Основа романтизма – појмови

Постоје појмови у програму као што су реализам, романтизам, предромантизам, као

што су поједини правци у оквиру тих великих струја у историји светске књижевности.
Поимање ових термина са становишта историје

Како су оне настале? Откуд нешто зовемо романтизмом? У коју сврху дефинишемо ове
појмове? Да би на известан начин релативизовали ове појмове и њихове функције. Зато
што савремене историје књижевности – посебно када говоримо о новоме историзму и
ако говоримо о наслеђу Мишела Фукоа - врло озбиљно ставља под знак питања
употребу тих појмова. Њих употребљавамо крајње школски, крајње оперативно. Дакле,
да бисмо просто могли да баратамо одређеним појмовима. Када је настао појам
романтизма? Када је почео да се употребљава? Захваљујући коме?

Да се вратимо на оно шта је романтизам. Романтизам је појам који су људи, које ми

одређујемо као романтичаре, прихватили, захваљујући пре свега немачкој критици, па
су себе прозвали романтичарима. Што не значи да они аутори који су себе називали
романтичарима, данас, у некој периодизацији, сврставају се у романтичаре. Упечатљив
је пример франц. писца Стендала који је све време говорио за себе да је романтичар, а
нико га данас неће сврстати у ту епоху. Пушкин је рецимо за себе говорио да јесте
романтичар и врло често је наступао са становишта условно речено романтичарских
идеја, што није сметало словенској критици да га прогласе за реалисту, јер су они
видели реализам као један једини правац који може бити идеолошки подобан. На
основу тога видимо да су ти појмови врло растегљиви.

Романтизам и реализам, дакле појмови који ми користимо искључиво оперативно, за

нас има искључиво заначење приступа историји књижевности. Дакле, ми на известан
начин подразумевамо да постоје епохе које имају заједнички поглед на свет, које имају
врло сличан или близак жанровски систем, који врло често бива повезана са
идеологијом датога доба и где просто можемо говорити што јесте заједничка поетика.
Појам поетике – заједничке одлике једног књижевног правца које карактеришу било
које оставрење или већу групу оставарења, старалаштво неког писца, неког доба итд. И
кад говоримо о поетици онда мислимо на неку врсту стандардизованих правила,
правила која су утемељена.

Врло је дискутабилно питање трајања романтизма. Неки ће рећи да је трајао од краја

18. века до 30-их година 19. века. На пример српски романтизам никада не може се
завршити 1830., већ крајем 19. века. Дакле, то нису оштре границе.

Увод у то шта бисмо могли да препознамо и у романтизму, па затим, у реализму.

Историчари књижевности врло често говоре о томе да ли је европска књижевност

јединствена књижевност, како се односимо према појмовима стари век, нови век, ново
доба, дакле, када почиње ново доба у историји књ. Али оно што је свакако значајно за
разумевање свих духовних хуманистичких појава, јесте управо та чињеница да се
негде управо од појаве рационализма, Декартов век – Cogito, ergo sum (Мислим, дакле

1
постојим) - што значи да је човек и његов разум центар разумевања света. То је речено
у 17. веку. То доприноси промени мишљења у свету. За промену мишљења у свету
важан је доживљај простора и времена у древним временима и данас. У фолкорима
свих народа се поимало време на кружан, цикличан начин. Што значи да се све
понавља. А у 21. веку доживљај времена је линеаран. Простор и време су на неки начин
повезани у сврху поимања. Када Данте улази у онострани свет да ли иде хоризонтално
или вертикално? Вертикално. Што значи да време не постоји. У том погледу, кретање и
разумевање простора је сасвим другачије.

