Naslov originala

Gaynor Arnold
Girl in a Blue Dress

obrada: Lena
www.balkandownload.org
Mojoj majci,
velikom pripovedaču
 1.

D anas je sahrana mog muža. Sedim sama u sobi na spratu dok

njega pola Londona prati do groba.
Valjda bi trebalo da budem ljuta. Kiti je bila ljuta umesto mene.
Šetala je po kući kao luda. Nisu mogli da te spreče, neprestano je govorila.
Ne bi se usudili da te odbiju – ne njegovu udovicu. I naravno da je u pravu.
Da sam se pojavila, bili bi primorani da me prihvate, da škrguću
zubima i trpe ono što ih je snašlo. Ali zaista ne bih podnela da moram
da paradiram pred njima, da sedim u crnoj haljini u crnoj kočiji i slušam
prigušeni topot kopita i bolan plač hiljade ljudi. A najmanje bih mogla
podneti da vidim Alfreda u tom groznom sanduku. Čak i danas, ne
mogu da verujem da više nikad neće napraviti smešnu grimasu,
neumereno se smejati nekoj šali ili galamiti u svom poznatom šaljivom
stilu.
Pokušala sam da budem vesela. Sedela sam za klavirom u svom
najsvetlijem ogrtaču i svirala Mornareve gajde dok me prsti nisu zaboleli.
I plakala sam, glasno i dugo, ali ne mogu dozvoliti da me Kiti vidi kako
plačem. Ona će uskoro doći, sigurna sam. A kad bude ovde, biće mi
potrebna sva snaga.
Konačno, začulo se zvono i, posle nekoliko sekundi, Kiti se obrela u
sobi. Na licu je imala ogroman crni veo, dok su se metri teškog šlepa
vukli iza nje, a crni biseri bleštali na sve strane. „O, trebalo je da budeš
tamo, mama!“, uzvikuje i grli me tako snažno da mi je gotovo izbacila
Džipa iz krila. „Potpuno je nepodnošljivo što nisi došla!“
Tapšem je po delovima tela koje mogu da napipam ispod naslaga
krepa i muslina. Pokušavam da je umirim, iako sam, sad kad je ona tu –
toliko napeta i ophrvana tugom – sve samo ne mirna. Srce mi preskače i
lupa kao ludo. Bojim se onoga što ima da mi kaže, ali odavno mi je
jasno da je nju nemoguće zaustaviti. Gotovo da će i mene zadaviti.
Steže me jako, a njen veo mi je preko usta. „Molim te, Kiti“, dahćem.
„Ustani – ili ćeš nas obe ugušiti! Sedi i sve mi ispričaj.“
 Ona ustaje i počinje da skida rukavice. „Da sednem! Da sednem?
Kako mogu da sednem posle svega? Oh, on kao da je to namerno
uradio!“
„Ko? Tvoj otac? Šta je on mogao da uradi?“ Ali ne bi me iznenadilo
da je napravio neki haos. Alfred je oduvek mrzeo sahrane, pa ne bi bilo
čudno ni da je upropastio svoju sopstvenu. Mada ne vidim kako bi čak i
on uspeo da izvede tako nešto iz groba.
„Za sve je on kriv! Oh, mama!“ Baca zgužvane rukavice na sto.
„Kao da nije bilo dovoljno što smo svih ovih godina morali da delimo
svaki delić njega s njegovom čitalačkom publikom, ne, morali su čak i
danas da budu u centru pažnje, kao da su im otrgli njihovog oca ili
njihovog sina!“ Podiže veo, otkrivajući crvene oči i obraze naduvene od
plača. „O, ne mogu to da podnesem!“
Znači, krivi njegove čitaoce. To nije ništa novo. „Oh, Kiti“, kažem.
„Teško je, znam, ali moraš i njima dozvoliti trenutak tugovanja.“
„Zar moram? Stvarno, mama, moram li?“ Vadi maramicu. Svilena
je, oivičena čipkom i moram pomisliti kako je sigurno potrošila sav
novac iz kućnog budžeta na tu raskoš. Oči briše grubo kao da želi da ih
iskopa. „Čovek bi, je li, očekivao, da će mu, nakon što im je svakog dana
svog života davao svaku kap svoje krvi, barem na kraju dati malo mira i
dostojanstva?“
„Pa, zar nisu?“ Krv mi se ledi. Kroz glavu mi prolaze razne
groteskne slike. „Za ime boga, dete, šta su uradili?“
„Ponašali su se kao ludaci, mama.“ Ljutito obilazi stilski stočić,
skoro ga oborivši. „Bilo je nepodnošljivo.“
Ne razumem. Čak ni njegovi najciničniji neprijatelji ne bi mu
uskratili dostojanstven pogreb. „Kao ludaci?“, kažem. „Zar zaista nisu
iskazali nimalo poštovanja?“
Ona zastaje i nevoljno sleže ramenima. „Pa, pretpostavljam da jesu,
u početku. Čak sam pomislila kako su strpljivi: muškarci, žene i deca
stajali su u redovima iako je satima padala kiša. Svi nepomični i nemi,
nije se čulo ništa osim kloparanja točkova kočija i šuštanja, uzdaha i
skidanja šešira. Ali dok smo se udaljavali od parka, dotrčao je neki
očajnik i počeo da vuče konje za glavu, vičući: ’Ne! Ne! Ne ostavljaj
nas!’ A onda, kao da je pukla brana, gomila se pretvorila u vodenu
bujicu koja teče na sve strane. Bilo je strašno, mama! Konji su se
propinjali dok je sve praštalo. Pomislila sam da ćemo se prevrnuti i da
će nas masa pregaziti. Da će nas pregaziti njegovi vlastiti čitaoci na
njegovoj vlastitoj sahrani – to bi baš bilo zgodno!“ Zuri po sobi, kao da
izaziva nameštaj da joj protivreči.
Znači, to je sve. Samo preterana reakcija ljudi. Ali ona nije navikla na
to, naravno. Ona nije morala toliko godina da prolazi kroz špalir
podivljale mase u Americi, kad sam morala grčevito da držim Alfreda
za ruku dok se probijao između njih, smeškajući se kao da to što te
razvlače stranci koji misle da im pripadaš i dušom i telom nije ništa
strašno. „Sirota Kiti“, kažem. „Baš ti je bilo grozno! A ipak, žarko si
želela da i ja budem tamo. Mislim da to nije naročito lepo od tebe.“
Čini se da je to protumačila kao prekor. „Ali to je bilo tvoje pravo,
mama“, kaže, glasno šmrčući. „Trebalo je da insistiraš. To je stvar
principa. Nije trebalo da dozvoliš da Sisi i ostale ponovo pobede.“
„O, mene ne zanimaju pobede i porazi“, odgovaram – iako, dok mi
te reči prelaze preko usana, znam da to nije potpuno tačno. Nekada
sam bila spremna da pobedim po svaku cenu, posebno moju ponosnu i
lepu sestru. Ali sada je prekasno i nikakvo Kitino iskaljivanje besa neće
ama baš ništa značiti. I ako sam ostavši kod kuće izbegla da budem
prevrnuta i izgažena, mogu samo da budem zadovoljna.
Posmatram njenu raskošnu haljinu, njen ekstravagantni šlep,
kilometre vezenih bisera i njen veoma lep, dugačak veo. Samo blato na
rubu haljine kvari gotovo scenski efekat: „Ali ne čini se da si povređena,
Kiti. Nije valjda uzbuđenje čitalaca bilo toliko strašno?“
„Misliš da preterujem?“, uzvikuje, bacajući se u fotelju pored
kamina. „Dobro, pitaj Majkla. Bio je u kočiji s Alfijem i sa mnom. Da nije
čvrsto držao kvaku, ispali bismo na pločnik! A da se ja nisam držala za
zavese, razbila bih glavu o prozore ili bih pala na pod! Bilo je takvo
talasanje ispred nas da se ne bih iznenadila da su dotakli i sâm kovčeg.“
Prkosno briše nos. „Onda bi stvarno pripao svojoj blagoslovenoj
publici!“
Pogađa me njena muka, ali želim i da se nasmejem. A zamišljam i
Alfreda kako zabacuje glavu i urnebesno se smeje. Ali sirota Kiti vidi
samo nepoštovanje. „Sigurna sam da nisu imali nameru da te uplaše,
Kiti“, kažem. „Samo su izražavali tugu.“
„Tugu? Onda je to neka čudna vrsta tuge! Više je ličilo na – o, ne
znam, kao da su oni nekakvi divljaci, a mi neka vrsta bogova. Na
Pikadiliju su doslovno zasipali kočije cvećem. Na uglu Pal Mala
ponavljali su mu ime kao u pojanju i stiskali njegove knjige na srca kao
da su svete ikone. Gospođe su padale u nesvest i na desetine njih su
morali da odnesu. Gospoda su gubila šešire i rukavice, čak i čizme.“
Žestoko vrti glavom.
Smeškam se u sebi: propalice i džeparoši sigurno su zadovoljno
trljali ruke.
„Oh, ne znam kako su se drznuli – da oni kukaju i jecaju kao da su
udovice – a njegova prava udovica čak nije ni bila prisutna!“ Naginje se
i džara vatru, mašući dugačkim žaračem kao da želi da probode sav
ugalj. Sva je obuzeta besom; ali ja vidim da je očigledno uživala u tom
dramatičnom danu. Zašto je inače tako bogato doterana u odeći i s
nakitom koji simbolizuju tugu, u teškoj crnini za koju zna koliko ju je on
mrzeo?
„Nije važno“, kažem, otimajući joj žarač iz ruku. „Sahrana i nije bila
za mene, nego za njih. A i videla si koliko su ga voleli.“
Okreće se prema meni. „Samo zato što ga nisu poznavali. Toliko puta
sam poželela da otvorim prozor kočije i doviknem im da je bio surov,
surov čovek. Surov prema svojoj ženi i surov prema svojoj deci! A ti
sediš ovde tako mirna i pitoma! Zar nisi ljuta zbog načina na koji te je
iskoristio? Zar ne želiš da zaurlaš do neba zbog tolike nepravde?“ Čini
se kao da će podići glavu i sama zaurlati, ali ustaje i počinje da šetka
stazom između kamina i vrata, a šlep joj se zakačinje za nožice fotelje i
sofe dok skreće.
Znala sam da će mi se rugati sa zadovoljstvom. To je njena stalna
tema. Jer, sam bog zna, bila sam ljuta i ljubomorna i sažaljevala sam
samu sebe. Ali takva osećanja se sama sobom hrane. Nije Alfred kriv što
se nešto dogodilo onako kako se dogodilo. „Ne želim da govorim loše o
njemu“, kažem. „A verujem da nećeš ni ti. Posebno ne danas.“
„Pa“, kaže zajedljivo, „to ne mogu da ti obećam. Ipak je veliko
olakšanje osloboditi ga se. Možda neću moći da se uzdržim.“
„Kako to misliš – osloboditi?“
„Ne pravi se da ne znaš na šta mislim! Nemoj mi reći da i ti ne misliš
isto – kad znaš da nećemo morati da se priklanjamo njegovom mišljenju
o svakoj bogovetnoj stvari! Zar te to ne ispunjava predivnim osećajem
slobode?“ Teatralno širi ruke, dok niska bisera na njenom prsluku
skladno treperi. „Kad pomislim na sve što sam morala da istrpim, skoro
da mi je drago što je mrtav.“
Ne mogu da izdržim da je slušam kako govori to, iako znam da ne
misli ozbiljno. „Kakva besmislica!“, kažem. „Ne bi ovako plakala da ti
je drago. I ne bi bila ni približno toliko ljuta. Tvoj otac je bio divan čovek
– jedan od najdivnijih ljudi na svetu – i ti to znaš.“
„O, da, znam. Svi to znamo. Nismo mogli da pobegnemo od Jednog
Jedinog, Iskreno Vašeg, Jedinstvenog Velikana.“
Možda govori podrugljivo, ali osećam kako mi suze naviru kad
čujem te poznate nadimke i ponovo vidim pred sobom njegovo
nasmejano lice. Ali moram da ostanem smirena. Siroto dete je loše
prošlo. Hladno joj je, blatnjava je i moram da se pobrinem za nju.
Guram poslužavnik s čajem. „Uzmi malo čaja da se ugreješ, mila. Uzmi
i parče torte. Gospođa Vilson ju je jutros donela, veoma je sveža.“
Okleva. Hrana je uvek dovodi u iskušenje. Skida šešir i veo, briše
nos svilenom maramicom i sipa sebi malo čaja. Udobno se smešta na
omiljenu hoklicu pored moje fotelje. Posle izvesnog vremena, kad ju je
vatra ugrejala, ponovo progovara. Sad je malo smirenija. „Sve radnje su
zatvorene ranije, znaš. Na mnogima su bili i crni zastori. I svuda usput
roletne su bile spuštene. Svi muškarci koje sam videla nosili su flor.“
Proteže se da uzme parče torte.
 „Znaš, on jeste bio Veliki Čovek, Kiti. Trebalo bi da budeš ponosna na
njega.“
Ne odgovara. Ali ja znam da je ponosna na njega. Kiti mu je bila
omiljeno dete. Žvaće tortu. „I šta ćeš sada da radiš, mama?“
„Da radim? Kako to misliš?“ Užasnuta sam. Oduvek sam mrzela
promene, a ova poslednja nedelja donela ih je i previše. Mislim da mi ne
bi godilo još promena.
„Pa, pretpostavljam da nećeš ostati zatvorena u ovim sumornim
sobama. To baš ne priliči udovici tako Velikog Čoveka.“
„A šta ti predlažeš da radim? Da se preselim kod tebe i Ogastasa?“
Prestaje da jede i crveni. „Pa, naravno da bi mogla. Uvek si
dobrodošla. Ali nisam na to mislila...“
Ne, nije bilo fer od mene da to kažem. Misli da ne znam kako se
Ogastas ponaša prema njoj. Nema ga po ceo dan, a ponekad i do
duboko u noć. Ne bi želela da budem svedok njegovog zanemarivanja.
„Samo mislim da si sada nezavisnija. Ne moraš da razmišljaš da li
će Njegova Veličina da se složi s onim što radiš. Sve ovo je“, širi ruke
kao prava indijska boginja, „ono što je on želeo, ono što je on smatrao
podesnim. Svaka bogovetna fotelja, svaki jastuk, svaki tanjir i šolja i
svaki stalak za tortu! Sada možeš da radiš šta god hoćeš. Mogla bi da
uzmeš i kućicu na selu. Možda da se vratiš u Čizvik? Tamo bi ti više
prijao vazduh. A ja bih mogla da ti dolazim u posetu.“
„Meni sasvim odgovara vazduh i ovde gde jesam, hvala ti, Kiti.“
Posmatram oko sebe, zavese od crvenog pliša, jednostavne, staromodne
fotelje, turski ćilim, klavir od orahovine. I po hiljaditi put sam zahvalna
na tome što je imao izuzetan poriv da drugima obezbedi udobnost.
Međutim, trzam se kad ugledam svoje note na klaviru. Stranica je još
otvorena na Mornarevim gajdama i osećam njegovu ruku, čvrsto oko mog
struka, dok me vratolomnom brzinom okreće po dnevnoj sobi mojih
roditelja. „Mislim da se nikad neću odseliti odavde“, kažem joj. „Sviđa
mi se ovde, a i navikla sam. Naprotiv, čini me srećnom kad znam da je
on sam odabrao ’svaku fotelju i jastuk i stalak za tortu’.“
 „Dao ti je sve svoje stvari koje mu nisu bile potrebne“, uzvraća.
„Zašto bar jednom ne priznaš istinu?“
„Istinu?“ Gledam je u oči i uzdišem. „Misliš, naravno, da bi trebalo
da se složim s tobom?“
„Ne obavezno.“ Zabacuje glavu, a crne rese oko njenih ušiju igraju
mrtvačko kolo. „Ali sad kad ga više nema, ne moraš da mu budeš
lojalna. Sad sve možeš da priznaš.“
„Šta da priznam, draga Kiti?“ O tome smo razgovarale toliko puta.
„O, mama! Da priznaš da ti nije pružio ništa osim velike tuge. I,
naravno, dece“, dodaje zajedljivo.
To ne želim da dozvolim. „Ako sam u životu i bila tužna – a sam
bog zna da jesam – za to nije bio kriv tvoj otac. Dao mi je sve što sam
cenila. Ako nekoga treba kriviti – krive su okolnosti.“
Kiti zuri u mene. „Okolnosti? O, naravno“, kaže, gužvajući
maramicu žustrim pokretima nežnih, živahnih prstiju. „Jedan Jedini ne
može da pogreši. Iskreno Vaš zauvek ostaje van svake kritike.“
Hoće da me izazove. Ali ja je poznajem, i neću joj dozvoliti da me
uvuče u svađu. „Možeš se praviti da imaš loše mišljenje o njemu, Kiti,
ali on je meni uvek iskazivao dužno poštovanje: imam ovaj udoban
stan u lepom delu grada, a gospođa Vilson se brine o meni – i Džip mi
pravi društvo.“ Džip laje, kao da hoće da potvrdi. Star je i debeo, kao i
ja, ali još je nežan. Smejem se i milujem ga po njušci.
Kiti neće ni da čuje. „Dao ti je jadan stan u jadnom delu grada. S
jednim slugom i bez kočija – i psa gadne naravi. Baš divno!“ Skače sa
stoličice, ali zaboravlja težinu šlepa i zanosi se udarajući u masku
kamina, zbog čega žarači zveckaju jedan o drugi.
Želim da se nasmešim, ali moram da se uzdržim. Kiti ne trpi da joj
se neko smeje, kao mačka. „Gospođa Vilson mi kuva i čisti“, kažem.
„Ne treba mi ništa više.“
„Ali ti nikad ne izlaziš. Živiš kao pustinjak. Ili kao duh iz prošlosti
koji luta mračnim sobama. Možda očekuješ da se on ’pojavi’?“ Kiti
otresa ugljenu prašinu sa suknje i okreće se da sipa još malo čaja.
„Uopšte nisam pustinjak. Viđam tebe. Viđam O’Rurka.“
„Majkla? O, ali on je mršav, star i nezanimljiv! Danas je izgledao kao
kostur u odelu. Čovek bi pomislio da je leš koji je ustao iz sanduka!“
„Kiti! Kako možeš tako nešto da kažeš?“ (Ali smešim se u sebi; Kiti
je uvek tako sklona zlobi.) „Da nije Majkla, ne znam šta bih radila
poslednjih deset godina.“
„Ne znaš? Ne znam šta je učinio za tebe, osim što je bio dvoličan sve
vreme!“
„Dvoličan?“ Sada sam pomalo ljuta na nju. „Zašto to stalno govoriš?
On me je u svemu zastupao kod tvog oca: u pitanjima zakupnine,
računa, rublja...“
Koluta očima.
„I uvek je bio pouzdan kad su knjige u pitanju. Svako novo izdanje
donosio mi je pravo iz štamparije.“
„Stvarno?“ Gleda me tupo.
„Da, mislim da sam prva osoba u Londonu koja ima priliku da ih
vidi.“ Skrećem pogled na tamnocrveni niz Alfredovih romana u
ormanu na drugom kraju sobe, od kojih su neki toliko ofucani da se
skoro raspadaju. „Još čitam po jedno poglavlje svaki dan, znaš, Kiti. A
kad završim jednu knjigu, započinjem sledeću. A kad ih sve pročitam,
počinjem iz početka. Kad čitam, mogu da čujem tvog oca kako
razgovara sa mnom, kao da je tu. Kad bi uleteo u dnevnu sobu, s perom
u ruci: Šta misliš o ovome, Dodo? Da li ti je smešno?“
„Ili ti dođe da zaplačeš?“ Kiti stoji pored maske kamina i kažnjava
je čizmom.
„Stvarno“, kažem. „On je bio gospodar svih osećanja. To sam znala
od prvog trenutka kad smo se upoznali.“
Dok to govorim, vidim sve. Svoju spavaću sobu, s prozorom koji se
otvara prema bašti, prijatno vreme, miris ljiljana. Spušta se mrak dok
stojim i ćutke slažem čaršave i jastučnice. Potpuno sam zadovoljna.
Svaki dan je spokojan, pun porodične ljubavi. Svake večeri sam sigurna
da će tata doći kući tačno u sedam i jednako sigurna da će moje dve
mlađe sestre dotrčati da ga pozdrave, otimajući mu štap i šešir iz ruku i
terajući da ga da sedne na stolicu dok one brbljaju o svojim časovima,
igrama i o onome što su videle u šetnji.
U to vreme smo, u letnje večeri, imali običaj da sedimo u bašti pre
večere. A posle obeda, tata bi nam čitao u radnoj sobi, ili bismo se
okupili oko klavira da pevamo, pre nego što bi Alis i Sisi poslali na
spavanje. Zato nisam imala razloga da mislim kako će baš to majsko
veče biti drugačije. Ili sam bar mislila da neće biti toliko drugačije da bi
me potpuno iznenadilo. Mislim da sam čula uobičajeni zvuk kapije
koju je otac otvorio. Mislim da sam čula korake koji se približavaju
baštenskom stazom na uobičajen način. Ako sam i čula neke žustrije,
lakše korake pored njegovih – a ne mogu da se zakunem da nisam – to
mi nije značilo ništa. Najzad, moj otac je često dovodio kući neočekivane
goste, kojima se trebalo smeškati i biti prema njima ljubazan. Ako se
takva osoba zaista približavala, uopšte nisam žurila da se upoznam s
njom. Zato sam nastavila da slažem i ređam posteljinu, vodeći računa
da se ivice savršeno uklapaju i da su uglovi uredno ispravljeni.
A onda se nešto dogodilo. Ne mogu to da objasnim, iako stalno
pokušavam. Bio je to način na koji su miris ljiljana i zvuk jasnog,
veselog smeha doprli kroz prozor doslovno u istom trenutku. Teško da
sam mogla da odvojim taj zvuk od mirisa. A ipak je i jedno i drugo
delovalo potpuno ushićujuće i božansko. Stajala sam nasred sobe s
čaršavima u rukama, kao da su mi sva čula u iščekivanju. I sve vreme
sam čula oca kako sasvim uobičajeno govori napolju i razabrala reči
„Alfred Gibson“ i „večera“. A onda se nepoznati ponovo nasmejao, i ja
sam shvatila da drhtim — ne, to je više bila vrtoglavica nego drhtanje. I
nesvestica. Bilo mi je istovremeno i hladno i toplo. Bila sam sasvim
zbunjena, ali je ta zbunjenost ipak bila prijatnija od svega što sam do
tada doživela. Potpuno sam zaboravila na uzdržanost i poletela sam
prema prozoru. Mislim da sam tada, da je trebalo, mogla pregaziti
okean da bih videla čoveka koji se tako divno osmehuje. Ali videla sam
samo vrh očeve glave dok govori okrenut prema kući. „Dodo“, rekao je.
„Želim da te upoznam s nekim.“
 Čak i da sam želela, nisam mogla da mu odgovorim. Skamenila sam
se od onoga što sam ugledala: figura mladića koji stoji potpuno
nepomično ispod razlivene svetlosti svetiljke, obučen upadljivo, ne baš
džentlmenski – grimizni prsluk, nebeskoplavi sako i pantalone od skoro
žute tanke goveđe kože. Imao je raskošnu, dugu kosu, previše divlju i
raskošnu za muškarca; i prodorne smeđe oči, previše divlje i raskošne
za bilo koga. Sijale su poput zvezda. Činilo se kao da mu celo lice
osvetljavaju.
Sigurna sam da nisam ispustila nikakav zvuk niti se pomerila. Ali
on je iznenada podigao pogled, kao da je tačno znao gde se nalazim. I
nasmešio se. I poklonio. Zakoračio je unazad da bi se poklonio.
Naklonio se na sredini travnjaka, raskošno, teatralno – vrlo brzo, a ipak
vrlo sporo. Nisam mogla da odvojim pogled od njega. Bio je pravo
čudo. Stajao je u našoj bašti u Čizviku. I došao je na večeru.
Naravno, i otac me je pogledao i pozvao me na svoj uobičajeno
nežan način. „A, evo mog labuda! To je moja najlepša devojčica!“
A ja sam odgovorila u očajanju, da bih ga sprečila da nastavi, da
stranac ne bi očekivao lepotu i razočarao se. „Dolazim“, rekla sam što
sam glasnije mogla. „Dolazim!“
Noge su mi se toliko tresle da zaista ne znam kako sam uspela da
siđem niz stepenice. Mora da sam samo skliznula, kao što voda
pronalazi svoj put. Suknja mi se podigla i lebdela je oko mene i sve
vreme sam osećala kako mi se lice sve više žari. Kad sam stigla do
stuba na dnu stepeništa, grčevito sam se uhvatila za njega, kao da ću se
onesvestiti ako se ne pridržim. Naša sluškinja, Nensi, zastala je na
vratima trpezarije, držeći dodatne noževe i viljuške u ruci i gledala me,
očiju razrogačenih od iznenađenja. „Bože! Izgledate kao da vam je sva
krv jurnula u glavu, gospođice Dodo“, rekla je. „Da sam na vašem
mestu, ja bih malo sela. Da vam se povrati lep ten.“
Onda sam namestila haljinu, stavila dlanove na obraze i sačekala da
mi se disanje umiri pre nego što uđem u dnevnu sobu. Dugački prozori
su bili otvoreni i videla sam kako se bašta proteže u pozadini s
grozdovima cvetova koji se bele u sumraku, zamagljene mrlje tamne
živice, obrise visokog zida od cigala. Miris ljiljana bio je tako opojan, da
sam gotovo mogla da mu osetim ukus.
Moji roditelji su sedeli napolju, ali više nikog nije bilo s njima. Na
trenutak sam pomislila da sam videla neko priviđenje i da ne postoji
nijedno biće na svetu kao što je sjajni gospodin Gibson, u bleštavoj odeći
i s divnim smehom. A onda sam ga ugledala. Ležao je na sredini
travnjaka. Raširenih ruku, sklopljenih očiju. Na trenutak sam pomislila
da je možda bolestan ili čak mrtav. Kao da mi se krv sledila u žilama.
Ali onda su Alis i Sisi prišle oprezno, držeći prst na ustima, pa sam s
olakšanjem shvatila da igraju neku igru. Ali gospodin Gibson je bio
zapanjujuće nepomičan. Nije pokazivao ni najmanji znak života. A
onda, u poslednjem trenutku, kad su se moje sestre okuražile da mu
priđu, ruke su mu izletele poput klipova i uhvatio ih je za gležnjeve.
Istog trena je otvorio oči i iskezio zube kao ljudožder. Vrisnule su, a
vrisnula sam i ja, od olakšanja i čuđenja svemu tome – mladić leži tu
tako prepušten, dok je njegova gotovo pesnička kosa rasuta na
travnjaku, žute pantalone i nebeskoplavi sako umrljani od trave, a
dostojanstvo tako uzbudljivo ugroženo.
Ali brzo ih je pustio i ponovo tobože zaspao, pa su mu one ponovo
prišle, kikoćući se i zadržavajući dah. Ipak, ovoga puta je uspeo da ih
potpuno promaši i nekako se dočepa ruba moje haljine, dok sam stajala
i posmatrala. „Aha!“, uzviknuo je, vukući muslinsku tkaninu tako da
sam morala da mu se približim, dok se nisam obrela iznad njega. A
onda, bez upozorenja, pružio je drugu ruku i čvrsto me uhvatio oko
pasa, povukavši me tako blizu sebe, da sam grudima skoro dotakla taj
njegov neobičan sako. „Šta je ovo, šta je ovo?“, uzviknuo je, još čvrsto
stisnutih kapaka. „Gospođica Alis sigurno nije.“ Kratko je opipavao
gornji deo moje haljine. „Nije ni gospođica Sesilija. Pobogu, to je nešto
još divnije!“
Zatim je otvorio oči i pogledao pravo u mene. Tako smeo i zamaman
pogled, a tako pun radosti! U tom trenutku sam se potpuno izgubila.
Zaista, bio je dovoljan samo još minut i obrela bih se u travi, u
njegovom naručju. Ali on je već skakao, puštajući moju suknju i klanjao
se. „Gospođica Milar, ako se ne varam! Draga gospođice Milar! Mogu li
se nadati da ćete mi ikad oprostiti? Bojim se da sam previše uzbuđen.
To mi je mana koja se ispoljava u društvu mlađeg sveta. Ali kad biste
znali koliko se kajem, gospođice Milar, sigurno biste mi oprostili.
Pogođen sam do same duše, zaista jesam!“
Ne znam koliko sam dugo mogla da stojim i da ga gledam –
verovatno zauvek. Ali prišao nam je tata, smejući se i trljajući ruke.
„Dodo će vam sigurno oprostiti, dragi gospodine. Ona je najprijatnija
osoba na svetu – i najlepša, iako ne voli da to govorim.“ Pocrvenela sam
i odmahnula glavom. Iako sam imala plave oči i zlatne kovrdže koje bi
mladićima trebalo da se dopadaju, uvek sam imala osećaj da delujem i
suviše nežno i uspavljujuće da bih bila privlačna. Oduvek sam želela
da budem kao jedna od onih tamnoputih, veselih devojaka prodornog
pogleda i živahnog ponašanja. Tako sam ponovo osetila kako mi se
obrazi žare dok nas je tata upoznavao, govoreći da je njegov novi
poznanik dramski pisac i mladić u koga polaže velike nade, i da mu je
drago što je mogao da mu pomogne oko nekog „novčanog dobitka“.
„Siguran sam da će to dovesti do nečeg velikog, nečeg velikog“, reče.
„A prvi veliki događaj biće izvođenje drame gospodina Gibsona u
Stepniju sledećeg petka. Pozvao nas je da je gledamo. Osim toga,
gospodin Gibson će igrati glavnu ulogu.“
Gospodin Gibson mi se nasmešio. „Vrlo sam ružan“, rekao je.
„Ali nikako niste“, pobunila sam se.
No istrčala sam se. Pocrvenela sam kad je rekao. „U ulozi, gospođice
Milar, vrlo sam ružan u ulozi u komadu. Ćelav sam i imam povez
preko oka. To je izvrsno.“

Džip me prekide u sanjarenju skočivši mi s krila i lagano se odgegavši

prema Kiti, koja se zagledala u vatru. „Pa, rekla si da je on bio gospodar
svih osećanja“, kaže. „Ali sve je to bilo za publiku, ne za nas. Ponekad
mislim da su ga i najbednije skitnice na ulici poznavale bolje nego ja.“
„Kako možeš to da kažeš? Uvek si mu bila miljenica, Kiti – uvek
najvažnija na svetu.“
 „To svi kažu!“ Ljutito se mršti. „A šta sam imala od toga? Čak i tog
poslednjeg dana morala sam da čekam na red. A onda je on u stvari...“
Oslanja čelo na ivicu kamina. „O, kako ga mrzim zbog toga, mama!
Mrzim ga!“
Stalno govori koliko ga mrzi. Siroto dete meša mržnju s besom i
bolom. I s ljubavlju, naravno. Toliko želi da razgovara o svom ocu, a
nema nikoga kome bi se poverila. Osim mene. Pa ipak šta god ja rekla,
kao da je još više ljuti.
„Kako je to mogao da uradi?“, uzvikuje. „Znao je da čekam. Čak je i
očekivao da dođem. Imao je sat. Imao je onaj svoj prokleti džepni sat – a
ti znaš kako je mogao da odredi vreme skoro u sekund. Bilo je potrebno
samo da otvori jedna vrata – jedna vrata – i da mi kaže lepu reč. Mogao
je da mi objasni da je zauzet. Mogao je da me poljubi i zamoli me da
sačekam sat vremena, kao što bi uradio svaki razuman čovek. Ali nije
hteo – ili bar nije to uradio. Tako je gospođa Bruks morala da sedi i
kuva mi čaj za čajem, a ja sam morala da je slušam kako priča o ceni
šećera i malina dok je plela hvataljke za posuđe. Sisi i Lu se nisu
pojavljivale. Rekli su mi da nisu kod kuće, ali sam ih ja čula kako
otvaraju i zatvaraju vrata, kako šapuću i smeju se. Zbog toga sam
pobesnela.“
Žao mi je. I ja se sećam te kuće ispunjene prigušenim zvukovima,
tog osećaja da ste nepoželjni i pomalo smešni. „Loše su se poneli prema
tebi“, kažem. „Ali nemoj za to da kriviš svog oca. Znaš kakva je bila
situacija kad je pisao.“
„Da, na to mislim, mama. Upravo na to mislim. Sve se vrtelo oko
njega. Nikad nije obraćao pažnju na nas ostale.“ Ustaje i ponovo šeta;
ima isti onaj njegov nemir i nervozu. „I ne pokušavaj da ga opravdaš.
Ne govori mi kako je bio dobar. Ne govori mi da mi je kupovao odeću i
plaćao časove klavira i pevanja – zato što to znam. Ja sam mu ipak bila
dete, imao je obavezu to da radi. I zaboga, nemoj mi reći da je pisao
zbog mene, zato što svi znamo da je pisao da bi udovoljio sebi. I svojoj
blagoslovenoj publici, naravno.“
Kruži po sobi, zatim seda, smrknuto zureći u tepih. „Ti, naravno,
znaš da umalo nisam otišla a da ga nisam ni videla? Ustajala sam da
pođem barem tri puta, ali je gospođa Bruks govorila: ’Sačekaj do pet
sati, mila!’, pa sam zato ostala. Ali kad je otkucalo pet sati a od njega
nije bilo ni traga ni glasa, toliko sam se naljutila da sam stavila šešir i
ogrnula se šalom. Gospođa Bruks je već otišla i ja sam zakopčavala
rukavice nameravajući da pođem. A onda...“ Zastaje. Guši se, glas joj je
plačan. Želim da pružim ruku i uhvatim njenu. Želim da podelim taj
trenutak s njom. Želim da tugujemo zajedno, kao što priliči majci i ćerki.
Ali Kiti me ne gleda. Ne želi moje saosećanje.
I dalje se muči. „Kažu da nije mogao ni da govori, a kamoli da viče –
ali ja sam ga čula, mama, kunem se da jesam. ’Kiti!’ rekao je. ’Kitivejk,
brzo dođi!’ Zvučao je toliko očajno, kao da sam mu veoma potrebna – a
ja sam ipak pokucala na vrata, iz straha da ga ne prekinem!“ Glasno se
smeje, ali time ne prikriva jecaje. „A onda sam, čak i kad sam ušla,
pomislila da sam pogrešila. Bio je na uobičajenom mestu blizu prozora,
okrenut leđima. Sve je bilo kao i uvek. A onda sam primetila da – pa, da
ne sedi uspravno kao obično i da mu ruka malo neobično visi. Zatim
sam videla pero kako leži na podu.“ Glas joj se kida. „Čak i tad sam se
nadala da je to neka njegova mala šala i da će brzo ustati, nasmejan i
podsmehujući mi se. Ali čim sam mu videla oči, znala sam da nije reč o
šali. Zurio je ispred sebe, ne videći ništa. Samo je teško disao. Nisam
znala šta da radim, mama! Mislim da sam ga protresla. ’Tata’, rekla
sam ’Ja sam, Kiti. Došla sam.’“ S mukom guta. „Pokušala sam da ga
podignem – ali bio je težak kao tuč. Uspela sam samo da mu podignem
ruku i prislonim njegovu glavu na svoje rame. Šaputala sam mu neke
gluposti. Onda mu je iz grla dopro jeziv hropac. I znala sam, mama,
znala sam! A onda su dotrčali ostali. Kao da ih je bilo na stotine,
dodirivali su ga, gurkali, vukli, vrištali, odvlačili od mene. Izgurali su
me iz sobe. Možeš li da veruješ – izgurali! Nikad neću oprostiti Sisi
zbog toga. Nikad!“
Žmurim. Nepodnošljivo mi je razmišljanje o njegovim poslednjim
mukama, pomisao na to da su mu tuđe ruke sklopile oči, okupale ga i
obukle za grob. Ali ja sam, za razliku od Kiti, uvek i očekivala da će me
izostaviti. Okreće se prema meni, kao da sam ja kriva. Više bi volela da
sam ja kriva, znam to. „Kako je to mogao da uradi! Kako je mogao da
me pusti da čekam dok nije bilo prekasno! Kako je mogao da umre
gotovo preda mnom? Tri sata sam čekala, mama. Tri sata!“ Glas joj
postaje gnevniji. „I zašto je uopšte morao da se muči? Bio je dovoljno
imućan da smo mogli da živimo bezbrižno i da više ne spusti pero na
papir. Mogao je da radi šta god hoće – i da pije čaj sa mnom svako
popodne mesec dana! Ali postavio je sebi te smešne rokove, kao da je
neko mlađano piskaralo! Kao da ga plaćaju po napisanoj reči. Kao da
mu život zavisi od toga.“
„Zato što je nekada bilo tako, mila. I ti to znaš. I kao što je slučaj s
mnogim navikama koje steknemo kad smo mladi, nije mogao da je se
reši. Znaš, kad smo se venčali i kad smo uživali u skromnom uspehu,
često sam ga zaticala kako se, kasno noću, muči s računima: Pripremi se
za prihvatilište, Dodo. Ne mogu da sastavim kraj s krajem.“
„Pa, s obzirom na to da niko od nas nije morao da obuče prosjačke
rite i da kusa zobenu kašu iz šerpica, sigurno je shvatio da je ta
neposredna opasnost prošla.“ Prkosno je obrisala oči.
„Nije, uvek se plašio da će jednog dana ostati bez ideja i da će mu
nestati novca. Stalno je mislio na to – čak i tog dana, rekla bih.“
„To je smešno. Ogastas kaže da je mogao da kupi pola Londona.“
„Tvoj muž ne zna ništa, a shvata još manje“, oštro kažem. „On nema
pojma koliko je tvoj otac propatio u početku, kako se noćima budio
ubeđen da nam je ostao samo go pod, da više nemamo nameštaj. Pravo
je čudo, Kiti, kako je sav taj nemir uspevao da pretvori u tako divnu
prozu.“
Ponovo skače. „O, proza mu je odgovarala. Prozu je mogao da
kontroliše. Njegova prozna deca radila su ono što je on želeo. Ali nikad
nije bio tako strastven kad su u pitanju bila njegova rođena deca – ili
žena, kad smo već kod toga.“ Brzo hoda po sobi, udarajući u nameštaj.
„Ponašao se prema tebi veoma loše, mama. Kako možeš da mu
oprostiš?“
„Prema mnogim ženama ponašali su se mnogo gore.“
„Kakvo je to razmišljanje? Radio je ono što je morao. Ono što je
zahtevao engleski zakon. Ono što je diktirala pristojnost i potreba da se
dodvori svojoj dragocenoj publici. I ništa više od toga!“ Oštro gleda
okolo. „I kako si bez borbe mogla da dozvoliš da te osudi na ovakav
kokošinjac?“
Sirota Kiti, vidi jedino kako bi se ona sama osećala na mom mestu.
Sigurno bi se borila mnogo žešće od mene. I posle toga bi se osećala još
jadnije. „Ovaj stan je možda mali, Kiti, ali tata je uvek ovde sa mnom.
Kad otvorim njegove knjige, čujem melodiju njegovog glasa, isto onako
jasno kao kad mi je naglas čitao ispred kamina – hulju Boterbija, ili
Zadivljujuću Madam Delgardo. Čujem i vidim njegove likove onako
kako ih je on čuo i video. Vidim ga kako gestikulira, pravi grimase i
menja glas. I sedim u fotelji dok mi suze radosnice teku niz obraze, iako
nema nikog da ih obriše velikom veselom gospodskom maramicom, nalik onoj
koja je pripadala Kastardima iz Perua.“
Kiti odmahuje glavom. Misli da sam beznadežan slučaj. A bila je
naše najromantičnije dete. Ona koja mu je svijala svilenkaste ruke oko
vrata i želela da njeno začarano detinjstvo zauvek traje. Ali danas je sve
na njoj i u njoj oštro, kruto i crno. Ustaje i vezuje trake šešira. „Idem,
mama. Kasno je.“ Gleda me sevajući svojim crnim očima prema meni.
Toliko su nalik njegovim.
Kad bi samo htela da me sluša. Shvatila bi značaj ljubavi. Ali bojim
se da joj je Ogastas zauvek slomio srce. „Dođi, Kiti“, kažem, tešeći je.
„Dođi da sedneš pored mene. Hajde da se sećamo, majka i ćerka
zajedno, kako je bilo nekada.“ Okleva, odvezuje šešir i bira staru fotelju
u ćošku, na kojoj je sedela kao dete. „Dobro“, kaže. „Počni od prve
večeri. Podseti me kako se moja draga mama zaljubila u Jednog
Jedinog.“
 2.

T e prve večeri“, pričam joj, „tvoj otac me je toliko zasmejavao da

sam bila van sebe. Kao da sam lebdela uz tavanicu. I gledao me je
tako značajno da sam pomislila da mu se bar malo sviđam. Posle večere
je pevao O, moja ljubo, dok sam ja svirala klavir, a onda je igrao narodni
ples – tako nadahnutim koracima – dok je Alis svirala. Na kraju me je
uhvatio za ruku i privukao na svoj grimizni prsluk, čvrsto me stežući
oko struka dok je skakutao po sobi. Osećala sam otkucaje njegovog srca
dok smo igrali, a bila sam sigurna i da on oseća moje. Košulja mu je
mirisala na lavandu, a ruka mu je bila suva i topla. Zaustavio me je u
okretu, dok je soba nastavila da se okreće oko nas – a ja sam pomislila
da, ako umrem tu i tada, neću ni za čim žaliti. Poljubio mi je ruku pre
polaska i rekao da će se uvek sećati te večeri. „Vi ste izvrsna plesačica“,
rekao je. Čovek bi mogao doveka da pleše s vama, gospođice Milar.
Čovek bi mogao da bude opčinjen vama i da igra i igra, sve do smrti!“
Kiti ništa ne govori.
„Nisam znala šta da mislim o njemu, naravno. Mladići koji su
obično dolazili na večeru nisu ležali na travi niti skakutali oko
nameštaja. Nisu me privijali na grudi niti su mi pogledom izjavljivali
ljubav. Te noći sam u groznici otišla na spavanje. Čak sam ljubila ruku
koju je on poljubio i zamišljala kako bi bilo biti udata za takvog čoveka.
Narednog dana moja majka je dobila kratku poruku, zahvalnicu za
’predivno veče’ i druženje s njenim ’trima divnim kćerima’. Sisi i Alis su
bile oduševljene što ih je pomenuo, ali o meni nije napisao ništa
posebno. Bila sam na mukama, Kiti. Kao da mi se ceo život promenio.
Nisam verovala da je slaganje posteljine, šivenje i presovanje cveća sve
što se može raditi u životu. Nisam mogla da zamislim da će Alfred
Gibson provoditi vreme sedeći kod kuće, miran i zadovoljan. Znala sam
da će želeti da izlazi i luduje po londonskim kućama, s rukom oko
struka poželjnih mladih žena koje plešu s božanskom veštinom i pevaju
kao operske pevačice – pametnih žena, lepih žena, žena koje znaju da se
snalaze u svetu i umeju da očaraju mladiće s bleštavim prslucima i
crnim očima. Moram priznati da sam osećala veliku mržnju prema
njima. Do tada sam verovala majci kad mi je govorila da pristojno
ponašanje vredi zlata, ali tad sam poželela da sam obdarena
privlačnijim osobinama. Žudela sam da budem duhovita. Žudela sam
da znam više o svetu. Žudela sam da saznam šta bi trebalo da radim da
bih navela Alfreda Gibsona da me zavoli.“
Posmatram Kiti. Još ne govori ništa. Ali me i ne prekida, pa
nastavljam.
„Možeš li da zamisliš kako sam se osećala kad je došlo vreme da
otputujemo u Stepni: sve veća nada s jedne strane, ogromna strepnja s
druge. Da budem iskrena, bila sam toliko van sebe da sam se na sve
ljutila, posebno na tatu, koji me je zadirkivao upravo zbog onog o čemu
sam htela više da saznam. Kad sam ga upitala da li je gospodin Gibson
dobar pisac, on se samo nasmejao i rekao: ’Oh, vrlo je komičan. To je
lagano štivo, naravno – uostalom, videla si ga – ali ume s rečima, da,
ume s rečima.’ Pitala sam ga šta zna o njegovim novčanim prilikama,
ali on je bio razdražujuće neodređen: ’Kao svaki mladi činovnik, rekao
bih. To jest ima malo manje nego što mu je potrebno. Iako se čini da ima
dobrog krojača i bezbroj finih prsluka. Ali advokatski činovnik ne
zarađuje dovoljno da bi mogao da zakupi salu i plati sve troškove
javnog izvođenja, pa sam mu ovom prilikom ja dobrotvor. Međutim,
nadam se da ću nadoknaditi trošak. Čujem da su karte rasprodate.’
„Moram priznati da me je obuzela malodušnost. Činovnik! Kao
Timoti Smolvud, koji je radio za mog oca i imao izlizane manšete,
rukavice bez prstiju i nikakvu budućnost. ’Ali, misliš li da će uspeti?’,
upitala sam. ’Veruješ li da bi u budućnosti mogao da napravi nešto
veliko?’
„Tata me je pogledao i rekao: ’Dorotea, draga, nadam se da te taj
mladi čovek nije zaludeo. Bilo bi veoma nerazumno da ga ohrabruješ.
Vrlo nerazumno. Njegovo finansijsko stanje je – nestabilno.
Nepromišljen je.’“
Kiti me prekida: „Da, da, znamo sve o bojaznima tvog oca. Pređi na
veče kad se odigravala predstava.“ Nestrpljiva je, kao i uvek, ali ja
popuštam.
„Pa, kao što znaš, tvoj otac je doživeo veliki uspeh. Valjali smo se od
smeha. Ali usred našeg veselja, on je iznenada stao kao ukopan, a mi
smo uzdrhtali od užasa. Zatim nas je ponovo zasmejao. U sali je bila
gužva i bilo je pretoplo zbog jakog osvetljenja – a neki mladi činovnici
su i pili – no on ih je držao u šaci. Zavladala je tišina – a onda se
prolomio urnebesan smeh! Da ne poveruješ.“
„Oh, ne zaboravi da sam ga videla kako to radi. Došao bi kući i
hvalio se brojem dama koje su se onesvestile na ’Zvona’. A onda bi stao
i izrecitovao mi sve od početka.“ Oponaša ga: „I zvona zvone, ne
pružajući nikakvu utehu malom Diku Kroliju dok leži na nadgrobnom
spomeniku na groblju. Oni ne poznaju njega, a on ne poznaje njih. Beznačajan
je i sitan. Izgubljen je i sam. Sam, dame i gospodo! Sam u najveličanstvenijoj
prestonici ove naše velike zemlje. I mada zvona zvone svom snagom, Dik ne
može da ih čuje. On ne čuje. On ne vidi. On ne oseća bol. Oslobođen je svih
patnji ovog sveta. Mrtav je. I zajecao bi, mama! Tamo, nasred dnevne
sobe! Kako je samo saosećao sa svojim likovima! Kako je saosećao s
mladim Dikom Krolijem! Više nego s bilo kim od nas!“
Oči su joj pune suza i moram da je utešim. „Dođi.“ Lupkam po
stolici pored mene. „Dođi kod majke.“ Prišla bih joj, ali sad mi je teško
da ustanem iz fotelje. A Džip je čvrsto zaspao.
Naglo se okreće. „Ne. Sve je ovo glupo, mama. Nemamo ništa od
toga. Danas sam dovoljno plakala, ne mogu više da iscedim nijednu
suzu.“ Ustaje. „Ionako me čekaju kod kuće.“
„Stvarno?“, gledam je u oči.
Spušta pogled. „Neko bi mogao da navrati.“
„Ne u ova doba, svakako.“
„Toliko mnogo ljudi je razgovaralo sa mnom, mama. Toliko
nepoznatih ljudi...“
„Da. Mogu da zamislim. Život tvog oca dotakao je sve, ljude koje
nismo poznavali i koje nikad nećemo videti. Mnogi će želeti da mu
odaju počast. Ali niko ti neće remetiti mir danas.“
 „Da, verovatno neće.“ Ovog puta je neodlučna.
„Mogla bi da prespavaš ovde.“ Nevoljno je ovo pitam, zato što me je
do sada uvek odbijala, ali danas, pošto je toliko iscrpljena, osećam da
možda nema snage da se odbrani. Okleva, a ja, znajući da nema
povratka kad ona nešto odluči, brzo dodajem: „Biće nam prijatno
zajedno, kao nekad. Možeš da pošalješ poruku Ogastasu. Vilsonova će
se postarati za to.“
Klima glavom i na trenutak ponovo postaje moja živahna devojčica.
Prilazi pisaćem stolu u uglu. On ga je kupio za jedan šiling u
zalagaonici u Kemden Taunu; bio je to naš prvi komad nameštaja.
Stavio ga je pored prozora naše dnevne sobe kod gospođe Kvin, s
uredno poređanim nalivperima i spremnim listovima papira. Sedeo bi
za njim satima, naizmenično pišući i gledajući kroz prozor. Neposlušna
kosa bi mu pala na čelo, a on bi je stalno nameštao dok se pridizao da
osmotri šta se dešava dole. Naposletku bi skočio, bacio nalivpero i
izjavio da nam je oboma potrebno malo svežeg vazduha. Hajde, Dodo,
uzmi šal. Hajde da se malo zabavimo! I pronašao bi mi ga pre nego što sam
ja mogla da se setim gde sam ga ostavila, umotao bi me u njega i gurao
ispred sebe niz uzane stepenice, pre nego što bih stigla da se pobunim
da će se večera ohladiti.
A sad Kiti sedi za istim tim stolom, u crnoj suknji čudno nagužvanoj
na kolenima. Držanje joj je tako nalik njegovom, glavu je malo nagnula
u stranu, nalivpero drži prilično visoko, da se ne bi isprljala mastilom.
Ali Kiti spušta nalivpero. „Mislim da Ogastas možda i nije kod kuće.
Mislim da je nameravao da večera u klubu.“
Jadno dete. Gotovo da vidim prazne sobe, neupaljene kamine,
nemarne sluge. Ne mogu da odolim: moram da progovorim. „Kiti, mila,
šta može biti toliko važno da on sada ne bude s tobom? Baš danas?
Trebalo bi da bude uz tebe. To mu je obaveza.“
Kajem se zbog reči ’obaveza’ – a ona mi zaista istog trenutka
prigovara: „Mama, nije svojstveno njegovoj naravi da poštuje obavezu.
Nisam se udala za njega zbog obaveze. Ogastas i ja dopuštamo jedno
drugom da se bavimo onim što volimo i ne mešamo se jedno drugom,
hvala bogu.“ Zuri u mene. „Dosta mi je popuštanja.“ Spušta nalivpero,
gužva list papira i baca ga u vatru: „Ne moram da pišem. Ogastas će
uraditi šta mu je volja.“
„To je jasno. A ne čini ništa da udovolji tebi.“
„A ti to vidiš, zar ne? Iz bednog stana u kojem se ni sa kim ne
sastaješ? U kojem si već deset godina skrivena od sveta? Kako smeš da
osuđuješ bilo koga?“ Skoro obara sto dok ustaje, zajapurenog lica.
„Trudim se da ne osuđujem. Ali vidim da si usamljena, Kiti, i to mi
slama srce. Oduvek sam gajila velike nade za tebe. Kao i on.“
„O, ne. On nije gajio nikakve nade. Osim što se nadao da ću mu
robovati. Zato nije hteo da se ikad udam.“
„Grešiš, Kiti. Znao je da si mlada i svojeglava. Samo je pokušavao
da te zaštiti od avantura.“
„Pa, on bi trebalo da zna sve o tome. Na kraju krajeva, šta je on bio
kad je upoznao tebe? Niko! Bez novca, bez budućnosti, bez porodice o
kojoj može da priča. Bio je neviđeni avanturista! A ti se nisi obazirala na
svog oca, i udala si se za njega, baš kao i ja!“
Naravno, to je tačno. Ne mogu da osuđujem njeno ponašanje, kad
sam se i ja ponela skoro isto tako. Čim sam ugledala Alfreda te
sudbonosne večeri, odlučila sam da ga moram imati. Nikad u životu
nisam bila tako odlučna u vezi s nečim. Tako sam, pre našeg pohoda u
Stepni, učinila sve da sebe učinim poželjnom. Nisam imala pojma ni o
čemu, ali znala sam da su sva mlada gospoda koju sam upoznala
hvalila lepotu mojih očiju i tena. Ali sam takođe primetila da su, nakon
te uvodne pohvale, spuštali pogled na moje grudi, koje su, izgleda, bile
izvor velike opčinjenosti. Zato sam uzela iglu i prepravila svoju
najlepšu plavu haljinu, tako da mi je izrez oko vrata bio dublji, a kad je
došlo veče za izlazak, rekla sam Nensi da mi zategne korset što jače
može. Kad je završila, jedva sam disala ali je prizor u ogledalu bio
zadovoljavajući. Na kraju mi je umetnula u kosu nojevo pero, a ja sam
stavila bisernu ogrlicu da bih upotpunila utisak.
Priznajem da sam se previše doterala za Stepni, i kad smo posle
predstave došli iza scene, svi su zurili u moju odeću. Alfred je još bio u
kostimu, mada je skinuo periku i lažnu bradu. „A, gospođica Milar!“,
rekao je dok smo se provlačili kroz niska vrata koja su vodila u malu
prostoriju prepunu upaljenih sveća. „Pazite da ne zapalite svoju lepu
plavu haljinu – jer ću morati da vas polijem vodom i valjam po zemlji
dok se sasvim ne ugasite!“
Alis i Sisi su se zakikotale. Moji roditelji su delovali prilično
zatečeno. Ali on kao da to nije primetio, pa je nastavio uobičajeno
prenaglašeno: „Pa, dragi moj gospodine i dobrotvoru, šta mislite?
Pretpostavljam da tako prefinjenom pozorišnom poznavaocu kao što
ste vi, ovo pomalo liči na improvizaciju?“
„Nimalo. Bilo je izvanredno. Izvanredno. Vrlo šaljivo i tako.“ Moj
otac je povratio prisebnost, smeškajući se kao da su komad, garderoba,
sveće, pa i sam gospodin Gibson njegovo delo.
„Svi smo se toliko smejali.“ Alis se stidela, pa se skrivala iza mamine
haljine.
„Ja sam se uplašila kad se mladić pretvorio u Kapetana Ubicu.“ Sisi
je, otvorena kao i obično, prišla stolu za kojim je sedeo i počela da pipka
boje i pudere uredno poređane ispred njega. Iznenada ju je uhvatio za
ruku, iskrivljenog lica: „Ne diraj te lepe boje, dete moje – ili ću ti iščupati
srce i pluća, i pojesti ih!“
Sisi je poskočila. On se nasmejao, povrativši uobičajen veseo izraz
lica. „Misliš, ovako?“
Sisi se zajapurila. Suze su joj potekle niz obraze. Uhvatila sam je za
ruku i rekla ozbiljno. „Uplašili ste je, gospodine Gibsone. Ona ne
razume da ste igrali ulogu. Ona je samo dete.“
Pogledao me je na svoj pronicljiv način. Iznenada sam osetila stid
zbog svoje plave svile, bisera, otvorenog gornjeg dela, kao da su mu
moje namere bile potpuno jasne. Nakrivio je glavu. „Tačno. U pravu
ste.“ Okrenuo se prema Sisi. „Gospođice Sesilija, izvinjavam se. A da
bih se iskupio, upitaću vas da li biste želeli da vidite šta imam ovde...“
Sklonio je ruku s uva, i u njoj se iznenada pojavila bombona, umotana u
ukrasni papir. Sisine oči zasijaše od želje, ali nije htela da uzme
bombonu od njega. Spustio je na sto. „A šta to imamo ovde?“ Druga
bombona pojavila mu se iza drugog uva. Spustio ju je pored prve.
„Vaše su, mlade dame. Ali morate same da ih uzmete. Ako vidimo
nešto što nam se sviđa, moramo to i da uzmemo, zar ne, gospođice
Milar?“ Ponovo me je pogledao pravo u oči. Lice kao da mi je gorelo
jače od svih sveća.
Ali on se već okrenuo od mene i sledećeg trenutka je raspravljao s
tatom o zaradi i troškovima i o različitim poslovnim pitanjima. Alis i
Sisi su brzo uzele bombone, kao da otimaju blago od uspavanog zmaja,
pa su se sakrile iza nabora moje suknje. Hladeći se programom, mama
reče da joj je u maloj sobi s niskim krovom i suviše vruće i da nema
vazduha, i da će nas sačekati u kočijama. „Prijatno veče, gospodine
Gibsone“, reče. „Sve je bilo veoma neobično. Zaista veoma neobično. Ali
deca su se previše uzbudila. Nisu navikle na ovakve izlaske. Ako ih sad
ne odvedem, bojim se da neće zaspati.“
Izvela ih je. Nisam pošla za njima. Plašila sam se da bi se, ako
pođem, moje poznanstvo s gospodinom Gibsonom moglo iznenada
prekinuti, tu, u toj prenatrpanoj sobi s rasplamsalim svećama, naprslim
ogledalom i čudnim mirisom masnoće. Nisam mogla očekivati da će me
tata podržati i pomoći mi da ostvarim vezu s njim. Morala sam da
budem hrabra. Pustila sam da mi šal padne preko ramena i nakrivila
sam glavu na stranu. „Jeste li napisali još neki komad, gospodine
Gibsone?“
„Stigao sam do polovine sledećeg, gospođice Milar. Dobro
napreduje.“ Namazao je lice nekom belom pomadom, ispod koje su mu
se videle samo crne oči. Zatim je obrisao lice krpom, munjevitim
pokretom skinuvši crne bore koje su ga tako uspešno učinile starijim.
„Da li je to opet komedija?“
„Tragikomedija, gospođice Milar. Volim da imam prostora za
retoriku.“ Širom je otvorio oči i glasno se, veselo nasmejao.
„A hoćemo li i to moći da gledamo?“
„Svakako. To jest, ako se ikada bude igrao za publiku. Oslanjam se
na vašeg oca, mog dobrotvora, u tom smislu.“
 „Hoćeš li omogućiti gospodinu Gibsonu da postavi komad, tata?“
Protrljao je ruke. „Pa, svakako. Videćemo, videćemo. Korak po
korak!“
„O, tata, moraš!“ Uhvatila sam ga za ruku i uputila mu najsrdačniji
pogled.
Tata se nasmejao. „Imate izvrsnog zastupnika, gospodine Gibsone.
Ne mogu ništa da joj odbijem.“
„Zaista, ko bi mogao? Anđeo u plavom, s odgovarajućim očima.
Gospođice Milar, u vašoj sam vlasti.“ I kleknuo je.
Zapravo, ja sam bila u njegovoj vlasti. Nažalost, nije izgledalo da on
misli ozbiljno. Ali ja sam iskoristila prednost. „A hoćete li nam opet doći
na večeru? Za nedelju dana, možda?“ Osetila sam da tata ne odobrava
moju neposrednost, ali ponašala sam se nehajno.
Alfred se nasmejao. „Biće mi veliko zadovoljstvo. Mada, morate mi
obećati da nećete iznurivati ovog sirotog činovnika svojim divljim
plesom...“
„Mojim plesom, gospodine Gibsone?“
„Svakako. Zar se ne sećate? Škotski ples, polka, narodni ples? Niste
mi dali da dođem do daha!“
„Meni se čini da je neobuzdanost poticala od vas, gospodine.“
„Nipošto! Vi ste bili La Belle Dame Sans Merci.1 Zar ne, gospodine
Milar?“
Tata se namrštio. „Ona je, kao i uvek, bila moja divna Dodo.
Najbolja, najslađa devojka na svetu. I s njom nema šale. Hajde, Dodo,
moramo da pođemo.“ Uhvatio me je podruku. „Gospodine Gibsone,
želim vam laku noć.“

„Pa?“, upita Kiti. „Ne odgovaraš na moje pitanje. Zar tata nije bio
avanturista?“
„Nikako“, odgovaram. „Samo je bio siromašan. A moj otac je
jednostavno pokušavao da me zaštiti, znajući da sam imala bezbrižno
detinjstvo i da sam jedva umela da upravljam svojim džeparcem, a
kamoli time kako da hranim celu porodicu. Ali pretpostavljam da su
svi očevi podozrivi prema ljubavnicima svojih kćeri. Uključujući i
tvog.“ Okrećem se i smeškam joj se.
„O, mama, svakako si u pravu. Ogastas ima mnogo dobrih osobina,
veruj mi.“ Prilazi i spušta mi poljubac na obraz. Džip se budi i otresa se.
Spuštam ga na tepih, a Kiti iznenada zauzima njegovo mesto,
spuštajući sebe i svoj težak dodatak od podsuknji u moje krilo,
obavijajući mi ruke oko vrata i prislanjajući svoj obraz uz moj. Toliko
sam žudela da joj budem blizu, da se ne usuđujem da se pomerim.
Sedimo u tišini i posmatramo kako ugalj gori i kruni se, dok se napolju
već prilično smračilo i gospođa Vilson ulazi da upali lampe. Trgla se
kad nas je ugledala tako isprepletene.
„Izvinite, gospođo. Nisam znala da je gospođa Noris još ovde.
Izvinjavam se, gospođice.“ Stoji, pomalo zbunjena – dve odrasle žene
grle se u fotelji.
„U redu je.“ Kiti ustaje i popravlja suknju. „Odlučila sam da
prespavam ovde.“
„Da, gospođice... gospođo. A da li biste želeli da večerate?“
„Kakvim kulinarskim divotama možete da me namamite?“
„Ne znam da li su kurinalske. Ali ima hladne ovčetine i krompira. A
skuvala sam i supu.“
Kiti napravi grimasu. „Valjda će biti dobro. Imaš li vina, mama?“
To je Ogastasov uticaj. Ali ja obično nemam vina ni pića u kući.
Osim raznih tonika koje mi je doktor Felps prepisao kad se rodila Ada.
„Nemam“, kažem. „Moraćeš da se zadovoljiš vodom.“
„Ima u kuhinji jedna boca crnog piva, gospođice, ako želite.“
Gospođa Vilson pali lampe, i konačno se čini kao da se taj dugi dan
bliži kraju.
„Odlično, uzeću malo.“ Kiti se okreće prema meni, iznenada
živahna. „U kući su imali vreo punč, da se zagrejemo. Mada je bio
mnogo lošiji od tatinog.“ Zbunjeno gleda okolo. „Šteta što mi ne
možemo da napravimo malo punča.“
Pomisao na to me uveseljava. „Možda i možemo. Nije to teško.
Pomorandže, limun, brendi...“
„Ali ti nemaš brendija, mama.“
„Nemam.“
„A ni pomorandži“, dodaje gospođa Vilson, izlazeći. „Kupila bih ih
da sam znala da ćemo imati posebnu gozbu.“ Oštro zatvara vrata.
Kiti se smeje, koluta očima i imitira glas i pokrete gospođe Vilson:
„Da sam znala da ćemo imati posebnu gozbu, legla bih i umrla.“
Stavljam prst na usta. Gospođa Vilson je dobro stvorenje i ne bih
želela da se uvredi. Ali Kitine primedbe su tako oštre da moram da se
nasmejem. „Mogla si da osmišljavaš likove, znaš. Imaš, kao i on, dara
za to.“
„Stvarno? On nije tako mislio. Nikad me nije ohrabrivao.“
„Nije tačno. Uvek je bio ponosan na tvoje pisanje. Donosio mi je da
pročitam. Rekao bi: To dete je čudo! Dete fenomen!“
„Detinjaste priče i pesme! Glupi mali komadi. A ništa mi nije
govorio kad sam odrasla.“
„A da li si išta napisala kad si odrasla?“
Zajapurila se. „Nisam.“ Bila je i suviše zauzeta buntom da bi
posvetila vreme pisanju. „Ali on me je sprečavao u svemu što sam
želela. Mogla sam da budem glumica. A on je rekao da pozorište nije
život za jednu damu. Dok je on sam sve vreme bio...“
„Hajdemo da večeramo“, kažem, ustajući iz fotelje. „I da ranije
legnemo. Obe smo iscrpljene.“

Kiti je obilno večerala i ispila čašu crnog piva koje joj je donela gospođa
Vilson. Zatim me moli da joj sviram, i ja joj udovoljavam – iako je ona
bolji pijanista. Toliki časovi, beskrajno vežbanje! Sada stoji iza mene, s
rukama na mojim ramenima i pevamo omiljene stare pesme, sve horske
pesme s nekadašnjih božićnih proslava, kad smo svi bili zajedno. Kad
smo pošle na spavanje, toliko je iscrpljena da jedva uspeva sama da se
skine. Pomažem joj, kao kad je bila dete – iako je tada to bilo mnogo
jednostavnije. Sad ima toliko slojeva i podsuknji, toliko ukrasnih traka!
„Zar ne misliš da si malo preterala s svom ovom ekstravagancijom?
Suknja ti ima toliko podsuknji da bi mogla da stoji sama.“
A suknja zaista stoji bez pridržavanja, kao da je u sobi treća osoba
koja čuva stražu pored maske kamina. Spuštam veo i šešir na sofu i
pokušavam da presavijem suknju, da bi se osušila pre nego što je
gospođa Vilson iščetka sutra ujutro. Po rubovima ima petnaestak
centimetara blata. Sigurno je to od pogrebnih kočija. Pipam mrtav,
oklembešen krep. Ružan je, i čini Kiti ružnom – a on to nikako ne bi
želeo. Crnina gasi duh, govorio je. On od žena pravi hodajuće mauzoleje.
Kiti se ne protivi mojoj primedbi. Skoro da je zaspala na nogama.
Mučim se s kopčama na njenom korsetu, i kad sam joj dodirnula leđa,
shvatila sam koliko je mršava. Ja nisam bila mršava čak ni kad sam bila
devojčica. Jedra lepotica, prozvao me je kad smo se venčali. Rekao je da je
moje telo najmekše na svetu. Ali sada imam malo previše oblina. A Kiti,
s druge strane, izgleda kao da gladuje.
Pada u krevet kao bez svesti. Ja se skidam sama, bez pomoći.
Tračice sam vezala labavo, tako da to obavljam prilično lako. Osećam
želju da legnem, želju za prisustvom još nekog ljudskog bića. Prvi put
posle deset godina sa mnom će spavati neko drugi a ne Džip. Svesna
sam potrebe koju ne priznajem samoj sebi, i koja me skoro savladava,
dok se Kiti okreće i gnezdi se čvrsto se privijajući na moja nedra. Kaže:
„Mama, toliko si velika, izgubiću se u tebi“, i istog trenutka pada u san.
Ali i u snu ostaje napeta, krhka. S vremena na vreme se trza i uzdiše,
baš kao njen otac. Koji je takođe govorio da želi da se izgubi u meni.
 3.

Z vono na vratima oglasilo se u devet sati. Niko pristojan ne dolazi

tako rano. Obučena sam i doručkujem, ali Kiti još spava. Čujem
glas na stepeništu. To je Ogastas.
„Zdravo, majko. Je li Kiti tu?“, kaže u svom neformalnom stilu,
gurajući vrata, sa šeširom u ruci. Još je u večernjem odelu, ali izgleda
nervozno i neuredno.
„Dobro jutro, Ogastase. Da, naravno da jeste. Gde bi drugde bila?“
„Nije bila kod kuće celu noć.“
„Nije. A nisi ni ti. Pretpostavljam da si tek sad shvatio da je nema.“
„Da, nisam bio kod kuće. Ona je to znala.“ Baca šešir za izlazak u
operu, uzima šljivu iz činije na stolu i zagrize je. „Ali nema smisla
držati sluge u neizvesnosti. Bio sam potreban ljudima, znate.“
„Baš nezgodno.“ Ne mogu ni da zamislim da sam ga nekad
smatrala zgodnim. Na jutarnjem svetlu zulufi su mu retki i riđi, i smrdi
na duvanski dim i viski.
„Pa, i bilo je, majko. Veoma nezgodno.“
„Smem li da te podsetim da je Kitin otac juče sahranjen? Sinoć joj je
bilo potrebno nečije društvo. Kao i meni.“
Dovoljno je pristojan da se postidi. „Ovaj, da. Izvinjavam se. Moje
saučešće i tako to. Ali ne možete reći da ste vi uobičajena udovica. Kao
što ni ona nije ćerka u uobičajenom smislu te reči. Obe ste mrzele
Velikog Čoveka dok je bio živ.“ Seda preko puta mene, na Kitino mesto,
i sam se poslužuje čajem i tostom.
„Svakako ga nisam mrzela. A mislim da ćeš shvatiti da ga ni Kiti nije
mrzela.“
„Pa, dobro se pretvarala. Ipak, bio sam u crkvi, zar ne? Pojavio sam
se. Nisam dozvolio da sve bude po volji domaćina. A kakva je samo
bila gungula! Sva ta kuknjava i jecanje. Da čoveka glava boli nedeljama.
A onda su stavili O’Rurka i Alfija u kočije s njom, a mene ugurali
pozadi s nekim gospođama. Čujte...“
„Ne želim da slušam.“
„Ne.“ Smeje se. „U svakom slučaju, sad ima obaveze. Advokati i
tako to.“
„Spava.“
„Onda budite ljubazni pa je probudite, majko.“ Gestikulira, kao da
sam glupa i ne razumem engleski. Zadah viskija širi se s druge strane
stola. Oči su mu zakrvavljene, a pogled nesiguran.
„Nema razloga za žurbu, Ogastase. Mislim da joj nije ništa ostavio.
Osim, možda, svojih knjiga.“
„Mora da se negde krije bogatstvo, majko. Toliki rad, kao da mu je
život zavisio od toga. A ona je najstarija.“
„A ja sam mu žena. Ali on nas je obe isključio iz nasledstva, ako se
sećaš.“
„Pa“, kaže, zagrizavši preostalu usoljenu haringu, „možda vas je
ponovo uključio. Uvek je bio čudak.“

Čudak. To je i moj otac mislio, iako se otmenije izrazio. Nepromišljen,

govorio je. Nestabilan. Kad smo se te sudbonosne večeri kočijom vraćali
iz Stepnija, prekorio me je što sam se tako osramotila. „Iznenađuješ me,
Dodo. Nameračila si se na tog jadnog mladića.“
„Samo sam ga pozvala na večeru, tata.“
„Nije to baš sve, Dodo.“ Pogledao me je ozbiljno.
„Zaboga! Šta je još uradila?“ Mama je podigla pogled dok je
ušuškavala moje snene sestre. „Ništa što ne bi dolikovalo dami, nadam
se, Dodo.“
„Ne, mama. Samo sam razgovarala s njim o njegovim komadima.“
„Ohrabrivala je njegovu sklonost ka ekstravaganciji, Ester. Znaš,
osmesi, pogledi, ljubljenje ruke, klečanje i tako dalje. Čitava lepeza
efekata.“
Mama se nasmejala. „Vrlo je vatren, Olivere. Ume da uhvati čoveka
nespremnog. Ali nema loše namere.“
„Naprotiv, taj mladić je pun sebe i možda veruje da ima šanse kod
naše ćerke. Nije pošteno od nje da ga ohrabruje.“
Morala sam da se umešam. „Ali on ima šanse kod mene, tata! On je
najdivniji i najpametniji čovek kog sam upoznala! Ali bojim se da je i
suviše očaravajući da bi se petljao s glupačom kao što sam ja!“
„Dodo! Šta te je spopalo?“ Tatin glas bio je neobično oštar.
„Zaljubila se“, reče Alis, otvorivši jedno oko, a zatim je ponovo
zaspala.
Kočija je nastavila da trucka, a mi smo sedeli kao ošamućeni.

