Анализа форме у Тањиној књизи Стратегије приповедња.

Чланак Јуриј Тињанов који је Тања превела то се налази у зборнику у рубрици која се зове
Формалисти о Пушкину. Један део анализе Евгенија Оњегина можете наћи и у књизи
Поема или модерни еп, такође Тањина, у неким од завршних поглавља.

Пушкиновом лириком сам се бавила у Песници и поклоници (има у градској)

Један чланак објављен у часопису Поетика 5,6.

Превод Милорада Павића

Свака анализа дела је пут од општег ка појединачном.

Треба поћи од датума настанка дела. Нема тачног одговора на питање када је настао
Евгеније Оњегин. Сам Пушкин је рекао да га је писао седам година, четири месеца и 12
дана јер је његова замисао настала негде пролећа 1823, прве странице је већ објавио , прву
главу је објавио негде 1825, издавао је незавршен роман који стално настаје и стално се
издаје то је оно што је необично. 1825 марта месеца излази прва глава Евгенија Оњегина а
у том тренутку Пушкин очигледно не зна како ће завршити свој роман, и онда је до 1830
године излазила час једна глава, час две главе, некад је као предговор неком издању
убацивао поједине стихове. Рецимо у прво издању прве главе она је садржала и песму која
је анализирала однос књигопродавца и песеника, нешто слично као код Гетеа. 1830 година
се помиње не без разлога то је управо година када је Пушкин сматрао да је завршио ово
своје дело, шта више он је направио једну врсту белешке, та белешка изгледа као једна
жврљотина, са стране су и неки рачуни и има доста ствари које немају никакве везе са
романом, направио је хронологију тачну свог дела. Зашто је ова белешка важна ова
белешка говори о томе како је он 26 септембра по старом календару како је он замислио
Евгенија Оњегина. Зашто је ово важно зато што је тада он имао прилично другачију
визију о томе како ће Евгеније Оњегин изгледати, поделио га је на главе, главе је
насловио, има девет глава које су груписане у три групе, очигледно нешто сасвим
другачије. Такође накнадном реконструкцијом можемо знати да је једна од глава
уништена он чак и каже да је једна од глава уништена у неком од наредних издања уз
Оњегинова путовања, такође знамо да је уз ово постојало нешто што се звало Оњегинов
албум он се штампао уз издања Евгенија Оњегина а понекад не. Такође знамо да је годину
дана пошто је завршен овај роман 30 октобра 1831 године он написао накнадно
Оњегиново писмо и убацио га у роман оно што је изашло као прво целокупно издање увек
се датира са две године зато што је изашло у једној години а носи на корицама другу
годину, то је значи 1832, 1833 година то издање на известан начин води ка ономе што је
коначна ауторова воља зато што практично садржи готово читав текст садржи и одломке
из Оњегиновог путовања. Завршна верзија која је за нас апсолутно канонска је издање из
јануара 1837, последњег дана јануара по старом календару Пушкин је убијен, то је
последња књига која је изашла захваљујући његовој вољи. Пронађен је криптограм иначе
сам Пушкин је био склон криптограмима, то значи тајнопис, пронашли су и
реконструисали десету главу на основу више података највише тако што је Пушкин читао
одломке пријатељима нарочито оним пријатељима који су били сукобљени са царском
влашћу и да је тај запис писан наопачке и реконструисан је захваљујући пушкинској
строфи која је карактеристична за овај роман. Никакав други додатни текст који је
уништен није постојао, Пушкин је у криптограму сачувао нешто од самога текста али да
завршен Евгеније Оњегин онако као у традиционалном смислу можемо о томе говорити
никиада није ни постојао и да је то једно од његових основних намера, да се дело не
заврши, да се створи та отворена структура.

Сада ћу да вам прочитам оно што је он написао а није објавио: Пушкин пошто му сви
говоре ништа ти не ваља роман где је крај романа како си могао да завршиш овај роман
овако, а како се роман завршава барем она основна прича коју можемо пратити- Он је
изашао из собе дошао у собу и каже мог ћемо јунака сада у овом трену пуног јада
оставити занавек, то је тренутак, Он оставља намерно отворену структуру. Цитат: Ви
говорите оправдано да је чудно и непристојно без краја роман прекинути, чак га у штампу
отпремити требало је свог јунака било којом да оженим или бар да сахраним и лица друга
свакојака уз поздрав један пријатељски из лавиринта тог извести.

Дакле он се више него очигледно подсмева тим његовим критичарима.

Увод из одломака из Оњегиновог путовања: (то је 201 страна у књизи) И Пушкин заправо
не даје никакав одговор. Његов одговор овом изадању је помало иронички настројен са
једном одређеном дистанцом. И тај став не одудара од основног тона у овом роману.