Рабле говори о једном колективном духу разумевања света. Савремени човек да ли

живи у идентитету колективног или индивидуалног? Индивидуалног. С тим у вези
треба се поменити и немачку класичну филозофију и претпоставку да суштина ствари
није у њима самима, него сасвим супротно у субјекту који на њих гледа. (Шелинг)
Дакле, поглед субјекта је пресудан за разумевање суштине ставари. Ствари које у својој
суштини постају релативне. Ту долазимо до појма релативизма. Врло важан историчар
и лингвиста, који је оснивач научне дисциплине славистике је Хердер (1744 - 1803). Он
помиње две врло важне категорије – Zeitgeist / цајтгајст/ у преводу ''дух времена'' – то је
филозофски појам који означава преовлађујуће интелектуалне идеје, уверења, погледе
на живот током одређене епохе које одређују културолошку, верску и социјалну
климу, нечела понашања и етику одређеног временског раздобља – за њега је важно да
нема општег духа, него се он мења у односу на народ и Volksgeist /volkgajst/ - означава
да сваки народ има свој јединствен, колективан дух. У оквиру народа који твори језик
као део свог суштинског идентитета настају нпр. одређена књижевна дела, настају
одређене форме мишљења, филозофије, настаје и одређена музика што је за немачку
традицију посебно важно. Исто можемо говорити о појму времена, време није кружно,
зато није јединствено, него је линеарно, променљиво. Једна појава у 5. веку, иста та
појава биће различита у 17. веку у односу на то где се појавила. То је нешто важно што
морамо имати у виду – релативизам је тај који полако заокупљује човека, уместо
колективног на сцену ступа индивидуално, уместо обновљивог времена, ми имамо
почетак и крај, уместо простора који је био заједнички или који је био сведен на наше
познавање.

Када говоримо о 19. веку, битан је тај однос према Библији. Источна традиција је јако
важна за Гетеа, Хајне, Пушкина итд. Бог је основа етичких начела. Треба поменути
Емануела Канта – немачки филозоф, творац дијалектичког система. Он дубоко верује
да је човек кадар да разликује добро од зла. Да управо тај елемент чини њега боголиким
бићем. То је једно од питања које се покреће у 19. веку.

Шта је литература новога доба? Које су основне одлике литературе новога доба? У
литератури постоји термин предромантизам. То се везује за период 17. и 18. век, јер се
тада почеле појављивати назнаке романтизма.

Стварање нације је изузетно битно за овај век. До 18., 19. века државе су биле
организоване као градо-државе. Социјално уређење. Управљале су њима различите
династије. Династије су биле углавном шпанског, немачког или помало и француског.

2
Идеја нације долази у романтизму. Тада долази до другачијег друштвеног уређења. Пре
је било изједначавање државе са династијом, а у романтизму држава се изједначава са
нацијом. Европске књижевности романтизма су тада препознале свој национални
идентитет. Издваја се Slavia Ortodoxa – православни словенски народ. Када се буде
писало о владару писаће се сатиричне песме и неће бити химне. Писаће се ода држави,
а не владару. Велича се држава као нација. Почетком 19. веку је настала ''Востани
Сербије'' Доситејева песма, ода Србији. ''Плач Сербије'', З. Орфелин. У античкој драми
Тиресија је онај који поседује истину, у романтизму је песник пророк.