Ogastas ustaje, trpajući ostatke tosta u usta. Deluje razdražljivije nego

ikad, čulnih i opuštenih usana koje se sklapaju oko hrane. „Gde je ona?“
„Nemoj da joj smetaš, Ogastase. Umorna je.“
„Hvala, majko, ali uradiću, do đavola, ono što je meni volja kad je u
pitanju moja žena.“ Nikad ne škrtari s psovkama, čak ni preda mnom.
Polazi prema vratima.
Užasnuta sam. „To je moja spavaća soba. Ne možeš tamo.“
„Onda je vi pozovite.“ Staje sa strane, posmatrajući me ratoborno.
„Da barem završim doručak.“
„Imam posla, majko.“
„Stvarno?“
To pitanje ga nervira, pa se vrti u krug. Nailazi na Vilsonovu, koja
unosi svež čaj i sudara se s njom. Zamalo nije ispraznila čajnik po
njemu. U deliću sekunde se nadam da se opekao, ali se on spretno
izmakao i čaj se prosuo na tepih. Gunđa. „Zašto vi, proklete sluge, ne
gledate kuda idete?“
„Mislima da ja jesam gledala, gospodine. Rekla bih da ste se vi
iznenada okrenuli. To se često dešava.“ Spušta čajnik na sto i saginje se
da obriše mrlju. „Ali sve je u redu. Skinuće se grubom krpom i uz malo
napora.“
„Ovo je ludnica. Idem po Kiti i odlazimo.“ Spušta ruku na kvaku
vrata spavaće sobe.
„Ne.“ Ustajem. „Ja ću je probuditi. Molim te, sedi.“
Prelazim preko sobe prolazeći ispred Vilsonove, koja se pridigla s
tepiha, pomalo rumena u licu. „Pa“, kaže, „ovo je prvi put da vidimo
gospodina Norisa posle ne znam koliko vremena, zar ne, gospođo? Ali
drago mi je što vidim da se pojavio kod kuće.“ Počinje da čisti njegov
tanjir. Po njemu su razbacani ostaci haringe, koštica šljive i mrvice tosta.
S gađenjem gleda u tanjir. „Da postavim ponovo?“
„Sumnjam da će gospodin Noris doručkovati. Gospodin Noris žuri.“
„Da, gospođo. Onda ću se vratiti da sredim tu mrlju, da se ne osuši.“
Polako izlazi iz sobe.
„Takvu drskost ne bih trpeo u svojoj kući.“ Ogastas se stropoštao u
naslonjaču, a njegove dugačke noge u crnim nogavicama pružaju se do
polovine tepiha ispred kamina.
„Ali ovo nije tvoja kuća, a gospođa Vilson je divna žena.“
Vadi cigaru. Zatim posmatra moj izraz lica, pa je vraća: „Vidim da
vam ne prija duvanski dim, majko.“
„Nikako mi ne prija.“
„Mada ga je Jedinstveni Velikan voleo, zar ne? Čini mi se da se toga
sećam. U ona dobra stara vremena kad smo bili dobri drugovi.“
Zajedljivo se smeška.
„On je znao kad je vreme i mesto. A to nije u devet sati ujutro u
tuđoj trpezariji.“
Smeje se. Naravno, istina je da su Alfred i on nekad bili prijatelji.
Prilično neverovatan spoj: Alfred već na vrhuncu moći, poznat i cenjen,
porodičan čovek koji čini dobra dela. Ogastas, mladić iz grada s više
novca nego pameti, bez ikakvog zanimanja za književnost, a svakako
nikakvog za dobra dela. Međutim, zanimalo ga je nešto drugo. Upravo
je on upoznao Alfreda s turskim kupatilima, klubovima za pušenje,
kućama s kineskim opijumom. Alfred je bio znatiželjan: Kakvu divnu
sklonost svi oni imaju da leže i ne rade ništa. Ali ta novotarija brzo je
izgubila draž. Alfred nikad nije mogao dugo da lenstvuje.
Otvaram vrata spavaće sobe. Kiti leži onako kako sam je ostavila,
kose rasute po jastuku. Neće da nosi kapu za spavanje. Nije hteo ni
Alfred. A moju bi odvezao čim bismo legli. I spavaćicu: Hajde, Dodo,
nemoj da se umotavaš kao božićna ćurka. Hoću da ti osetim kosu. Hoću da ti
osetim kožu. Hajde da budemo prirodni.
Naginjem se prema njoj. „Kiti?“ I dalje spava. Ne mogu da se
nateram da je probudim. U stvari, neću da je probudim. Sedam na
prekrivač i posmatram je kako spava. Ne znam koliko je vremena
prošlo ali sledeće što čujem jeste škljocanje kvake i Ogastas ulazi u
sobu. Previsok je, grub i tamnoput u odnosu na lepeze i perje,
presovano cveće i gomile pisama uvezanih ukrasnim trakama. Nijedan
muškarac nije stupio nogom ovde, do sada. Samo Alfred može da
posmatra iz svog srebrnog rama na kaminu.
„Niste mnogo napredovali, majko. Čini se da je sve ono što je
govorio za vas tačno.“ Ogastas se naslanja na orman, cereći se.
„Kiti mora da spava.“
„Može da spava drugi put. Potrebna mi je. A ja sam joj muž.“
„Sad si se toga setio?“
„Hajde, hajde, majko. Nećemo da se svađamo. Jedan svadljiv
roditelj sasvim je dovoljan.“ Polazi prema krevetu i naginje se prema
Kiti.
„Ustaj, Kit. To sam ja, tvoj voljeni.“ Drmusa je prilično grubo, rukom
tamnom spram posteljine.
Žmurim. Ne volim da gledam kako je dodiruje. Nisam stidljiva – ne
bih mogla da se udam za Alfreda da sam stidljiva – ali ima nečeg
grubog u Ogastasu što u meni izaziva brigu za moje dete.
Pretpostavljam da on može da ode i dalje nego što je pristojno. Može da
bude čak i surov. Bože sačuvaj ako je to tačno – ali pribojavam se da
Alfred zna mnogo više o svom nekadašnjem prijatelju nego što je
govorio. Naravno da ne krivim Kiti što želi da bude strastveno voljena i
spremna da zbog toga učini nešto nepromišljeno. U tom smislu se ne
razlikujemo mnogo. Zaista, dok sam stajala u onoj vreloj garderobi sa
svećama koje su gorele oko mene a Alfred mi se smešio, osećala sam
kao da mi celo telo gori od radosti. Bila sam toliko uzbuđena da sam
jedva razmišljala. Samo je pomisao na to da nikad više neću videti
Alfreda – ili da ću ga videti prekasno, kad već bude obećao brak nekoj
drugoj – mogla da me natera da govorim tako otvoreno.
Ali poziv na večeru je jedno, a mogućnost za bilo šta drugo nije
dolazila u obzir. Moje prenagljeno priznanje da mu se divim dovelo je
moje roditelje u iskušenje, i kad su videli koliko sam ushićena dok
iščekujem njegovu posetu (a nisam mogla da sakrijem svoju radost, niti
je išta moglo do mi ukloni osmeh s lica), jasno su mi stavili do znanja da
ne smem ni da ohrabrujem ni da prihvatim pažnju tog zabavnog ali
nestalnog mladića. Naravno, prihvatila sam da ne kažem ništa
neprikladno. Pristala bih na gotovo sve samo da još jednom mogu da
vidim Alfreda Gibsona.
Sedeli smo u bašti kad se pojavio na kapiji. Delovao mi je još sjajnije,
još divnije nego ranije. Nosio je žuti prsluk, sako boje trešnje i vrlo lepo
skrojene pantalone. Nabavio je i štap sa srebrnom drškom. Prošao je
stazom i duboko se poklonio, držeći šešir u visini srca. Svi smo se
nasmešili, a mama mu je elegantno pokazala da sedne na stolicu pored
nje. Ali pre nego što je išta mogao da uradi, Sisi je, dosledna svojoj
upornosti, počela da ga vuče za ruku pokušavajući da ga odvuče na
travu: „Igraj ponovo onu igru! Igraj onu igru!“ Ovog puta nije dozvolio
da ga namami. Smehom je odbio njeno navaljivanje, a onda je bacio
šešir i štap, iznenada ju je podigao i stavio da stoji na njegovim
stopalima. „Drži se čvrsto!“, uzviknuo je i počeo da igra s njom na
travnjaku. Sisi ga je čvrsto stegla za ruke i sve je više crvenela dok se
trudila da zadrži mala stopala u papučama na uglancanim cipelama u
kojima se hitro okretao.
„Sporije!“, molila ga je između uzdaha. „Go-spo-dine Gib-so-ne,
sporije, molim vas!“
„Nemoguće!“, vikao je, praveći veliki okret pored oraha. „Postoji
samo jedan tempo za valcer, a to je BRZO!“ Vrteo ju je toliko žustro da
su joj noge i telo lepršali oko njegovog tela kao vetrenjača, pre nego što
se iznenada zaustavio. Stala je na trenutak, a onda uzviknula:
„Ponovo!“ i opet pokušala da se popne na njegova stopala.
„Ne, gospođice Sesilija, ne smete da budete sebični. Mislim da je red
na gospođicu Alis.“ Pružio je ruku prema Alis, koja je mirno sedela u
pletenoj stolici, pretvarajući se da čita. Odmahnula je glavom.
Nasmešio se. „Zaista je neprikladno. Gospođica Alis je previše
odrasla za ovako nešto. Gospođica Alis želi pravi ples. Vojni dvokorak,
ako se ne varam? Dozvolite.“ Učtivo joj je prišao, naklonio se, nežno je
uhvatio za obe ruke i, pre nego što se osvestila, igrala je dvokorak
baštenskom stazom s njim, dok joj je on davao uputstva: Okret, korak, u
stranu, nazad! Izvrsno! Zaustavili su se na kraju staze. Ponovo se
poklonio i poljubio joj ruku, vrlo nežno, tako da je Alis porumenela.
Iako je to bila samo moja dvanaestogodišnja sestra, osetila sam
ljubomoru. Spustila sam pogled usredsređujući se na vez, prateći zeleni
bod od satenskog konca kako bih popunila okrugli cvet. Posle nekoliko
sekundi se vratio ali nisam mogla da uzvratim njegov prodoran
nasmejan pogled sve dok su majka i otac pratili svaki moj pogled.
Videla sam samo njegove cipele dok je stajao preda mnom i desetak
centimetara ruba tih uredno skrojenih pantalona: „A šta vi želite,
gospođice Milar?“
Šta ja želim? Srce mi je tuklo tako snažno da me je zaprepastio
sopstveni hladnokrvan glas. „Želela bih da se bar na trenutak umirite i
urazumite, gospodine Gibsone. Pre nego što se potpuno iscrpite.“
„Gospođica Milar je u pravu! Čovek ne može stalno da đipa okolo s
damama. Ponekad mora da bude miran i razuman.“ Seo je pored
mame i zauzeo zamišljenu pozu, s rukom ispod brade. Svi su se
nasmejali. Osetila sam se blesavo i mučila sam se pokušavajući da
smislim duhovit odgovor, ali to mi nije bila (a nije ni sad) jača strana. U
svakom slučaju, bila sam i suviše uzbuđena da bih mogla da
razmišljam.
Za večerom (kad su ga postavili da sedne naspram mene, stisnut
između Sisi i tate), pitala sam ga kako napreduje novi komad. Rekao
nam je da ga je skoro završio i da je, u Šekspirovom stilu,
’tragikomičan-istorijsko-pastoralan’.
„O čemu je reč?“, upitala ga je mama, poslužujući nas šunkom i
kupusom.
„O ljubavi, gospođo Milar.“ Govorio je nehajno, dok je uslužno
dodavao tanjire. „To je jedina moguća tema za mladog čoveka. Mladići
su, znate, veoma skloni da se predaju teskobi te smrtne strasti.“
Nisam mogla da odolim. „Vi se, svakako“, rekoh, pogleda uprtog u
akvarel iza njegove glave, „niste prepustili teskobi smrtne strasti,
gospodine Gibsone?“
„Svakog dana, svakog minuta, svake sekunde. Zar sumnjate u to,
gospođice Milar?“ Nasmejao se razdragano.
„Sumnjam.“ Dopustila sam sebi da ga pogledam u oči. „Sumnjam,
gospodine Gibsone, da ste ikad ozbiljni.“
Pogledao me je ozbiljno: „Onda veoma grešite, gospođice Milar. Ja
sam najozbiljniji čovek na kugli zemaljskoj.“
To me je toliko uznemirilo da sam jedva završila večeru. Jedva sam
uspevala da držim viljušku i nož. U stvari, jedva da sam bila svesna da
držim viljušku i nož. I tanjir. I čašu. Videla sam samo to živopisno lice i
sjajne oči. Čula sam samo taj uzbudljivi glas. Kao da su svi za stolom
ćutali, osim njega. I kao da smo oboje bili zadovoljni što smo u takvom
stanju: zaneseni i očarani.

Kiti se probudila pošto ju je Ogastas prodrmao. Zuri u njega, zatim po

sobi, pa u mene. Pokušava da shvati gde se nalazi. A onda joj bolan
izraz preleće preko lica. Setila se. A zatim kaže: „Ogastase, otkud ti
ovde?
„Probudili su me, zbog mojih grehova. Očigledno je da si mi
potrebna. Čita se oporuka. Tačno u jedanaest u Park hausu. Svi će doći,
čitava svetina. Moramo da odemo tamo, da zaštitimo tvoje interese.“
„Ne želim ništa!“ Prkosno ga gleda s jastuka. Ogastas reaguje tako
što sklanja pokrivač s nje, otkrivajući joj gole noge i tamnu senku malja
ispod izgužvane spavaćice. Primetio je to i okleva. Gledaju se. Guram
ga: „Ja ću da je obučem, Ogastase. Možeš da sedneš u dnevnu sobu.
Brzo ćemo.“
„Ne, sačekaću.“ Smešta se na otoman i ceri se. „Muškarac može da
gleda svoju ženu en deshabille,2 nadam se, majko? Nemam šta drugo da
radim.“
S mukom podižem Kiti iz kreveta i postavljam je da sedne ispred
umivaonika. Voda u bokalu je već mlaka, ali pomažem joj da se umije i
da opere ruke. Sedi kao lutka, dozvoljavajući mi da je pomičem kako
hoću. Ogastas se zavaljuje i posmatra nas kao da se igramo ili radimo
nešto još gore. Kiti mi je pričala da je iz Pariza doneo neke slike – slike
žena u donjem rublju kako se oblače. Razmišljam o tome sad, dok ga
posmatram kako sedi i smeška se.
Navlačim joj krutu crnu haljinu na mršavo telo. Vilsonova ju je
očetkala ali još se oseća vonj crne farbe za bojenje tkanine, koja mi ostaje
na prstima dok je utežem. Vezuje šešir i veo i okreće se prema
Ogastasu. „Spremna sam.“
Uhvatio ju je za ruku prenaglašeno ljubazno. „Zbogom, majko.
Javićemo vam da li vam je Veliki Čovek ostavio svoj polovni krevet.“
„Ogastase!“, Kiti se naglo okreće prema njemu. Zahvalna sam joj na
brizi za moja osećanja, iako niti želim niti očekujem da sam nasledila
išta značajno. Sećanja su mi mnogo dragocenija.

Nakon što je Kiti otišla, sedim i zurim u Alfredovu fotografiju. Govorili

su da je ružno ostario, uništen napornim radom. Ali na toj fotografiji je
još mladolik, s talasastom kosom i lep, iako zuri u fotoaparat neobično
beživotno, potpuno suprotno svojoj prirodi. Okrećem ram prema
svetlu. Na sebi ima plišani kućni mantil, obraz je naslonio na jednu
ruku, dok u drugoj drži nalivpero. Izgleda tako ozbiljno. A u stvarnosti
je bio energičan i živahan, i najviše je voleo da stavi turban i ogrne se
metrima izvezene tkanine kako bi postao duh iz lampe na božićnim
proslavama. Okačio bi grimiznu zavesu u salonu i posle večere bi se
pojavio iza nje u oblaku zelenog dima – abrakadabra! – i svi bismo
poskočili, iako smo to sve vreme očekivali. Zatim bi nam pokazao svoj
cilindar – prazan – pa bi zamolio Luizu i Edija da ga drže, svako sa po
jedne strane, i neverovatnom brzinom vadio narandže, limunove,
bombone i razne sitnice iz njega. Zatim je izvlačio iz džepa raznobojne
svilene marame i bacao ih uvis. Pronalazio je novčiće u okovratnicima
dečaka i džepovima devojčica, iako su oni bili sasvim uvereni da ih
dotad nisu imali u džepu. Na kraju bi nestao u zlatnom pljusku
konfeta, koje bi tako svetlucale na svetlosti sveća da smo zaista mislili
kako smo se vratili u Priče iz hiljadu i jedne noći.
Nikad nisam otkrila kako pravi čaroliju, iako mi je rekao da ga je
otac naučio tim trikovima, postavljajući ga da stoji na stolu pivnice kad
je tek prohodao. Ali Alfred je bio tako brz i spretan da je time mogao da
se bavi profesionalno. Ako mi nadahnuće za pisanje presuši, Dodo, možda ću
ipak izaći na ulicu. A ti možeš da obučeš suknju sa šljokicama, da obuješ duboke
čizme i skupljaš zaradu! Obožavao je aplauze i smeh, i bio je oličenje
dobroćudnosti. I deca su ga obožavala. Nikad im nije bilo dosta
njegovih trikova. Nakon toga bi mu posedali u krilo ili se okupili oko
njegove fotelje, dok je on izmišljao sve luđe priče. Troje-četvoro njih
obisnulo bi mu se o obe ruke dok je igrao polku po sobi. I smejali su se,
kao što su se smejale Alis i Sisi, kad je igrao ćorave bake i hvatao ih za
marame i rukave dok su kružili oko njega, sudarajući se i vrišteći.
Nikad neću da zaboravim te divne Božiće.
Sedam na krevet i otvaram kovčežić. Vadim jedno pismo i
odvezujem svilenu traku. Njegovo prvo pismo. Volim ga više od svega,
iako se izlizalo od stalnog čitanja. Gledam elegantan rukopis i sećam se
svojih osećanja kad mi ga je Alis prvi put uručila, vadeći ga iz džepa s
preteranom tajnovitošću: „Od njega, za tebe.“
 „Za mene?“
„Naravno.“ Stajala je ozbiljno, pružajući mi ga. „Stavio mi ga je u
ruku dok smo igrali. Zar ga ne želiš?“
„Naravno.“ Istrgla sam joj ga iz ruku i otrčala u svoju sobu,
preplašena.
Bila je to jedna stranica, savijena tri puta.

Najdraža moja gospođice M.,

Nadam se da ćete mi oprostiti na ovom neuobičajenom načinu
razmene pisama, ali vaš dragi tata mi je stavio do znanja da će, ukoliko
se usudim da započnem bilo kakvu komunikaciju s njegovom voljenom
ćerkom (pisanu ili usmenu), biti prinuđen da raskine sve poslovne veze
s Iskreno Vašim – ukratko, neće mi više davati novac.
Međutim, koliko god poštovao vašeg oca, ne mogu udovoljiti
njegovim željama. Zato što neke stvari imaju prednost. Pitanja srca
imaju prednost. A moje srce je u stanju smrtne strepnje. Strepim da
više neću gledati vaše divne oči i slušati vaš slatki glas. Strepim da će
mi vas neko uzeti, ili da ćete srce pokloniti nekom drugom. Strepim
(najviše od svega) da možda uopšte ne marite za mene.
O, Dorotea, već ste mi draži nego što mogu da opišem. Ležim budan
i zamišljam vas u vašoj plavoj svilenoj haljini i samo želim da vas
zagrlim. Veoma sam drzak, znam. Možda vi ne marite za pravnog
činovnika bez novca koji može da vam ponudi samo nadu – ali mislim
da nije tako. Mislim da sam osetio kako vam srce lupa kao moje. Mislim
da sam video kako crvenite. Ukratko, dovoljno sam ubeđen da su mi
osećanja uzvraćena i da mogu da pišem na način koji bi nam, da nisam
toliko uveren, oboma mogao doneti neprijatnost i bol. Ako grešim,
utopiću se u Temzi i doveka služiti kao hrana ribama. Ali ja kažem da
sam u pravu. Kažite i vi da sam u pravu, draga Dorotea. Šapnite to kroz
ponoćni vazduh. Recite to u svoj jastuk. Napišite to u svom odgovoru.
Vaš, u agoniji,
 Alfred Gibson

Ukoliko ste voljni da mi odgovorite, znajte da ima jedna labava cigla

u baštenskom zidu, blizu kapijice, gde biste bezbedno mogli da stavite
pismo. Dolaziću iz Londona pešice svakog dana ove nedelje, da vidim
jesam li čovek osuđen na smrt, ili blagoslovena duša.

Nisam mogla da poverujem da je ozbiljan. Pomislila sam da se

zavaravam, da ne razumem šta je napisao, da shvatam ozbiljno nešto
što je zamišljeno kao šala. Čitala sam pismo iznova i iznova, a onda
opet ispočetka. To je stvarno bilo ljubavno pismo. Zasluživalo je – i
zahtevalo – odgovor. Nisam marila ako pravim budalu od sebe. Bolje
da budem budala nego da zauvek žalim. I tako sam napisala pismo te
iste večeri, da mu kažem koliko uzvraćam njegovu ljubav. Verovatno
sam rekla previše. Uplašila sam se, kad pismo nije više bilo u mom
posedu već ispod vlažne cigle, da sam stvarno rekla previše. Ali
sutradan mi je odgovorio s divljim pobedonosnim zanosom, stavio je
znake uzvika po celoj stranici, a ja sam znala da sam ispravno
postupila.
Narednih nedelja smo često upotrebljavali naš ljubavni pretinac.
Samo je Alis znala za naše dopisivanje, i ponekad sam morala njoj da
poverim pismo, s obzirom na to da mi je mama, kao da je nešto osetila,
stalno pronalazila komplikovane zadatke po kući – da popišem svu
srebrninu u ostavi, da obrišem orman s porcelanom od vrha do dna, ili
bar da osušim ogromne količine bilja za kuhinju.
Alis je svoju obavezu prihvatila ozbiljno, zaklevši se da nikome neće
reći ni reč, pa čak ni Sisi, koja je bila vrlo visprena. Pazila je koliko je
mogla, uspevajući bar jednom dnevno da se izmigolji kroz kapiju a da
je Sisi ne primeti. Uvek je stavljala pismo duboko u džep kecelje, i ne bi
mi ga dala dok ne budemo na sigurnom u sobi. Oduvala bi s njega
prašinu od cigle i svečano mi ga pružila uz mali naklon. Ponekad bih joj
pročitala mali deo. Bila je veoma mlada, ali sam ja mnogo želela da
razgovaram o Alfredu, da joj pričam o tome koliko ga obožavam.
Slušala bi, a onda bi rekla nešto kao: „Toliko si srećna, Dodo, što imaš
tako vatrenog ljubavnika. Još je i zabavan. Misliš li da ćeš se udati, ili da
ćeš zauvek biti nesrećna? Da li će se tata predomisliti? Ili ćeš pobeći u
Škotsku i živeti romantično, u bedi?“ Jednom prilikom mi je ispričala
kako je srela Alfreda dok je hodao kraj puta, vrteo štapom i nešto pričao
sam sa sobom ’čudnim glasom’. Jednom ga je srela dok je uzimao
pismo: „Pretvarao se da je gusar koji me je zarobio zbog blaga. Stegao
me je tako jako da sam pomislila da ću vrisnuti i da će nas mama čuti,
ali nisam vrisnula, Dodo, a on je rekao da sam mnogo dobra i dao mi
peni.“
I ja sam se uvek nadala da ću ga ugledati, i jednom ili dvaput
učinilo mi se da sam na trenutak ugledala šareni prsluk među drvećem,
ali sam verovatno pogrešila. Međutim, dok sam čitala njegova pisma,
kao da sam bila s njim. Njegov život je delovao neobično ispunjeno –
’svakodnevno rintanje’ kod Vebstera i Potsa, gde je morao lepim rukopisom
da ispisuje reči koje u sebi nisu imale ničeg lepog – račune i ugovore, oporuke i
dopune oporuka. Oporuke! Bolje da ne pričam o njima. Toliko nepravde se tu
učini, ljubavi moja. Daj bože da ti i ja nikad nemamo ništa s tim. Večeri je
provodio u pozorištu, s ostalim činovnicima, Tomom Tredvelom i
Džeremajom Linksom, negodujući ili aplaudirajući s galerije. Preostalo
vreme provodio je u iznajmljenom stanu piskarajući na najgoroj promaji –
od koje mi sveća toliko treperi da jedva vidim da pišem. Ali pisati moram. Muza
je zahtevna. Kao i moja potreba za novcem. Jedna balada, jedna priča strave i
užasa i jedan šaljivi skeč ove nedelje. Pisao mi je svakog dana, stranicu za
stranicom i često sam se pitala hoće li biti sposoban da nastavi naše
dopisivanje. Do Čizvika je trebalo dosta pešačiti – i mada je često imao
prevoz, pešačio je barem jednom nedeljno. U šali sam ga pitala koliko
cipela pocepa od tolikog pešačenja. Odgovorio je da je „najsrećniji“ dok
šeta, da ima odličnog obućara koji mu menja potplate za šest penija po
paru – i da je, pre svega, zaradio pet šilinga od prodaje jedne priče
časopisu za muškarce. Pet šilinga! Napisao je. Ovo je početak, ljubavi.
Početak. Pišem toliko žestoko da su mi prsti modri do zglavaka, a lice posuto
mrljama od mastila, kao da imam neku čudnu vrstu boginja. Ali ako postanem
cenjen, onda će brzo doći vreme kad ću se osamostaliti i kad ćemo javno moći da
objavimo svoje namere! Tvoji roditelji će se predomisliti, sigurno. Oni su divni
ljudi i ne mogu nam – i neće – stajati na putu, i gotova priča. Budi sigurna u
to, najdraža, hoćeš li?
Nisam bila sigurna. Tata je posebno istrajavao u odluci da gospodin
Gibson i ja ne smemo više da održavamo vezu, ali kako su prolazili
dani, mamina i njegova budnost kao da je malo popustila. Jednog dana,
za doručkom, čitajući kritiku Hamleta u režiji gospodina Makredija,
razmatrajući opšta pozorišna pitanja, uputio mi je nežan pogled kao
nekad: „Pa, Dodo, čini se da nas naš pozorišni prijatelj, gospodin
Gibson, više ne uznemirava svojim udvaranjem. Čini se da su osećanja
tog mladića nestalna i preterana. Nema sumnje da se baš u ovom času
udvara nekoj drugoj mladoj dami. Sad razumeš zašto sam te
upozoravao u tom smislu.“
I ja sam se plašila Alfredovih neumerenih izjava ljubavi. Uprkos
privrženosti koja je kuljala iz njegovih pisama, nisam mogla da se
oslobodim straha da se on nekako poigrava sa mnom. Možda mu sad
odgovara da veruje da je zaljubljen, ali šta će biti posle? Čime bih ja,
Dorotea Milar, mogla privući takvog čoveka? Ja sam obična, bojažljiva i
samo lepuškasta, čak i kad sam okićena biserima, perjem i u raskošnoj
haljini. Dok sam čitala njegova pisma, postala sam još svesnija da sam
zaista samo jedna od mnogih devojaka kojima je opčinjen. Nije ni krio
svoj odnos prema njima. Kao da mu je bilo stalo da znam sve o tome.
Postojala je neka Marija, španska igračica, lica tako zavodljivog, a udova
đavolski pokretljivih, u koju se jednom gotovo zaljubio, pa Madlena, švalja,
koja je živela u stanu ispod njegovog i, čini se, delila s njim najdublje
tajne svog srca. Muž ju je ostavio, znaš, Dodo, i na svaki pomen ljubavi i
braka ona brizne u plač, koju Iskreno Vaš na svaki način pokušava da zaustavi,
ali koliko maramica čovek može da pokloni a da mu ostane dovoljno za sopstveni
nos? A bila je tu i Neli, ambiciozna glumica, koja je igrala glavne uloge
u Stepniju, sjajna mlada dama s najcrnjim očima i najrumenijim obrazima i
tako slatkog glasa da moram napisati ceo prolog za nju da bi ga prikazala. Pa
Flora, iz pekare, koja peče najbolje mesne pite na svetu i čini to tako spretno i
s takvim osmehom da je sigurno nešto od njene ličnosti umešeno i u njene pite.
Svaki put kad mi je pisao pominjao je nove poznanice, nove predmete
svog interesovanja. Mrzela sam ih sve. Mogle su da očijukaju s njim, da
ga drže podruku na ulici ili da igraju priljubljene uz njega. Ja sam bila
Zlatokosa u plavoj svili zatvorena u svojoj kuli u Čizviku. Razmišljala
sam da pobegnem u London i prepustim se njegovoj milosti, ali nisam
imala novca, niti sam znala kuda da krenem. Nikad nisam išla u grad
bez pratnje, a novine su svakog dana pisale o nemirima i pustošenju na
ulicama. Zato se nisam usudila.
 4.

A onda je nastupio strašan period kad nije uzeo jedno moje pismo,
niti mi poslao svoje. Prošle su dve, tri, četiri nedelje. „Možda je
bolestan“, rekla je Alis, razborito. Ali ja u to nisam verovala. Mislila sam
da je reč upravo o onome čega sam se i plašila: ohladio se prema meni,
isto onoliko brzo kao što se i zaljubio. Morala sam nekako da saznam
istinu.
„Da li si dobio rukopis novog komada gospodina Gibsona?“,
usudila sam se da pitam tatu.
„Da znaš da nisam. U stvari, nisam čuo ništa o gospodinu Gibsonu.
Jedno vreme mi je svakog dana dolazio na vrata, a sad je ispario. Vidiš,
Dodo, da se u tog čoveka ne možeš pouzdati.“
„Ipak, govorio si da će on postići veliki uspeh. A sad si se
predomislio, zato što mu se ja divim!“
„Muškarac ima pravo da se predomisli – isto kao i žena!“ Nasmejao
se. „Mada, ako komad bude dobar, ako ga on ikad završi, spreman sam
da mu pomognem. Do sada sam pomogao mnogim mladim
umetnicima, kao što znaš. Kao poslovan čovek, verujem da treba da
podelim malo svog bogatstva za dobrobit svih. Ali to čovekoljublje ne
znači da ću mu dozvoliti da se udvara mojim najdražim devojčicama.“
Mama je zastala sa sipanjem čaja, držeći čajnik iznad šolje. „Mislim
da preteruješ, Olivere. Taj mladi čovek nije učinio ništa osim što je
ukazao malo pažnje.“
„Tako to počinje, draga moja. Dodo uopšte nema iskustva. Ona ne
razume šta znači koketiranje. Kad poklanja srce, čini to do kraja.
Najbolje bi bilo da uopšte nema posla s takvim mladićima. Pogrešio
sam što sam ga dovodio u kuću, i sad moram pokušati to da
popravim.“
Siroti tata! Smatrao je da će nešto popraviti time što će mi odvratiti
pažnju novom ljubavi. Nije imao pojma koliko se gnušam te zamisli,
koliko mi se duša buni pri pomisli na novog ljubavnika. Ali nismo ga
mogli odvratiti od tog nauma. Na scenu je stupio moj rođak Džordž.
„Veoma fini mladić“, rekla je majka, diveći se njegovom minijaturnom
portretu koji je poslao iz Koventrija, kao najavu svog dolaska. „Hajde,
Dodo, slobodno pogledaj. Ne glumi ravnodušnost – znaš da ti se on
veoma sviđao kad ste bili deca.“ I tako sam pogledala portret i ljubazno
se divila njegovim crtama lica, sećajući se kako je Džordž bio dobar
prema meni tokom dugih leta koja smo provodili zajedno u kući
njegovog oca, kako se peo na drveće da bi mi pokazao ptičja gnezda i
učio me da duvam maslačak i hvatam punoglavce. Ipak, rekla sam
mami da ne nameravam da se udam za njega – ni za bilo kog drugog
muškarca kojeg mi dovedu. Rekla sam joj da uopšte nisam spremna da
se udajem. „Moraš barem biti učtiva“, rekla je. „A kad ga vidiš, možda
ćeš se predomisliti.“ Znala sam da se neću predomisliti, ali nisam želela
ni da budem nepristojna prema svom rođaku. I tako sam bila izuzetno
ljubazna. Šetali smo pored reke i razgovarali o vremenu i okolini i o
dobrom kvalitetu kuća podignutih na putu koji vodi u London. Govorili
smo „molim“ i „hvala“ dodajući jedno drugom posluženje za večerom,
i ljubazno se osmehivali dok smo, nakon večere, pevali duete u dnevnoj
sobi. Sve je to bilo veoma dosadno u poređenju s divljim plesom i
smehom s Alfredom. Čak su i Alis i Sisi mogle da primete razliku dok
su leškarile na jastucima, pažljivo osmatrajući, ne bi li primetile bilo
kakav nagoveštaj poljupca.
„Ima li drugog udvarača?“, čula sam ga kako pita mog oca, dok su
sedeli u bašti otprilike nedelju dana nakon njegovog dolaska.
„Ne, dragi moj gospodine. Zašto pitate?“
„Jednostavno imam osećaj, ujače, da je – odsutna. Odnosi se prema
meni nekako sažaljivo, kao da mi neće pružiti nikakvu priliku. Ja mogu
štošta da ponudim devojkama – te se, suočen s takvom ravnodušnošću,
pitam da li se ona obavezala prema nekom drugom. U tom slučaju, ne
bih istrajavao u svojim namerama.“
Tata je spustio glas. „Postojao je jedan mladić, priznajem. Dorotea je
bila izgubila glavu za njim. Bio je izuzetno neprikladna prilika. Vrlo
nepromišljen i bez imetka. Obeshrabrili smo je, i drago mi je što mogu
reći da je odustala od njega.“
„Nisam siguran da je stvarno odustala. Tuguje za njim, rekao bih. A
ja ne nameravam da je ubeđujem protiv njene volje. Nisam je zaprosio,
niti ću to učiniti. Sutra odlazim kući. A vama savetujem da
porazgovarate s Doroteom o njenim istinskim osećanjima.“ Kad je
polazio, stisnuo me je za ruku tako nežno da sam poželela da mogu
zaista da ga volim.
Tata nije pokušao da razgovara sa mnom o „mojim osećanjima“,
iako me je s vremena na vreme gledao znatiželjno, kao da pokušava da
mi pročita misli. Pretvarala sam se da sam ona ista ćerka, uvek
spremna da sedne na rukohvat njegove fotelje i miluje ga po kosi dok
čita ili se smeje njegovim šalama. Međutim, bilo mi je teško da sakrijem
osećanja, bilo mi je teško u duši. Kad bi se našalio, ja sam razmišljala o
onom drugom, o šalama koje bi on pričao – i o tome kako ga verovatno
više nikad neću slušati kako ih priča. Kad bih pokušala da se
nasmešim, usne su mi podrhtavale. Od hrane mi je bilo muka. Izjutra
sam se s naporom češljala i danima sam nosila istu haljinu. Gušile su
me dužnosti u domaćinstvu koje su mi nekad bile prijatne. Jedva sam
čekala da izađem iz kuće, makar samo da bih sedela ispred kolica s
kolačima i pijuckala čaj sa susedima, ili da bih otišla do prodavnice
galanterije da kupim svileni konac ili trake.
Živela sam za naše odlaske u grad. Tata je obožavao pozorište, i
redovno je pratio mamu i mene, držeći nas podruku kao učitelj plesa.
Nisam bila previše ubeđena da ću prilikom tih izlazaka videti Alfreda
ali ipak sam, nadajući se tome, svaki put nosila plavu haljinu, a kad
bismo seli u ložu, nervozno sam, grla suvog od napetosti, okretala
pozorišni dvogled prema poslednjim redovima na galeriji. Hoću li ga
ugledati s Neli ili s Marijom, kako ih obasipa pažnjom koju je trebalo
meni da pokloni? Za vreme pauza, motrila sam uskomešanu gomilu
okupljenu pored stolova sa zakuskom dok mi je srce poskakivalo svaki
put kad bih ugledala nekog mladića u elegantnom prsluku ili s
talasastom kosom. Bilo ih je mnogo, odabranim lepoticama su prinosili
čaše sa šampanjcem ili ih posle predstave vodili podruku do kočija. Ali
nigde nije bilo onog mladića kojeg sam ja tražila. Zaključila sam da je
Alfred zaista zauzet nekim novim predmetom interesovanja. Napustio
me je, i morala sam se pomiriti s tim.
Posle izvesnog vremena pokušala sam da ubedim sebe da bi ipak
trebalo da se udam za Džordža. Bio je prijatan i ispoljio je istančana
osećanja, što je pružalo nadu da ću ga možda, s vremenom, i zavoleti.
Jednostavno je trebalo da potisnem iz misli Alfredove svetle oči i
strastvene reči, i zaboravim ga, kao što je on zaboravio mene. Međutim,
iako sam pokušavala da ubedim sebe u to, znala sam da neću uspeti.
Alfred mi je potpuno ispunjavao misli. Uništio je mogućnost da
razmišljam o bilo kom drugom. Ležim u svom krevetu u sobi ispod u
potkrovlju gde sam prvi put čula njegov glas, i zamišljam kako ću
umreti kao usedelica.
I dalje sam zavirivala u „poštansko sanduče“, a ono mi se, iz dana u
dan, rugalo svojom prazninom. „Nikad se ne zna“, govorila je Alis, koja
nije verovala da je Alfred loš, i imala je poverenja u njega i kad sam ga
ja izgubila. Posmatrala me je s nadom kad bih zavukla ruku u šupljinu,
a onda bi je savladao očaj kad bih odmahnula glavom: Ništa.
Jednog veoma tmurnog novembarskog dana prošla sam kroz kapiju
i zaputila se u još jednu besciljnu šetnju. Olabavljena cigla izgledala je
uobičajeno, s jednim podrugljivo povijenim bršljanom preko sebe. Ipak,
ovoga puta moji prsti naiđoše na prepreku. Nisam mogla da
poverujem. Unutra je stajao čvrst, nov list papira. Izvukla sam ga.
Preda mnom se stvorilo pismo, ispisano njegovim žustrim rukopisom, s
dugim kukicama i izuvijanim slovom t. Otvorila sam ga istog trenutka,
ne mareći što bi me neko mogao videti.
Ispostavilo se da je Alfred bolestan, veoma bolestan. Toliko ga je
savladala groznica da nije bio u stanju ni da piše, a kamoli da dođe u
Čizvik. Imao je napade reumatične groznice – ali još veću muku mu je
zadala strepnja da sam ja pogrešno protumačila njegovo ćutanje. Šta li
si samo pomislila o meni? Bilo mi je strašno teško što ne mogu po sto puta da
čitam tvoje slatke poruke ljubavi, da ponavljam svaku reč i izraz – ali još više
me je mučila briga o tome da si pomislila, makar i na trenutak, da se moja
ljubav prema tebi ugasila. Ta ljubav bukti kao i pre. Ta ljubav mi obasjava
život. Ta ljubav nikad neće umreti. Reci, draga moja Dodo, da si još moja i da
ćeš biti moja od sada pa doveka. Ti si moje središte, istinski razlog mog
postojanja. Bez tebe, moj život ne bi imao smisla.
Osećam kako mi suze teku niz obraze dok čitam. To je ono što drugi
ne znaju. To je ono što ne razumeju.

Vilsonova stoji na vratima. „Tako je, madam. Bez obzira na sve njegove
mane i na to što nije bio onakav kakav je trebalo da bude, ipak je to
veliki gubitak.“
Okrećem se prema njoj: „Nije bio onakav kakav je trebalo da bude? Zašto
svi govore loše o njemu? Omalovažavaju ga sad kad nije tu i više ne
može da se brani?“
„Oprostite, gospođo. Nisam imala nameru da upadam bez pitanja,
ali došao je gospodin O’Rork. Da mu kažem da ste zauzeti?“
„Nemoj.“ Brišem suze. Vilsonova je ipak neuka žena, bez obzira na
svoj zdrav razum. „Recite mu da odmah dolazim.“
Majkl O’Rork je moj najverniji prijatelj. Bio je tako stidljiv mladić
kad ga je Alfred prvi put doveo u naš stančić u Ulici Velard: „Vidi koga
sam sreo na stepenicama! Gospodina Majkla Flaertija O’Rorka –
sapatnika u vinogradu književnosti. Stanuje na trećem spratu i
potreban mu je dobar odrezak za večeru. Dorotea, možeš li nam
pokazati svoje umeće?“
Alfred je stalno dovodio neke ljude. Voleo je da kućom odjekuju
razgovor i smeh, iako je sigurno bio svestan da je teško od dva odreska
napraviti tri, ili nekom čarolijom povećati krišku sira. Uvek sam se
pretvarala da nisam gladna.
O’Rork stoji na tepihu ispred kamina, dok mu se Džip muva oko
nogu. Sve je na njemu crno, izuzev žute igle u kravati. Oko šešira ima
crnu traku. „Dorotea, draga!“ Pruža mi ruke.
Prihvatam ih. Hladne su i malo modre. Srce mu je slabo. „Veoma je
ljubazno od tebe što si ponovo došao, Majkle. Izuzetno sam ti zahvalna
zbog svega što činiš za mene.“
 „Ne, nije reč o ljubaznosti – ne govori to. Naše prijateljstvo je valjda
nešto više od ljubaznosti? A hteo sam da vidim da li... pa, znaš, da li se
držiš?“ Posmatra me toliko nežno da mi se oči opet pune suzama.
Spuštam mu glavu na grudi. Miriše na kamfor.
„O, Majkle. Tebi je jasno da to što smo se on i ja razlikovali ne
znači...“, ne mogu da nastavim.
„Znam.“ Ljubi me u čelo. Dugo stojimo na tepihu ispred kamina.
Čujem kako teško diše, ali ništa ne govori. Međutim, ta tišina mi mnogo
govori. O’Rork je bio moj jedini pravi zastupnik i pouzdanik.
Glas mi se polako vraća. „Čudno je to, Majkle. Deset godina se
užasavam ovog trenutka...“
Klima glavom, potvrđujući. „I ja sam strepeo od ovoga, draga
moja.“
„Uvek sam mislila da neću to moći da izdržim, da ću potpuno
klonuti ili poludeti. Ali sad se dogodilo, a i dalje sam tu. Hodam,
pričam i živa sam. I shvatam ono što nikad nisam mogla ni da
zamislim: da mi je naša razdvojenost na neki način prijala. U izvesnom
smislu sam se bila navikla na njegovo odsustvo. Da nije tako, osećala
bih se još gore nego Kiti, povodila bih se po sobi i kukala kao narikača.“
„Da“, kaže on s tužnim smeškom. „Vreme postepeno donosi
olakšanje. Ti i ja smo dovoljno razboriti da to shvatimo, ali Kiti je,
sirotica, odjednom osetila taj gubitak. Bila je u užasnom stanju na
sahrani. Nikad nisam video nekog toliko bledog.“
„Mada je rekla da si ti bio ljubazan prema njoj.“
„Pa, Ogastas je bio beskoristan. Uporno se pozivao na nekakvo
pravo. Ponašao se vrlo bahato i zaudarao je na viski.“ Odmahnuo je
glavom.
„Znaš li da je nakon toga došla ovamo? Prespavala je kod mene.“
„Boga ti, stvarno?“ Malo se oraspoložio. „To je dobro – za obe.“
Pušta mi ruku. „Mogu li da sednem?“
Oboje sedamo, kao i uvek, na suprotne strane ispred kamina.
Primećujem koliko je oslabio. Oduvek je bio mršav, ali sad se zgrbio, a
ramena mu štrče skoro do ušiju. Međutim, i dalje ima isti stidljivi
osmeh.
„I Ogastas je bio ovde“, kažem. „Jutros. Bogzna odakle je došao.
Oboje su otišli do kuće. Zbog oporuke: pretpostavljam da će Kiti možda
dobiti nešto.“
„A šta se s tobom događa?“
„Ti znaš šta se sa mnom događa, Majkle.“
„Pomislio sam da se možda predomislio.“
„Zaista? Da li se on ikad predomislio? U svakom slučaju, meni ništa
nije ni potrebno. Što se tiče Kiti, to je nešto drugo. Nadam se da joj je
ostavio dovoljno da Ogastas bude zadovoljan.“
Češka Džipa. Na trenutak se zamislio, a onda me pita: „Da li je rekla
da je nesrećna?“
„O, ona to nikad neće reći.“
„Znači, tvrdoglava je kao on?“
Klimnula sam glavom i oboje se smeškamo. „Oh, zamalo da
zaboravim.“ O’Rork je prepipao sako i izvadio neuredan svežanj
pisama. Pruža mi ih. „Niko iz Park hausa nije se potrudio da ih pošalje.“
Zahvaljujem mu. Iznenađuje me količina pisama. Rekla bih da ih
ima na desetine, sva su oivičena crnom bordurom koju je Alfred toliko
mrzeo. Spuštam ih na sto pored sebe. „Pročitaću ih kasnije.“
„Biće ih još. Ne bih se iznenadio ako ih bude i stotinu. Ipak si ti
njegova udovica, znaš.“
„Iako ne izgledam tako?“
Zagledao se u moju svetlu haljinu. „Ipak ne želiš da nosiš crninu?“
„Ne želim.“
„Ogovaraće te.“
„Niko me neće videti.“
 Ušla je Vilsonova, noseći poslužavnik s čajem. „Ako i dalje bude
dolazilo ovoliko ljudi, moraću da nabavim još čaja u bakalnici.“
„Zaboga, Vilsonova“, kažem. „Posetili su nas samo Kiti i gospodin
Noris, i sad gospodin O’Rork.“
„Pa, gospodin Noris je prosuo čaj, mada smo ga i pre toga imali
malo, pa ću, ako nemate ništa protiv, otići do gospodina Kilinsa da
kupim još čaja za šiling, dok gospodin O’Rork pazi na vas.“
„Hajde, Vilsonova. Ja ću sipati čaj.“
„Kao u stara dobra vremena.“ O’Rork se smeška. „Mislim da sam
vam popio tone čaja dok smo živeli u Ulici Velard.“
„Uvek si bio dobrodošao. Alfred je govorio da bolje piše kad ima
društvo.“
„Zaboga, jeste. Znao je da me zapanji – sedeo je za stolom i pisao, a
onda bi iznenada podigao pogled i umešao se u naš razgovor s
primedbom koja bi potvrdila da nas je sve vreme slušao. A onda bi se
okrenuo, spustio glavu i nastavio da piše tačno tamo gde je zaustavio
nalivpero – bez potrebe da i malo razmisli.“
„O, to se dešavalo dok je pisao Migs. S ostalim knjigama nije bilo
tako jednostavno. Često je bio budan po pola noći, obuzet istinskim
očajanjem.“
„Ne sumnjam.“ O’Rork uzima čaj – slab, bez mleka. Odbija da
uzme bajati kolač sa suvim grožđem koji je Vilsonova već treći put
poslužila. Kiti je pojela sve što je valjalo. „Govorio mi je koliko mu
pomažeš. Kako mu noćima praviš društvo. Dodo, u spavaćici, neguje
plamen književnosti. Kako sam tada zavideo Alfredu što ima tako lepu i
odanu ženu!“
„Nije više lepa“, kažem uz smeh. „Stara je, izborana i sve deblja.“
„Lepota je u očima posmatrača.“ Gleda me, malo predugo.
Spuštam pogled. „Ne budi kavaljer, Majkle. Ne mogu to da
podnesem.“
„Izvini.“ Nakašljava se i uzima gutljaj čaja. „Ali želim da ti kažem
da ću ti, ako ti nešto zatreba, bilo šta... ja, kao i uvek, biti na usluzi.“
„Hvala ti, Majkle. Znam to.“
Džip laje, pokazujući zanimanje za bajati kolač. Lomim jedno parče i
dajem mu ga. O’Rork se astmatično smeje: „Taj pas je razmažen.“
„E pa, deset godina nisam imala nikog drugog koga bih volela.“
„Nisi imala koga da voliš? A šta je sa... pa, šta je s Kiti?“
„Kiti mi ne dozvoljava da je volim. A ostali ne pokazuju zanimanje,
čak ni Alfi ni Lu. Edija i Džordža verovatno ne bih ni prepoznala kad
bih ih srela na ulici. Što se tiče Fani... pa, teško je istinski voleti nekoga
koga ne poznaješ.“ Gledam ga iskosa: „Pretpostavljam da niko od njih
nije pitao za mene?“
Odvraća pogled, i ja znam šta to znači. On zna da ja znam, pa
lagano sleže ramenima. „Sigurno će uskoro biti drugačije. Vreme čini
svoje. Nemoj gubiti nadu.“
„Neću. Ja nikad ne gubim nadu.“

Nada me je održavala u životu sve vreme dok smo Alfred i ja tajno

održavali vezu. On je uvek verovao da će se sve dobro završiti, a ja
sam, s druge strane, bila toliko zaražena njegovim optimizmom da smo
ubedili jedno drugo, u nekoj vrsti folie a deux,3 da ćemo u roku od
godinu dana biti zajedno. Ohrabrivala me je činjenica da je tada već
prodavao priče za gvineju4 po komadu i što mu je izdavač tražio seriju
šaljivih komada koje bi, ako budu zadovoljavajući, objavljivao u
nastavcima tri meseca. AKO budu zadovoljavajući!, pisao je. Draga moja
Dodo, oni još ne poznaju prave vrednosti Iskreno Vašeg, Jedinstvenog
Velikana, Sjajnog Satiričara, Jednog Jedinog. Ali SAZNAĆE!!
Bio je odlučan pisac i odlučan ljubavnik. Mesec i pô dana nakon
bolesti, preplašio me je kad je odlučio da sve saopšti mojim roditeljima.
Ne mogu više ovako. Moram da budem s tobom, Dodo. Moram da te viđam, da
te slušam, da te osećam, da te mirišem i okušam. U stvari, želim celu da te
pojedem, kao Veliki Zli Vuk, koliko god me preklinjala i branila se svojim belim
ručicama. I zato ću biti odvažan. Malodušan čovek nikad nije osvojio lepu
gospu, a malodušan čovek neće ubediti ni njene roditelje. Pisaću im. Posetiću
ih. Budi hrabra. Ako Jedan Jedini ne bude mogao da ih ubedi, niko neće moći.
Mislila sam da je lud ali nisam mogla da ga zadržim. I ja sam želela
njegov ukus, njegov miris, njegov dodir. Zadrhtala bih pri samoj
pomisli na njega; sama pomisao na to da ga možda nikad više neću
videti, da me nikad više neće priviti u zagrljaj bila je grozna. Šta će se
dogoditi ako se ponovo razboli, ako umre?
„Pisao mi je mladi Gibson“, izjavio je tata za doručkom, ubrzo
nakon što je Alfred naglo odlučio da im se obrati. „Želi da razgovara sa
mnom o pitanju vezanom za moju najstariju ćerku. Pa, Dodo, šta ti
misliš o tome? To je pomalo neočekivano, ali brzo ću se ja njega
osloboditi. Saslušaću ga sutra u kancelariji.“
„A kada ćeš saslušati mene?“
Tata je delovao iznenađeno. Nastavila sam: „Zar moja osećanja nisu
važna? Zar te rođak Džordž nije zamolio da razgovaraš sa mnom?
Zašto to nisi uradio? Zar si se toliko plašio onog što ću reći?“ Mogla sam
da čujem svoj glas, obično miran i tih, kako zvuči piskavo. Alis i Sisi su
se zgledale. Mama je upitno izvila obrve, ali ništa nije rekla.
„Mislio sam da je tvoje zanimanje za njega izbledelo, Dodo. Nisam
želeo da učinim ništa čime bih ga podstakao. Sigurno shvataš da je veza
između vas nemoguća.“ Tata je savio pismo i odlučno ga vratio u džep.
„Ja ga volim, tata.“
„Voliš ga! Jedva i poznaješ tog momka.“
Želela sam da mu kažem za pisma, da mu otkrijem da veoma dobro
poznajem Alfreda Gibsona, ali znala sam da bi to, u tim okolnostima,
izazvalo katastrofu. Zato sam odgovorila: „Poznajem ga skoro tako
dobro kao i rođaka Džordža, a želeo si da se za njega udam.“
„Džordž nam je rođak i veoma je čestit momak. Šta taj Alfred može
da ponudi mojoj ćerki? Život na pozornici? Jeftin stan? Dugove? Iz
kakve je porodice? Zaista, Dorotea, to je besmisleno.“
 „Možda želi sve to da ti objasni, Olivere“, iznenada se umešala
mama. „Tom mladiću nisi pružio gotovo nikakvu priliku. Otkad je
Dodo rekla da joj se on dopada, postao si netrpeljiv prema njemu.
Možda ispravno rasuđuješ u vezi s njim – verovatno ispravno rasuđuješ
– no ipak, pruži mu priliku da kaže šta ima.“
Moja majka je retko protivrečila ocu, a gotovo nikad tako vatreno.
Zato se otac zbunjeno zagledao u nju. Zatim je čudno protrljao ruke i
rekao: „Dobro. Gospodarice kuće su pobedile, kao i uvek. Pozvaću ga
da dođe u subotu, u šest sati. I neka mi niko ne kaže da nisam
pravičan.“
Kad je osvanula subota, ni na šta nisam mogla da se usredsredim
duže od nekoliko minuta. Nensi se smejala i nazvala me „nezrelom“.
„Dakle, misliš da voliš tog mladića?“, rekla je dok mi je češljala kosu. „E
pa, Kuk i ja smatramo da je duga veridba odličan lek za hirovita
osećanja.“ Vukla mi je kosu i stavljala mi ukosnice žustrije nego što je
bilo potrebno.
„Duga veridba?“, pogledala sam je u ogledalu. „Ko je to pominjao?“
„Pa, to se podrazumeva. Tvoj tata neće učiniti ništa što bi uznemirilo
njegov raspupeli cvetak, zar ne? Međutim, on ne želi ni da se udaš za
siromaha. Mi mislimo da će mladom gospodinu Gibsonu dati malo
nade i konopac da se obesi. Tako će se barem razjasniti da li te taj
momak stvarno voli, ili mu je stalo samo do tvog novca.“
„Ali ja nemam novca, Nensi.“
„Imaćeš ga kad se budeš udala. A mislim da taj gospodin to vrlo
dobro zna.“
„Ne zna!“, odvratila sam ogorčeno. „Nikad to nije ni spomenuo.
Njega novac uopšte ne zanima!“ Međutim, dok sam to izgovarala,
setila sam se da, mada uvek veseo i nikad malodušan, ipak jeste često
pominjao kako nema sredstava za život i kako mora naporno da radi
da bi sastavio kraj s krajem. Prvo me je zapljusnuo talas vreline, a onda
me je oblio hladan znoj. Počela sam da gledam na stvar Nensinim i
očima mojih roditelja. Zaista je bilo jasno šta će oni uraditi: postaviće
nam nemoguće zahteve, nepremostive prepreke, misleći da će naša
ljubav zgasnuti mnogo pre nego što dođe do venčanja, i da će Alfred
usmeriti svoje ambicije na drugi stranu. Izvukla sam glavu is Nensinih
ruku. „A ko brine o mojim osećanjima?“
„Oh, u visokom društvu osećanja mlade dame nisu važna. Osim
toga, prebolećeš ti to, gospođice. On je, na kraju krajeva, ipak samo
muškarac, a njih ima još mnogo.“ Nensi je žustrim pokretima ruke
skidala pramenove kose sa četke.
Okrenula sam se od ogledala. „E, varaš se, Nensi. Ne postoji
muškarac sličan njemu. On je jedinstven. I neću dopustiti da ga
izgubim.“
Delovala je iznenađeno mojim vatrenim odgovorom. „Pa, gospođice,
vreme će pokazati. Kuk i ja mu dajemo tri meseca.“
Zurila sam u njen odraz u ogledalu i pitala se da li su ona i Kuk ikad
iskusili pravu ljubav. Nije mogla upoznati nekoga nalik Alfredu a da
ostane tako nemaštovita i praktična.
Alfred je, uvek precizan, stigao tačno na vreme. Kad sam ga
ugledala kako kuca na vrata, tako sam se obeznanila od sreće da sam
pomislila da ću se onesvestiti. Obukao je crni sako i prsluk prilično
mrke nijanse, nesumnjivo iz želje da ubedi tatu da je ozbiljan i ugledan
prosac, a čak je pokušao i da se začešlja, ali su mu pramenovi kose
uporno izvirivali ispod oboda šešira. Tiho sam kucnula po prozorskom
oknu, a on se istog trenutka povukao korak nazad i podigao glavu, a
zatim me je spazio i neodoljivo se osmehnuo. Sve sumnje koje su me
mučile potpuno su iščezle s tim osmehom, i poslala sam mu poljubac
ohrabrenja, a on je počeo da se tetura po stazi, s rukom na srcu, glumeći
da je smrtno pogođen ljubavnom strelom. Nekoliko trenutaka kasnije,
čula sam kako se veselo pozdravlja s Nensi, koja ga je vodila u radnu
sobu. Tiho sam sišla niz stepenice, nadajući se da ću nešto čuti, spremna
da me pozovu. Duga veridba i nije tako loša zamisao, razmišljala sam.
Alfred i ja bismo mogli da izdržimo to – dogod bismo mogli da se
viđamo; dogod bismo imali nadu.
Otprilike četvrt sata kasnije, tata je izašao na vrata i rekao da bi
trebalo da im se pridružim jer mama i on žele nešto da mi kažu. Alfred
je stajao pored kamina srdačno se osmehujući, a mene je toliko dirnulo
to što smo ponovo zajedno u istoj sobi posle svih onih meseci
dopisivanja da sam jedva disala.
„Pa, Dodo, biće po tvom. To jest delimično.“ Moj otac je trljao ruke.
„Gospodin Gibson nam je objasnio da započinje novi posao koji će mu,
ako bude uspešan, popraviti finansijske prilike. Doneo je ugovore,
potvrde, i tako dalje. Mnogo će vode dotad proteći, Dodo, ali tvoja
majka i ja smo saglasni s nezvaničnom veridbom na godinu dana. Ako
gospodin Gibson tada bude u mogućnosti da se stara o tebi, u
materijalnom i praktičnom smislu, rado ćemo prihvatiti zvaničan
dogovor i obezbedićemo vam neophodnu finansijsku pomoć. Ako ne
dođe do toga, svako će poći svojim putem.“
Nisam mogla da verujem. Zvučalo je tako jednostavno. Mora da je
Alfred i njih omađijao. „O, tata! Stvarno te volim. I mamu!“ Zagrlila
sam ih oboje.
„Nadam se da i mene malo voliš.“ Alfredovo lice je blistalo od sreće.
„Ako me ovog trena ne poljubiš, rasprsnuću se!“
Iznenada sam se postidela. Naša pisma su bila tako strastvena,
zamišljali smo toliko toga – ali nikad nismo razmenili ni poljubac. A sad
nas posmatraju moji majka i otac, mada sam im na licima videla
odobravanje. Zakoračila sam prema njemu oklevajući, ali je on stigao
prvi, podigao me u naručje i pritisnuo svoje tople, meke, divne usne na
moje. Pocrvenela sam do peta. Šapnuo mi je na uvo: „Neće to biti
godinu dana, Dodo. Ne mogu toliko da čekam.“
 5.

O ’Rork je otišao.
Ručala sam i sad treba da ispunim popodnevne sate. Prebiram po
pismima na stolu. Nešto mi privlači pažnju: grb na koverti. Srce mi
poskoči. Okrećem je u ruci. Ispisana je crnim mastilom, lepim
rukopisom, uvežbanim i kitnjastim. Stavljam je sa strane, ali pogled mi
stalno leti prema njoj, i najednom shvatam kad je to pismo poslato.
Datirano je dva dana nakon njegove smrti. Kratko je:

Draga moja gospođo Gibson,

Dozvolite jednoj sirotoj udovici da uputi reči utehe drugoj. Mada je
nemoguće naći utehu u užasnim crnim danima koji uslede nakon smrti
dragog životnog saputnika. Koliko god pokušavamo da pronađemo
utehu u saznanju da je naš voljeni družbenik u večnom blaženstvu,
ipak sebično želimo da nam se on vrati, makar samo na jedan dan – na
jedan sat čak – kako bi ublažio patnje ostavljenoj duši. Gospođo Gibson,
molim vas da verujete kraljici kad vam kaže da razume vašu tugu. I ona
je bila udata za genijalan um, za divnog supruga i oca. Kraljičin muž je
mogao da pruži svetu još mnogo toga, kao što je to svakako mogao i
gospodin Gibson. Kad je kraljica nedavno razgovarala s vašim
suprugom, govorio joj je o svojim planovima za novi roman. Kraljica se
pridružuje mnogim ožalošćenima, jer nikad neće moći da pročitaju to
delo do kraja.
Kraljici bi bilo drago da vas primi u Bakingemskoj palati sledećeg
četvrtka u tri sata, kako bi vam lično izjavila saučešće.
Viktorija R.

Četvrtak je gotovo tu. Ne mogu da idem. Moram pronaći neki

izgovor. Moram izmisliti da sam bolesna ili sprečena nečim drugim. Ali
znam da je taj poziv zapravo naređenje. O’Rork mi je rekao da je Alfred
jedva hodao kad ga je kraljica primila. Međutim, ipak je morao da stoji
pola sata i gotovo se onesvestio od bola. „Ona vrlo revnosno sprovodi
pravila ponašanja“, rekao je. Sigurna sam da neću moći da stojim duže
od pet minuta a da mi se ne zavrti u glavi i ne obuzme me nesvestica.
Napraviću budalu od sebe. Kad bi bar O’Rork mogao da pođe sa
mnom da me posavetuje.
Čuje se lupanje na ulaznim vratima. U trenutku lakoumlja pomislim
da je to kraljica, došla u četvoropregu da me pita zašto joj nisam
odgovorila na pismo. Zatim čujem glas i shvatam da je to Kiti.
Doziva me iz prizemlja: „Mama! Mama!“ Glas joj zvuči
prepoznatljivo uvređeno, kao kad bi, dok je bila dete, dotrčala do mene
skoro sasvim pometena zbog nepravednosti sveta.
„Šta se desilo?“, pitam, dok ona gotovo uleće u sobu. Gledam je i
pitam se šta joj je otac sad uradio. Da li je muči i iz groba? Hoće li se
njihov sukob ikad okončati?
„To je nepodnošljivo!“ Skoro se guši od besa.
„Sedi i smiri se. Vilsonova će ti doneti čašu vode.“ Posežem za
zvonom.
„Vode? Zar nemaš ništa jače, mama?“ Drhti. Pitam se zašto Ogastas
nije tu da je teši. Sigurno se izvukao čim je ugrabio priliku. Čim je
saznao da ništa neće dobiti.
„Samo tonik-vino doktora Felpsa. Ali slobodno se posluži.“ Odlazim
do kutije za lekove od orahovine, uzimam bočicu i sipam joj tonik.
Miriše skoro kao brendi. Pružam joj čašu.
Iskapi je u jednom gutljaju, pa se strese. „Ovo je veoma jako, mama.“
„Pusti to“, kažem. „O čemu je reč? Zar ti ništa nije ostavio?“ Žao mi
je ako je to učinio. To bi bilo nepravedno. I bez sumnje, ja bih bila kriva
za to.
„Nije to tako jednostavno!“ Dramatično se baca na sofu. „Na kraju...
oh, znaš kako je mrzeo advokate, mama?“
„O, naravno da znam.“ Ko bi mogao da zaboravi Ilajdžu Farbeloua i
Džejnusa Grebita?
„E pa, na kraju ih je poslušao. Oporuka mu je pravno remek--delo.
Sve je uređeno, predviđena je svaka mogućnost. Bez ijednog propusta.“
Bez propusta. Srce mi je brže zakucalo. „Ispričaj mi sve od početka,
mila. Ko je bio tamo?“
Dok govori, zamišljam tu veličanstvenu kuću, salon, one visoke
prozore, sunce koje se probija u prostoriju i oporuku kako leži na stolu. I
zamišljam sve njih kako sede tamo dok ih Kiti nabraja na prste: „Tetka
Sisi, naravno, Alfi i Kerolajn (s detetom, mama, s jednim malim debelim
čudom), Lu, Edi, Fani, ujka Mafin, Besi, gospođica Brum, gospodin
Maršal i gospodin Hemings. I naravno, ja i Ogastas...“, zastaje, pa
nastavlja malo tiše „... i gospođica Rikets i njena majka.“
Osećam se kao da ću umreti. „Gospođica Rikets?“ Jedva mogu da
izgovorim to ime.
„Da, mama! Možeš li to da zamisliš? Drske su do krajnosti.“
Zamišljam njihovu drskost, zamišljam te dve žene, sliku i priliku
prostakluka, kako stoje jedna pored druge. Želim da ih oborim sa
stolica. Želim da vidim kako se naginju i padaju. Želim da ih vidim
kako leže na podu iznenađenih izraza lica.
„A gospodin Golding je bio tako pažljiv prema njima. ’Molim vas,
sedite ovde, gospođice Rikets. Možda biste želeli da se smestite u
naslonjaču? Ili pored prozora?’ Postarala sam se da stojim, i to daleko
od obe.“
„Da li je mnogo lepa?“, iznenada mi je izletelo. Iznenađujem samu
sebe. Na kraju krajeva, kakve to sad veze ima?
Kiti slegnu ramenima. „Nisam želela da je gledam, mada je njena
majka pokušavala da uhvati moj pogled. Stalno mi se obraćala govoreći
’gospođice Kiti’.“ Malo je zastala, a onda nemarno dodala: „Pa, rekla
bih da je izgledala prilično dobro. Nosila je vrlo neprikladnu crninu,
sivu haljinu s crnim obrubima i mali somotski šešir, s majušnim velom.“
Zamišljam je. Mlada je, sija kao biser. Tananog struka, elegantna,
zadivljuje gospodina Goldinga. Ljubomora mi se otrovno uspinje iz
stomaka. A onda je zamenjuje užas: „Nije valjda ostavio sav novac
njoj...“
„O, ne, mama. To bi bio skandal. To bi uznemirilo njegovu ljubljenu
publiku.“
„Onda mi ispričaj šta jeste bilo, dete. Nije ovo priča u nastavcima.“
„Ostavio mi je svoje knjige. To mi je uvek obećavao. Mada ne znam
gde da ih smestim. Ogastas kaže da ih već imamo previše. Mrtve stvari,
kaže.“
„I?“ Ume da održava napetost, kao što je umeo i on.
„Pet hiljada funti. Svako dete dobija po pet hiljada funti, kao i tetka
Sisi.“
„I tetka Sisi?“
„Da. Mojoj najdražoj svastici, bez koje ne bih izdržao ove duge godine.
Delovala je izuzetno zadovoljno, moram ti reći.“
Zamislila sam zadovoljstvo na Sisinom skladnom, usredsređenom
licu i poželela glasno da vrisnem, ali trudim se da izgledam srećno zbog
Kiti. „Pa, to je mnogo više nego što si očekivala. Zašto si toliko ljuta?“
„Zato što je nju odredio za drugog izvršioca. Moramo nju da pitamo
za svaki šiling!“ Vadi maramicu, a ja primećujem da se manula crne
čipke i da je ponela staru, svrsishodnu pamučnu maramicu. „A kako je
tek postupio prema tebi – o, mama!“ Ogorčeno vrti glavom.
„Pomenuo me je u oporuci?“ Malo mi je laknulo, uprkos njenom
tonu. „Setio me se?“
Kiti spušta pogled na maramicu. „Ti si deo spiska, mama. Ti si na
spisku onih kojima će biti isplaćivana godišnja renta, zajedno s ujka
Mafinom, Besi, Vilsonovom, bolnicom Faundling, Dobrotvornim
društvom pisaca – i gospođom Rikets.“
Počinjem da drhtim. Gospođa Rikets je, naravno, gospođica Rikets –
Vilhelmina Rikets. U svojoj poslednjoj volji i oporuci je mene, svoju
supruga i majku njegove dece, stavio na isti spisak s Vilhelminom
Rikets. Ovoga puta popuštam pred naletom osećanja. Nisam više
mogla da izdržim. Bacila sam se Kiti u krilo i zajecala.
„Vidiš, mama.“ Kiti mi stavlja glavu na koščata nedra u crnini.
„Vidiš zašto sam toliko pala u vatru. Pobrinuo se za svoju suprugu.
Taman toliko da izbegne skandal. Ali ni mrvu, ni trunku više od toga.
On je zver.“
Da! Da! I treba biti zver pa uraditi tako nešto, dati prednost toj ženi
tako strašno očigledno. Čini mi se da ću se rasprsnuti od jecaja. Kiti me
ljulja i teši me, pa se postepeno smirujem. Onda mi je pomogla da odem
do spavaće sobe, napravila mi hladnu oblogu od komada flanela i
stavila mi ga na oči. Iznenađujuće je brižna. Pogledala sam se u
ogledalo. Ne samo da sam deblja nego ikad nego sam i crvena u licu,
ružna. Bilo bi mu mrsko da me vidi ovakvu. Našalio bi se i propratio to
smehom, ali svejedno bi mu bilo mrsko. I sama sebi sam mrska. Ne
iznenađuje me što je više voleo gospođicu Rikets. Zašto ne bi voleo
lepotu? Na kraju krajeva, zbog toga je u početku voleo i mene. Toliko si
lepa, Dodo. Ja sam najsrećniji čovek na svetu!
Zaista sam verovala u to, u tim ranim danima. Tokom naše veridbe
nije bilo toga što ne bi učinio za mene. Nasmejavao me je kad smo bili
zajedno, a kad smo bili razdvojeni, plakala sam od zadovoljstva čitajući
njegova pisma. Ponekad bih pročitala Alis i Sisi poneki deo, iako je bilo
delova koje sam čuvala samo za sebe – pasusa zbog kojih sam crvenela,
zbog kojih sam žudela da se što pre venčamo.
„Možeš li da poveruješ da zarađujem skoro petnaest šilinga
nedeljno?“, rekao je jednog decembarskog dana dok smo šetali podruku
kraj reke u Ričmondu, gledajući kako vetar mreška površinu vode.
„Hajde da zamislimo da smo venčani, Dodo. Kako bi ti potrošila tu
pozamašnu sumu?“
Nisam imala pojma. Ništa mi nije padalo na pamet. Nikad nisam
imala razloga da predlažem išta u vezi s novcem, a nisam mogla ni da
zamislim da to radim. Uhvatila me panika. „Ne znam.“ Gledala sam
okolo u očajanju. „Novi par čizama za tebe?“, nesigurno sam rekla.
„Prsluk?“
 Nasmejao se. „Kakvo si ti divno stvorenje! Najnesebičnija devojka na
svetu! Ali budi praktična!“
Praktična! Zaprepastila sam se. Oduvek sam sebe smatrala
praktičnom, savladala sam domaćičke veštine krpljenja i šivenja,
gajenja cveća i ukrašavanja paravana. Ali odjednom sam shvatila da ne
znam ništa što je zaista važno.
„Pa“, rekao mi je mazno, kao detetu, „šta bismo kupili za jelo,
mila?“
Setila sam se namirnica koje su nam redovno dostavljali u kuhinju:
namirnica umotanih u krpu ili poređanih u korpe. „Goveđu kolenicu?“,
usudila sam se da kažem. „Kupus? Tuce jaja? Veknu hleba? Možda
litar-dva mleka?“
„Shvatam. A šta bi nam bilo potrebno da spremimo svu tu ukusnu
hranu“, stajao je i smeškao mi se.
„Vatra?“
„Tačno! A da bi vatra gorela?“
„Ugalj, valjda. I drva.“
„Izvrsno. Zrela dvadesetogodišnja gospođica Dodo uči da vodi
domaćinstvo!“ Poljubio me je u nos. „A renta? Koliko bismo to plaćali,
šta misliš?“
„Ne znam, Alfrede.“
„Naravno da ne znaš. Ne znaš ni koliko staju sveće, ni koliki je račun
za pranje rublja. Dodo, pravo si dete. Moraću ozbiljno da se pozabavim
tobom, jer ćemo inače imati velikih problema.“
„Istina je, Alfrede. Žao mi je što sam toliko neuka i beskorisna. Nije
mi jasno šta ti se sviđa u vezi sa mnom.“
„Nije ti jasno?“ Pomilovao me je po licu. „Draga Dodo, sve mi se
sviđa u vezi s tobom. Sviđa mi se ceo tvoj život: tvoja kuća, bašta, tvoji
divni roditelji i mlađe sestre. A najviše mi se sviđaš ti, tako divna, dok
sediš u tom okruženju u plavoj svilenoj haljini, koja ističe tvoje veoma
lepe grudi – i šiješ, s tako ozbiljnim izrazom lica kao da nemaš pojma o
tome kako se muškarac oseća pored tebe. Sve je to jednostavno savršeno.“
Pružio je ruke i obmotao kaput oko mene, tako da smo bili priljubljeni
jedno uz drugo i toplota njegovog tela kao da se prelivala na mene.
Nisam više marila što ne umem da računam ili odgovaram na pitanja o
domaćinstvu. Razmišljala sam samo o trenutku kad ćemo biti zaista
zajedno.
Ali naravno da jeste bilo važno što sam ja znala toliko malo a on
toliko mnogo, i što nisam bila tako dobar učenik kao što je on želeo da
budem. I te kako je bilo važno.
„Pretpostavljam da nemam prava da ga krivim.“ Brišem oči
flanelskom krpom.
„A zašto nemaš?“ Kiti me gleda iskosa. „Mislila sam da ćeš barem
sad pokazati prava osećanja! On jeste krivac. Ja smatram da je kriv, ako
ti to i ne misliš.“
„Pa, na kraju krajeva, meni i ne treba mnogo novca. Dovoljno mi je
onoliko koliko će mi obezbediti udoban život. A to već imam.“
„Ako je tako, zašto je Sisi potrebno više?“
Pokušavam da pronađem razlog. „Pa, ona još mora da brine o
drugima“, kažem. „A ima i kuću i nameštaj i poslugu koju treba da
plaća. Ali pogrešio je što joj je dao toliko vlasti nad svima vama.“ To je
zaista bilo pogrešno. Ako se nije promenila, Sisi će to iskoristi do
krajnjih granica.
„I Ogastas to kaže. Konsultuje se sa svojim pravnicima. Čudovišno
je što ćemo svi završiti u šaci obične domaćice.“
Kiti je previše netrpeljiva. Sisi je još gora – a da nije takva, možda ja
ne bih bila ovde, u progonstvu, bez mogućnosti da se propisno
oprostim s njim, da uživam utehu sve moje dece. „A ostali?“, pitam.
„Šta ostali misle o Sisinom nasledstvu?“
„Pa, Lu misli da je tata sve obavio veličanstveno, a Edi se samo
smeška, zvižduće i sleže ramenima. Keri i Alfi se prenemažu, govoreći
da je to pravedno posle svega što je ona uradila. Po mom mišljenju,
uvek su bili prisni s njom. A sad kad imaju Lusi, Sisi misli da ponovo
može da ih kontroliše, kao što je kontrolisala nas. Trebalo je da je vidiš
kako guče i kokodače.“ Malo se razvedrila. „Mada je Lusi divno dete.“
„Stvarno?“ Boli me kad pomislim da nikad nisam videla svoje
jedino unuče. „Možda ću je jednog dana upoznati.“ Naravno,
zamišljala sam je. Zamišljala sam sve njih na travnjaku Park hausa, Alfi i
Keri kako se smeju dobacujući jedno drugom loptu, Džordžija u visećoj
ležaljci, Fani kako igra kriket s Edijem, a Alfreda kako sedi u sredini,
prekrštenih nogu, i čita knjigu. I Sisi, naravno, kako je uhvatila podruku
Lu, spremnu da je usluži ako Sisi poželi još sendviča ili limunade.
„Kako je Lu?“
„Hladna kao i uvek. Nije uspela čak ni da se nasmeši.“
„Vas dve ste uvek bile potpuno različite.“
„Jednom me je ubola nožem.“
„Luiza?“ Užasnuta sam. „Zašto ja ne znam za to?“
Kiti se meškolji, obuzeta osećajem krivice. „Tad si bila bolesna.
Nisam htela da ti smetam. A svakako nisam htela da kažem njemu.“
„Šta li ju je bilo spopalo da uradi tako nešto? Nije te valjda ozbiljno
povredila?“
„O, ne. Nije bilo ništa strašno. Lu nije mnogo snažna.“ Kiti se smeje.
„Osim toga, nož je bio tup. Besi mi je stavila mast i previla mi
posekotinu. Mada još imam ožiljak.“
Šokirana sam. „Luiza je uvek bila dobro dete.“
„Pre bih rekla da je bila podmukla. I veoma ljubomorna.“
Ah, sirota Lu. Sigurno je bila svesna toga kako Alfred gleda Kiti,
kako joj je naklonjeniji. Kad su mu obe sedele u krilu, Luiza bi se uvek
borila da mu priđe bliže, gurajući Kiti u stranu, grleći ga oko vrata,
zaranjajući lice u njegovu ešarpu i govoreći: Tata, mnogo te volim.
Stvarno, gospođice?, rekao bi on. Smejao se i mrsio Kitinu kosu,
govoreći: A ti, Kiti? Da li me i ti voliš kao gospođica Mišica? A Kiti mu,
onako ponosna, nikad ne bi odgovorila.
 „Šta će Lu sad da radi?“, pitam je. „A Fani? I jadni Džordži, koji je
još na moru? Šta će svi oni da rade?“
„Da nastave po starom, valjda“, kaže ona zajedljivo.
„Ipak, kako će živeti u tako velikoj kući?“ Kakva je svrha života bez
njega, koji ih je sve zabavljao?
„O, kuću će morati da prodaju, kako bi bilo novca za isplaćivanje
rente. To je sve dogovoreno. Tetka Sisi će morati da pronađe nešto
skromnije i da zagospodari novom poslugom.“ Upitno me je pogledala.
„Možda će bar ona biti toliko razborita da se vrati u Čizvik.“
Zanemarujem njene reči. „A Lu i Fani?“
„Obe će poći s njom. Gospođica Mišica se kao krpelj zalepila za
Sisi.“
Gospođica Mišica: Luizin nadimak. Šunjala se potpuno nečujno i
nikad nije govorila šta misli. Bila je Alfredov duh – čekala je svaki
njegov mig, donosila mu mastilo i papir, brendi i vodu. „Sirota Lu!“,
kažem. „Strašno će joj nedostajati otac.“
„Kao što otiraču nedostaje cipela.“ Kiti je ustala i stavila flanelsku
krpu na ivicu umivaonika. „Sama je kriva. Ona i Sisi zaslužuju jedna
drugu.“
„Gruba si prema njima.“
„Njih dve su veštice.“
„Ne bi trebalo tako da govoriš. One su tvoja i moja sestra.“
„Da, tačno. Naopake sestre. Muka i nevolja.“5 Grakće i pravi grimasu
kao neka gadna baba. Smejem se.
„A ti, Kiti? Šta ćeš ti uraditi sa svojih pet hiljada funti?“
„Još ih nisam dobila. A nisam sigurna ni da ih želim. Možda ću ih
podeliti siromašnima.“
Gledam odraz njenih očiju u ogledalu. „Da li se Ogastas slaže s
tim?“
 „On misli da bi trebalo da ih uzmemo – iz principa.“
„Ne sumnjam da on tako misli. Da bi trebalo da uzme novac iz
principa.“
Kiti se zajapurila. „On se bar zalaže za mene.“
Postaje mi jasno zašto je Alfred odredio izvršitelja za novčani fond;
Sisi neće nikad pokleknuti pred Ogastasovim zahtevima. „Pa
moraćemo da sačekamo, zar ne? Ipak, zar ne želiš ništa da uradiš s tim
novcem? Zar nema nečega što bi priuštila sebi?“
Nije mi odgovorila.

