказати као нешто што је потпуно нормално.
Како почиње приповетка. Он се социјализује ставља га приповедач у једну врсту
друштвеног контакста. Али у воом случају тој е приказано као смрт обичног грађанина ,
детаљно се описује суд описује се о чему они расправљају судски проблеми. Само један
од присутних који је учествова у разговору отвара новине и види да је Иљич премину и
приповедач каже да је то за њих врло важно јер је он био један од њихових колега.и сада
наравно приповедач је тенденциозно то показао, креће врло уобичајена честа реакција да
размишљају шта сад, његово место је упражњено, један од њих двојица, и даље. Петар
Иванович и још један школски друг помисле хм ја сад могу да пребацим шурака и његова
ће жена бити јако срећна. Погледајте, то не искључује да они нису осетили сажаљење али
питање друштвености смрти, и један коментар, наравно они су помислили да је некако
баш било добро што је умро он а нисмо ми. Очекивана реакција. И онда како изгледа то
опело сви преузимају своје улоге, има Герасим за кога се говори да је његов слуга, Петар
Иванович који долази у посету обраћа се Герасиму а Герасим каже шта да се ради кад је то
Божја воља. Зато је он завидео људима Толстој, желео је да има природни однос према
смрти као герасим. И после тога се отвара друга важна прича. Жали га искрено његов син,
али сви нису били баш тако равнодушни. дакле Пошто се детаљно прикаже процес опела
ко долази како изјављује саучешће, читав низ детаља сестре које скидају бунде читав низ
тих детаља, одлазе гледа у фаце, има оптужујући израз лица и Иван Иљич, њега ухвати
удовица она поставља питање о кинти, то све ништ аније необично. Није то нешто
неморално , просто то је тако увек. Тај предметни свет као код свих малограђана. То су
сви ти елемнти који говоре о његовој несналажљивости. Инсистирање на материјалним
детаљима, Цитирам (ранка Моретија, једна његова посебна књига која се зове Буржуј
између књижевности и историје. ПОказује колко је за грађанско друштво за човека који
свој статус стиче путем финансија и поседивања колико је за њега важан предмет, завесе
колачи оји су купљени, читав низ тих елемата, и чипка и феде није ово до краја карикатура
и гротеска. И друго питање сврсисходности, често људи мисле да је то најважније, ово је
једна врста баналности свакодневице, ви целога живота мислите суштински је то да сам ја
напредовао да сам имао довољно новца, да сам опремио стан да сам се негде појавио и
онда се појави болест. После тих прича како је Иљич оплакан у друштвеном смислу.
Враћа се у ретроспективу пружа његов живот , то значи можемо да кажемо како су се
добро досетили, ово није прича о смрти него прича о животу. Живот Ивана изгледа
апсолутно као и сваки други живот ту се наравно каже како је уписао правни, бавио се
судским пословима, имао је још два брата. Била је сестра која се добро удела и говори се о
њему да је био симпатичан пожељан у друштву лепо је завршио школу чекала га је
служба, све иде како треба, када је видео жену допала му се допало му се то што се
заљубила у њега није била ружна имала , могао је чак и бољу партију да нађе али када се
већ заљубила онда ништа. И све је то у почетку било лепо, када је било лепо док је било
тог еротског нагона међу њима и када су куповали намештај и опремали стан и све је било
добро док она није остала трудна.Могу да претпоставим да је Толстоја јако нервирала
његова жена када је била трудна. Он пише о томе у дневницима. АЛи оно што је стављено
у општи контекст, одговорност која се очекује од брачног партнера јесте заправо тај
терет , није битно да ли треба запослити шурака, чувања деце, неколико новорођанчади је
умрло, просто, свако учествовање у стварима које нису пријатне. Па онда још једно, па их
то удаљава повезује, онда се они разбољевају дакле читав низ ствари које чине
свакодневицу у оном непријатном делу то се понавље, и онда питање карактера. Када је
она почела да инсистира он је више одлазио од куће и више радио. 3ф дд и онда игра неке
карташке игре. Када је избацио тај свој значај из куће на посао,није добро прорачунао и
заобиђе га унапређење и онда и други пут, и онда реши да преузме ствари у своје руке.