Одлике романтизма

И пре појаве романтизма постојало је читав низ струјања, па чак и појединих кружоока
који су условно најављивали романтизам. У том погледу посебно важну улогу игра
историја немачке књижевности. Постајали су писци који су се окупили око чувене
драме ''Sturm und Drang'' (Бура и Олуја, Налет и Киша, разни преводи постоје, Силина и
Плаховитост)- говори о једној врсти елементарне стихије која руши све пред собом.
Тако отприлике и изгледа та драма. Зашто је ово дело тако важно? Питање писања
драме у романтизму није од малог значаја. Када читамо поезију, некако смо сами са
собом, а у драми постоји нека врста сталне размене идеја. У грчкој традицији драма је
била религиозна, ритуална ствар, а касније драма постаје грађанска форма, она се
изводи пред публиком и може да изазове неку врсту преврата. Зато се и писци у ''Sturm
und Drang'' – у најпре окрећу писању драме. Шилер (1759-1805) је написао чувену
драму ''Разбојници''. Она је имала толики значај да су вође Француске бружоаске
револуције за ту драму рекли да представља једну од четири јеванђеља Француске
бружоаске револуције (1789.). Поклич – Слобода, једнакост, братство! Буржују су класа
у настајању. Управо ти буржуји руше феудални систем. Почетак буржуја је у Фиренци
у доба ренесансе. Буржуји етимолошки значи грађани. Грађани од аристократије се
разликују по томе што немају ''плаву крв''. А зашто су се они бунили? Зато што су они
били финансијски носиоци државе, а нису имали могућности да њоме управљају. То је
једно од суштинских ствари што се подигла та револуција. Ту долазимо до једног
важног момента – питања постојања грађанске класе. Градови се увећавају и постају
средиште збивања. Код Балзака сви јунаци теже ка Паризу. Грађанска класа постаје
носилац новога времена и новога доба. Та грађанска класа која је била на ободу државе
и није имала права да учествује у управљању државе. Литература романтизма је
бунтовничка, управо као и представници ''Sturm und Drang'' – а. Бунт. Драма
''Разбојници'' говори о два брата, иначе то је нека врста дијалога са Шекспировом
драмом ''Краљ Лир''. Један од браће , Карл, покушава да промени свет, зове на једнакост
међу људима. Зато су француски револуционаристи рекли да је ово за њих јеванђеље.
Још једно јеванђеље за њих је био ''Друштвени уговор'', Жан Жака Русоа. Јако важан
француски мислилац друге половине 18. века. У том уговору се пише о питању
приватног и друштвеног власништва. Он сматра да оног трена када је настало приватно
власништво дошло је до поделе међу људима. И тада је дошло до отуђења човека од
његове природне суштине. За Русоа човек се рађа као TABULA RASA – празна
таблица, неисписан лист. И његов развој се мења захваљујући цивилизацији. А

3
цивилизација га квари. Ако се човек врати на своју првобитност, човек ће се променити
на боље.

Важан моменат за романтизам је однос према природи. У теорији књижевности и

филозофији постоји један појам који је врло распрострањен, а то је – пантеизам. Бог је
свуда. Бог се поистовећује са природом – Спиноза. Природа није само пејзаш, природа
је човекова душа, природа је човеково срце. Природа су све духовне појаве. Зато ће
Гете писати свој чувени роман ''Патње младога Ветера'' – који је нама укупно због тога
и интересантан. Говори о томе како се један јунак заљубљује у пролеће и тада чита
Хомера, па његова љубав буја у лето и тада чита Остина, а када дође до опадања
љубави у јесен, тада извршава самоубиство. Свеобухватно говори о прожимању
природног и духовног начела. Човек у том добу упорно верује у стварност која је
упоредо постављена са реалном, материјалном, а није емпиријска, већ духовна,
онострана. Појављује се мистицизам, спиритуализам. Постоји идеја о комуникацији са
душама мртвих. Верује се у човекову машту, управо као у једну нову реалност. Верује
се у сан као паралелну стварност. Нису сва сазнања чулно доступна, зато Гете у
''Фаусту'' призива Духа Земље. Верује у алхемију.

Поступци стилски и стилске фигуре које доминирају у романтизму

Сократ каже – ''Знам да ништа не знам'' – свестан је да много тога није доступно
његовим сазнањима. Гетеов Фауст је јако несрећан јер зна колико је људски ум
ограничен и не може све да спозна. Зато се и говори о појму – WELTSCHMERZ
/veltšmerc/ - светски бол.

Стилске фигуре које су веома важне за романтизам

- појам фантастичног
- појам гротеске и естетике ружног
- појам романтичарске ироније.

ФАНТАСТИЧНО – Цветан Тодоров, '' Увод у фантастичну књижевност'' – даје

најбоље одређење фантастике. – то је када се читалац држи у дубокој неизвесности око
природе догађаја – да ли могу бити стварни или нестварни (Нпр. Ђаво код Ивана
Карамазова или Мефестофелес у Фаусту, или код Поа, ''Пад куће Ашера'', ''Шињел'',
Гогољ – кројач се повампири). То доста постоји у готској прози. То су страшне, напете
ствари – појаве духова, вампира. А зашто се у то веровало, јер се у ирационално
веровало као у одређену стварност.