Sva ta priča o novcu! Nikad ga nisam vrednovala. Alfred je govorio da

je to zato što sam odrasla u blagostanju i prihvatam novac zdravo za
gotovo, dok ga on nikad nije imao dovoljno. Siromaštvo ulazi u krv,
govorio je. To je bolest koje se ne možeš osloboditi. Uvek je bio darežljiv –
neumereno darežljiv – i prema prijateljima i strancima, ali je
istovremeno pazio na svaki peni. Celog života je radio kao da su mu
sudski izvršitelji pred vratima. Čak i kad je zarađivao hiljade, držao
kočiju i punu kuću posluge i priređivao večere s desetak jela, ipak je
proveravao mesarev račun i iznenada odlazio u kuhinju kako bi se
uverio da posluga ne krade čaj iz posude ili vino iz podruma. Sve
ključeve od domaćinstva nosio je na velikom mesinganom prstenu.
Od samog početka je zadivio moju majku umešnošću u vođenju
domaćinstva. „Moram reći da je tvoj mladić odličan poslovođa“, rekla je
posle nekoliko meseci naše veridbe. „Vodi računa o svakom trošku.
Ništa ne preskače. Setio se nekih ušteda koje meni ne bi pale na pamet.
Gde li je naučio sve to?“
„U školi života, draga moja“, odgovorio je moj otac. „Koliko znam,
njegova porodica je zbog veoma lošeg vođenja poslova upala u teškoće
kad je Alfred bio veoma mlad.“
Alfred je i meni to rekao, ali nisam znala detalje. Veoma uzdržano je
pričao o svojoj porodici, iako mi je kazao da ima „divnu“ sestru koja
živi blizu njega u Kemden Taunu, i „sjajnog“ mlađeg brata, koji je bio u
mornarici. Njegovi roditelji, rekao je, povukli su se u kućicu blizu
Dovera. Ali nikad tokom naše veridbe nije predložio da ih posetimo.
Rekao je da im je kuća previše mala da bismo tamo mogli da
odsednemo, a bio je nepopustljiv u odluci da ih ne pozove da dođu u
London. Počela sam da podozrevam da postoji nešto neprilično u vezi s
njegovom porodicom, i da ih zato drži podalje od mene. Ali jednog
dana me je iznenadio najavivši da ćemo ići na čaj kod njegove sestre
Loti.
Otac me je kočijom odvezao do kvarta Ejndžel, gde nas je Alfred
dočekao i obećao tati da će me vratiti u njegovu kancelariju do šest sati.
Šetali smo ulicama koje su vrvele od ljudi sve dok nismo stigli do
elegantne prodavnice ženskih šešira, u čijem su izlogu stajala tri šešira s
perjem. Toliko sam im se divila da nisam primetila priliku koja je
čekala na ulazu. „Dodo, dozvoli mi da ti predstavim svoju omiljenu
sestru!“, izjavio je Alfred, skidajući šešir pred sitnom i energičnom
ženom koja je držala uredno spakovan paket.
„Tvoju jedinu sestru“, dodala je smejući se i prihvatajući moju ruku
na veoma gospodstven način. „Veoma mi je drago, gospođice Milar.
Lepi ste upravo onako kako vas je Alfred opisao.“
„A zašto ne bi bila lepa?“, prekinuo ju je Alfred.
„Zato što je dobro poznato da si sklon preterivanju, Frede.“ Imala je
vedre, vesele oči, kao i on. Bila je veoma lepo obučena, po poslednjoj
modi, s ogrtačem obrubljenim krznom i odgovarajućim mufom. I bila je
veoma uredna, čista i doterana, baš kao i on.
Dok smo brzim korakom išli do njenog stana, ispričala mi je kako je
on divan brat. „Njemu sve dugujem. Jedno vreme sam preživljavala
samo zahvaljujući njegovoj pomoći. Da sam ostala prepuštena sebi,
zaista bih jadno završila. U takvim trenucima shvatite kako žene mogu
da budu dovoljno očajne da urade svašta, zar ne, gospođice Milar?“
Pogledala sam je. Nikad nisam razmišljala o ženama koje su dopale
tako očajnih prilika. Nisam verovala ni da bi tako pristojna žena poput
Loti mogla razmišljati o njima. Pogledala sam Alfreda ali on je koračao
pored nas uobičajeno živahno, kao da ga njene reči nimalo ne
iznenađuju. Nasmejala sam se kad sam pomislila kako sam razmišljala
o tome da pobegnem u London. Kako bih samo budalasto izgledala
kad bih na uglu pitala za pravac nekog lopova ili skitnicu, ili kad bi
neko pomislio da sam žena sumnjivog morala!
Kad smo stigli u njen stan – malu tavansku sobu pod kosinom, s
urednim stolom, krevetom, vitrinom i kanarincem u kavezu – spustila
je paket i prihvatila moj šešir. „Pretpostavljam da još nisi upoznala naše
roditelje, Dorotea?“
„Ne, nisam. U stvari, ne znam gotovo ništa o njima“, rekla sam.
„Alfred je vrlo tajnovit po tom pitanju.“
On se malo namrštio. „Nisam tajnovit. Korak po korak, ljubavi, to je
sve.“
„Samo se malo plašim da im se neću svideti.“
„Sigurno ćeš im se svideti“, reče Loti, saginjući se da prodžara vatru,
a onda je spustila čajnik. „Samo im nemoj pozajmljivati novac. Ni u
kom slučaju.“
Malo me je začudilo što me neko tako upozorava na budućeg svekra
i svekrvu. Slegnula sam ramenima. „Ja i nemam novca za
pozajmljivanje.“
Loti me je oštro pogledala. A onda je pogledala Alfreda. „Pa kako
ćeš živeti kad se udaš? Mislila sam...“, zastala je.
Znala sam šta je mislila. „O, tata je obećao da će nam pomoći. Pod
uslovom da budemo vereni godinu dana, naravno. Htela sam da kažem
da sad nemam novca.“
Nasmešila se. „Onda nemoj našim roditeljima davati nikakve
menice. Oni razmišljaju unapred.“
„Osim kad bi im zaista zatrebao novac, naravno.“ Alfredova
uobičajena ozarenost pretvorila se u izraz lica koji dotad nisam videla;
izraz krajnje turobnosti. Kao da je sva živahnost iz njega iščezla, kao da
ju je neko iscedio poput limuna. Sela sam pored njega na sofu
tapeciranu konjskom dlakom, ne znajući šta da kažem. Loti kao da
ništa nije primećivala, ili se pretvarala da ne primećuje. Razletela se
naokolo postavljajući šolje i tanjire, spustila je na sto veknu hleba, puter
i teglu džema. Zatim je odmotala paket i izvadila veliki kolač, koji je
pažljivo stavila na porcelanski tanjir. Alfred ga je pogledao i malo je
živnuo: „Oho! Kolač s makom! Prava poslastica!“
Loti se nasmejala. „To je tvoj omiljeni kolač. Kupila sam ga kod
Parfita da se počastimo. Ali ne treba da držiš Doroteu u neizvesnosti.
Tata mi je pisao prošle nedelje i saopštio mi je kako im je oboma veoma
drago što ste se verili i kako jedva čekaju da upoznaju tvoju draganu.
Očarava ih i sama pomisao na to.“
„Siguran sam da ih očarava, Loti. Ali to se njih ne tiče i, na kraju
krajeva, oni nisu ni važni. Ovog puta će postupiti onako kako meni
bude odgovaralo.“
Bila sam iznenađena grubim izrazom njegovog lica i oštrim glasom.
Voda u čajniku je provrila, Loti je skuvala čaj i Alfred je ubrzo
halapljivo jeo makovnjaču, ponovo s osmehom na licu. Hrana bi ga
uvek oraspoložila. Kad god je pisao o hrani bio je veseo – čak koketan.
Sećam se da mi je jednom, dok je pisao Priče o Migs, prišao iza leđa,
stegao me oko struka, poljubio u obraz i rekao: „Priredio sam starom
Tapiju zabavu života. Šaljem ga na piknik s mladom Vendavejz.
Nadmeni sluga poslužiće im na srebrnom poslužavniku opasnog lososa
hladnih očiju i trideset ukiseljenih jaja u tegli!“ Smejala sam se, a on me
je ponovo stegao, govoreći: „A šta ćemo mi večerati, Dodo? Zašto ne
bismo ispekli kotlete i jeli ih ispred vatre, glođući koske kao da smo
obnaženi divljaci na obalama jezera Titikaka!“ Upitala sam ga postoje li
zaista obnaženi divljaci na obalama jezera Titikaka, a on je rekao da
nema pojma i dodao je: „Zar nikad nisi čula za igru izmišljanja?“, a ja
sam odmahnula glavom. Zatim je rekao: „Oh, Dodo, ne budi tako
zbunjena, kao da ti je neko stavio crni luk u usta. Zamišljaj. Zamisli da
si neko drugi, neko potpuno drugačiji.“ On je, naravno, tako divno
umeo da uroni u neki lik. Satima sam mogla da ga gledam i slušam.
„Ali za to je potrebno dvoje“, rekao bi. „Moraš da mi praviš društvo,
Dodo. To je zajednički poduhvat.“ I tako, od trenutka kad smo se verili
morala sam da ostavim po strani sve ono što sam naučila kod kuće i
naučim da iskušavam nove stvari. Počevši od svih onih stvari koje
Alfred već zna, i činilo se da ih je znao čitavog života. Počevši od
Londona.
Dok smo išli da se sastanemo s Loti, Alfred se prenerazio kad je
shvatio kako se loše snalazim u gradu i da u prestonici poznajem samo
Strend, Pikadili i Kovent Garden, kao i put koji je vodio do Čizvika.
„London je mnogo više od toga!“, rekao je. „On je kao škrinja s
poklonima, Dodo – pun skrivenog blaga – a ponekad i nečega što ne
očekuješ! Stvari koje ti golicaju prste, čiju namenu ne možeš da
prokljuviš.“ Jedva je čekao da mi pokaže sve znamenitosti. „Povedi i
Alis! Provešćemo predivan dan!“
 6.

A lis je bilo veoma drago kad sam je pozvala da pođe sa mnom i s

Alfredom u obilazak Londona. Nosila je svoj novi filcani šešir i
najlepši vuneni šal, u njegovu čast. Od kuće smo pošle rano, čezama, i
sastale smo se s njim kod mosta Blekfrajerz. „Nadam se da ste obule
udobne čizmice“, rekao je dok nam je pružao ruku i pomagao nam da
siđemo s čeza. „Ne možemo se zaustavljati zbog bolova u nogama.
Treba toliko toga da vidimo!“
Ispunio je obećanje. Hodali smo ceo dan, Alis i ja povremeno skoro
trčeći da bismo održale ritam s njegovim dugim korakom. „Hajde,
damice, nemojte da lenčarite!“, doviknuo bi ako bismo zastale na
trenutak da dođemo do daha. Odjednom sam videla grad njegovim
očima: Templarsku crkvu i Advokatsku komoru s tihim, zaklonjenim
dvorištima. Crkvena dvorišta starog dela grada s nakrivljenim
nadgrobnim spomenicima još iz vremena velike kuge. Temzu koja je u
Londonu bila mnogo šira i mnogo prometnija nego u Čizviku, s
mnoštvom brodova koji pristaju uz dokove da bi istovarili robu, dok
čamdžije veslaju probijajući se između njih; uske ulice pune prosjaka,
prodavaca pomorandži i oraha, pèkara, prodavaca ptica i čistača, i još
uže prolaze s prostrtim vešom, toliko prljave da se ne kroči nogom u
njih. Pokazao nam je sve kuće u kojima je živeo – iznenađujuće veliki
broj kuća, na iznenađujuće različitim mestima. U jednom trenutku smo
prošli pored kapije doma Faundling, i ja sam rekla kako je tim mladim
ženama teško da se odreknu svojih beba i kako je toj deci strašno da
odrastaju ne znajući ko su im majke. „Bolje im je nego u prihvatilištu“,
odsečno je rekao, terajući nas dalje. Dok smo prolazili ispred zidina
zatvora Flit, videli smo malu decu kako ulaze i izlaze noseći boce piva i
tanjire hrane. Alfred je zastao i zurio u njih, bledog i ukočenog izraza
lica. Zatim se okrenuo prema meni: „Nemoj nikad da nas uvučeš u
dugove, Dodo, jer ti to nikad neću oprostiti.“
„Neću, Alfrede“, rekla sam, pomalo uplašena zbog njegove
uzrujanosti, bespogovornog tona i suza u ljutitim očima. „Sigurno
nikad ne bih dozvolila da završimo u zatvoru, bez obzira na to koliko
sam loša domaćica.“
„Tata to nikad ne bi dozvolio“, odlučno je rekla Alis.
„Ja to ne bih nikada dozvolio“, reče Alfred, gledajući me
razrogačenih očiju i izvijenih obrva, praveći zastrašujuću grimasu
Kapetana Ubice.
„Dakle, nema opasnosti“, ozbiljno je rekla Alis.
„U pravu si, zlato“, reče, smejući se. „Nema nikakve opasnosti.“
A za kraj je, kako je rekao, ostavio jedno iznenađenje. Doveo nas je
do malog niza običnih kuća podignutih uz samu ulicu. Pomislila sam
kako je tu prilično prljavo i bučno. Kolica su neprestano tandrkala, a na
kraju ulice, na mestu gde su kopali novu prugu, uzdizale su se ograde i
skele. Pitala sam se zašto nas je tu doveo. „Ovo će biti naš novi dom“,
rekao je, a ja sam pomislila kako je previše rano da odlučujemo o tome.
Međutim, on je delovao vrlo zadovoljno dok me je gurao uz šest strmih
stepenika. Zatim je pokucao na smeđa vrata s crnim gvozdenim
zvekirom. „Gospođa Kvin je izvrsna žena“, šapnuo je. „Istina je da
neuobičajeno mnogo priča i malčice zaudara na burmut, ali staraće se o
posteljini i naći će devojku koja će nam čistiti za samo dva penija
dnevno. Uverićeš se da je ona sušta dobrota.“
„Gospodine Gibs!“, uzviknula je žena kad je otvorila vrata. „Kakvo
veličanstveno iznenađenje! A ovo je vaša prelepa verenica? Buduća
gospođa Gibson? Uđite, srećni mladenci, i vi, mlada damo.“ Ušli smo i
zastali kao vojnici u malom četvrtastom hodniku, dok krupna gospođa
Kvin nije ušla u dnevnu sobu i omogućila nam da uđemo za njom.
„Velika mi je čast, gospođo, da mogu ponuditi smeštaj nekom kao što
ste vi“, rekla je i naklonila se nasred sobe, tako da smo mi morali da se
raštrkamo i stisnemo uza stolice s tvrdim naslonima i uz police od
ebonosa. „Hoćete li biti toliko milostivi i uzeti malo čaja?“
Alfred me je pogledao i skoro neprimetno klimnuo glavom, i ja sam
prihvatila njenu ponudu uz naklon.
„EMA!“, dreknula je gospođa Kvin, ne pomerajući se iz sredine
sobe.
Na vratima se pojavila sitna devojčica od otprilike osam godina.
„Da, gospođo.“
„Donesi čaj“, reče gospođa Kvin.
„Da, gospođo.“ Devojčica se naklonila i nestala.
„Uzmi i malo madera kolača iz ormarića s namirnicama, molim te!“
Ema se ponovo pojavila. „Da, gospođo.“ Ponovo se naklonila.
Ponovo je nestala.
„Ema će vam prati rublje“, reče gospođa Kvin, poverljivo. „Dobra je
devojčica. Veoma brza. Uzela sam je iz Faundlinga.“
„Veoma je mlada“, primetila sam.
„Rekla bih da ima dvanaestak godina. Ali je snažna. Iznenadićete se
koliko je snažna.“
Bila je gotovo najkrhkije dete koje sam ikad videla, i nije se činilo da
je ni blizu dvanaestoj godini. Pogledala sam Alfreda. Zapisivao je nešto
u beležnicu. Podigao je pogled i nasmešio se: „Sigurno će nam mnogo
pomoći, i budućoj gospođi Gibson i meni.“

Primetila sam da se Kiti smirila i da se sprema da pođe, navlačeći

rukavice s crnim dugmetima. „Nije reč o tome da želim novac, mama.
Samo ne vidim zašto je trebalo oni da ga dobiju. To nije pošteno. Dobro,
naravno, ne smeta mi što su ga dobili Besi, stric Mafin i Vilsonova. Ali
zašto Majkl nije dobio ništa? Zašto ni Ogastas? Obojica su mu bili
prijatelji.“
„Da, jesu. Ali su ga prevarili. To im nikad nije oprostio.“
„To je smešno, posle toliko vremena.“
„Imao je dobro pamćenje.“
„Imao je vrlo selektivno pamćenje.“
„Tačno. Zar ne misliš da ja to dobro znam, Kiti, dušo?“
 „Naravno da znaš.“ Prišla mi je i zagrlila me – drugi put za dva
dana. „Ja sam sebično stvorenje, zar ne? Kad samo pomislim šta si ti sve
morala da istrpiš.“
„O, nemoj me žaliti, Kiti. Smatram sebe srećnom. Srećnom što sam
ga poznavala. Srećnom što me je voleo. A voleo me je, bez obzira na to šta
drugi kažu.“
„Oh, u početku sigurno jeste. Verujem da si izgledala kao vilinska
princeza, s plavim očima i zlatnom kosom, dok si vodila idiličan
udoban život na selu, u najlepšoj kući koja postoji. Ne iznenađuje me
što je hteo da te poseduje...“
O čemu to dete priča? „Nisam ja bila na prodaju, Kiti! Bila je to
ravnopravna pogodba. Volela sam ga koliko je i on voleo mene.“
„Malo više, rekla bih.“ Kiti se kiselo osmehnu.
„Ne mogu da izmerim tako nešto, niti to želim. Ali znam da je
mogao da bira. A ipak je zaprosio mene. I oženio se mnome. Iako je to
stvaralo probleme. Iako se mama i tata nisu slagali s tim.“
„Mislila sam da im se on sviđao.“
„Jeste. Nisu mogli da mu odole. Mamu je zasmejavao, a tatu su
osvojile njegove drame i priče. Ali mislili su da nije dovoljno ozbiljan za
brak. Delovao im je dečački nezrelo. Jednom prilikom je pokucao na
vrata u mornarskom odelu, noseći kavez s papagajem i pretvarajući se
da se upravo iskrcao s broda Trafalgar i da traži prenoćište.“
Kiti je morala da se nasmeši – iako je tu priču čula mnogo puta.
„Mislim da su se nadali da neće uspeti, kako bi mogli da raskinu
veridbu. Ili su se možda nadali da ću ga se zasititi pre nego što prođe
godinu dana. Ali tvoj otac je uvek bio nestrpljiv, i čim sam napunila
dvadeset jednu godinu izvadio je posebnu dozvolu pa smo se tajno
venčali u crkvi svetog Martina. Tata je bio toliko ljut da je odbio da mi
dâ miraz. Rekao je da ga je Alfred strašno izneverio.“
„Zar mu nije bilo žao što ćeš možda gladovati?“
„Rekao je da tvoj otac treba da se postara za to. Ali je onda popustio
i davao mi je dvadeset funti godišnje da kupim lepe haljine, kako bih
bar ličila na damu. Mi smo očekivali da će mi davati dve stotine funti,
što je predstavljalo znatnu razliku, ali Alfred je izjavio kako ne
namerava da ga moli na kolenima da nam da više. A nije ni morao da
moli; nakon godinu dana počeo je da zarađuje dvaput toliko.“
„Znači, bili ste imućni?“
„Pa, ne baš. Novac je odlazio kao što je i dolazio. Mnogo tatinih
rođaka zavisilo je od njega – Loti, Mafin i tvoji baka i deda. A znaš
kakav ti je bio deda – njemu je novac jednostavno klizio kroz prste.“
„Pa, ne znam, iskreno da ti kažem. Prema meni je uvek bio vrlo
prijatan.“
„Da“, kažem, „i prema meni je bio prijatan. Ali se redovno trudio da
razbesni tvog oca. To je bilo očigledno još kad smo prvi put otišli u
Dover. Bilo je to neposredno nakon našeg venčanja – otprilike dve
nedelje kasnije – i osetila sam da misli kako konačno može bez bojazni
da me upozna s njima. Ipak je bio napet kad smo se kočijama povezli
prema moru. Bio je vrlo ćutljiv, odsutno je gledao kroz prozor i brojao
oznake za milje, povremeno zapisujući nešto u beležnicu. Delovao je
naročito odsutno kad je jedan saputnik započeo komičnu priču o sobaru
i paru čizama koje su nestale. Kad smo stigli, zaista nisam znala šta da
očekujem. Ali tada je kroz gužvu dotrčao impresivan gospodin u
kaputu i s ogromnom ešarpom, mašući štapom sa srebrnim vrhom.
Njegov gromki glas nadjačavao je topot konja i galamu konjušara i
štalskih momaka. „Hej, ovamo!“
„O, da, to je bio deda! Uvek je bio u centru pažnje!“
„Čim je došao, preuzeo je kontrolu. Usmeravao je nosače koji su
skidali prtljag, pružio ruku meni, a zatim i ostalim damama kako
bismo lakše izašle, pomogao je jednom starijem gospodinu da siđe s
gornjeg sedišta, vezao je psa koji je pravio gužvu, bekeljio se na dete
koje se rasplakalo. Ličio je na upravnika cirkusa. „Šest penija za
kočijaša“, urlao je. „Tri penija za nosača!“ Videla sam Alfreda kako
zavlači ruku u džep, a već sledećeg trenutka njegov otac je delio
napojnice u maniru neizmerne darežljivosti.“
 Kiti se smeje, ali ja se sećam da sam osetila veliko olakšanje pošto je
gospodin Gibson bio ne samo učtiv nego i neodoljivo šarmantan. „A
ovo divno stvorenje je sigurno tvoja žena!“, srdačno je rekao, ljubeći mi
ruku. „Dobro došla u Dover! Na južnu obalu! Na kapiju Evrope! U beli
svet! Dobro došla u naš skromni dom, i nadamo se da nisi previše ohola
da ne provedeš koju sedmicu s gospođom Gibson (starijom) i mojom
malenkosti.“
„Ostajemo samo tri dana“, rekao mu je Alfred, pomalo grubo.
„Imam neka neodložna posla u Londonu.“
„A, svakako. Da. Šteta. Možda bi Dorotea – ako smem da ti se
obratim na način prikladan dami koja se nedavno priključila gnezdu
porodice Gibson – možda bi ti ostala malo duže zbog morskog
vazduha, znaš? To je preporučljivo. Nama je to preporučio upravo
Alfred. Bežite iz Londona, rekao je! Ostavite dim i čađ! Napustite sve
ovo...“
„Oče, tek smo se venčali! Zar želiš tako brzo da nas razdvojiš?“
„Dečko moj, pogrešio sam! Tako sam oduševljen njenim prisustvom
da sam zaboravio potrebe medenog meseca i bračne obaveze.
Izvinjavam se, Dorotea. Oprostite starcu.“ Dogurao nas je do
jednoprega na kojem je neki debeljuškasti dečak lenčario za uzdama.
„Vaš prevoz, gospo. Moj skroman doprinos. Pa, u stvari, nije moj.
Iznajmio sam ga.“ Pomogao mi je da se popnem i seo pored mene.
Alfred i dečak smestili su prtljag pozadi. Dok smo se truckali, zavalio se
u sedištu s izrazom potpunog zadovoljstva i rekao: „Pa, Frede. Prija li ti
bračni život?“
„Prija mi, oče, hvala na pitanju. Izvrsno se slažemo. Izvrsno. Dodo je
najljupkija devojka na svetu, i sjajna je supruga. Samo se nadam da ću
joj biti dobar muž. Pouzdan muž.“
„U to svakako nema sumnje. Oduvek si bio pouzdan dečak. On je
dobar sin, Dorotea. Veoma dobar sin. Mi nismo uvek bili blagosloveni
imetkom, ali smo izuzetno bliski – i ukoriću svakoga ko to porekne!“
Uhvatio je Alfreda za ruke i povukao ga prema sebi u nespretan
zagrljaj. Alfred je izvio obrve i pogledao me s izrazom ogorčenja na licu.
 „A sad, dragi dečače, pre nego što uđemo na vrata doma, imam
jedan predlog za tebe.“ Zatim se okrenuo prema meni i poverljivo
rekao: „Vidiš, Dorotea, povremeno moram da preduzmem izvesne
transakcije koje – kako to već biva – nisu uvek plodonosne. Boli me što
to moram da priznam. Moja ženica pati još više...“
Alfred je uz uzdah pružio ruku prema njemu: „Daj mi te račune.“
„Ne, Frede. Ne mogu to da uradim. Ne mogu ponovo prihvatiti
takvu darežljivost posle svega što si učinio za nas. Ti se tek upuštaš u
životnu avanturu. Možeš samo da mi pozajmiš malo novca, svega pet
funti. Vratiću ih kad moji poslovi krenu nabolje.“
„Daj mi račune“, ponovio je Alfred, i dalje držeći ispruženu ruku.
Njegov otac je oklevao, a onda je klimnuo glavom. „Zaista si veoma
darežljiv. Ni reči o ovome gospođi G.“ Iz džepa je izvukao hrpu
izgužvanih računa. „Odlično! Međutim, možda bi mogao da mi daš
gvineju za...“
„Ne mogu, oče.“
„Možda bi Dorotea, u znak našeg novog prijateljstva...“
„To ne dolazi u obzir ni sad niti ikad. Nju ne pitaj.“ Oči su mu
plamtele.
Pomislila sam da je Alfred nepotrebno škrt. „Molim te, Alfrede“,
rekla sam. „Ne zaboravi da imam nešto novca.“ Dozvolio mi je da
zadržim dvadeset funti da kupim „nešto lepo“ za venčanje, i od tog
novca mi je ostala prilična svota.
Alfred nas je oboje pogledao s čeličnim izrazom lica. „Oče – ti
NIKAD ne smeš od nje da tražiš novac. Dorotea – ti NIKAD ne smeš da
mu daš novac. Da li je to jasno? Bilo kakvo kršenje te odluke završiće se
prekidom naših odnosa.“
I to je bio razlog za moju prvu svađu s mužem.

„Nikad ti, zar ne, nisam do kraja ispričala šta me je tvoja baka pitala
kad smo se upoznale?“, rekla sam Kiti. Kiti odmahnu glavom.
„Pretpostavljam da je i ona moljakala za novac?“
„Ona je bila malčice suptilnija – ali samo malčice. Šetali smo svi
zajedno sutradan po našem dolasku. Muškarci su pokušavali da puste
zmaja s litice, a nas dve smo zaostajale zbog jakog vetra. Vrlo snažno
mi je stezala ruku, govoreći kako je divno što me je upoznala. ’Nadam
se da ćemo uskoro imati zadovoljstvo da upoznamo tvog tatu i tvoju
mamu. Rekla bih da su to ljudi vredni poštovanja.’ Približila se i
šapnula mi: ’Hoću da ti kažem, Dorotea, da je ovo što sad vidiš samo
senka nekadašnje mene. Nisam uvek bila ovakva kakva sam sad. Imala
sam porodicu. Imala sam ugled. Ne moram ni da ti kažem da gospodin
Gibson – govorim o svom supružniku, naravno – ima mnogo vrlina.
Nažalost, ne razume se u novac. Ja sam, s druge strane, po tom pitanju
uzdržana i požrtvovana. Nikad se ne žalim. Činim šta mogu. Prodajem
svoj nakit; zalažem košulju s leđa. Brižna sam kao pelikan prema
mladuncima. Ali gospodin Gibson je nezasit. Nemoguće ga je obuzdati.
Mora da troši, kao što voda mora da teče nizvodno. Pokušavala sam sve
kako ne bismo zapali u dugove. I šta sam postigla? Ništa. Sve je
uzaludno. Potražioci su nezadovoljni, porodica uništena, a naša
budućnost zavisi od dobre volje drugih.’“
Rekla sam da mi je žao što to čujem i da mi se Alfred nikad nije
poverio u vezi s tim problemima niti je rekao da su mu roditelji na ivici
propasti. Iznenada je izgledala uplašeno i preklinjala me da mu ne
kažem da mi je sve to ispričala. „Moj sin je veoma ponosan.“
„Svako se plaši da ne upadne u dugove. Kad smo prolazili pored
Flita...“
Jako me je stegla. „Ne pominji to mesto. Nikad ga ne pominji...
obećaj mi.“
„Ja ništa neću reći o tome ako ga on sam ne pomene.“
„Hvala, draga. Ne želim da kažem da on nije dobar sin svojim
jadnim roditeljima. Sve nesuglasice iz prošlosti sad su rešene i sve
pretnje su otklonjene. Šalje mi pola funte sterlinga kad god može, kad
proda neki rukopis. Ali kućica se ne održava sama. A gosti – iako su,
naravno, dobrodošli – iziskuju trošak.“
 Pogledala sam Kiti. „Šta je trebalo da uradim? Setila sam se Lotinih
reči i Alfredovog vrlo ozbiljnog zahteva. Mislila sam da je pošteno da
donekle pokrijemo troškove svog boravka, ali sam se plašila besa tvog
oca. Obećala sam joj da ću razgovarati s njim. ’Sigurno možemo da vam
pomognemo’, rekla sam.“
„Još jače mi je stegla ruku: ’Ne, Dorotea. Neka ovo ostane među
nama. Jedna funta, to je sve.’ Pogledala je moju haljinu od brokata,
svileni šal, moje rukavice od jareće kože, nove kožne čizme i osetila sam
grižu savesti. Otvorila sam tašnu, u strahu da će se tvoj otac iznenada
pojaviti i zateći me. Ali ona je imala brze prste. Novčić je kao čarolijom
nestao u njenoj torbici.“
Kiti je živnula. „Prekršila si njegovo pravilo dve nedelje posle
venčanja? Nadam se da nije saznao?“
„Oh, Kiti, pa naravno da je saznao. Zbog toga je izbila naša prva
svađa.“
„O, mama! Nisi valjda priznala, kao neka devojčica?“
„Pa, pitao me je direktno, a ja nisam mogla da ga lažem.“
Mada sam skoro poželela da sam ga slagala tad. Sećam se kako je
šetao po spavaćoj sobi, razbarušene kose i raskopčanog prsluka. „Da li
sam mogao da budem jasniji, Dorotea?“, rekao je. „Kaži mi, jesam li
mogao da budem jasniji?“
Rekla sam mu da nije i da sam isključivo ja kriva što se to dogodilo.
„Ne, ja sam kriv“, rekao je potišteno. „Kriv sam što sam te doveo
ovamo, što sam te izložio svemu ovome.“
Pokušala sam da ga umirim. „Ali to je samo jedna funta“, rekla sam.
„A naš boravak ovde zahteva dodatne troškove.“
Okrenuo se i ošinuo me pogledom. „Zar misliš da bi trebalo da
dozvolim to?“, uzviknuo je. „Već sam joj dao i više nego dovoljno.
Molim te da se ne mešaš u nešto što ne razumeš.“
Nemoj da se mešaš u ono što ne razumeš! Te reči su me duboko
povredile. Tek dve nedelje u braku, a već se svađamo! Dotad se nisam
ni sa kim svađala. I kao dete sam imala blagu narav, strpljivo sam
podnosila Sisi, koja je bila vrlo odlučno i tvrdoglavo dete. Zato me je
zaprepastila činjenica da se svađam s osobom koju sam volela najviše
na svetu. Bio je to neki novi, hladni Alfred, mnogo drugačiji od onog
muškarca koji mi se onako zaneseno udvarao. Drugačiji od muškarca
koji je bio tako nežan tokom naše prve zajedničke noći.
Međutim, nisam to mogla da kažem Kiti. „Nisam htela da se
svađam“, rekla sam joj. „U svakom slučaju, nisam želela da se već
svađamo. Zato sam mu rekla da ću učiniti onako kako on kaže.“
„Pobedio je, kao i uvek.“ Ustala je. Ovoga puta stvarno odlazi. Ali
pogled joj pada na kraljičino pismo. Zaboravila sam na njega. Muči me
što moram bar pokušati da joj odgovorim. „Šta je ovo?“
„Kao što vidiš, to je pismo od Njenog veličanstva.“
„Od kraljice? Zašto ona piše tebi?“
„A zašto da mi ne piše? Zašto jedna udovica ne bi pisala drugoj
udovici? Ona razume kako se osećam.“
„Pozvala te je da dođeš u palatu?“ Uzela je pismo, brzo ga pročitala i
okrenula ga, kao da će na poleđini naići na neko iznenađenje.
„Zar te nisam učila šta znači privatna prepiska?“, pitam je.
„Izvini.“ Spustila ga je.
„Ne mogu da idem, naravno. Moram da pronađem neki izgovor.“
„Stvarno? Ona je verovatno usamljena kao i ti.“
„Sumnjam u to.“
Ali razmišljala sam o tome nakon što je Kiti otišla. Ponovo sam
pročitala pismo. Slušam odjek njenih reči i shvatam da je zaista
usamljena. Čovek ne mora živeti u malom stanu da bi se osećao
usamljenim. Palata ne znači zaštitu. Zapravo, u njoj može biti i gore.
Ljudi je toliko kritikuju. Čujem i da se podsmevaju njenom bolu.
Iznenada me obuzima saosećanje prema njoj, i odlučujem da ipak
odem. Uzimam pero da napišem odgovor, a onda shvatam da nemam
crninu. Ne mogu stati pred kraljicu bez propisne crnine. To bi bilo
uvredljivo. Još nije kasno da nešto poručim. Ali time bih prekršila
uverenja. Nikad tokom svog bračnog života nisam nosila crninu. Ni za
svojim roditeljima; ni za našom decom.
Zvonim Vilsonovoj. „Misliš li da bi gospođa Volters mogla da mi
sašije crnu svilenu haljinu do četvrtka?“
„Crnu?“ Vilsonova izgleda zbunjeno. Već smo razgovarale na tu
temu.
„Da, crnu. Pozvana sam kod kraljice.“
„Kod kraljice?“ Zuri, isto kao i Kiti.
„Da. Pisala mi je. Ja sam važna ličnost, bar u njenim očima.“
„Ali, uvek ste govorili... on je uvek govorio...“
„Jednostavno ne želim da uvredim Njeno veličanstvo. A moj je izbor
šta ću raditi u ovom svom životu.“
„Da, gospođo.“ Smeška se. „Odmah ću poslati po krojačicu. Svila,
kažete?“
„Neću da nosim krep. To ne dolazi u obzir. A kraljica može o tome
da misli šta god hoće.“
 7.

S mrkava se. Želite li da upalim lampu?“ Vilsonova se vratila u sobu

i videla me kako čitam pisma.
„Neka, ostavi ovako“, kažem. „Hoću da razmišljam.“
„U redu.“ Izašla je i zatvorila vrata za sobom.
Morala sam da stavim naočare. Ljudi danas toliko ružno pišu da
jedva razaznajem potpise: gospodin i gospođa Klarens Smajli – ili
Smajti. Džejms i Meri – Viteker, mislim. Gospođica Anđela Bot – ili But?
Sigurno misle da ih se toliko dobro sećam da mogu odmah da ih
prepoznam. Ali ne mogu. Upoznali smo tako mnogo ljudi tokom našeg
zajedničkog života. Osim toga, pamćenje mi je oslabilo u poslednje
vreme. Sećam se kako sam se danima osećala kao da hodam kroz neku
maglu. Videla sam samo obrise, a sluh mi je bio prigušen. Bila bih
svesna da me Alfred vuče za ruku, šapućući mi na uvo: Hajde, Dodo.
Probudi se. Pokaži volju! Pokušaj zbog mene, draga, molim te!
I jesam se trudila. Naravno da sam se trudila. Ali bilo je trenutaka
posle rođenja svakog deteta kada bih se izgubila i po nekoliko sati u
toku dana. Često bih se pogledala i zapitala kako sam se obukla i ko mi
je sredio kosu. Posmatrala sam ljude oko sebe nemajući predstavu o
tome šta se oko mene događa. Lica oko mene bila su nejasna. Videla
sam crne kravate, bele košulje, ogrlice koje blešte na razgolićenim
grudima. Čula sam muške glasove koji grme i ženske glasove koji
cvrkuću. Smeškala sam se i nadala da neću morati da progovaram; da
će Alfred sve preuzeti na sebe, kao i obično.

Ali kad smo se tek venčali, uvek sam bila raspoložena za izlazak.
Svake nedelje su mene i Alfreda mogli da vide visoko na galeriji u
Liceju,6 u Hejmarketu ili Druri lejnu, kako gledamo Kina ili Makredija7 u
ulogama Šekspirovih heroja i zločinaca. Oduševljeno smo aplaudirali i
mahali maramicama dok nas ne bi ruke zabolele. Gledali smo velikog
klovna Grimaldija i čudo od deteta Adel Smit kako pleše na prstima. A
kad nismo imali novca da izlazimo, sela bih za klavir u uglu i svirala
Šopena. Iako bi me neko vreme slušao, Alfred bi se ubrzo unervozio;
kad to primetim, zasvirala bih popularne balade koje je veoma voleo:
Nikad nije bila moja ili Ti i tvoja sestra. Pevali smo ih zajedno – čas
osećajno, čas komično – dok se ne bismo sasvim iscrpeli.
Tih prvih nekoliko meseci u sobi na spratu gospođe Kvin bili su
gotovo najsrećniji u mom životu. Nismo imali mnogo novca i skoro
ništa od nameštaja, ali Alfred je bio toliko nežan i tako veseo da nam to
nije mnogo smetalo. Za večeru smo mogli da jedemo ovčji gulaš – i to ne
veliku količinu – ali on bi na stočić stavio stolnjak, postavio noževe i
viljuške i glumio konobara, kuvara i gosta, menjajući uloge takvom
brzinom da me je stomak boleo od smeha.
Jedino sam žalila što nema onoliko vremena za mene koliko sam se
nadala da će imati. Mislila sam da će novopečeni mladoženja želeti da
provodi svaki slobodan trenutak sa svojom nevestom. Zaboravljala sam
da je, kako bi sastavio kraj s krajem, Alfred morao da piše u svakoj
prilici, čak i na medenom mesecu. Navikla sam da se budim i nalazim
mesto u krevetu pored sebe prazno, a njegov jastuk već hladan. On je u
to vreme već sedeo u noćnoj košulji pored prozora i brzo povlačio pero
po papiru. Vatra je gorela, voda u čajniku se zagrevala, njegova odeća
se grejala na ogradi kamina, a čizme su mu bile izglancane. „Dođi,
Dodo“, rekao bi, podižući list papira prema svetlu. „Slušaj ovo!“ Čitao
bi naglas i smejao se onome što je napisao. „Znaš, ovo je odlična stvar,
iako to sam kažem! Trebalo bi da tražim dvostruku cenu. Da znaš,
mislim da ću sledeći put stvarno tražiti dvostruko više! U celom
Londonu nije napisano ništa bolje.“
I nije. Bila sam toliko ponosna na njega, prišla bih mu i zagrlila ga.
„Ti si Jedan Jedini.“
„A ti si supruga Jednog Jedinog!“ Zagrlio bi me levom rukom, dok
bi desnom unosio ispravke, tako da se papir pomerao a pero prskalo.
Osetila bih njegove prste ispod noćne košulje i krv bi mi brže
prostrujala.
„Zašto se ne vratiš u krevet, Alfrede? Nakratko?“
 „U krevet?“ Podigao bi pogled prema meni. „Kako je to zločesto
stvorenje! Kako samo pući usne i prsi se! Ali već je pola osam, a toliko
toga ima da se uradi!“
I pre nego što bih stigla da izvadim odeću iz ormana, on bi skuvao
čaj, ispržio jaja i zagnjurio glavu u lavor hladne vode, isprskao se po
celom telu i žustro se obrisao peškirom.
Njegova strast prema kupanju me je iznenađivala. „To nije
prirodno“, prokomentarisala je moja majka kad sam joj u šali ispričala
da se Alfred pere dva puta dnevno. „Nije on istraživač koji kopa
zemlju, zaboga. On je gospodin, ili bar pokušava to da bude.“ Ali niko
nije mogao da ga odvrati od te navike, a ja sam volela miris čiste kože i
lavande, jer me je to veoma podsećalo na našu prvu zajedničku noć. Ali
nije bilo samo pranje u pitanju. Odmah je skidao zaprljanu košulju, a
donje rublje mu se stalno pralo. Mala Ema je stalno teglila rublje po
stepenicama do vešernice, često s penijem u ruci, da bi ga posebno
pažljivo uštirkala. Savijala je njegove košulje s pobožnom odanošću,
rukave je stavljala na leđa, prednji deo je bio gladak, baš onako kako on
želi. A on je bio oduševljen i dao bi joj još jedan peni i slatkiš zato što je
tako dobra devojčica.
I ja sam mnogo učila – da kupujem i da kuvam. Vodio me je po
pijaci pokazujući mi kako da izbegnem loše meso i trulo voće i
prodavce koji potkradaju na kusuru. Ugledao bi svojim oštrim očima
nešto jeftino – gasilo za sveće ili hvataljke za kocke šećera – i to bi već
sledećeg trenutka postalo naše. Mnogo sam grešila dok sam se mučila
da naučim, ali on je uz osmeh prihvatao moje greške: Sledeći put pokušaj
da ne spališ hranu, Dodo – to je za mrvicu pečenije nego što volim! Možda ne
treba da staviš toliko masti u tiganj! Ipak, voleo je da me vidi u kecelji,
zadubljenu nad receptima i s brašnom na licu, ili dok sedim i šijem
pored kamina. Ovo je sreća, rekao bi, zavalio se u fotelju i posmatrao
prizor blistavih očiju.
Ali nije se zadugo zadovoljio smeštajem kod gospođe Kvin. Njegove
nedeljne priče – Avanture mladog čoveka bez sredstava za život – privukle
su mnogo pažnje. Tekle su probe za predstavu o komičnom slugi i
njegovom gospodaru, koja je bila veoma smešna. A spremao se i da piše
nove priče – Priče o Migs – za jedan mesečni časopis. „Još pedeset funti
godišnje!“, likovao je. „Sad moramo da pronađemo bolji smeštaj – nešto
što više priliči Jednom Jedinom, zar ne?“
I tako smo, posle samo tri meseca braka, opet natovarili na kolica
stvari – mesingani krevet, komodu, njegov sto i stolicu, moj klavir i mali
turski ćilim – i uputili se u luksuznu Ulicu Velard. Ema je gorko plakala
dok nam je mahala s ulaznih vrata gospođe Kvin: „Ne zaboravite me,
gospodine! Molim vas, ne zaboravite me!“ Njena mršava figura drhtala
je od tuge. A Alfred joj je, takođe sa suzama u očima, doviknuo: „Ne boj
se, mala Ema. Ceo svet će te zapamtiti!“
Čim smo se preselili, Priče o Migs su postale serijal o kojem se najviše
govori. Međutim, iako bi se časopis svakog meseca rasprodao, a pola
Londona pričalo o Alfredu, on se plašio da to neće potrajati. „Slava je
nestalna“, govorio je. „Ne mogu više da se oslonim samo na pisanje.
Moram da obezbedim redovne prihode.“ Tako je počeo da ustaje u šest
i da piše novinske članke pre nego što bi u pola devet otišao u Vebster i
Pots, a s večeri je pisao sledeći nastavak Migs: „Pretvoriću se u mastilo
ako ovako nastavim, Dodo – polako ću se rastočiti, počevši od prstiju,
sve dok ne budeš morala da me zahvataš kantom i nosiš sa sobom, kao
što je Izabela nosila svoj bosiljak!“ Ali nije se rastočio, nego je sve više
vrcao energijom. Ponekad bi se vratio tek u deset sati, govoreći da je
šetao po Sitiju, čak do Deptforda ili Griniča ili po Old Kent roudu. Zbog
čega si šetao?, upitala bih ga. A on bi me zaprepašćeno pogledao. Zbog
čega? Zbog zadovoljstva, Dodo. Da bih posmatrao neka mesta, da bi upoznao
ljude, da bih upio sve to. U mislima je već imao novu priču. Odlučio je da
piše o lutanju jedne sirotice rođene u domu koju su poslali jednoj
groznoj usedelici da radi sve kućne poslove.
„Ema“, uzbuđeno sam rekla kad mi je to ispričao. „Da li je to priča o
našoj maloj Emi?“
„To će biti priča o tome kakva je Ema mogla da postane“, odgovorio
je. „Priča o tome kako će Ema pronaći svoju majku i obogatiti se! Priča o
Emi koja će konačno postati dama!“
„Ali zar to nije prilično neverovatno?“, odgovorila sam.
 Zastao je na trenutak. „Misliš? Ja smatram da je život izvanredan
upravo zbog neverovatnih mogućnosti. Zbog činjenice da sudbina
može da se promene u trenu. Rečna plima dolazi i povlači se, Dodo. U
nekom trenutku dolazak se pretvara u povlačenje i obrnuto. Tako i
najsiromašnije dete može postati bogato i poznato. I najnapuštenija,
najzapostavljenija i najusamljenija skitnica može otkriti da je princ. To
je velika stvar, ljubavi. Vidi šta se desilo Iskreno Vašem za samo
nekoliko meseci!“
Ukazala sam mu da on nimalo ne liči na Emu – da, koliko ja znam,
on nikad nije bio napušten, zapostavljen ni ostavljen bez prijatelja.
Rekla sam mu da je obrazovan i da ima porodicu i ljude koji ga vole.
Preko lica mu je preletela senka. A onda se ozario. „Naravno da si u
pravu, Dodo. A iznad svega, imam tebe, mila. Najslađu mačkicu.
Najdražu, najnežniju ženicu na svetu!“ Podigao me je u vazduh,
zavrteo me i bacio na krevet.
Pobunila sam se: „Alfrede! Večera će biti još gora nego što je dosad
bila.“
„Batali večeru!“, rekao je, skidajući sako i otkopčavajući prsluk.
„Imam ja ovde mnogo ukusniji zalogaj!“

Posle skoro šest meseci provedenih u Ulici Velard, ponovo smo se

preselili. Priče o Migs i Mala Ejmi objavljivane su istovremeno.
Udvostručili smo prihode i počeli da se krećemo u književnim
krugovima. Ovoga puta nam je bila potrebna cela kuća, i to u
uglednom delu grada. Vratio se jednog dana i rekao da je pronašao baš
takvu kuću u Ulici Šenon. „Ima dovoljno prostora da ugostimo i tvoju i
moju porodicu, Dodo, i radnu sobu u kojoj mogu mnogo da radim i
sakrijem se od svih njih.“ Kuća je bila zaista velika, to jest prilično
visoka. Imala je tri sprata i podrum. A najbolje od svega bilo je to što je
imala kupatilo s tekućom vodom, na koje je bio neobično ponosan. „Sve
ćemo da okrečimo“, rekao je, vukući me uza strme stepenice po
praznim sobama. „U svetle boje“, rekao je, „a ne u one tvoje turobne!“
Poručio je najnoviji porcelanski servis za ručavanje, kupio plišane
zavese, vitrine za knjige, novu sofu, tri nova stola, svećnjake i mnoštvo
ogledala. Da bismo to proslavili, poručili smo od njegovog najnovijeg
najboljeg prijatelja, Čarlija Evansa, naš portret u akvarelu, koji nas je
koštao pet gvineja, i ponosno ga okačili iznad kamina. Lepo smo
izgledali zajedno, a ja sam skoro zaplakala čudeći se svemu tome.
U tom periodu našeg života, Alis je došla da živi kod nas. Bila sam u
drugom stanju, trebalo je da se rodi Kiti, i mama je smatrala da mi je
tokom trudnoće potrebna pouzdana prijateljica. Bila sam oduševljena,
naravno. Volela sam obe sestre i zabavljali su me Sisina tvrdoglavost i
oštrouman pogled na svet i ljude, ali uvek sam više volela Alisino
nenametljivo društvo, tako da sam sa zadovoljstvom iščekivala vreme
koje ćemo provesti zajedno. I Alis je bilo izuzetno drago što će doći da
mi pomogne – a još draže joj je bilo što će boraviti u Londonu, uživati u
pozorištima i upoznati sve one uticajne ljude koje smo mi počeli da
upoznajemo. Alfred je brzo sklapao prijateljstva i mnoštvo pisaca,
slikara i glumaca – uključujući i čuvenog gospodina Makrida glavom i
bradom – dolazilo je u našu kuću i tiskalo se u našem salonu na prvom
spratu, pričajući, smejući se i ispijajući brendi s vodom. O’Rork je
takođe bio redovan gost, i uvek bi se setio da mi uputi neku lepu reč
dok sam sedela u uglu sa svojim priborom za šivenje. Alis mi je bila
dragocena tada. S obzirom na to da nisam uvek znala šta da kažem kad
su muškarci razgovarali o Zakonu o reformama, Zakonu o siromaštvu i
tako dalje, Alis bi postavila neko naivno pitanje i oni bi zastali i
ljubazno joj, jednostavnim rečima, objasnili o čemu razgovaraju. „U
svakom slučaju, Parlament je skup matorih budala“, rekao je neko
jednom prilikom. „Potreban nam je neko mlad da to sredi. Potreban
nam je nov pogled na svet. Nadajmo se da će mlada kraljica to
podržati!“ Alfred je rekao da je siguran da će mlada kraljica to zaista
podržati – a već ju je mnogo voleo zato što je spremna da podrži to. I
podigao je Alis na klavirsku stolicu, pa su se svi smejali i podigli čaše
nazdravljajući Mladoj kraljici!, dok Alis ne bi do ušiju pocrvenela.
Alfred je obožavao Alis. Neprestano ju je hvalio: Toliko je slatka i
ozbiljna, Dodo. Ne bih poželeo bolju i otmeniju dušu u kući. Iako sam se
slagala s njim, te reči su me malo zabolele jer sam se zapitala kud su
nestale moja dobrota i otmenost, kad im se sad toliko divi kod nje. A
onda, kad je došla da me očešlja i kad sam pogledala naše odraze u
ogledalu, shvatila sam razlog njegovog divljenja: Alis je bila lepa i
nežna, hladnokrvnog, mirnog pogleda – dok sam ja postala malo
punačka u licu i telu. Kad sam pogledala Alis, poželela sam da ponovo
imam petnaest godina – ili barem devetnaest, i da mogu da plešem po
dnevnoj sobi s Izvesnom Osobom dok me noge ne zabole.
Istina je da nisam željno iščekivala dete koje sam nosila. Sve se
desilo i suviše brzo. Trebalo je da postanem majka pre nego što sam
imala dovoljno vremena da budem supruga. Pretvorila sam se iz
devojčice u ženu. Alfred nije voleo da me vidi kako povraćam, znojim
se ili kako se s mukom penjem uza stepenice, zadižući rub haljine, i
dahćem boreći se za vazduh. Skrenuo bi pogled i nasmejao se, i govorio
o mom interesantnom stanju kao da sam se ugojila po sopstvenoj želji,
kao da je to bila moja namera, kao da on nema ništa s tim. Jedino me je
O’Rork podržavao: Dodo, divno je videti te. Ličiš na lađu pod punim
jedrima. Zar ne, Alfrede? A Alfred bi rekao da ćemo, ako još jednom
naletim na postolje kreveta, doživeti brodolom, a onda će – povuci,
potegni – biti teško ponovo me porinuti!
Naravno, neprestano je brinuo što će morati da hrani još jedna usta,
govoreći da već previše radi i da će se, ako ovako potraje, srušiti mrtav s
perom u ruci i pre nego što se dete rodi. Osećala sam se skoro kao da
mene krivi što sam zatrudnela. A šta sam mogla da uradim? „Nisam ja
kriva, Alfrede“, rekla sam jednog dana. „Tako je to u životu. Nisam
mogla da sprečim trudnoću, zar ne? Mogla sam samo da sprečim tebe.“
Glas mi je drhtao.
„Sad je ionako kasno“, ljutito je rekao. „Ali možda bi ubuduće
trebalo da budemo oprezniji?“
„Oprezniji?“
„Pa, ne mogu priuštiti sebi da držim pola Londona pod svojim
krovom. Osim ako ne budem pisao po ceo dan i do duboko u noć. A
tome sam već đavolski blizu.“ Kao da je hteo da dokaže svoju tvrdnju,
zgrabio je pero i počeo besno da piše.
„To je samo jedna sićušna beba, Alfrede.“
 „To je samo početak. Uskoro ćemo ih imati desetine – puzaće po
tepihu, uvlačiti se u ormane, penjati uz dimnjake i lenčariti ispod
ogrozda. I svi će zahtevati srebrne kašike u ustima.“ Kratko se
nasmejao.
„Šta ja mogu da uradim?“, upitala sam.
„Ne znam! Razgovaraj sa svojom majkom.“ Nastavio je da piše.
„S mojom majkom! A šta da joj kažem?“
„Onda razgovaraj s mojom majkom, ako više voliš.“
„Znači, to je moj problem? Treba li da ti uskraćujem? Da uskraćujem
sebi...“ Toliko sam se tresla trudeći se da ne zaplačem da sam se pitala
oseća li beba uznemirenost u mojim kostima i mesu.
Alfred je prestao izbezumljeno da piše, bacio je pero i zagnjurio
glavu u šake. A onda je dojurio do mene i bacio mi se pred noge tako
naglim pokretom, da me je skoro oborio. „Izvini, Dodo. Molim te,
oprosti mi. Ja sam zabrinut čovek. Previše sam se obavezao. Stanarina,
nameštaj, sluge. Strašno se plašim da ne izgubim sve što pokušavam da
stvorim. Strah me je da ću izgubiti sve ono u čemu bih ja – u čemu
bismo mi – mogli da uživamo. Znam da nisi ti kriva, ali ne znaš šta
siromaštvo pravi od ljudi. Ne znaš kakve sam sve grozote video oko
sebe, Dodo. A deca siromaha – kakvi su to jadničci! Izgladneli i polugoli
jadničci! Ne dao nam bog da donesemo dete u takav život!“
Pogledala sam ga iznenađeno. „Ali mi smo vrlo daleko od toga,
Alfrede. Kako bi to moglo da se dogodi? Ti nas nikad nećeš izneveriti. Ti
s i Jedan Jedini. A bićeš još uspešniji. Potpuno sam sigurna u to. Imaš
mnogo dara. Tvoji čitaoci vole svaku reč koju napišeš.“
Glava mu je počivala na našem nerođenom detetu. Niz obraze su
mu tekle suze. „U pravu si. Morbidan sam. Ti si mi potrebna da bi me
smirivala. Volim te više od svega. Kad sam ljut i mrzovoljan, seti se
toga.“ Stavio mi je ruku na stomak. „I volim ovo malo, takođe. Bog je
blagoslovio.“
Uvek je govorio da će se roditi devojčica.
Nisam najbolje upamtila taj porođaj, uglavnom se sećam bolova i
debele babice koja je smrdela na alkohol kako se naginje preko mene da
promeni posteljinu. „Sve će biti u redu, dušo“, rekla je. „Videla sam ja
mnogo porodilja, a ti si jaka, i još mnogo ćeš ih roditi u budućnosti,
sigurno, samo da smo živi i zdravi. Ali, kao što kažem mojim
trudnicama, ko zna šta nam donosi budućnost? Nismo posvećeni u
tajne Gospodnje. Znaćemo Njegovu volju tek na kraju, velim ja. U
poslednjem času. Ali u međuvremenu moramo iskoristiti život na
najbolji mogući način. Moramo pronaći utehu tamo gde možemo.“ A
onda je potegla iz flašice koju je držala u džepu.
„Potrudi se da nestane“, zamolila sam Alfreda kad se kao kroz
maglu pojavio u dnu kreveta, sav blistav u grimiznom prsluku.
„Ko, ljubavi?“, upitao je. „Ne govoriš valjda o našoj maloj devojčici,
o našoj maloj Kiti?“
„Kiti?“
Podigao je beli zamotuljak. Beba se činila ružnom, s veoma tamnom
kosom; bilo mi je teško da se zainteresujem za nju. Ali on je bio
oduševljen. „Kao mače je. Nežna i mekana, ovako sklopljenih očiju.“
Približio je glavu njenoj, i trljao je nosom kao što bi to radila žena.
„Ali odlučili smo da se zove Meri ako bude žensko“, rekla sam tiho.
Bila sam gotovo previše umorna da bih marila. Ipak, jesmo odlučili da se
zove Meri. Ne može to da promeni.
Sagnuo se i zagrlio me slobodnom rukom, prinoseći mi dete. Beba je
otvorila jedno oko i pogledala me. Rekao je: „Ali zar ne misliš da je Meri
veoma obično ime? A da joj Kiti mnogo više odgovara.“
Ništa nisam mislila. Skoro da je nisam ni videla. Ali sam klimnula
glavom, a on se nasmešio. Tako je naša prva ćerka dobila ime Kiti. U
potpunosti je bila njegova, od samog početka.
„Babica“, rekla sam kad sam povratila snagu. „Neka ode. Ostavi mi
Alis.“
 Namrštio se. „Alis ne može sama da ti pomogne, najdraža. Previše je
mlada i nežna. Ne budi sebična, Dodo. Gospođa Prat je veoma iskusna.
Ima najbolje preporuke iz najboljih kuća u Londonu, i brzo će te podići
na noge.“
Nisam želela da stanem na noge. Želela sam da ostanem u krevetu
zauvek, da ne moram nimalo da se naprežem. Počela sam da plačem,
valjajući se po jastucima, ne mareći kako izgledam ni ko me gleda.
„Hajde, hajde, osećaćeš se bolje kad obučeš čistu spavaćicu i kad se
očešljaš. Kad ponovo budeš lepa. Da budem iskren, zlato, ne izgledaš
baš najbolje.“
Vrisnula sam na njega: „Ako izgledam kao strašilo, ti si za to kriv –
samo ti! Nisam želela ovu bebu! Ne želim je ni sada! Nosi je!“
„Znaju da budu ovakve, gospodine.“ Gospođa Prat se progurala,
uzimajući mu bebu iz ruku. „Sve njih to snađe, i sirotice i vojvotkinje.
Prvo su histerične, a onda setne. I mrzeo ceo muški rod. Uskoro će se
smiriti, ali predlažem vam da se neko vreme držite podalje od nje.
Dozvolite nama koji se razumemo u to da preuzmemo stvar u svoje
ruke.“
„Ne“, uhvatila sam ga za rukav, a oči su mi bile u visini sjajnih niti
na njegovom prsluku. Grimizna svila bila je prošarana svetlijom
crvenom. Igrala mi je pred očima. „Izvini, izvini. Nisam mislila ono što
sam rekla. Ne ostavljaj me, Alfrede.“
„Mislim, draga, da ću morati. Previše si napeta. Moraš da se
odmaraš. Videćemo se sutra, kad ćeš možda ponovo biti ona stara. U
međuvremenu moram da završim nastavak. Moji čitaoci mi neće biti
zahvalni ako ga ne završim.“
„Uvek misliš na njih! Više misliš na njih nego na mene! Mrzim tvoje
čitaoce!“
„Oni nas hrane, Dodo. Gde bismo bili bez njih?“
Zatim je odvojio prste od mojih i poljubio me u čelo. Njegov sladak
svež miris zapahnuo me je i malo umirio. „Dobro urađeno, Dodo.“
Šaputao je. „Dobro urađeno.“
„Jeste li sad spremni za svetlo?“ Vilsonova je ponovo ušla s malom
svećom. Misli da je neprirodno sedeti u mraku. Moram da popustim jer
će me inače uznemiravati celu noć.
„Da, jesam“, kažem.
„Nije dobro da tugujete, znate.“
„Ne tugujem.“
„A kako biste vi to nazvali? Nemojte mi reći da ne razmišljate o
njemu?“ Saginje se da upali sveću, a onda hoda od lampe do lampe.
„Razmišljam o vremenu kad se rodila Kiti.“
„Ah.“ Zastaje na trenutak, a onda brzo gasi sveću.
„Imate li vi dece, Vilsonova?“ Shvatam da je to nikad nisam pitala.
Sve ove godine ne znam to. A s druge strane, ni ona nikad nije pričala o
tome.
„Da, gospođo. To jest, imala sam. Dobri bog je odlučio da ga uzme.“
„Oh, veoma mi je žao. Zaista mi je veoma žao.“ Zastajem,
razmišljajući smem li da se mešam. „Koliko je imao godina, ako smem
da pitam?“
„Deset, gospođo.“
Deset. Mali čovek, skoro. „Sigurno vam je bilo teško.“
„Da, gospođo. Jeste. Najteže u životu.“
„I ja sam gubila decu, znate.“
„Znam.“
Da. Naravno da zna. Svi znaju sve o nama. Delio je naš život s njima
– sa svojom publikom – kao da su nam bliski prijatelji. Zato ta
gospođica But i gospodin i gospođa Smajli misle da mogu da mi pišu
kao da me poznaju.
„Kako se zvao?“ Ponovo gledam Vilsonovu. Vidim je drugačije: kao
mladu suprugu i nežnu majku koja bdi nad svojim jedinim detetom.
 „Dejvid. Gospodin Vilson i ja smo ga zvali Dejvi.“
Nikad dotad nije pominjala gospodina Vilsona, iako mi je O’Rork,
kad ju je zaposlio, rekao da je udovica s besprekornim preporukama.
„Šta se desilo?“
„Tuberkuloza, gospođo.“
„Da. Moja mala Ejda...“, zastajem. Ni posle toliko godina ne mogu
da spomenem njeno ime a da me ne obuzme tuga.
„Znam. Gospodin Gibson je toliko osećajno pisao o tome. Meni i
Persiju je to mnogo pomoglo. A kad je pisao o malom Tomu Velbiju –
sećate se, kad se plima povlači? Kad njegova duša odlazi s njom? Pa,
gospodin Vilson i ja smo to stalno iznova čitali, kao Bibliju, gospođo.“
„Bilo bi mu drago da to čuje. Uvek je želeo da dotakne ljudska srca.“
„I jeste. Bio je veliki čovek.“
„Jeste. Mada sam mislila da imate drugačije mišljenje o njemu,
gospođo Vilson.“
„Pa, videla sam kako se ponaša prema vama. Ne mogu da ga cenim
zbog toga, stvarno ne mogu. Ali što se tiče njegovog pisanja... da, to je
bilo nešto drugo.“
Posmatram njeno odlučno, razborito lice. „Vi ste znali šta se događa
među nama? Pre nego što ste došli ovamo?“
„Gospodin O’Rork me je pitao umem li da ćutim. Rekao je: ’Postoje
jedan poznati čovek i njegova supruga koji su odlučili da žive
odvojeno’, rekao je. ’Žele da to prođe bez skandala. Supruzi je potrebna
pouzdana sluškinja. To je poverljiv položaj s doživotnom platom, pod
uslovom da ne izneverite to poverenje.’ Bila je to dobra prilika, i odmah
sam prihvatila uslove. Zatim sam pitala smem li da upitam o kojoj
dami je reč. A on je odgovorio: ’Reč je o gospođi Gibson.’ Bila sam vrlo
iznenađena, kao da me je udario grom. Pitala sam ga da li misli na
poznatu gospođu Gibson, suprugu Alfreda Gibsona, velikog pisca?
’Nije valjda’, rekla sam.“
„Znači, mislili ste da je to gotovo neverovatno?“, prekinula sam je.
 „Mislila sam da je to nemoguće. U stvari, počela sam da pomišljam
da mi se gospodin O’Rork možda podsmeva. Ali ubrzo sam shvatila da
nije tako. ’Ali zašto, gospodine?’, upitala sam ga. ’Zar oni nemaju
veoma srećan život? Šta se dogodilo?’ A gospodin O’Rork je rekao: ’Ne
mogu da se pomire. Ne pitajte me više ništa.’“
„I šta ste pomislili – u dubini duše? Veoma me zanima.“
Spustila je pogled. „Pa, ponekad je u takvim slučajevima posredi
neka dama.“
„A jeste li pomislili da je tako i u mom slučaju?“
„Nisam znala šta da mislim. Nije bilo na meni da mudrujem.“
„Ali vas ja molim da sad mudrujete.“
„Pomenuta je jedna dama. Pomenuo ju je sâm gospodin Gibson,
koliko se sećam. Ali samo da bi rekao kako je to netačno, i da je zlobno i
pomisliti tako nešto.“
„U isto vreme kad je mene proglasio lošom majkom i još gorom
suprugom. Dve netačne izjave u istom trenutku.“
„Nisam mogla da se složim s tim, priznajem. Nisam se složila s
njegovom izjavom da to traje toliko dugo – mislim, da ste vi loša
supruga i majka. Na kraju krajeva, rodili ste mu dete samo osamnaest
meseci pre toga.“
„Upravo tako. Nije već tada mogao da misli da sam hladna i
nezainteresovana, zar ne? Imali smo mi razmirica, naravno – ko ih
nema? Znam da nisam bila supruga kakvu je želeo, niti savršena žena o
kojoj je pisao. Ali porodični ljudi ne odbacuju žene s kojima su u braku
dvadeset godina zato što nisu savršene. Gotovo uvek je posredi druga
dama.“
„Mislim da ne bi trebalo to da mi govorite, gospođo. To nije moja
stvar. Ja treba da se staram o vama. Moje mišljenje o gospodinu
Gibsonu nije važno.“
„Želim da znam šta su mislili obični ljudi. Šta je mislila
veličanstvena Publika.“
 „Verovali su mu, naravno. Kad je rekao kako je bio čestit i kako se
lepo ponašao, oni su to prihvatili kao istinu.“
„Hvala vam, Vilsonova“, kažem. U pravu je. Naravno da su mu
verovali. Ništa drugo nije ni dolazilo u obzir.
„Za večeru imate hladnu teletinu i pitu sa šunkom, kad budete
hteli“, kaže. „A svilena crna haljina ujutru će biti spremna za prvu
probu.“
 8.

U vek sam osećala da je mnogo od nezadovoljstva koje se kasnije

javilo između Alfreda i mene nekako počelo s Kitinim rođenjem.
Možda ona to oseća. Nemogućnost da razvijemo prave osećaje između
majke i ćerke potiče iz njenog gotovo neprimetno izraženog osećanja da
nju smatram krivom za sve. Naravno da je ne krivim, bar ne više nego
što krivim Alis zbog njene nesvesne uloge u svemu. Alis je zaista
nedužna i nije imala nikakve loše primisli, ali kad se setim toga, svim
srcem bih želela da svojom ljupkom nogom nikad nije kročila u naš
bračni dom.
Veoma sam se radovala što ću imati družbenicu kojoj se Alfred
sviđa koliko i meni, i koja će mi dozvoliti da joj pričam o njemu koliko
god želim. Kad je Alis stigla u Ulicu Šenon u novom ogrtaču i šeširu i s
tri kovčega stvari, sjurila sam se niz stepenice i zagrlila je srdačno kako
nijedna žena nije zagrlila svoju sestru. Jedva sam čekala da joj pokažem
spavaću sobu koju sam pripremila za nju, sa zavesama od notingemske
čipke i divnim pogledom iznad dimnjaka. Bila je oduševljena svime,
posebno vazom s ružama koju sam stavila pored njenog kreveta i
dvema knjigama ser Valtera Skota, koje joj je Alfred ostavio. Uzela ih je
drhteći od uzbuđenja: „Oh, on je najbolji i najljubazniji zet na svetu!“
U početku je sve bilo divno. Alis i ja smo bile presrećne što možemo
da obnovimo svoju sestrinsku ljubav, a Alfred je bio dvostruko
oduševljen što mu dve mlade dame ugađaju uveče kad završi posao.
Preko dana smo Alis i ja imale mnogo vremena da razgovaramo, dok
smo štrikale desetine haljinica i kapica za bebu. Sedele smo u dnevnoj
sobi u prizemlju, kako bih mogla budno da pazim na poslugu i da
otvorim vrata ako naiđe neki trgovac, i smejale smo se onim danima –
ne tako davnim – kad je Alis bila naš ljubavni glasnik. „Znao je toliko
da me uplaši, Dodo – na simpatičan način. Nikad nisam znala kada će
iskočiti iza nekog žbuna ili skočiti s drveta, a šta je tek radio kad bi to
učinio! Ipak, bio je toliko zaljubljen u tebe da nisam mogla da razumem
zašto te mama i tata nisu jednostavno obasuli zlatom i srebrom i dali te
s blagoslovom!“
Ja sam, naravno, znala. Ali nisam htela da kvarim Alisino nevino
uživanje u onome što je ona nazvala najromantičnijom veridbom na svetu,
objašnjavajući joj zašto su naši roditelji toliko sumnjali i oklevali. Alis ni
o kome nije mislila loše i nikad nije mogla da zamisli da postoje ljudi
koji ne dele njen čist i blagonaklon pogled na svet.
Međutim, kako je vreme prolazilo i rodila se Kiti, nisam mogla da ne
primetim da je Alis postala Alfredova velika ljubimica. Uvek je o njoj
govorio srdačno i uvek ju je posmatrao veoma nežno kad bi ušla u
sobu: Evo je, mali anđeo kuće – tako tiha, vesela i skromna. I nisam mogla da
se ne složim s njim, iako me je u grudima peckala ljubomora. Alis je
imala bujnu maštu, što je on obožavao, i volela je da uči isto onoliko
koliko je on voleo da podučava. Pozajmljivao joj je svoje omiljene knjige,
a ona bi sela kraj njega i vrlo marljivo pisala beleške dok je on izlagao o
Hamletovom ludilu ili o liku Ričarda Trećeg. Sedeli su tako satima, dok
sam ja dremala u naslonjači i slušala Kiti kako plače, ili šetkala noseći je
u naručju, crvenu u licu, musavu od mleka i uporno budnu.Onda je
počeo da traži od Alis da sedi s njim dok piše, da mu drži ili oštri pera,
kao što sam ja nekad radila. Znaš, Dodo, rekao je, naizgled nesvestan
kritike koja je izbijala iz njegovih reči, ne postoji osoba na svetu koja ume da
bude toliko nepomična kao Alis, niko čije mi prisustvo ni najmanje ne smeta! A
njegova želja za njenim društvom proširila se izvan kućnog okruženja.
Pošto sam ja morala da se odmaram kod kuće, počeo je nju da vodi u
šetnju, pa su se vraćali s pričama o onome što su videli, smejući se kao
da su jedna duša. Povremeno ju je vodio u pozorište, govoreći: Dodo je i
suviše nežna za tragediju, pa može da zaspi pre drugog čina i da nas obruka! – i
ona bi ga uhvatila pod ruku onako ponosno, on bi nežno spustio dlan
na njenu šaku, i izašli bi veoma doterani. A ja bih pomislila na svoj put
u Stepni u plavoj svilenoj haljini, i poželela bih da zaplačem.
Jedne večeri, dok smo se spremali za spavanje, osetila sam da
moram nešto da kažem. „Provodiš mnogo vremena s Alis. Čovek bi
pomislio da je voliš više nego mene.“
Zastao je usred otkopčavanja košulje. „Dodo, jesi li ti sasvim
poludela?“
 Ništa nisam rekla.
„Ne mogu da ti objasnim koliko je opako to što si dozvolila sebi da
kažeš. Opako do krajnosti.“ Govorio je to veoma tiho i izražajno, kao da
glumi neku ulogu. „Kako uopšte možeš da pomisliš tako nešto? Kako
možeš da praviš takva poređenja? Alis je još dete...“
„Ne, nije, Alfrede. U tome i jeste stvar. Porasla je. Ne možeš da se
igraš i da koketiraš s njom onako kako si to nekad činio.“
Zurio je u mene sa zagonetnim izrazom na licu. „Da koketiram! Kako
to misliš? Hoćeš da kažem da koketiram zato što se igram s njom, što joj
poklanjam pažnju, što cenim njenu pitomu narav i lepotu? Sve je to
tačno, bez zazora priznajem. Ali ja sve to činim otvoreno, kao brat sa
sestrom. I ona ima poverenja u mene kao u brata, a to poverenje mi je
nešto najdraže i najvrednije što imam. Kako možeš da pomisliš da bih
s e poigravao s njom na bilo koji način, da bih ugrozio njenu nevinost?
Zašto bih to učinio baš Alis? Ona je naš divni glasnik, bila je toliko
odana i pouzdana svih onih meseci dok smo bili razdvojeni!“
Osećam kako crvenim od stida. Ali bolesni nemir u meni nije se
smirio. Loše sam se izrazila, kao i svaki put kad sam htela da mu
kažem nešto važno. Ono što je trebalo da bude jednostavna molba da
mi posveti malo više pažnje nekom alhemijom se pretvorilo u optužbu
protiv sestre koju volim i muškarca kog obožavam. Da me nije možda
namerno pogrešno razumeo? Da ne postoji neki neizgovoren prestup za
koji je kriv, pa mora da se brani? „Ne želim da sugerišem bilo šta opako
niti neistinito, Alfrede“, odgovorila sam. „Reč je samo o tome što mi se,
kad te vidim s njom, čini da si... pa, čini mi se da si tako srećan. A kad si
sa mnom, kao da si nestrpljiv. Nisi tako srećan.“
„Nisam tako srećan? Kako možeš to da kažeš?“
Slegnula sam ramenima, ne želeći da priznam sve one naoko
smešne trenutke svoje ljubomore. „Jednostavno tako osećam. Pogrešila
sam, naravno. Sad to uviđam.“
Tada se odobrovoljio. Provukao je prste kroz svoju talasastu kosu,
kao da razmišlja: „Priznajem, malo previše radim, pomalo sam
rastresen. Ne poklanjam ti dovoljno pažnje otkad sam napustio Vebster i
moram da se oslonim samo na svoje pero da bih nam obezbedio
sredstva za život. Ali nisi u pravu što si na osnovu toga zaključila da
sam nesrećan i da, povrh svega, poklanjam pažnju samo drugima, to
uopšte nije tačno.“
„Ali nisi nikad previše zauzet za nju!“
„Alis tako malo zahteva, Dodo. Kako to ne vidiš?“ Uhvatio me je za
obe ruke i naterao da ga pogledam u oči. „Ona bi se utopila u pozadinu
ako bismo joj to dozvolili. I toliko voli da joj preporučujem knjige, da
razgovara sa mnom o njima i da čuje moje mišljenje. A ja takve zadatke
prihvatam kao što bi to uradio nežni brat, kao što sam to nekad radio i s
mojom dragom Loti. To ne može biti loše, zar ne, Dodo? Čak i ti to
moraš da priznaš.“
Klimnula sam glavom.
„Dobro. Dobro. Znači, dogovorili smo se.“ Zastao je, a onda kao da
mu je nešto sinulo. „Pretpostavljam da je razumljivo što si trenutno
pomalo sklona nekim čudnim mislima, s obzirom na bebu i toliko novih
obaveza. Ali nikad nemoj zaboraviti da si ti moja žena, Dodo. I majka
moje drage Kiti. Kako da ne budem srećan s tobom? Dala si mi sve što
bi muškarac mogao poželeti.“
„Jesam li? Jesam li, Alfrede?“ Srce mi je skoro prepuklo od ljubavi
prema njemu.
„Oh, svakako da jesi. O, ti smešna mala maco, kako možeš da
sumnjaš u to?“ Bacio je manšete na toaletni stočić i prišao da me zagrli,
lica preplavljenog nežnošću.
Zajecala sam naslonjena na njegove grudi u otkopčanoj košulji.
„Jesam sumnjala, Alfrede. Osećam se tako ružnom i nezgrapnom.
Plašila sam se da više nisi zaljubljen u mene i bila sam veoma, veoma
ojađena!“
Zagrlio me je. „To je smešna ljubomora, Dodo. A za nju nema
nikakvog razloga.“
„Znači, ne voliš Alis više od mene?“
 Pomazio me je po kosi. „Kako uopšte možeš tako nešto da me
pitaš?“
„Ipak, veoma ti je draga, zar ne?“
„Naravno da jeste! Ona je divno društvo. I tako je nežna i dobra.
Kome ne bi bila draga?“
„Možda bi mogao da ne pokazuješ to toliko otvoreno i s toliko
simpatija i da, umesto toga, budeš malo ljubazniji prema meni.“
„Zar nisam ljubazan prema tebi, Dodo?“ Počeo je da me mazi po
vratu i po grudima. Srce mi je poskočilo. Prošlo je mnogo nedelja otkad
me je poslednji put tako dodirivao.
„Ponekad.“ Od drhtanja sam jedva odgovorila.
„Samo ponekad? Dođi u krevet, Dodo. I biću izuzetno ljubazan
prema tebi.“
Oklevala sam. „A šta ćemo sa...?“
„Oh, ja sam sada drugi čovek. Obožavam bebe. Hajde da napunimo
kuću njima!“ Počeo je da mi otkopčava spavaćicu.
Zaustavila sam mu ruku. „Ali ne želim ponovo da budem debela i
nezgrapna. Ne tako brzo.“
Zastao je. „Pa šta ćemo, onda? Ja nisam od leda. A čini mi se da nisi
ni ti.“
„Obećaj da ćeš me voleti, kako god da izgledam. Onda neću mariti
ni za šta drugo.“
„Naravno da ću te voleti!“ Nasmejao se i zagolicao me, pa sam se i
ja zasmejala. „Obećavam da ću te voleti i kad budeš masna kao puter i
mušičava kao đavo. I ako budeš izmišljala ono što ne postoji.“ Uhvatio
me je i povukao na krevet. Toliko sam ga želela da sam zaboravila sve
moguće posledice i razmišljala sam samo o tome kako divnog muža
imam.