Да почнемо од тога шта је Евгеније Оњегин. Како је писано ово дело тако је и Пушкин о
њему различито мислио о томе има пуно истраживања. Доста се тиме бавио Јуриј
Тињанов у већ поменутом чланку Композиција Евгенија Оњегина. Али постоји нешто што
ће сваки рус знати напамет , Пушкин на неколико места каже ја сада пишем роман у стиху
а не роман у прози што је ђаволска разлика а затим на другом месту каже –роман захтева
распричаност – шта то значи. Ово дело је често добило назив енциклопедија рускога
живота ту синтагму је смислио Бјелински са једном одређеном намером да покаже да је
реч о роману који приказује свакодневицу тог доба, колико је он у праву то је питање за
себе ја у то нисам толико уверена али је рекао нешто врло занимљиво. Енциклопедија је
књига која је посвећена испитивању језика и његовог значења. Како то Владимир Вудњев
каже како је Евгеније Оњегин први бесмислени роман како он каже у историји руске
књижевности однс први роман који је посвећен језику и то јесте роман о језику то је
запажање из ове године а Вудњев иза себе има и читав низ других тумачења овога дела.

Виктор Шкловски, представник руског формализма, то је приступ књижевном делу где је

важна форма. Он је рекао у тексту који је посвећен Пушкину и Стерну да је Евгеније
Оњегин заправо пародијски роман, роман који пародира сам себе. А у свом другом чланку
О теорији прозе, у анализи разлике између сижеа и фабуле, како ако бисмо говорили о
фабули Евгенија Оњегина онда бисмо ову фабулу могли да сведемо на а воли б, б не воли
а, када је б заволела а, а је престало да воли б. И онда каже али да је то фабула Евгенија
Оњегина никада га не бисмо читали и никада тај роман не би имао такав значај. Дакле да
ли тако Евгенија можемо да поставимо као једну сентимнталну причу и ако будете
полазили од сентименталне приче доћи ћете до ове фабуле коју је без разлога твори
Виктор Шкловски. Како каже Шкловски суштина овога романа је у његовој динамици а то
ће заправо преузти од једног ранијег текста Тињанова који каже да је заправо срж
Евгенија Оњегина не у догађајима него управо у говорној динамици. Сад то може да значи
свашта, враћамо се на оно шта је распричаност, враћамо се на оно шта је Стерн и шта је он
писао. Писао је пародијске романе, Сентиментално путовање. Стерн је један од
најважнијих приповедача с краја 18 века , њега у много чему морамо сматрати јако
важним управо зато што је отворио могућност да се у роману каже све и свашта а са друге
стране он је добио посебан значај у постмодернизму јер је он од оних приповедача који
непрестано коментарише своје дело и настанак самога дела. Најбољи текст о Стерну је
текст који је написао Орхан Памук у својој књизи Друге боје. Управо показује шта је
важно. Распричаност код Гогоља. Стеријин Роман без романа је исто једна врста
Стеријанства. Како Орхан Памук каже вероватна свака кућа има неког госта који дође
седне и прича прича прича почен с једне стране па убаци другу причу, и то је то оно што
прихвата и Евгеније Оњегин.

Строфа која је у много чему битна је 56 строфа прве главе. Строфа има 14 стихова, рима је
укрштена парна и обгрљена и парна,при чему ове прве три обједињују ..три катрена плус
један дистих –куплет, Структура строфе је шекспировски сонет, то је оно што је важно.
Нису све строфе до краја уобличете и завршене, постоји много строфа где написана
четири стиха а испод су тачкицама обележени изостављени стихови. Кад све то саберете,
рачунајући Оњегинова путовања и наравно писма која нису у оквиру строфа склопљена ви
ћете доћи до броја 366, то је већ познато из Канцонијера, по броју дана у години. Али и
када се нешто пише сваког дана у години онда је реч о дневнику а када је реч о дневнику
онда је реч о исповести.

