Клинац Палачинац

Клара ме од јуче тако зове и то ме нервира.

Откуд јој само тако нешто? Сигурно из школе,
она све те ружне речи тамо научи.
Рећи ћу је мами. Само мама сада није ту.
Одлазим у Кларину собу, где она ради домаћи
задатак и свечано јој саопштавам: "Не играм се
више с тобом! Никад! Никад више!"
"Клинац Палачинац, зашто не?"
"Баш зато што ме тако зовеш! Клинац
Палачинац!"
"Али ти јеси Клинац Палачинац!"
"Е, баш нисам!"
"Клинац Палачинац! Клинац Палачинац!"
"Казаћу те мами, па ћеш да видиш свог Бога!"
"Ти се стварно љутиш?", рекла је Клара.
"Да! За сва времена, на мртво име и презиме!"
"Е, па онда ниси више Клинац Палачинац!"
Пао ми је камен са срца!
"Али си зато Бура Бабура!"
Само ми је још то фалило! Затварам се у кухињу
и одлучујем да никад више не проговорим с
Кларом. То је моја тешка казна за њу.
После сат времена, Клара је завршила домаће
задатке и дошла код мене. Као мачка се шуња
наоколо. Ма, баш ме брига!
"Још се бурикаш, Клинац Палачинац?"
Ништа јој не одговорам.
"Ах, извини! Сасвим сам заборавила да си ти
сада Бура Бабура!"