I zaista, samo nekoliko dana posle mog glupog priznanja, pogledao me

je preko šolje čaja i rekao: „Odlučio sam da nam je potrebna dadilja da
bi ti pomogla oko Kiti. Previše si s njom, vidim to. Potrebno ti je da
provodiš više vremena s drugim ljudima, da više uživaš u društvu.
Meri Evans me je baš juče pitala zašto nisi bila sa mnom na večeri kod
gospodina Maršala u Gof rou. ’Skoro da ne viđamo Doroteu’, rekla je.
’Da li joj je i dalje loše?’“
„Ona misli da mi nije dobro?“
„Pa, mila, moram nešto da kažem kad te nema ni na jednom skupu.
Nije dovoljno da kažem samo da si ’umorna’.“
„Ti nisi rodio bebu, Alfrede, pa ne znaš koliko to zamorno može da
bude.“
„Misliš?“ Pogledao me je upitno i shvatila sam da je Alfred,
naravno, umoran isto koliko i ja. Bio je mrtav umoran jer mu je roman
izlazio u nastavcima, pisao je sve više članaka u časopisima i novinama
i planirao da pokrene svoj list. Ponekad bi zaspao za stolom i probudio
bi se dva sata kasnije, nastavljajući tamo gde je stao. Nikad nije
mirovao. Svakog dana se zatrpavao s još više posla, s još više obaveza.
Ali Alfred je nekako mogao da se regeneriše, i za tren oka bio bi svež
kao rosa, dok sam se ja vukla okolo teškog koraka i pospanih očiju i
nisam mogla ni zamisliti da ću ponovo izlaziti u društvo. „Znaš, naš
Alfred je pomalo puritanac kad je reč o poslu“, rekao je O’Rork koji je
voleo opušteno da provodi jutra kao i ja, da sedi u dnevnoj sobi na
spratu i neobavezno ćaska. „Da se kojim slučajem nalazi u raju, sad bi
dovodio u red anđele božje.“
Pošto je odlučio da uzme dadilju, Alfred je dao oglas, a ubrzo posle
toga obavio je razgovore i zaposlio mladu damu po imenu Besi
Džorkins. Bila je visoka, imala je rumeno lice i odgajila je devetoro braće
i sestara u Kilburnu. Alfred je rekao da nam je potrebna baš tako
razborita devojka, i ona je za tili čas uredila dečju sobu, a dovela je i Kiti
u red. To dete kod mene nikad nije spavalo noću, ali kod Besi jeste.
Svako jutro u osam, dok se posteljina vetrila, Besi je oblačila Kiti za
jutarnju šetnju po parku. U devet su izlazile, Kiti sva čista i uredna u
snežnobeloj odeći, a Besi s kosom smotanom ispod kape i toplim sivim
ogrtačem na širokim ramenima: „Svež vazduh ih umori, gospoja. A ja
ću se postarati da se Kiti dobro nadiše. Neće se više stalno buditi, i za to
ću se postarati!“ Odjednom se u kući više nije čulo Kitino cmizdrenje,
pa sam mogla celo jutro da se izležavam i spavam bez uznemiravanja.
A Alfred je mogao da radi.
Postepeno sam se oporavila. Alis i ja smo najpre odlazile u kratke
šetnje, a onda u sve duže. S uzbuđenjem mi je pokazivala krčmu u kojoj
je Budls prevario setnog konobara za jednu šniclu, i ugao na kojem je
gospodin Mastard izvadio pištolj da orobi Migs. Kad je padala kiša,
igrale smo karte ili domine, ili mi je čitala delove iz Vejkfildskog
sveštenika, Toma Džonsa ili Nortangerske opatije. Razgovarale smo o novim
haljinama i šeširima i planirale odlazak u pozorište kad ojačam. Bila je
bez sumnje ljubazna i raspoložena, i stalno je ponavljala koliko ima
sreće što živi kod „najdraže sestre“ i „najpametnijeg, najzabavnijeg zeta
na svetu“.
„On misli da i mi imamo sreće što si s nama. Stalno te hvali.“
„Stvarno? Ne razumem zašto. Tako sam neuka i stidljiva.“
Međutim, delovala je zadovoljno.
„E pa, nećeš još dugo biti neuka. Uz sve to obrazovanje koje ti pruža,
uskoro ćeš i sama moći da pišeš knjige. Misliš li da je Alfred dobar
učitelj?“
„Oh, Dodo, najbolji – najbolji mogući. Vreme leti kad on priča. Toliko
je drugačiji od gospođice Prauz, koja stalno priča o dosadnim glagolima
i glagolskim imenicama.“
„A što se tiče stidljivosti, pa, gospodin O’Rork kaže da si mu se
prošle nedelje obratila iako te ništa nije pitao. Bio je prilično
zaprepašćen.“
Pocrvenela je. „Nadam se da nije pomislio da sam drska. On je
najljubazniji muškarac kog sam upoznala. Posle Alfreda, naravno.“
„Zaista jeste.“ Zastala sam, gledajući u pribor za šivenje,
razmišljajući smem li da započnem razgovor na tu temu. „On je vrlo
dobra prilika za udaju, sad kad se probija u Sitiju.“
 Bila je iznenađena. „Nadam se da ne misliš na mene, Dodo.“
„Pa, zar je to tako užasna ideja?“ Izazivački sam podigla pogled. „Ili
ti se više sviđa neko drugi?“
Zarumenela se. „Ne, naravno da mi se niko ne sviđa. Suviše sam
mlada za to.“

Pošto sam bila oslobođena dužnosti negovanja deteta, moja prva

pustolovina bila je zabava kod gospodina i gospođe Hemings, u
njihovoj kući u Čelsiju. Gospodin Hemings je bio Alfredov novi izdavač.
O’Rork mi je rekao da „voli raskoš“ i da poziva i goste sve perspektivne
ljude u gradu.
„Ko će biti tamo, Alfrede? Neko koga poznajem?“, upitala sam ga
dok smo se oblačili.
„Mislim da će doći gospodin Karlajl, istoričar, zatim gospodin Li
Hant, pesnik, i gospođica Amelija Brum, bogata naslednica“, rekao je
Alfred, vezujući posebno elegantnu ešarpu.
„Oh, dragi. Neću znati šta da im kažem.“ Znala sam da ćemo biti
odvojeni za vreme večere i da ću morati sama da vodim razgovor s tim
važnim neznancima. Bila sam prilično napeta i ispustila sam ogrlicu, pa
je Alfred morao da je dohvati ispod kreveta.
„Trik je u tome da nateraš njih da govore. Navedi gospodina
Karlajla da priča o Francuskoj revoluciji ili gospođicu Brum da pokrene
temu o potrebi organizovanja dobrotvornih akcija za siromašne. A onda
se zavali u stolicu i namesti svoj lep osmeh.“ Jednim pokretom ruke
zakačio mi je ogrlicu. „Eto!“
Nasmejala sam se. „Mislim da to nije tako jednostavno, Alfrede.
Mogu da me pitaju nešto, a onda ću morati nešto i da kažem, jer će inače
pomisliti da sam budala.“
„Pitaj ih šta je, po njihovom mišljenju, najbolji odgovor. Biće previše
polaskani da bi primetili da ti nisi rekla ni reč. U stvari, misliće da
savršeno vladaš veštinom razgovora!“
 Iznenadila sam se koliko je Alfred bio u pravu. Srećom, nisam
morala da razgovaram s gospodinom Karlajlom, koji je uštogljeno
sedeo naspram mene, iza gomile čaša i cveća. Ali gospodin Hant je bio
veoma zabavan i nikada mu nije ponestajalo reči, dok je, moram
priznati, govorio uglavnom o sebi i obilno se služio vinom. Gospođica
Brum je, obraćajući mi se s drugog kraja stola, bila ozbiljnija. „Moram
da razgovaram s vašim suprugom o svojim planovima, gospođo
Gibson“, rekla je. „Osećam da je on čovek koji bi mogao objektivno da
me posavetuje.“
„O kakvim planovima je reč, gospođice Brum?“, promucala sam,
pomislivši kako se obukla prilično vulgarno za bogatu naslednicu. Čak
se i izražavala priprosto, sporo i kao da drži čas, klimajući glavom kako
bi naglasila svoje reči. „Želim da saznam kako najbolje da ublažim
posledice siromaštva i bolesti u radničkoj klasi“, rekla je. „Zar nije to
strašno, gospođo Gibson, da toliko beba umre pre nego što navrši
godinu dana? I da toliko mladih žena iz očaja skreće s pravog puta? I
toliko zdravih muškaraca nema posla? A toliko porodica nema krov
nad glavom? I ta kolera što preti na ulicama?“
„Oh, da! Zaista je tako.“ Naravno, slušala sam muškarce kako
pričaju o tome, a naročito se Alfred žestio zbog nejednakosti i nepravde.
Naravno da je pomisao na stotine tih sirotih ljudi užasna.
„Vidite, gospođo Gibson, ja imam sreće da raspolažem bogatstvom
većim nego što mi je potrebno i što mogu da potrošim. Želim da vidim
kako se to ulaže u korisne svrhe. Za opšte dobro. I delotvorno.“
„Slažem se. A kako će vam pomoći moj suprug?“
„Nema boljeg savetnika od pisca Priča o Migs i Male Ejmi. I ovog
članka, naravno...“
Izvadila je parče papira iz torbice. Bio je to novinski članak pod
naslovom Zašto je Zakon o siromaštvu glup. Bilo je potpisano s „Alfred
Gibson“. Nikad pre to nisam videla.
„Sigurno će vam sa zadovoljstvom pomoći.“ Okrenula sam glavu i
pogledala ga preko stola. Sedeo je blizu gospodina Karlajla, i uspeo je
toliko da ga zasmeje da je ovaj lupao viljuškom po stolu. Mlada dama
koja je sedela između njih dvojice zacenila se od smeha, a Alfred je s
maramicom i čašom radio nešto zbog čega se ona još više smejala.
Pogled gospođice Brum pratio je moj. Bila sam smetena. „Moj
suprug je veliki komičar“, rekla sam. „Ali to ne znači da nije ozbiljan
čovek.“
„Svesna sam toga.“ Gospođa Brum se nasmešila. „Njega ne treba
braniti.“
Sećanje na to veče urezalo mi se u pamćenje. Ne samo zbog toga što
mi je to bio prvi izlazak posle Kitinog rođenja nego i zbog nečeg što se
dogodilo posle. Nismo se dugo zadržali kod Hemingsa. Ja sam se još
uvek brzo zamarala pa smo, nakon samo pola sata provedenih u
salonu, pošli, uz veliko žaljenje okupljenih. Gospođica Brum je izvukla
od Alfreda obećanje da će je posetiti u Ulici Albemarl, a gospodin
Karlajl i gospodin Hant su ga preklinjali da dođe na ručak u njihove
klubove. Ali dok smo čekali kočije, Alfred se iznenada uznemirio.
„Nešto ne valja“, rekao je.
„Kako to misliš? Otkud znaš?“
„Moramo što pre kući.“
„Misliš da se nešto dogodilo Kiti?“ Srce mi je sišlo u pete. „Nije
trebalo da je ostavljam.“
„Ne znam. Znam samo da nešto nije u redu.“ Lice mu je bilo
ukočeno kao da je od kamena.
Ugurao me je u kočije i naredio kočijašu da potera punom brzinom.
Jurili smo ludačkom brzinom kroz ulice i jedva sam čekala da saznam
razlog njegovog straha, ali Alfred je bio toliko bled da se nisam usudila
da progovorim. Kad smo skrenuli u Ulicu Šenon, videli smo da su
ulazna vrata otvorena i da Grejs i kuvarica stoje i osmatraju. Kad smo
se približili, istrčala je Besi, bleda kao krpa. Alfred je otvorio vrata kočije
i za sekund izleteo, trčeći uz stepenice kao lud.
„Da li se nešto dogodilo Kiti?“, viknula sam, dok sam se nespretno
pela, u žurbi zakačivši haljinu za stepenik kočije i otkinuvši veliki deo
poruba. Morala sam da zastanem i da pocepam još jedan deo da bih se
oslobodila, ali bila sam toliko uznemirena i toliko sam se tresla da mi je
to jedva pošlo za rukom.
„Ne, gospoja“, reče Besi zadihano kad je zastala da mi pomogne.
„Nije reč o bebi; u pitanju je gospođica Alis.“
Moram priznati da sam u jednom trenutku osetila blaženo olakšanje
što nije moje dete uzrok te uzbune, pre nego što me je ponovo obuzela
teskoba jer je umesto toga u pitanju moja sestra. Uhvatila sam Besi
podruku dok smo žurno koračale prema vratima. „Šta joj se desilo?“
„Ne znamo, gospođo. Sva je prebledela i drhti. Mislimo da je neki
napad. Džo je otrčao po doktora. Njega smo čekali kad ste vi došli.
Poslali smo poruku i u Čelsi.“
Jedva sam se popela do Alisine sobe. Svaki stepenik u dva niza činio
mi se kao planina. Srce mi je skoro stalo kad sam zastala na vrhu da
udahnem. Vrata njene sobe bila su otvorena. Alfred je sedeo na krevetu
i grlio je. Glava joj je počivala na njegovim grudima, oči su joj bile
sklopljene, a lice bezbojno. Stala sam u dovratak, dahćući. Nije me
primetio, samo ju je i dalje držao kao bebu, ponavljajući njeno ime. A
onda je iz njega provalio strahovito isprekidan jecaj, toliko snažan da
mu je protresao celo telo i preneo se na njeno: „O, draga moja devojčice!
Molim te, ne ostavljaj me. Ne mogu da živim bez tebe!“
Stajala sam nepomično. Pomislila sam da ću se onesvestiti – ali
nisam bila sigurna da li mi je pozlilo zbog Alisinog samrtničkog bledila
ili zbog Alfredovog očajničkog jecanja. Zatim se čula zbrka u prizemlju.
Neko se peo stepenicama: videla sam zimski kaput, kožnu torbu,
osetila sam miris viskija, gledala sam lekara koji pokušava da pomogne
Alis, Alfreda koji ne želi da je pusti. I sve vreme sam osećala neki tup
bol i užasan očaj dok mi je u glavi odzvanjalo: Draga moja devojčice. Ne
mogu da živim bez tebe!
„Slušajte, čoveče, moram da je pregledam.“
„Umrla je. Ostavite je. Ne možete više ništa da učinite za nju.“
„Mislim da ja treba da odlučim o tome.“ Lekar joj je podigao kapke i
pogledao joj oči, držeći je za zglob – sve je izgledalo nestvarno – i čekao.
Namrštio se i pogledao u mom pravcu, a ja sam osetila užasnu
nevericu. Zatim je uzeo neki instrument i pokušao da joj pogleda u
usta.
Bilo je to previše za Alfreda. Besno je odgurnuo doktorovu ruku:
„Dosta, do đavola! Ostavite je na miru!“
„Molim vas, gospodine! Ovo nema smisla. Nema svrhe da zovete
lekara ako mu ne dozvoljavate da radi svoj posao. Moram da utvrdim
uzrok smrti. Moram da izvršim svoju dužnost.“
Alfred nije popuštao.
Lekar se okrenuo prema meni. „Posluga kaže da je napad bio
iznenadan, gospođo. Da li je mlada dama imala groznicu? Da li se
gušila? Da li se žalila na bolove?“
Odmahnula sam glavom. „Ne, nikada. Oduvek je bila zdrava.
Dobro se osećala kad smo pošli.“
„Znači, nije ranije imala napade? Moram to da utvrdim, ili ću morati
da predam slučaj mrtvozorniku.“
„Ne, ne smete je maltretirati.“ Alfredov glas bio je ispunjen bolom.
„Čuli ste šta je posluga rekla. Bio je to napad. Napišite to. Napad.
Napad. Jedna reč, to je sve. Platiću vam pet gvineja, deset ako treba.
Učinite to i ostavite račun. Da li ste me razmeli?“
Lekar je zastao, a onda je, suočen s Alfredovim neumoljivim
pogledom, rekao: „Mislim da je slučaj dovoljno jasan.“ Okrenuo se i
sišao niz stepenice. Malo kasnije, začula sam kako lupaju vrata. Alis je i
dalje nepomično ležala u Alfredovom naručju.
Oprezno sam prišla krevetu. „Trebalo je da mu dozvoliš da...“
„Šta je on mogao da kaže što bi išta promenilo?“ Malo je pridigao
Alis, tako da joj je lice bilo blizu njegovog. Niz obraze su mu tekle suze,
kvaseći i njeno lice, tako da je izgledalo kao da i ona plače. „Oh, Dodo,
ona mi je bila sve.“
Kako može tako nešto da kaže? Meni, svojoj ženi? Govorila sam sebi
da on to ne misli, da je toliko u šoku da ne zna šta govori. Međutim, dok
sam ga posmatrala kako je ljuljuška, znala sam da nikad u životu nije
bio ozbiljniji. Kao da sam gledala grozan prizor obistinjenja svojih
najgorih strahova. Morala sam da stegnem vilicu da se ne bih tresla. U
očajanju sam mu pružila ruku. Nije je uhvatio. U stvari, sumnjam da je
to uopšte i primetio, toliko je strastveno držao Alisino telo. Posle
izvesnog vremena, muklo je procedio: „Ostavi me s njom. Idi.“
Morala sam da ga poslušam, iako se to nije činilo ispravnim. U glavi
mi je odzvanjao njegov glas: Draga moja. Ne mogu da živim bez tebe. Besi i
Grejs su stajale na stepenicama, držeći krajeve kecelja uz lica. „Umrla
je“, rekla sam, iznenađujuće glasno. „Upokojila se.“
Klimnule su glavom, a onda su zaplakale. „Blagoslovena bila, bila je
tako dobra devojka“, reče Besi, brišući oči keceljom. „Uvek tako
ljubazna i spremna da pomogne. Ne mogu da verujem, gospođo.
Kunem se da joj je bilo dobro do devet sati. Onda je rekla da joj se vrti u
glavi i mi smo – Grejs i ja – pomislile da je dobila groznicu od jučerašnje
šetnje po kiši. Rekla je da ide da legne, a ja sam odgovorila da je to
pametno i otišla sam da vidim Kiti – ne pomišljajući da će se išta
dogoditi, gospođo.“
„A ja sam sišla da vidim da l’ je Džo dobro uglancao čizme, i da
zaključam zadnja vrata“, reče Grejs. „Kad sam to završila i očistila oko
sudopere i sklonila sudove, dotrčala je Besi i rekla da je gospođica Alis
pala s kreveta i da ne može da govori...“
„A ja sam poslala Džoa do škotskog doktora koga poznajem, iza
ugla...“
„Ja sam poslala dečka da vam odnese poruku u Klarendon Teras...“
„A ja sam se vratila do nje i pokušala da je vratim na krevet, ali bila
je mnogo teška, pa nisam mogla da je podignem...“
„Pa sam se ja popela i zajedno smo je podigle i pokušale da joj
otvorimo oči. Ali nije mogla da ih otvori. Kapci su joj treperili kao moljci.
A ja kažem da je i suviše dobra za ovaj svet, da će je dobri bog uzeti...“
„Stanite! Molim vas, stanite.“
 Zaćutale su i pogledale se. „Nismo mi krive, gospođo. Mi smo
uradile šta smo mogle.“
„Jeste, sigurna sam da ste sve učinile. Niste mogle znati.“
„Gospodin je to teško primio, zar ne?“ Besi je pokazala prema
vratima kroz koja su dopirali jecaji.
„Ne može da zamisli da umre neko tako mlad.“
„Ne možemo ni mi, gospođo. Iako je gospođica Alis bila prilično
odrasla.“
„Da, ali za njega je ona bila kao dete.“
„To je zato što je pisac, zar ne, gospođo? Oseća stvari drugačije?“
Kako da ne, pomislila sam. „Jeste, Besi, zato ćemo svi morati da
budemo strpljivi s njim. Vrlo smireni i tihi. Sad idite u krevet, a sutra
ćemo videti šta treba da se uradi.“
Popele su se u potkrovlje, plačući i šapućući. „Ipak, to je njena sestra,
zar ne?“, čula sam Grejs. „Ja ne bih volela da se moj muž tako ponaša,
bio on pisac ili ne.“
Nisam znala šta da radim. Dugo sam sedela na stepenicama,
gledajući iskrzan i pocepan porub na haljini, pokušavajući da odagnam
sve misli koje su u meni izazivale bes i zavist, i da se umesto toga
usredsredim na tugu. Alis je mrtva: nikad neće doživeti zrelost žene,
neće se udati i izroditi decu. Kako sam podla i niska što sam bila
ogorčena zbog tih kratkih trenutaka sreće koje joj je Alfred podario, što
je osetila nagoveštaje ljubavi dobrog, pravog muškarca! A sad je, kao da
je to neka osveta meni, više nema i više nikad neću razgovarati s njom,
gledati njeno milo lice ni uživati u njenoj ljubaznosti. Želela sam da
plačem, da je molim za oproštaj, ali suza nije bilo. Umesto njih, obuzela
me je neka otupelost, a pred očima mi je neprestano lebdela slika
Alfreda koji je grli, iznova i iznova: Draga moja devojčice.
Učinilo mi se da je prošlo mnogo vremena i počela sam da
razmišljam o tome šta se događa s druge strane vrata. Ustala sam i
oslušnula. Nije se čuo nikakav zvuk. Bučno sam uhvatila kvaku i ušla.
Klečao je pored kreveta, a Alis je ležala na prekrivaču. Raširio je njenu
lepu svilenu haljinu oko nje, raspustio joj kosu i prekrstio joj ruke na
grudima. Namestio ju je da izgleda kao pravi anđeo, a meni je srce
gotovo prepuklo.
„Oh, Dodo, pomozi mi.“ Pružio mi je ruku. I usred svoje tuge,
živnula sam pri pomisli da sam mu još potrebna, pa sam mu prišla s
neopisivom radošću. Kad me je privukao prema krevetu, osetila sam da
mu je ruka hladna i uzdrhtala. Klečali smo, jedno pored drugog, s
mojom sestrom iznad nas, kao da joj se molimo. Dok sam posmatrala
njenu nevinu, dečju priliku, osetila sam suze. I osetila sam kako se moja
tuga oslobađa i meša s njegovom. „Bila je tako mlada i čista“, rekao je.
„Ne mogu to da podnesem.“ Ali kad sam ga uhvatila za ruku, osetila
sam nešto u njegovim prstima. Čvrsto je stezao pramen njene kose.
„Moramo da izdržimo, Alfrede. I meni je teško. Na kraju krajeva,
nisam ni sanjala da će moja mlađa sestra umreti pre mene.“
„Pre tebe?“ Iznenada me je zgrabio, iskolačenih očiju. „Nećeš i ti da
umreš, Dodo? Nećeš me valjda ostaviti samog?“
Sramota me je da priznam da sam, uprkos silnoj žalosti, osetila
radost. Svom snagom sam zagrlila njegovu drhtavu priliku. „Nikad te
neću ostaviti, Alfrede.“
„Ti si dobra žena.“ Ponovo smo se zagrlili, a ja sam ga tog trenutka
toliko volela da sam odlučila, bog mi je svedok, da nikad više neću biti
ljubomorna.
Dok smo klečali zagrljeni, iz daljine je dopro Kitin plač, a Alfred je
podigao pogled i bezizrazno me pogledao: „Šta je to?“ Kao da je
potpuno zaboravio da ona postoji.
„To je Kiti“, rekla sam užurbano. „Besi će otići kod nje. Ali ne
možemo ovako, dragi Alfrede. Moramo pozvati moje roditelje. Moramo
dovesti ženu da je obuče. Moramo pozvati pogrebnika. I moramo da
poručimo crninu.“
„Crninu?“ Užasnuto me je pogledao. „Ne. Nećemo nositi crninu za
Alis. To izričito zabranjujem. Želim da bude sahranjena u belom i
pokrivena cvećem.“
Zurila sam u njega. Izgledao je kao da će se onesvestiti ako se
budem usprotivila. Zato sam ga poljubila u čelo: „Kako ti kažeš,
Alfrede.“
Pustio mi je ruku i spustio usne na pramen Alisine kovrdžave
smeđe kose, pre nego što ga je pažljivo smestio u kućište sata. Ruke su
mu se tresle i jedva je to uradio. Ali dok se mučio, primetila sam da nosi
njen prsten na malom prstu.
„Uzeo si njen prsten, Alfrede?“
„Jesam. Nosiću ga do kraja života.“
„Tako si dirljivo odan“, rekla sam, a glas mi je drhtao od napora dok
sam se trudila da ga ne osuđujem. „Ali zar ne misliš da bi možda
mama želela da uzme taj prsten? Ili da bih ga možda ja želela?“
„Tvoja majka? Ne. Siguran sam da mi ona neće zameriti. A znam da
mi ni ti nećeš zameriti, draga Dodo.“
Tad sam shvatila da je on tragični heroj, a Alis mrtva heroina, i da ja
jednostavno stojim iza scene. Tog trenutka sam znala da je beskorisno
da govorim o svom bolu. Znala sam da se uzalud nadam da će mi on
brisati suze i tešiti me i govoriti mi da nisam ja kriva, da moja
ljubomora nije uzrok te tragedije, da Alisina smrt nije kazna za moje zle
misli. Znala sam da zbog svoje tuge ne primećuje moju. Osećala sam
kako njegov bol ispunjava kuću, prelivajući se u noć. Znala sam i da će
se zauvek preliti u njegove knjige.
 9.

S tigla je gospođica Volters.“ Vilsonova najavljuje krojačicu. Vidim je

u hodniku. Nosi veliki zavežljaj s materijalom.
„Neka uđe.“
Gospođica Volters je mršava koliko sam ja debela. Čini se kao da bi
je oduvao i najmanji povetarac. Ali je vešta s iglom i godinama šije za
mene.
„Dobro jutro, gospođo. Primite moje iskreno...“
„Da. Razume se.“ Mrzim da govorim o svom bolu sa strancima.
„Ali bila je to izuzetna sahrana, zar ne? Sve te stotine ljudi. Hiljade,
možda, ne mislite?“ Dok govori, spušta robu na krevet i odmotava je.
Pretpostavljam da je profesionalno zanimaju sahrane. Možda ne zna da
ja nisam bila tamo. Mada se sigurno pita zašto naručujem crninu tako
kasno.
„Hiljade, svakako. Ali ja sam protiv razmetanja kad je u pitanju
smrt. Zaista ne odobravam crninu. Takvog je stava bio i gospodin
Gibson.“
Gospođica Volters je zapanjena, iako to pokušava da sakrije.
„Razumem“, kaže, iako je jasno da ne razume.
„Međutim, zamoljena sam da se sastanem s kraljicom, pa moram da
izgledam prikladno.“
Čekam njenu reakciju, i dobijam je. Podiže pogled, širom otvorenih
očiju: „S kraljicom, gospođo?“
„Da. Sutra ujutru. Tako da računam na vas da ćete je završiti na
vreme.“
„Oh, svakako, ne brinite. Biće gotova, makar morala da radim cele
noći. A sada, gospođo Gibson, moramo li ponovo da uzmemo mere?“
Ispituje me kao da sam zgrada. „Možda struk i grudi. I ruke.“ Metar je
izvađen za tren oka i meri me oko pasa. Iza laktova, okreće me kao da
sam lutka na stalku i beleži brojeve u notes koji joj visi oko vrata. „Samo
delić više nego prethodni put. Ali to sam već uzela u obzir.“ Uzima
prsluk, rukav, naramenicu i prislanja ih na mene, tapka i zakačinje
pribadačama.
„Želim da bude veoma jednostavna.“
„Bez umetaka od krepa?“
„Bez krepa.“
„Bez bordura? Bez traka?“
„Bez ičega.“
Ćuti. Znam šta misli; da ne pokazujem dovoljno poštovanja.
Pogotovo za nekoga ko treba da se sastane s kraljicom Engleske. Ali ja
sam odlučila da idem samo onoliko daleko koliko je neophodno. Deset
minuta stojim strpljivo pod njenim tetošenjem. Haljina na meni dobija
oblik, ufircana finim koncem gospođice Volters, koščatim, od šivenja
izbodenim prstima gospođice Volters.
„A šta kažete na rebrastu ivicu? Ili da je malo naberemo? Da joj
damo malo oblika?“
Ne kaže da ja nemam oblik, ali znam na šta misli i dovoljno sam
tašta da mi to smeta. Ne želim da ulizice u palati pomisle kako ličim na
strašilo. Popuštam. Ipak sam već ugrozila svoj položaj. „Vrlo dobro,
gospođice Volters. Rebrasta ivica i malo nabora. I ništa više.“
Ona beleži, a onda pažljivo uklanja komade odeće. Vraća ih u
zavežljaj od smeđeg papira, zajedno s metrom, jastučićem za igle i
komadićem krede.
„Budući da je toliko jednostavna, trebalo bi da je završimo do
popodne. Poslaću dečka da je donese do šest.“
„Hvala vam. Cenim vašu brzinu.“
„Pa, uvek mora da se radi bez prethodne najave kad je u pitanju
crnina.“ Stiska usne. „Većina ljudi voli da je dobije istog dana.“
Poklanja se i izlazi iz sobe na svoj poslovno užurbani način.
Naravno da se sećam užurbanosti vezane za taj „isti dan“. Trenutka
kad je stigla vest o smrti, žurbe da se obuče crnina, iznenadnog prelaza
iz raspoloženja u potištenost, prekrivanja ogledala, spuštanja zastora.
Iako moji roditelji nisu bili strogi po tom pitanju, nas tri sestre smo bile
u polucrnini mesecima nakon što je umrla baka Milar. Kako sam samo
mrzela užasan smrad farbe, težinu tkanine – i koliko mi je bilo drago
što ne potičemo iz velike porodice! Neke devojčice koja sam poznavala
kao da nikada nisu izlazile iz crnine, kako su ujaci, tetke, rođaci, sestre i
braća umirali jedno za drugim.
Iako sam Alfreda viđala samo u živim bojama, nije mi palo na
pamet da neće obući crninu za Alis. Kad je izjavio da nema nameru to
da učini, bila sam šokirana. Ali on je bio toliko nepopustljiv u vezi s
besmislenošću svega toga, i toliko rečit u obrazlaganju svojih razloga za
kršenje tog „odvratnog običaja“, da sam odlučila da ga podržim u toj
njegovoj odluci. Nisam ni pretpostavljala kakva će se užasna scena
dogoditi zbog toga samo dan nakon Alisine smrti.
Mama isprva nije ni primetila da ne nosim crninu. Ona i tata su bili i
suviše uplakani, i suviše smeteni od šoka dok su se gurali kroz uzani
hodnik i peli se stepenicama u Alisinu sobu. A kasnije, kad smo se
povukli u salon s roletnama spuštenim prema svetu, činilo se da je,
ležeći na jastucima na ležaju sklopljenih očiju, previše iscrpljena da bi
pričala. Ja sam radila to isto, dok su me glava i rebra boleli od plakanja.
Sirota Sisi, svesna potrebe da zadrži pristojnost, ali smorena tišinom i
mirom u sobi, prišla je polako i sela pored mene, naslonivši mi glavu na
grudi, naslanjajući noge na česterfild sofu – dok joj je Alisina nekada
omiljena lutka nemarno visila u ruci. Kad je to učinila, ispunio me je
najveći mogući bol pri pomisli na to da se nas tri sestre više nikada
nećemo zagrliti, niti deliti divne sestrinske tajne i sumnjala sam da, na
svoj način, Sisi oseća to isto. Prigrlila sam je: „Draga, draga, Sisi! Nemoj
da brineš, ja sam još tu.“
I provukla je svoju čvrstu, mršavu ruku ispod moje. „Pevaj mi“,
šapnula je. „Pevaj onako kako si nam pevala kad si nas uspavljivala.“
 Naš šapat je privukao maminu pažnju. Otvorila je oči, i kad me je
ugledala, odjednom se iznenadila zbog mog izgleda. „Zar tvoja crna
haljina nije gotova, Dodo?“, reče pomalo zbunjeno. Naravno, ona i Sisi
su već bile obavijene u crno. Čak je i sirota lutka bila obučena u crni
saten.
Osetila sam se kao da sam se ogrešila o porodičnu bol pojavivši se
pred njima u haljini svetlih boja, ali hrabro sam odgovorila: „Neću da
nosim crninu, mama. Alfred to ne odobrava.“
„Ne odobrava?“
„Da. Misli da je to odvratan običaj.“
Ćutala je. Šokirana. Ne shvatajući. „Odakle mu takve ideje? Sve su
to glupave besmislice. To je zbog onih Radikala s kojima provodi vreme
– kad bi trebalo da je kod kuće sa ženom i detetom. Crnina je samo znak
poštovanja. Poštovanja prema našoj dragoj mrtvoj devojčici.“ Skočila je i
uhvatila me za ruku, dok su joj suze ponovo potekle niz lice. „Oh,
Dodo, nadam se da nećeš zaboraviti uspomenu na nju!“
„Mama, znaš da neću.“ I ja ponovo zaplakah. „Znaš da sam volela
Alis kao što samo sestra može da se voli.“ No kad sam spustila pogled
na svoju haljinu s veselom šarom u obliku lišća i cvetova, skoro sam se
pokolebala u svojoj odluci. „Ali mislim da je Alfred u pravu, mama.
Mislim da bi preminulima trebalo da odajemo počast na druge,
iskrenije načine.“
„Iskrenije?“ Ustremila se na mene. „Hoćeš da kažeš da smo tata i ja
neiskreni u našem iskazivanju počasti? Tvoj jadni dragi otac ophrvan je
najtežim bolom. Jedva da je u stanju da izgovori ijednu reč, kao što
dobro znaš.“
Naravno da sam znala. Videla mu izraz lica kad je prvi put video
njen leš, i osetila udaranje njegovog srca dok me je držao u nemom
zagrljaju. „Oh, mama, ne krivim ja nikoga. Jednostavno se radi o
tome...“, borila sam se da se setim kako mi je to Alfred predstavio. „...
jednostavno moramo da razmišljamo o Alisinom životu, ne o njenoj
smrti. O njenoj ljupkosti, njenoj dobroti i strpljenju. Kad vidiš kako je
divne crkvene pesme Alfred odabrao i kakav je epitaf napisao za njen
spomenik...“
„Alfred je birao pesme i natpise? Alfred?“ Zurila je u mene sa
zaprepašćenjem. „Bojim se, Dodo, da je ovo prevršilo meru. Alis je naša
ćerka. Tata i ja ćemo da je sahranimo onako kako mi želimo. Alfred je
možda vešt s rečima i možda ga sledi pola otmenog Londona – ali se
ništa ne pita u ovoj konkretnoj stvari.“ Ustala je da pođe, vukući
neodlučnu Sisi za ruku.
Bila sam zapanjena. Tako predstavljeni, Alfredovi postupci zaista su
se činili nekako neprimerenim. Ali mama ga ne shvata kao ja. Uzela je
moje nevine reči divljenja i pretopila ih u reči krivice. Osetila sam kako
topli talas pulsira mojim venama. Volela sam svoju majku – nikada više
nego tada, kad smo delile taj užasni bol. Ali ipak nisam mogla da
dozvolim da govori o Alfredu na tako ponižavajući način. Uhvatila sam
je za ruku: „Oh, ali mama, on je toliko ganut. Nemaš pojma koliko.
Nemoj da zaboraviš da mu je Alis umrla na rukama; na njegovim
rukama, mama. Taj šok je bio užasan; neutešan je.“
Oštro me je pogledala. „Oženjen muškarac nema pravo da bude
neutešan zbog svoje svastike. Šta se dešava u ovoj kući, Dodo?“
Osetila sam kako još više crvenim. „Baš ništa, mama. A svakako
ništa loše.“ Kako sam samo poželela da umem s rečima kao Alfred!
Kako sam poželela da bude tu sa mnom, da joj objasni koliko je čista i
časna njegova privrženost. Ali on je bio zaključan u svojoj radnoj sobi i
nije puštao nikoga.
„Nadam se da je zaista tako.“ Pogledala me je besno. „Poverila sam
ti je na čuvanje, Dodo. Poverila sam ti da je čuvaš. Nisam očekivala da
ću doći u tvoju kuću i da ću da je pronađem mrtvu.“
„Nismo ni mi!“, zaplakala sam od provale osećanja. „Nismo ni mi!
Pazili smo je koliko smo mogli. Da si samo videla Alfreda s njom; kako
se uvek trudio da je zabavi, da ima s kim da priča. Niko ne bi bio
pažljiviji prema njoj – niko! Ako želiš da okriviš nekoga, okrivi mene!
Možda sam je nevoljno preopteretila – terala je da ostane budna do
kasno ili da mnogo pešači po kiši. Ali, mama, molim te da mi veruješ,
bila je potpuno zdrava kad smo otišli od kuće. Rekla nam je da ide gore
da čita novu knjigu koju joj je Alfred dao. Čak je stala na stepenice i
ispratila nas onim svojim divnim osmehom.“ Zaplakala sam kad se
svega toga setila. „Oh, mama, zar ne misliš da neizmerno želim da sam
ostala kod kuće? Zar ne misliš da stalno razmišljam o tome da li bi sve
bilo drugačije da smo bili ovde?
„Razumela sam da je Alfred oterao škotskog doktora. Zašto?“
„Nije ga oterao. Ona nas je već bila napustila, mama; Alfred
jednostavno nije želeo da je dodiruju.“
„Volela bih da je neko propisno pregledao. Neko kome verujem – ne
neki polupijani nesposobnjaković spreman da zataška stvar za gvineju
ili dve.“
„Da zataška stvari? Šta to govoriš, mama? Šta to govoriš?“
„Želim da znam...“, bacila je pogled prema Sisi, koja je sve slušala
širom otvorenih očiju, pa je zastala.
Shvatila sam da je prenapeta i da traži krivca, pa sam pokušala da
se držim jednostavne istine: „Imala je napad, mama. Posluga je videla
kad se to desilo. To je sve. Šta bi drugo moglo da bude?“
„Nepokolebljivo staješ na njegovu stranu, Dodo.“
„Nema ovde nikakvih ’strana’, mama! Alfred je voleo i poštovao
Alis. Nikad joj ne bi ni najmanje naudio. Mogu u to da se zakunem u
život svoje bebe.“
Odmahnula je glavom. „Uvek si bila dete puno poverenja, Dodo.
Uvek spremna da vidiš najbolje u ljudima. Ali postoji i zlo, znaš.
Posebno kod muškaraca.“
Nisam mogla da verujem da to govori. „Ali ne između Alfreda i
Alis“, uzviknula sam. „Bila mu je kao sestra – ili čak njegovo dete.“
„Ima on svoje dete!“, prasnula je. „Zašto je želeo moje?“
Vrata su se naglo otvorila i na njima je stajao Alfred. Veoma bled,
veoma razbarušen – i ljut kao nikada. „Zar nemate nimalo poštovanja
prema onoj dragoj devojci koja leži iznad nas? Zašto podižete glasove?“
Zurio je u nas dve.
 „Koliko sam shvatila, Alfrede, ti si na sebe preuzeo da odabereš
crkvene pesme i epitaf za Alis. Zar ne misliš da je najbolje da te stvari
prepustiš njenim najbližima?“ Mama je sada govorila mirno. Videla
sam da je uplašio njegov ludački izgled.
„Želim najbolje za nju, to je sve. Samo najbolje. Sve što mogu da
priuštim – i više. Ali neću da učinim ništa što vi ili gospodin Milar ne
odobravate.“
„Pa, kao prvo, ne odobravamo ovu napadnu odeću. Volela bih da
Dodo pokaže malo poštovanja, čak i ako ti nećeš.“
„Poštovanja!“ Provukao je ruku kroz kosu i počeo da šeta po sobi,
bacajući divlje poglede prema meni i mami. „Gospođo Milar, molim
vas da ne mislite da gajim za Alis išta osim najdubljeg poštovanja.
Svaka bedno plaćena narikača može da obuče crninu i umota se u krep,
šmrčući u maramicu po porudžbini. Ali ja žalim za Alis od srca – iz
dubine svog srca! Nedostaje mi njeno prisustvo svakog minuta, svake
sekunde. Njena slika je zauvek utisnuta u mom srcu. Ona će uvek biti
sa mnom, svetla, bleštava i divna.“ Niz obraze su mu ponovo potekle
suze, pa se ugrizao za usnu i okrenuo. „Dodo može da se oblači kako
god želi. Ona je slobodan čovek.“
Naravno da nisam bila baš sasvim slobodna. Zarobljena između
Alfredovih želja i neodobravanja mojih roditelja, napravila sam
kompromis. Znala sam da moja osećanja prema sestri ne mogu da se
mere površinom krepa u koji ću da se umotam, ali bilo je nečeg
umesnog u tradicionalnom odvijanju stvari što sam uvažavala. Tako
sam, kad je došao dan sahrane, obukla ozbiljnu odeću, a šešir vezala
crnom trakom. Alfred je nosio samo crnu traku na kariranom sakou.
Ostatak porodice bio je u dubokoj crnini. Inače, sahrana je bila onakva
kakvu je Alfred želeo. Suočena s neizmernim bolom i snagom njegove
volje, moja porodica se složila s tim kako je on sve uredio. Moj otac je
bio i suviše potresen da bi se raspravljao. „Na kraju krajeva“, rekao je,
„sahrana je sahrana. Hajde da se ne prepiremo oko detalja.“ Tako je
Alisin kovčeg bio umotan u belo, kao što je Alfred želeo, a mrtvačka
kola iskićena divljim cvećem, kao za seosko venčanje. Grob je bio sveže
iskopan, što je Alfred platio. Niko nije tu ležao pre, rekao je, i niko ne bi
trebalo ni posle – osim možda, jednog dana, on. Za nadgrobni
spomenik, uzeo je stih od Bajrona: Oteta u cvetu lepote – Alis Milar,
petnaest godina.
Alfred nije mogao da gleda kovčeg dok su ga iz njene sobe, niz
strme stepenice, iznosili na ulicu. Ali kad smo pošli za njim, s gomile
cveća na mrtvačkim kolima uzeo je grančicu nezaboravka i zadenuo je
u rever s poljupcem. Sve do Čizvika smo se čvrsto držali za ruke, a
njegov stisak je bio toliko jak da sam pomislila da ću zaplakati od bola.
Onda smo, od kuće mojih roditelja, u tišini došli do crkve u kojoj smo se
svi molili tolike godine.
Ne sećam se službe. Bila sam svesna jedino Alfredovog bledog lica.
Nisam išla do groba, a rođak Džordž mi je ispričao da je morao da
pridržava Alfreda kao da je džak. „Zaista sam pomislio da će skočiti za
njom. Nikad nisam video da neko toliko užasno drhti od bola.“ Padala
je kiša, pa su se svi muškarci vratili pokislih glava. Alfredovo lice bilo je
toliko mokro da nisam mogla da razaznam je li to od suza, ili od kiše.
Te noći me je grlio toliko očajnički kao da je mislio da ću i ja umreti.
„Da li veruješ u raj?“, upitao me dok smo ležali u mraku. „Misliš li
da ćemo se svi mi zaista ponovo sresti, Dodo? Da će bolu i patnji doći
kraj?“
„Verujem da je tako, Alfrede.“ Znala sam da će samo taj odgovor da
ga zadovolji, i on se po prvi put tokom te nedelje osmehnuo.
„Bog te blagoslovio, Dodo. Bog te blagoslovio zauvek.“

Narednih dana, iako je svakog jutra odlazio u svoju radnu sobu, nije
ništa radio. O’Rork je došao i pokušao da ga urazumi; ali on se
uznemirio, pa je O’Rork rekao da se boji za njegovo mentalno zdravlje.
Pozvana je i Loti, koja je pokušala da ga vrati u normalno duševno
stanje, ali ni ona nije uspela. „Kad se Fred usredsredi na nešto, niko ne
može da ga skrene s toga“, rekla je. „Moraćeš da ga pustiš, Dodo.
Povratiće se on vremenom. Nije njemu u prirodi da dugo bude tužan.“
Dani su prolazili, a gospodin Hemings je poslao poruku da se rok za
njegov mesečni rukopis brzo približava. Alfred je odgovorio da mu je
veoma žao, ali da tog meseca neće biti njegovog rukopisa; da nije u
stanju ni da razmišlja, a kamoli da piše. Bojala sam se da možda nikada
više neće pisati; da će pasti u dugove i da ćemo morati da se selimo iz
Ulice Šenon, da ćemo morati da iznajmljujemo sve lošije stanove, sve
dok se ponovo ne vratimo kod gospođe Kvin, samo ovoga puta s dve
bebe i bez sredstava za njihovo izdržavanje. Počela sam da shvatam
njegov strah od zatvora Flit, doma Faundling i sirotišta. Odlučila sam da
štedim. Otkazaću Besi. Sama ću da se staram o Kiti.
Ujutro nakon što sam to odlučila, probudila sam se i videla da ga
nema, a jastuk je bio hladan. Obukla sam kućnu haljinu i polako sišla
na donji sprat. Vrata radne sobe bila su čvrsto zatvorena, ali učinilo mi
se da čujem škripanje pera i šuštanje papira. Vratila sam se na sprat,
brzo se obukla i ponela doručak u salon, da budem spremna da ga
poslušam čim nešto zatraži. Zabavila sam se vezenjem cvetića na
plišanim papučama koje je Alis započela za njega, nastavljajući tamo
gde je ona stala. Ohrabrivalo me to što sam shvatila da još uvek
posedujem neke veštine, iako Alfred to nikada neće primetiti, niti me za
to pohvaliti. Dugo sam vezla razmišljajući o oboma; o tom bolnom
kriku: Draga moja devojčice. Ne mogu da živim bez tebe!
Iz radne sobe nisu dopirali nikakvi zvuci, osim povremenog
škripanja stolice i njegovih tihih koraka, do prozora i nazad. Zatim sam
čula lupu ulaznih vrata, kad su se Besi i Kiti vratile iz šetnje u parku.
Kiti se probudila i zaplakala, čim je prestala da se kreće. Pridigla sam se
da kažem Besi da zadrži dete dole, ali kad sam došla do odmorišta,
vrata radne sobe su se naglo otvorila i iz njih je izleteo Alfred, s perom u
ruci. Nagnuo se preko gelendera: „Da li to moja omiljena ćerka vežba
pluća na stepenicama? Dovedi je gore, Besi! Daj mi je da je vidim!“
„Gladna je, gospodine“, reče Besi odozdo. „Sumnjam da će se smiriti
dok joj ne dam malo hleba i mleka.“
„Onda idi i donesi joj, Besi. A u međuvremenu, daj mi dete!“ Sjurio
se niza stepenice sa svojim starim oduševljenjem, i ponovo se popeo, s
Kiti u naručju. Ugledao me je na vratima salona i raspoloženo se
nasmešio: „Vidi, Dodo. Vidi kako prepoznaje svog tatu. Vidi kako je
oduševljena Jedinstvenim Velikanom, Jednim Jedinim.“ Kiti je zaista
bila opčinjena njegovim licem, krupnim crnim očima, njegovim
blistavim crtama. Ćutke je zurila u njega. A onda, dok joj se kreveljio –
praveći čitav niz grimasa, obrvama, ustima i bradom – počela je da se
smeje. Smejao se i on; smejala sam se i ja, i zapljusnuo me je talas nade
da će, ipak, sve biti dobro.

Nisam se usuđivala da mu kažem da sam ponovo u blagoslovenom

stanju. Nadala sam se da možda grešim, da mi je šok zbog Alisine smrti
poremetio organizam. Ali u dubini duše sam znala. Kako sam poželela
da sam ranije potražila savet! Ili da ga je Alfred potražio. Sada više nije
bilo moguće da se obratim majci. Ona je smatrala da je Alfred na neki
način kriv za Alisinu smrt, a da sam svojom odanošću prema njemu i ja
ugrozila svoj položaj. Da nije bilo Sisi, koja se očajnički prilepila uz
mene, zaista verujem da bi me potpuno proterala iz Čizvika.
„Možeš da dođeš da vidiš svoju sestru kad god želiš“, rekla mi je
jednog dana posle sahrane, dok smo sedele i posmatrale Sisi – inače
veoma aktivnu – kako slaže pasijans za stolom, dok je njena svetla
zlatasta kosa odudarala od oporog, crnog materijala njene haljine, a
njeno inače vedro raspoloženje nekako prigušeno. „Već je izgubila
jednu sestru; ne bih želela da izgubi i drugu. Možeš da budeš s njom
ovde, ili da je povedeš u šetnju pored reke. Može i Alfred da dođe u
posetu s tobom. Ali ne mogu nikad – neću nikad – da je ostavljam samu
u tvojoj kući.“
Nisam mogla da se uzdržim. „Govoriš kao da se meni ne može
verovati!“
„Možda može tebi, Dodo. Ali taj tvoj muž ima svoja sopstvena
pravila pristojnosti.“
„Nekada ti se to sviđalo kod njega“, usudila sam se da kažem. „To
što je veseo i ne poštuje ustaljena pravila.“
Kao da je malo pocrvenela. „Dok je bio neoženjen mladić, to se
moglo opravdati – bilo je čak i privlačno. Ali sada ima obaveze.“
 „I on ih ispunjava, mama. Imamo lepu kuću, i poslugu, i plaćamo
sve račune.“
„Nije to jedino merilo pouzdanosti.“ Uzela me za ruke i zagledala
mi se u oči. „Da li je on – dobar – prema tebi, Dodo?“
„Naravno da je dobar prema meni“, spremno sam odgovorila.
„Izvrstan je prema meni. Ja sam najsrećnija supruga na svetu.“
I zaista bih bila, da me nisu najstrašnije mučili izgledi da ću ponovo
roditi. Žudela sam da podelim svoj nemir s nekim ko će razumeti koliko
malo želim drugo dete sada, i koliko bih volela da sam u stanju to da
sprečim. Ali nisam mogla da se setim nikoga kome bih mogla da se
poverim. Jedina udata dama koju sam poznavala bila je Meri Evans, ali
nisam je poznavala dovoljno dobro da bih s njom mogla da razgovaram
o tako ličnim stvarima. Iznenada mi je sinulo: Loti. Činilo se da dosta
poznaje život; pomoći će mi ako bude mogla. Odlučila sam da je
ispitam prilikom sledeće posete.
Međutim, kad je došla, ja sam bila ta koja se iznenadila. „Pa, Dodo,
čestitaj mi! Udajem se“, objavila je, srdačno me zagrlivši čim je ušla u
salon.
Bila sam zapanjena. Nisam ništa ranije čula o mogućem ljubavniku.
„To je baš iznenađenje!“
„Stvarno? Ma, nije! Toma poznajem veoma dugo. Kao i Fred. U
stvari, još od davnih dana u Kemdenu. Mada Tom ne voli društvo.
Prilično je rezervisan i ne želi da se nameće Alfredu sada kad je poznat.
A njegovi roditelji – sladak par – nisu dobrog zdravlja, pa je dosta
zauzet oko njih.“ Preko lica joj je prešla senka.
„Žao mi je. Ali reci mi nešto o Tomu: da li te je dostojan? Da li je
zgodan? Visok? Pametan? Bogat?“
Nasmejala se. „Tom je dobar i ljubazan i – ukratko – sve što bih
mogla da poželim. Ali poseduje samo ono što može da zaradi svojim
trudom, kao i Alfred – osim što Tom ima manje pojma o novcu od bilo
kog živog stvora.“
„Oh, da nije i on pisac?“
 „Zaboga, ne! Daje časove flaute mladim damama. A kad ne predaje,
popravlja sve vrste muzičkih instrumenata. Dnevna soba mu je toliko
puna starih svirala i tamburica da skoro nema gde da se sedne. A taj
divni čovek skoro ništa ne naplaćuje.“
„Ne zvuči kao da je dobar trgovac, Loti!“, rekla sam, pitajući se kako
je njihova ljubav procvala u tako lošim okolnostima.
„To mi kaže i Fred. Kaže: ’Moraš da ga uzmeš pod svoje, Loti, kao
što si uradila i s našim cenjenim tatom.’ Pokušala sam, Dodo, ali nekako
nisam uspela da od Toma napravim poslovnijeg čoveka a da ne bude
manje on; i iako je sve to vrlo dostojno divljenja, počela sam da mislim
kako ćemo morati da čekamo doveka da bismo mogli da se venčamo.
Ali, zahvaljujući Fredovoj darežljivosti, sada je to moguće.“
„Alfred vam je dao novac? Oh, baš mi je drago.“ (I sama sam mislila
da mu predložim tako nešto.)
„Draga moja Dodo, ne želiš valjda da mi kažeš da nisi znala? Fred je
nevaljao ako krije stvari od svoje žene. Tako ću da mu kažem. Stvarno.“
Ustala je kao da će odmah da ga ukori.
Uhvatila sam je za ruku. „Oh, molim te ne radi to. Alfred je još uvek
tako... osetljiv otkad je Alis preminula. Mislim da ne bi izdržao ni
najmanju grdnju. Čak ni od svoje omiljene sestre.“
Nasmejala se. „Vrlo dobro, pošto si me lepo zamolila, Dodo,
saopštiću mu samo svoje vesti. Ali mislim da i tebi treba čestitati, zar
ne?“
Pocrvenela sam. „Kako to misliš?“
Zagledala mi se u lice. „Očekuješ još jedno dete; reci mi da sam u
pravu.“
„Psst. Alfred ne zna.“
„Šta ja to ne znam?“ Alfred se žustro pojavio iz svoje radne sobe, s
perom u ruci. „Zdravo, draga Loti.“ Sagnuo se da je poljubi. „Pa?“
Pogledale smo se.
„Da se ja udajem!“, uzviknula je Loti. „Zahvaljujući tebi, Tom sada
vidi uspešnu budućnost, i barem se uverio da me neće povući u svet
siromaštva ako mi ponudi svoju ruku. Pronašao je radnju s tako
udobnim sobama na spratu da njegovi roditelji mogu odmah da se
usele kod nas. Ja mogu da kuvam i da se brinem o svima – tako da će
nam biti savršeno udobno.“
„Sjajno! Sjajno!“ Alfred je sijao od zadovoljstva. Voleo je da usrećuje
ljude. „Hajde da popijemo čaj! Da nazdravimo Tomu i Loti!“
Ustala sam da pozvonim, ali Alfred je to već učinio. Hodao je po
salonu, mahao perom i škrabao nešto na dlanu. „Moramo da
napravimo sjajnu večeru u čast tog događaja. Loti će da dovede Toma i
njegove stare roditelje, a mi ćemo da pozovemo O’Rorka, Evansove i
gospođicu Brum. Biće to veličanstvena osmorka! Šta kažete na sledeću
nedelju – na primer u utorak? Poručiću goveđa rebra od kasapina, a
Dodo će da napravi svoju najbolju pitu.“
Pri pomisli na pitu osetila sam mučninu, ali sam nekoliko puta
duboko udahnula, pa je osećaj prošao. Alfred je nastavio da priča o
ostrigama i šparglama, pastrmkama, pečenom krompiru i sosu od rena,
a iznad svega o svom omiljenom jelu: siru na tostu. „Uzećemo naš novi
sto za ručavanje – i vaze od venecijanskog stakla koje sam dobio prošle
nedelje. Biće sjajno!“
Prvi put sam poželela da izađe iz sobe, da bih mogla da
razgovaram s Loti u poverenju. Ali, kao za vraga, on je bio raspoložen
za društvo, žaleći se kako ga mnogo muči taj njegov dečko. (Pisao je
Edvarda Kleverlija.) Kad je Besi donela čaj, on joj je odmah uzeo
poslužavnik iz ruku i zamolio je da donese Kiti da se malo zabavimo s
njom. „Moja ćerka napreduje veoma brzo, Loti. Sada već ima četiri
zuba. Može jednim ugrizom da ti otkine prst. Čekaj samo da dobiješ
svoju decu – videćeš da su najgori kanibali!“
„Kiti je predivno dete. Neću da čujem ništa za nju. Najzad, ipak sam
ja njena glavna kuma.“ Lotine crne oči su igrale.
„Dakle, daješ joj dar ljubavi, zar ne?“ Stavio je pero u kraj usana i
svečano sipao tri šolje čaja.
„To je sve što imam. Ali to je i najbolje, na kraju krajeva.“
 „A evo i ’čuda od deteta’ lično!“ Alfred je pojurio prema vratima,
gde mu je Besi pružala Kiti. Uzeo je i podigao je iznad glave. Vrisnula je
od uzbuđenja; onim parajućim vriskom koji probija mozak. „Srce mi
jednostavno puca od ljubavi prema njoj. Loti! Ludujem za njom više
nego za bilo kim na svetu.“
„Osim za Dodo, naravno“, dodala je Loti.
„Aha! Naravno.“ Napravio je smešnu grimasu, kao da je uhvaćen u
nečem lošem. „Izvinjenje, najdraža ženo. Uzmi malo čaja. Uzmi kolače.
Kajem se.“ Spustio je Kiti na tepih i pružio mi tanjir s velikim komadom
kolača. Bio je pun samopouzdanja, veseo. Izgubljeni dečak je nestao.
Kad se konačno vratio u svoju radnu sobu, ostavivši Kiti da je Loti
ljulja u krilu, skupila sam hrabrost. „Kiti te voli“, rekoh.
„Pa, volim i ja nju“, odgovorila je.
„Pretpostavljam da ćeš i ti imati dece do kraja godine?“, upitala
sam.
„Mislim da hoćemo, ako sve bude prirodno. Biće mi žao ako tako ne
bude. Deca su pravi blagoslov.“
„Da.“
Ali mora da je uhvatila neko oklevanje u mom glasu, zato što me je
pogledala s onim istim upitnim izrazom kakav je imao Alfred kad je
mislio da se dešava nešto čudno. Pokušala sam da objasnim: „Ja stvarno
volim Kiti. A mislim da ću isto toliko voleti i drugo dete. Ali postoji li
način, znaš, da se spreči da ih imaš više?“
Loti me je upitno pogledala. „Zašto misliš da bih ja to znala, draga
Dodo. Ipak si ti udata.“
„Ali ja ne znam ništa, a ti si mudra.“
„Stvarno? Pa, nemam nikakvog iskustva, naravno...“, pocrvenela je
„... ali slušam govorkanje među sluškinjama i mislim da postoje takve
stvari. Ali zašto ne pitaš Freda? On je izvor svakakvog znanja.“
„Neće da razgovara o tome – a evo mene, ponovo u drugom stanju,
posle samo dvanaest meseci!“
 „Oh, Dodo, ne treba da brineš! Fred obožava decu! Vidiš koliko voli
Kiti. Isto je bilo i s našim bratom.“ Smeši se. „Kad smo bili deca, Fred je
uvek zabavljao Sidnija. Mislim da ga je prošetao po celom Londonu,
vodio ga na lutkarske predstave, ili da gleda oštrače noževa, ili da
gleda kako jedrenjaci pristaju na mol za istovar šećera. Uvek bi uspevao
negde da iskopa pola penija da kupi malo piva – ili bi od prodavaca
izmolio bajate kolače s grožđicama tako što bi im otpevao neku
komičnu pesmu ili ispričao priču, baš tu na ćošku! Sidni je dolazio kući
prepun njihovih avantura. Mislio je da je Fred najbolji brat na svetu.“
Ponovo me ispitivački pogledala. „A što se tiče novca, pa ti i on sigurno
imate dovoljno da možete da podignete čitav puk. Ne moraš valjda da
se brineš samo zbog još jednog deteta?“
Bilo me je sramota. Naravno da mi nije bila potrebna Loti da mi
kaže koliko sam srećna. Imam vrednog i privrženog supruga, koji je
zabavan, nežan i dobar i koji mi obezbeđuje novca koliko mi je
potrebno. Ne moram jedva da preživljavam i štedim kao ona, niti da
delim kuću s ostarelim roditeljima i prostor s gomilom muzičkih
instrumenata. Međutim, osećala sam da su Alfredova osećanja prema
meni svakim danom sve slabija, i što sam više razmišljala o tome,
osećala sam da je moje majčinstvo uzrok tome. „Alfred možda voli
decu“, rekoh pomalo osorno, „ali ne mora on da ih nosi devet meseci i
da ih posle toga doji bogzna koliko dugo! Znam da je to obaveza nas
žena – ali osećam se vrlo očajno u drugom stanju, i nema sumnje da ću
izgledati izuzetno debelo pre kraja meseca. Da li je toliko sebično ako
želim malo prostora za disanje? Šansu da se Alfred i ja ponovo malo
volimo?“
Loti me je pogledala, glave još uvek nakrivljene na stranu. „Ali,
najdraža Dodo, ti i Alfred više niste momak i devojka. Morate da
prihvatite promene.“
Promene. To mi je stalno bilo na pameti. Ja sve krupnija; Alis vitka i
prelepa. Previše promena, i suviše brzo. „Da“, rekla sam, „ali volela bih
da barem zadržim svoj izgled. Želela bih da zadržim nešto od svoje
privlačnosti.“
„Oh, Dodo“, reče ona, spustivši Kiti i nežno mi sklonivši kovrdže s
lica. „Još uvek si najlepša žena koju poznajem – bez obzira na to što si
malo krupnija nego što si bila. Sigurna sam da te Alfred voli isto kao i
prvog dana. Samo što oženjeni muškarci to ne govore tako često.“
Možda se radi o tome, rekla sam sebi. Možda sam očekivala da će se
naša ljubav nastaviti na isti način kao u opojnim danima našeg
udvaranja. Ali kako su dani prolazili, bila sam prinuđena da shvatim
kako nisam središte njegovog sveta. Ima svoje prijatelje, svoj rad, svoju
publiku. A sada ima i Kiti.
 10.

T ek što sam se obukla posle probe, Vilsonova se pojavila na

vratima. „Poruka za vas, gospođo.“
Ne prepoznajem rukopis. Možda još jedna izjava saučešća. Otvaram je.
Presavijena je, i prvo vidim potpis u dnu. Široka, iskrivljena škrabotina:
Alfi. Ne mogu da verujem. Vraćam se na početak, dok mi srce udara.
Piše zvanično, kao da sam njegov advokat, a ne majka; kao da vodi
računa o svakoj reči, da ga ne izdaju. Izražava žaljenje zbog Alfredove
smrti i predlaže da se sada konačno izmirimo; da konačno upoznam
njegovu ženu i ćerku i da „izgradimo mostove koji su se srušili“. Nisam
ih ja srušila, ali dovoljno mi je što čujem da moj sin ponovo želi da vidi
svoju majku. Lebdim od radosti. Žurno prilazim stolu i sedam da
sastavim odgovor.

Dragi Alfi,
Kakva je sreća dobiti tvoje pismo! Naravno da možeš da dođeš da me
vidiš. Odgovara mi skoro svako vreme, ali te molim da me obavestiš da
bih mogla da se pripremim za tebe. Moraćeš da me prihvatiš onakvu
kakva jesam, vrlo neraspoloženu i sasvim drugačiju nego kad si me
poslednji put video. Kao što si, naravno, i ti. Bio si još dečak kad sam
otišla, a sada si čovek. A Kerolajn, nažalost, uopšte ne poznajem. Biće mi
veliko zadovoljstvo da je upoznam, kao i moju unuku.
S ljubavlju, tvoja mama.