Волф Шмит када је анализирао типове приповедача рекао је да у Е. О. Начелно можемо

издвојити три типа приповедача, однс, три приповедачка гласа један би био онај који
пише ту љубавну историју која се непосредно тиче односа измееђу Евгнија Оњегина
Татјане Ларине , то је да тако кажемо свезнајући приповедач. Други би био онај
приповедач који каже да је познавао Евгенија 48 строфа прве главе то је тај аутор који
познаје Оњегина и дружи се са њим повремено па онда и нестаје. И ко би био трећи аутор
то је онај аутор који има много пушкинових биографских црта и који непрестно
коментарише догађаје у роману а још више коментарише догађаје који се тичу књижевних
полемика, позоришног живота врло често политичких догађаја. О томе можемо говорити
са различитих страна, он такав однос има и према јунацима. Морам да се зауставим на
једном од најбољих познаваоца Пушкиновог Јурија Лотмана и он има неколико књига,
посебна књига је Роман у стиховима Евгеније Оњегин у тој свој књизи он поставља једну
тезу која је дуго дуго била прихваћена а то је да је Евгније саздан на принципу
противречности касније је и сам Лотман донекле од тога одустао савремено истраживање
посебно мислим на Сергија Трибаљника он каже да и те ствари које су наизглед
противречне заправо нису. Рецимо када је реч о Татјанином писму, аутор каже да је писмо
пред њим а у осмој глави када јој се обраћа Оњегин он каже да њено писмо чува да ли је
сада то притивречно.

Татјана је свкако жена из вишег друштва она није никаква сељанка она је племкиња са
села она је дама високог друштва која се васпитавала на француском она је писменос
искључиво могла знати на француском жене тога доба из аристократских кругова су знале
да пишу само на француском и ни на ком другом језику зато се Пушкин тиме поиграва.

Пушкин расправља о начинима на којима се пише и онда се правда да ли је близак Бајрону

или није близак Бајрону у преписци једној он каже –Пишем једну поему која ће бити врло
блиска Дон Жуану а после кад је објавио прву главу каже –Ви знате да нема на свету
...Није ово дело искључиво бајронистичко дело да је пушкин јел искључиво бајронски
песник.

Биле су велике полемике како треба да изгледа руски језик На једном месту на пример
Пушкин говори о томе како се обукао његов јунак и онда каже, а панталоне, фрак и блуза
те речи не зна руска муза. Сви су нападали песнике због уношења туђица. Или на другом
месту кад нешто хоће да каже поводом држања Татјане како је ушла па није ни тренула па
је била ледена у осмој глави кад су се срели у великоме свету онда каже како неки поздрав
на француском не може да преведе, и каже опрости Шишкине . Шишкин је био један од
тих језичких пуриста који апсолутно није дозвољавао да се на било који начин уносе
стране речи Пушкин не само да то ради него он и римује и не само то Него и кад Татјана
седии и гледа замишљено кроз прозор и пише иницијале Оњегина по окну и он онда
римује та слова. Он се просто поиграва језиком , коментарише то своје поигравање и
читав низ језичких расправа и полемика по часописима. Он чак пародира и самог себе
рецимо на једном месту каже ох где је моја младост где вечна рима с тобом радост
цитирајући заправо једну своју рану песму. Или на једном месту каже сви очекују ову
риму па хајде да је дам.

Прва глава која је по мишљењу Лотмана настала као сатира па је онда касније одустао од
тога свакако је на један необичан начин приказана Фабулативно постоји читав низ
различитих решења Почиње глава тако што као у оном филму Из те динамичне слике где
путује из Петрограда ка имању свога стрица ми се заправо пребацујемо годину дана
уназад у Петроградски живот и увек као што то често бива у романима он говори о томе
ко је био Евгеније Оњегин. Говори о његовом образовању, о његовим интересима и
оњеговој свакодневици али такође стално треба да имамо у виду да се он поигрва и са
Оњегином и са његовим животом. Ту можемо препознати пуно елемената аутобиографије
шта више и он сам каже. Сад да ли можемо рећи да је Евгеније био типичан човек тога
времена сад све је то дискутабилно да ли Пушкин њега критикује ...Евгеније је био
ветропир али који млади човек није ветропир. Сам Евгеније има једну одређену врсту
интересовања познавао је из Овидија спис који се звао љубавне вештине. Али су
Пишкинови суштински интереси економски то је јако важно и Пушкин и читаво ово доба
покреће та меркантилна тржишна питања . У једном трену каже се да је Евгеније читао
свашта и уместо Хомера и Теокрита читао је Адам Смита. Адам Смит је економиста
творац важног покрета тражишна економија, свака роба има свога купца колко продајеш
толко и зарадиш. Само се тржиште формира на основу понуде и потражње. Русија је била
феудална земља, они су поседовали сељаке, кметови , колико производе они су дужни да
властелину обезбеде неку врсту пореза. ..То је још једно од важних питања које покреће
евгеније Оњегин. Друго важно питање овде је расправа о позоришту али не оном
позоришту које је играно да тако кажем, које је позориште у успону тога доба и које је за
Пушкина било важно, то је пре свега балет. И он овде расправља о глумцима о Истомкини
Дипло , Истомина је једна балерина у коју је Пушкин био заљубљен расправа у позоришту
није дата са становишта Оњегина, он расправља о томе, расправља о преводу о Расину, о
начину на који он поставља то је један велики део ове прве главе. Има један диван
тренутак када Оњегин седа у кочије и иде у ресторан и онда износи цео јеловник па шта су
пили какав је био бифтек, то јесте један илустративни пресек рускога живота али је све
време дат кроз једну врсту говорне динамике где се све што се представља истовремено и
коментарише са неколико различитих страна.