ГРОТЕСКА и ЕСТЕТИКА РУЖНОГ - О томе је много писао и нарочито је важан текст

Викор Игоа. Тања је нагласила да никако не треба рећи да је он написао манифест, јер
су се манифести писали тек од доба симболизма, краја 19. века, пре тога тога није
постојало. Ми морамо рећи да је то предговор ''Кромвелу'', Игоове драме. Тај предговор
је написао 1827. год, где говори о историји књижевности, како је она настала, као и о
питању ружног у књижевности. Постојало је питање да ли се ружно сме и може
показивати у књижевности или у сликарству. Ако се говори лепо без ружног, ми смо

4
онда изневерили стварност, онда то губи уверљивост – парафраза Игоовог предговора.
Фигура која спаја лепо и ружно, спаја се неспојиво – ГРОТЕСКА. Пример: Гогољев
''Нос'', Нос који се антропоморфизује. Гротеска може бити третирана на неколико
начина – она може оживети неживу ствар, ту имамо посла и са фантастиком и са
гротеском. Постоје две теорије гротеске – Волфганга Кајзера и Бахтинова. Од Кајзера је
песимистичка, а од Бахтина опстимистичка. И један и други мисле да гротеска изазива
нелагоду и страх код човека. Људски страх од коначности и смрти, од оностранога,
смртнога света. Али истовремено, главно питање је да ли гротеска служисамо као
страх или за преовладавање тог страха?

Она није само застрашујућа већ може бити и смешна. Гротеска код Едгара Алана Поа је
исто тако на граници смешног и застрашујућег- више страшног него смешног. Исто и
код Гогоља – више смешног него страшног. У Кафкином ''Преображају'', у ''Процесу'' –
јунакиеа има кожицу између прстију, животињске атрибуте, или неки јунаци се рађају
са 6 прстију на ногама. То је гротеска која може имати одређено значење.

РОМАНТИЧАРСКА ИРОНИЈА – удаљавање углавном хумористички од онога што

говоримо, правимо једну врсту дистаце и није нужно да производи комични ефекат.
Он није иронија у ширем смислу те речи. Овај појам уводи Фридрих Шлегел. Он је
написао важну теорију о романтичарској иронији и он подсећа читаоце на античку
парабазу ( хорска партија античког типа где глумци излазе на позорницу и скидају
маске) – укида се позоришна илузија. Више нисмо у илузорном свету приказивања већ
се враћамо условно речено у реалност. Шлегел каже да је романтичарска иронија
перманентна парабаза. ''Евгеније Оњегин'' – приповедан се стално поиграва са
читаоцем, рецимо, последња строфа 1. главе нарушава илузију приповедања. Р. иронија
је нека врста јаке свести аутора да је он творац свог дела. Да се може дистанцирати и
врло често коментарисати и своје јунаке и свој стваралачки процес и самога себе. То
има и код Бајрона. Код Гогоља, ''Нос'' – на крају коментар ауторов.

ПУШКИН, ''Пророк''

Написана 1826. г. у септембру. Тај датум има једно дубље значење, јер је на известан
начин представљало прекретницу Пушкиновог живота. Он је био у прогонству и њему
се сада дозвољава да се врати да прекине то прогонство. И креће из свог села ка
престоници. Он се, дакле, налази на раскрсници. И та прича да је он пун духовне жеђи
лутао у пустињи и дошао на раскрсницу може се читати и са становишта овог
биографског момента.

Можемо читати ову песму према схватању да је она настала као нека
врстаинтертекстуалног дијалога – то значи разговор са другим текстом и са другим
наслеђем. Овде је реч о преради 6. главе књиге пророка Исаије – на шта је и сам
Пушкин указивао. Суштина је у томе да је пророк сам песник. Зато постоји иницијација
у мачу, срцу итд. Он је тај који је носилац истине и добио је божји благослов за такав
задатак.

5
6