Nalazim se u nekom stanju ushićene zbunjenosti pri pomisli da ću

ga ponovo videti. Zamišljam kako će izgledati i šta će misliti o meni.
Ponovo čitam pismo i, mada je tmurno, s uzbuđenjem razmišljam o
tome da je ono možda samo uvod u bogatu prepisku koja će uslediti.
Razmišljam o svima njima, naravno, u dugim satima tišine koji su mi
na raspolaganju – pitajući se da li je Alfi izlečio mucanje, da li Ediju
kosa i dalje štrči kao bodljikavom prasetu i da li Lu i dalje liči na miša. I
brinem za Džordžija, koji je na uzburkanom moru, i svako veče se
molim za njegov bezbedan povratak. Ali da ih vidim uživo! To je toliko
drugačije.
Vrlo sam svesna da nisam bila majka kakva je trebalo da budem.
Pretpostavlja se da neko, ako rodi osmoro dece, treba da bude pun
majčinskih osećanja i ni na trenutak malodušan, besan ili očajan što
mora da se brine o njima. Ali kad sam se udala za Alfreda, jedino o
čemu sam razmišljala bili su blaženi dani koje ćemo provesti zajedno
kao muž i žena. I kako je vreme prolazilo, srećno bih se skrasila s
malom porodicom, kao što je bila moja u Čizviku.
Lotino raspitivanje nije donelo rešenje. Postojala su neka sredstva za
tu namenu, rekla je: tuširanje i pesari8 – nepoznate reči na koje smo se
obe kikotale. Nažalost, nije imala pojma kako da nabavim te stvari, pa
kako nisam znala ni ja, morala sam bez toga. Odustala sam od
razgovora s Alfredom o tome, zato što je on, u svom milosrdnom stilu,
odlučio da su deca, u svakom smislu, božje delo. Ignorisao je moje
nagoveštaje kao da ne razume šta hoću da kažem. Zato sam morala
dostojanstveno da se pomirim sa sudbinom. I naravno, volela sam bebe
kad su se rodile, sa svojim debeljuškastim pesnicama i paperjastom
kosom, i razrogačenim očima kojima su posmatrali svet.
Teško mi je da se u ovom trenutku setim kako je svako moje dete
izgledalo i ponašalo se kao beba – koje je rano progovorilo, a koje kasno
prohodalo, i kakve zabavne stvari su izgovarali i radili dok su se mučili
da shvate svet oko sebe. Alfred je uvek bio oduševljen njima u tom
uzrastu, i dao je da se svima urade portreti dok su bili još u pelenama;
skice ili crteže koje su radili najbolji umetnici Londona, kao uslugu
nama. Htela sam da ponesem te slike sa sobom kad sam odlazila iz Park
hausa; ali nisam se usudila da pitam Alfreda, a sumnjam i da bi mi ih
Sisi dala sada kad je on mrtav.
Posebno su mi se sviđale studije u olovci koje je radio naš stari
prijatelj Čarli Evans: Kiti i Luiza strašno ozbiljne; trojica dečaka čitaju
ispod bagrema; Ada poduprta jastucima na žutoj sofi; a Džordž leži u
mreži za spavanje, u polusnu. Meni posebno drage slike urađene su na
zajedničkom odmoru u Jarmutu – devojčice s podignutim suknjama, a
dečaci u kratkim pantalonama; svi su bosi, a kosa im vijori na vetru.
Čarliju je bilo potrebno samo nekoliko brzih poteza da uhvati pogled ili
pokret, i ja sam se divila tome. Kao i Alfred, ali mislim da je bio
zavidan. Potez ili dva vrede kao hiljadu reči, a Dodo?, rekao je jednog dana
kad je video kako se divim Čarlijevim spretnim prstima. Očigledno si se
udala za pogrešnog čoveka! Naravno da sam mu rekla da nije tako; da me
ništa ne raduje kao to što sam supruga Jednog Jedinog. Lice mu se
razvuklo u osmeh, pa me je brzo poljubio, pre nego što je skočio i
postrojio decu u vrstu i krenuo s njima u šetnju plažom, u potrazi za
školjkama. Mogu sve da ih vidim sada, Alfreda na čelu, s njegovim
slamnatim šeširom širokog oboda i u kratkom lanenom sakou, kako
hoda svojim uobičajeno brzim hodom, skuplja decu svih uzrasta u
dugačku kolonu iza sebe, koja je toliko narasla da su se oni na začelju
na kraju potpuno zaustavili, seli i zaplakali. Gledala sam kako se
Alfred okreće, trči nazad i podiže najmlađe dete na ramena, uzima
sledeće za ruku i skače i igra po obali. Nisam mogla da ga čujem, ali
znala sam da peva. Nisam mogla da ih čujem, ali znala sam da se
smeju. Gledala sam za njima sve dok su postajali samo crni oblici
spram svetlucavih talasa, a sunce polako tonulo na horizontu.
Alfred i ja smo obožavali Jarmut. Svake godine smo tamo
iznajmljivali kuću, obično s Evansovima, a ponekad i sa Džonom i
Rejčel Hamings. Jednom su došli i O’Rork i Klara, tokom onog kratkog
leta koje su proveli zajedno. A i desetine drugih ljudi dolazilo nam je u
posetu preko vikenda – Loti i Tom, Mafin, rođak Džordž, Lili i blizanci
– i razni prijatelji koje je Alfred sticao. Alfred bi ustajao u zoru i šetao
obalom nekoliko kilometara. Vratio bi se kose ukrućene od soli, crvene i
sjajne kože lica. Došao sam na sjajnu ideju, rekao bi. Mislim da će ovo biti
najbolje do sada! Onda bi odmah otišao u sobu koju je odredio za pisanje,
s pogledom na more i bledom zavesom navučenom preko prozora,
protiv sunca. Radio je svakog jutra u tačno određeno vreme, s
komadom kolača s makom i čašom vode u jedanaest sati, a ručao je s
nama ostalima u dva. Kad nije pisao, odgovarao je na pisma.
„Ne misliš valjda da odgovoriš na sva?“, rekla sam jednom videvši
uredno složenu gomilu na stolu, koji je postavio uz prozor. Osim
prepiske s prijateljima i rođacima, dobijao je sve više pisama i od svojih
čitalaca. Pisali su mu da izraze divljenje njegovom radu, a on ih je čitao
s jednakim zadovoljstvom pre nego što bi odgovorio. Kao da mu nikada
nije bilo dosta pohvala.
„A zašto da ne? Ako se toliko dobrih ljudi trudi da mi piše?“
„Na odmoru si, Alfrede.“
„Odmor? Jedan Jedini nikada nije na odmoru! Jedan Jedini je rob
svojih čitalaca. Oni će me isisati živog. Kad umrem, od mene će ostati
sa m o kostur, vreća kostiju, bez kose, bez zuba, bez očiju, bez ičega.“
Smejao se, nimalo obeshrabren tom slikom.
Stvarno je voleo da radi. Za njega je odmor bio mučenje ako sebi ne
bi postavio neki zadatak. Dok su Čarli i Meri Evans bili sasvim
zadovoljni da sede sa mnom u bašti, ili na malim stolicama na
rasklapanje koje smo iznosili na plažu, Alfred je uvek stajao i
organizovao igre – osim kad bi ga deca zakopala u pesak, ili kad se
pretvarao da spava, pre nego što bi skočio da ih uplaši. A kad bi seo,
utonuo bi u sanjarenje, zureći u prazno, ne slušajući šta pričamo.
Gledala sam kako mu se usne miču, a lice grči, i znala sam da uvežbava
reči za sledeću stvar.
Jedne godine su Evansovi doveli svoju nećaku Saru. Bila je to lepa
sedamnaestogodišnjakinja koja je veći deo dana provodila uređujući
svoju haljinu, šešir i suncobran i čitajući knjižice u pristojnoj pozi. Bila je
vrlo rezervisana mlada dama i nikada nije ni pogledala Alfreda. Ako je
on bio u blizini, ona ne bi ni reč progovorila. „Pročitala je sve njegove
romane“, u poverenju mi je rekla Meri. „Mislim da oseća
strahopoštovanje prema njemu.“
Čini se da je Alfred postao svestan te činjenice posle nekoliko dana.
Počeo je da pravi šale za stolom za ručavanje, da uvuče devojku u
razgovor.
„A šta je gospođica Evans radila danas?“, dodajući joj slanik, tako
da je morala da podigne pogled.
Rumenilo, treptanje: „Ništa vredno pažnje.“
 „Izvrsno. To bi svi trebalo da radimo. Kad bih samo voleo da i sam
to činim! Ali moram da izdržavam sve veću porodicu.“
Nasmešila se i uzela so, ali je ispustila, tako da se otkotrljala ispod
stola: „O, bože! Tako sam nespretna!“ Zbunjena, krenula je da ustane.
„Ne bojte se, draga damo! Jedan Jedini stiže u pomoć!“ Alfred se
sagnuo da je dohvati, preturivši stolicu. Sto se ljuljao dok je on tapkao
ispod nas, hvatajući sve za članke, tako da su se deca kikotala, a
gospođica Evans se prilično zarumenela.
„Eureka!“ Pojavio se sa slanikom, isto tako ružičastog lica. „Ništa
strašno. Začin života je povraćen.“ Bacio je prstohvat soli preko ramena.
„Hvala vam. Žao mi je.“
„Ništa za to. Ali vidim da ste uzimali časove kod moje žene. Ona je
odlična u ispuštanju stvari.“
Nasmejala sam se. Nasmejala se i ona, i ja sam je zbog toga mrzela.
A na trenutak sam mrzela i njega što je to rekao. Mada je to bila istina;
bila sam veoma nespretna. Ali bila sam ponovo trudna, naravno. „Ima
ona još mnogo da uči u toj veštini“, rekla sam.
Stao je i pogledao me, iznenađen. „Dodo je napravila šalu!“ Prišao je
i poljubio me, vrlo strastveno. Gospođica Evans je oborila pogled zbog
takvog iskazivanja bračne nežnosti.
Posle toga je flertovao s njom iz večeri u veče, živo pričajući, očiju
bleštavih ispod osvetljenja. Pričao nam je o ljudima koje je sretao u
šetnji, o mornarima, ribarima, užarima, graditeljima plovila – savršeno
imitirajući jarmutski dijalekt. Gospođica Evans je u početku posmatrala
ispod oka, smešeći se za sebe, a onda, postepeno, više nije mogla da se
uzdrži od glasnog smeha. Onda bi uzeo salvete i kašike i izvodio
mađioničarske trikove, u kojima su kašike nestajale i pojavljivale se na
nama neshvatljiv način. Svako veče je bivala sve živahnija u svojim
reakcijama, sve hrabrije podizala pogled preko stola, nakon čega bi se
prikladno nameštala na sofi, sa svilenim papučama povučenim poda
se, dok je lepezom od slonovače mahala ispred lica, a on sedeo u velikoj
naslonjači i čitao odlomke iz Migs ili Male Ejmi. Činilo mi se da svoj glas
i izraze lica prilično usmerava u njenom pravcu. Posebno kad se Migs
udvara Prudens Everšur, i kad se u jednom skoku s fotelje (uštogljena
gospođica Everšur) našao na podu (očajan, na kolenima gospodin
Migs), preobražavajući svoje lice i glas iz visokog u dubok, iz ponosnog
na očajnički, u najboljem maniru komične glume. Kako smo se samo svi
smejali, ali ona više od nas.
„Ples!“, rekao je poslednje večeri. „Moramo da plešemo! Možemo da
plešemo na terasi – veoma je toplo, a i pun mesec je! Možemo čak da
igramo i na plaži!“
„Hoćeš li da igraš sa mnom, tata?“, reče Kiti. (U posebnim prilikama
dozvoljavali smo starijoj deci da kasnije idu u krevet.)
„Ne, prvo ja!“, reče Luiza, štipajući je dok se gurala do njega,
hvatajući se za njegov lanac od sata.
„Hajde, hajde! Bez svađe! Igraću sa svakom mladom damom koja
me zamoli. I s nekima koje to ne učine. Spremite se!“ Podvrnuo je
rukave. „Ja sam đavolski igrač! Kod mene nema odbijanja!“
Zatim su on i Čarli kroz francuska vrata izgurali klavir na terasu –
uz mnogo dahtanja, duvanja i brisanja znoja – pa su deca donela sveće i
lampu, a ja sam sela da sviram. Čarli je zamolio svoju nećaku da igra,
što je ona i uradila, vrlo dražesno, u maniru i s gracioznošću stečenim u
plesnoj školi – a Alfred je plesao s Kiti. Alfi je otrčao da dovuče Besi iz
kuhinje da igra s njim, a Luiza je namrgođeno privukla malog Edija,
dok ih Alfred nije podigao oboje i vrteo ih dok nisu počeli da vrište. Ja
nisam bila u stanju da skakućem okolo. Ostalo mi je još mesec dana
trudnoće s Adom. Ali svirala sam veselu melodiju – „Graničare“ – a
Alfred je, kad je spustio decu, pokušao da odigra škotski ples. Onda
sam odsvirala polku, a Alfred je zamolio Meri da igra s njim po terasi.
Vrteli su se okolo dok se široki obod Merine haljine ljuljao od
Alfredovog snažnog kretanja, preteći da sruši lampu koju smo postavili
na niski zidić. A onda, dok sam proveravala note, svi su ponovo
promenili partnere, i pre nego što sam uspela da zasviram videh kako
Alfred velikom brzinom vrti gospođicu Saru Evans preko terase, niz
stepenice, po plaži i – na naše zaprepašćenje – pravo u vodu. U početku
su igrali u plićaku, a onda su počeli da ulaze sve dublje, i ja sam videla
kako se ona istovremeno drži za njega i pokušava da pobegne. Ali on je
povlačio sve dublje u vodu, držeći je toliko čvrsto uza se da nije mogla
da pobegne.
„On je lud!“, povikao je Čarli, puštajući svoju ženu i pojurivši prema
zidiću.
„Hoće li da je udavi?“, Alfi je upitao Besi, zainteresovano zureći u
dve prilike, sada već bile prilično udaljene, koje su svetlucale na
mesečini. „Kao što je Džek Blek9 udavio Pol?“
„Oh, sirota devojka!“, reče Besi. „Uplašena je. Gospođo Gibson,
recite mu da prestane!“
Tako joj i treba, pomislila sam. Ko je terao da se igra vatrom. Ali
ipak sam mu doviknula da prestane, Čarli je ponovio to isto svojim
gromovitim glasom, a pridružila su se i deca, svojim piskavim
povicima. Alfred je podigao pogled i ugledao nas kako ga posmatramo
sa zida, pa se zaustavio. Naklonio se, kao nakon uspešne predstave.
Kad je pustio, gospođica Evans je požurila prema obali, vukući vodom
natopljenu haljinu po pesku sve do popločane staze. Plakala je. „Moja
haljina!“, jecala je. „Haljina mi je uništena!“
Budi zahvalan što je u pitanju samo tvoja haljina, pomislila sam. A
onda sam se postidela.
Kad smo zatvorili vrata naše spavaće sobe i kad je Alfred počeo da
skida mokre pantalone, upitala sam ga: „Zašto si to uradio?“
„Zašto?“ To pitanje kao da ga je iznenadilo. Nije navikao da se
njegovi postupci dovode u pitanje. „Onako. Bila je to šala.“
„Nisam sigurna da bi se gospođica Evans složila s tim. Zar nisi čuo
njeno vrištanje?“
„O, da. Bilo je veoma uzbudljivo. Bila je sasvim oduševljena. Nema
svaka mlada dama priliku da igra u moru s Jednim Jedinim!“
„Ti si bio oduševljen, Alfrede. Ona je bila uplašena. Borila se da
pobegne, a ti je nisi puštao!“
 „Morao sam da je pridržavam da ne padne, Dodo. Potonula bi kao
đule u tim talasima.“
„Ponašao si se kao Džek Blek, zar ne?“
„Kao Džek Blek?“ Nasmejao se. „Da li ti to porediš svog
dobronamernog supruga s tom primitivnim zlicom?“
„Da. I ti umeš da budeš zlica, znaš. Najzad, tako umešno pišeš o
njima.“
Ponovo se nasmejao, s trunkom nelagode. „Znači li to da čovek treba
da bude ubica da bi pisao o njima? To je besmislica, Dodo.“
„Možda. Ali čovek mora da zna kako bi to izgledalo. Mora da
izvlači neko – zadovoljstvo – iz toga. Čula sam te kao glasno govoriš u
svojoj radnoj sobi. Jednog dana je Besi pomislila da te napada neki
lopov, pa je ustrčala uz stepenice s oklagijom.“
„Jeste?“ Nasmejao se. „Stvarno, jeste? Moraću da joj povećam platu,
zbog dodatnih usluga koje pruža.“
„Budi ozbiljan.“
„Ja sam uvek ozbiljan.“
„To znam, Alfrede. Zbog toga i mislim da je ta šala bilo više od toga.
Ne možeš se svemu smejati.“
„To i ne radim. Sačuvao sam tu mladu damu od surovog mora.
Stradala je samo njena haljina.“
„I više od toga. Iskoristio si je.“
Namrštio se. „Upravo suprotno, ona je vrlo kruta i zvanična mlada
dama, pa sam samo pokušao da je malo prodrmam.“
„Ti znaš da je ona zaljubljena u tebe, zar ne?“ Nisam to nameravala
da kažem, ali nevoljno mi je izletelo iz usta.
Pogledao je u stranu i skinuo kaput i prsluk, pa ih stavio u presu za
peglanje. „Ništa ja ne znam. Ona je samo luckasta devojka glave pune
taštine.“
 „Ne misliš to stvarno.“
„Ne mislim? A šta onda mislim?“ Okrenuo se prema meni, opasno
sjajnih očiju.
„To ne znam – ali znam da ti je bilo potrebno da imaš moć nad
njom.“
Oklevao je na trenutak, a onda se nasmejao. „Ali, draga Dodo, ja
imam moć nad celim narodom. Zašto bi mi bila važna neka mlada dama
od sedamnaest godina?“
„Zato što misliš da je privlačna, naravno. Svi to vide.“
„Ah, Dodo, ti kao da ne znaš da se meni sve mlade dame sviđaju.
Čak i ako su toliko luckaste da nose svoje najlepše svilene haljine na
plaži i da se nameštaju na sofi kao prava nevinašca.“
Uhvatila sam ga za ruku. Manšete na košulji bile su mu mokre i
mirisao je na more. „Ali stvari ne mogu da se posmatraju samo
jednostrano, Alfrede. Važna su i osećanja mladih dama. Zar se ne sećaš
da sam ja obukla najlepšu svilenu haljinu da gledam jednu predstavu u
Stepniju, da bi me ti video? I ona je večeras obukla svoju najlepšu
haljinu da bi je ti video. A kako si je ti ponizio.“
„Blagi bože, bila je to samo šala. Kladim se da će od toga napraviti
dobru priču kad se vrati u grad i ode na čaj sa školskim drugaricama.
Onda će biti ponosna na sebe. Preuveličaće veličinu talasa i dubinu
mora, i izuzetnu žestinu Jednog Jedinog u borbi protiv svega toga.“
Nasmešio se.
„Sumnjam. Nije ona ti, sva u dramatici i uzbuđenju. Ona je osetljiva
devojka, a ti si je prestravio. Ne možeš tako da se ponašaš prema
ženama samo zato što imaš jaču volju. To je nepoštovanje prema njima
– a i prema meni.“
Nisam mogla da verujem da izgovaram te reči, ponovo zalazeći na
opasan teren, što sam se toliko puta zaklela da ću izbegavati. Ali nije se
naljutio. „Pridaješ previše važnosti nevinoj zabavi“, reče, mučeći se s
reverima i manšetama u presi. Ali bilo mu je neprijatno; trenutak
kasnije se okrenuo i rekao: „Veruješ da zaista misli sve najgore o meni?“
 „Naravno, Alfrede. Kao što bi i ja mislila da sam bila na njenom
mestu. Upropašćeno joj je veče, haljina, a i mišljenje o tebi. Ako bude
išta pričala školskim drugaricama, biće to da je Alfred Gibson ili lud ili
loš.“
Bio je šokiran, zbunjen, uznemiren. Znala sam da ne može podneti
da neko ima loše mišljenje o njemu, čak i kad je jasno da greši. „Pa, to ne
možemo da dozvolimo. Jedan Jedini će odmah da popravi stvari!“
Navukao je kućni mantil i izleteo napolje. Čula sam kako kuca na vrata
sobe gospođice Evans. Kad sam izašla na odmorište, on je ležao na
podu ispred vrata. „Oh, draga gospođice Evans! Ja sam bednik koji ne
zaslužuje vaše lepo mišljenje. Recite da mi opraštate! Kupiću vam novu
haljinu, lepšu, ukrašenu dijamantima i biserima – samo recite da ćete
mi oprostiti!“
Vrata su se otvorila i iza njih je provirila gospođica Evans. Bila je u
spavaćici, s maramom koju je u žurbi prebacila preko nje. Kosa joj je
bila puštena i uokvirivala je njeno lice lepim, tamnim oblakom. Oči i
obrazi su joj bili još crveni od plakanja.
Alfred je pružio ruku i dodirnuo njeno golo stopalo. Nežno ga je
podigao. Držao ga je u ruci, ruci na čijem je prstu još uvek bio Alisin
mali prsten. Zatim ga je poljubio. Dozvolila mu je to, puštajući da njeni
nožni prsti leže na njegovom dlanu, smešeći se u znak oproštaja; a ja
sam pomislila kako ju je lako pridobio, kako je lako pridobijao sve nas.
 11.

S igurna sam da nisam ljubomorna po prirodi. Od najranije mladosti

mi je bilo drago da učestvujem u radosti drugih. Nikad mi nije
smetalo kad bi moje sestre dobile poljubac više od majke, ili poseban
poklon od tate – ili kad su moje školske drugarice imale lepše haljine,
uređenije ruke, bile brže u računanju ili elegantnije u plesnim koracima.
Mislim da su svi smatrali da sam prijatne i popustljive prirode. Da sam
bila udata za rođaka Džordža, ne mogu da zamislim da bih mu
zamerala kad bi obratio pažnju na druge žene, ili kad bi bio odsutan
zbog poslova.
Ali voleti Alfreda bilo je drugačije od bilo čega što sam u životu
doživela. Od trenutka kad sam ga upoznala želela sam da svi ostali na
svetu nestanu i da nas dvoje zauvek budemo jedno drugom u zagrljaju.
Naravno, bila sam mlada i romantična. Nema sumnje da bi vremenom,
i da je naš život pošao normalnim tokom, moje gledanje na to postalo
prizemnije. Ali, naš život je bio daleko od normalnog: ne samo da je
Alfreda izuzetno privlačilo društvo već su svi koje bi upoznao –
muškarci, žene i deca – bili opčinjeni njim, tako da je moja posesivna
priroda bila neprestano u iskušenju. U Njujorku, gde smo bili kad smo
se tek venčali, bila sam prinuđena da sedim po strani, zanemarena, dok
je on dozvoljavao mladim ženama da ga odvlače na podijum za igru, a
onda i u restorane, tako da sam ga retko viđala. U Londonu se činilo
kao da svake nedelje pronalazi nove prijatelje, koji su odmah postajali
deo njegovog kruga, pa je s njima odmah odlazio u neki provod, u
šetnju, na jahanje i večere, u zanosu oduševljenja. Još od početka našeg
braka činilo mi se kao da mogu da imam samo ono što svet ostavi od
njega – tragove njegovog postojanja.
A nikad nisam dobro skrivala svoja osećanja. Kad smo se venčali,
Alfred bi instinktivno osetio kad sam hirovita ili nezadovoljna. Vidim da
mrgudica ponovo reži, rekao bi. Šta li ju je naljutilo? Hajde, daj da vidim!
Uzeo bi mi ruku i pravio se da mi gleda u dlan, prateći linije
kažiprstom isflekanim od mastila: Ah! Pegla je i suviše vrela, večera je
hladna, a Iskreno Vaš je čitavo popodne bio napolju, umesto da je bio tu i ljubio
svoju ženu i proždirao svinjske kotlete sa sosom. Da li sam u pravu?
Kod njega je to što može da čita tuđe misli bilo pitanje ponosa; pa
čak i da oseti tuđ bol i zadovoljstvo. Bio je duboko potresen
predosećanjem Alisine smrti one grozne noći i ubeđen da se među
njima oslobodila neka vrste magnetne snage, što je njenu agoniju
prenelo direktno na njega. Postao je još ubeđeniji u to kad je, prilikom
posete laboratoriji gospodina Faradeja, video kako se metalni opiljci
skupljaju na magnet u divnim oblicima. Nije mogao da odvoji pogled
od njih: Sva ta nevidljiva energija lebdi u etru, neobuzdana! Kad bi samo
mogla da se iskoristi, Dodo!
Zato i nije bilo čudno da je Alfred, kad je veliki francuski hipnotizer
došao u London oko godinu dana kasnije, jedva čekao da ga vidi. Sala
je bila puna ljudi svih vrsta i staleža, a ja sam se skoro onesvestila od
vrućine i tiskanja gomile. Na osnovu reklame sam očekivala da to bude
prilično senzacionalan događaj ali, na moje zaprepašćenje, neki sasvim
ugledni gledaoci izlazili su na pozornicu i predavali se njegovom
hipnotičkom uticaju, nakon čega su mnogi svedočili o njegovim
isceliteljskim moćima. Alfred je sve pažljivo posmatrao, pogleda uprtog
u hipnotizera, i pratio svaki njegov pokret i upijao svaku reč. „Ovo je
ogromna moć u dobre svrhe“, šapnuo mi je uzbuđeno. „Zar ne misliš?“
Uopšte nisam bila sigurna; u stvari, sve me to prilično plašilo. A kad
smo došli kući, sela sam na krevet žaleći se da me posle svega boli
glava. Alfred je istog trenutka privukao stolicu: „Daj da te izlečim –
siguran sam da ću uspeti.“ U početku nisam htela – ipak je bilo
uznemirujuće gledati ljude kako padaju u san na silu i ne znaju šta im
se događalo dok su u tom stanju. A Alfred nije bio stručan u tome. „A
šta ako ostanem uspavana zauvek?“, rekoh. „Šta ako se nikada ne
vratim u svet živih?“ „Hajde, Dodo“, reče on. „Veruješ mi, zar ne? Samo
me gledaj u oči.“ Konačno sam to i učinila. I nastavila sam da gledam. I
čekala da se nešto dogodi. Sledeće čega se sećam bilo je kako se Alfred
smeje: „Tako mi sveca, brzo si se uspavala. A sada, kaži mi, da li ti je
glavobolja malo bolje?“ I stvarno, kao nekom čarolijom, potpuno je
prestala. Ali nisam mogla da verujem da je on išta uradio, zato što se
ničega nisam sećala. Uverio me je da je trebalo samo da mi šapne u uvo
svoju misao, pa da mi se glava sasvim raščisti.
Bio je pun sebe posle tog uspeha i narednih nekoliko dana probao je
to na meni još nekoliko puta – i ja bih svaki put zaspala za nekoliko
trenutaka. Rekao mi je da je jednom prilikom Kiti (koja nije imala ni tri
godine) pokušavala da me probudi, drmusala me i plakala, ali da je ja
nisam ni čula, niti sam reagovala sve dok mi Alfred nije izdao
komandu.
To mi se činilo toliko jednostavnim postupkom da sam ga upitala da
li bismo mogli da zamenimo uloge.
Spremno je reagovao i seo u pletenu stolicu koja je postala naša
redovna „stolica za pacijenta“, ali nije hteo da bude miran, već je pravio
grimase i komično glumio toliko raznih bolesti odjednom da sam
morala da se nasmejem. „Sumnjam da bi uopšte uspela da ga
hipnotišeš“, napomenuo mi je O’Rork, koji je sve to posmatrao. „Ti
nemaš želju da nametneš svoju volju drugima.“ Ali Alfred je bio
spreman – zapravo željan – da isproba svoje moći na svima koje
poznaje: Čarli i Meri Evans, Besi, Loti i Tom, O’Rork, pa čak i gospođica
Brum, svi su mu se predavali u ruke. Pored toga, u narednim godinama
je svoje veštine proširio izvan našeg kruga prijatelja, tako da su čak i
površni poznanici pali pod njegove čini. I na taj način samo se upleli u
nešto što je O’Rork nazvao „Misteriozni slučaj gospođe Brant“; iako to
nije bila nikakva misterija, a svakako ni šala.
Brantove smo upoznali u Parizu, gde smo proveli nekoliko prijatnih
dana na putu za Švajcarsku. Ubedila sam Alfreda da mu je potreban
odmor nakon što je napisao četiri romana za tri godine; on je mene
ubedio da moramo da uštedimo novac tako što ćemo uzeti kuću u
inostranstvu. Brantovi su takođe iz Pariza putovali za Lozanu, pa je
Alfred predložio da njih dvoje putuju s nama kočijom. Ja sam mislila da
ćemo biti pretrpani sa četvoro dece, Besi, slugom i svim prtljagom, ali
Alfred je rekao da muškarci mogu da se voze napolju i da mogu da
„izdrže vetar i vremenske prilike, a povrh toga, mogu i da popuše
nekoliko izvrsnih cigara“. Tako da je bilo po njegovom, kao i uvek.
 Bili su čudan par. Gospodin Brant je bio nizak i debeljuškast, s dosta
zlata na sebi, u brojnom prstenju, lancima za sat i iglama za kravatu,
kao da je želeo na sebe da stavi sve ukrase koje ima. Nasuprot njemu,
gospođa Brant je bila mršava i bleda, divnih aristokratskih crta lica i
nervoznog, napetog pogleda. Crna kosa joj je bila gusta i bujna, i
uređena u razmetljive pramenove, nimalo prema modi. Primetila sam
da većinom na licu drži krpu od batista, natopljenu u ulje karanfilića,
zbog čega je kočija bila ispunjena jakim mirisom. Priznala je da boluje
od neke vrste neuralgije i da, kad dobije napad bolova, ne može ni da
govori, ni da jede, pa joj je čak i spavanje u to vreme nemoguće.
„Baš pati od te bolesti“, rekao je gospodin Brant na prvoj stanici.
„Ne poznajem nijednu ženu koja se toliko muči. Ti si mučenica, zar ne,
ma choux?10“
Gospođa Brant je klimnula glavom. Alfred je zurio u nju dok nije
postala svesna njegovog pogleda, pa je smerno spustila pogled. On je
nastavio da zuri, i konačno je rekao: „Da li biste mi dozvolili da probam
nešto? Mislim da mogu da vam pomognem.“ Nagnuo se napred,
pogleda još uvek uprtog u nju, a ja sam znala šta namerava da uradi.
„Alfred zaista ima izuzetne moći“, rekla sam joj, pokušavajući da je
ohrabrim.
„Zaista mislite da možete da mi pomognete, gospodine Gibson?“,
upita, uzdišući kao drvo na vetru, upirući svoj tužni pogled u njega.
„Oh, molim vas, dozvolite mu da pokuša!“, rekla sam.
„Pa, pretpostavljam da ne može da škodi.“
„O, ne, gospođo Brant“, nagovarala sam je. „Uopšte ne može da
škodi. To je slično spavanju. Čovek ničega nije svestan.“
Tako je te večeri, u trpezariji Rele de Bua, na putu između Troa i
Dižona, Alfred pokušao da je hipnotiše samo stalnim ponavljanjem
pokreta svojih ruku i upornim dubokim pogledom svojih očiju.
Gospođa Brant je odmah pala u trans, i kao da je opustila svoje čvrsto
držanje, gotovo se srušivši sa stolice. Nežno ju je podigao i tiho joj
govorio, iznova ponavljajući da bol slabi i da će prestati. A kad joj je
rekao da se probudi, uspravila se i rekla da oseća kako joj je mnogo
lakše. Ali u deset sati te večeri, gospodin Brant je pokucao na vrata naše
spavaće sobe i pozvao Alfreda da je ponovo pogleda. A Alfred, koji je
već bio u noćnoj košulji, obukao je svileni kućni mantil, očešljao se,
poprskao se lavandom po rukama i otišao kod nje.
Ja sam još dojila Edija. Bio je uvek gladan i bilo ga je teško umiriti,
tako da sam ostala u sobi, pevala mu uspavanke i ljuljala ga da zaspi.
Sat vremena kasnije, kako se Alfred nije vraćao, počela sam da se pitam
da se nije nešto desilo, tako da sam obukla kućnu haljinu, dala dete Besi
i pokucala na susedna vrata. Gospodin Brant ih je brzo otvorio: „Psst!“,
rekao je, puštajući me unutra. „Ovo je prilično izuzetno!“
Gospođa Brant je sedela u naslonjači na sredini sobe. Bila je samo u
spavaćici i obrisi njenog tela ispod nje bile su sasvim vidljivi. Bujna crna
kosa bila joj je puštena i slobodno joj padala preko lica. Oči su joj bile
sklopljene kao da spava, ali je nerazgovetno uzdisala i mrmljala nešto.
Alfred je sedeo preko puta nje držeći je za ruke i nešto joj tiho govorio.
„Ima stalne nervne napade“, poverio mi se gospodin Brant. „Ali
mislim da dobro reaguje na vašeg supruga.“
Gledala sam kako se Alfred naginje i šapuće joj nešto. „Ona ga
čuje?“, upitala sam.
„O, da. Čuje ga. I odgovara. Govori mu sve svoje strahove.“
Videla sam kako nešto mrmlja kao odgovor na Alfredova pitanja, ali
nisam čula šta govori, toliko je tiho govorila. I Alfred je morao da se
nagne da bi je čuo. „Kakve strahove?“, upitala sam gospodina Branta.
„Sve strahove svoje duše. Strahove koji se uvlače u nju i zadaju joj
bol.“
„Ali skoro će ponoć. Treba da krenemo sutra u šest.“
Alfred, koji me je čuo, nestrpljivo se okrenuo. „Onda idi u krevet,
Dodo. Važno je da ostanem s gospođom Brant. Nalazimo se u važnom
stadijumu. Ne mogu sada da prekinem.“
I otišla sam u krevet. Ali nisam zaspala. Iza susednih vrata čulo se
povremeno uzdisanje i prigušeno mrmljanje. Alfred se vratio u krevet
tek u pola dva. Bio je iscrpljen, ali i uzbuđen i napet. Žustro me je
privukao k sebi.
„Kasno je“, rekla sam, odmičući se.
„Imamo vremena.“
„Ne.“ Odgurnula sam mu ruku.
„O čemu se radi?“
„Kako se usuđuješ da dođeš pravo od nje kod mene!“
„Od nje kod tebe?“ Naglo me je pustio. „Šta li to misliš? Da li ti to
aludiraš na nepristojno ponašanje?“
„Bio si kod nje više od tri sata.“
„Pa? Uveravam te da je gospodin Brant bio s nama sve vreme.“
„Šta to imaš da joj govoriš tri sata?“
Naslonio se na uzglavlje. „Stvarno ne mogu da verujem. Ne mogu
da verujem da si ljubomorna na sirotog invalida.“
„Bilo ti je potrebno nekoliko minuta da izlečiš moju glavobolju. Zašto
si s njom bio toliko dugo?“
„Zato, draga moja ženo, što su njeni simptomi komplikovaniji. Njen
bol ne potiče od proste bolesti nerava. On potiče od neke vrste histerije
duboko u njoj.“
„Otkud znaš? Nisi ti doktor.“
„Osećam. Znam te stvari.“
„Zašto je morala da bude toliko – raščupana? Toliko nepristojna?“
„Nije bila svesna toga kako izgleda.“
„Pa, jesi li je barem izlečio? I to bi bilo nešto.“
„To je duboko usađena bolest. Ali iskreno verujem da ću vremenom
uspeti.“
„Vremenom?“
 „Bićemo s njima još pet dana. Hipnotisaću je svako jutro, pa onda
ponovo uveče, kad je bol najgori. Odlučan sam da za nju učinim sve što
mogu. Ima strašna sećanja. Detinjstvo joj je bilo užasno. Bilo je... pa,
najgore što može biti.“
I tako, dok smo putovali kroz Francusku, pa preko Alpa, dok smo se
kotrljali preko prelepih planina i živopisnim dolinama, neprestano smo
bili zaokupljeni stanjem gospođe Brant. A gospođa Brant jeste bila
nesrećna i uplašena. Posebno kad je Alfred bio prisutan. Posebno noću.
Činilo mi se da sve više mrmlja i uzdiše, svaki put kad bi on isprobavao
svoju moć nad njom. I kako on postaje sve iscrpljeniji od pokušaja da je
uvede u neki privid spokoja. Nekih dana joj je bilo bolje; a onda bi brzo
ponovo potonula. Ali on nije odustajao. Probao je svašta, nekad je držao
za ruke, ponekad za glavu, ponekad prelazio šakama niz lice, a
ponekad joj pridržavao vrat. Gospodin Brant je stajao pored, pipkajući
svoj zlatan nakit, naizgled nimalo zabrinut zbog načina na koji je moj
muž poklanjao tako intimnu pažnju njegovoj supruzi.
Kad smo stigli u Lozanu, Brantovi su se uputili svojoj kući u
predgrađu, a meni je laknulo što barem naša porodica može da se vrati
u normalu. Ali Alfred je šetao po stanu i izražavao zabrinutost za stanje
svoje pacijentkinje, kao da je bio opsednut njenom situacijom. Nije čak
ni obišao smeštaj, a nije ni komentarisao polomljena vrata ostave za
metle i prašnjave police u kuhinji.
„Moram da idem do nje!“, reče, posle samo pola sata.
„Ali tek smo stigli!“
„Ipak, moram da idem!“ Otišao je – iako je Kiti plakala za njim da
joj čita, a Besi tražila pomoć da upali kuhinjski bojler. Alfi i Luiza su se
svađali, a mali Edi je bio toliko premoren da nije hteo da sisa, već se
priljubio uz mene i vrištao.
Vratio se posle ponoći, ushićen. „Mislim da sam uspeo! Nikad je
nisam video tako smirenu.“ Uzeo je pero i papir i otišao da piše.
Sledećeg dana, u devet sati uveče, stigao je još jedan poziv od
Brantovih. Bio je odsutan do dva. Naredne noći isto.
„Apsolutno ti zabranjujem da je ponovo vidiš!“, rekla sam kad je
sluga došao i četvrte noći.
„Zabranjuješ mi!“ Izgledao je šokirano. A što se mene tiče, nisam
mogla da verujem da sam izgovorila tu reč. Ali sam nastavila: „Imaš
obavezu prema svojoj ženi i deci. Oni imaju pravo prvenstva kad su u
pitanju tvoja osećanja i tvoje prisustvo.“ A onda, nekako uplašena od
izraza njegovog lica, prišla sam i poljubila ga u obraz. Borila sam se da
ostanem mirna, da ne bih dalje raspaljivala njegovu strast. „Svi smo
nesrećni bez tebe, Alfrede“, rekla sam. „Kiti, Alfi, Luiza i beba – svima
nam veoma nedostaješ.“
Pogledao je decu, pa onda mene, ovoga puta ćutke. Nastavila sam:
„Znamo da si ti Jedan Jedini; da možeš da radiš stvari koje drugi ne
mogu. Ali te molim da ostaviš tu ženu na miru. Ako nastaviš da joj
posvećuješ toliko pažnje, sve ćeš nas učiniti nesrećnim.“
Nastavio je da zuri u mene. A onda se okrenuo. „Preteruješ, kao i
uvek, Dodo. Ja jednostavno pokušavam da pomognem drugom
ljudskom biću u nevolji. Za mene je to čin dobrote. Ali ti želiš to da vidiš
drugačije, a ja ne bih želeo da ti ili deca budete nesrećni. Pisaću
gospodinu Brantu i reći mu da više neću da dolazim.“
„Hoćeš li da mu kažeš zašto?“ Iznenada sam se osetila strahovito
glupo. A bilo mi je i žao gospođe Brant; nisam želela da ima bolove.
„A šta da kažem? Da moja žena nema poverenja u mene?“
„Imam ja poverenja u tebe, ali...“
„Stvarno? A ipak si ljubomorna – a ljubomora i nepoverenje idu
jedno s s drugim. To je zločesto. Razočarala si me.“
„Ali ako im kažeš da sam ljubomorna, učinićeš da izgledam
budalasto.“
„Stvarno, Dodo, ti jesi budalasta. Ali, kako drugačije da se
izvučem?“
„Sigurno ćeš se nečega setiti ako se potrudiš. Umeš s rečima.“
„Možda. Ali trudim se da ne govorim neistine.“ Otišao je do pisaćeg
stola i napisao nekoliko redova, pa ih predao slugi. Nisam videla šta je
napisao, ali pretpostavljam da je okrivio mene jer sam preko leta slušala
govorkanja da sam ja sprečila Alfreda da posećuje gospođu Brant zato
što sam bila ljubomorna na njenu lepotu; ili da sam pretila da ću
oduzeti život sebi (ili njemu) ako se ne bude držao podalje od nje.
Posle toga je bilo teško suočiti se s damama po salonima Lozane. Sve
su me gledale ljubopitljivo – a mnoge od njih bi se udaljile od Alfreda
kad bi videla da gledam u njihovom pravcu, kao da su mislile da kod
sebe imam skriven nož i da sam spremna da im naudim. Nadala sam
da će Alfred nešto da kaže – da će možda da me brani – ali kad sam mu
se požalila, on se nasmejao i rekao da je pokušaj mešanja u ženske
stvari previše, čak i za Jednog Jedinog. Osim toga, zabavljala ga je moja
skromna ozloglašenost. Ponekad bi me u šali zvao moja žena ubica,
pregledao bi mi ruke u potrazi za tragovima krvi i pravio se da je u
velikom strahu svaki put kad bih uzela nož u ruku. Iako smo i dalje
dobijali pozive za sva društvena događanja, često bih ga puštala da ide
sam, kako bi ga do mile volje slavili i obožavali, dok sam ja mirno
sedela kod kuće s Besi i decom. Mnogo sam čitala u to vreme, skupivši
hrabrost da započnem Frankenštajna od gospođe Šeli. Knjigu mi je
poslao O’Rork, objasnivši da je napisana u jednoj vili s druge strane
jezera, kao i da ima „notu filozofskog horora“. Priča mi je od prvog
trenutka bila bizarna i uznemiravala me, i morala sam da se pitam koju
bi određenu mrtvu osobu Alfred povratio u život, kad bi dobio priliku
za to.
 12.

D ošao je dan kad je trebalo da odem u kraljevsku palatu. O’Rork

dolazi tek što sam završila s oblačenjem. Zuri u moju crnu haljinu
i u Vilsonovu, koja skakuće oko mene s mojim najlepšim šalom i
šeširom. „Šta je to, Dodo? Izlazak? Kuda si krenula?“
Crvenim od neprijatnosti što me uhvatio u takvom stanju.
„Zapravo, Majkle, u Bakingemsku palatu. I nemoj da me zadržavaš
pitanjima i raspitivanjem. Nikako ne smem da zakasnim.“
„U palatu?“ Kao da sam rekla da idem na Mesec.
„Da, da se sastanem s kraljicom.“ Te reči me podsećaju na
uspavanku. Smešim se za sebe.
„Kraljica te pozvala?“ Izgleda zbunjeno.
„Pa, Majkle, zar misliš da bih kod nje išla nenajavljena?“
Spušta šešir širokog oboda koji je nosio. Prilično je kicoški. Ima i lepu
kravatu i cvet u reveru. „Naravno da ne. Ali kad se to dogodilo? Zašto
mi nisi rekla? Kako ćeš da odeš do tamo?“
„Nisam ti rekla, Majkle, zato što nisam znala. Sećaš se pisama koji si
doneo? E pa, među njima je bila pozivnica, koja je već kasnila nekoliko
dana. Tako da sam jedva imala vremena da sašijem ovu crninu. A kao
odgovor na tvoje pitanje, planiram da idem tamo kočijom.“
„Kočijom? Ne, Dodo. Imam čeze napolju. Dozvoli da te ja odvezem.“
Strastven osmeh širi mu se licem.
Odavno se nisam vozila čezama. Nije to baš najudobnije vozilo, ali
pomisao da ću imati pratnju u svom izlasku u svet čini mi se
primamljivom. „Oh, Majkle, bila bih oduševljena. To će mi umnogome
umanjiti napetost.“
Izgleda zadovoljno. „Onda smo se dogovorili. Ali zašto ideš u
posetu ako si toliko napeta?“
„Napisala mi je tako lepo pismo; nisam imala srca da je odbijem. A
znam da je zahtevan sagovornik.“
„I ipak ideš? Pa, stvarno si hrabra, nema tu spora!“ Imitira Alfreda koji
imitira Budlsa. Oboje se smejemo.
„Vaše rukavice, gospođo.“ Vilsonova mi ih dodaje. „Biće vam
potreban i kišobran, ako padne kiša.“ Izvlači moj stari zeleni kišobran iz
stalka i trese ga. Ne mogu da se setim kad sam ga poslednji put
koristila, mada ga je Kiti pozajmljivala mnogo puta.
Uzimam ga, pa silazimo niza stepenice. Stepenište je strmije nego
što ga se sećam, a prolaz mračniji i uži, tako da se O’Rork i ja guramo
dok silazimo. Zatim Vilsonova otvara ulazna vrata i, prvi put nakon
deset godina, osećam nalet svežeg vazduha na licu. Zastaje mi dah od
iznenađenja. Takođe i trepćem, zaslepljena iznenadnim bleštanjem
nesputanog sunca, posle lake sumornosti čipkanih zavesa i
poluspuštenih roletni. Malo se teturam, pa me Majkl pridržava rukom –
kako se čini mršava! – dok krećem oprezno, kao da sam tek naučila da
hodam. Dobar je osećaj ponovo prihvatiti svet, osetiti se delom širih
briga čovečanstva. Ali dok se O’Rork penje na čeze, ja oklevam,
iznenada uplašena. Smešno je što moj prvi izlazak nije na neko poznato
mesto, na kome bih mogla neprimećeno da se krijem u senkama – nego
u Bakingemsku palatu, među dvorjane i dvorske dame i bogzna koga
još! Izgubila sam osećaj; skoro se okrećem prema bezbednosti svog
doma, ali O’Rork mi pruža ruku i ohrabrujuće mi se smeška, i za tren
oka se penjem pored njega, dok mi Vilsonova pomaže odozdo,
sklanjajući mi haljinu od blatnjavih točkova. Sad sam gore i otkrivena, a
oštrina vazduha je još očiglednija; još više me iznenađuje topao miris
konja, kao i oštar miris hiljada dimnjaka. U ušima sam čula brujanje
ogromnog pčelinjaka, što je London preko dana; zaboravila sam taj
zvuk. Sedim i gledam nove stvari oko sebe, na trenutak se osetivši kao
devojčica. O’Rork mi stavlja ćebe preko nogu i tera ždrebicu u kas. U
trenutku kad polazimo, okrećem se i vidim kako nas Vilsonova
posmatra s trotoara. Brzo se okreće kad nam se pogledi susreću.
„Odavno se nismo vozili zajedno“, primećujem dok se probijamo
između kočija i čeza izbegavajući užurbane pešake i pse lutalice. Vreme
je suvo ali izuzetno hladno, i ljudi su dobro utopljeni. Gledam ih kako
idu svojim poslom i razmišljam kakvi su im životi; kakve bi priče
Alfred od njih napravio.
„Kako se osećaš, Dodo? Što si ponovo na vazduhu?“
„Prilično obodreno“, kažem. Neprekidno se smeškam.
„Bilo je teško izvući te iz te tvoje kućice. U stvari, sada vidim da
samo kraljica može da te pomeri.“
„Znaš ti zašto nisam htela da izlazim, Majkle.“
„Stvarno?“
„Naravno da znaš! Objasnila sam to sto puta. Kako sam mogla da
srećem ljude? Kako sam mogla da ih gledam u lica zamišljajući šta
misle o meni? Sirota žena, ili Kako je izdržala toliko dugo? A svakako nisam
želela da moji dragi prijatelji moraju da zauzmu stranu. Bilo je bolje da
ostanem nevidljiva.“
„Svejedno, nadam se da planiraš uskoro da postaneš vidljiva. To bi
mi mnogo značilo u mom usamljeničkom staračkom životu.“ Zateže
uzde.
„Usamljeničkom? Ne govori to.“ Ali znam da je sigurno usamljen.
Bez žene, bez dece, a sada više nema ni Alfreda.
„Pa, krug mojih poznanika vrlo se istanjio. Baš se istanjio. E, sad se
drži, evo jedne dobre žene!“ Izvodi smeo manevar između kolica sa
starim stvarima i devojčice s korpom veša. Ona podiže pogled, i za
trenutak pomislim da je to Ema, a onda shvatam da bi ona sada bila
žena od četrdeset godina.
Četrdeset! Od toga se osećam još starije. I Majkl je star. A nije baš na
ceni kao udovac. „Trebalo je ponovo da se oženiš, znaš“, kažem mu.
„Sada bi imao decu i unuke da ti prave društvo.“
„Da. Ponovo se oženi: svi su mi to govorili. Svi osim Alfreda. Govorio
je da neki gubici nikada ne mogu da se nadoknade.“
Kaskamo u tišini. U glavi čujem: Draga moja devojčice! Ne mogu bez
tebe, i mislim kako je taj užasan gubitak uvek bio s nama, stalno
otvaran, kao živa rana, neprestanim ponavljanjem. S druge strane,
O’Rork retko govori o Klari, pa ne mogu da procenim njegovo mišljenje
o tome. Naravno, bilo je to davno, ali sumnjam da Majkl može da
zaboravi svoju mladu irsku nevestu, svežih obraza, crne kovrdžave
kose i nežnih manira, zbog čega nam je svima postala draga tokom tog
kratkog leta u Jarmutu. Vidim je kako sedi u pletenoj fotelji i posmatra
talase, dan za danom, dok joj trudnoća nežno proširuje linije tela. Sećam
se i kako Alfred piše scenu u kojoj je Edit Markam izbačena na obalu, s
mrtvim detetom još uvek u stomaku, i pitam se, ne prvi put, da li je
Alfred zaista imao dar da predvidi budućnost.
Skrećemo u Ulicu Mol. Jesenje lišće pada i udara po uniformama
gardista na konjima, dok uz topot prolaze pored nas u crvenim, belim i
zlatnim bojama. Sada kad je palata tako blizu, osećam kako mi se
nervoza vraća. Hoću li se saplesti na haljinu, ili ću pasti u nesvest od
predugog stajanja? Šta ću da kažem Njenom veličanstvu? Šta ona zna o
onome što se dogodilo između Alfreda i mene? Osećam se kao da mi je
ovo prvi bal, i nemam poverenja u svoje društvene manire.
Zaustavljamo se ispred kapije, pa nas puštaju na sporedan ulaz. Sed
gospodin u dvorskoj odeći prati me do zgrade: O’Rork mi kaže da će
me čekati u dvorištu kod štala.
„Molim vas, pođite sa mnom.“ Dvorjanin me uvodi u predsoblje,
vrlo oskudno opremljeno, bez vatre u kaminu. Obraća mi se
poverljivim tonom: „Pretpostavljam da do sada niste imali zadovoljstvo
da vas Njeno veličanstvo primi? Ne? Stoga je važno da vam predočim
da Njeno veličanstvo veoma budno pazi da se poštuje protokol. Kad
vas pozovu da uđete, napravite tri koraka i naklonite se Njenom
veličanstvu. Nikako nemojte da se obraćate Njenom veličanstvu pre
nego što se Njeno veličanstvo obrati vama, i uvek joj se obraćajte s ’Vaše
veličanstvo’, ili ’gospođo’. Nemojte da sednete ukoliko vam Njeno
veličanstvo to ne zahteva, i nipošto ne sedajte dok Njeno veličanstvo
stoji. Ako vas Njeno veličanstvo milostivo ponudi čajem, molim vas
budite toliko dobri da prihvatite. I nemojte, ni u kom slučaju, da zurite
u Njeno veličanstvo.“
Kad bi samo Alfred bio tu da ga čuje; da uhvati njegove ritmove, da
uživa u njegovoj naduvenosti. Ali čovek se brzo okreće i krećemo na
audijenciju. Hodnici su uglavnom iznenađujuće uski i skučeni, a moja
krinolina je suviše široka da bismo mogli da hodamo jedno pored
drugog, pa idem za njim dok me sprovodi. Sluškinje koje nose
poslužavnike i sluge s ugljem zastaju i priljubljuju se uza zidove dok
prolazimo. Zatim prolazimo kroz teška vrata i dekor je iznenada
velelepan – pozlata, mesing, pliš. Sedokosi čovek konačno se zaustavlja
i predaje me mlađem čoveku u fraku, vrlo nadmenog ponašanja. Skoro
me i ne gleda, već kuca na velika vrata od mahagonija: „Gospođa
Gibson, gospođo.“ Ušla sam.
Niža je od mene i krupna otprilike kao ja. Iako mi je toliko poznato,
njeno lice je istovremeno i drugačije. Svesna sam da činim zločin zurenja
i da se još nisam poklonila. S mukom pravim tri koraka i uspevam da
malo spustim glavu. Ne smem da se usudim da se sagnem. „A,
gospođo Gibson! Obema nam je teško da savijemo kolena. To je
prokletstvo poodmaklih godina!“
Podižem pogled. Smeška se. Uzvraćam joj osmeh – a onda brzo
skrećem pogled.
„Molim vas, sedite.“ Ona još stoji. Oklevam.
Ona seda. „Draga gospođo Gibson, ne možemo da izrazimo koliko
nam je žao što nas je tako tužan događaj spojio.“
„Da, svakako, Vaše veličanstvo.“
„Videli smo gomilu. Kakav prizor. Kakav gubitak.“
„Naravno, gospođo.“
„Bio je veoma voljen.“
„Da, gospođo.“
„Kao i Princ suprug – iako mislimo da nacija nije u potpunosti
razumela njegovu briljantnost. Ali vaš suprug im se obraćao direktno.
Od srca.“
„Zaista jeste, gospođo. Oh, zaista jeste!“ Osećam kako mi oči vlaže.
Nadam se da se neću obrukati i zaplakati.
„Bili ste veoma srećni što ste bili njegova supruga.“
 „Verujem da jesam, gospođo. Veoma srećna.“
Plašim se šta bi mogla da me pita na tu temu, ali ona vrti svoj
venčani prsten kao da je odlutala u sećanja, a onda se naglo okreće
prema meni. „Ali čovek oseća i bes, zar ne?“
Ne razumem na šta misli. Oklevam, spuštenog pogleda prateći šare
na tepihu i primećujem da je na nekim mestima izlizan.
Ona oseća moju nesigurnost. „Mislim, naravno, bes što su muškarci
od vrline otrgnuti od nas, dok budale i ništarije nastavljaju da žive.
Kakva je božja namera u tim slučajevima, šta mislite?“ Gleda me vrlo
direktno, kao da bi ja trebalo da imam odgovor na tanjiru.
„Njegovi putevi su čudni, gospođo. Barem nas tako uče.“
„Zaista su veoma čudni. Šta je želeo u slučaju gospodina Gibsona,
šta mislite? S poluzavršenim romanom? Zar nije mogao da ga poštedi
još pola godine?“ Ponovo me posmatra.
Na svoje iznenađenje, uspevam da pronađem razuman odgovor.
„Moj suprug je bio bolestan, gospođo. Čudo je da je i toliko poživeo.
Možda ga je bog poštedeo dodatnih patnji.“
„Hm.“ Lupka prstima po fotelji. „Priznajemo da je izgledao pomalo
slabo kad smo ga poslednji put videli – ali vrlo vedro. U stvari, blistao
je. Kao kad nam je igrao u Ćerki lorda Rojstona. Bio je izvrstan tamo; tako
prirodan, a ipak tako uzbudljiv. Bili smo veoma zadivljeni.“
Ponovo taj Lord Rojston. Uvek ta prokleta predstava. Dođe mi da
vrisnem: Ua, koještarija! I da je dobro izmlatim. Ali moram da govorim
lepo o njoj, kao i svi ostali. „O, da. Moj suprug nikada ništa nije radio
polovično, gospođo. Mislio je da duguje svojoj publici – i svom vladaru
– da pruži najbolje od sebe. I kad je bio bolestan i jedva hodao, nastavio
je da nastupa.“
Potvrđuje klimanjem glavom. „Zadivljujuće, zadivljujuće.“
„I pisao je do poslednjeg trenutka, gospođo. Umro je s perom u ruci,
očajnički pokušavajući da završi Ambroza Bonifaća.“
„Ali nije mu bilo suđeno.“ Uzdiše i vrti glavom.
 „Nažalost, nije.“
„Znate li kako je nameravao da ga završi? Da li je razgovarao o
svom radu s vama?“
„Oh, svakako, gospođo, jeste!“ Ali dok to izgovaram, shvatam da to
nije prava istina. Kad smo se tek venčali, i sedeli zagrljeni ispred
kamina u sobi na spratu kod gospođe Kvin, nikada se nije umorio
pričajući o onome što je video ili uradio i o svojim idejama za Priče o
Migs. Ali to vreme intimnosti nije potrajalo. Gledam dole, ne smem da
sretnem kraljičine prodorne plave oči. Ne mogu da lažem ni nju, a ni
sebe. Kiselo se osmehujem: „Ali kad su došla deca, bilo je teško pronaći
vremena za razgovor. Alfred je bio veoma zauzet. Ili u svojoj radnoj
sobi, ili u kancelariji gde je uređivao časopis. Ili s gospođicom Brum na
nekom sastanku. Ili je imao probe za predstave. Ili je šetao Londonom
do sitnih sati. A ja sam bila... pa, ja sam bila s decom.“
„Ah, deca. Krst koji mi žene moramo da nosimo.“
Podižem pogled, pomalo iznenađena, a ona naglo podiže ruku:
„Molim vas da me ne razumete pogrešno, gospođo Gibson. Deca su
neprocenjivo blago. Ali porođaj!“ Stresa se. „Opet se pitamo, o čemu li
je bog razmišljao? Može li sve to biti krivica jedne nepromišljene žene
koju je zaveo reptil? Zašto mi, toliko godina kasnije, treba i dalje da
patimo zbog njenog greha?“
„Tako je, gospođo.“ Iznenađuje me njena otvorenost, a još više njen
izbor reči. Ali nisam zastrašena. Ima neke topline ispod njene
ozbiljnosti, i vidim da je na neki način emotivna isto kao i ja.
„Nadam se da ste barem koristili hloroform?“
Znam da je ona veliki pobornik hloroforma. Kao što je bio i Alfred.
Hajde, Dodo, govorio je. Želiš li da patiš iako ne moraš? I kraljica ga
preporučuje. „O, da, Alfred je na tome insistirao“, kažem joj. „I bio je vrlo
efikasan.“
„Upravo tako. To je blagodet za sve žene.“ Pažljivo me posmatra.
„Vi, mislim, imate osmoro dece, gospođo Gibson?“
„Da. Ali, nažalost, najmlađe smo izgubili ubrzo posle rođenja, a
naša ćerka Ada...“, srce mi se steže, pa moram da zastanem, „... umrla
je u sedmoj godini.“ Svaki put kad pomislim da je moj bol za Adom
prošao, shvatim da nije.
„Moje saučešće, gospođo Gibson. Teško je razumeti zašto se te stvari
događaju. Dvoje izgubljene dece. Veoma tužno.“
Želim da joj ispričam sve, o Adi i Florens Mej – i o drugom bebama
koje nisu dobile priliku da dišu, o majušnim stvorenjima koja su bila
toliko mala da nisu mogla da budu ni sahranjena. Ali bojim da ću
glasno zajecati ako počnem da govorim o tome.
Kraljica posmatra fotografiju na stolu pored sebe. „Nesumnjivo bi
trebalo da se smatramo srećnima što je bataljon naše dece zdrav telom,
ako ne i po naravi.“ Smeje se, pomalo gorko.
„Porodični život Vašeg veličanstva izaziva divljenje u svima.“
„Da, Princ je mnogo polagao na srećnu porodicu.“
„Oh, moj suprug je osećao isto, gospođo!“
Smeška se. „Jeste. Govorio je veoma nežno o vašoj deci; posebno o
vašoj najstarijoj kćerki. Pričao mi je kako ima njegov duh i talenat. Bila
sam primorana da pomislim kako bi možda bolje prošla kao dečak.“
Toliko sam iznenađena, da mi izleće: „Verovatno je dobro što nije
bila dečak. Alfred nikad ne bi trpeo suparnika.“
„Suparnika? Ne, naravno da ne bi. On je ipak bio Jedan Jedini.“
Raspoloženo se smeje svojoj dosetki.
Smešim se i ja, pa sam ohrabrena da upitam. „Ali zar vam se ne čini
kao nepravda, gospođo, to što prosto pitanje nečijeg pola osuđuje
nekoga na ograničeno polje delovanja? Vaše veličanstvo, toliko aktivno i
zauzeto, s toliko odgovornosti u državnim pitanjima, mora to razumeti.
Ne morate da biti zadovoljni isključivo s porodičnim stvarima.“
„Oh, drage volje bismo sve državničke poslove prepustili drugima,
samo da budemo prosta domaćica u seljačkoj kući!“ Smeška se nekako
odsutno. „Ali kad nas pozovu na visok položaj, to je naša dužnost, i to
ne možemo da odbijemo. Ali mučimo se, gospođo Gibson. Mučimo se!
Još više kad smo primorani, kao sada, da sav teret nosimo sami. Ali
trudimo se koliko možemo, koristeći sve oskudne sposobnosti koje
imamo.“
„Vaše veličanstvo sigurno ima mnogo sposobnosti.“
„Razvili smo izvesna znanja. Ali prava priroda žene nije podesna za
visok položaj. Suviše smo izložene milosti svojih osećanja. Muškarci,
smatramo, imaju bolju koncentraciju i sposobniji su da razmišljaju bez
tereta emocija. Oduvek smo se slagali s Princom da najveća uloga kojoj
jedna žena može da teži, bila ona kraljica ili prosta žena, jeste uloga
supruge i majke.“
Ćutim. Da ona – najmoćnija žena u Engleskoj – žudi za porodičnim
životom čini se skoro suludim.
„Ne slažete se?“ Pažljivo me posmatra.
„Mislim da u ovom trenutku svog života ne bih to znala.“
„Iznenađujete nas, gospođo Gibson.“ Izgleda nezadovoljno.
Iznenađujem i samu sebe. Ipak je njeno mišljenje isto kao i
Alfredovo, a tokom većeg dela mog života bilo je to i moje mišljenje. Ali
čini mi se kao su mi se u glavi otvorila neka vrata. Osećam nalet
hrabrosti: „Jednostavno se radi o tome, gospođo, što posmatram svoju
ćerku kako uzalud žudi za nečim većim u životu. Gledam je kako se
protivi nevažnosti naših ženskih odgovornosti. Gledam je kao divljeg
konja koji grize uzde.“
Kraljica se naslanja. Vidim da joj se ne sviđa slika mlade devojke
koja grize uzde. Vrti glavom. „Možda je malo razmažena. Mlade
devojke danas kao da misle da mogu imati sve bez ikakvog napora.
Trebalo je da bude s gospođicom Najtingejl u Skutariju! To bi ukrotilo
njenu neobuzdanost.“
Pokušavam da zamislim Kiti kako dvori redove bolesnih i ranjenih,
šeta po odeljenjima, podiže lampu, ohrabruje ih i blagosilja. Ne mogu
da zamislim tu sliku. „Bojim se da je Kiti suviše nestrpljiva da bi bila
medicinska sestra.“
 „Pa“, kaže ona, „svako od nas ima svoj put. Nema dece?“ Ponovo
oštar pogled.
„Zaboga, ne.“
„Onda, trebalo bi ozbiljno da se potrudi po pitanju dobročinstva. Ima
mnogo posla za one koji imaju viška energije.“
„Oh, pokušavala je, gospođo. Ali uvek je bila ubeđena da zna šta je
najbolje. Nije htela da pravi kompromise i svađala se sa svakim ko bi
pokušao da je ubedi u suprotno. Veoma je nalik svom ocu, bojim se.“
Kraljica se mršti. „Svakako nije! Posmatrala sam njegovu narav: bio
je izuzetno ljubazan i vrlo prijatan čovek.“
„Takvog je raspoloženja uglavnom bio, gospođo. Ali...“, zastajem,
bojeći se da ne napravim faux pas.11
„Ali?“ Ponovo prodoran pogled. Shvatam da sad više ne mogu da se
povučem.
„Ali kad je mislio da mu je učinjena nepravda, umeo je da bude
neumoljiv. Čak i prema svojim najbližima.“
Sada me posmatra blaže. „Veliki ljudi nisu uvek ljubazni prema
onima koji su im najbliži. Ali moramo da im oprostimo, zato što oni
služe višeg boga. Trebalo je samo videti one nežne scene u ponedeljak,
pa da bude jasno koliko je poštovanje gospodin Gibson uživao kod
svih! Čitala sam u Tajmsu da su neke žene padale u nesvest, da su
muškarci otvoreno plakali – u stvari, pisalo je, cela zemlja je bila u
očajanju zbog njegove smrti. To, gospođo Gibson, jeste prava mera
vrednosti vašeg supruga!“
„Oh, znam ja da ga je publika obožavala. Ali upravo zbog tog
obožavanja meni je bilo teže!“ Jecaj koji sam sve vreme pokušavala da
zadržim sada izbija iz mene, i ja pokušavam da ga zadržim
maramicom.
„Draga gospođo Gibson!“ Naginje se i pruža ruku. „Nemojte se
uznemiravati. Vaša žrtva je opravdana. Ceo svet ima razloga da vam
bude zahvalan. Toliko stvari za koje se zalagao, sve te strastvene reči
koje je napisao protiv nepravde i okrutnosti! Nema sumnje da je
nailazio na protivljenje – kao i svi koji se trude da razbiju stari način
razmišljanja. Princ suprug je doživeo isto to kad je predložio održavanje
Svetske izložbe. Ali, kao ni vaš suprug, ni Princ nije prihvatao da ga
odvrate. Bio je odlučan. A kakav je to samo uspeh bio!“
„Zaista. Veliki uspeh.“ Išla sam s Alfredom i Sisi, ali mi je od vrućine
ispod stakla bilo toliko muka da smo jedva videli velike piramide iz
Egipta, kad je Alfred morao da me smesti u kočiju i pošalje kući.
Međutim, ne želim da kraljica to sazna. Znam da je ona prilično
izdržljiva, pa isto očekuje i od drugih.
Ali više me ne ispituje. Naslanja se, rumena od zadovoljstva: „Svi ti
divni ljudi iz cele imperije! Toliko mnogo naših podanika koji su doneli
toliko divnih rukotvorina! A tek Kristalna palata! Da li je ikada
postojala takva građevina?“ Glas joj se lomi. U očima su joj suze i jasno
mi je da više ne želi da sluša o Alfredu. Želi da razgovara o svom
suprugu. Razumem njena osećanja. Klimam glavom dok opširno govori
o prinčevim dostignućima, o njegovom strpljenju kad je bio pod
naporima, o odanosti porodici. Priča prilično dugo, a meni stajanje
postaje prilično neprijatno. Lagano se naslanjam na malu satensku
fotelju pored mene.
Na kraju, kraljica rezimira: „I onda se pitate da li je kraljica ljuta? Da
li preispituje Tvorca svakog dana? Moramo da se pomirimo s gubitkom
svojih voljenih, gospođo Gibson. Moramo da se pomirimo. Ali to ne
činimo svojevoljno!“
Primećujem da je veoma ljuta zbog svog gubitka. Možda bi i ja
trebalo da budem ljuta? Na boga, kao ona? Ili na Sisi? Ili na onu
slabašnu priliku u sivom sa zavodljivim osmehom na licu?
Kraljica se nakašljava i briše skrivenu suzu u oku, u trenutku
postajući poslovna. „Gospođo Gibson, nemarni smo. Molim vas, sedite.
Hoćete li malo čaja?“
Sećam se uputstava. „Hvala vam, Vaše veličanstvo.“ Spuštam se u
obližnju fotelju.
Zazvoni malim zvoncem na stolu. Nadmeni gospodin se ponovo
pojavljuje na vratima, a samo nekoliko trenutaka kasnije sluga u livreji i
starija služavka unose srebrni poslužavnik i mali stalak za kolače.
Pitam se kako su znali kada sve to da pripreme. To je neki dobar trik,
kao Alfredov. Ostavljaju čaj i kolače s uvežbanom efikasnošću, i na isti
način napuštaju prostoriju. Niko ne progovara ni reč. Nadmeni
gospodin zatvara vrata i ponovo smo same.
Kraljica se smeška. „Sigurno ste navikli na razne vrste
gostoprimstva, gospođo Gibson. Verujemo da su vašeg muža uvažavali
i obožavali gde god je išao?“
„Jesu.“ Klimam glavom, trudeći se da se ne pospem mrvicama.
„Mislim da je bio na više banketa i da je čuo više zdravica izgovorenih
u njegovu čast nego bilo koji živi stvor.“
„I mi smo imali takva iskustva, naravno.“ Izgleda prilično hladno, i
ja žurim da se ispravim.
„Tu ne uključujem Vaše veličanstvo, naravno. Vaše Veličanstvo je
naviklo na pažnju. Vi ste u tome rođeni. Ali mi nismo, pa nam je bilo
teško da se naviknemo.“
Izgleda da se umirila. „Ali, ipak ste se prilagodili?“
„Donekle. U početku nije bilo toliko teško, kad smo bili ovde u
Londonu, gde je ta slava dolazila postepeno. Ali kad smo otišli u
Ameriku...“
„Amerika! Ah, da. Zanimljiva zemlja.“ Pije čaj i vrti kolač po tacni.
„Knjige gospodina Gibsona tamo su popularne koliko i ovde, mislimo?“
„Da, jesu, gospođo. Ako nisu i popularnije. Tokom velike turneje,
nismo uspevali ni da kročimo iz hotela a da nas ne sačeka gomila.
Jednom prilikom ljudi su skandirali ispod našeg prozora ne
dozvoljavajući nam da spavamo, sve dok moj suprug nije izašao na
balkon da im kaže nekoliko reči. A ujutru, kad je izašao, jednostavno su
se obrušili na nas tako da su me nabili na dovratak, pa je Alfred morao
da viče da me puste da prođem: Nemojte da mi ugušite ženu, draga
gospodo! Biću primoran da stvorim loše mišljenje o ovoj zemlji ako to uradite!
Bili su prilično divlji, ta američka gomila. Novinari su tražili njegovo
mišljenje o svemu: Da li vam se dopada Amerika? Mislite li da je ovo najbolje
zemlja na svetu? Šta mislite o našim ženama?“
„Kako je to uznemirujuće.“
„Da. Ali bilo je i prilično uzbudljivo. Mislim da se to desilo kad sam
prvi put shvatila koliko je slavan postao. Kao da su svi na svetu želeli
da se rukuju s njim! A ako nisu mogli da se rukuju s njim, rukovali su
se sa mnom, kao s nekom vrstom zamene. Gospođo Gibson, govorili bi,
oooduševljen sam.“
Zastajem. Previše pričam. Vidim kako se sedokosi ljuti što se nisam
držala protokola. Kraljica lagano gricka kolač, razmišljajući. „Gospodin
Gibson je otišao tamo i drugi put, zar ne?“
„Tada je već bio bolestan. Nije trebalo da putuje.“
„Muškarci rade takve stvari, ma šta mi jadne žene rekle. Vode ih
impulsi, potreba da odgovore na izazove. Čak se i dragi Princ suprug
iscrpeo do smrti.“ Zastaje. „Princ od Velsa, moramo priznati, nije istog
kova. Ali, sada kad se oženio, nadamo se da će se smiriti.“
Klimam glavom, ali mislim koliko je uzaludno nadati se da brak
menja ljude. Niti je promenio Alfreda, niti je promenio mene. Nije
promenio ni Kiti i Ogastasa. U braku možda naučimo da proveravamo
svoje reči i potiskujemo ona osećanja i dela koja će neizostavno dovesti
do razdora, ali u osnovi ostajemo isti.
Kraljica mi prekida misli. „Veoma nam je žao“, kaže. „Prošlo je tek
malo više od nedelju dana od tužnog događaja, a mi vas zadržavamo
pričom. Mora da ste umorni.“
„Jesam malo.“ (Zar su stvarno već prošli sati?)
„Bilo mi je veoma drago što sam vas upoznala; što sam razgovarala
s vama. Imamo toliko toga zajedničkog. Možda biste odvojili malo svog
slobodnog vremena za nas u budućnosti?“
Klimam glavom, ona ponovo zvoni, a nadmeni gospodin ulazi, kao
da drži uvo na vratima samo da bi odgovorio. „Gospođo?“
„Gospođa Gibson odlazi.“
 S mukom se podižem iz satenske fotelje. Svesna sam da nadmeni
gospodin kritički posmatra moju neodgovarajuću crninu, pa mi je
drago što sam na kraju popustila kad je u pitanju nabiranje i
ukrašavanje rubova. Uspevam da se napola poklonim, napola
pokleknem, što on sigurno smatra potpuno nezadovoljavajućim, ali me
on izvodi iz prostorije kao da će svaki sekund preko određenog
vremena koji u njoj provedem stvoriti ustavnu krizu. Zatim me predaje
sedokosom, koji čeka na udaljenosti od nekoliko metara, i napuštam
palatu tačno obrnutim smerom od onoga kojim sam u nju ušla.
 13.

D ok se vraćamo tim prolazima, osećam da sam se dobro pokazala.

Ali ipak razmišljam i o kraljičinoj situaciji: i o tome kako je čak i
ona, najmoćnija žena u zemlji, pod uticajem svog princa. I kao da prvi
put shvatam kako ostavljamo sa strane sve ono što je u nama snažno,
sve što je posebno, i povinujemo se volji svojih muževa. Čuveni uvod
Ričarda Mastermana odzvanja mi u glavi i razmišljam o tome kako je
Alfred, onim dubokoumnim i boljim delom sebe, shvatio to pre mene:

Nakon što je Ričard Masterman doveo svoju mladu ženu kući, počeo je
da planira njeno ubistvo. Sve što je voleo kod nje tokom udvaranja –
njen bleštav, neusiljen smeh, njenu dečju naviku da uleće u sobu kao da
će vatra da je proždere, njenu šarmantnu sklonost da se oduševljava
zbog svake novine koja joj se dogodi, njen nevini manir da ga drži za
ruku i hrabro ga ljubi u usta bez obzira na to gleda li neko – planirao je
sistematski da uništi. Nije on mislio da je uništava. To nikako. Mislio je
da je poboljšava. Što suprug ima pravo da radi. Ne, što je njegova
dužnost. Kuća na Trgu Berkli, koja je trebalo da bude njihovo blaženo
boravište, postala je poprište njegove opravdane borbe. „Ona je dobra
kakva je“, razmišljao je, „ali mogla bi da bude i bolja.“ Više bi pristajalo
supruzi u staležu kome pripada gospođa Masterman, mislio je, da se
malo ozbiljnije ponaša, da je malo uzdržanija u iskazivanju nežnosti, da
ima malo bolji ukus. Umesto što se tako prosto hvata za njega i čavrlja
sa svojim kanarincem, svojim kučencetom ili svojom starom, dragom
dadiljom, on bi više voleo da se ponaša malo dostojanstvenije, da se fino
klanja, i da priča samo kad je neko nešto pita. Svaki dan je ispravljao.
Ispravljao je njen govor, njeno ponašanje, njen glas, razgovor,
iskazivanje osećanja. A u naporu da mu ugodi, ona je postala ozbiljnija,
pažljivija. Više nije skakala da ga pozdravi kad bi ušao u sobu. Ostavila
je kanarinca samog, tako da je on pevao a niko ga nije slušao, i onda se
ućutao, zbog nedostatka pažnje. Devojačko rumenilo njenih obraza je
izbledelo i ona je postala moderno (neki bi rekli opasno) bleda. Više nije
pevušila dok je obavljala svoje dužnosti i bila je povučena i
dostojanstvena u razgovoru. Zanemarila je staru dadilju, koju je oterala
u sobu na tavanu. Ukratko, nije više bila Silija Masterman. Ričard
Masterman je bio zadovoljan postignutim. Trljao je ruke od osećanja
istinske pravičnosti i obavljao je svoje dnevne poslove visoko uzdignute
glave.

