Браћа Карамазови

Питање саборности, једна врста заједништва. Категорија која се везује за православно

хришћанство, подразумева не појединачно него спасење свих. Јел зна неко од вас шта је
ипостасија – то је одрицање од Бога. долазимо до те важне ствари многи греше и одричу
се од бога али неки греше а не одричу се. Наравно један који се одриче је Иван. Када је
говорио о свом роману у писму достојевски каже да је овај роман посвећен једној врсти
анархизма, како каже они одбацују Бога али не обацују божју творевину, овај свет.
Одбацују свет који по њима није праведан зато што пате недужни. Сад идемо полако у сам
садржај романа. Указивање на основне црте. Роман је условно речено посвећен
породичним проблемима, и на известан начин достојевски почиње ову причу имајуи у вид
читав низ догађаја и тендеција у Русији овога доба. Он почиње причу о породици
Карамазових на врло необичан начин .Говориће о читавом том месту а затим и о проблему
стараца. Постоје две врсте монаха. Старац Зосима слави живот и радост док је отац
ферапонт стално везан ланцима свигде види ђаволе. Тај ђаво се појављује и негде пред
крај романа у дијалогу са Иваном Карамзовим . Читац ће бити у неизвесности да ли се
ђаво заиста појавио или није. Питање постојања бога и ђавола јако дубоко питање. Ако је
Бог створио овај свет поставља се и питање где је ђаво у свему томе. Стари завет ђавола не
познаје за разлику од новога завета. Варирање теме о Богу и Ђаволу. Ако је Бог створио
човека према свом обличју онда је човек створио Ђавола према своме. Шта каже сатана
када се јави Ивану- ја сам ђаво и ништа људско није ми страно.

Скуп у манастиру, фјодор са синовима који су се сакупили ради помирења. Петар МИусов
који је рођак димитрија карамазова преко мајке. Ми овде већ имамо различите типове
рускога човека. (јодор је апсолутни развратник, будала, пајац, носилац апсолутнога зла,
сладоснастрик. Са кесама испод очију, подбрадак и пун похоте. Не само да је одбацио
своје синове, он је и зеленаш, он је и силовао јуродиву Лизавету Смрадлјиву. Иван као ии
Растињак око убиства каже и да или не а заправо зна шта ће се десити. димитрије брат из
првог брака је апсолутни распусник, али ипак иде путем покајања. У једном од својих
писама достојевски за њега каже да је типичан руски човек. достојевски за њега каже он је
типичан руски човек. димитрије је распусник пијаница женскарош покварењак али има
меру за разлику од свог оца. димитрију припада наследство по мајци и покреће се то
питање спора са оцем око тог новца , да ли је фјодор опљачкао Митју или није. димитрије
је био официр живео је у неком гарнизону и понаша се крајње распусно, скреће пажњу на
себе пре свега скандалима. Отац Катарине Ивановне држи књуч од благајне и државни
новац повремено уме да да у неку врсту зеленашења да се то мало провуче кроз тржиште
па да се обогати на тај начин. У тренутку се пошаље инспекција да се уради ревизија те
касе и у том тренутку новца нема. И онда он тада даје новац Катарини, а она одлази да му
се прода да буде његова конкубина. Међутим шта се деси . Она дође по паре, Мића јој да
новац али га у том трену неки осећај спречи да не буде свиња до краја. И ту почиње
његова голгота, Катарина Ивановна хоће да га преорати она постаје његова вереница и то
ствара једну страшну напетост између њих двоје. Мића каже- не воли она мене него она
воли своју гордост. Она воли своју жртву. Тај ће заплет добити још више на значају јер се
појављује још неко ко има претензија према катарини Ивановној то је иван али ће исто
тако дгобити још један заплет. Митја заљубљен у локалу зеленашицу и полупроститутку
Грушењку у коју је такође заљубљен фјодор павлович. Катарина Ивановна зове Грушењку
код себе па је љуби у ручицу и све је фино, то је опет њена гордост. И грушењка каже е ја
баш тебе нећу да пољубим и настане хистерија. Има много мелодрамских заплета. Ту је и
Иван карамазов језуита по много чему у начину размишљања. Иван пре свега поставља
питање правде овога света. Аљоша Карамазов врло личи на своју мајку која је на граници
да буде јуродива , она је искрено и дубоко била религиозна, остаје тајна како је она
постала фјодорова жена, аљоша је дошао да нађе гроб своје мајке али је истовремено
решио да се посвети Богу и постао искушеник а духовник му је отац Зосима. Аљошу воли
зато што га подсећа на брата Маркела. Скуп у манастиру заврсице се сукобом између оца
и Митје. Митја ће чак потегнути и руку једном на фјодора. Петар Миусов питање
западњаштва и погледа на Европу. Петар Миусов је тзв западњак. Он сматра да је Русија
једна јако заостала земља. Све што је у њој постигнуто постигнуто је захваљујући
утицајима са запада. То ће доћи у први план у тренутку када буде суђење, где ће се
појавити Иполит Кирилович који ће одржати чувени говор.

Одломак где је реч о униженима и повређенима. Набоков каже да су наслови достојевског

водвиљски али ја у томе не видим ништа лоше. Поглавље које се зове дечаци где је
испричана једна прича која је врло важна.Иљуша коме је Митја нашкодио посредно.
Страшно је важно питање патње деце.

Сцена Разговор у соби, када отац са синовима разговара има ли бога нема ли бога. Велики
Инквизитор. Житије старца Зосиме, Ђаво Ивана Карамазова . Суђење и говор на гробу.
Говор Кириловича и Аљошин говор на гробу, све ово појединачно може доћи као питање
на испиту. На испиту треба на писати просто шта пише тамо у књизи. Важан је садржај да
се види да сте прочитали.