Оде сам у Петроград, и добије унапређење онда поново уређује стан. Карактеристичан је
тренутак када пада са мердевина и то је тренутак, по свему судећи како се то описује то је
нека врста рака панкреаса или како се већ то описује. д5 година има. Тај развој њихових
односа, посвађани су страшно око колача који су скупи али се нису до краја појели. То су
све уобичајене свађе. Ништа није чудо што су се посвађали око тога међутим када се
посматра у једном животном контексту то је потпуно неважно. Али оно што је у
приповеци суштинск важно то је сазревање јунака, прво опис његове болести како се он
носи са болешћу, то је једна велика мука, како су се лекари понашали према њему као
судије према окривљеном. Па му дају објашњње може бити ово може бити оно, и када
схвати да болује од неизлечиве болести и да су му одбројани дани. И онај део , он се сећа
тог силогизма где се каже људи су смртни Гај је човек, значи гај је смртан, али то када се
гај замени са Вања то никако не може да му уђе у главу, али за њега то н еможе да буде
применљиво, ко је уживао у шареној лопти и уживао као ја, каже да је био једино срећан у
детињству то је мало Прустовски, тај покушај да се штошта евоцира из детињства. Он се
тога сећа и онда претреса свој живот. Зашто њему одовара герасим, зато што га не лаже.
Као и Карењиној њему највише смета лаж. Људи олако пристају на лаж. То је пре свега
једна врста одбијања да се суочиш са истином. Истина није лака и није једноставна. Зато
герасим који се лако суочава са истином, њему одговара. Што човек више зна лакше види
и последице. Та прича о изгубљеној срећи све је то на клацкалици. И онд ау једном трену
када се окрене и каже шта је био мој живот, ето то може бити тај део који је
најузнемиравајући. Шта је ћиво шта се десило, када сам силазио замишљајући да се
пењам. Сетите се пушкинве песме Кочијашу кроносу, сетите се песме таљиге. Али кад се
окренете за собом па онда шта је био мој живот. депресија је једна врста хемијског
процеса али она може имати корена у смислу живота у том питању сврсисходности. И
зато постоји крај где се он ослобађа бола, и нема смрти, то је отворена, он је нашао мир,
пре свега зато што свима опрости као што и андреј свима опрашта пред смрт. Али то пак
остаје отворено, као што је и у његовом дневнику остало то је једна врста примирења али
то питање остаје отворено. Као што је то питање које је он остави о у дневнику-све би
било лепо у животу да нема смрти. Суочавање са својом коначношћу за њега је јако било
драматично.

Чехов

да причамо о чехову са становишта о томе како је он водио полемику са Толстојем.

Увођење у живот и дело Чехова. Које су то теме значајне. Руси покушавају да нађу неку
врсту сродности између Толстоја и чехова. Били су у пријатељским односима, био је кмет
који је купио своју слободу и био је син трговца што је потпуно социјално испод толстоја
био је у нижем социјалном сталежу. Можете претпоставити да људи који су прешли из
једне класе у другу могли да се друже. Толстој је Чехову често давао подршку није му
давао подршку када мислио је да му ни једна драма не ваља, то је толстојева
нетрпељивост према позоришту као таквом, знате и сами да је чехов вероватно
најзначајнији драмски писац у 19 веку а када је реч о модерној драми она је апсолутно
незамислива без Чехова. Чехов је био јако болестан у неком трену и убрзо је још д године,
кад год су се видели чехов и толстој. Приповетка павиљон број 6 врло вероватно настаје у
некој полемици са толстојевим виђењем . и ту се враћамо. Јесте ли читали ову причу. Сви
су овај ментални болесници и он је то искористио, ова приповетка када будети читали
мајстор и Маргариту дала је инспирацију за прикз душевне болнице. Толико је утицајна
ова приповетка. Прича има и филозофски и социјални значај које већина чеховљевих
прича дубоко наклоњена антрополошком есејизму. И толстојеви и чеховљеви јунаци су
приказани као виши од нас у Аристотеловском смислу речи, као да ни њихове слабости ни
храбрости ми не бисмо могли да постигнемо. Који јунаци су нама равни. Сваки његов
јунак је приказан са једном дубоком дозом песимизма, не може да се избори . Средишња
личност приповетке је један лекар који се зове, шта је он , ко је он. У принципу на испиту
треба памтити имена, нећу да вам подилазим. Како ћу иначе да вас натерам да читате. У
чему је овде реч , реч је о лекару где се даје једна врста прегледа његовог живота,
приповетка увек има такву структуру да она хвата исечак из живота а не његов тоталитет.