Е сад онај суштински део од друге до средине седме главе се заправо одвија у руској
провинцији и заправо говори о промени Евгенија оњегина. Евгеније је засићен тим
досадним животом он не иде зобг тог свог засићења то је било модно осећање тренутка
него иде зато да би наследио стрица е сад кад је дошао тамо он покушава да нађе неку
врсту разлога да остане у том месту и у другој глави видимо заправо условно речено
описано пријатељство између њега и Ленског. Ко је Ленски? Ленски и Оњегин су
вршњаци само је годину дана разлике између њих. Ленски је пламен а Оегин лед И
зближише се вал и камен, стихови и проза , лед и пламен. Нису били истих ћуди. И следи
изванредан Пушкинов коментар и тако се то и мене пече пријатељство из досаде
стече.Значи када нису имали шта да раде они су се зближили. Тињанов има једну дугу
студију у којој говори о томе да је Пушкин градећи лик Ленског пред собом имао свог
школског друга Вилхема који је на известан начин послужио као прототип за Ленског.
Ленски је сав који је заљубљен који је песник који живи у том смислу да у облацима, а
Оњегин више прозни тип. И сад како наступа Ленски често делује и комично кад се појави
на гробу несуђеног таста Ларина, заузме хамлетовску позу, то је пуно обрта јер нити је
Ленски Хамлет нити је бригадир Ларин био дворска будала, то је читав низ елемената где
се види како се твори цитирање других дела. И он носи књижевну маску то је исто јако
важно јер овде многи јунаци носе књижевне маске.Ако је Оњегин у једном трену ставио
на себе маску било Чајл Харола, било Дон Жуана свакако можемо рећи да Ленски носи
маску Шилера и Шилерових јунака а наравно пошто је Шекспир био омиљени писа
Шилеров није без разлога цитирао онај хамлетов говор на гробу. Које књижевне маске
носе Татјана и Олга. Татјана носи књижевне маске јунакиња Русоа и Ричардсона. Ко
Клариса, Јулија ил Делфина то су три јунакиње које су из различитих романа. Русоа и
Ричардсона али реч је о тим сентименталним причама где имају мање или више успеха у
свом љубавном животу. Нарочито је занимљива прича о Клариси и Грандинсону о
њиховој причи која се појављује овде у роману такођа се помињу Ловлас који осваја жене
и када их осваји не пушта их да иду до краја ? То је Ловлас а Грандинсон се увек
појављује као спсиоц. То су заправо те форме сентименталних романа где увек постоји
једна нападнута невиност и постоји неко ко напада ту невиност и неко ко је брани.
Пушкин ту врсту сижеа пародира у овој својој поеми.

После тог упознавања и одређених сцена долази трећа глава где почиње поигравање тим
временом. Показује се како њих двојица одлазе у кућу Лариних а онда је њихов повратак
и разговор о томе какв је био утисак, па каже јел Оњегин, реци која је Татјана, она је као
Светлана из поеме Жуковског, како изгледа Олга као онај глупи месец на оном глупоме
небу и ту се Ленски наљути. Међутим у кући Лариних је то направило велики потрес,
Татјана је девојка која много чита она се заљубила онако како девојка може да се заљуби
само једном у животу