Ali Alfred nikada nije priznavao takvo viđenje u realnom životu. Samo
jednom – kad se žalio kako Meri-Elen loše čisti ognjište i, pored toga,
kako je ja slabo kontrolišem – ja sam progovorila. „Znaš, prilično
podsećaš na Ričarda Mastermana“, rekla sam (tiho, naravno, da ga ne
uvredim).
Bio je iznenađen. „Gospode bože! Zato što služavka ne čisti dobro
kamin?“
„Ne, zato što uvek pronalaziš grešku kod svoje žene.“
Razmislio je na trenutak. „Pa, možda te ja ispravljam ako nešto
pogrešiš, draga Dodo. Ali jesam li te ikada naterao da se odrekneš
nekoga koga voliš, nečega do čega ti je stalo? Da li sam postepeno cedio
život iz tebe dok nisi postala bleda slika onoga što si bila? Da li sam te
doveo do smrti u spavaćoj sobi od svilenog pliša ukrašenoj portretima
mojih nezadovoljnih predaka, i spustio te u zemlju s mnogo plača i
zakasnelim obećanjima da ću sve ispraviti?“
Morala sam da se nasmejem. „Naravno da nisi, Alfrede, ali...“
„Čini mi se da si ti daleko od toga da veneš te da apsolutno pucaš od
zdravlja, sasvim cvetaš od prisustva Iskreno Vašeg i njegovog nemalog
bogatstva.“ Nasmejao se i uhvatio me oko struka, pretvarajući se da ne
može da me obgrli.
Ostala sam uporna, iako sam se plašila reakcije. „Ali voleo bi da
sam drugačija. Priznaj.“
Nasmejao se. „Drugačija? Pa, samo u smislu da svi mi možemo da
budemo bolji, Dodo. Svi smo mi nesavršeni. To je u ljudskoj prirodi. Ali
brak znači u dobru i u zlu. A nas dvoje i nismo toliko loši, zar ne? A što
se tiče pomenute Meri-Elen, valjda može da očisti jedan mali kamin a
da ne ostavi garež na ciglama, ogradi, mašicama, žaraču, a ponekad
čak i na okviru? Čovek ne može da priđe ni metar od ognjišta a da se ne
pretvori u pravog crnca. Gledaj!“ Podigao je dlan i mazao se po licu dok
nije počeo da izgleda kao iznenađeni stipendista Korporacije za
katehizam za stranu i domaću decu gospođe Beterbi.12 Naravno da
sam se smejala, što je on i očekivao. U tom trenutku sam shvatila koliko
izbegava sve što se tiče njegovog karaktera. To mi je bilo čudno za
pisca. Ali kad sam to pomenula O’Rorku, on se nasmejao i rekao: „Oh,
Alfred radi stvari po instinktu. Sve mu se skuplja u dubinama srca i
potpuno mu prolazi pored glave, tako da, iako piše o onome što zna, on
ne zna uvek ono što piše.“
Iznenada se prisećam – O’Rork! Siroti čovek, šta li će misliti?
Ubrzavam korak i čim stižemo u predsoblje, pitam sedokosog šta se
dogodilo s mojim pratiocem. „Mislite na gospodina u čezama?“, pita,
pomalo prezrivo.
„Da“, odgovaram, s istom prezrivošću.
„Mislim da još uvek čeka. Ispred štala.“ Nadmeno maše rukom, ja
izlazim i vidim O’Rorka koji sedi u čezama, dok se konj pomalo
uznemirio. O’Rork je bio pomodreo od hladnoće.
„Sve vreme sediš tu?“
„Cela dva sata i dvadeset minuta.“ Gleda na sat s kiselim osmehom.
„Ti i Njeno veličanstvo ste očigledno najbolje pajtašice.“
„Zar nisu uveli konja? Ili ti ponudili neko osveženje?“
„Bili su izrazito ledeni. Kad su čuli moj irski naglasak, mislim da su
očekivali da ću početi da tražim samoupravu i da ću izvesti napad na
kraljičinu personu. A onda nisu znali šta da misle o meni; u pratnji, ali
nepozvan, ni sluga ni gospodin. Ukratko, mislim da im je bilo
neprijatno.“
„Sigurna sam da bi kraljica želela da su se pobrinuli za tebe.“
„O, ti sad već znaš šta ona misli, a?“ Upitno me gleda.
 „Da, Majkle, mislim da znam. Ona je prilično neshvaćena.“
„Vidi, vidi. Iznenađuješ me. Ali penji se, Dodo, jer ću se pretvoriti u
kamen, pa neću moći ni uzde da držim da te vratim nazad.“
Penjem se, uz obostrani veliki napor, pa krećemo nazad kroz kapiju.
Okreće se prema meni: „Da se malo provozamo kroz Hajd park? Konju
bi prijalo da malo protegne noge.“
Želela bih da mu udovoljim, ali nisam bila sigurna. „Ne znam,
Majkle. Samo četiri dana od sahrane, a već da se vozim s drugim
muškarcem u čezama!“
„Prijalo ti je da se dovezeš sa mnom dovde. Uostalom, ko će da
primeti?“
Ne mogu to da objasnim. Nelogično je, znam, ali vozikanje po parku
čini mi se nekako drugačije – kao previše ugodno, nekako. „U svakom
slučaju, smrkava se.“
„Razumem.“ Na trenutak ćuti, a onda tera konja u kas. Posle
izvesnog vremena, gleda me postrance. „Nije valjda Njeno veličanstvo
aludiralo na neka teška pitanja?“
„Nije. Njeno veličanstvo ima pravi osećaj za pristojnost. Ali imala
sam osećaj da zna šta je otuđenje, a da za to nisam ja kriva.“
„Pa, sigurno čita novine.“
„Da.“
Nisam ljubitelj novina. Čak i sada kad ih čitam, bojim se da ću da
naiđem na nešto što ga omalovažava: optužbe da je bio potkupljiv,
pohlepan, prost ili licemeran. Da barem nije podgrevao takva
nagađanja iznošenjem naših razlika u javnost! Bog zna da sam
pokušavala da ga sprečim da javno priča o našoj privatnoj situaciji,
pozivajući se na to da se ti domaći problemi ne tiču nikog osim nas. Ali
nije hteo ni da čuje. Čitaoci imaju pravo da znaju, insistirao je, na onaj svoj
samovoljan način, dok je tajno sastavljao spisak svih mojih mana kao
žene i majke. Ali ne vidim da su prava čitalaca bila od toliko presudne
važnosti koliko je tvrdio da jesu. Ipak nisu predstavljala ništa kad se
radilo o gospođici Rikets. Bilo je jasno da nikad nije osećao obavezu da
im ispriča za nju u nekoliko pasusa crnim mastilom.
Gospođica Rikets. Očaravajuća gospođica Rikets. Otkad je Kiti
pomenula njenu svetlosivu odeću i šešir s „majušnim velom“, postala
sam žrtva te njene prilike, kako se stalno iznova okreće i posmatra me
podrugljivo. Uvek sam se trudila da odagnam tu sliku, ali sada me
hvata iznenadna znatiželja i odlučujem da pitam O’Rorka ono što sam
se zaklinjala da nikada neću. „Koliko dobro si poznavao gospođicu
Rikets, Majkle?“
O’Rork se glasno nakašljava i iznenada počinje da obraća veliku
pažnju na ponašanje ždrebice, koja kaska savršeno skladno.
„Gospođicu Rikets?“, kaže prilično neodređeno, mršteći se kao da se
radi o nekoj davnoj uspomeni, o imenu koga ne može da se seti.
„Da“, kažem, pomalo oštro. „Vilhelminu Rikets. Mislim da postoji
samo jedna takva.“
„Ne baš dobro.“ Pucketa bičem. „U stvari, sreo sam je samo u
nekoliko navrata.“
„I kakvo mišljenje si stekao na osnovu tih nekoliko navrata?“
Uzdiše. „Dodo, zašto to sada potežeš?“
„Zašto se ustežeš da mi kažeš?“
„Kakva je korist od toga? Da li si odlučila da uvećavaš svoj bol? Zar
Alfredova smrt nije bila dovoljna?“
„Nisam ti ranije dosađivala, zar ne? Nikad nisam od tebe tražila da
budeš nelojalan. Ali Kiti kaže da moram da priznam istinu.“
„Rekao sam ti istinu. Ona je bila samo lepuškasta mlada žena.
Svakako ništa lepša od mnogih drugih. Ne mnogo obrazovana, koliko
sam uspeo da shvatim. Ali s izvesnom privlačnošću u načinu na koji je
držala glavu. I s izvesnim šarmom u načinu na koji je govorila. Od
početka sam video da se sviđa Alfredu.“
Hladnoća mi prođe telom. „To mi tada nisi rekao.“
„Ali ti znaš kako su se Alfredu sviđale mnoge mlade žene, pa od
toga nije bilo nikakve štete. Iskreno, on joj je bio neka vrsta oca.“
„Imao je dovoljno godina da joj to bude, svakako. Kiti je bila istih
godina.“
„Pa, to je i on govorio, Dodo: ’Zamisli da je ona Kiti ili Luiza. Bez
oca, u nevolji? Zar ne bih ja – zar ne bi ti, Majkle – poželeo da postoji
neko imućan da im pomogne?’“
„U nevolji? Pa, ona teško da je bila Dik Kroli ili Mala Ejmi, zar ne?“
O’Rork se počešao po nosu. „Možda nije. Ali svejedno, ona i njena
majka su živele skoro na ivici – barem mi je on tako rekao. Uvek na ivici
nemaštine i duga, s mukom pokušavajući da ostanu ugledne.“
„Ah. Sigurno ga je to ganulo.“
„Pa, znaš kako je bio širokogrud kad bi ga nešto ganulo. Nikad neću
zaboraviti kad mi je dao trideset gvineja da bih mogao da se oženim
Klarom. Kako sam mogao da ga kritikujem što pomaže nekom
drugom?“
„Dakle, hoćeš da kažeš da se među njima radilo samo o novcu?“
„Da – mislim, ne. Pa, ne na taj način. Ili barem ne previše. Oh,
pobogu, Dodo, zbunjuješ me!!“ Ponovo zapucketa bičem. Nastavljamo
da se vozimo u tišini. A onda on tiho mrmlja: „Ako baš hoćeš potpunu,
krajnju, neulepšanu, skroz-naskroz istinu, Dodo, ipak sam nešto
sumnjao. Eto ti! Ali govorio sam sebi da grešim, da mi se pričinjavaju
stvari. A to je bilo lako uraditi, zar ne? Zato što se Alfred uvek trudio da
ti stvari vidiš tačno onako kako ih je on video. Ako je rekao da se radi o
bezazlenom prijateljstvu, o još jednom od njegovih dobrotvornih
slučajeva, onda je tako i bilo. Bilo je mnogo jednostavnije složiti se s
njim, nego mu se suprotstaviti. Mada je bilo kukavički od mene što to
nisam uradio. Izneverio sam te.“ Uznemiren je i bez daha.
Jeste bio kukavica; to ne mogu da poreknem. A ipak, ne mogu u
potpunosti da ga okrivim. Barem ja znam kako je uvek bilo teško
zauzeti stav suprotan Alfredovim uverenjima. U stvari, ne znam
nijednu osobu koja je to uspela. „Nisi me izneverio, Majkle. U svakom
slučaju, barem ne više nego što sam ja izneverila samu sebe.“
 Odmahuje glavom. „Trebalo je da skupim hrabrosti da progovorim
kad su stvari bile u začetku, pre nego što je dozvolio sebi da bude
nepovratno uvučen. Iako ne mogu da zamislim da bi svojom slabašnom
moći ubeđivanja postigao mnogo.“ Kiselo se smeška. „Oterao bi me
onim svojim čeličnim pogledom neslaganja i ubeđen da nekako ja
grešim.“
Suviše dobro sam poznavala taj čelični pogled. Sećam se kad sam ga
prvi put videla da govori o svojim roditeljima, stegnutih vilica, s
okrutnim izrazom u očima: Od sada će raditi kako ja kažem. Tada sam bila
zaprepašćena; taj izraz tako nije ličio na njega. Ali, kako je vreme
prolazilo, sve više sam se navikavala na to, obično kao na reakciju na
neko moje činjenje – ili nečinjenje. Mnogo večeri sam drhtala od
iščekivanja slušajući njegove korake na stepeništu, ili videvši njegov
odraz na staklu kamina kad je ulazio u sobu. Da li će me zagrliti i
bučno me poljubiti? Ili će primetiti samo moju neurednu haljinu i šnale
koje mi ispadaju iz kose? Molim te, Alfrede, preklinjala sam ga u pola
glasa, molim te budi zadovoljan sa mnom. Nisam se ja plašila njegovog
gneva; znala sam da se nikada ne bi spustio toliko nisko da me udari.
Njegova hladnoća, povlačenje njegove ljubavi primoravali su me da
držim jezik za zubima kad bih radije govorila, i da se pokoravam kad
bih radije pružala otpor. Isto kao i Silija Masterman, učinila bih sve da
bude srećan. Nema sumnje da je to bio slučaj i s O’Rorkom i svima
ostalima koji su živeli u hirovitoj zenici njegovog oka.
Nastavljamo vožnju po parku. Ulične lampe su već upaljene i daju
drveću sablasne senke. Zvuk naših točkova postaje glasniji u sve
hladnijem vazduhu. O’Rork konačno skreće u ulicu koja će nas odvesti
kući. Na uglu je jedna elegantna zgrada u kojoj svetla već blešte. Grupa
ljudi izlazi. Žena s modernim zelenim šeširom me gleda, a muškarac se
smeje.
Pomišljam da me prepoznaju; da razgovaraju o meni, kako sedim u
čezama s muškarcem koji nije moj muž. Osećam kako mi obrazi gore.
Okrećem se prema O’Rorku: „Reci mi, da li je to bila javna glasina? U
početku, mislim – kad sam bila onako zgodno odsutna, u Lemingtonu.
Da li su svi govorili o njemu i gospođici Rikets?“
 Sada brzo odgovara: „Pa sad, ljudi svašta pričaju kad se stariji
muškarac zainteresuje za mlađu ženu. Montegju je pravio svoje
uobičajene šale o ’Velikom Licemeru’. A Tekeri nije mogao da odoli da
ne pomene ’ljude koji žive u Gibsonovim kućama’. Ali iskreno, Dodo,
bile su to prazne priče. Nije imalo o čemu da se govorka.“
„Da li bi mi rekao da je bilo?“
Dugo ćuti. „Da li bi bila zadovoljnija?“
„Pripremila bih se. Ne možeš da zamisliš kakav sam šok doživela
kad je sve naletelo na mene onako iznenada – kao lokomotiva. I pored
svih naših nesporazuma, nikad nisam pomišljala da će me oterati iz
moje sopstvene kuće.“
„Svi smo bili šokirani, Dodo.“ Izgleda potišteno. „Da budem iskren,
činilo mi se kao da to nije onaj isti čovek koga sam poznavao tolike
godine – i voleo više od bilo koga. Ono što je tada uradio bilo je bedno.“
Vidim mu trag suze na obrazu. Obema rukama drži uzde, pa ne može
da je obriše.
„Da li je govorio o njoj?“ Odlučujem da ga pritisnem sad kad sam
počela.
„Samo onako kako sam ti već rekao – pevao joj je hvalospeve kao
glumici; govorio mi kakav težak period proživljavaju ona i njena
mama; komentarisao njenu lepotu i gracioznost i govorio o svojoj
odlučnosti da učini nešto da joj pomogne u poslu. Ali kad je završen
Lord Rojston, ona i njena majka su nestale, kao da žive u Timbuktuu –
mada mislim da se radilo samo o Pekamu, ili tako negde. Nikada je više
nije pomenuo.“
Mučno je neodređen. „Ali pre toga – da li si ih viđao zajedno?“
„Ne baš zajedno. Bio sam na probama nekoliko puta, kad je on bio u
svom stilu, skakao gore-dole, govorio svima šta da rade, kao Dž.
Samjuel Soupstoun. Ona je stajala pored mame – krotka i pomalo
zapanjena. Ali znala je kako da nastupi. Jednom prilikom je sišla s bine,
polako i graciozno, zaustavila se, podigla glavu i vrlo stidljivo ga
upitala da li je bilo onako ’kako je on želeo’. A on je rekao: ’Savršeno,
upravo kako treba.’ Meni je šapnuo: ’Ta devojka će ih sve naterati u
suze, pazi šta ti kažem.’“
Usta su mi suva: „I, da li je bilo tako?“
„Jeste, priznajem. Bila je neopisivo dirljiva. I on je bio dirljiv, takođe.
Bili su dirljivi zajedno.“ Vrti glavom. „Bože, bože, sad kad se toga
setim, trebalo je da mi bude jasno... ali nije bilo, iz nekog razloga.“
Stigli smo kući. Vilsonova mora da nas je očekivala, zato što se
odmah stvorila kraj vrata: „Uđite, gospođo. Sigurno ste iscrpljeni.“
Pomaže mi da siđem.
„Gospodin O’Rork se smrzao. Morao je da čeka dva sata i dvadeset
minuta dok sam ja bila unutra!“
„Pa, sâm je hteo da vas poveze čezama.“ Vidi njegovo smrznuto lice,
pa popušta. „Ali ako hoće da uđe, dobro sam založila vatru.“
„Ne danas.“ Izgleda da mu je laknulo što neće morati da odgovara
na još pitanja. Ali čini se da je i prilično tužan. „Doći ću sutra, ako
smem. Pa ćeš onda da mi ispričaš sve o svojoj novoj prijateljici, kraljici.“
Tera konja u kas i odlazi.
„Mislim da njemu dan nije ispao kako ga je zamišljao“, kaže
Vilsonova.
 14.

D olazio je gospodin Noris dok vas nije bilo“, kaže Vilsonova

uzgred, kad sam već skinula šešir i ogrtač i sedim ispred vatre.
„Ogastas?“ Zaprepašćena sam. „Šta je on hteo?“
„Oh, nije hteo da mi kaže; ja sam samo sluškinja.“ Vilsonova mi
približava stočić do fotelje i stavlja lampu na njega. „Ali ostavio vam je
ovo. ’Pobrini se da ona to dobije’, reče. Kao da ja imam običaj da
zaboravljam svoje dužnosti.“
To je poruka, na mom papiru, napisana Ogastasovim nečitkim
rukopisom. Nisam sigurna da želim da je pročitam. „Hvala ti“, kažem.
Ne otvaram je. Vilsonova se vrzma oko mene u iščekivanju.
„Onda?“, pitam. „Ima li još nešto?“ Savršeno dobro znam šta je u
pitanju.
„Kraljica, gospođo. Kakva je?“
„Skoro kao na slikama. Mada je niža nego što sam očekivala. I
možda malo krupnija.“
„Mislila sam po naravi. Da li je bila veoma stroga?“
„Ne, nimalo. Vrlo ljubazna, u stvari, veoma prijatna. Izvrsno smo se
složile. Mislim da imamo dosta toga zajedničkog. Iznenađujuće
mnogo.“
„Vidite?“ Izgleda kao da likuje, mada ne razumem zašto sebi
pripisuje zasluge. Što me je uvukla u crninu, možda. Što se nisam
obrukala. „Da li je tužna kako svi pričaju?“
„Veoma je tužna, svakako. Ne prestaje da priča o svom mrtvom
mužu, jadna žena.“
„Jadna žena.“ Značajno me posmatra.
„Ja imam više opravdanja. Alfred tek što je sahranjen.“
„To je možda tačno. Ali vi mislite na njega svakog minuta
poslednjih deset godina. Nemojte misliti da vas nisam videla kako
sedite i stalno iznova i iznova čitate njegove knjige i pisma. Ne moram
da budem neka od onih vidovitih da bih znala šta vam se mota po
glavi.“
„Pa, bio je moj život, pretpostavljam...“
„I gospodin Vilson je bio moj – nakon što nam je Dejvi oduzet. A
onda je došao i njegov red. Ali nema svrhe žaliti za nečim što ne može
da se promeni.“
„Nema svrhe? Oh, Vilsonova, zar niste bili ljuti?“
„Ljuta?“
„Zar nikada niste bili besni zbog tolike nepravde?“
Malo joj je bilo neprijatno. „Možda malo. Kad mi je bilo najteže. Ali
onda sam se sabrala i uzela stvari u svoje ruke. Za sve postoji razlog,
rekla sam sebi.“
„Mada je taj razlog teško videti, zar ne?“
Ćuti. Zatim se nakašljava. „Idem da vam spremim večeru. A vi
otvorite to pismo od gospodina Norisa. Bio je veoma odlučan u zahtevu
da ga pročitate.“
„Da. Hvala vam, Vilsonova.“ Odlazi. Otvaram pismo.

Draga mama,
Izvinite zbog ovog škrabanja, ali nisam očekivao da vas neću pronaći
kod kuće. Kiti kaže da ste uvek tu. Dogovaram se nešto s advokatom, pa
moram nešto da vas pitam u ime Kiti. Trebalo bi da se sastanemo što pre
možete.
Ogastas

Mogla sam da se kladim da smera nešto loše. Zašto bi inače tražio

poverljiv razgovor? Osećam očaj; podozrevam da ne može dočekati da
se dočepa Alfredovog teško zarađenog novca. Kad bi samo zakon
dozvoljavao Kiti da ima kontrolu nad sopstvenim novcem! Grozno je
što će sve otići Ogastasu. Možda da su rastavljeni, možda bi advokati
mogli da smisle nešto u njenu korist. (Kao što su uradili za tebe?, čujem
kako Kiti zajedljivo pita.) A opet, ne znam njena osećanja. Možda ipak
voli Ogastasa. Svakako mu je odana. Od trenutka kad su se prvi put
sreli.
Pretpostavljam da je to upoznavanje bilo početak kraja, iako u to
vreme nisam mogla ni da pretpostavim. Živeli smo u Park hausu, a Sisi
je bila naša „mala kućepaziteljka“ tek nekih šest meseci. Mislim da je
Kiti imala oko četrnaest godina, a ja sam bila u drugom stanju s Fani.
Na površini, naš život je bio takav da nam pozavide. Alfred je bio
najuspešniji pisac u istoriji, a naša nova kuća bila je vrlo luksuzna, sa
stubištima i natkrivenim ulazima sa stubovima, plišanim zavesama,
zastorima s kićankama i kilometrima grimiznih tepiha. Međutim, ispod
površine, stvari nisu bile toliko prijatne. Mesecima mi je svakog jutra
bilo muka, a ni Alfred nije bio dobro raspoložen. Žalio se da se oseća
klaustrofobično, da ima glavobolje od kojih bi se i medved postideo i
tvrdio da će mu se njegove sezonske kolike goropadno vratiti. Sumnjala
sam da je pravi razlog njegova najnovija knjiga. „Engleske scene mi idu
lepo“, rekao je O’Rorku jednog dana za večerom, „ali francuske scene
su dosadne; nemaju života. Moram da čujem jezik oko sebe, da vidim
lica ljudi, da hodam ulicama grada. Ukratko, Iskreno Vaš mora da
otputuje u Pariz!“ Sutradan je sproveo reči u delo, i počeo da pravi
planove za brz odlazak.
Pitao me je (prilično mlako) da li bih pošla s njim; ali, mada volim
Pariz, nisam bila raspoložena da se satima gužvam u železničkom
vagonu, a onda i u trajektu – a svakako nisam imala želju da čamim
sama u salonu nekog francuskog hotela dok on satima luta uskim
uličicama. Zato sam odbila – a on se odmah bacio na ubeđivanje
O’Rorka i Čarlija da pođu umesto mene. „Biće to zabava, znaš; tri jadna
neiskusna Engleza puštena među zanosne pariske gospođice. Svet čeka –
kao i polusvet!“ Priznajem da sam se osetila malo neprijatno, znajući da
je u njegovim šalama uvek bilo izvesne doze istine. U stvari, delovao je
toliko otvoreno radostan što napušta domaće ognjište, da sam se pitala
je li mudro da ga pustim tako potpuno samog. Čak i u mom stanju,
ipak sam mogla lagano da šetam pored Sene i divim se odeći dama u
botaničkoj bašti, ili u Ulici Rivoli. A onda sam shvatila da bi ga moja
potreba za velikom količinom prtljaga, dodatnim zaustavljanjem usput
i uslugama iznajmljene služavke još više razdražili. Zato sam ga pustila
da ide bez mene, nadajući se da će mu promena vazduha i društva
malo popraviti raspoloženje i da će mu biti drago da me vidi kad se
vrati. S tako pouzdanim i poverljivim ljudima pored sebe, kao što su
O’Rork i Čarli, mislila sam da ne može mnogo da zastrani.
Dok je Alfred bio u Parizu, deca nisu bila zaludna. Čula sam njihove
glasove dok su uzbuđeno jurili po kući pokušavajući da reše zagonetke
koje im je Alfred ostavio i prateći trag blaga da bi zaradili novčiće od
pola krune koje im je obećao. Pošto je bila prestara za takvu zabavu,
Kiti je osmišljavala muzičku priredbu za njegov povratak. Imala je
samo dve uloge, i naterala je Alfija da prihvati ulogu lutajućeg viteza
(što on nije preterano voleo), zbog toga što će „tati biti veoma drago što
smo svoje vreme korisno upotrebili“ – što je bilo nešto čemu je znala da
Alfi neće moći da odoli. Negde je pronašla staru svilenu haljinu i
napravila kostim za Alfija, od komada kutije i mojih starih čarapa.
Često me budila njihova svađa dok su probali u praznoj učionici iznad
mene.
Na dan povratka, Alfred nam je poslao telegram iz Kalea da nas
obavesti da društvo putuje brzim vozom do Londona i da stižu oko
četiri – „Zato, spremite srdačan doček!“ Bila sam na iglama celo
popodne, s Kiti pored sebe, koja je toliko puta otpevala reči svoje pesme
da sam ih uskoro naučila napamet. Čim smo čuli kako se točkovi kočije
zaustavljaju, Kiti je izletela iz radne sobe i pojurila niz stepenice da ga
dočeka. Lagano sam se nagnula da provirim kroz prozor i ugledala ga,
doteranog kao iz žurnala, kako skače na pločnik i tu izvodi mali ples,
kicoški nakrivljenog šešira, izgledajući kao da bi mogao da prepešači
petnaest kilometara a da se ne oznoji. Skoro sam zaboravila zašto ga
toliko volim, ali mi je pogled na njega kako igra zagrejao srce. Čarli i
O’Rork kao da su se kretali upola sporije od njega dok su se muvali po
kočiji, ometajući silazak četvrte osobe. Nekog mnogo mlađeg. Nekog
visokog, mršavog, u modernom sakou i s velikim šeširom mekog
oboda. Nekog s izvesnim saznanjem da je lep, i ko u tome uživa.
Posmatrala sam njih trojicu kako silaze, protežu se i stresaju prašinu
s odeće, dok je Džon skidao prtljag i bio gotovo oboren kad se Kiti
sjurila niz stepenice kraj njega. Videla sam da se naglo zaustavila.
Primetila je stranca, koji joj se kratko i bezvoljno naklonio. Alfred se
nasmejao i pantomimom je predstavio. I Kiti se naklonila. Stranac se
poklonio, s hladnoćom otmenog gospodina koji je ugledao lepo dete.
Raspoloženje mi se popravilo čim sam videla da je Alfred veseo. Ali
više bih volela da je došao sam. Znala sam da ga i Kiti želi samo za
sebe. Osmislila je predstavu samo za njega i, ma koliko volela publiku,
znala sam da će biti nervozna da ne pogreši pred neznancima. Ali,
kakva je bila, nije mogla da sačeka. Dok su se peli uza stepenice, čula
sam je kako priča o tome na svoj bučan i uzbuđen način. „Zove se
Izabela i njen ljubavnik.“
„Njen ljubavnik, a? Un Vrai Amant?13“, smejao se Alfred. „To zvuči
malo previše odraslo za moju najdražu Kiti.“
„Ja nisam dete, tata. Smem da napišem ljubavnu priču ako hoću.“
Alfred se nasmejao. „Nesporno! Svi vole ljubavne priče! A ti, draga
moja, posebno, s obzirom na to da si mlada žena s ušima i očima na pravom
mestu – i da je umetnost pronaći slične. Ali, hajdemo dete, nemoj da
zadržavaš svog tatu i goste na stepenicama. Nakon što sam potrošio
carevo blago na pozlatu i raskoš svoje radne sobe, obavezan sam da
sedim u njoj s vremena na vreme i neumereno uživam. Tvoja mama se
već sigurno udobno smestila; učinilo mi se da sam je ugledao na
prozoru, kako prikladno ushićeno posmatra povratak Jednog Jedinog.
Dakle, hoćemo li?“
Zatim se čulo lupanje vrata na spratu i iznenadna buka i trupkanje
nogu, a onda sam čula ostalu decu kako jure niz stepenice: Tata! Tata!
Trenutak kasnije, svi su uleteli u radnu sobu, gde je Alfred stajao još u
kaputu, dok su mu deca visila na rukama tražeći novac jer su rešila
zagonetke. Veselo ih je odgurnuo, govoreći da će im se posvetiti kasnije,
kad bude imao vremena da promeni čizme, očešlja se i popne se kod
Ade – kojoj je kupio lutku kakva nije viđena na ulicama Pariza još od
vremena Karla Velikog. Takođe je rekao da se nada su bili dobri prema
svojoj tetki Sisi. „Kao mali anđeli?“, upitao je. „Kao anđelčići!“, povikali
su svi uglas. Okrenuo se u poljubio Sisi u meki, nevini obraz – a ona je,
kao i obično, pocrvenela. Zatim je prišao i poljubio i mene.
„Dodo, draga, ovo je moj novi prijatelj, Ogastas Noris. Ogastase,
mogu li da ti predstavim Doroteu, moju suprugu?“
Neznanac je prišao, a ja sam videla kako pogledom preleće preko
mog tela, primećuje moj širok obim, i nepogrešivo pogađa stanje u
kome sam. Primetila sam senku iznenađenja na njegovom lepom licu. I
Alfred je to primetio pa je, pomalo zbunjeno, rekao: „Kao što vidiš,
Dodo se svojski trudi da poveća broj stanovnika sveta, bez obzira na
troškove. Iako su mi deca čarobna...“, pokazao je rukom na gužvu koja
se vrtložila u sredini sobe, „...možda bi bilo bolje da ih nema baš toliko.
Nema sumnje da ćeš i ti misliti isto to kad se budeš oženio. Ništa tako
ne oduzima vetar čovekovim jedrima!“
„Biće da je tako. Ali ja ne planiram ništa u tom smislu.“ Ogastas
Noris se nasmešio. „Ima previše lepih žena na svetu da bih se vezao
samo za jednu.“
Nasmešila sam se i ja. „Sve u svoje vreme, gospodine Noris. Čekajte
da se zaljubite.“
Alfred se nasmejao, izgledajući zabrinuto. „Ah, da. Ljubav. Ha, ha!
Da li je to uzrok svemu? Da sam samo znao.“ Iznenada se okrenuo,
vadeći džepni sat: „Kladim se da je četvrt posle punog sata! Donesite
poslužavnike! Dajte da utolimo žeđ iskričavom tečnošću!“
Naravno, Sisi je već sve pripremila. Uneti su poslužavnici i stalci za
kolače, čajnici i posude s toplom vodom, bokali s mlekom i posude za
šećer – sve bleštavo i ukusno poređano. Alfred je skakutao okolo,
dodajući hleb i puter i voćne kolače gostima, a ponekad i meni. Bio je
prilično uznemiren, podsticao je vatru, ispravljao slike, govorio o
susretima s Viktorom Igoom i ostalim francuskim piscima koje ceni,
začinjavajući razgovor izrazima na francuskom. (Tada je već dobro
govorio francuski jezik, s pravilnim akcentom, pa se činilo čudnim kad
se čovek seti da je nekada jedva znao poneku reč, a da sam ja bila ta
koja je njega podučavala upotrebi glagola i imenica, ispitujući ga iz
Ventvortove čitanke do kasno u noć. Ali sada se dosta izvežbao, nakon
što se godinama trudio da stupi u razgovor sa svakim francuskim
seljakom, prodavcem ili prolaznikom koga sretne.)
Ni Kiti nije mogla da sedi mirno, već ga je pratila okolo zaokupljena
predstojećom priredbom. „Prilično je kratka, tata. Imam samo dva
glumca – Alfija i mene – tako da sam morala da je skratim.“
„Veoma razumno“, rekao je Alfred. „Ako ne možeš da pišeš za
svoju publiku, piši za svoje glumce! Pretpostavljam da ćeš ti biti napred
navedena Izabela?“
„Naravno!“
„A šta je ona, to dražesno stvorenje iz tvoje mašte?“
„Zaista bi trebalo da sačekaš i vidiš, tata.“ Kiti se nasmešila i
uhvatila ga ispod ruke. „Ali, da ti malo utažim radoznalost, mogu da ti
kažem kako je ona usamljena deva koja živi u srcu jedne šume...“
Nasmejao se. „Vraški nezgodno mesto za život. Nije ni čudo što je
usamljena!“
„Ali ona je začarana, tata. U tome je tragedija. Tamo se nalazi protiv
svoje volje. I svakog dana peva sa svog prozora, žudeći za
ljubavnikom.“
„Za ljubavnikom? Ðavola žudi!“ Pogledao je Čarlija i još srdačnije se
nasmejao.
Kiti mu je nestašno stavila ruku na usta, koja su sada bila moderno
obrasla bradom i zulufima. „Tata, prestani da se smeješ, inače neću
ništa više da ti kažem!“
Napravio je ozbiljan izraz lica. „Izvinjavam se. Biću nem.“
„Nadam se. Strahovito me zbunjuješ! Gde sam ono stala? A, da –
svake noći, Izabela noćnom vazduhu peva o svom bolu, ali, naravno,
nema nikoga ko bi je čuo. Međutim, Rodrigo...“
„A, sad dolazimo do toga! Romansa.“
 „Rekao si da ćeš biti nem, tata!“
„Jesam. Biću. Vidi.“ Izvadio je maramicu i vezao je preko usta.
Nasmejala se. „Konačno! Jedan Jedini ćuti. Sad mogu da nastavim.“
Alfred je prigušeno protestovao, kao da će da se uguši, i svi smo se
nasmejali.
„Ne primećujem te, tata. Ispričaću priču tebi za inat. E, sada –
Rodrigo je vitez sans peur et sans reproche.14 Nekim čudom čuje njenu
pesmu izdaleka, i zaljubljuje se u njen glas...“
„Samo u njen glas! Nepristrasan čovek, znači!“, oglasio se Čarli.
Muškarci su se smejali, a Kiti je vikala preko njih: „Ako ćete se
smejati, neću da vam odigram predstavu! To je veoma obeshrabrujuće –
posle sveg mog truda!“
„Da znaš da jeste. Trebalo bi da aplaudiramo naporima tako dobrog
mladog pisca – i glumice.“ Primetila sam da Ogastas Noris govori
nekim ravnim, bezvoljnim glasom, koji je postao moderan.
„A, imaš obožavaoca, Kiti!“, reče Alfred, stavivši ruku na rame svog
novog prijatelja. „Ali, budite oprezni, dragi gospodine. Ja ću da ubijem
svakog čoveka koji stane između mene i moje ćerke.“
„Rizikovaću sve da bih video Izabelu i njenog ljubavnika“, odgovori
Ogastas, sa ciničnim osmehom.
I tako smo se, posle čaja, povukli u učionicu, pošto je Kiti popustila
kad su muškarci svečano obećali da se neće smejati; i kad je Alfred
rekao da će lično da išiba svakog ko to bude učinio. Muškarci su sedeli
svi zajedno, s rukama u džepovima, naslonjeni na zid, ili ljuljajući se u
foteljama, veselo se zgledajući. Kad je Kiti ušla u dugačkoj haljini i s
ružem na usnama, Ogastas je nešto prokomentarisao, tonom koji mi se
nije dopao. A kada se obratila u noć s visine polomljene stolice, Čarli se
vrlo zacrveneo u licu od suzbijenog smeha. Čak se i O’Rork zakikotao
kad se Alfi pojavio iza police s knjigama na drvenom konjiću, držeći
jahaći bič u ruci, glumeći da je nezainteresovan za lepu devu koja se
nalazila na pola metra od njega. Ali smeh je iznenada prestao kad je
podigla glavu i zapevala. Imala je tako sladak glas, tako izvanrednu
dikciju. Svi su gromoglasno zapljeskali kad je završila, a najglasnije
Alfred.
„Ima još“, povikala sam, pokušavajući da ih utišam kako bi Alfi
mogao da održi svoj govor.
„Još?“, procedio je Ogastas. „Više od ovoga? Kako čovek da izdrži?“
Siroti Alfi, savladan bukom publike i osećajem da je smešan, skoro
istog trenutka je zaboravio svoj tekst. Pokušala sam da ga podsetim s
nažvrljane kopije koju mi je Kiti dala da držim, ali on nije hteo da sluša,
okrenuo se prema vratima govoreći da neće dozvoliti da mu se ponovo
smeju – posebno za tako glupu predstavu.
„Dođi završi to!“, prosiktala je Kiti. „Rodrigo mora da joj izjavi
ljubav! To je najvažniji deo.“
„Ja ću da budem Rodrigo!“ Ogastas je ustao. „Ako bi gospođa
Gibson bila ljubazna da mi dâ scenario.“
Dala sam mu ga, i on odmah poče da govori. Bile su to smešne,
otrcane reči, ali je on izgledao veoma lepo, klečao je, naklanjao se i
koračao okolo elegantno, a Kiti je bilo toliko drago da joj pravi
muškarac – zgodan muškarac, štaviše – izjavljuje ljubav, da je
zaboravila kako treba da bude ljuta, već je sa zadovoljstvom prihvatila
njegove zakletve. Na kraju su se zajedno poklonili, a Kiti je bila
ružičasta od zadovoljstva.
„Očaran sam“, rekao je kad se aplauz stišao. „A sada, bojim se da
vama divnim ljudima moram da poželim laku noć.“ Rukovao se s
Alfredom i polako odšetao, izvadio cigaru i zapalio je pre nego što je
izašao iz sobe.

„Gde si ga upoznao?“, upitala sam Alfreda te večeri. On je bio zauzet u

garderobi, gde je ponovo četkao odeću koju je Meri-Elen već iščetkala i
nameštajući čizme još urednije nego što ih je ona ostavila.
„U Parizu, naturellment.15 On ti je tamo nešto kao habitué.“16
 „Da li ti se dopada?“
Zastao je s onim što je radio. „Naravno da mi se sviđa! Zašto bih ga
inače pozivao u kuću?“
„Čini se da je drugačiji od ostalih tvojih prijatelja.“
„Pa, pustolovniji je, kudikamo. Majkl ponekad ume da bude živa
dosada, znaš. I Čarli isto tako. Samo su hteli da gledaju slike po ceo
dan, a uveče da stave velike salvete pod bradu. Mislim, slike i statue su
sasvim u redu, homard à la normande17 je takođe sasvim u redu – ali
čoveku je potrebno i malo razonode: pozorište, opera, balet. Ogastas je
bio rad za to.“
Osetila sam kako me obliva vrućina. „Mislila sam da si nameravao
da posmatraš ljude, ulice, svakodnevni život.“
„To i jesam radio! Imam punu svesku beležaka!“ Podigao je malu
beležnicu. „No, osećam li ja to prekor? Da li se moja žena plaši kako ću
biti u iskušenju da pobegnem s ružičasto-belom baletskom igračicom s
ružama u kosi, koja može da se vrti na prstima kao pravi derviš?“
„Pa, jesi li bio u iskušenju, Alfrede?“ Nasmešila sam se, praveći se
da ne pridajem mnogo važnosti pitanju.
Nasmejao se. „Sve one svilene čarape i bele grudi! Oh, čovek je
svakako bio u iskušenju.“
Mogla sam da ga zamislim – možda iza scene – ili u privatnoj sobi
za večeru. Kako se smeje. Kako flertuje. Kako blistavim očima posmatra
sve žene. Ali bila sam svesna da mi je bolje da se ne bavim smešnim (on
bi rekao grozničavim) maštarijama. Važno je da mi se vratio, i to izgleda
u mnogo boljem raspoloženju. Čak sam se i toliko ohrabrila da
pomislim kako će mi se ponovo poveriti. „Znači, tvoj petit congé18 ti je
pomogao oko knjige, Alfrede?“
„Nemerljivo.“ Skinuo je kravatu. „Ogastas bolje poznaje ulice Pariza
– u stvari, i mesta ispod ulica – od un vrai Parisien.19 Onu dvojicu smo
ostavili da jedu u Ulici Sen Marten i otisnuli se u noć kao crni slepi
miševi. U jednom trenutku bili smo na mračnom starom groblju, čiji su
grobovi tonuli poput brodova na moru; sledećeg u čudnom dvorištu u
kome su naši koraci odjekivali kao da nas je cela četa. U uglu se nalazila
zlokobna krčma s još gorim krčmarom, koji nas je, kunem se, gledao
kao sam đavo. A onda, kad smo to najmanje očekivali, nailazimo na
prelepo malo pozorište, stisnuto između gvožđare i prodavnice
duvana, u kome je sedelo barem dvadesetak predstavnika nezaposlene
gospode i jedna ili dve dame koje su videle i bolje dane!“ Nasmejao se.
„I, draga Dodo, kad ih ih ugledao, ja sam ih – hokus-pokus! – prebacio
u svoj notes, a onda u glavu.“
Toliko je ličio na starog sebe da sam se usudila da mu priđem i
poljubim ga u usta. Tog trenutka sam znala koliko moja celokupna
sreća zavisi od njegovog prisustva; i ponovo sam donela odluku da ću
prestati da razmišljam o sebi i svojim malim ljubomorama i ljutnjama.
Sve što ću od tog trenutka da činim biće s razmišljam o Alfredovoj sreći.
„Toliko mi je drago što si se vratio kući, Alfrede!“, rekla sam. „Toliko si
mi nedostajao.“
Potapšao me po ruci i nasmešio se.

Ponovo gledam Ogastasovu poruku, a onda je sklanjam u stranu. Ne

moram da žurim da mu odgovorim. Ne postoji ništa što bi Ogastas
želeo da mi kaže a što ne može da sačeka. Ne moram da ispunim sve
što se od mene traži. Ja sam ipak nezavisna žena. Onda ulazi Vilsonova
da mi kaže kako je gotova večera. „Prvo imamo krem supu“, kaže.
„Onda kuvanu šunku i kupus. A zatim fini puding od pirinča.
Računam da će to ugrejati starije društvo koje je švrljalo čezama.“
 15.

V ilsonova mi spušta kosu i pažljivo je češlja. Uvek kaže da nikada

nije videla mekšu kosu. Da je kao paperje. Iako, kad je puštena,
sivi pramenovi vire, grubi i kruti, podsećajući me da su im prošli dani
slave. „Hoćemo li uskoro ponovo videti gospodina Norisa?“, pita,
pletući je u dugačku kiku. „Bio je veoma izričit u tome da hoće da
razgovara s vama.“
„Rekla bih da hoćemo“, mrmljam. „Pisaću mu sutra.“
Mnogo bih više volela da nemam ništa s tim čovekom, ali
neraskidivo smo povezani i imam utisak da će me, ne budem li
razgovarala s njim, na to naterati nekom neprijatnošću.
To prvo veče nisam bila slepa da ne primetim njegov uticaj na Kiti, i
morala sam da joj udovoljim i slušam je kako danima posle toga čavrlja
o njemu. Veoma je zgodan i visok, zar ne? I veoma tajnovit i romantičan. Ali
Kiti je oduvek bila sklona iznenadnom vezivanju za nešto, pa sam te
njene reči shvatala samo kao nekritičko obožavanje. Ona i ja nikada
nismo imale običaj da se poveravamo jedna drugoj; a u to vreme sam
bila i previše zauzeta da bih joj poklanjala punu pažnju. Doktor Felps
me obilazio skoro svakog dana, ali nije mogao ništa da učini kako bi mi
podigao raspoloženje ili me učinio živahnijom. Dremala sam kad god
sam mogla, i nekoliko puta sam zaspala za stolom za ručavanje,
skliznuvši sa stolice, ispuštajući nož i viljušku uz tresak. Alfred bi me
pogledao s nestrpljenjem, kao da to radim namerno. U stvari, nije
mogao da se uzdrži da se ne našali povodom toga kad god smo imali
društvo: Dodo je, kao što vidite, prava uspavana lepotica – mada malo starija i
krupnija nego što se tom liku obično pripisuje. Pretpostavljam da bi svaki
običan princ imao mnogo posla da je probudi – poljupcem, ili bez poljupca – a
kamoli da je podigne iz kreveta i ponese u naručju. Čak i vaš Jedan Jedini – i
pored svojih vrhunskih moći – jedva uspeva u tome!
U tom periodu Ogastas je često bio prisutan. Pojavio bi se kasno
popodne – obično zevajući i tražeći kafu – i produžavao da lenčari,
pokušavajući da se zabavi dok je Alfred bio zauzet pisanjem. Doneo bi
slatkiše za decu, ponekad bi pomagao Džordžiju da pušta brodić u
limenom lavoru na kuhinjskom stolu, ili bi zidao kule od karata s
Luizom, ili crtao Kiti. Ponekad bi čak razgovarao i sa mnom. Ali češće bi
se elegantno zavukao u neki ćošak i čitao novine. Posle toga bi ostao na
večeri, gde bi se retko obraćao ikome osim Alfredu, i to uvek o nečemu
u čemu mi ostali ne bismo imali nikakvog učešća. Bilo je čudno gledati
ga u njegovoj širokoj modernoj odeći, a meni nikada nije bilo prijatno da
slušam njegove cinične komentare na sve nas. Večere su bile bučni
događaji (Alfred je uvek insistirao da deca obeduju en famille20), ali
Ogastas se u to nije uključivao; opušteno bi posmatrao svoje (prilično
dugačke) nokte, ili proučavao sadržaj svoje čaše, kao da tamo vidi nešto
zanimljivije. Alfred je predsedavao u čelu stola, a ja sam, kad sam
mogla, sedela u dnu. Sisi je sedela s Alfredove desne strane, pomažući
Džordžiju s viljuškom i kašikom i vodeći računa da se sluge sklone
između svakog jela. Kiti bi se obično nametala, pokušavajući da skrene
pažnju na sebe, nastojeći da nadmaši priče svog oca ili kritikujući
njegove viceve, dok on, konačno, ne bi izgubio strpljenje i rekao joj da
ućuti. Lu bi se smejuljila za sebe, a Edi bi uzviknuo: Hoćemo li da joj
odsečemo jezik, tata? A Alfred bi odgovorio: Da, svakako! Odseći ćemo ga i
ispržiti na puteru tako da bude barem od neke koristi svetu! Ogastas bi se
nasmejao na svoj stakato, neiskren način; a Kiti bi pocrvenela.
Posle večere, Alfred bi deci pričao priče; a onda bi muškarci otišli da
puše nekih sat vremena, pre nego što bi otišli u noć. Alfred je oduvek
voleo noćne izlete, a ja sam bila navikla da obuče svoj zimski kaput i
stavi šal u neko zlo doba, govoreći da mu je potrebna infuzija londonskih
ulica – a onda da se uvuče u krevet u pet ujutru, hladan kao led. Ali
uvek je išao sam, kao sanjar ili mesečar, utonuo u život grada. Ovi izleti
s Ogastasom bili su drugačiji. Nije mi govorio kuda idu.
„Alfred kao da je opčinjen mladim gospodinom Norisom“, reče
O’Rork jedne večeri kad je došao i video da ponovo nije kod kuće.
„Nedeljama nisam s njim pošteno porazgovarao. U stvari, nemam
pojma kako napreduje Tkalac iz Ulice Silver – ako uopšte napreduje!“
„Sve slobodno vreme provodi s tim mladićem“, rekoh. „Da je
Ogastas žensko, bila bih prilično ljubomorna zbog sve te pažnje koju
mu poklanja.“ U stvari, bila sam ogorčena na sve koji su zaokupljali
Alfredovo vreme; koji su ga odvodili u onom jedinom delu dana kad
sam ga imala samo za sebe.
O’Rork se igrao iglom za kravatu. „Znaš, iznenađuje me Alfred.
Obično veoma dobro ume da proceni ličnost.“
Brzo sam ga pogledala. „Znači, znaš nešto neprilično o Ogastasu?“
O’Rork je coknuo. „Ništa neprilično, u stvari. Samo ga bije loš glas
kad se radi o novcu. Znaš, stvari kao – kockanje; konjske trke; raskošno
troškarenje na sve strane. Kažu da je već potrošio pola očevog
bogatstva, i da se namerio da dovrši posao do kraja godine.“
Laknulo mi je; radilo se samo o novcu – a u pitanjima novca Alfred
je bio oštar kao nož. „Ali ako Ogastas želi da se uništi, to nije Alfredova
krivica. U stvari“, rekoh, razmišljajući još dublje, „verujem da Alfred
daje sve od sebe da ga navede na ravan i uzan put.“
„Ti to stvarno misliš, Dodo?“ O’Rork me pogledao s nevericom.
Nisam bila sigurna; podozrevala sam da je Ogastas čovek koji se ne
bi dao navesti na bilo šta. Ali to neće sprečiti Alfreda da pokuša. Alfred
je oduvek verovao da svaki život može da se spase. „Zašto da ne?“,
rekla sam. „Samo se seti Kuće Utopija.“
„Ah, dobra, stara Kuća Utopija.“ O’Rork je coknuo.
„Kako to misliš?“
„Oh, ništa, Dodo. Apsolutno ništa.“
Ali znala sam zašto je to tako rekao. I ja sam bila sumnjičava u vezi
sa žestinom interesovanja mog muža za taj konkretan slučaj. Jedna je
stvar angažovati se da se izvesne žene izvedu na pravi put, ali nisam
mogla da shvatim zašto je Alfred morao biti toliko detaljno uključen u
njihov svakodnevni život. Međutim, tešilo me je što je gospođica Brum
uvek bila s njim; i što je smatrala da je uvek uslužan i duhovit: Vaš
suprug je čudo, pisala je. Napravio je planove za svaku sobu i svaku stvar koja
je u njima potrebna: sliku Našeg spasioca s decom; vazu u kojoj svaka štićenica
može da stavi divlje cveće da se oraspoloži; sto s Novim zavetom, koji može da
nauči da čita i proučava; jednostavan prekrivač na svakom krevetu. Napravio je
i skicu svih parcela u bašti, na kojima žene mogu da rade i uzgajaju nešto; i
kuhinju, u kojoj ostale mogu da pripremaju obroke. Napravio je i nedeljni
jelovnik – i naložio kako bi žene trebalo da se oblače – običan, čist pamuk u
skromnom stilu; ništa što će ih podsećati na njihove pređašnje dane. I tako se
divno obraćao ženama i čitao im Bibliju tako ganutljivo! Kunem se da su sve
plakale!
Mogla sam to da zamislim. Mada nisam morala da zamišljam, zato
što je i sâm stalno o tome pričao. Došao bi kući i stao uz kamin i,
džarajući vatru, pričao mi kako je upoznao novu mladu štićenicu po
imenu Sal, ili Ani, toliko lepu kao da joj rajsko sunce sija u očima. „Ali,
nije razlikovala loše od dobrog, Dodo. Nikada nije čula reči Biblije, u
stvari nije znala ni da postoji Biblija, u kojoj ima reči koje mogu da je
usmeravaju i iskupe joj dušu. Nije znala ni za šta drugo osim za
brutalnost i poroke. Nije znala ni za šta osim za grubost i obmanu. Ne
može čovek da krivi te devojke zbog života koje su vodile, znaš, Dodo?
Ne možeš da ih prezireš. Pre bi trebalo prezirati muškarce koji su ih
takvima napravili, državu koja dozvoljava da se takve stvari
događaju!“ Šetao bi okolo crven u licu, drhteći od besa.
Pa zašto onda ne bih verovala da možda ima zadatak da spase čak i
tako raskalašnog čoveka kao što je Ogastas? „Nemaš mnogo poverenja
u najboljeg prijatelja“, rekla sam O’Rorku, „ako misliš da tako
neiskusan čovek može da ga navede na zlo.“
„Oh, Dodo!“ O’Rork me uhvatio za ruku. „Uvek si toliko spremna
da veruješ samo u ono najbolje kod Alfreda – i ja te zbog toga volim. Ali
čak i Jedan Jedini može da pogreši. To takozvano prijateljstvo s
Norisom neće dobro da se završi, pazi šta ti kažem.“
Nažalost, tako je na kraju i ispalo. A ja sam bila kriva što nisam
videla zlo; što ga nisam sprečila.
Otkriće se dogodilo iznenada. Bila je nedelja veče; kuća je bila tiha,
na pola uva sam slušala duet koji su Kiti i Ogastas svirali, Alfredovu
omiljenu sentimentalnu pesmu, zbog čega su morali da zastanu, nešto
prošapću, a onda nastave. Isprekidani ritmovi uljuljkali su me u san, u
kome su se brojne i veoma lepe mlade dame nadmetale za čast da
pevaju pred kraljicom. Kiti je trebalo da nastupi, u svoj raskoši, ali je
zaboravila melodiju, pa je komornik, ispod veoma velike perike, ustao i
počeo da je prekoreva: Šta to radiš, ponavljao je. Šta to radiš? Glas mu je
postajao sve glasniji, i ja sam se probudila i ugledala Alfreda kako stoji
na otvorenim vratima radne sobe s rukom još uvek na kvaki: „Šta to
radiš?“, vikao je. „Šta sve ovo znači?“ Okrenula sam se i videla
Ogastasa i Kiti kako stoje kao kipovi – Kiti pored klavira, a Ogastas
ispred sofe pored punjene sove; izgledali su podjednako zapanjeno. Kiti
je bila ružičasta; Ogastas beo kao kreč. Kiti je progovorila prkosno,
rekavši da nema potrebe za „takvim ponašanjem“. Ogastas je, ipak,
samo poljubio: „To je dozvoljeno, zar ne? Ujka Čarli i ujka Mafin me
stalno ljube!“
Alfred kao da je preskočio preko cele sobe. Pomislila sam da će
napasti Ogastasa golim rukama, ali se on zaustavio na metar od njega:
„Kako se usuđuješ da je ljubiš! Kako se usuđuješ da stavljaš ruku na
nju! To je nečuveno!“ Često sam ga viđala ljutitog, ali sam ga samo
jednom – one noći kad je umrla Alis – videla da tako potpuno izgubi
kontrolu nad sobom. Oči su mu opasno sjajile, a celo telo bilo mu je
napeto, kao da ulaže izvanredan napor da zadrži kontrolu. Mahnuo je
rukom prema Kiti: „Idi gore, dete – odmah, kažem ti – odmah!“ Ali Kiti
se nije ni pomerila, i činilo se da on nema snage da je na to natera, pa se
okrenuo prema Ogastasu: „A vi, Norise – posle svega što sam učinio za
vas; posle svega što smo podelili! Odlazite iz moje kuće – i ne vraćajte
se!“
Ogastas je podigao svoju elegantnu ruku i napravio zvuk kao da
hoće da ga prekine, ali Alfred je nastavio da besni: „Ne recite ni reč;
beskorisno je. Idite – i ne približavajte se. Ne želim više da čujem za vas.
I tako vam boga, nemojte ni da sanjate da stupite u kontakt s Kiti!“
Zurila sam u njih. Sve se činilo nerealnim, poput neke melodrame, i
ja kao da sam očekivala da se zaustave, pogledaju scenario i počnu
ispočetka. Ogastas je otvorio usta da progovori, ali kad je video
Alfredov besan izraz lica, slegnuo je ramenima i prošao pored njega
kroz otvorena vrata, pokušavajući da izgleda bezbrižno, mumlajući
nešto o tome da se „sada ne nalazimo u pozorištu“. Ali Kiti je poletela
na Alfreda i udarila ga pesnicom: „Ne možeš da ga oteraš. Ja ga volim!“
Alfred je uhvatio za ruku, sve vreme zureći u mene: „Voliš, kažeš?
Voliš? Šta se ovde događalo? Kakvi užasi su se dešavali pod mojim
rođenim krovom? Da li si ti odobrila ovakvo ponašanje, Dodo?“
Nemo sam odmahnula glavom. U glavi mi se komešalo. Kao da je
bilo juče kad je Ogastas donosio Kiti šećerne miševe i kaleidoskope na
poklon – a sada je ispalo da je sedeo na klavirskoj stolici, ljubio je i dirao
joj grudi. Posmatrala sam njeno ružičasto lice i buntovan izraz. Zašto bi
Ogastas vodio ljubav s detetom? Međutim, kad sam pogledala ponovo,
primetila sam da se Kitina figura zaoblila i da je ona svoju crnu kosu
namestila na vrlo odrastao način – ukratko, da više nije dete. Bila sam
šokirana i postiđena što je postala žena a da ja toga nisam bila svesna.
Alfred ju je povukao preko tepiha, lica poput olujnog oblaka: „Ali to
se dešavalo tebi pred nosom, Dodo! Tačno pred nosom! U tvojoj radnoj
sobi! Kakva majka to dozvoljava? Kako mogu ponovo da ti poverim
našu decu?“
Nisam mogla da mislim ni na šta drugo osim na to koliko sam kriva,
i kako je Kiti zamalo izbegla sramotu. Alfred je bio u pravu: kakva je to
majka koja ne primećuje da njeno dete zavodi odrastao čovek, i to
odrastao čovek na lošem glasu? Kakva je to majka koja propušta one
važne poglede, ukradena milovanja, značajne fraze koje bi trebalo da je
upozore na to? Molila sam Alfreda da mi oprosti, Kiti da mi oprosti,
boga da mi oprosti. Za sve sam krivila svoju uspavanost i lekove.
Histerično sam vikala: Oprostite mi, oprostite mi! Pala sam na kolena
svom težinom, pa je troje, ili četvoro slugu moralo da me odnese na
sprat. Dok sam ležala na jastucima, s oblogom na glavi i ukusom leka
za smirenje na usnama, čula sam Kiti kako cvili u daljini, dok je teši
Besin umirujući glas – i krivila sam sebe više nego ikad, zato što sam
znala da je trebalo da zaslužim poverenje svoje ćerke i da je uloga
majke da zaštiti svoju decu, bez obzira na sve. Bila sam toliko
opsednuta svojom greškom da sam smetnula s uma da je Alfred doveo
Ogastasa među nas.
 Alfred je, nepotrebno je reći, svoju pretnju sproveo u potpunosti.
Nikada više nismo videli Ogastasa – a Alfred se pobrinuo da Kiti uvek
bude u pratnji Sisi ili neke služavke kad izlazi. Nijednom nije pomenuo
Ogastasovo ime; činilo se da je čovek koji je donedavno bio skoro član
naše porodice u jednom trenutku prestao da postoji. Trebalo je da me
upozori ta Alfredova nepomirljivost; takva sposobnost da iz svog
života izbaci nekad voljenu osobu kao zloćudni tumor. Trebalo je da
znam da s Alfredom nema polovičnih rešenja. Ali tada mi je bilo toliko
drago što sam se rešila Ogastasa da uopšte nisam preispitivala tu
Alfredovu sposobnost da postupa tako potpuno bezosećajno.
Međutim, Ogastas nije potpuno nestao iz naših života. Konačno se
pojavio na neočekivan način: kada je naredne zime izašao Džejms
Bartram, pojavio se i on, u liku Majlsa Danversa, s ravnim, otegnutim
glasom, sarkastičnog ponašanja i opuštene elegancije. Negativac,
naravno – ali šarmantan negativac; čovek koji obećava a koji je odlučio
da propadne; čovek koji se čini zabavnim i pametnim, ali koji nema
morala. Vrli Džejms Bartram ženi se vernom Madlenom, a Majls
Danvers završava kao ruševina, plutajući Temzom, a na sahranu mu ne
dolazi niko osim skitnice kome je dao poslednju paru. Međutim, kad
Džejms Bartram ugleda telo svog prijatelja, pokriva šakama lice i plače:
Ponovo sam ga video, ne bledog i bezizražajnog, već lepog i slobodnog, a
dugačke lokne lepršaju mu na vetru dok plovimo parobrodom preko Ženevskog
jezera na poslednjoj etapi našeg poslednjeg zajedničkog putovanja. Vidim ga
sada, zuri u daljinu, crvenih obraza, lica toliko lepog i punog nade, tela
gracioznog i mladog. Bog zna da bih više voleo da je umro tada, dok mi je još
bio drag, nego da ovako užasno skonča.
Morala sam da se upitam šta li Ogastas misli o tom literarnom
oproštaju i da li je propatio zbog udvaranja Kiti barem upola koliko
sam propatila ja što to nisam primetila. A jesam propatila. Alfred se za
to pobrinuo, ubeđen da više nisam u stanju da se staram o sopstvenoj
deci i da će im biti mnogo bolje ako budu potpuno pod kontrolom moje
sestre.

Čak i sada se rastužim kad pomislim da sam ja bila više nego iko
zagrejana da dovedemo Sisi kod nas; da sam ja bila ta koja je ne samo
posejala seme za taj događaj nego ga i gajila i dovela do ploda. Kako se
duboko kajem zbog tog dana! A ipak, kako sam mogla da znam? Ništa
nije ukazivalo da taj dogovor neće polučiti obostranu korist. Sisi je
postala zabavno društvo (mada sklona da bude oštra na račun drugih).
Bila je veliki obožavalac Alfredovog dela i mogla je da imitira njegove
likove skoro isto tako dobro kao i on. Svaki put kad sam posetila Čizvik
pomislila bih kako bi bilo divno da može da nam se pridruži u
Londonu; i s rođenjem svakog mog deteta ta mogućnost mi se činila sve
privlačnijom.
Kad se rodio Džordž, stvar je postala hitna; meni je zdravlje sve više
slabilo i, mada je Besi radila najteže poslove, i ona je imala samo dve
ruke, a Alfred je rekao da je pogrešno očekivati da poluobrazovana
devojka usađuje našoj deci ispravne misli i osećanja, podučava ih
manirima i čuje njihove molitve. Uvek bi otrčao pravo kod dece čim bi
došao kući, igrao se s njima i i čitao im, na svoj jedinstven način – ali nije
mogao uvek da bude tu. Sisi je, nasuprot njemu, imala mnogo
slobodnog vremena i nervirala se u svom usamljeničkom životu, gde
„nema šta da se radi, osim da se stari“.
Jedno vreme se nisam usuđivala da pokrenem to pitanje, u strahu
da ne uznemirim mamu. Stare rane još nisu bile zacelile, a Alfred je još
uvek bio persona non grata u Čizviku. Međutim, kad je Ada pala u
krevet, a ja morala da pazim na bebu i tek prohodalo dete, odlučila sam
da ispitam Sisi šta misli o tome.
„Bojim se da mama nikad neće pristati da te pusti“, rekla sam, dok
sam šetala s njom stazom u cveću, držeći bebu Džordžija u rukama, a
mali Edi je trčkarao i spoticao se pored mene tražeći kamenčiće.
„Imam dvadeset četiri godine, Dodo. Mogu da radim šta mi je volja.
Mama ne može zauvek da se duri na Alfreda – a ako se i duri, pa, tako
će biti i tu nema pomoći. Ne može da mi stoji na putu.“
„Ali bojim se da bi to bilo sebično s moje strane, Sisi, draga. Trebalo
bi da se udaš i imaš svoju decu.“
„Oh, to!“, reče, podižući Edija koji je pao, čisteći ga od prašine i
umirujući ga kao da je celog života bila dadilja. „Još nisam pronašla
muškarca za koga bih i izbliza mogla da zamislim da se žrtvujem.
Naravno, mama i tata se trude, pa nam kroz kuću prolazi beskrajna
povorka uštogljenih mladih ljudi koji dolaze da u radnoj sobi drže šolje
s čajem svake nedelje. Čak se ponovo pominje i rođak Džordž, otkad je
preminula sirota Lili. Ali zašto bih se krila u Koventriju, od svih mesta,
kad mogu da budem u srcu londonskog društva! U stvari, što više
mislim o tome, sve sam sigurnija!“
Nije potrebno ni naglašavati, Alfred je bio oduševljen mogućnošću
da se moja pametna – i nesumnjivo lepa – sestra pridruži porodici. On
je lično dovezao kočijom iz Čizvika i odneo je (bila je veoma vitka i
lagana) sve do radne sobe, dok su deca stajala u vrsti, držeći državnu
zastavu. Alfi je snažno duvao u svoju limenu trubu, a čak se i Ada
pojavila u Besinom naručju, tapšući rukama u znak dobrodošlice, nalik
pravom anđelu.
„Kakvu divnu kuću imaš, Dodo!“, rekla je Sisi vrteći se u krug,
diveći se kristalnim lusterima i ogromnim ogledalima koje je Alfred
postavio. „Mora da je potrebno mnogo vremena da se očisti sve ovo
staklo!“
„Oh, da“, rekla sam poletno. „Alfred je veoma zahtevan. Sve se čisti
sirćetom i novinskom hartijom. Sve je isplanirao. Sluge mu se svakog
jutra javljaju da dobiju spisak dužnosti.“
Izgledala je iznenađeno: „Zaboga, Dodo! Alfred sigurno ima
dovoljno posla i bez opterećivanja problemima domaćinstva?“
„Mislim da ga to ne opterećuje, Sisi“, rekla sam, bacivši brz pogled
prema Alfredu, prvi put shvatajući da možda nešto nije u redu s
načinom na koji vodimo svoje domaćinstvo. „U stvari, drago mu je što
može toliko stvari da nadgleda sam. Ja nemam nikakvu želju da se
mešam, pošto je on toliko isključiv i sklon da bude pravi mrzovoljni
medved ako stvari krenu loše!“ Nasmejala sam se a, na moje olakšanje,
nasmejao se i Alfred.
Sisi se nije smejala. „E pa, sad sam ja ovde i mogu sve da
preuzmem. Samo mi reci šta treba da se uradi, Alfrede. Ne treba da
uznemiravamo jadnu Dodo.“
Jadna Dodo – kako sam se samo brzo saživela s tim opisom! Čim je
saznala da sam trudna s Fani, Sisi je počela da me tretira kao invalida,
savetujući me o ishrani i potrebi da se redovno odmaram; prekorevajući
me ako bih uradila nešto glupo kao što je otvaranje prozora, ili ako bih
pokušala da dohvatim knjigu s visoke police: Stvarno pokušaj da budeš
razumna, Dodo. Naterala me je da popustim korset i da zabacim kosu, i
nije mi dozvoljavala da popijem više od jedne čaše vina za večerom.
Umesto toga mi je donosila biljni čaj i gomile suvih biskvita. Moram
priznati da sam se tiho bunila tako što sam pola čaja prosipala u saksije
paprati, a biskvite sam davala psu ili, ako bi ih i on odbio, bacala u
vatru, gde su uvređeno goreli.
Osećala sam da bi trebalo da mi je drago što me oslobodila svih
kućnih poslova koji su mi bili dosadni, ili za njih nisam imala vremena
– ni snage. Ali zavidela sam joj na sposobnosti da od Alfreda izvuče
pohvalu i, umesto da budem zahvalna, pre sam bila hladna prema njoj.
Možda bi, da sam se potrudila više da se ponašam kao sestra, moj život
od tog trenutka krenuo drugačijim tokom. Ali, iskreno, njoj kao da
uopšte nije bilo stalo do onoga što ja kažem. Za nju je bio važan Alfred –
a posle Alfreda, deca. Pravila je neki privid da me konsultuje, stojeći na
vratima s olovkom i beležnicom: Da li ćemo da pravimo pitu od zeca, ili
ovčju kolenicu? Je li vreme da se očiste dimnjaci? Misliš li da bi Džordži već
trebalo da obuče kratke pantalone? Ali bilo je jasno da ima svoje metode i
da ne namerava stvarno da mi dozvoli da joj ih narušim svojom
neodređenošću i neodlučnošću. Svako jutro je ustajala rano – čak pre
Alfreda – brinula se da doručak bude po njegovoj volji, da su mu cipele
propisno izglancane, novine savijene, da mu je radna soba čista, vatra
podstaknuta, a pisaći pribor složen kako on voli.
Tako Alfred nije imao nikakve zamerke na nju, a deca (deca kao
deca) marila su samo od trenutka do trenutka, sa zadovoljstvom
reagujući na njen entuzijazam za izlete, igre i takmičenja, aktivnosti
koje ja više nisam mogla ni da pokušavam. Bilo je „tetka Sisi kaže“ i
„tetka Sisi misli“ od jutra do večeri, posebno od Lu. Samo je Kiti odolela
njenom šarmu, s prezirom odbijajući spisak dužnosti koje bi joj ona
sastavila. Mrzim je!, govorila bi, mrko me gledajući s vrata. Misli da mi je
mama – a nije!
Dugo vremena sam potiskivala svoju uvređenost, misleći da će doći
do nekakvog zbližavanja; no umesto toga, počela je sve više da se
uvlači u moje dužnosti supruge. Jednog dana više nisam mogla da
izdržim. Pošla sam da pronađem Alfreda i zatekla ga u biblioteci. „Više
nisam gospodarica svoje kuće“, pobunila sam se, jedva zadržavajući
plač. „Sisi drži sve ključeve kod sebe, a danas ne mogu ni da sredim
cveće u radnoj sobi zato što ga je ona već sredila.“
Podigao je pogled s knjige. „Ah, da, prilično je talentovana za to, zar
ne misliš? Tako vesele boje! Ali ako ti želiš da uređuješ cveće, ja nemam
ništa protiv. Nije to tako ozbiljna stvar.“
„Ne radi se samo o cveću, Alfrede. Radi se o svemu.“ Osećala sam se
kao devojčica koja se duri zbog nekog izmišljenog problema, a njegov
iznenađen pogled učinio je samo da budem svesnija toga.
„Ali zato je Sisi ovde, Dodo! Trebalo bi da ti je drago što je spremna
da preuzme poslove, i što je tako efikasna u tome. Mislim da bi vredela
dvesta funti godišnje kad bismo morali da joj dajemo platu. A moraš da
priznaš, draga, da je u domaćinstvo sada sve mnogo bolje vođeno i na
vreme.“
„ O h, vreme!“, rekla sam, u naletu velike uzrujanosti. „Ti i tvoje
vreme! Tik-tak, klik-klok! Pik-pok!“
„Dodo, ponašaš se detinjasto! I nezahvalno. Ne želim to više da
slušam. Moram da obavim neke ozbiljne stvari.“ I vratio se Zdravlju i
zdravstvenim merama među radničkom klasom. A ja sam izašla iz biblioteke
osećajući užasan unutrašnji bes, koji nisam imala na koga da iskalim.
Najgore je bilo to što me je držala podalje od dece. Pokušavala sam
da ubedim sebe da se samo brine za mene kad ih je pokorno dovodila
da me poljube za dobro jutro i laku noć, s izrazom nežne zabrinutosti.
Ali zabranila im je da me uznemiravaju u bilo koje drugo vreme,
govoreći im: Vaša mama mora da se odmara. Ja sam smatrala da mi nije
potrebno baš toliko odmora koliko mi je prepisano, a i prijala bi mi
komična živahnost dečjih razgovora da me izvuče iz potištenosti.
Žudela sam za mogućnošću da držim malog Džordžija u krilu, da ga
poljubim u glavu i osetim njegove bucmaste ruke i noge dok se migolji
okolo. Ali Džordži je bio u preciznom režimu spavanja i šetnji, a ostala
deca su imala zadatke u koje se ja nisam usuđivala da se mešam. Čak
su i moje posete Adi bile ograničene, iz straha da bi mogla da se uzbudi
više nego što bi to njeno zdravlje podnelo. „Moramo da budemo
razumni“, rekla je Sisi, pomalo licemerno. „Znam da voliš da vidiš svoje
dete, ali ne možemo uvek da radimo ono što volimo.“ Međutim, znala
sam da Ada voli kad je posetim, i njen pogled je bio vedriji kad bih
pričala s njom. I tako, kad god bi Sisi bila napolju u šetnji, ja bih se
došunjala do Adinog ležaja i čitala joj, milujući njenu svilenkastu kosu,
dok su napolju oblaci preletali preko prozora. Nemoj da kažeš tetka Sisi,
govorila sam. Ovo mora da ostane naša tajna.
Trudila sam se da ne budem ljubomorna na Sisi. Pokušavala sam da
se smešim kad bih videla nju i Alfreda, glava spojenih iznad nekog
računa ili pisma, ili dok bi sedela i prepisivala njegove rukopise.
Pokušavala sam da ubedim sebe da su te stvari samo nebitan deo mog
života kojima ne bi trebalo da se opterećujem. Ona mu nije žena, govorila
sam sebi, i nikada neće biti. Nikada neće s njim deliti postelju, niti osetiti
njegov nežni zagrljaj. Ne treba da imam nikakav strah. Zato bih, kad god bi
Alfred legao pored mene i upitao me: „Da li si večeras dobro, Dodo?“,
uvek rekla da jesam, mada sam se užasavala pomisli na još jednu
trudnoću – ne samo zbog svog zdravlja već i zbog toga što je Alfred
očigledno prestao da uživa u očinstvu, stalno se žalio na prevelik broj
dece koju sam mu rodila, kako su skupa i problematična, i kako
razmišlja da postane pustinjak i pobegne od svega. Ponekad bih ga
uhvatila kako posmatra neko dete s takvim neodobravanjem da bih
potpuno klonula. U tim trenucima sam se pitala da li mu je do dece
uopšte stalo.
A deca su nastavljala da dolaze. Nakon što se rodila Fani, nadala
sam se da ću dok je dojim biti pošteđena neko vreme, ali jedva šest
meseci kasnije probudila sam se sa starim, poznatim osećajem mučnine,
znajući da ću ponovo morati da se suočim s Alfredom. Kad sam
konačno skupila dovoljno hrabrosti da mu kažem, jedva sam stigla da
izgovorim „Alfrede, dragi, imam neke novosti...“, pre nego što je on
zažmurio u očajanju i ćutke spustio pogled na završno poglavlje
Džejmsa Bartrama. Morala sam da odgovorim, pomalo razdraženo: „I ti
si delimično zaslužan za to, Alfrede. Bog zna da ne mogu da začnem
sama od sebe!“ – ali nije mi odgovorio, niti me je pogledao, samo je
dramatično uzdahnuo.
A i jadna beba kao da je osećala da nije dobrodošla: stalno mi je
uzrokovala bol, tako da sam jedva mogla da napravim nekoliko koraka
i morala bih da se zaustavim i istegnem noge zbog grčeva. Alfred se
mrštio, besneo i hodao okolo ljut zbog moje nespretnosti i svoje nemoći
u toj stvari: „Ovo ništa ne valja, Dodo. Felps će morati da ti pronađe
nešto jače.“ To nešto jače je pronađeno, i imalo je takav uticaj da sam
izgubila i ono malo osećaja za vreme koje sam imala. Ponekad sam bila
toliko izgubljena da nisam mogla ni da siđem u prizemlje. Uprkos tome
što sam toliko vremena provodila u snu, kao da sam imala nepogrešivu
sposobnost da se ponašam luckasto u budnom stanju. Dobijala sam
iznenadne i neobjašnjive napade štucanja. Zaboravljala sam stvari.
Gubila sam stvari. Tumarala sam okolo poluodevena, iznenađujući
sluge i uznemirujući decu svojom neurednom pojavom i stalnim
raspitivanjem o tome gde je Alfred. Osećala sam uznemirenost i
nespokoj, i nedostajalo mi je vazduha, kao kao da se gušim od neke
nevidljive prašine.
Kada je Ada na kraju umrla, dali su mi toliko omamljujućih
sredstava da se sećam samo crnila. Crnilo i samo crnilo, i stalan bol u
grlu. Alfred stoji kao skamenjen pored kreveta, a Besina usta su
otvorena u nemom vrisku; negde u daljini čuju se deca kako plaču. Crni
sakoi i cilindri pogrebnika dok se okupljaju u hodniku, i prazan kovčeg
kako ga nose uz stepenice. Pod koji mi se približava i nepoznata osoba
koja me podiže i nosi me. I moja glava, udovi, stomak i leđa, u kojima
osećam ogromnu masu bola, dok me spuštaju u krevet, sa spuštenim
roletnama i lampama prekrivenim crnom tkaninom.
Jedva šest nedelja kasnije rodila se Florens Mej. Ja nisam bila
spremna za nju, a ona nije bila spremna za svet. Siroto dete skoro da
nije moglo da otvori oči; disanje joj je bilo toliko slabo i nepravilno da su
joj se grudi jedva pomerale. Privijala sam njeno jadno, smežurano telo
uza se, pokušavajući da joj dam da sisa, trudeći se da joj ulijem volju za
životom. Ali dok sam je posmatrala, usne su joj poplavele, a telo se
opustilo; i znala sam da nema svrhe. U tom trenutku sam zaplakala;
stisla sam je na grudi i nisam htela da je pustim. „Moram da pronađem
Alfreda“, ponavljala sam. „On će znati šta da uradi.“ Ali rekli su mi on
ne može ništa da uradi; čak ni Alfred nije čudotvorac, rekli su; čak ni on
ne može da je vrati iz mrtvih. Babica je silom pokušala da mi uzme
bebu, ali sam je ja čvrsto držala. Zatim se Sisi nadnela nad mene,
mirišući na karbolni sapun, i rekla mi da se zamaram od sveg tog
vrištanja i da moram da pustim bebu, zbog svog fizičkog i psihičkog
zdravlja. Ali ja sam je držala, kao da Florens Mej u svom sićušnom telu
drži neki deo mog stvarnog života. „Odlazi od mene!“, vikala sam na
Sisi. „Ti, đavolice, odlazi!“
Konačno su doveli Alfreda. Ušao je u moju bolesničku sobu kao
sunčeva svetlost. Prišao je krevetu i dodirnuo mi ruku. „Daj mi to siroto
dete, Dodo.“ Nežno je uzeo od mene i uvio je u mali šal koji sam izvezla
za Kiti pre mnogo godina. Dok je tako stajao i držao je u naručju, suze
su mu potekle niz obraze i zavrteo je glavom: „Ne može više biti dece,
Dodo. Ne mogu podneti da stojim nad još jednim malim grobom –
mislim da će mi to potpuno oduzeti muškost! A ti, sirota draga
devojčice – ti moraš potpuno da se odmoriš. Čim se sve ovo završi, ja ću
se za to pobrinuti.“ Uhvatila sam ga za ruku, pa smo oboje plakali za
našim detetom kao što smo nekad plakali za Alis.
 16.

