ВИСОКА ШКОЛА ЗА ПОСЛОВНУ ЕКОНОМИЈУ

И ПРЕДУЗЕТНИШТВО – БЕОГРАД

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: УВОД У ПРАВО

монархија

Ментор: Студент:
Лазар Бабић Анђела Марковић
Бр. Индекса:
717-010-20

Јагодина

Децембар 2020. година

САДРЖАЈ:

1. Увод
2. Историјски развој
3. Облици монархије
3.1. Апсолутна монархија
3.2. Уставна монархија
3.3. Парламентарна монархија
4. Србија данас и уставна парламентарна монархија
5. Закључак
УВОД

Према дефиницији монархија је државно уређење у којем државни

поглавар који се назива монархом, на своју функцију долази по наследном
праву, а веома се ретко дешава да се исти бира избором између владајуће
породице и најјачег племића у држави.
Вечита дилема је у томе да ли је прихватљивије државно уређење
монархија или република.
Држава Србија је кроз историју била и монархија у неком облику –
жупанија, деспотовина, кнежевина, краљевина, царевина. У Србији
монархија је укинута вољом једне партије. Декларација о укидању
монархије и успостављању републике донела је 29. Новембра 1945
Уставотворна скупштина ФНРЈ, формирана након избора 11 – ог новембра
исте године.
Монарх представља стуб и ослонац државе, заступа целину народа.
Својом личношћу, својим пореклом, својим угледом и својим природним
везама са другим монарсима и другим шефовима држава у свету, монарх
има већу тежину него било који политичар који је успео да добије
довољан број гласова. Монархија има корене и традицију, али и складну
уклопљеност у тенденцију модерног доба. Она је везана и за веру и за
цркву.
Монархизам није идеологија то је облик државе који се кроз историју
мења и обнавља. Није реч о успостављању нечег што је било и што је
историја одбацила већ о успостављању нечег новог на темељу трајне
идеје.
У монархијама се на фер и слободним парламентарним изборима
бирају представници народа у скупштини који на основу већине предлажу
мандатара владе, кога потврђује краљ. Главне одлуке које се тичу вођења
државе доносе влада и скупштина, а краљ као нестраначка и надстраначка
личност, је фактор стабилности јединства, континуитета и помирења и он
је ту да помогне политичарима у превазилажењу страначких сукоба и да
усмери носиоце власти ка заједничком раду у корист државе и народа. Тај
систем је омогућио да данашње монархије буду и најуспешније земље на
свету,а међу њима су: Норвешка, Британија, Данска, Аустралија, Канада,
Јапан..
Успостављањем институције Краља више не би било председничких
избора, чиме би се остварила значајна уштеда у буџету. Такође у
републици се из буџета издвајају средстава за издржавање свих бивших
председника и њихових породица као и садашњег председника.

ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ

Средњовековне монархије су се тешко и споро мењале, у политичком

погледу су биле нестабилне. Непрестане освете и ратови испуњавали су
анале средњовековних монархија. Лична власт се служила
најразличитијим средствима. Приказани су различити обрасци
сакрализације и позивања на божју милост су свакако били идеолошки
корисни. Сакрализација је означавала претњу легалном силом, али су
осим силе била неопходна и друга средства. Сила је била нужна али не
увек и довољна, јер никада није било доста силе да се воља владара
трајно заштити. Послушност се обезбеђивала и пружањем различитих
повластица у расподели материјалних добара, моћи и угледа. Повластице
су могле бити трајне, доживотне и наследне привилегије које је владар
могао произвољно мењати. Додела службе је била важно средство које је
привилегованом омогућавало друштвени и привредни успон. Власт краља
је била чвршћа уколико је регрутовала службенике из нижих и
образованијих слојева. Није без разлога османски султан запошљавао
робове – странце исламизиране и обучаване у засебним школама. Из
сличних разлога су европски владари настојали да регрутују службенике из
образоване аристократије и грађанства. Ову стратегију су усавршавали
нововековни апсолутустички владари, али Бенедикс сматра да су је
успешно користили и средњовековни монарси.
Европом, током средњег века, све више превладавају наследне
монархије.
У средњем веку није постојала јасна идеја о државном јединству.
Монархијска власт је постојала, али према монарху су се уздизали сталежи
као равноправни чиниоци са својим нарочитим повластицама које су
и за монарха биле неприкосновене. Феудални систем ствара подлогу
управљања у подручјима којима влада монарх, али трпи због све већих
захтева властеле да им феуди пређу у власништво, с правом наслеђивања,
како би онда они са своје стране могли даље те феуде делити својим
следбеницима. До појаве раних облика модерних држава, европски
монарх је практично све више губио стварну власт у корист тако
формиране феудалне властеле.
У XV веку, у западноевропским државама, монарх је савладао сталеже и
начинио се јединим носиоцем државне власти. Тек у уставној монархији,
каква je у Енглеској успостављена у XVII веку, нађен је начин да се
владалачка власт ограничи, а јединство државне власти не угрози.
Током XIX века створила су се два типа монархије, немачки и
енглески. По немачком типу, владалац је подведен под правни
поредак, али у границама правног поредка он је тај који влада.
Монархово право да владу и политику земље води искључиво по
свом нахођењу је ограничено уставом. Другим речима, у уставној
монархији земљом управља владар, као и у апсолутној монархији,
али док је у апсолутној монархији управљао потпуно по свом властитом
нахођењу, дотле у уставној монархији управља по властитом нахођењу
само у оним границама које су му уставом прописане. По енглеском типу,
власт не припада монарху, него припада онима који морају бити узети из
парламентарне већине. Политику владе не одређује монарх него
парламент. По немачком типу монарх је ограничен парламентом само
у законодавству, јер законе не може издавати без парламента. По
енглеском типу монарх је ограничен парламентом и у управи, јер не може
владати с другим министрима осим са оним који уживају поверење
парламента.
Монарх може бити субјект државне силе као човек. Прецизније речено,
то се може испољити на више начина. Монарх може бити приватноправни
господар попут главе породице у патријархалним државама,
приватноправни поседник у патримонијалним државама нижег културног
ступња, може бити јавноправни господар у аутократским режимима или
јавноправни поседник, када власт схвата на јавноправни начин тј. понаша
се у складу са циљевима државе.
Краљевска обећања су резултат борби које су наследници Карла Великог
водили са црквом и својим великашима и бити принуђени на уступке. У
Немачкој је постојала стара царска заклетва Римокатоличкој цркви у којој
су крајем X века били присутни одговори на 3 питања: 1) да ли краља жели
да очува католичку веру, 2) да ли жели да буде заступник цркве и клера и
3) да ли ће државом владати и чувати је по правилу својих очева. Слично је
билу и у Енглеској средином XI века. У заклетви се изражавао однос
владара и поданика. Поданици су следили владаре, бирали их, дуговали
им верност и послушност и пружали им отпор. Заклетву су полагали и
поданици. Врло рано се показало да је неопходно да се краљевска
заклетва прецизира, односно веже за испуњење конкретних обећања. Овај
процес је најбрже напредовао у Енглеској, па је почетком XIII века
крунидбена заклетва прецизирана. У краљевској заклетви из овог периода
су постојала следећа важна правила: 1) посед круне се не сме отуђити, а
отуђено се мора вратити, 2) краљ треба да влада према праву а не према
властитој вољи или самовољи, 3) краљ се мора бојати бога и држати се
његовог закона и у складу са традицијом штитити цркву од непријатеља, 4)
краљ је дужан да негује добре законе и обичаје, а отклања рђаве и да
обезбеђује правично правосуђе. У касном средњем веку је кршење права
био најтежи приговор који се могао упутити краљу.

ОБЛИЦИ МОНАРХИЈЕ

У историји правне мисли облицима владавине означавани су начини

организације државе, састав и веза њених органа, како међу собом тако и
с народом. У том смислу, Аристотел је разликовао монархију,
аристократију и политеју. Макијавели је навео у свом делу „Владалац“, за
разлику од Аристотела, само два облика владавине монархију и
републику. Монтескје се вратио трихотомији и разликовао монархију,
републику и деспотију. Ханс Кензел је у, првој половини XX века, оспорио
трихотомију и облике владавине свео на аутократију и демократију. При
том, значења термина монархија и република била су другачија од
значења која им се дају у савременој државноправној теорији.
Када је Николо Макијавели написао у Владаоцу да су све државе или
монархије или републике, верно је описао време у коме је живео и
раздвојио је оно што је било различито: француску монархију од
републике Венеције. Наиме, једно је била велика територијална држава а
друго република облик прикладан за све мале државе, какве су биле у
прошлости антички градови – државе.
Настанком великих територијалних држава (монархија) постепено
нестаје могућност да само један човек влада. Најпре, у Енглеској, а затим и
у другим апсолутним монархијама, монарх је приморан да дели власт с
парламентом. Успоставља се уставна а затим и парламентарна монархија.
С друге стране, успостављањем САД као простране федералне републике
негирана је тврдња о прикладности републиканског облика само за мале
државе. Догађаји после Првог и Другог светског рата били су кобни за
мале монархије. Остало их је мало и то у облику парламентарних
монархија, у којима монарх влада али не управља. С друге стране,
председник републике стекао је у одређеним државама овлашћења
слична монарху из доба уставне монархије, с тим што је председник
републике изборан а не наследан орган.

Апсолутна монархија

Апсолутистичка монархија је државно уређење које је карактеристично

за период од XVI до XVIII века. Већина држава у Европи у том периоду биле
су апсолутистичке, укључујући Француску, Шпанију, Русију, Хабзбуршку
монархију. Државом управља монарх који има неограничену (апсолутну)
власт у својим рукама. Сматра се да је владарева власт света, тј потиче од
бога и самим тим не подлаже никаквој сумњи, нити критици. Власт је
наследна, преноси са колена на колено у оквиру владарске породице –
династије. Владар као неограничени господар својих поданика,
самостално доноси законе, води спољну и унутрашњу политику, командује
војском. Војска је важан ослонац власти. Она осигурава монархову
апсолутистичку власт, тако гуши буне и немире. Типичан пример
апсолутистичке монархије је Француска у доба Луја XVI, владара из
династије Бурбона.