Лекар се ето случајно нашао на том одељењу за душевне болеснике али он просто то није
желео да види, али није мога да не види. И има један мањи јеврејин Мојсејка који је
бенигни умоболник и њега пустају да иде да проси, и онда када се врати узима неку
копејчицу носи неке колаче а Никита чува то одељење, све је запуштено прљаво, једно
питање пропасти самога здравства. Он то није измислио, посебно су упечатљива његова
искуства са острва (сахарида) то је на јапанској граници и тамо су можете претпоставити
логори после. Што даље затвореници. И он је гледао ту врсту организације и то је
приказано. И приказан је лекар који као све институције није кадар, неће се појавити и
друга врста лекара.Постоје лекари који виде шта се дешава и нису способни да то ураде
али постоји и један други млади амбициозни лекар Хоботов и тај други лекар његова
амбиција је да изгура Рагина и да постане болница, његова амбиција је искључиво
социјалне хијарахијске врсте и везана за саму професију као такву. Рагин се врло брзо
упознаје са једним болесником који се зове Иван Громов, екранизација ове приповетке на
српском. Изванредна екранизација. То је тв филм. Највећи део, тај најважнији
метафизички део приповетке јесте разговор између Громова и Рагина, о чему је реч ,
Громов се овде врло, он је човек који пати од маничне психозе или параноје, он је чак и
тога свестан. Кад је под лековима прилично је свестан и врло је образова и другачије
поставља ствари које се проблематизују. О чему они заправо говоре. Рагин мисли пошто је
и сам био у једном трену религиозан , бавио се и егзактним наукама, отац је од њега желео
да буде лекар и он је постао лекар, али он је поставио са филозофског становишта себи
једну идеју или задатак да буде као епикурејци шта то беше, ко беше епикур , ко су
стојевци. Када се за некога каже да је стоик. Епикур каже пре свега карпе дием, ни стоици
ни епикурејци не верују у живот. Епикурејци најпре уживају у животу а стоци у
подношењу невоље и нарочитос е помиње човек који је живео у бурету и тако проводио
дане. Он каже да нико у животу не подноси бол и невоље радо. И христ чак ни он није
радо отишао на муке. Нема нико ко то носи тако да тек носи. друга расправа јесте питање
о вечности живота, рагин каже да свако мора проћи ту врсту страдања што се не бих и ја
мучио ако су се сви они мучили. Громов има неку другу врсту те муке. Верује да је
могуће. Та идеја о размени материје за мене то није ништа ново. Материја је неуништива,
Једино што има трајност и вечнос, овде је то супротно постављено како материја стално
кружи, обнављање материје, а овај каже па то није никаква утеха. Рекла сам да постоји тај
тренутак преиспитивања самога рагина, тај тренутак преиспитивања самога рагина, да ли
може да истрпи да ли не може и прогон друштвени зато што он, као што сјајно описује
Чехов, то је болест људи који су неделатни, када је пио воду и вотку и јео киселе
краставце. Показује не колико је он изгубљен него показује његово расуло. Они реше да га
склоне, он види да јерино са громовом може да разговара, они га склоне и не само што га
склоне него га исто сместе у павиљон 6 и он покушава да се буни. Први тренутак прво
искушење. Код Чехова има тај важан моивацијски ниво да на руском је то игра речима,
каже се казалас аказалас, чинило ми се деловало ми је, дакле то би било чинило ми се
испоставило се, Очекивао сам од живота то и то а испало је овако. Ништа није било. Као и
дама са псетанцетом, хтели су нешто да ураде и ништа на крају нису урадили. Какве су
његове драме. Шта су све ти јунаци мислили хтели и шта се на крају показало. Та жеља,
очекивање од живота, шта су сви они очекивали и никакве везе то нема са оним што им се
дешавало , то су обрти ту. Овај погледајте све те јунаке како се граде, где су догађаји. Има
један појам који је у руској критици установљен управо захваљујући Чехову
бездогађајност, нема правих догађаја какви обелеажвају новелу, овде свега тога недостаје
догађај који би треба да буде. Један једни заплет у приповетки дама са псетанцетом што су
они постали љубавници нешто дуже од једног лета али то опет ништа није урађено, ништа
се не догађа на том плану, његови јунаци су јако пасивни, али постоји оно што се зове-
подводни токови, бура у њима самима, значи они се суочавају са собом, са својом
промашеношћу , песимизам антрополошки песимизам, а онда нису кадри да било шта
промене. Њега заправо занима колико има хумора колико има могућности да се насмејемо
различитим ситуацијама, да наведемо примере из Јонича, однос између Јонича и мацана,
просто овај читав кааква сам ја пијанисткиња иста као завитлава се на свој сопствени
начин. Приповетка дебели и мршави где је наравно питање тог лакејства у односима
приказано врло врло духовито. Има читав низ тих хумористичких сцена и горкога хумора
али то није никако весело, заправо једна врста сталног истицања да је човек једно дубоко
несрећно биће , то је нешто што је у средишту његових анализа.