T ako jasno vidim Alfreda. Leži na nekoj čudnoj vrsti podijuma,

umotan u somot. Mlad je, koža mu je glatka, a usne pune. Obučen
je kao Abanazar. Sisi i Alis stoje pored mene držeći velike bukete cveća.
Meni su ruke prazne. Znam da sam htela da ponesem nezaboravak –
cvet koji mi se slaže s očima; cvet koji je stavio u rever na dan Alisine
sahrane.
Ali to ne može biti tačno. Alis je pored mene. Gleda Alfreda i smeši
se. „Mnogo te volim“, kaže. „Ti si moj dobri anđeo.“ Sisi kaže: „I ja te
volim.“ Izgleda mlada kao Alis, i čak i lepša. Skoro kao da su
bliznakinje; obučene su u iste plave haljine, a beli velovi im lepršaju niz
leđa, kao da su neveste. Izgledaju poželjno dok ja užasnuto shvatam da
nosim staru crnu haljinu, memljivu i prljavu, spreda uflekanu
preparatima doktora Felpsa. Ponižena sam; ne smeju da me vide u
ovome. Moram da se vratim kući i pronađem svoju plavu haljinu.
„Teško da će ti biti taman!“, kaže Sisi, neljubazno se smejući.
„Predebela si.“
„Jeste“, kaže Alis, razložnije. „Bojim se da si se malo proširila otkad
smo se poslednji put videle.“
„Ali probala sam novu haljinu!“, tužno cvilim. „Dolazila je
gospođica Volters. Obećala je da će mi je doneti danas!“
„Kao i obično, prekasno, Dodo!“, kaže Sisi, odmahujući glavom.
„Sram te bilo! Njegova poslednja želja bila je da se svi odenemo u
plavo. Bio je vrlo izričit oko toga. A kao što znaš, on je uvek u pravu.“
„Jeste, Dodo. Barem bi ti to trebalo da znaš.“ Alis klizi prema njemu.
Zaustavlja se iznad njega i kao da se sprema da ga poljubi. Ali samo
sklanja arapske draperije, one padaju na pod, i ja vidim da je Alfred
obučen kao mornar.
„Možda će kasnije želeti da zapleše neki narodni ples“, objašnjava
Alis ozbiljno.
 „Da pleše? Znači, on je živ?“ Srce mi poskakuje u eksploziji velike
sreće, ali pre nego što uspem išta da izgovorim, Sisi odmahuje glavom.
„On je mrtav za tebe, Dodo, zato što si ti tako prizemno stvorenje. Ali
za nas je besmrtan, jer smo mi duhovna stvorenja. Bićemo uz njega
zauvek.“
„Ali on je moj muž! Ja ga najviše volim. Trebalo bi ja da budem kraj
njega!“ Krećem napred i počinjem da udaram po njima da ih oteram, ali
začudo ne nailazim ni na kakav otpor njihovih tela. Budim se uz jecaje.
Još uvek osećam tinjajuću nadu. Pokušavam da je zadržim, da je
prigrlim i sačuvam u sebi. Kad bi samo bio živ! Kad bi samo bio ovde, u
ovoj sobi, obučen u mornarsko odelo i spreman da zaigra oko nameštaja
i privuče me čvrsto na svoje grudi – ništa što je rekao ili uradio ovih
poslednjih desetak godina ne bi bilo važno. Sve bih mu oprostila.
Dozvolila bih mu da ima koliko god hoće žena – čak i moje sestre, ako
bi ga to činilo srećnim. Mogao bi da sedi na odru okružen božanstvenim
ženama, kao arapski princ u haremu.
Svesna sam da Vilsonova stoji pored. Izgleda uzrujano. „Izvinjavam
se, gospođo. Ne bih vas uznemiravala – ali gospodin Noris je ovde, vrlo
je uporan. Rekla sam mu da dođe drugi put, ali on kaže da će doveka
čekati na stepenicama. Nisam znala šta da radim.“
„Gospodin Noris?“ Zbunjena sam. „Koliko ima sati?“
„Malo posle osam, gospođo.“
Zapanjena sam. Vidim da može da ustane i rano kad je raspoložen.
„Nikako ne mogu da ga primim sada.“
„Kaže da je veoma hitno.“
„Stvarno?“ Mogu da prođu meseci da me ne poseti. A sada dolazi
svakog dana. „E pa, moraće da sačeka kad meni bude zgodno, kao i
Budlz.“
„To mu se neće dopasti.“
„Sigurna sam u to. Ali moraće da se pomiri s tim. Ovde ću da
doručkujem. Javiću mu kada imam vremena da ga primim.“
 Vilsonova izlazi. Čujem komešanje u daljini. Ogastas nije mirno
primio moje odbijanje. „Čekaću“, čujem ga kako mumla. „Čekaću ceo
dan ako budem morao!“
Glasovi se približavaju. Ne mogu da verujem – Ogastas je skoro
pred mojim vratima. Očigledno neću imati mira dok se on nalazi pod
mojim krovom.
Vilsonova se uvlači u sobu, noseći poslužavnik s mojim doručkom.
„Gospodin Noris kaže da namerava da čeka dok ne budete spremni da
ga primite. A preklinje vas da to bude što pre.“
Vilsonova je uznemirena. Nije pravično pustiti je da ona nosi teret
Ogastasovog dosađivanja. „Oh, dobro“, kažem. „Možeš mu reći da ću
ga primiti u pola devet.“
„Da, gospođo.“ Izlazi. Čujem razgovor, a onda tišinu. Uzdahnem s
olakšanjem. A onda probam ovsenu kašu i poširana jaja. Ne
doručkujem često u krevetu; ne volim to, jer me podseća na sve ono
vreme kad sam bila „indisponirana“; kad je Sisi smišljala kako da me
što više odvoji od ostatka porodice. Ali s vremena na vreme to je
ugodno zadovoljstvo.
U pola devet sam spremna. Ogastas neraspoloženo sedi i posmatra
ulicu s mog prozora, skicirajući scenu. „Imate lep pogled na svet“,
priznaje. „Kladim se da znate šta se dešava napolju bolje nego što želite
da kažete.“
„Možda; a možda i ne. Ali nije to razlog zbog koga si došao. Molim
te, iznesi svoj slučaj – slučaj tako hitan da si morao da uznemiriš celo
moje domaćinstvo.“
„Mislite, jednu nervoznu sluškinju.“
„Ne, ne samo Vilsonovu. I ja imam svoje navike. Ovo je drugo pre
podne kako mi ih narušavaš.“
„Kakve navike? Čitanje starih knjiga i tome slično, mislite?“ Kiti mu
je očigledno nešto pričala. Ljuta sam na nju. Ali Ogastas iznenada kao
da shvata da nije dobro počeo ako treba da moli za uslugu, pa malo
ublažava ponašanje.
 „Slušajte, mama. Da budem iskren, došao sam da vas zamolim da
se založite kod Sisi.“
„Kod Sisi?“ Čak ni ja to nisam očekivala. Gledam ga zapanjeno.
Mora znati da Sisi i ja ne razgovaramo – čak se i ne dopisujemo – otkad
sam ja otišla iz Alfredove kuće, a ona ostala. I Kiti je mrzi, ali je čak i ona
u boljim odnosima s njom nego ja. „Kako, zaboga, ja mogu da ti
pomognem? I kakvu pomoć želiš?“ Kao da ne znam. Želi da mu ona
prepusti novac. I iz nekog razloga, misli da ja mogu na to da je
nagovorim.
„Vi ste joj sestra, zar ne? A Kiti vam je kćerka. To mora nešto da
znači.“
„To što smo sestre u prošlosti ništa nije značilo. Oskrnavila je
značenje te reči. Ako ti je toliko stalo da utičeš na nju, zašto sâm ne
porazgovaraš s njom?“
„Pokušao sam. Poslednja četiri dana ’nije kod kuće’.“
„Možda je zauzeta. Pretpostavljam da ima dosta posla.“
„Oh, bila je ona kod kuće. Video sam je na prozoru, kako viri iza
zavese.“
„Zašto joj onda ne pišeš?“
„Pa, pisao sam joj.“
„Dobro, daj joj vremena da ti odgovori. Zašto si u tako strašnoj
žurbi, Ogastase?“
Spušta dugačke noge s prozorske daske. „Pa, mama, da budem
iskren, u ozbiljnom sam problemu. Kiti ne zna ništa o tome, a vas
molim da ništa ne govorite, ali dugujem veliku količinu novca i ako ga
ne vratim do sledeće nedelje, izgubiću i kuću i sve u njoj. Kiti i ja (da ne
ublažavam mnogo) bićemo siromasi.“
Zaprepašćena sam. „Kako si uspeo da dospeš u tu situaciju?“
„Znate me, mama. Ja sam čovek koji rizikuje. Nekad dobijem, nekad
izgubim. U proseku, na svom sam. Nemojte tako da me gledate! Da li
sam ikada tražio novac od vas? Nisam, i vi to đavolski dobro znate. Ali
nedavno sam imao veliki gubitak. Dužan sam po celom gradu, a jure
me i Jevreji. Potrebno nam je Kitino nasledstvo da rešimo problem. A
najbrži način da do njega dođemo jeste da nam ga Sisi da. Kako što je i
on nameravao.“
„Mislim da je Alfred nameravao sasvim suprotno. Video je kako živiš
– i nije to odobravao.“
„Moralista, kao i uvek! Mada je Jedan Jedini prilično uživao u tome
kad smo izlazili. Kladio bi se na neko staro kljuse, potpuno van forme, i
taj konj bi uvek pobedio. Imao je sreće i na ruletu – govorio je da u
mislima vidi točak i tera kuglicu da se zaustavi tamo gde želi.“ Smeje
se i gladi brkove. „Nikad nisam izgubio ni peni kad sam ga slušao.
Bože, da se nije ohladio za tu stvar, možda sada ne bih bio ovde i
preklinjao vas za uslugu. Za uslugu koja bi bila od koristi i Kiti, ako
smem da dodam.“
„Znaš da bih sve uradila za Kiti. Ali ovo je besmisleno.“
„Založili ste se za nju protiv njega. Zar ne možete da uradite isto to i
protiv Sisi? Zar se više plašite mlađe sestre nego Alfreda?“
„Nikada se nisam plašila Alfreda.“
Ogastas se smeši, potajno, cerekavo: „Da li je tako?“
Crvenim. „Kako se usuđuješ da se cerekaš! Ne znaš ti ništa!“
„Oh, prestanite da se pravite važni! Dozvolili ste mu da radi s vama
šta hoće. Čak ste mu dozvolili da vas izbaci iz sopstvene kuće i zahvalili
mu se na privilegiji! Tako kaže Kiti.“
„Kiti govori gluposti. Ona ne razume. A barem bi ona trebalo da zna
kakav je osećaj biti napuštena supruga. A tebe voli uprkos svemu.“
Zuri u mene. „Da li se ikada žalila na mene?“
„Ne. Svesna je da je sama sebi razmestila postelju u koju je legla, a
suviše je ponosna da bi sada od toga odustala. Čak i ako mora da u njoj
leži sama.“
Smeje se. „Vi baš umete da se izborite za sebe kad želite. Pa, ako ne
želite da se sastanete sa Sisi, ne želite. Ali nadam se da ćete se setiti tog
svog hrabrog prkosa kad Kiti začuje sudske izvršioce na vratima i vidi
kako sudski pozivi upadaju u poštansko sanduče.“
Ledi mi se krv u žilama. Sudski izvršioci! Sudski pozivi! Sve ono što
se Alfred celog života trudio da izbegne. Zaista bi me mrzeo ako bih
dozvolila da Kiti bude toliko ponižena samo nekoliko dana posle
njegove smrti.
„Dobro“, kažem brzopleto. „Pokušaću. To je sve što mogu. Ali
sumnjam da ću imati više uspeha od tebe.“
Ustaje i pruža mi ruku. „Hvala, mama. Nećete zažaliti. Ali možete li
da odete već danas? Vreme je dragoceno.“
„Da, danas“, kažem. Sve, samo da ode.
„Onda ću čekati kada vama bude zgodno.“ Ceri se, uzima šešir i izlazi,
zviždućući.
Potpuno sam rastresena. Teško varim doručak i osećam ukus jaja u
ustima. Pridržavam se za ivicu stola i pokušavam da dišem polako.
Kako sam mogla da pristanem da se sastanem s njom? Kako ću da se
suočim s njenim ponižavanjem i likovanjem? Šta ću, zaboga, da joj
kažem? Ali, nemam vremena da sastavim neko oprezno pismo, niti da
vodim računa o ljubaznosti ako želim da sprečim sudske izvršioce da
pokucaju Kiti na vrata. Moraću da pretpostavim da će Sisi biti kod
kuće; i da će želeti da primi sestru koju toliko prezire.
„Vilsonova, donesi mi ogrtač i šešir. Izlazim!“
Pojavljuje se na vratima. „Izlazite? Da nećete možda opet da se
vozite s gospodinom O’Rorkom u onim čezama?“
„Neću.“ Nervozu iskaljujem na sirotoj ženi. „Ali i da hoću, imam
pravo na to. Ako hoću da se vozim u čezama – ili da jašem na slonu –
mislim da imam pravo na to.“
Ona crveni. „Izvinjavam se, gospođo. Posle toliko mnogo, pa, mirnih
dana, ne mogu da se naviknem na ovoliko zbrke.“
Smešim se. Dobra je to duša. „Znam ja da se ti samo brineš za moje
dobro. Ali moram da idem kod svoje sestre.“
 „Gospođice Milar? Mislila sam...“ Zastaje, nesigurna šta bi trebalo
da prizna da zna.
„Da ne razgovaramo? Da, u pravu si. Ali ipak moram da je vidim.
Tiče se gospođe Noris.“
„Mislite, gospodina Norisa. On vas je na to naterao, rekla bih.“
„Nije važno ko me je na to naterao. Brzo mi pozovi kočije. I daj mi
nešto za želudac.“
Donosi mi čašu tonika doktora Felpsa, uzimam šešir, šal i tašnu u
kojoj imam nekoliko šilinga i, kad se se Vilsonova vrati s kočijama,
spremna sam.
„Park lejn“, kažem kočijašu. Zatim, uz tandrkanje točkova,
polazimo.

Dok se vozimo, stomak mi se grči pri pomisli na to da ću ponovo videti

sestru. Misli mi se vraćaju u vreme kad sam joj vrlo nepromišljeno
ostavila celo domaćinstvo. Posle smrti moje drage Ade i kratke agonije
Florens Mej, doktor Felps je pomislio da bi banja Lemington bila
najbolje mesto za moj oporavak. Nisam htela da idem; osećala sam da
treba da ostanem u Londonu, i da je Alfred najbolji doktor za mene.
Dolazio je da sedi pored mene svakog jutra i svake večeri. Držao je moje
hladne ruke u svojim toplim; grlio me i čitao mi utešne reči gospodnje.
Kad sam malo ojačala, čitao mi je omiljena poglavlja iz Migs, od čega
sam se toliko smejala da sam na sraman trenutak, ili dva, skoro
zaboravila lica naše mrtve dece.
Ali nije mogao sve vreme da provodi sa mnom. Borio se s prvim
brojevima Crvene kuće i uređivanjem Naših svakodnevnih života, a trebalo
je da počne s odabirom glumaca za novu predstavu. Tugu kao da je
pretopio u fanatičan rad, a ja sam znala da će ga to terati dok ne padne
od iscrpljenosti. Pokušala sam da ga ubedim da pođe sa mnom; da se
odmori, ali nije hteo: Znaš kakav sam, Dodo. Bog zna da bih voleo da je
drugačije; da mogu da odmorim mozak i zaplovim mirnim i okrepljujućim
morima. Ali moram da radim; to jedino znam. Sve do dana dok se ne srušim.
 I tako sam, posle nekoliko nedelja, oterana u Midlands, s koferom u
odeljku za prtljag, iznajmljenom medicinskom sestrom i primerkom
Džejmsa Bartrama pod miškom. „Kapetan Sisi će voditi računa o
porodičnom brodu“, rekao je Alfred dok mi je pomagao da uđem u
vagon prve klase. „Ništa ne treba da brineš.“
Ako sam bila nesrećna što živim pod istim krovom sa svojom
sestrom, to što ću je sada ostaviti samu bilo je neuporedivo gore. Dok
sam išla na sever preko ravnog pejzaža Midlandsa, zastora spuštenih
spram bleštećeg sunca, Alfredove poslednje šaljive reči odzvanjale su
mi u glavi: Kapetan Sisi će preuzeti komandu. Naravno da će je preuzeti; i
neće joj to biti teško, sad kad ja nisam tamo.
Gotovo sam odlučila da izađem na prvoj stanici i vratim se u
London, ali imala sam kartu u jednom pravcu i pola krune u
novčaniku, a moja mala medicinska sestra nije imala ništa, tako da sam
se prepustila. Kad sam se smestila, odmah sam napisala pismo, u kome
sam rekla da ću ostati samo nedelju dana. Nedelju dana će biti dovoljno,
napisala sam. Ali Alfred je poslao telegram NE VRAĆAJ SE – SVE JE U
REDU. OČEKUJEM SVOJU LEPU ŽENU ZA TRI MESECA. ISKRENO
VAŠ.
Na neki čudan način, promena je počela da me umiruje; i kako su
dani prolazili i ja postajala snažnija, mnogo novih stvari zaokupljalo mi
je pažnju i ispunjavalo užasnu prazninu u srcu. Oprezno sam počela da
izlazim u društvo. Svaki dan sam se kupala i uživala u hotelu, popodne
se odmarala ili pisala pisma, a uveče sam išla na zabave, gde sam
igrala karte s mnogo prijatnog sveta koji je pokazivao mnogo
interesovanja za ženu Alfreda Gibsona. S druge strane, i meni je bilo
drago što svojoj publici mogu da ispričam mnogo anegdota iz našeg
života. Kako su prolazili dani, počeli su da traže moje mišljenje o nekim
stvarima, i zanimalo ih je šta imam da kažem. U stvari, prvi put sam
počela da se osećam kao prava osoba. Šok zbog Adine i smrti Florens
Mej konačno je počeo da bledi. Telo mi se oporavilo, a počela sam da
osećam kako mi se i raspoloženje popravlja. Prošla su četiri i po meseca
a da ja to skoro nisam primetila.
Alfred nije imao vremena da dođe da me poseti, ali mi je svakog
dana pisao kratke vesele poruke. U jednoj od njih mi je poručio da
napreduje s probama za novi komad i da je okupio divnu trupu s
izvrsnim glumcima i glumicama, sve do najnižeg sluge s pola rečenice teksta.
Iskreno Vaš je u izvrsnoj formi (kao i uvek!) kao i junak po kome se komad zove,
Lord Rojston, a imam i najbolju kćerku – jednu šarmantnu mladu osobu po
imenu Rikets – koja dolazi u povoljnom paketu sa svojom podjednako dobrom
glumicom mamom, koja igra moju nesrećnu goropadnu ženu!! Vrlo me veseli
što čujem da se moja stvarna žena dobro opravlja – ali te preklinjem da ostaneš
u Lemingtonu koliko god je potrebno. Tvoja sestra se snalazi sjajno, kao i uvek.
Šta bismo bez nje?
Ime Rikets nije me mnogo zanimalo: pažnju mi je zaokupljalo šta
radi Sisi. U svakom novom pismu bilo je novih pohvala njenoj
neophodnosti. Kako što sam se i pribojavala, koristila je moje odsustvo
da poveća svoj uticaj, dobijajući svakim danom od Alfreda sve više
divljenja i naklonosti, dok sam ja bila kao jadna Izabela u svojoj
začaranoj kuli; niko nije čuo moj glas.
I zaista, kad sam se vratila u Park haus, na vratima me je sačekala
Sisi, kao gospodarica zamka, ključevi su joj visili oko struka, a Džon, još
namršteniji nego obično, s mukom je nosio moj prtljag uza stepenice bez
reči. „Dobro došla kući, Dodo!“, gugutala je. „Sigurno si umorna od
puta. Hoćeš li odmah da ideš u svoju sobu? Mogu da ti donesu čaj i
sendviče tamo.“ Bila je previše ljubazna sa mnom, kao da sam postala
bezopasna osoba.
„Gde su deca?“ Kuća je bila čudno tiha.
„Napolju su, šetaju s Besi.“
„Svi?“
„Pa, oni mlađi. A Lu pomaže, kao i uvek. Tako je divna, draga
devojčica!“ Počela je da mi pomaže da skinem kaput. „Alfi je još uvek u
Ragbiju, naravno.“
„A Kiti?“
„Tu je negde. Nju je nemoguće pratiti. Migolji kao jegulja.“
„Ali zašto nisu ovde da me dočekaju? Zar nisu znali da njihova
mama dolazi kući?“ Setila sam se kako su svi trčali da pozdrave
Alfreda kad se vraćao sa svakog putovanja.
„Pa, Dodo, zaista su se lepo smirili ovih dana, i Alfred je mislio da
ne bi trebalo da im kažem, u slučaju... pa, u slučaju da se nešto
promeni. Biće to za njih prijatno iznenađenje kad se svi nađemo za
večerom.“
Progutala sam svoje razočaranje i pošla za njom uza stepenice. „A
gde je Alfred?“
Stavila je prst na usta. „Ne smemo da ga uznemiravamo.“
„On je kod kuće?“ Nisam mogla da verujem da nije sišao da me
dočeka.
„Psst. Radi.“
„Moram da ga vidim.“ Krenula sam niza stepenice.
Isprečila se ispred mene. „Ne“, rekla je.
„Kako to misliš – ne? On je moj muž. Pusti me da prođem.“
Oklevala je. „Molim te, Dodo. Ima toliko problema s Crvenom kućom.
Znaš koliko mrzi da ga uznemiravamo. Molim te.“ Slatko mi se
nasmešila, a ja sam pomislila kako je lepša od Alis. Pomislila sam kako
je Alfred uvek pisao u metežu dece i posetilaca, a ne zaključan i u tišini.
Ali u svojim pismima je priznao da Crvenu kuću izvlači iz sebe sporo i
bolno, kao pokvaren zub. Popustila sam. „U redu.“
Pošla sam s njom da se raspakujem. Na stočić pored kreveta stavila
mi je vazu sa cvećem i bila vrlo prijatna dok je raspoređivala moje
haljine i sklanjala veš u fioke. Ali mojim venama se širio neki hladan
osećaj. Nešto nije bilo u redu.
Kad je Alfred u pet sati izašao iz svoje radne sobe, pogledao me je
prilično nezainteresovano. Zatim se nasmešio i rekao kako se nada da
sam se oporavila od svakodnevnog napora igranja karata i ispijanja
vode koliko sam teška, a onda je ispružio ruku, kao da želi da se rukuje
sa mnom. Ja sam ga pak skoro oborila svojim zagrljajem. „Toliko si mi
nedostajao!“, rekla sam radosno. „Jesam li i ja tebi nedostajala?“
 Malo se trgnuo, a onda se nasmejao i veselo rekao: „O, ova kuća nije
bila ista bez tebe. Bili smo pod gvozdenom disciplinom. Kapetan Sisi se
za to pobrinula. Ali izvukli smo se pomoću udisanja i izdisanja i koračanja
nogu pred nogu, kao da smo pravi vojnici!“
Na trenutak je bio onaj stari Alfred, a moje srce je bilo toliko
preplavljeno ljubavlju prema njemu da nisam mogla da mu pustim
ruku, već sam je neprestano ljubila. A kad su deca došla, skočio je i
postrojio ih po uzrastu da me pozdrave – što su oni i učinili, učtivo
govoreći da se nadaju da se „osećam bolje“. Osim Kiti, koja se pojavila
odnekud i bila čas bučna čas mrzovoljna, skoro kao da su me se stideli.
Dok smo sedeli za večerom, čak i Alfredovo insistiranje da „kažu
mami“ ovo ili ono uglavnom je ostajalo neprimećeno. Lu i Edi su me
ignorisali kao da sam neka gluva ili matora tetka, a Džordži i Fani su
zurili u mene s nekom vrstom plašljive znatiželje, kao da sam nekakva
paklena mašina koja svaki čas može da im eksplodira u lice.
Tek kad sam te večeri krenula na spavanje shvatila sam šta sam, u
žurbi oko raspakivanja, nekako osetila ali nisam jasno primetila: da su
Alfredova lampa, knjige i omiljena naslonjača nestali iz naše spavaće
sobe. A kad sam pokušala da otvorim vrata njegove garderobe, ona ne
samo da su bila zatvorena – što je bilo neobično – nego su bila i čvrsto
zaključana. Osetila sam strahovito zle slutnje i poraženost, ali nastavila
sam da drmam kvaku, misleći da će pre ili kasnije, morati da se otvori.
Zatim sam celom težinom pritisnula vrata, ali ona kao da su zurila u
mene s nekim groznim smeđe lakiranim trijumfom, kao da bi trebalo
da sam bila pametnija. Izletela sam iz sobe uznemirena. Možda je
Alfred spavao u garderobi dok sam ja bila odsutna, a gospođa Bruks je
zaboravila da stvari vrati na na njihovo mesto. To nije imalo smisla, ali
bilo je jedini odgovor koji sam mogla da smislim. Kad sam krenula niza
stepenice, u žurbi zgazivši na rub haljine i skoro se naglavačke
skotrljala niz stepenice, naletela sam na Alfreda, koji se mirno peo.
„Oh, Alfrede!“, rekoh hvatajući ga za ruku. „Vrata garderobe su
zaključana! I nema tvojih stvari! Šta se dogodilo?“
„Smiri se“, rekao je. „Sve je u najboljem redu. U stvari, to su moja
naređenja. Tebi su potrebni mir i tišina, a ja nemirno spavam.“
Nasmešio se i potapšao me po ruci, kao da se ne radi ni o čemu
važnom; kao da mu nije teško da spava odvojeno od mene posle toliko
meseci. A kad sam videla da mu je lice toliko neuznemireno i
ravnodušno, sve sumnje koje su me mučile još od trenutka kad sam se
prvi put popela uz one proklete strme stepenice do ulaznih vrata,
počele su da praskaju u mojoj glavi, kao eksplozije.
„Ne bi mi smetalo ni da spavaš najnemirnije na svetu!“, rekla sam,
hvatajući ga za sako kad je krenuo da prođe pored mene. „Ne trebaju
mi mir i tišina; ne sada! Potreban si mi ti kraj mene; potrebno mi je da
me grliš!“
„Ne, Dodo“, reče, sklanjajući moje ruke sa svog sakoa, „oboje znamo
do čega to može dovesti. Poslednje što nam je sada potrebno jeste još
jedno dete. Budi dobra devojčica i učini ono što kažem.“
„Možemo da budemo kao brat i sestra. Ne mora biti ničeg drugog...“
Ponovo sam ga uhvatila za sako, svesna da podižem glas u očajanju.
„Zaboga, Dodo!“ Pogledao je okolo, posramljen, dok je pokušavao
da se izvuče iz mog stiska. „Praviš smešnu scenu. Cela kuća će se pitati
šta ti je.“
„Nije me briga!“ Pala sam na kolena, hvatajući ga najpre oko struka,
a onda za noge, a na kraju za zglobove. „Nije me briga i ako uznemirim
celu kuću!“ Grčevito sam se držala za njegove pantalone i plakala nad
njegovim divno izglancanim cipelama.
Mora da sam napravila strašnu zbrku, jer su Sisi i gospođa Bruks
zapanjeno strčale niza stepenice. Rekao im je da me ne krive; da sam
premorena: Potreban joj je odmor. Odvukle su me od njega, i osetila sam
jak miris mirišljave soli dok su me odvlačile u sobu. Kad sam došla k
sebi, vešte ruke gospođe Bruks umivale su me i svlačile za spavanje.
„Hajde, gospođo Gibson“, rekla je dok mi je pomagala da legnem.
„Previše ste napeti. To je razumljivo – prvo veče po povratka kući.
Ujutro će sve izgledati bolje.“ Ušuškala me je, ugasila lampu i, nakon
što me je neko vreme posmatrala, izašla napolje.
Ležala sam tako sama u hladnoći, čekajući ga – čekajući zvuk vrata
koja se otvaraju, njegovu težinu i toplinu dok se uvlači pored mene. Te
noći, i svih narednih noći, čekala sam ga. Ali više nikada nije spavao sa
mnom.
Mnoge žene se žale na zahteve koji su pred njima u spavaćoj sobi,
ali vreme spavanja za mene je bilo jedini deo dana kad sam osećala da
je moj muž zaista moj; kad nije pripadao svojim prijateljima, svojim
čitaocima, ni svim stanovnicima Engleske. I mada sam morala da
priznam da je postajao manje strastven kako je naš brak odmicao, uvek
je bio ljubazan prema meni kao naše prve bračne noći – te noći kad sam
se zaista osećala kao najsrećnija žena na svetu.
Te prve noći bila sam neznalica koliko je to moguće biti. Mama mi je
rekla da očekujem krv i bol, ali nije mi rekla ništa drugo korisno, i dok
sam čekala Alfreda ispod čaršava, pokušala sam da pomirim to
očekivano mučenje s prijatnim osećanjima tokom našeg udvaranja.
Alfred nikako ne može da me povredi, govorila sam sebi. Međutim,
nisam u potpunosti mogla da odagnam pomisao na uznemirujuće priče
o proscima koji su se, čim bi sa svojim mladama legli u krevet,
pretvarali u prave Plavobrade. Zato sam sa zebnjom gledala Alfreda
kad je sklonio zavesu, s iskrom u očima i rumen u licu. Ali, kao i toliko
puta nakon toga, on kao da je znao o čemu razmišljam. „Dodo, draga,
ne želim da te povredim i učiniću sve da tako i bude. Ali ja sam
muškarac, a mi muškarci smo prokleto trapava stvorenja. Zato moraš
da mi oprostiš, jer inače ja nikada neću oprostiti sam sebi.“ Ali nisam
imala šta da mu opraštam. U stvari, možda sam vrisnula od
iznenađenja i ushićenja od svega. A posle, kad se naslonio na uzglavlje,
kose razbarušenije nego ikada, nasmejao se i rekao: „Pa, Dodo!
Priznajem da nisam znao da su mlade ždrebice sposobne da pokažu
toliko oduševljenja na svom prvom nastupu. Bojim se da nisi bila dama.
Uopšte nisi bila dama. Zbog toga ćemo morati to da ponovimo!“ A ja
sam se samo zavalila na jastuk i nasmešila se, misleći kako se život u
braku sastoji samo od tog blaženstva.
 17.

K očija se zaustavlja.
Prvo što primećujem ispred kuće jeste da je drvo poraslo. Bilo je
mlado kad smo se uselili i nije mnogo poraslo tri godine kasnije, kada
sam ja otišla. Sada se izvija iznad kuće, a gole grane skoro da dodiruju
prozore na trećem spratu. Ulazne stepenice su iste – strme i nezgodne
za žene u suknjama, pogotovo za one koje nisu u cvetu mladosti.
Polako se penjem. Pritiskam zvonce vrlo važnog izgleda i čujem
metalnu zvonjavu koju sam toliko mrzela. Značila je goste; značila je da
moram da ustanem, da razgovaram. Čak i sada mi se želudac prevrće.
Nepoznati sluga otvara vrata: „Izvolite, gospođo?“
„Da li je gospođica Milar kod kuće?“
„Ko je traži, ako smem da znam?“
„Gospođa Gibson. Gospođa Dorotea Gibson.“
Čovek se malo trgne. Okleva, a onda me uvodi unutra. Veliki
hodnik je potpuno isti. Hvatam vazduh – Alfredov štap je još uvek na
svom mestu na postolju, kao i rezervna četka za kosu koju je voleo da
drži pored ogledala.
„Izvolite, ovuda.“ Čovek me vodi u dnevnu sobu. Okrečena je u
tamnozelenu boju, ali inače je neizmenjena. Vatra u kaminu plamti.
Alfred je uvek voleo dobru vatru. I sada mogu da ga vidim kako zove
sluge da donesu još uglja i cepanica: Još je naložite. Neka plamti! Ponekad
bi satima gledao u plamen: Da li vidiš slike, Dodo? Slike prošlih vremena,
ili vremena koja će tek doći? Sve što bih ja videla bili su užareni ugalj i sivi
pepeo.
Gledam u baštu. Izgleda napušteno. Kućica na drvetu i ljuljaška još
uvek su tu, ali nema dece koja se igraju. Naravno, u kući sada uopšte i
nema dece, a i sada je hladni oktobar. Okrećem se po sobi, dodirujući
ukrase. Stvari na koje sam zaboravila: još su ti. Brod u boci koji nam je
Sidni poklonio, oslikani tanjir koji su Loti i Tom doneli s medenog
meseca u Portsmutu, kožna ogrlica našeg starog psa Mastera, koga smo
sahranili u dvorištu u Ulici Šenon uz pratnju naših jecaja. Jadno
stvorenje, morao je da izdrži da ga vuku za rep, oblače u ženske suknje
i svakodnevne vožnje u Alfijevim malim kočijama dok Kiti i Luiza drže
uzde; ali uvek je bio dobroćudan i pitom. Nikada nisam video psa s tako
neodgovarajućim imenom, rekao je Alfred. Lizao bi ruku i najgorem
provalniku koji je ikad živeo, i bez sumnje bi ga prijateljski doveo pravo do
srebrnih noževa i viljuški.
Čuju se koraci na vratima. Opet je sluga. „Izvinite, gospođo Gibson.
Greška je moja, ali plašim se da gospođica Milar ipak nije kod kuće.“
Gledam ga dok zamišljam kako je Ogastas gledao sirotu Vilsonovu.
„Onda ću sačekati.“ Sedam na brokatnu stolicu koja je uvek bila
Luizina omiljena. Prilično je niska, i kad sam sela, pitam sam se hoću li
moći da ustanem bez nečije pomoći. Ali razgledam veselo, pretvarajući
se da sam potpuno opuštena.
Čovek okleva: „Mislim da gospođica Milar neće skoro.“
„Ipak ću je sačekati. Hvala vam.“
„Možda želite da joj ostavite poruku?“ Jadan čovek, vrlo se trudi.
„Ne, hvala vam.“
Povlači se.
Opet bacam pogled na sve stvari koje su nekada činile moj dom.
Nema mnogo novih. Kao da se celo imanje skamenilo pre deset godina
a ja se vratila u to užasno vreme, kada mi je život prelazio iz sna u
košmar, kada sam se vratila iz Lemingtona i shvatila da mi se ceo život
promenio.
Možda to samo umišljam, ali čini mi se da čujem šaputanje u
hodniku ispred. Vrata se otvaraju. Lice koje prepoznajem. „Gospođo
Bruks!“ Pokušavam da ustanem.
„O, draga gospođo Gibson!“ Suze počinju da izbijaju u njenim
očima, i da teku niz njene obraze. „Merser je rekao da ste to vi, ali ja
nisam mogla da poverujem.“ Zagrlile smo se, sa snebivanjem, ne
znajući u kakvom smo odnosu posle toliko godina. Uvek sam je volela,
ali zaboravila sam koliko do sada.
„To je veliki gubitak, mislim na gospodara. Saosećam s vama,
zaista.“
„Hvala vam. Bio je to šok. Znate, čak i posle svih ovih godina, ja sam
još uvek njegova žena.“
„Ne govorite o tome! Nikada nije trebalo to da vam učini. Bilo je to
surovo – nerazumno surovo. Oprostite nam, ali Besi i ja smo
razgovarale o tome mnogo puta. Mislile smo da gospodin Gibson nije
bio pri sebi kad je to učinio. Besi je rekla da ga nikada nije videla
takvog, a poznavala ga je toliko dugo – poznavala vas je oboje dugo,
zapravo, i rekla je...“
„Pa vi još viđate Besi! Kako je? Srce mi zaigra pri pomisli na nju.“
„Drži se veoma dobro, zahvaljujući penziji od gospodara. Ponekad
dođe da me vidi. Ima lepu malu kućicu u Patniju, a i zgodno je za
prevoz. Izlazi na ćošku kod Park lejna. Ipak, nedostaje joj stari život.
Pogotovo deca.“
„Jadna Besi. Posvetila nam je ceo svoj život.“
„Bilo joj je to zadovoljstvo, gospođo. Uvek je govorila kako ne bi
mogla da ima boljeg gospodara i gospodaricu a da dobro ne plati za
njih. Rekla je da je imala bolji život u vašoj službi nego što bi ga imala
bilo gde drugde.“
„Drago mi je zbog toga – zaista. Patni nije mnogo daleko. Moram da
je posetim. Možemo da pričamo o starim vremenima.“
„Sigurna sam da će biti oduševljena. Uvek mi priča priče – kako
gospodar pleše u moru, izvodi svoje mađioničarske trikove, iskače na
prozore s lažnim nosem i perikom, ili kako peva smešne pesme dok trči
uz i niz stepenice i drži Kiti u jednoj ruci, a Alfija u drugoj...“ Oči su joj
vlažne. „Ne mogu da poverujem da ga više nikada neću videti.“
„Da. Ni ja.“ Zaćutale smo i sklopile ruke.
Trgnula se. „Došli ste da vidite gospođicu Milar?“
 „Koliko sam shvatila, nije kod kuće.“
Gospođa Bruks okleva. „Ima mnogo posla oko prodaje kuće i svog
nameštaja...“
Razgledam. „Šta se dešava s nameštajem?“
„Mislim da gospođica Milar uzima najbolje komade za sebe, kad se
preseli na novo imanje. Pretpostavljam da će ostatak ići na aukciju.“
Aukcija! Kako se usuđuje? „Ali toliko ovih stvari je moje! Ne sme
moje vlasništvo da stavlja na aukciju! Masterova ogrlica, Lotina vaza,
slike dece – te stvari pripadaju meni! I svi pokloni koji su bili namenjeni
nama oboma – nemaju veze sa Sisi! Dođe mi da pođem po kući da
uzimam stvari!“ Izvlačim se iz fotelje i počinjem da pregledam sve
predmete. „Ovo!“, kažem ja, pokazujući na ogrlicu za psa. „I ovo, i
ovo!“ Vidim stvari koje poznajem kao svoj dlan.
„Gospođo Gibson, ne uzbuđujte se. Uverena sam da će sačuvati sve
što vi želite. Već je odvojila sve njegove beležnice i rukopise. Kaže da su
važni za buduće generacije.“
„Ali ja želim ono što je meni važno! Ne zanimaju me njegovi prokleti
rukopisi, a u svakom slučaju Kiti dobija sve njegove knjige...“
Odjednom sam se setila zbog čega sam ovde. Kiti, naravno. I Ogastas.
Smirujem se. „Sačekaću je da se vrati. I ne odlazim dok je ne vidim!“
Izgleda da je gospođi Bruks neprijatno koliko i slugi. Očigledno je
Sisi negde u kući, uva prislonjenog na vrata, i čeka da odem. „Želite li
malo čaja?“, pita gospođa Bruks, i ja se setim Kiti, koja je pila šoljicu za
šoljicom u istoj ovoj sobi, a onda čula njegov samrtni hropac kroza zid.
„Ne“, kažem ja. „Iskoristiću priliku da razgledam.“ Shvatam da ne
može da me spreči. Ne može niko. Ne smeju da me taknu rukama i
isteraju napolje; mogu da radim šta hoću. „Gospođo Bruks, možete li da
mi donesete neku kutiju?“
„Kutiju?“
„Da. Treba mi nešto u šta ću da stavim stvari. Moje posebne stvari.
Sisi očigledno ima previše posla. Bilo bi ljubazno pomoći joj malo.“
 Dolazim do predsoblja. Merser nekako čudno visi kraj stola u
predsoblju, na kome se nalazi srebrni poslužavnik. Ta prefinjenost je
tipična za Sisi; mi nikada nismo imali poslužavnik za sve vreme našeg
braka. Alfred je prezirao posetnice, nije hteo da ih ima: Ili te poznajem, a
onda ne treba da se predstavljaš – ili te ne znam, a u tom slučaju idi do đavola!
Oni koji bi ostavili kartice bili bi poniženi kad bi ih videli kako
skupljaju prašinu u staroj vazi. Jedan posetilac iz Amerike, ozlovoljen
što ga nisu odmah uveli u kuću kad je došao da izrazi svoje poštovanje,
napomenuo je kako je do tada Alfreda ubrajao u velikane tog stoleća, i
da je razočaran što je otkrio kako je on „uživo veoma neljubazna osoba i
da mu očigledno nedostaje gostoljubivosti koju toliko veliča u svojim
knjigama“. Alfred je u tom trenutku izašao iz svoje radne sobe i, glasno
rekao: „Mislim da postoje neki koji dolaze u London, koji su ubeđeni –
zbog toga što potroše dolar ili dva u nekoj nepoznatoj knjižari u nekom
neodređenom trenutku u prošlosti – da stoga imaju puno pravo da
dođu ovde i pilje u mene kao da sam zamak Vindzor, ili zgrada
Parlamenta!“
Ali, kao što sam mu rekla posle toga, on je i jeste bio neka vrsta
spomenika. Njegova slika je bila na svim njegovim knjigama. Svako je
znao njegove vunene kapute, somotske kragne, polucilindre koje je
nosio pod čudnim uglovima. Čak bi i ulični trgovci i dečaci vikali
„Dobar dan, gospodine Gibson! Napravite mesta za gospodina
Gibsona!“, kad bi se pojavio među njima. Za one koji nisu mogli da ga
vide uživo – čitaoci koji su čak u Edinburgu ili Penzansu – bio je s njima
na toj stranici knjige. Svakog meseca im je pisao; svojoj dragoj publici. S
njima je delio misli svog srca, svoja razmišljanja. Oduševljavao ih je,
uzbuđivao ih je, obrazovao ih je. Kao da ih je povezivala pupčana
vrpca.

„Da li bi našao neku kutiju za gospođu Gibson?“, kaže gospođa Bruks

Merseru.
„Kutiju?“
„Da. Za odlaganje stvari. Veliku.“
 On ponosno odlazi, kao da ga samo postojanje „kutije“ ponižava.
„Gde je naš portret?“, pitam gospođu Bruks. „Onaj koji je gospodin
Evans naslikao.“
Ona odugovlači. „Koji portret? Ova kuća je prepuna slika. Gospodar
je svake godine poručivao novu sliku sebe.“
„Samo je jedan na kome smo zajedno, gospođo Bruks. Sigurno ga
znate. Bio je okačen u trpezariji.“ Otvaram vrata trpezarije. Nije tu.
Umesto njega, iznad kamina se na nalazi pejzaž Lendsira, a pored njega
Alfredov uljani portret, i još jedan Luize i Kiti kad su bile mlade. Bacam
pogled na veliki sto od mahagonija ukrašen srebrnim svećnjacima –
poprište mnogih mojih neuspeha kao domaćice; mojih neuspeha na
polju dovitljivosti, ljupkosti i lepote; mojih neuspeha u organizovanju;
mog neuspeha da ostanem budna – Debeljuškasta Dodo čini sve što
može da osramoti muža. Ne želim da me išta podseća na to vreme. Ne
želim srebrninu niti staklariju. Ne želim svećnjak. Ne želim pejzaž s
dosadnom stokom na ljubičastoj planini i mutno nebo. Ne želim čak ni
Alfredov portret. Izgleda čudno, iscrpljeno, staro; nije onakav kakvog
ga se sećam. „Možda da odemo u radnu sobu?“, predlažem.
Gospođa Bruks okleva. „Ne bismo smeli da ulazimo tamo.
Gospođica Milar kaže...“
„Pa, ona Nije Kod Kuće, zar ne? Kakvo je zlo u tome?“
Otvaram vrata. Dočekuje me blag miris duvana i opet mogu da ga
vidim u njegovoj zelenoj fotelji kako čita novine, prekrštenih nogu, s
tompusom u ruci. Nikada nije pušio dok je radio, nije mu se sviđalo da
mu dim ulazi u mozak, ali voleo je da popuši tompus uz brendi posle
večere. Njegov crni somotski sako sa satenskom kragnom i manšetama
još je okačen na istom mestu.
Soba je besprekorna. Roletna je spuštena do pola. Sa stola je obrisana
prašina, a njegove olovke i pera uredno su poređani po stolu. Njegova
posuda za mastilo je puna. Upijač je nov. Svežanj čistog papira stavljen
je s leve strane, a gomila dovršenih stranica na drugoj. Sve izgleda kao
da će svakog časa doći da piše. Osetim knedlu u grlu, toliko mučnu da
me celo lice boli. Dolazim do stola; milujem ispoliranu palisandrovinu
na stolici i izlizanu kožnu površinu stola, išaranu mrljama od mastila.
Prsti mi dodiruju ivice rukopisa. Izgleda da je to poglavlje iz Smrti
Ambroza Bonifaća, i dosta toga je precrtavano i prepravljano. Okrećem
poslednju stranicu. Izgužvana je i umrljana; ali to je njegov
prepoznatljiv rukopis:

„Časni sudija mi neće zameriti ako kažem kako je prilično neobično da

fini gospodin kao što ste vi pokazuje zanimanje za tužne detalje poziva
kao što je moj. Postoji li nešto što bi časni sudija posebno voleo da zna?“
Ambroz spušta ruku na sanduk na kome gospodin Sleteri upravo
radi. „Koliko je težak, šta mislite?“
„E sad, to mi pitanje često postavljaju. Smem li biti slobodan da
pitam da li časni sudija misli na ovaj konkretan slučaj?“
„Da li su slične težine?“
„To zavisi. Mislite prazni? Ili zajedno sa strankom?“
„Recimo sa strankom.“
Gospodin Sleteri spušta turpiju. „E pa sad, to bi zavisilo od veličine
te stranke, i da li je ona muško ili žensko. Ili pak dete.“
Ambroz se stresa. „Ne dete. Recimo žena?“
„I opet, pre nego što vam dam odgovor, morao bih da pitam za opštu
građu pomenute stranke – da li bi to bila nežna mlada osoba, kostiju
laganih kao u kanarinca, ili malo krupnije lice, koje je uživalo u
blagodetima lepog života, ako me shvatate.“
„Recimo da se radi o mladoj ženi“, odgovara Ambroz tiho. „Na
primer, nežne građe.“
Gospodin Sleteri klima glavom i počinje da računa u sebi i,
izvadivši izuzetno kratak patrljak olovke iza uva, piše neke cifre po
kecelji, na kojoj već ima toliko računa da liči na svesku iz aritmetike
nekog posebno neurednog deteta. „Mesingane ručke, pretpostavljam.“
Ambroz klima glavom.
 „I nadgrobna ploča, takođe?“
Ponovo klima glavom.
„Računam na brest. Hrast bi bio teži, naravno. Mnogo teži. Mada
ne toliko da četvorica muškaraca ne bi mogla s lakoćom da ga ponesu;
svaki na po jednom kraju, kako je i uobičajeno. Da li je časni sudija na to
mislio?“ Gospodin Sleteri ima čudno izborano lice, kao mudra stara
beba. A kad gleda Ambroza, kao da mu čita misli.
Mladić sklanja pogled. „Tako je. Tačno tako. Četiri čoveka. Svaki na
po jednom ćošku.“ Ambroz zastaje. „Ili možda – da li bi dvojica mogla
da ga podignu?“
„Bila bi dovoljna i dvojica, gospodine. Iako se raširena predrasuda
protivi tome da budu dvojica, zbog toga što je takvo nošenje nezgodno –
ako razumete na šta mislim.“ Gospodin Sleteri podiže kecelju da pokaže
rezultat svoje računice, a onda je, pet sekundi kasnije, spušta.
„Mnogo vam hvala. Mnogo vam hvala. Samo se raspitujem.“
„Nemate neku određenu ličnost na umu, znači? Nema preminule
mlade osobe nežne građe koja već leži na hladnim plahtama?“ Gospodin
Sleteri je dosadno šaljiv.
Ambroz se smeška. „Nema takve osobe na svetu.“
„Kako je časni sudija jedinstven mladi džentlmen! Rekao bih da
časni sudija poseduje takvu narav da bi mogao i sâm da se bavi
grobarskim poslom.“
„A kakva je to narav, ako sme da pitam?“
„Hladna, gospodine. Veoma hladna.“
Gospodin Slateri ponovo uzima turpiju i nove bele ljuske padaju na
pod kraj njegovih nogu, poput snega. Sloj po sloj. Sneg na sneg. No
gospodin Sleteri nije poklekao pod tim gotovo zimskim ugođajem. Radi,
sve dok mu na čelu ne izbiju graške znoja. Zvižduće dok radi, ali
ispotiha, iz poštovanja prema budućoj stranci.
Ambroz ga posmatra. Gleda rad na drvetu, glačanje komada,
spajanje krajeva, ukucavanje eksera, nameštanje poklopca. Vidi je u
 mislima, kako je podižu, kako je polažu u sanduk. Belu. Belu kao led.
Belu poput svilene haljine na njoj. Njegovu u smrti, ako ne u životu...

Divlja linija iščezava s papira.

Jedva mogu to da podnesem. Gledam ga dugo, a onda ga spuštam.
Prsti mi nailaze na malu beležnicu. Uzimam je. Ispisana je njegovim
neobičnim stenografskim stilom. Nasumice okrećem stranice, jedva ih
videći.
„Šta zaboga tražiš ovde, Dodo?“ Od njenog glasa osetim mučninu.
Brzo se okrećem i stavljam beležnicu u džep. Ona stoji na vratima, a
Merser iza nje. Izgleda začuđujuće isto, lepo građena, lica i dalje čistog i
lepog. Nosi tamnu haljinu s belom kragnom i dugim rukavima. Na sebi
ima kecelju poput radničke.
„Oh, Sisi!“ Kažem, glumeći iznenađenje. „Rekli su mi da nisi kod
kuće.“
„Ne primam goste.“ Lomi ruke, ali izgleda prkosno.
„Pa ja nisam baš gost.“
„Svakako! Imaš pravo! Ali zašto si ovde? I u ovoj sobi?“ Odsutno
gleda okolo. „Sluge imaju stroga naređenja...“
Osećam kako u meni raste bes. „Ali ja nisam sluga, Sisi. Nekada
sam bila gospodarica ove kuće...“
„Dodo, to je bilo pre deset godina – sada sam ja glavna. Ne možeš
samo da ušetaš ovamo kao da se ništa nije desilo.“ Žuri do stola da
sredi već sređenu hrpu papira, osmatrajući svojim oštrim pogledom sve
predmete – ali ne uspeva da primeti da nedostaje beležnica. Okreće se
ka meni i tiho govori: „O čemu se ovde radi? Zašto si tražila kutiju?
Znaš, ne možeš da uzmeš njegove spise – to mora da ostane kao što
jeste.“
„Ne želim njegove spise, Sisi! Želim svoje stvari! Neću ti dozvoliti da
ih staviš na aukciju, da se za njih nadmeću svet i njegova žena.“
Ona crveni. „Ko priča o aukcijama? Da li si videla neko obaveštenje
za taj događaj? Nisi, zato što se to neće ni desiti. Sve ćemo podeliti
među sobom. Devojke i ja ćemo morati da opremimo novu kuću, Alfi i
Kerolajn su tražili Alfredovu garderobu i neke naočare, a Edi hoće da
zadrži svoj toaletni stočić i krevet, tako da sumnjam da će biti nekog
viška...“
„Meni svakako ne treba nameštaj, Sisi. Ne u malom stanu s tri sobe i
kuhinjom u podrumu. Ali imam pravo na manje predmete – slike dece,
poklone koje su nam dali u Americi, darove koje su za nas pravili širom
Engleske. I gde je Čarlijev portret nas dvoje?“
Gleda me s dubokim prezrenjem. „Zar stvarno očekuješ da to još
uvek bude na zidu?“
Budalasto s moje strane. Naravno, teško da bi želeo da piljim u njega
sa zida ovih poslednjih deset godina. „Ali gde je?“
„Ne znam. Slažem se da ga ti možemo naći, za šta treba malo
vremena. Ne moraš da ulaziš ovamo kao lopov usred noći.“
Svesna sam kako gospođa Bruks i Merser čudno kruže u pozadini,
Merser sa sandukom za čaj u rukama. Uzimam njenu ruku, i osećam
koliko drhti i koliko je napeta na moj dodir. „Sisi“, šapućem. „Moram
da razgovaram nasamo s tobom.“
Ona baca pogled na sluge. „Spusti sanduk, Mersere. Ti i gospođa
Bruks možete sada da nas ostavite.“
Oni odlaze i zatvaraju zelena vrata postavljena čojom.
Stoji okrenuta prema meni. „Pa? O čemu je reč? Nikako nisam
očekivala da tebe opet vidim u ovoj kući. Hrabra si, moram da kažem.“
Govori kao da je ona oštećena strana.
„Jesam li? Pa, pravo da ti kažem, nikad nisam mislila da ću doći.
Mrzim ovu kuću. I da budem iskrena, Sisi, teško mogu da pronađem
više naklonosti prema tebi.“
„Osećanja su obostrana, uveravam te. Posle svih onih glasina koje si
proširila.“
Zurim u nju. „ Kako to misliš?“
 „Ne pravi se nedužna!“ Jako je pocrvenela.
„Ne pretvaram se! Zar stvarno veruješ da su od mene potekle te
glasine? Pa zaboga, one su povredile mene koliko i tebe!“
Gestikulira u neverici, kao da se moje protivljenje ne računa. Zato je
hvatam za njenu krutu manšetu. „Govorim istinu, Sisi!“
Škrto se nasmeje. „Istinu? Stvarno? Mrzela si me, Dodo. Mogla sam
to da vidim svaki dan u tvom izrazu lica, čak i kad si sedela u svom
tihom ćošku i izgledala kao da ne bi znala da izbrojiš ni do pet.“
„Šta si očekivala? Došla si u našu kuću pod lažnim izgovorom.
Rekla si da je to za moje dobro, ali nije bilo. Bacila si oko na druge
stvari: na moć, na uticaj – i na Alfreda, naravno. Ja nisam bila bitna.
Jednom kad si prešla preko ovog praga, više nisi bila ista. Nikada nisi
razgovarala sa mnom kao sestra, ili se zauzela za mene u bilo kom
smislu. Iskoristila si me, Sisi! Naravno da sam te mrzela i želela da te
vidim poniženu. Ali nikad – nikad – po cenu Alfredovog ugleda!“
Čini se da me jedva sluša. „Morali su da me pregledaju, znaš. Morala
sam da budem izložena tim ispitivačkim prstima!“ Teško diše. „Ne
možeš da zamisliš to poniženje, tu sramotu!“
Zaboravlja da sam ja rodila osmoro dece, i da su nespretne ruke
doktora Felpsa petljale oko mene svaki put. „Da“, kažem. „Ali nije
valjda da misliš da sam ja to tražila?“
Sleže ramenima. Neće da me pogleda u oči. Shvatam sada, s
apsolutnom sigurnošću, da je ona zaista sve ove godine verovala kako
sam ja ta koja je iznela te neprihvatljive optužbe protiv njih oboje, i da
sam se u međuvremenu naslađivala time. „Pa“, kaže mrzovoljno,
„neko je želeo da nas upropasti. A ti si uvek bila pakosna prema meni,
toliko se potajno žalila Alfredu – naravno da sam mislila da si to bila
ti.“
Pakosna! Potajno! Zar je to tako izgledalo? Gledam u njeno
pocrvenelo lice, njene suze besa. Nesumnjivo je iskrena. „Zar misliš da
bih pustila glasinu koja bi uništila i Alfreda? Incest, Sisi! Incest! Nikada
više ne bi mogao da pogleda ljudima u oči.“
 „Misliš da ja to ne znam? To je bilo ono što je neoprostivo. To ga je
nateralo da bude izvan sebe; toliko odlučan da dokaže našu nevinost.“
Zastaje. „Ne vidim zašto smo morali to da dokazujemo. Rekla sam da
ako oboje znamo da nismo krivi, kakve ima veze šta misli Publika?“
„Koliko si ga slabo poznavala, Sisi, ako to možeš da kažeš!“
Drži glavu u rukama; svesna je toga, naravno; ali ne može podneti
da prizna kako je bila zlostavljana. On je na kraju zlostavljao svakoga
koga je voleo. Sada to vidim. „Zar ne vidiš?“, kažem. „Zar ne vidiš da
smo i ja i ti patile da bismo sačuvale Alfredov ugled? Samo što mislim
da sam ja propatila više nego ti! Jedan ponižavajući pregled za tebe; ali
za mene javna sramota, gubitak svega što sam volela, ceo moj svet sveo
se na nekoliko malih soba – i bez prilike da sahranim svog muža i da ga
žalim kao što bih htela!“
Podiže glavu. „Hoćeš da mi bude žao zbog tebe? E pa, to ne mogu.
Zato što si sama kriva. Imala si sve, Dodo! Njegovo ime, njegovu decu –
i njegovu naklonost. I sve si protraćila! Jadnom čoveku nisi ništa dala
zauzvrat! Kako je drugačije mogao da reaguje?“
To je bila Alfredova dobro uvežbana primedba: da sam primala bez
davanja; da sam njegovu ljubav slomila svojim nemarom i
ravnodušnošću. I da sam mu život učinila mizernim svojom
ljubomorom. A ona – zajedno s pola sveta – izabrala je da veruje kako je
to istina. Nekada, preturajući stalno iznova to po glavi, bila sam
dovoljno budalasta da i sama u to poverujem. Ali to nije istina, i neću je
pustiti da to kaže. „Možda sam pravila greške, Sisi. Možda sam bila
daleko od žene njegovih snova, ali Alfred je uvek bio prvi u mojim
mislima i uvek – uvek – sam ga volela.“
Crveni. „To ti kažeš, Dodo. Sada braniš sebe oštrim rečima. Ali dok
je on bio živ, nikada nisam videla ni najmanji pokušaj da mu
udovoljiš.“ Goropadno prekršta ruke.
Besna sam. „A koliko dugo si živela s nama? Pet godina? Šest?
Svakako kad sam već bila potpuno iznurena. Nisi bila tu kada sam
ostajala budna s njim jer on nije mogao da spava zbog previše posla koji
je prihvatio i kad nije znao šta će od umora. Nisi bila tu kada sam
ostavljala svoju malu decu da bih išla s njim na njegova putovanja. Nisi
bila tu kada sam prisustvovala najdosadnijim mogućim susretima iz
nedelje u nedelju, gde je svako želeo da priča s Jedinstvenim Velikanom
a niko nije hteo da priča s njegovom ženom. Ne usuđuj se – ne usuđuj se
– da kažeš da nikada nisam pokušala da ga zadovoljim!“
Na trenutak kao da je smekšala. „Možda i jesi u početku. Ali si
odustala, Dodo. Bilo je jasno kao dan, od trenutka kada sam prešla
preko praga, da je Alfred bio gorko nesrećan. Prikrivao je to, naravno.
Bio je veseo, ljubazan, onakav kakvog sam ga oduvek poznavala.
Međutim, ispod toga svega mogla sam da vidim koliko je bio očajno
usamljen.“
Počinjem da se smejem, ali ona me ućutkuje svojim pogledom.
„Da“, kaže smireno. „Nikada nisam videla tako usamljenog čoveka.
Ako te to iznenađuje, Dodo, razmisli zašto. Da li si možda bila previše
zauzeta sobom da bi to primetila? Ali ja sam to videla odmah, i steglo
mi se srce. Uprkos svom tvom nemaru, on se divno brinuo za tebe –
uvek je pokušavao da nađe lekove koji bi pomogli tvom zdravlju i
izlaske koji bi te zanimali. No da li bi ti išla? Ne. Bila si potpuno
nerazumna u svojoj nameri da mu prkosiš. Svake noći sam ga viđala
kako posrće preko praga, uništen od umora, da bi zatekao – šta? Tebe u
krevetu, ili kako dremaš u gostinskoj sobi preko svog pletiva, s
nepopijenom šoljom kafe pored sebe i vatrom koja se ugasila. Znaš
koliko je voleo plamen kada se svi okupe oko njega. Da nije bilo mene,
Dodo...“, glas joj drhti i vidim da je na ivici plača, „... da nije bilo mene,
taj jadni čovek bi morao da jede svoj pečeni sir sam u kuhinji, bez ikoga
da ga oraspoloži kada je osećao strahovito breme zbog svojih dužnosti.“
Iskrivljuje činjenice. Moje ponašanje, iako je bez sumnje bilo
obeshrabrujuće, nikada nije sprečavalo Alfreda da uživa. Zapravo sam
često bila uznemirena zbog njegove nesumnjive sposobnosti da bude
srećan bez mene. „Kada je on to morao da jede sam, osim ako to nije baš
hteo?“ Protivim se. „Kuća je uvek bila puna ljudi – svi njegovi prijatelji
koji su se gostili njegovom darežljivošću, novi poznanici koji su svraćali
svaku noć, večere, zabave, igre...“
„Ne svaku noć, Dodo; nismo živeli u cirkusu. A uostalom, da li ti je
palo na pamet da pitaš zašto je morao u tolikoj meri da se okružuje
drugim ljudima? Zar ti nikad nije palo na pamet da je negde drugde
tražio ono što mu je nedostajalo? Nedostatak u samom srcu njegovog
života?
Osećam kako me krv pecka u obrazima. Znam da je Alfred uvek
nedostatke u svom životu nadoknađivao preterivanjem na drugoj
strani. Kad ne bi mogao da piše, šetao bi dok se ne premori; kad ne bi
mogao da spava, ustao bi i satima pisao. Kada je bio najnesrećniji, bio je
najzauzetiji. Možda je u svakom prijateljstvu, u svakom lepom licu koje
mu se nasmešilo nadoknađivao moje neuspehe kao žene. Možda ja
grešim, a Sisi je u pravu. Možda je Alfred bio nesrećan, a ja to nisam
videla. Ali ne mogu da poverujem da je sve moja krivica. „Potrudila
sam se“, kažem. „Ali čak je i Alfred znao da me je trudnoća činila
bolesnom.“
„Ne toliko bolesnom da ne možeš popodne da zabavljaš O’Rorka“,
oštro govori. „Izgleda da si se tada budila.“
To podmetanje me prosto zaguši. Napadam je: „Ako se i jesam tada
budila, kao što ti kažeš, to je bilo zato što je Majkl O’Rork bio jedina
osoba koju je tih dana zanimalo da se druži sa mnom. Nikada mu nije
smetalo ako sam bila rasejana ili zaboravna, i nikada nisam primetila
da bi voleo da sam neko potpuno drugačiji. Bio mi je pravi prijatelj. Više
nego što si ti bila, Sisi, sa svojom zauzetošću. I više nego Alfred, većinu
vremena.“
Ona frkće. „Hoćeš da kažeš da je Majkl više mario za tebe nego
Alfred?“
„Ti si ta koja to nagoveštava, Sisi. Ali ti znaš da Alfred nikada nije
mogao da se uzdrži od sarkastičnih primedbi na moj račun. Možda je
bio pun ljudske dobrote dok je pisao svoje romane, ali znao je da bude
veoma težak u stvarnosti.“
„Pa bilo ga je sramota zbog tebe, Dodo. Gospode bože, sve nas je
bilo sramota – decu, koja nisu imala majku na koju bi se oslonili, sluge
koje nisu znale šta će ti pasti na pamet i, što je najgore, naše goste.
Ponašala si se kao ludača, Dodo. Alfred je bio veliki čovek. Bila mu je
potrebna žena koja bi služila na čast njegovom imenu, koja bi mogla da
razume njegovo srce i um.“
„Misliš neka kao ti?“
Jarko je pocrvenela. „Ne radi se o tome. Ali, kad već pitaš, zašto da
ne? Za sve godine pod istim krovom, nikada se nisam sporečkala s
njim.“
To je bilo tačno. Nikada nisu imali nesuglasice. Bila je pametna;
merkala je i procenjivala Alfreda, i prilagođavala se njegovim željama
kao što ja nikada nisam. Naravno, nikada nisam ni htela da se
raspravljam s njim, i ne mogu da nabrojim koliko puta sam se
suzdržala od primedbi i kritika čak i kad su mi bile navrh jezika. Ali
nije uvek moguće sakriti osećanja, i moja ljubav prema njemu kao da
me je vukla u džangrizave zahteve koji su mi izletali iz usta pre nego
što bih i shvatila, i ljubomorne ispade koje sam prezirala čak i dok sam
ih pravila. Krivio me je da sam ograničena; i da hoću i njega da
ograničim: Ugasila bi mi svetlo. Stišala bi mi glas. Odvukla bi me u
svakidašnjost. Ali svakidašnjost nije prekršaj. Svetu trebaju svakidašnji
ljudi, kao što mu trebaju i velikani, a divljenje svakidašnjih ljudi učinilo
je Alfreda napravilo onim što jeste. Sisi, koja stoji tu kao sušta
bezgrešnost, nema prava da me osuđuje.
Okrećem se: „Ko kaže da se ne bi raspravljao s tobom, Sisi, da si bila
na mom mestu? Da si rodila osmoro dece i dvoje sahranila, možda ti ne
bi bilo lako da ostaneš uredna i lepa, da ga čekaš do dva ujutru i
probudiš se opet u šest. Da svaki put kad pozove budeš tu, i dolaziš s
već spremnim osmehom i savršeno poslušna.“
Nastaje tišina. „Pa“, govori polako, „ja nisam ti, i ti nisi ja, i nikada
nećemo znati kako bi bilo da smo u bile u obrnutim ulogama. Ali
zavidim ti na šansi koju si imala. I prezirem te što joj nisi bila dorasla.“
„Preziri me, svakako. Ali nemoj mi zavideti. Upoznati njegovu
ljubav i onda je izgubiti užasna je stvar: potpuna tama nakon što si se
navikao na bleštavu svetlost.“
Opet ćuti. Sve što mogu da čujem jeste zvuk oštrih suvih listova
kako smešno poigrava uz prozor. Izgleda kao da i naše nesrećne
rasprave i neslaganja vrte u krug oko nas – bes, ljubomora, bol, tuga –
iako njihovog veličanstvenog uzroka i središta više nema. Gledamo
jedna u drugu; vidim kako joj suza polako klizi ispod kapka, a i moje
oči su pune suza. U njoj vidim dete koje sam volela, sestru kojoj sam se
nekada divila. „Nismo smele da dozvolimo da naša želja da služimo
Alfredu unese razdor između nas dve“, govorim, hvatajući njenu ruku
koja se opire, stavljajući je na svoje grudi. „Trebalo je da se setimo
srećnih vremena u Čizviku; trebalo je da budemo povezane kao prave
sestre. Ja sam bila ljubomorna, a ti ponosna. Povređivale smo jedna
drugu i omalovažavale se svojim razlikama. Ali ne smemo da
uvećavamo gubitak. Sad, kad su tata i Alis otišli od nas, a mama jedva
da zna za nas, hajde da ne trošimo vreme na žaljenje.“ Gledam je
najiskrenije: „Da li bi htela ponovo da budeš moja prava i voljena
sestra?“
Vidim kako se lomi. Uprkos svom ponosu, ona nije zla žena. Možda
je napokon dirnulo sećanje na nas tri kako se igramo u bašti u Čizviku.
Možda ipak shvata štetu koja mi je učinjena, a u kojoj je i ona
učestvovala. Ali ja ne tražim od nje izvinjenje; svesna sam da sam ovde
nevoljno, i da tražim uslugu. Ne mogu da izneverim Kiti; to je moja
šansa da se iskupim i ne smem da napravim grešku.
Sleže ramenima, a ja jedva čujem reči koje mrmlja: „Pustimo onda
sve to, Dodo. Ja sam zadovoljna.“
Smešim joj se i klimam glavom. Nisam sigurna kako da nastavim.
Moja ruka se sama spušta dole i dodiruje površinu njegovog stola, a
vidim nju kako je gleda, kao da se plaši da ću poremetiti raspored
papira i pera. Vidim da je sve kao što je on voleo – uredno, lepo,
spremno za rad. Klizim rukom duž zakrivljenja na stolici i zamišljam
njegovu visoku kragnu, živopisnu kravatu i poskakujuću gomilu
talasaste kose dok se izvija iznad papira. „Nisi ništa promenila“,
kažem.
„Nisam mogla.“ Zaustavlja se i brzo udiše vazduh. „Osim toga,
Frenk Lukas dolazi da ih ofarba. Rekao je da je to ono što će zanimati
javnost: sto, stolica, sve kao što je bilo. Sve osim...“ Njen glas se gubi.
Vidim da joj brada drhti. Zatim se okreće i očajnički se smeška. „Znaš,
ponekad mi se čini da ga čujem na vratima, onaj njegov brz korak, taj
glas koji viče: Sinula mi je genijalna ideja! Najbolja ikad!“ Glas joj drhti i,
pre nego što sam razmislila je li to dobro ili loše, grlim je. Na moje
iznenađenje, dopušta mi to. Mislim da je nisam ovako držala u naručju
još otkad je imala dvanaest godina i kad smo zajedno oplakivale Alis.
Prislanja glavu na mene i jeca: „Kako ja da živim, Dodo? Koliko god da
radim, koliko god da ribam, glancam, brišem i spremam, ne mogu da
ga zaboravim. Izgleda kao da je u zidovima ove kuće. Svaki put kada
sat odzvoni dva, ja pogledam, očekujući ga da se pojavi na ručku, ili
opet u pet, da vidim kako oblači kaput i kreće u šetnju do grada. Ali on
nije ovde i ne dolazi, i cela kuća je tako mrtva!“
„Znam.“ Tu samotnost poznajem i previše dobro. Deset godina sam
bez tračka svetlosti, poput lude gospođe Vinterman. Ipak, za Sisi je sve
sveže i bolno.
Odmahuje glavom: „Osećam se kao udovica.“
„Da“, kažem. „Delila si život s njim dugo vremena. Ali moraš da
priznaš da sam ja bila njegova žena po zakonu i zavetu, i da sam ja
njegova udovica.“
„Ti ga nisi videla deset godina, Dodo; ne može biti isto.“
Nekontrolisano odmahuje glavom.
„Ne, nije isto. Razlika između nas je to što sam se ja imala mnogo
vremena da se naviknem na to.“
Gleda me i smiruje bradu: „Ja se nikada neću navići.“
„Hoćeš, Sisi. Ili ćeš poludeti. A ti si previše razumna za to.“
Odmahuje glavom. „Ti misliš da sam ja sva razumna i razložna, zar
ne? Oh, Dodo, koliko me zaista poznaješ?“
Iznenađena sam snažnim osećanjima u njenom glasu. „Hajde“,
govorim nežno, „znala sam te u najboljem izdanju nekada. I ti mene.
Sećaš se, naučila sam te da šiješ, pleteš i čitaš?“
Njene tamne oči zasijaju: „O, da! Bukvar! I to užasno ’z’ kao zmija,
uvijena oko drveta znanja s raskalašno izbačenim jezikom!“ Smeje se.
 „Oh, Sisi, kako je dobro čuti tvoj smeh! Mislila sam da ti oni davno
zaboravljeni dani ništa ne znače.“
Crveni. „Baš suprotno, mnogo mi znače. Bila si mi omiljena sestra,
Dodo. Mislila sam da ćeš zauvek biti s nama. Nemaš pojma koliko sam
patila kad je trebalo da se udaš. I bila sam izvan sebe od ljubomore kad
si pozvala Alis da ti pravi društvo – da bude s tobom i Alfredom, da
igrate pantomimu (kako sam ja zamišljala) i društvene igre po ceo dan!
Molila sam mamu da me pusti da i ja idem. Jednom sam rekla da ću se
zaključati u sobu i da neću jesti ništa osim hleba i vode dok se ne
predomisli. Ali ona je rekla: „Moraš da budeš pozvana, Sisi. U svakom
slučaju, ti si previše mlada za tako razuzdano domaćinstvo.“ To je još
više povećalo moju želju da budem s tobom. Onda je Alis umrla, i
mama i tata su bili toliko tužni da sam znala da ne mogu da ih ostavim.
Svaki put kad biste ti i Alfred došli u posetu, kao da ste donosili divan
osećaj sveta – umetnosti i književnosti i društvenih događanja – i moja
jedina nada bila je da budem deo tog sveta. Nikada mi nije palo na
pamet da te izbacim, Dodo – kako možeš to da pomisliš? Ali kad sam
bila s tobom, nisam mogla da sedim dokona i ne radim ništa dok se sve
oko mene urušava. Bilo je toliko posla. Ti si bila premorena, Alfred je
bio previše zauzet, a Besi je bila puna snage, ali nije imala nikakav
autoritet. Znala sam da nije bilo po tvom, i ne očekujem zahvalnost – ali
moje namere uvek su bile najbolje.“
Gleda me iskreno. Sigurna sam da veruje u to. Ali pogrešila je, i još
uvek greši. „Radila si najbolje za Alfreda i decu, verovatno. Ali ne i za
mene, Sisi; nikad za mene.“
S nelagodom se vrpolji, i ja je puštam iz zagrljaja.
„A deca – zašto nisu pisali?“
Crveni. „Nikada ih nisam sprečavala.“
Ipak, pretpostavljam da ih nije ni ohrabrivala. „Na primer, kako je
Luiza? Da li je sada kod kuće?“
Izbegava moj pogled. „Leži. Pokušavala sam da je pošaljem na
more – Sidni bi je primio u Doveru – ali ta šašava devojka neće da me
napusti.“
 „Misliš li da bi sad htela da me vidi?“
Okleva, briše suze, onda povlači zvonce. Gospođa Bruks ulazi.
„Pitaj gospođicu Lu da li joj je dovoljno dobro da se vidi sa svojom
mamom.“
Gospođa Bruks se smeška. „Naravno, gospođice Milar.“ Izlazi.
„A ostali?“ Pažljivo pitam. „Kako su oni?“
„Alfi i Keri imaju kuću u Hempstidu. Dete je, bog je blagoslovio,
pravi slatkiš.“ Zamišljeno se osmehuje, i ja u tom trenutku shvatam da
bi veoma volela da ima svoju decu.
„Alfi mi je pisao“, govorim oprezno.
Izgleda iznenađeno.
„Da. Uskoro treba da dovede Kerolajn da me vidi. I Lusi, takođe.“
„A, da.“ Očigledno nije znala za to. „Dobro, Alfi je poslušan dečko.
Nimalo nalik Ediju. On je obično u gradu, priča kako će da otvori
konfekcijsku radnju ili tako neku sličnu budalaštinu. Možeš li da
zamisliš sina Alfreda Gibsona – u trgovini?“ Ne mislim da je to tako
neobično, ali ona nastavlja: „Džordži je, naravno, još na Dalekom istoku;
pisali smo mornarici, ali još nema vesti od njega.“
Pitam se kako Džordži sada izgleda. Sećam se samo blagog, tihog
deteta čija je majica uvek virila iz pantalona i koji je crtao brodove pod
punom opremom na svakom papiru koji je uspevao da nađe, izbačenog
jezika kojim prati trag olovke. I koji je voleo da leži u ležaljci i gleda u
nebo, kao da već upravlja brodom prema zvezdama.
„Fani se vratila u školu. Protivila se – kao što se protivila svemu – ali
mislili smo da je bolje da nešto radi. Kiti si, naravno, videla.“
Ne mogu više da odlažem. „Zbog Kiti sam i došla.“
Gleda me zabrinuto. „Ah, shvatam. Dobila sam Ogastasova pisma,
prosjačka kao što sam i očekivala. Ne može da dobije nikakve pare.
Testament nije overen. Ima dosta toga da se uradi pre nego što išta
bude moglo da se isplati. Trebaće vremena.“
 „Ne razumeš. Hitno je, Sisi. Ogastasu će uskoro upasti sudski
izvršitelji. Izgubio je sve.“
„Ozbiljno? Da li si videla neke dokaze da je stanje stvari takvo?“
Sad kad je spomenut novac, opet postaje oštra, organizovana Sisi.
„Dokaze?“
„Da. Račune, priznanice, ugovore, menice...“
Crvenim. „Nisam, naravno. Verujem mu na reč.“
„Draga Dodo, zar ne misliš da mu odgovara da ima tu krizu baš u
trenutku kad Alfredov novac postaje dostupan?“
Prvi put mi pada na pamet da sam možda nasamarena. „U tom
slučaju, zašto ne bi mogao da sačeka? Zašto bi mi svaki dan stajao na
pragu, u nadi da ću nešto uraditi za njega? Nije me nimalo briga za
njega, ali jeste za Kiti. Ne želim da je vidim poniženu.“
„Nikada nije trebala da se uda za tog čoveka.“ (Iznenađena sam, ne
prvi put, kako su ljudi koji nisu u braku puni bračnih saveta.)
„Možda i nije. Ali to ne može da se promeni. I njeno bogatstvo
odlazi s njegovim.“
Vrata se otvaraju, i osoba koja mora da je Luiza ulazi unutra.
Šokirana sam. Izrasla je i jedra, ali oči su joj užasno crvene, kosa
raščupana i izgleda kao oličenje nesreće. „Zdravo, mama.“ Glas joj je
tanak i tih kao uvek. Gospođica Miš, tako je zvao. Madmazel Mišolovka.
„Zdravo, Lu. Kakve promene, a?! Vidim da si odrasla mlada žena.“
„Da“, gleda me ravnodušno. „Pa, valjda je prošlo dosta vremena.“
Da. Previše. Ne poznajem je, a ni ona mene. Skupljam hrabrost:
„Nadam se da nisi previše porasla da bi poljubila mamu?“
Gleda u Sisi, a onda mi pruža obraz. Ljubim njegovu meku
površinu. Ne pokušava da uzvrati pozdrav. Naprotiv, povlači se nazad:
„Otkud ti ovde?“
Ne usuđujem se da spomenem Kiti, pa govorim poluistinu. „Treba
mi nešto novca, Lu. Nadam se da će Sisi pomoći. Nisam bogata kao vi.“
Ništa ne govori. Onda kaže: „Zašto ste u radnoj sobi? Mislila sam da
ovde niko ne sme da uđe.“
„Tražile smo nešto. Sliku. Ali nije ovde.“
„Zašto ne bismo popile malo čaja?“ Sisi je iznenada žustra kao što je
i bila. „Idemo u dnevnu sobu; dobro je založena.“
I tako sedamo, nas tri, u malu zelenu sobu s uspomenama na prošle
dane. Luiza je tiha i troma i bakće se dugmetom na haljini nekoliko
minuta. Iritira me što ne učestvuje u razgovoru, to što sedi odvojena i
kao utonula u vlastite brige. Pitam se da li sam tako ja izgledala našim
gostima u prošlosti. Ako jesam, ne krivim ih što su imali loše mišljenje o
meni.
„Ako izabereš stvari koje hoćeš, zamoliću Mersera da ih spakuje u
sanduk“, kaže Sisi, velikodušno. „Što se tiče onog drugog“, kaže,
obećavajuće, „razmisliću, ali trebaju mi računi i pisma da ih dam
gospodinu Goldingu. Ne mogu ništa da tražim od njega bez njih.“
„Ja imam trideset funti, mama. Ako ti nedostaje novca.“ Luiza to
kaže iz svog ćoška blizu vatre.
Preplavi me toplina. Ipak nije hladna i ravnodušna. „Kakva
ljubazna ponuda!“, kažem. „Ali trenutno nije neophodno.“
„Dobro.“ Govori gledajući u vatru. Pomera se dok šetam i stavljam
ukrase i uspomene u drveni sanduk. Ustaje i opipava ih prstima,
sećajući se događaja vezanih za svaki, i smeje se dok to radi. „Kako
nam je bilo zabavno kad smo bili svi zajedno! Da li se sećaš, mama?“
„Da“, kažem, „jasno se sećam.“
Na Sisinom licu vidim mešavinu ljubavi i nervoze dok nas posmatra
zajedno, i shvatam da se boji da će izgubiti kontrolu nad decom, sad
kad Alfred nije tu da je ohrabruje, i da će skončati kao usamljena
usedelica, a sav njen trud biće uzalud. Godinama sam imala toliko loše
mišljenje o njoj, ali iskreno, gde bi moja deca bila bez nje? Ostavljena
nimalo nežnoj milosti neke guvernante, ili u rukama neke
pukovnikovice koju mesečno plaćaju da sprema i čisti? Jadna Kiti bi
radije hiljadu puta umrla nego što bi se pokorila, a i Lu bi potpuno
uvenula. Sisi mi je očuvala porodicu.
Trebalo bi da sam zahvalna.
 18.