Иван се сусреће са Аљошом у кафани престоница и жели да се идејно представи Аљоши.

За Ивана није упитно божје постојање него божја творевина. Ми причу о великом
инквизитору не можемо да разумемо ако не видимо и оно пре и после тога. Велики
инквизитор своје право значење добија тек у Житију старца зосиме. Иван почиње причу
говорећи о дечијим сузама и разлога због којег оне настају. Све то што је о дечијим сузама
написао достојевски је пронашао у новинама ништа од тога није измислио. Једна прича је
о девојчици која није могла да контролише своје потребе па је ако би се унередила
родитељи су је атварали у мрачну просторију и њено лице мазали изметом, а друга прича
је када генерал нареди да се дечак скине до коже , тај дечак је његовг хрта гађао каменом,
и да пусти чопор хртова на дечака. А да то мајка гледа. Е сад пита Иан шта треба урадити
том човеку. Пита Иван. да ли да да ли не, апитање се поставља и да ли мајка тог детета
може да опрости, мајка која је изгубила сина. Онда следи препричавање апокрифа ход
богородице по мукама. Када богородица моли бога да свим грешницима опрости он је
пита да ли и џелатима који су исуса растргли Бог пита, да ли и њима да опростим.
достојевски је нашао онај апокриф у коме она каже да и њима треба опростити. Она моли
све анђеле да заједно клекну и да моле бога и за такве који су њеног сина убили. Та
верзија је овде апострофирана. Има један дан у години када су сви грешници ослобођени
казне. Али истовремено достојевски поставља питање колико је тешко опростити. Иван
каже да не може да опрости. Ако једна једина сузица дечија падне он враћа улазницу за тај
свет. Он сматра да је тај свет онда неправедан ако је саздан на муци невиних. д9.53 И онда
после свега тога исприча причу о великом инквизитору. Зашто Шпанија 16 век и зашто
Севиља. Реформација и контрареформација. Унутар цркве се појављује тај протестантски
покрет. Тада се обнавља инквизиција, тада је читав низ људи паљен. Зато достојевски
узима Севиљу 16 века јер сви моле и позивају христа. Чуда на нахрани да слепом да вид, и
највеће чудо девојчицу коју оживљава. И појављује се велики инквизитор. Препозна
христа и ухапси га. А ови што су га препознали нису помогли. Исус одлази у затвор и он
апсолутно ништа не проговара, говори само инквизитор и тај његов монолог је бескрајно
важан. Он покреће питање слободне човекове воље. Инквизитор каже да је човек исувише
слаб, једноставно треба да се повине томе, као уздрталас творења о којима говори
Раскољников. Човеку треба дати да се добро наједе , да му се да поседовање. Он тада неће
ни за шта да га буде брига. Велики подвиг твој и засновали га на чуду ауторитету и тајни.
Али се треба одмах сетити да је та врста кушања исуса, тога свега има у библији. Када
сатана куша исуса у пустињи. Та чуда нису нужна то је само ђаволско искушење. Када
ђаво каже исусу да скочи са литице и бог ће спасити а исус неће да скочи. А затим каже
претвори ово камење у хлеб, а бог каже-не живи човек само о хлебу него и о свакој речи
божјој. Оно што достојевски стално понавља. Страдање је оно што човека највише води ка
личној срећи. Срећа просто захтева да се заслужи на известан начин.

Кана Галилејска. Је везана за смрт старца Зосиме. То је тренутак када старац умире и
очекује се да ће постати мироточиви али то изостаје и он почиње да смрди. То чудо
изостаје али се дешава следеће. Одлази љут из манастира и среће ракитина који је рођак
грушењки, и она жели да види Аљошу . Он иде код ње, он је у том трену добила писмо од
официра кога је волела пре пет година, то је такође прича повређене невиности. Она
почиње да кокетира са Аљошом и хоће да га куша. Она седне до њега и схвати у том
тренутку да је Аљоша за њу у том трену старац и тада одустане. Када одлази од ње он се
њој окреће и каже јој сестро моја и ту буде Грушњењкин прелом, она се тада преобрази.
Шаљиви апокриф о главици лука, шаљиви апокриф који је испричао достовски, једна зла
баба када је отишла богу на истину, има ли бар неко добро дело да си учинила да те спаси,
и она каже једном сам младом човеку главицу лука који је ленжао у пакленом језеру и он
је требао да се ухвати па ако се извуче живот ће ти бити спашен. Овде ће се неколико чуда
десити, Мићин преображај, чудо код Снегирјова, чудо љубави и праштања, и све ће се то
преломити кроз живот старца Зосиме. Судбина Маркела. Како се пред смрт преобразио и
рекао суштинску реченицу- свако је за све крив. То није само наследна кривица, него и
питање ипостасије одрицање од бога. Свако покајање и преображење јесте једна врста
чуда. јер покајање почива искључиво на љубави.

Како се Грушењка преобразила, као неко ко ће пратити Мићу. Како се то са њом десило. А
шта се деисло са Катарином Ивановном.

Зваршетак апологија Запада Иполита Кириловича .Аљошин говор на гробу. Завршни

говор је саборна љубав. дечаци ми ћемо се сада сви растати. Тренутак љубави нас је
спојио. Сви су се састали у љубави. То је љубав према ближњем и то је гарант спасења.
Иван изузима децу из те саборности, и Иљуша је нашао своје спасење. И дечак аљоша
којга је једна мајка изгубила и жалила се зосими а он јој каже буди срећна јер он је сада са
анђелима. Саборна љубав, то је оно што таје могућност спасења. до искупљења се мора
доћи страдањем, чудом преображења а не чудом претварања камена у хлеб.