Уставна монархија

Уставна монархија је облик власти у којем монарх функционише као

шеф државе у границама устава. Политичка моћ у уставне монархије деле
монарха и организоване власти, као што је британском парламенту.
Уставна монархија је супротно од апсолутне монархије у којој монарх има
потпуну власт над владом и народом. У већини уставних монархија,
политичке снаге монарси, ако их има, су веома ограничени и њихове
дужности су углавном церемонијалне. Уместо тога, реалну власт врши
парламент или слично законодавно тело надгледа премијера.

Парламентарна монархија

Парламентарна монархија је подврста уставне монархије у којој монарх

осим уставних ограничења заправо уопште више не учествује у државним
пословима (осим ретких изузетака). Њих воде парламент и влада, иако
монарх још увек може имати знатан неформални утицај. Њему припадају
само репрезентативни задаци.

СРБИЈА ДАНАС И УСТАВНА ПАРЛАМЕНТАРНА МОНАРХИЈА

Поновно успостављање парламентарне монархије био би савршен

начин спајања традиционалних, вековних вредности нашег народа.
Уставна парламентарна монархија пружа стабилност, јединство и
континуитет. Такође је гарант људских права и демократије. Државе које
су очувале своју традицију и уградиле је у модерно доба данас су
најразвијеније на свету, а 7 од њих 10 су монархије.

У уставној парламентарној монархији однос власти коју има краљ и коју

има влада најбоље је објашњена у реченици „Краљ краљује, а влада
влада“.
У односу на свет, поновно успостављање монархије приказало би
Србију као земљу која је раскинула све везе са комунистичким наслеђем и
као земљу која је решена да направи корак ка стабилизацији политичко
економских односа. Доношење устава Краљевине Србије успоставио би
прецизне односе између свих полуга власти, гарантовало би права сваком
појединцу и свету би показало да Србија више држава која се сваком
променом партије на власти мења Устав, законе, уговоре..
Поновно успостављање Краљевине Србије направио би мост који спаја
модерну и историјску Краљевину Србију, савезницу и сарадницу многих
европских народа.
Позиција Краља у модерним уставним монархијама може деловати
лака, пошто се о данашњим монарсима углавном говори када обављају
своје церемонијалне дужности. Краљ представља много више и има многу
већу одговорност од политичара. Краљ је увек ту, док владе дођу и прођу,
парламенти се мењају, али држава мора да постоји и тај континуитет
постојања је одличан у функцију монарха. То је исказано у чувеној
реченици „Краљ је мртав – живео краљ!“ Та реченица одржава
неопходност континуитета. Јер смрћу једног човека држава не престаје да
постоји, па макар то био и краљ, она мора да настави да постоји даље, а то
јој управо омогућава постојање монарха као суверена.
Сваком владару је у интересу да му земља буде што напреднија и
просперитетнија, јер ће после њега на функцију доћи неко од његове деце.
Битна одлика краља у уставној монархији је и та што је он неутралан,
политички неопредељен и независан од било каквих центара моћи,
спреман да преузме тешку одговорност у име свих. Значај Краља као
институције је што он никоме не „дугује“ за свој положај и као такав јесте
гарант уставних права сваког појединаца – он не „дугује“ ни
финансијерима, ни тајкунима, ни разноразним интересним групама које
током кампање задужују политичаре. За разлику од њих краљ дугује само
искључиво свом народу.
 Зато модерне монархије и јесу најуспешније земље у свету јер се у
њима успоставља равнотежа између свакодневне политике, заступљеног у
парламенту и влади, и нивоа државотворности оличеног у краљу.
Законским и уставним овлашћењима и ограничењима тачно је
дефинисано која су права и обавезе краља, а која парламента.

ЗАКЉУЧАК

Србија у историји никад није била република, осим под Титом и сада.
Увек је имала свог жупана, цара, краља, кнеза па опет краља. Монархијски
Устав Србије из 1888. чувени „Радикалски устав“ и Устав из 1903. спадају у
ред најдемократскијих устава у то доба. Србија је у комунистичком режиму
изгубила своју државност, уставност и демократску традицију, своју
династију а српски народ је изгубио своју националну целовитост.
Краљ је краљ свима. Ко би ту могао бити на губитку осим лаж и
неправда, а ко на добитку осим здрав разум и истина? Обновом свог
вишевековног државног уређења заснованог на широким и чврстим
темељима модерног грађанског друштва, Србија би се вратила на оно
место међу државама на коме је некада била, па га је изгубила.
Зато што је председник Србије, председник Србије, а Краљ Србије Краљ
свих Срба.