Е сада како изгледа њена заљубљеност и њено писмо. Како је она одлучила да напише
писмо, по угледу на јунакие из својих романа које је читала. Како бива у роману не бива у
животу то Татјана није спознала. Поистовећивае са светом романа. Она по том роману ему
пише песму. Пушкин је снабдео то писмо коментарима да би снизио и релативизовао њен
поступак каже мораћу да преведем писмо татјане моје и коментарише како ће то урадити
и онда долази татјанино писмо .Какво је то писмо? Анализа самога писма. На почетку је
ословљава са Ви а у средини на Ти. Захваљујући изучавању откривено је да у писму има
читав низ цитата који је преузет из литературе и то није ништа ново али пре свега из
француског епистоларног романа, најпре се помиње Русо, помиње се Мармонтел, значи
ништа друго није необично. Али писмо је на известан начин као у рам стављено, први део
је са становишта једног реалног живота, исто и на крају. А суштина је средиши део када
каже како је судбина била да сретне њега онда се поставља питае да ли је могао други да
се појави, није. Долазимо д о једног јако важног момента дубоко веровање да је судбина
оно што је детерминисано и одређено. Ништа ново, то су три суђаје, а онда се покушава и
проникнути у то, тај део је сав посвећен њеним сновима, јер она каже: ти си ми се у
сновима јављао и невиђен си био мио. Када је она са њим разговарала он јој се јављао кад
је давала милостињу она каже-ниси ли ти привиђење моје драго , он јој се јављао када се
молила и када је давала милосрђе.То је оно што чини срж њену, један дубока запитаност
ко је он, то је да двојна природа. Ко си ти ђаво или анђео, то је једна амбиваленија која е
се поновити и у њеном сну, где се говори о том квалитету двојаке љубави, јер свака љубав
посебно еротска носи у себи и страшну нелагоду али и страшну срећу. То је оно што је
јако важно. Како је поступио Оњегин према Тањи, поступио је врло мило, као каваљер, у
сваком случају он је њу разочарао. Она је од њега очекивала да он поступи као неко из
романа које је она читала или као Ловлас и ли као Грандинсон а шта је он урадио. Он је
њој одржао један говор где је рекао –ако бих ја икада у животу хтео да се женим ти би
била прва на том месту,али пошто нећу онда би требало да се прибреш, и каже –не би сви
овако реаговали на мом месту јер он је могао њу да компромитује, ту је читав низ
различитих начина опет да се вратимо у време о којем се говори, могао је да је
компромитује било сексуалним путем било сплеткама. Он то није урадио, и Татјана ће му
на то рећи- а срећа је била тако близу и тако могућа. То је оно што се такође поставља као
питање да ли се срећи тежи или се од среће бежи као у Љермонтовој песми Једро. И
колико човек може да ухвати то да ли је њему срећа доступна или не. Та четврта глава у
највећем свом делу говори о томе како је Пушкин живео на селу у изгнанству додуше,
читав низ, та глава има посебан аутобиографски значај.

Пета глава може бити има суштински значај то је средишња глава у овоме роману и она
садржи два важна догађаја један о татјанином сну и њен имендан. Почиње идиличним
описом руске зиме има цитат из идиле. Епиграм на почетку овог романа из Светлане
Жуковског, која говори о томе како је Светлана гатањем решила да види ко ће да јој буде
муж појавио се тај неки вољени црни да је носи ... Какав је Татјанин сан –чланак Огледало
Ђаво и сан. Овде у сваком случају јесте један дијалог са Светланом Жуковског , Татјана
гата помоћу различитих предмета , гатање је демонска ствар то отвара могућност да се
призову ђавоља посла али овде се појављује читав један пандемонијум у њеноме сну. Сан
послења 15 минута.

Минђуше су апотропесјка ствар, апотропеја значи заштита.

Иментадн је опет једна врста зверињака исто као и у сну у оној колиби.

Ту се на имендану појављује тај демонски карактер самога Оњегина он када види Татјану
која је сталожена њега то ужасно изнервира и онда он реши да направи неки скандал а то
је да се удвара Олги ту се појављује Ленски и онда долази до тог двобоја. Да ли је двобој
могао бити избегнут. Зрецки је секундант, шта се деси када Оњегин убије Лнског шта се
дешава, он страшно пати

Следећа седма глава говори о томе како је Олга врло брзо заборавила Ленског и удала се
за Улана, татјана пролази кроз један преображај она као ходочасница одлази на
Оњегинова места, у Оњегинову библиотеку чита Бајрона, Русоа и размишља ко је
Евгеније Шта бива следеће време је да се реши Татјанина судбина она иде у Москву и сад
опет.

Код своје стрине Татјана је успела да задиви једног од водећих писаца свога доба чији
стих Пушкин ставља за мото свога романа
Долази осма глава долази до рсплета када се Оњегин и Татјана нађу у високом друштву и
када се он изненада заљуби у њу јер је види просто у једном социјалном свету друге врсте.
Као што Достојевски каже татјана је апотеоза руске жене, јер на који начин она одбија
Оњегина. Ту пушкин покреће питање брачног завета и питање може ли се на туђој
несрећи заснивати сопствена срећа . Што ће касније бити разрађено у Ани Карењиној .
Све што је писано после Пушкина имало је везе са њим и несумњиво му много дугује пре
свега на плану приповедања, затим различите типове јунака, затим различиту лирску и
епску и сентименталну настројеност где је реч о дијалогу са читавом европском
традицијом- Шекспир, Шилер, Бајрон , Овидије, Хорације, Данте , из савремене
политичке економије .