N aravno, nisam osećala zahvalnost kad sam se vratila iz

Lemingtona. To što sam zatekla Sisi kako upravlja kućom s
novim autoritetom, i što je Alfred u isto vreme napustio moju postelju
nateralo me je da se plašim nečega što sam jedva mogla da shvatim:
nečega što je bilo protiv zakona, i ljudskih i božjih. Kada sam se suočila
s tim užasnim zaključanim vratima, nepozvano mi je ušlo u mozak.
Kad sam pala na kolena pred Alfredom, celo telo mi se treslo pred tom
mogućnošću. Na hladnom dnevnom svetlu bilo je previše teško
razmišljati. Govorila sam sebi, iznova i iznova, da nisam u pravu, da
sam luda i da Alfredova hladnoća prema meni nema nikakve veze sa
Sisi; to je prosto bilo povezano s njegovim mukama s Crvenom kućom, i
čim to bude gotovo, povratiće svoje raspoloženje. Tešila sam se time da
Alfred nikako nije bio neljubazan; zaista, dolazio bi u moju sobu, seo na
krevet i predlagao mi kako da iskoristim svoje vreme, zato što svi moramo
nečim da se bavimo, zar ne?
Ali nikada me nije pitao za mišljenje, i polako sam shvatala da nije
bilo posla koji će ostati nesvršen ako ga ja ne uradim i nijedne osobe
koja bi bila uzrujana ako ja nisam tu da je tešim. Ponekad bih bila u toj
meri ostavljena sama sebi da sam se pitala jesu li svi misteriozno nestali
a ja sam jedini stanovnik te prazne kuće. Nekada bi se čuo smeh i
Alfred bi izašao iz sobe za pušenje ili iz trpezarije: Otkud ti ovde, Dodo?,
kao da sam poslednja osoba koju je očekivao da vidi. Ali češće bi njegov
kaput i štap nestali iz predsoblja posle doručka, i još ih ne bi bilo kad
sam odlazila u krevet.
Ostavljena sama sebi najveći deo vremena, i pitajući se šta se desilo
sa svim ljudima koji su mi nekada ispunjavali život, ubrzo sam shvatila
da su svi moji poznanici u stvari Alfredovi poznanici, i da je moj pristup
njima bio u velikoj meri preko njega. Naši stari prijatelji, Evansovi, sada
su živeli u Firenci i, mada je Meri ohrabrujuće pisala, njena pisma su
retko stizala. Loti je bila previše zauzeta negovanjem Toma da bi
posećivala bilo koga, a Tom je bio suviše bolestan da bi primao goste, i
uznemirio bi se svaki put kada ga Loti ostavi čak i na minut, tako da
nisam mogla da je posetim a da ih ne poremetim. I naravno, nisam
mogla da odem u Čizvik. Moja majka, sada udovica, u očajanju što obe
njene kćerke žive s čovekom koga je pogrdno nazivala „nepristojnim
cirkuzantom“, zatvorila je kuću i otišla da živi u Koventri s rođakom
Džordžom, nakon što je jasno stavila do znanja da bi svaki razgovor s
njenim kćerkama trebalo da bude najkraći mogući. Jedino je O’Rork
dolazio u posetu zbog mene same – ali čak ni on nije mogao da izdrži
neaktivnost moje naizgled beskrajne dokolice.
„Zašto ne pomogneš Sisi?“, rekao je Alfred jednog dana. „Besi ide na
odmor; siguran sam da će biti nešto da se radi.“ Spremno sam se složila,
nadajući se da ću ga zadovoljiti i presrećna zbog šanse da budem
korisna, ali sam na prefinjen način ponižena. Kada nisu bila u učionici,
deca su imala časove plesa ili mačevanja – ili su bila u dugim šetnjama
prema Sisinom vojničkom režimu. Morala sam posebno s njom da
isplaniram ako je trebalo da vidim Edija, ili Džordžija, a ako nisam
patrolirala hodnicima ispred dečje sobe tačno u šest sati, Fani bi odneli
u krevet pre nego što bih uspela da je poljubim za laku noć. Nije bilo,
avaj, drage Ade s kojom bih sedela tokom popodneva; Alfi je bio u
Ragbiju, a kao da je bio na Mesecu; Kiti kao da se večito trudila da je
niko ne pronađe. Tako sam razvila navike koje je Alfred kasnije nazivao
„ekscentričnim“, prikazujući ih celom svetu da pokaže koliko sam
beskorisna i nesuvisla postala. Obično sam ustajala kasno, ručala sama,
popodneva provodila na sofi, dremajući i čitajući, i odlazila u krevet
posle večere, usamljena. Dama koja nestaje, tako me je zvao – ili, manje
milostivo, Gospa Danguba u šlafroku.
Nisam više mogla da govorim sebi kako samo Crvena kuća odvaja
Alfreda od mene, iako sam znala da mu pisanje zadaje muku. Nikada
nije prestao da se žali da je to bilo najprokletije, najteže, najzahtevnije delo
koje je ikada radio – a svakako je bilo tužnije i melanholičnije od svega što
je napisao. Čitala sam mesečna izdanja kako su izlazila, i bila dirnuta i
pogođena beznadežnom ljubavlju jadnog Artura Grejlinga prema ženi
od kamena. Neizbežno mi je palo na pamet da možda postoji neka
takva žena u stvarnom životu; neko ko, mnogo više nego ja, zaokuplja
Alfredove misli i osećanja. Primetila sam da sada ne radi toliko često,
svaki čas sedajući za pisaći sto i ustajući od njega, i da se ponekad diže
usred pisanja, navlači kaput i izlazi napolje uzbuđen i odlučnog
držanja, sa svežim cvetom u reveru.
„Da li je tata opet zaljubljen?“, pitao je Edi jednom prilikom
gledajući svog oca, udubljenog u misli za stolom, s glavom među
šakama. Alfred je podigao glavu i pogledao u dečaka s čudnim izrazom
lica, polukomično, poluočajno: „Kad ja nisam bio zaljubljen? Ja sam
uvek zaljubljen. I najdobrodušnija žena može od mene da napravi
mleveno meso.“ U tom trenutku sam znala da nešto nije u redu, i da
ovo, za razliku od njegovog uobičajenog flertovanja – koje je voleo da
nam priređuje ad nauseam21 –prilično skriva. Prvi put sam primetila da
piše pisma koja ne ostavlja u poštanskom sandučetu ispred ulaznih
vrata, već ih pažljivo stavlja u džep. Međutim, gledajući njegove papire
i fioke, nisam pronašla odgovor. Tu je bilo pregršt pisama, ali sva su
bila od njegovih obožavalaca ili izdavača. Jednom sam naletela na
zgužvan račun za špansku maramu koja sigurno nikad nije krasila
moju garderobu, a drugi put sam našla račun za cveće koje nikad nije
ukrašavalo neki od stolova za kojim sam sedela, ali rekla sam sebi da
postoji objašnjenje; nešto što je potrebno za pozorište, neki lep gest
glavnoj glumici. Onda je stigla isporuka ružičastog šampanjca, na ime
gospođice Dženi Ren, a Alfred je hitro naredio da se vrati, izjavljujući da
Granbi i Porter postaju nepažljivi i da u ovoj kući nema „nikoga ko se
tako zove“. Ni ja nisam poznavala nikog s takvim imenom – ako je to
zaista bilo pravo ime – a kada sam pitala gospođu Bruks i Džona, nisu
znali da mi objasne. Toliko je bilo neobično od mene da se raspitujem u
vezi s bilo čim što ima veze s domaćinstvom da je to privuklo
Alfredovu pažnju: „Čujem da se raspituješ o isporuci stvari za kuću,
Dodo. Zar nije malo kasno za tako nešto? Pre dvadeset godina bih
odobrio takvo zanimanje, ali sada samo izvrćeš lepo uređena kolica s
jabukama.“
Nisam rekla ništa. Ali kad su njegovi prijatelji zagalamili nakon što
su popili porto, otvorila sam uši. Nije to bio lak zadatak; spominjano je
mnogo ženskih imena – mnogo dopisnika, poznanika i ulagača. Ali
među svim anegdotama, šalama i smehu, i pričama o tome ko je šta
rekao, bilo je jedno ime koje nije mogao da skloni s usana: Vilhelmina
Rikets – glumačka kćerka, o kojoj toliko zabavno pisao dok sam ja bila u
Lemingtonu, ali za koju je izgleda sada gajio veliko divljenje. Veoma je
talentovana za nekoga toliko mladog. I njena mama, takođe – sjajno stvorenje.
Sumnjala sam da je mama bila cilj njegovih interesovanja. Ali ako je
gospođica Rikets bila ono za šta se vezao, onda mi je, na čudan način,
laknulo. Glumice su oduvek bile Alfredova slaba tačka. Prolazile su
preko njegovog horizonta kao komete, i isto tako nestajale. Ipak, čitala
sam o poslednjim predstavama i otkrila da su, kao i moj muž, i kritičari
bili darežljivi u opisivanju talenta te mlade dame. U jednoj predstavi
bila je „nenadmašna“, „jaka“ i „dirljiva“. A u drugoj „šarmantna“,
„očaravajuća“ i „zavodljiva“. Trebalo je da odem u Druri lejn i da vidim
kako joj te jedinstvene majstorije polaze za rukom, ali Alfred me više
nije zvao u pozorište, a nije bilo nikog drugog s kim bih mogla da idem.
Osećala sam da su pisma moja jedina šansa da saznam istinu. Svoju
sobu je držao zaključanu, ali se svaki dan čistila, između devet i deset, i
znala sam da će je Meri-Elen – ljubazna, ali i dalje sklona aljkavosti –
jednog dana ostaviti otvorenu. Što je, uskoro, i učinila. Čim je otišla,
isprekidano pevajući o „Jadnoj Moli Rajan“ vukući drškom od metle po
stepeništu, ušunjala sam se i zatvorila vrata dok mi je srce drhtalo.
Tada je izgledala čudno – soba iz koje se ulazilo u moju i kroz koju sam
slušala tiho zviždanje dok se oblačio ili brijao. Mirisalo je na lavandu, i
oštrina mirisa skoro da me je zaustavila. Ali morala sam da budem
brza. Otvorila sam svaku fioku i izvadila sadržaj, vraćala ih na mesto
pažljivo koliko sam mogla, znajući da će primetiti ako nešto nije na
svom mestu. Ništa. Zatim sam otvorila viseći garderober i preturala po
njegovim džepovima. Opet ništa. Pocrvenela sam, i u strahu da ću
svakog trenutka biti otkrivena, dovukla sam malu stolicu do
garderobera da bih dohvatila prazan prostor iznad, ali kako sam stala,
stolica je iskliznula ispod mene, i ja sam, padajući na pod, udarila
glavom u ivicu mermernog umivaonika. Bol je bio nepodnošljiv. Ležala
sam tako, nepokretna; vid mi je bio zamućen, a oči zaslepljene
treptanjem svetlosti. Zatim sam čula neki zvuk – i odjednom ugledala
Alfredovo ljutito lice kako me gleda iz visine. Bio je u svojoj odeći za
šetnju i nije pokušavao da mi pomogne da ustanem: „Šta to radiš,
Dorotea? Šta tražiš u mojoj sobi, pentrajući se po stolicama?“
„Tražim nešto“, rekla sam neubedljivo.
„Šta ti imaš da tražiš u mojoj sobi?“ Leden glas.
„Sad sam zaboravila – glava me boli – nije mi dobro.“ Dok sam
ustajala, osetila sam mučninu. Spretno je odskočio unazad, i odjednom
je tu bilo više ljudi – videla sam njihove cipele i krajeve sukanja –
podigli su me da sednem. Neko je stavio činiju ispred mene, a neko
oblog od sirćeta na čelo. Zatim su me odveli u moju sobu i stavili u
krevet. Alfred je nestao, bez ijedne reči.
Bila sam dva dana u krevetu. Doktor Felps je rekao da imam teži
potres mozga i preporučio mi odmor u krevetu i lekove za smirenje tri
puta dnevno. Ako je Alfred i dolazio da me vidi, ja se toga ne sećam, ali
trećeg dana je gospođa Bruks donela pismo od njega. Rukopis mu je bio
veoma čitak i samopouzdan, kao da je izgled reči trebalo da me upozori
na ozbiljnost i težinu sadržaja. Neću da ispitujem razlog tvog upadanja u
moju privatnost; jasno mi je da ti se priviđaju neke stvari, i tako je već neko
vreme. Mašta ti je zatrovana; gajiš nerazložne strahove i rasipaš energiju na
fantazije i nevažne stvari. Žao mi je što to moram da ti kažem, ali si ti, Dorotea
– i uvek si bila – žrtva preterane ljubomore. Kao da to samo po sebi nije
dovoljan teret u mestu uzajamne ljubavi koju muž traži u braku, još moram da
te gledam kako ispadaš jadna zbog toga. Ne možemo ovako da nastavimo;
nastavićemo duhovno da ubijamo jedno drugo, ako ne stvarno. Više nismo
jedno za drugo. Usuđujem se da predložim da bismo bili srećniji da se
rastavimo.
Gledala sam u te nemilosrdne reči. Crna slova kao da su skakala na
mene poput reči na tek podignutom nadgrobnom spomeniku. Nisam
mogla da verujem da je iskren. Da uživa u nekoj glumici jedna je stvar;
rastava je nešto drugo. Bilo je to nezamislivo. Nemoguće. Morala sam
okončam te besmislene ideje. Sklonila sam prekrivač i s mukom ustala.
Gospođa Bruks je pokušala da me nagovori da ostanem u
horizontalnom položaju, da odmaram glavu. Doduše, morala sam da
progutam čašu leka da bih se smirila. „Moram da vidim svog muža“,
ponavljala sam dok sam se nespretno oblačila. „Moram da razgovaram
s njim. Da li je kod kuće? Moram da mu pošaljem poruku. Hitno je,
hitno. O, draga gospođo Bruks, ne znam šta da radim! Pomozite mi da
se obučem! Pomozite mi da se obučem!“ Bila sam izvan sebe. Priznajem
to, i mislim da je ona bila previše zatečena da bi uradila išta nego mi
pomogla.
Umalo nisam pala niz stepenice, a kad sam Alfreda pronašla u
radnoj sobi, uletela sam kroz vrata. „Ko je ona?“, odlučno sam ga
upitala.
Govorio je ne okrećući se. „Vidim da ti je bolje, Dorotea, i da ti se
vratilo staro raspoloženje. Odlično! A sada, ako smem da pitam, ko je
ko?“
„Žena kojoj pišeš. Žena kojoj daješ poklone. Žena koja ti se sviđa
više od mene. Žena zbog koje želiš da okončaš naš brak.“
„Postoji samo jedna žena koja me je naterala da želim da okončam
naš brak – a ona je u ovoj sobi. Mislim da sam to razjasnio u svom
pismu.“
„Znači zaista ne postoji niko drugi?“
Okrenuo se prema meni. „Dorotea, ne izgledaš dobro. Još uvek imaš
užasnu modricu. Molim te sedi i odmori se.“
Sela sam i sačekala dok je on pažljivo obrisao svoje pero i odložio ga.
„Mislio sam da ti pišem da se ne bismo dalje raspravljali, da imaš
vremena da razmisliš o svojoj situaciji bez ljutnje. Vidim po tvojoj –
žestini – da mi to nije pošlo za rukom.“
„Žestini! Šta si očekivao? Pišeš da želiš da živiš odvojeno od mene!
Koja bi supruga tu zamisao nalazila utešnom – a kamoli ona koja svog
muža voli koliko ja volim tebe! A ti znaš da te volim, Alfrede! Zaista,
veoma, veoma mnogo!“ Potrčala sam prema njemu i obavila mu ruke
oko vrata. „Učiniću sve – sve – da popravim stvari.“
Ignorisao je moju nežnost. „Plašim se, Dodo, da je prekasno. Od
početka nismo bili jedno za drugo, a sa svakom godinom bili smo to sve
manje. Zar ne vidiš to?“
 „Ne! To nije tačno. Bili smo srećni. Dobili smo osmoro dece. Znam da
nisam bila žena kakva je trebalo da budem, žena koju si zaslužio – ali
promeniću se, obećavam.“
Opet je podigao svoje pero. „Pa, Dodo, videćemo. Ja u
međuvremenu imam da završim broj. Ako mi dozvoljavaš. Bez obzira
na stanje našeg odnosa, ja moram da zarađujem novac.“ Počeo je da
piše, i znala sam da će nadalje biti gluv za sve što kažem.
Šta sam mogla da uradim? Dok sam ga gledala, nagnutog nad
stolom tvrdog, tmurnog izraza lica, setila sam se svakog puta kada sam
ga umorna sačekala da završi s pisanjem, prikrala mu se i poljubila ga
u vrat. On bi me pogledao i osmehnuo se, i uzimao pero da me zagolica
po nosu: Kakav sladak mali nos! Koliko je nevaljala Prćasta Princeza kad ima
takav nos! Stavio bi me u krilo i poljubio tako strasno da bih jedva mogla
da suspregnem svoju želju za njim. Videti ga sada, okrenutog od mene,
tako mirnog, ravnodušnog prema mojim osećanjima, skoro da me je
dovelo do ludila. Ponekad u nedeljama koje su dolazile, u svojoj sobi, u
tmini noći, kunem se da i jesam bila luda. Nekoliko puta sam,
probudivši se, nalazila pocepane čaršave, jastuke bez perja, fioke bez
odeće. Jednom sam podigla pesnicu da razbijem ogledalo koje mi je
previše jasno pokazivalo moje debelo i ružno lice. U jednom trenutku, u
svojim najočajnijim satima, pokušala sam da sklopim užasne nagodbe
sa Svevišnjim. Pitala sam se šta – ili koga – treba da žrtvujem da
sačuvam ljubav svog muža. Nagnula bih se iznad Fani dok spava i
mislila kako bih mogla da podnesem gubitak nje samo kad bi Alfred
stajao pored mene na njenom grobu i još jednom plakao na mojim
grudima. A kad je Fani je sve prebrodila i ostala pošteđena, a ja mislila
da je potrebno veće žrtvovanje, u glavi sam isporučila, jedno po jedno,
Luizu, Alfija, Edija, Džordžija i Kiti. Svakog od njih bih žrtvovala samo
da me Alfred opet voli.
Bile su to grozomorne, izopačene, ubilačke misli, i sada me je njih
užasno stid. Mogu samo da se branim time da sam bila toliko
pometena da zaista nisam znala šta činim. A moja zbunjenost nije bila
ograničena na moje privatno ponašanje: pravila sam ispade i u javnosti.
Pravila sam primedbe za večerom; govorila da sam ja Grešna Žena, a
on Zver, i mnogo puta završila u suzama.
U očaju, pokušala sam da oživim našu tajnu naviku dopisivanja,
tako što sam sakrivala ljubavne poruke u njegovom džepu od kaputa,
koristeći naša imena odmila Princeza Prćasta i Gospodin Veselonogi – ali
on bi ih s gnušanjem izvadio, i pošto ih kratko pogleda, bacio u vatru.
Tada sam shvatila da nema vajde od pokušaja da ga šarmiram; više
nisam imala ljupkosti i lepote da glumim koketu. Zato sam se
opredelila za trezveniji pristup, obećavajući da ubuduće neću
preispitivati ništa što on kaže ili uradi. Rekla sam da ću suspregnuti
svoju neprirodnu ljubomoru. Ustajaću rano i oblačiću skromne haljine;
kosu ću očešljati uredno, kako je on nekada voleo; i postaraću se da mi
ukosnice ne upadaju u supu. Priređivaću večere svako veče, i naučiću
sve o irskom pitanju i reformi groblja. Zapravo, uradiću sve što on želi
samo da ostanemo zajedno. „Ono što ja želim jeste da potpišeš
sporazum“, odgovorio je. „To je najbolja stvar koju možeš da uradiš za
mene i našu decu. Moramo da se rastavimo, Dorotea, i to je to.“
Na kraju, šta sam drugo mogla da uradim? Da ostanemo gde smo –
pod istim krovom, ali tako daleko jedno od drugog u svakom drugom
smislu –bilo bi agonija. Na kraju sam ubedila sebe da ću, budem li ga
potpisivanjem zadovoljila i opet videla onaj divni osmeh na njegovom
licu, to i uraditi. Naravno, nisam znala šta rastava znači. Ja sam bila
potpuno naivna u tim stvarima; i nisam ni slutila da će me sramotno
poslati u stan pod zakupom, dok će moj muž i deca ostati ušuškano da
žive u našoj bračnoj kući s mojom sestrom. O’Rork se protivio tome da
stavim svoj potpis na bilo šta (Time ćeš izgubiti, Dodo, to je jasno kao dan!),
ali su me advokati uveravali da ću biti dobro obezbeđena, a Sisi me je
nagovarala. „Biće ti veoma udobno“, rekla je. „Moći ćeš da radiš šta
želiš. Deca će moći da te posećuju. Život ti neće biti mnogo drugačiji od
onakvog kakav je sad – osim što ćeš sada biti svoja gospodarica.
Svakako, Dodo, mora da uviđaš kako je to najbolje. Neprestane svađe
nisu dobre ni za Alfreda ni za tebe, a pogotovo ne za decu.“
Tako sam popustila. Izgleda da sam se nadala, protivno svakoj
logici, da će to biti kratkotrajna stvar; da će se njegova ljubavna opsesija
gospođicom Rikets jednom okončati, i da će mi se vratiti kao što je uvek
činio. Mislila sam da će stvari u međuvremenu da teku otprilike isto
kao i pre. Čak ni u toj kasnoj fazi nisam shvatala koliko će mi se život
promeniti, koliko ću javne sramote morati da izdržim i koliko su Sisine
reči utehe bile prazne i neiskrene.
Ali nisam očekivala javnu objavu. Alfred mi je opušteno došao i
pitao me da li bih pristala na „objavu naše situacije“, rekavši kako nas
oboje rešava sramote ako je situacija jasna i ako ne moramo da je
objašnjavamo iznova i iznova. Nije mi se sviđala njegova sklonost da
naš život živi javno i nadala sam se da ćemo moći sve da obavimo tiho –
ali on je rekao da su neistinite glasine već rasute i da će mu uništiti
ugled ukoliko se ne prekinu. Stoga sam se složila. Dva dana kasnije
objava se pojavila. Bila je veoma vidljiva, oivičena crnim. Pisalo je da je
gospodin Alfred Gibson obavezan da objavi da su, posle mnogo
nesrećnih godina zbog neslaganja naravi, on i gospođa Gibson odlučili
da žive odvojeno. Nastavak je glasio: Deca će ostati sa svojim ocem jer je
gospođa Gibson, zbog bolesti, postala nesposobna da obavlja svoje majčinske
dužnosti, koje su umnogome ostavljene njenom mužu i sestri. Zbog slabosti
svog zdravlja i svoje prirode, gospođa Gibson nije sposobna da izađe u susret
potrebama svoje dece. Stoga je odustala od svog prava da bude nazivana
majkom, i nažalost – ali gospodin Gibson ima obavezu to da kaže – da bude
nazivana suprugom.
Uvek govorim kako se moja osećanja prema Alfredu nikada nisu
promenila, ali mislim da su malo otvrdnula nakon što sam to pročitala.
„Zašto je rekao sve te užasne stvari?“, pitala sam O’Rorka. „Ja odlazim,
zar ne? Činim ono što je želeo. Napuštam svoj dom i svoju decu. Zašto
mora da mi oduzme i ugled?“
„Plašim se, Dodo“, rekao je O’Rork tužno, „da to čini kako bi očuvao
svoj vlastiti.“
„Ali zar to nije kukavički?“ Jedva sam mogla da poverujem da je
Alfred mogao tako da se ponese.
O’Rork je slegao ramenima. „Jadni Alfred je kao sipa. Kada je u
opasnosti, pokušava da nestane u svom mastilu.“
Dva dana kasnije izašla sam poslednji put iz kuće. Izašla sam na
sporedan ulaz dok je još bio mrak. Moje stvari – koliko sam ih imala –
bile su već u kočiji. Niko od sluga nije ustao osim Besi (koja je stajala u
spavaćici na pragu, s maramicom prislonjenom uz lice) i Džona
kočijaša, koji je bio tih kao i obično. Nijedan drugi član domaćinstva nije
bio budan. Alfred nije bio kod kuće.

Tako je počeo dug period mog prividnog udovištva. Kad sam se

smestila u stan s Vilsonovom, nisam imala želju da izlazim u društvo,
čak ni na ulicu. Plašila sam se da će me prepoznati i da ću morati da
trpim da me ili sažaljevaju ili okrivljuju. Nisam želela da radim ništa
što bi podjarivalo dalje Alfredov gnev. Mislila sam da će svet doći kod
mene, ali nije. Nije ni Sisi. Iako su advokati zapisali da deca mogu „bilo
kada“ da me posete, bila sam tužna što nisu. U prvim danima je bilo
nekoliko iznuđenih pisama i slika bojnog broda od Džordžija – a potom
ništa. Morala sam da se pomirim s tim. Deca ne mogu biti primorana da
vole svoje roditelje, a ako ne žele da pričaju sa mnom, moraću to da
podnesem. Ipak sam ih izneverila na sve moguće načine. Možda su
duboko u svom srcu znali da sam bila spremna da trgujem njihovim
životima.
Ali jednog vlažnog letnjeg dana, tri godine nakon mog odlaska, Kiti
mi je pokucala na vrata, raširenih očiju i drhteći – i toliko odrasla i
elegantna da bih je jedva prepoznala da ne liči toliko na Alfreda.
Zagrlila me je i toliko me jako ljubila da mi zamalo nije ponestalo
vazduha. „Mama, draga mama, treba mi tvoja pomoć!“ Jedva sam
poverovala – Kiti traži pomoć, i to od mene!
„Bilo je grozno!“, plakala je, bacivši se dramatično i puštajući da
njena prelepa zelena svilena haljina prekrije celu sofu. „On je užasan!
Neće da me pusti da radim bilo šta što želim!“
„A šta to, zaista želiš, Kiti dušo?“
„Ništa oko čega on ne bi mogao da mi pomogne, da želi! Samo da
budem prava glumica. Ne neki amater u porodičnim predstavama.“
Mahala je glavom tako da su joj crni uvojci divno padali uokvirujući joj
lice i vrat.
 „Glumica! Oh, Kiti...“ Od njenih reči sam se rasplakala,
zaprepašćena.
„Mama, ne počinji! Šta može biti lakše za velikog upravnika-glumca
nego da mi obezbedi ulogu? Sećaš se Dva gospodina? Sećaš se moje
Silvije i koliko je tada bio ponosan na mene? Godinama želim da radim
nešto u šta ću moći da unesem svu svoju dušu.“ Teško je disala, kao da
joj se duša zapravo otima iz grudi. „I da li će mi pomoći? Neće!“
„Pretpostavljam da si išla svojim tvrdoglavim načinom.“
„Ne, mama. Do sada sam već upoznala njegovu narav. Čekala sam
da bude dobro raspoložen. Tek što se pomirio s Majklom, i njih dvojica
su razgovarali o starim vremenima, uz bocu porta. Kada su stigli do
predstava u kojima je tata glumio, rekla sam: ’Zašto opet ne uradiš
Ćerku lorda Rojstona? Ti možeš da budeš otac, ali ovoga puta bih ja
mogla da budem ćerka! To bi bilo nešto novo, zar ne?’ U trenutku je
odbio rekavši da ne želi da vidi nijedno svoje dete s ’karminom na licu,
kako se duri i udešava na javnoj sceni’. A ja sam rekla: ’Pa šta onda
tvoja prijateljica, gospođica Rikets, radi osim što se duri i udešava – a ti
misliš da je ona ljupka i izvanredna, zar ne? U čemu je razlika?’ – i
zamalo me je udario!“
„Udario? Kiti, nije valjda!“ Prestravljena sam. Nikada nije podigao
ruku ni na jedno naše dete, i za svakoga ko je to radio mislio je da je
zver i kukavica. Ali očito ga je pogodila u osetljivu tačku.
„Dobro, nije to uradio.“ Pridigla se i ispravila haljinu. „Ti ne znaš
kako se ponaša otkako si otišla. Mesecima je bio besan kao medved i
čikao nas da kažemo nešto loše o ’bilo kojoj dami’ za koju je možda
rečeno da je povezana s njim. Onda je bio plemenit i pun hvala za Sisi i
sve što se tiče nje. Sada je veoma nakrivo nasađen i stalno traži greške.
Ne može da piše – to je problem. Ne može da piše – i mi svi moramo da
patimo zbog toga. Jedva čekam da odem. A uz tvoju pomoć, draga,
draga mama, i mogu. Vidiš...“, oklevala je, crveneći do korena kose, „...
nameravam da se udam za Ogastasa.“
Zabrinula sam se. „Ogastasa Norisa?“ Mislila sam da je ta
grozomorna stvar završena. „Ali on je mnogo stariji od tebe. I poprilično
loša sorta ljudi. I pre svega, nije u dobrim odnosima s tvojim ocem.“
„Oh, molim te saslušaj pre nego što ga osudiš – pre nego što nas
oboje osudiš! Molim te, mama! Ti si mi jedina nada!“
Saslušala sam je, i ispričala mi je kako od one prve večeri gaji
osećanja prema Ogastasu, i kako je ubrzo nakon onog sudbonosnog
poljupca za klavirom on smislio da joj doture poruku u kojoj je izjavio
da će „Rodrigo čekati Izabelu zauvek“. I kako su posle toga uspeli da
smisle tajnu prepisku preko tesara koji su gradili pozornicu za našu
letnju predstavu – zbog čega je Kiti bila uzbuđena i srećna. Ali posle
nekog vremena poruke više nisu stizale, i Kiti je protumačila da je njena
detinjasta romansa završena. „Pretpostavljam da sam bila previše
mlada. Bila sam sigurna da je zavoleo neku pravu, odraslu ženu. Mogla
sam da se nosim s tim, znaš, zato što sam imala njegova pisma i znala
da je nekada gajio osećanja prema meni.“
Srce mi je preskočilo kad je to rekla, jer sam se setila Alfredovih
pisama i toga kako su mi držali nadu uprkos svemu. „O, Kiti!“, rekla
sam. „Moja jadna, draga Kiti.“
„Ne, mama.“ Poskočila je i klekla pored moje stolice. „Nikako jadna.
Zato što sam ga, pre godinu dana, slučajno srela u Ulici Bejsvoter, i... pa,
samo se poklonio na onaj njegov predivan način, i sva moja ljubav
prema njemu vratila se u trenutku! Rekla sam mu koliko sam mu
zahvalna na intervenciji u komadu: ’Mislim da sam se odmah zaljubila
u vas.’ On se smejao i rekao da mi se divi od trenutka kada me je video
kako galopiram niz stepenice s kosom koju nosi vetar. ’Bili ste iskra
svetlosti u tami koju sam osećao tih dana. Težio sam dosadi tih dana, ali
vi ste me izvukli. Uvek sam se sećao vaše predivne živosti. Ako sam
otišao predaleko u komplimentima, izvinjavam se. A i platio sam cenu.
Mislio sam da ste me zaboravili – i iskreno da vam kažem, mislio sam
da će vam biti bolje ako to učinite. Znate, vaš otac je bio u pravu. Bili ste
previše mladi, previše nevini; da ste bili sa mnom, uništio bih vas.’“ Kiti
ga je uveravala da se ne slaže s tim, i rekla mu je kako je očajnički želela
da odraste da bi mu bila ravna. A on joj je rekao da je siguran da mu je
sada više nego ravna. Na šta mu je ona prišla i poljubila ga, da bi to
dokazala. On joj je rekao da je bezobraznica, previše vragolasta da bude
ćerka Gospodina Javnog Moraliste – pa su se smejali i krenuli prema
Hajd parku. Ušli su unutra, šetali se, slušali orkestar i pričali kao da se
nikad nisu ni razišli.
„Osećam da mogu pred njim sve da kažem, bez ujedanja za jezik ili
izvinjavanja što sam uopšte živa“, nastavila je. „Kad sam mu rekla da
želim da budem glumica, on je rekao: ’Zašto da ne? To je profesija kojoj
se divim.’“
I tako su nastavili da se viđaju svaki put kad bi ona imala čas
pevanja, i posle svakog sastanka bili su sve privlačniji jedno drugom.
Konačno, on ju je pitao da se uda za njega: „Iako sam ja raskalašan
čovek koji ne zaslužuje slatko mlado biće poput vas.“ Ali pošto Kiti još
nije imala dvadeset jednu godinu, trebala joj je Alfredova dozvola.
„Molim te, reci mi da ćeš popričati s njim! Molim te, reci da ćeš biti na
mojoj strani.“
„Zašto bi bilo šta što ja kažem promenilo odluku tvog oca? Povrh
svega, kad je u pitanju Ogastas? Jesi li zaboravila koliko je bio besan?“
Nisam mogla da ne mislim kako od mene traži da se, „zauzimajući se
za nju“, namerno suprotstavljam Alfredovim željama – što nisam
uradila još od kad sam njegovoj majci dala novac onoga dana na
liticama Dovera. Ali plašila sam se da, ne pristanem li da se umešam,
možda više nikad neću videti svoju ćerku. Da budem iskrena, jedva
sam dočekala priliku da pišem svom mužu. Negde u mislima mi je
tinjala nada da Alfred i ja, obnovimo li prepisku, možemo i da se
pomirimo. Možda barem mogu da ga vidim; možda bismo mogli da
razgovaramo i setimo se koliko smo se nekada voleli. S tom nadom, i s
mnogo više razumevanja, pisala sam mu, izvinjavajući se i pitala
možemo li da postignemo neki dogovor. Podsetila sam ga na dugu
veridbu koju su moji roditelji predlagali, i kako smo očajni tada bili,
kako nismo čekali već smo slušali svoja srca. Mislila sam da će se setiti
naše priče i smekšati. Ali njegov odgovor je bio neumoljiv:

Dorotea – razočaran sam što si spremna da ohrabriš Kiti na tu

iskvarenu i nestabilnu vezu. Mislim da previše dobro znaš – ili ako ne
 znaš, onda si bila slepa sve ove godine – koliko Kiti preteruje u svojim
osećanjima i kako je tvrdoglava u njihovom ostvarivanju. Oboje znamo
Kiti kao nevinu i romantičnu, neveštu u razumevanju dubokih i
nemirnih voda ovog postojanja. Oboje znamo Ogastasa kao
koristoljubivog i raskalašnog – ako ne i mnogo goreg. Zar si zaboravila
čoveka o kome pričamo? Da li su ti godine pomutile rasuđivanje? Da li
te je obasuo laskanjem i šarmirao do samozadovoljstva, kao što je učinio
mnogima?
Ne mogu da verujem da ti nije jasno kako bi svaka veza između njih
bila samo na njenu štetu – i osuđena na razočaranje i neuspeh; ako ne i
doživotno kajanje. Stoga, pokušavajući da razmišljam kao on, mogu
samo da pretpostavim da su na tebe uticali onaj najniži motiv: želja da
podigneš sebe u očima svoje ćerke suprotstavljajući se ocu, čija je jedina
želja da zaštiti i vaspita svoje najmilije dete.
Ne mogu – i neću – da budem Kitin tamničar. Ne mogu – i neću –
da joj podsecam krila. Ona zna moje poglede i silinu mog neodobravanja
tog iznetog predloga, i nadam se da će je ljubav prema meni voditi u
njenim postupcima. Jednako neodobravanje s tvoje strane, Dorotea,
video bih kao nesebičan majčinski čin; svako ohrabrivanje, s druge
strane, kao odmeren čin suprotstavljanja meni.
Nadam se da ćeš naći primerenim da se složiš sa mnom u ovoj stvari.
Ti i ja bi, od svih ljudi, trebalo najbolje da znamo kakvu patnju nosi
neprikladna veza dvoje ljudi.
Alfred.

Bilo je beznadežno. Beznadežno za mene i beznadežno za Kiti. „On

uvek mora da bude u pravu!“, rekla je Kiti strastveno. Ali ma koliko
njegove reči same po sebi bile neumoljive, pobudile su u meni brojne
sumnje u vezi s Ogastasom. Mislila sam da je Alfred u pravu. Ipak,
nisam mogla da zaboravim svoju priču, svoju ljubav prema čoveku koji
je bio daleko od izbora mojih roditelja. Ne žalim ni trenutka zbog svog
života s Alfredom, uprkos silnom bolu koji mi je doneo. U svom izboru
muža pratila sam srce; i morala sam da pustim Kiti da učini isto.
Potisnula sam svoje strahove i pustila Ogastasa da bude prijatan prema
meni – prijatniji nego što je ikada bio u onim beskrajnim popodnevima
kada je bio gost u našoj kući. Dolazio je u posetu nekoliko puta
nedeljno, govoreći zabavno – premda pre pritvorno – na pregršt tema,
donosio mi na dar kolače, biskvite ili porto. Dopustila sam sebi da
budem ubeđena kako se promenio; da mu je Kitina očigledna ljubav
učinila ono što ljubav Madlene Ferbrajt nije uspela da učini Majlsu
Danversu. Sedeli bi na mojoj staroj sofi i Ogastas bi je zagrlio, a Kiti bi
ga gledala s obožavanjem dok joj je pričao o njihovom budućem
zajedničkom životu, životu u kome će moći da peva i glumi i radi šta
hoće – „pogotovo ako je planirano da iznervira Jednog Jedinog“.
Dan nakon što je napunila dvadeset jednu godinu, venčali su se.
Nisam prisustvovala venčanju, ali Vilsonova im je napravila svadbenu
tortu, a kad su se vratili, nazdravili smo. Mada je više ličilo na sahranu
nego na venčanje. Bilo je hladno i šampanjac kao da mi je ledio usne
dok sam dizala čašu da ga ispijem. Jadna Kiti, mislila sam. Ceo život je
živela kao ćerka velikog čoveka, i mogla je da se nada velikom prijemu
u Park hausu – u kome se srebrnina, ogledala, sveće, cveće i stolovi za
ručavanje protežu u nedogled. Umesto toga, morala je da nazdravlja
svojoj budućnosti ispred debele starice i namrgođenog sluge, sa
Džipom koji laje na Ogastasove pete.
„Pa, Kiti“, rekao je Ogastas. „Uspela si! Usprotivila si se Velikom
Čoveku.“
„Tako mu i treba!“ Smejala se, iako sam ispod njenog smeha osetila
paniku. „Bilo je i vreme da mu se neko usprotivi. Oprosti, draga mama,
ali ti to nikada nisi učinila, zar ne? Tako da on očekuje da, pre ili kasnije,
svi popuste. Ali Ogastas i ja smo pravljeni od čvršćeg materijala.“
„Svakako!“ Ogastas je poljubio strastveno, a ja sam htela da plačem
jer sam znala da mene više niko neće tako poljubiti.
„Bog vas blagoslovio, oboje!“, rekla sam, sa suzama u očima. „Pazi
na nju, Ogastase, hoćeš li?“
„Mogu ja sama da se brinem o sebi!“, rekla je Kiti.
Kako bih volela da je bila kadra za to.
 19.

K ad smo završile čaj, Sisi, na moje iznenađenje, predlaže da

obiđemo kuću da vidim koje bih stvari volela da ponesem.
Luiza iznenada prebledi. „Da li bi vam smetalo ako ja ne pođem s
vama? Boli me glava, moram da legnem.“
Gledam siroto stvorenje, izgleda kao grudva jada u svojoj običnoj
crnoj haljini, kose tako neprikladno počešljane. Uzimam je za ruku:
„Nadam se da si izabrala nešto za sebe, Lu? Ne bih volela da te lišim
neke uspomene na tvog oca.“
Izgleda kao da joj je neprijatno, crveni – i ja u trenutku shvatam da
su već preturale po njegovim stvarima. „Već sam uzela njegovu putnu
kutiju za olovke“, kaže. „I malo ogledalo koje je nosio u džepu, kako bi
mu kosa uvek bila uredna!“
„Mada nikada nije bila“, dodajem.
Gleda me, s iznenadnom svešću o zajedničkim uspomenama. „Ne,
stalno mu je bila kao u čupoglavca, zar ne?“ Smeje se, divnim
slobodnim smehom, i opet u njoj vidim ono dete kakvo je nekada bila.
„Oh, Luiza, draga moja mišice!“ Priđem joj; držim je u naručju.
Nežna je i meka, ne krhka kao Kiti. Ličimo na dve vekne hleba.
Stavlja mi lice na grudi. „O, mama! Šta da radim? Šta da radim?
Toliko mi nedostaje!“
„Svima nam nedostaje, Lu. Ali moramo da izdržimo.“
Dopušta mi da je grlim, a onda se iznenada povlači, kao da je nešto
žacnulo. „Izvini, mama, moram da odem na sprat. Moram ponovo da
legnem.“
„ T i stalno ležiš, Mišice“, govori Sisi nežno, ali s potisnutim
ogorčenjem. „Malo je nezdravo stalno tugovati i ne raditi ništa. Ako
nećeš da pomogneš meni, zašto onda ne odeš na more, na nedelju ili
dve? Mafinovi su se ponudili da te prime u svako doba. Možeš da se
zabavljaš s malim Džonom i Leticijom. Možda ti to pomogne da
zaboraviš.“
Zuri u Sisi. „Ne razumeš, ne želim da zaboravim. Hoću da zapamtim –
a on je već počeo da iščezava!“ Naslepo kreće ka vratima i posrće kroz
njih, s maramicom na licu.
Sisi odmahuje glavom prema meni. „Ne mogu ništa da uradim s
njom.“
Sećam se Lotinih reči kada je Alfred bio slično ophrvan žalošću. „Daj
joj malo vremena“, kažem.
Ustajemo i polako hodamo prizemljem. Sisi hitro otvara vrata i
uvodi me u sobe kao neki kućepazitelj, a ja nastojim da me ne ozlovolji
njeno tutorisanje. Kuća mi je poznata, ali ipak čudna. Boje su se
promenile, kupljen je nov nameštaj, ali sobe su uglavnom iste. Penjemo
se uza stepenice postavljene crvenim tepihom do dnevne sobe, s
visokim prozorima koji gledaju u baštu; zatim u biblioteku, još uvek s
punim brojem knjiga; i onda malim stepenicama u našu spavaću sobu –
moju spavaću sobu, što je postala one nesrećne godine, a onda opet
njegovu. Sisi okleva, a onda otvara vrata. Svetlo uleće unutra, kao i
uvek, ali sada je drvo napolju poraslo, pa jesenje sunce treperi kroz
njegove grane praveći šare po zidovima. Naš veliki bronzani krevet još
uvek je tu, ali s turobnijim prekrivačem. Mermerni umivaonik je isti, s
velikim plavim krčagom i bokalom – i viseći garderober s kružnim
staklom u sredini. Ipak, tu je novi okrugli sto pored kreveta, s novom
lampom na njemu; i moj toaletni sto je nestao, a njegov kovčeg donjeg
rublja donesen je iz susedne garderobe. Na njemu su malo ogledalo,
putni kofer, njegova četka od kornjačinog oklopa i češalj. Iznad okvira
kamina je gravura Alpa, a na polici par sveća i sat. Nema drugih
ukrasa. Soba izgleda tako jednostavno, tako tužno. Želim da je obgrlim
i volim.
Sisi stoji u sredini sobe. „Kako vidiš, ovde nema bogzna čega, osim
odeće.“
Srce mi skače. „Odeće? Oh, mogu li da vidim?“
Otvara garderober, i eto ih: njegov omiljeni karirani kaput, večernji
kaput sa svilenim obodom, crveni sako i drugi za koje ja ne znam – svi
iščetkani i besprekorni. Na polici, gomila uredno složenih pantalona. A
iznad, pregršt prsluka, u mnoštvu dezena. Na dnu, njegove čizme – šest
pari, sijaju se kao na dan kad su kupljene, ali potpetica istrošenih u
njegovim beskonačnim šetnjama. U njima vidim oblik njegovih stopala,
njegov brz hod i način na koji je stajao, kao da je spreman da u svakom
trenutku poskoči.
Ona prolazi kroz sobu i otvara fioke. Košulje – desetine košulja.
Prilazim i stavljam glavu u njih: lavanda. „O, gospodarice moja“; to
prvo veče; mornarski ples; igrali smo dok nas noge nisu zabolele.
„Volela bih da uzmem jednu.“
Sleže ramenima. „Pa, ima ih mnogo.“
Pogledom tražim neki lični predmet. Ali on kao da je sve od sebe
uklonio iz te sobe, osim odeće. Primetila sam malu drvenu škrinju u
ćošku. Ima zakrivljen poklopac i mali grb od slonovače. „Šta je u
onome?“
Sleže. „Zaključano je, a ne mogu da nađem nijedan ključ koji ga
otvara. Moram da pozovem Mersera da donese neki alat. Ali lep je. Ne
želim da ga polomim.“
U trenutku doživim zaslepljujuće prosvetljenje: ključ koji ne otvara
ništa u kući; mali zagonetni ključ koji sam videla milion puta kako ga
vadi uveče iz kaputa, pažljivo stavlja sa satom i lancem, i vraća ga
narednog dana. Uvek sam mislila da je to ključ od sefa u njegovoj
kancelariji. Ali ovaj mali kovčeg izgleda kao stvoren za njega.
„Koji kaput je nosio tog dana?“
Gleda me zaprepašćeno. Ali odlazi do garderobera i vadi jaknu od
alpaka vune. Stavljam ruku unutra i opipavam mali otvor u džepu koji
je pravio na svoj svojoj odeći. Za moju najznačajniju olovku, govorio je. Na
dnu je nešto metalno. Izvlačim ga. Gledamo jedna drugu. Srce mi lupa.
„Probaj ga.“
S mukom se saginjem i stavljam ključ u bravicu. Savršeno pasuje,
lagano se okreće; bio je nauljen. Sisi i ja otvaramo poklopac. Gledamo u
nešto belo.
To je ženska haljina. Znam je; znam je veoma dobro. Nežno je vadim
iz njenog omota dok se miris kamfora širi oko mene.
Sisi je zbunjena. „Čija je haljina? Tvoja, Dodo?“ Iako bi joj bilo teško
da zamisli kada sam ja mogla da stanem u nešto tako malo.
„Nije“, kažem, izvlačeći je potpuno. „Pripadala je Alis.“
Prepoznajem je kao jednu od pet novih haljina koje ja sašila pre nego što
je došla da živi kod nas. Stara je gotovo trideset godina.
Posmatramo je ćutke. Sisi se okreće prema meni: „Da li si znala?“
Odmahujem glavom.
U donjim naborima haljine nalazi se knjiga u kožnom povezu. To su
Lirske pesme Džona Kitsa, njen primerak, poklon od njega. Sećam se da je
svuda nosila i čitala je dok je oči ne bi zabolele. List papira stoji za
obeležavanje strana, a knjiga se sama otvara na „Odi grčkoj urni“.
Treća strofa je podvučena. Zapis na papiru za obeležavanje strana je
njegov: Ova knjiga pripadala je mojoj dragoj Alis, koja je obožavala da čita o
ljubav i koja je budila ljubav u svima koji su je poznavali. Posebno u meni.
Posebno u meni. Posebno u meni.
Sisi uzima knjigu i čita reči na papiru. Lice joj crveni.
„On je to napisao? Da li je zato mama...?“
„Ne, nikada je nije videla, u to sam sigurna. A ni ja. Alfred je sklonio
knjigu s njenog kreveta one noći kad je umrla.“
Srce mi udara kao ludo. Znam o čemu Sisi razmišlja. Zaista izgleda
kao nešto što je pisao ljubavnik. Ali za Alfreda je ljubav bilo zračeće
osećanje, koje nikada nije delio na ono što je bilo pogodno za ženu, za
sestru, ili za prijatelja. Pa ipak sam iznenađena dubinom njegovih
osećanja. Mora da je uzeo haljinu iz njenog ormana tokom onih svojih
bdenja nakon što je umrla, dok je sedeo sâm u njenoj sobi, nekad sa
svećom a nekad u mraku. Zamišljam ga kako zariva svoje lice u haljinu,
kao što sam ja svoje u njegovu košulju. Zamišljam ga kako uzima nežni
beli muslin i savija ga veoma pažljivo i stavlja ga u mali kovčeg. Kako
uzima njenu omiljenu knjigu i čita ono što je ona obeležila. Dodaje svoje
reči; ušuškava knjigu u najdublje nabore haljine; zatvara poklopac; i
zaključava ga. Sada shvatam da je sigurno sve vreme našeg braka
držao tu škrinju u svom garderoberu, a ključ blizu srca. Sigurno je
gledao njegov sadržaj u privatnosti, uživao u beskrajnim trenucima
patnje: Zauvek ćeš voleti, a ljubav ta će biti iskrena.
„Svejedno“, Sisi kaže smelo, „mama je grešila u vezi s Alfredom. On
je bio čovek s moralnim načelima.“ Onda crveni. Znam šta misli:
Vilhelmina Rikets.
Nismo govorile o gospođici Rikets, a mogu da vidim da Sisi ne
priznaje njeno postojanje. A gospođica Rikets se, mudro, sigurno klonila
Sisi. Dok gledam u ovaj mali kovčeg, pitam se koje je još privatne stvari
ostavio, i šta je još ta gnusna žena uzela. Pada mi na pamet: „Gde je
njegov sat?“
„Kod Alfija.“
Hvala bogu. Ne želim da gospođica Rikets ima stvar koja je uvek
bila uz njega, bukvalno najbliža njegovom srcu. Sada vidim Alfreda,
izvlači ga za lanac sa svojom uobičajenom pompeznošću, hitro otvara
poklopac, proverava koliko je sati, a onda ga uredno skotrlja u džep na
način koji nikada nije prestao da oduševljava decu.
„A Alisin prsten?“ pitam je. „Šta je s njim?“
„Hteo je da ga sahranimo s njim. Pobrinula sam se da tako i bude.“
Sisi miluje tkaninu haljine kao da je dete koje spava. „To je bila njena
poslednja želja, zar ne? Da ga on zauvek nosi?“
„Da li ti je on to rekao?“ Toliko je često pričao tu priču, da se pitam
da nije na kraju i poverovao u nju. „Nije baš istina, znaš; bila je
nesvesna kad smo je našli. Ali on je bio ophrvan tugom, pa mislim da se
i nije toga sasvim tačno sećao.“ Pre će biti da je promenio u ono što je on
želeo; ali to ne govorim Sisi.
Sisi odmahuje glavom. „Bio je prilično rasejan, zar ne? Sećam se
tvoje rasprave s mamom. I sećam se Alfreda kako ulazi u sobu sa
suzama koje mu teku niz lice i raščupanom kosom – obema vam govori
da ćutite. Pošto sam bila mlada, to je ostavilo utisak na mene. Kako je
bio divalj, ali i strog, a povrh svega odeven u svetloplavi prsluk s
ukrivo zakopčanim dugmićima.“
„Da, bio je prilično van sebe tih prvih nekoliko dana. Rekao je da,
kad umre, hoće da bude sahranjen u istom grobu s njom. Mama je rekla
da je ideja nepristojna; oženjen čovek i neudata devojka. Ali bio je toliko
poremećen od tuge, da je tata rekao kako je bolje da se ne
raspravljamo.“
„Pa, sada je sahranjen u opatiji. Majka ne mora više da se brine; Alis
može da počiva u miru.“
„Oh, Sisi, ta stvar s opatijom! Znaš koliko je mrzeo te trice i kučine!
Zašto si to dozvolila?“
Slegnula je ramenima. „Javnost. Bilo je izvesnih zahteva.“
Klimam glavom. Naravno. Javnost.
Sedimo neko vreme, izgubljene svaka u svojim mislima. Onda
zatvaramo škrinju i zaključavamo je. Uzimam njegovu košulju i
izlazimo iz sobe. Nastavljamo šetnju po kući, usput uzimajući stvari, a
kada smo završile, Sisi insistira da odem kući kočijama. Kaže da je
besmisleno da pokušavam da ponesem veliki sanduk za čaj
dvokolicom, i da će mi trebati Robertova pomoć da ga ponesem uza
stepenice – i ja pristajem. Zaboravila sam kako su stare zatvorene kočije
udobno vozilo, i odlazim kući u velikom stilu.

Kod kuće pronalazim O’Rorka i Kiti kako me čekaju. Iznenađeni su što

vide kočije, i zainteresovani za sanduk koji Robert tegli uza stepenice,
zajedno s torbom punom pisama.
„Mama!“, kaže Kiti poskočivši kad sam ušla. „Vilsonova kaže da si
išla da vidiš tetku Sisi! Je li to istina?“
„Jeste.“
„Zašto mi nisi rekla?“ Duri se, kao dete.
„Zato što nisam znala da mi treba tvoja dozvola, Kiti.“
 Crveni. „Ne dozvola, mama. Samo... zašto si išla? Šta si joj rekla? Jesi
li videla Mišicu ili Edija?“
„Videla sam Sisi. I Luizu. I gospođu Bruks. I onog čudnog čoveka,
Mersera.“
„Onog što vreba iz hodnika, drži srebrni poslužavnik i izgleda
neraspoloženo?“
„Baš njega.“ Smejemo se. Kiti i meni oduvek su iste stvari bile
smešne.
„Šta je rekla?“
„Mnogo, mnogo toga.“ Kiti navaljuje kao obično. Teram je. „Daj mi
malo prostora, dete. Pusti me da skinem šešir i šal!“ Okrećem se prema
O’Rorku, koji se sklonio i seo uz prozor. „Majkle, nadam se da ne čekaš
predugo.“ Primećujem da danas ima ružičast karanfil u reveru.
„Nikako! I Kiti me je kraljevski zabavila. Može da napravi priču od
svega, baš kao njen otac. A Vilsonova nam je obezbedila mnogo
odličnog čaja.“
O, bože – još čaja! Opuštam se pored vatre. „Jedva mogu da
poverujem da sam videla ne samo Sisi nego i Lu.“
„Iznenađena sam što su te uopšte pustili kroz ulazna vrata. Čuvaju
to mesto kao zatvor!“ Kiti izgleda ljutito, kao da bi volela da me nisu ni
pustili.
„Pa, iskreno, prvo se krila. Bez sumnje se nadala da ću odustati i
otići. Ali kada sam počela da se poslužujem ukrasima...“
„Mama, nisi valjda!“ Kiti gleda zadovoljno, suprotno svojim rečima.
„Dobro, ne baš, ali naručila sam kutiju od onog čoveka Mersera, i
kada je pomislila da ću da uzimam stvari bez ičijeg nadzora, nije imala
druge nego da se suoči sa mnom. I drago mi je. Ona mi je ipak sestra – i
verujem da smo došle do nekakvog razumevanja. Što je najuzbudljivije,
donela sam neke divne uspomene.“
„Više stvari za brisanje za mene“, napominje Vilsonova, vraćajući se
u sobu. „Ovo mesto je već u velikoj meri muzej.“
 „Kuća je veoma lepa“, kaže O’Rork. „Neću da se išta loše kaže za
nju. Ovde mi je uvek najprijatnije.“
„Pa, gospoda posetioci ne moraju sve da čiste. I gospoda posetioci mogu
ceo dan da sede i piju čaj, i ne pomišljajući na troškove.“
„Vilsonova!“ Može da bude slobodna prema meni, ali ne mogu joj
dozvoliti da maltretira moje goste.
„Oh! Masterova ogrlica!“ Kiti je uzela s vrha sanduka, i drži je kao
krunu.
„Bože gospode“, kaže O’Rork. „Zaboravio sam na tog sirotog psa –
kako ste ga zvali, a on bi uvek otrčao u suprotnom pravcu! Alfred je
uvek voleo da pokazuje tu njegovu jedinstvenu osobinu. Vikao bi:
’Dođi, Mastere!’, a pas bi poput rakete otrčao u otvor za ugalj. Nikada
nije omanulo!“
„Hajde, ne diraj to!“ Izvlačim ogrlicu iz Kitine ruke i vraćam je.
„Biće vremena za to kasnije.“
„Kad smo već kod toga, gospođo“, kaže Vilsonova još glasnije. „Da
li gospođa Noris i gospodin O’Rork ostaju na ručku? Ako je tako,
moraću odmah da odem do pekara po pitu s mesom.“
„Zašto da ne?“ Osećam se srećno. „Hajde da uzmemo dve pite s
mesom – s teletinom i piletinom! Hajde da jedemo i ostrige, i popijemo
bocu vina! Hajde da ručamo u stilu. Sigurna sam da će naš domaći
budžet to podneti.“ Na trenutak se osećam kao Alfred, koji je obožavao
iznenadne gozbe.
Vilsonova je otišla s izvesnim izrazom lica, i znam da će čovek iz
pekare biti na teškim mukama. Ali nekako se osećam puna života, pa
tražim od Kiti da naloži vatru, i dok čekamo pričam im šta se desilo – u
stvari jedan deo događaja. Kiti očigledno ne zna ništa od onoga što mi je
Ogastas rekao, pa i ne mogu da im razjasnim razlog svoje avanture. Ali
zadovoljna je što sam se usprotivila Sisi i povratila neke svoje stvari.
„Vidim da imaš još pisama.“ O’Rork pokazuje torbu punu pisama
oivičenih crnim.
 „Više ljudi koje ne znam, pretpostavljam. Ali lepo od njih što pišu.“
„Sisi je preplavljena pismima!“, primećuje Kiti. „Videla sam ih u
njenoj dnevnoj sobi, sva uredno naslagana. Imala sam ih i ja pregršt,
kao i Alfi. Zapravo, mama, ne mogu da verujem da na svetu postoji
dovoljno papira i mastila za sve njih.“
Smejem se. „Kako možeš to da kažeš kad znaš koliko je papira i
mastila tvoj otac trošio! Skoro da nikad nije seo a da ne drži pero u
ruci.“
Kiti se osmehuje. „Ponekad sam mislila da radije piše nego što priča.
Sećaš li se kako nam je svaki dan pisao poruke i ostavljao ih u dečjoj
sobi ili na stolu uveče, ili ubacivao u džepove naših kecelja ili u Besine
rukavice? Smešne stvari, znaš, zagonetke i pesme. A onda se pretvarao
da nema veze s njima. Šta, da ti pišem pesmu o gospođici Penelopi Pretl, koja
nije mogla da ućuti čak ni ako joj život zavisi od toga? Imam ja pametnije
stvari da radim! Ali pročitaj mi, molim te, pošto imam nameru da postanem
pisac i nisam previše ponosan da ne pokupim ponešto od nekoga ko očigledno
pogađa u srce stvari! Terao bi me da mu čitam, slušao bi i smejao se toliko
glasno, kao da nikada to nije čuo, pa sam se ponekad pitala da li ih je
stvarno on pisao – iako je dokaz u vidu njegovog rukopisa bio tu ispred
mene.“
„Uvek je mogao da zadrži ozbiljan izraz lica“, dodaje O’Rork s
osmehom.
„I svaki drugi izraz lica“, uzvraća Kiti, iznenada se setivši da bi
trebalo da mrzi svog oca. „Pogotovo onaj dvolični.“
Neće da popusti. Neću ni ja. „Znaš da neću to dozvoliti, Kiti. Tvoj
otac nije bio licemer.“
„Šta možemo da mislimo o njegovom odnosu s određenom osobom
od pozorišnog zanata – ako ne i najstarijeg?“
„Kiti!“ Njen jezik odaje Ogastasov uticaj, kao uvek.
Ignoriše me. „Vi ste takođe licemeri, ako ne možete da priznate da je
moj otac – moj divni otac, vajni porodični čovek – imao ljubavnicu upola
mlađu od tebe duže od deset godina. I da je imao napade besa ako biste
je čak i pomenuli!“
Ćutimo. Kiti je pocrvenela. O’Rorku je izgleda neprijatno. Njegovo
šištanje je toliko očigledno dok govori: „Mislim, Kiti, da treba da imaš
više poštovanja prema majci i da to ne govoriš.“
„Moja majka nije budala. Ona zna istinu.“
„Oh, moja draga mala Kitivejk!“ On odmahuje glavom. „Uvek si
bila borac za ’istinu’. Ali istina ima mnogo nijansi, znaš. Shvatićeš to u
životu.“
Obrazi joj crvene. „Znači, on je imao pravo to da uradi, zar ne? Imao
je pravo da istera mamu i nikada više ne progovori s njom? Imao je
pravo da bude s glumicom, a meni da zabrani da se bavim tom
profesijom?“
„Ne, daleko od toga. Ali mi ne znamo sve činjenice, zar ne?“
„Znamo dovoljno!“ Ustaje i počinje da šeta po sobi, po svom običaju.
Dok posmatram njeno brzo, nervozno koračanje, moram da se setim
Alfreda, njegovog energičnog koraka i načina na koji je glumio priču o
Plesnim cipelama smrti, bacajući se po kući kao ludak i s takvim izrazom
smrtnog straha na licu da je bilo teško poverovati da to zaista ne misli.
Izleteo bi iz kuće i prilazio potpunim neznancima preklinjući ih da izuju
čizme, za boga miloga, ludački skačući. Jednog dana je, u svom zanosu,
skoro pao sa stepenica, što je učinilo da shvatimo kako je i on smrtnik.
Ali sećam se da je Kiti bila najuplašenija i najprilježnija od sve dece, ona
je bila ta koja bi dotrčavala i hvatala ga za peševe kaputa: Daj da ti
pomognem, tata. Daj da ti pomognem!
„Upravo je obrnuto, Kiti“, kažem. „Niko od nas ne zna pravu
istinu.“
„On zna.“ Seva očima prema O’Rorku. „Nemojte da mi kažete da se
moj otac nikada nije poverio svom najboljem prijatelju? Muškarci
razgovaraju među sobom, zar ne? O svojim osvajanjima? O svojim
kurvama?“
O’Rork bledi od tih reči, ali joj hrabro odgovara. „Ne u ovom slučaju,
uveravam te. Upotrebila si tu reč za nju, ali sve što ja znam o njoj jeste
da je bila mlada glumica. I da je imala majku, koja je takođe bila
glumica...“
„Znam to sve! Znam za kuću koju im je dao, i za poklone. I za novac
koji im je ostavio u svom testamentu. Znam i da se usiljeno i nestrpljivo
smeškala gospodinu Goldingu dok je njena majka imala drskosti da me
zove gospođica Kiti!“ Gnevno nas je gledala.
„Ako znaš sve to, šta još želiš da saznaš?“ O’Rork se zabavio
mašicama, skrivajući nervozu.
„Ne želim ništa da saznam; sve to mi se gadi! Ali ona postoji, zar ne?
Naterao je mamu da napusti kuću zbog nje! Upleo nas je u užasan
skandal da bi zaštitio nju! Ali ma koliko se loše ponašao, uspevao je iz
svega da se izvuče kao moralan čovek. Zato je i bio toliko dvoličan!
Zašto jedino ja to ističem?“
O’Rork i ja ćutimo, ali tog trenutka ulazi Vilsonova da kaže kako je
ručak postavljen i da pretpostavlja da ćemo prvo želeti ostrige. Tako
prekidamo neprijatnu temu o gospođici Rikets i okupljamo se u
trpezariji, gde otvorena boca hokhajma ponosno stoji na sredini stola, a
dvadesetak otvorenih ostriga leži na poslužavniku.
„Ovo je sjajno“, kaže O’Rork, naglašavajući. Sipa vino u čaše.
„Nisam ručao s tobom veoma dugo, Dodo – a ostrige nisam jeo još
duže!“
„I ne čudim se“, kažem, „posle onoga u Ulici Velard.“
„Dakako!“ Smejemo se tom sećanju.
„Šta je toliko smešno?“ Kiti ubacuje ostrigu u usta i žvaće hleb kao
da umire od gladi.
Ponovo se smejem. „Pa, kad smo se tvoj otac i ja venčali, Majkl je
odlučio da nam nešto priredi...“
„Da se odužim za svu gostoljubivost tvojih roditelja...“
„Pa je kupio nekoliko kilograma ostriga...“
„Sve su bile žive i najboljeg kvaliteta, bio sam siguran...“
 „Doneo ih je i pokazao nam ih dok su još bile u kutiji.“
„Pa, zar nisu bile dobre?“ Kiti podiže pogled sa svoje ostrige.
O’Rork i ja se ponovo smejemo: „To nikada nećemo saznati!“
Kiti izgleda zbunjeno.
„Nisu bile otvorene“, kažem joj. „A ni nas troje, ni ljudi na spratu, ni
ljudi ispod, pa čak ni gazdarica, niko nije imao nož za ostrige u te kasne
sate u utorak uveče.“
„Naravno, Alfred nije želeo da prizna poraz“, kaže O’Rork. „Napao
je ostrige kuhinjskim nožem, zatim nožem za hleb, a onda i džepnim
nožem...“
„A onda noževima za voće!“
„I kašičicima! A onda se, u očajanju, ustremio na njih žaračem i
mašicama. Nisam video ništa smešnije – sve dok jadničku ruke nisu bile
toliko izranjavljene da je morao da se povuče iz okršaja.“
„Tako smo morali da jedemo hleb i puter, posmatramo ostrige i
koristimo maštu koja je, kako je Alfred govorio, najbolji sos na svetu.“
„Iskoristio je taj događaj u Edvardu Kleverliju.“ Kiti sebi dosipa vino.
„Pa, zašto da ne? Bilo je veoma smešno.“
„Uvek je terao vodu na svoj mlin, zar ne? Čak i kad se radilo o
njegovoj deci. Ili o njegovoj ženi.“
„Smučilo mi se da se stalno žališ, Kiti. Ovo je trebalo da bude
prijatan ručak. Insistiram da razgovaramo samo o prijatnim stvarima.“
„Kao i obično“, čujem Kiti kako tiho mumla. Toliko je buntovna da
se pitam zašto sam se toliko pomučila za nju. Ali posle ručka joj kažem
da imam za nju jednu poruku koju treba da ponese svom mužu.
Oštro me posmatra. „Za Ogastasa? Da li se radi o testamentu?“
„Na neki način“, kažem, sedajući za mali stočić.
„Nije ti valjda tražio novac, mama?“
„Ne, nije.“ To je u svakom slučaju istina. Pišem kratku poruku;
sporo pišem, mada vrlo uredno.

Dragi Ogastase,
Sisi su potrebni neki dokazi tvoje situacije. Molim te da što pre
dostaviš te dokumente gospodinu Goldingu, i onda može biti nade. Ne
mogu da učinim ništa više. Dorotea Gibson.

Presavijam je i pečatim, a onda joj je dajem. Kiti je gleda kao da će

uskoro buknuti u plamen. „O čemu se radi? Da li si zato išla kod Sisi?“
„Ne mogu da kažem.“
„Razgovaraću s Ogastasom čim dođem kući.“ Nabija šešir na glavu
i besno ga prikačinje šnalom. „Pogrešno procenjuješ moj karakter ako
misliš da možeš da kriješ stvari od mene.“
„Da, svakako razgovaraj s njim, mila. To će biti najbolje.“ Ogastas
nema naviku da bude kod kuće popodne, ali pošto više nema kredita u
kockarnici i više nije dobrodošao u svom klubu, najverovatnije će biti
kod kuće. Kiti će iz njega izvući „istinu“, sigurna sam u to. Tako ću se ja
osloboditi te neugodne pozicije posrednika.
 20.

K ad je Kiti otišla, u vrtlogu perli i lepršavoj tkanini, i s jedinstvenim

izrazom odlučnosti, O’Rork i ja opet sedamo pored vatre.
„Pa, šta te je nateralo da odeš kod Sisi?“ Gleda me podignutih
obrva. „Pretpostavljam da je Ogastas.“
„Da. Treba mu novac. Da li si znao?“
„Plašim se da to svi znaju. Čovek već mesecima živi na ivici. Svi ga
jure: Jevreji, sudski izvršitelji, svi.“
„Zašto mi nisi rekao?“
„Šta bi ti učinila?“
„Ono što jesam učinila – razgovarala sa Sisi.“
„Nisam mislio da ćeš to da uradiš. Ako se sećam, jednom si rekla da
bi volela da je staviš u bure katrana i baciš u Kinesko more.“ Osmehuje
se. „Ta ideja mi je baš bila zanimljiva.“
Iznenađena sam što sam izrekla takvu nameru, iako sam o takvim
stvarima mislila sve vreme. „Nije Sisi kriva za sve“, kažem.
„Možda. Ali imala je izbora, i izabrala je da te ponizi – tako što je
ostala s Alfredom, dok su tebe isterali kao neodgovarajuću sluškinju!“
Svakako da sam se tako i osećala; nije bilo nikakve ceremonije
povodom mog odlaska. Ali da Sisi nije ostala – šta bi onda bilo? „Nije ni
njoj bilo lako da se izloži kritici“, kažem preko volje, „kada su svi
takozvani prijatelji, koji su nekada rado pili njegovo vino i jeli njegovu
hranu, iznenada rado poverovali u ono najgore o njemu – uključujući,
izgleda, i moju majku.“ Duboko udišem. „Grozno mi je da to priznam,
Majkle, ali što više razmišljam o tome, to više verujem da je mama
možda bila izvor tih groznih glasina.“
„Nikako ona. Ne o svojoj ćerki.“ O’Rork se mršti u neverici.
„Ali vidi, tada je već jedva gledala na Sisi i mene kao na ćerke. Što se
nje tiče, mi smo obe išle u propast putem posutim cvećem. Iskreno,
mislim da joj nije smetalo da se naša imena povlače po blatu, samo ako
jedan deo tog blata ostane i na Alfredu.“
„Ali šta bi dobila tim klevetama?“
„Šta bi dobila? Ne znam. Možda je mislila da osvećuje Alis – iako
sam bog zna da Alis nikada nije trebalo osvetiti. Možda je prosto
mrzela Alfreda što je bio uz nju na kraju; poslednja osoba koja ju je
gledala; poslednja osoba koja ju je zagrlila.“
„Zašto bi ga toliko mrzela zbog toga?“
„Ne znam. Mislim da se osetila prevarenom. Alfred joj je uvek bio
omiljen. Čak mu je oprostila i što se oženio mnome pre nego što je
isteklo dogovoreno vreme naše veridbe. Ali u trenutku kad je Alis
umrla, kao da je osuđivala sve što joj se sviđalo kod njega. Na dan
Alisine sahrane, dok je bio izvan sebe zbog tuge, gledala ga je kao da bi
ga na mestu ubila. A posle toga je koristila svaku priliku da nagovesti
kako je on neka vrsta Plavobradog. Bilo bi to smešno da nije napravilo
takvu usiljenu situaciju između nas. Svaka poseta Čizviku bila je
mučenje; a ako bi Alfred nekad došao sa mnom, ona bi mu se obraćala
u trećem licu: Da li tvoj muž hoće malo čaja? Da li bi tvoj muž dodao kolač?
„Oh, bože, nisam znao da je bilo toliko loše.“ O’Rork pući usne. „A
kad je Sisi prešla na drugu stranu...“
„... nije htela da razgovara s nama. Ali tata je umro jedva godinu
dana posle toga, i ostala je sama. Tada sam pokušala da izgladim
stvari. Pitala sam Alfreda može li da dođe da živi s nama, i on je rekao
da može ako želi – uostalom, moja kuća je poznata kao Opšta Bolnica. Ali
ona izgleda nije želela pomirenje. Odbila je Alfredovu maslinovu
grančicu i pisala kako je čula da se on kocka i da pije, i... pa, upućivala
je razne neutemeljene optužbe. Napisala sam joj prilično oštro pismo.
Rekla sam joj da su neki od njegovih prijatelja ozloglašeni, ali da Alfred
nema vremena da uživa u porocima, čak i da hoće. Rekla sam joj da
radi bez predaha i da sve slobodno vreme uvek stavlja na raspolaganje
drugim ljudima. Rekla sam joj da nije pristojno da tvrdi drugačije.“
„I da li je priznala da je pogrešila?“
 „Nikako. Rekla je da je dobila informacije iz ’najpouzdanijih izvora’.
Rekla je da sam ja ona koja ne vidi Alfredov pravi karakter i da ću žaliti
dan kad sam se udala za njega. Naravno, kada smo se rastavili,
pomislila je kako je bila u pravu. ’Pretpostavljam da se radi o nekoj
mladoj glumici’, pisala je. ’A on, sa svojim bahatim stavom o
požrtvovanju i porodičnoj ljubavi.’“
Izgleda iznenađeno. „Znači, znala je? Za gospođicu Rikets, mislim?“
„Nije mirovala; ti znaš koliko sam slabo poznavala samu sebe. Ali,
jednom prilikom sam budalasto priznala svoju ljubomoru prema
njegovim pozorišnim damama. A kad je on izvodio Lorda Rojstona, dok
sam ja zgodno boravila u Lemingtonu, ona je sabrala dva i dva. I kako
se ispostavilo, nije toliko pogrešila.“
„Ali raširiti glasine o njemu i Sisi! To je nečuveno zlobno.“ O’Rork
vadi svoju maramicu i nervozno briše čelo. „Zar joj nisu bila važna tvoja
osećanja?“
„Sasvim obrnuto, naslađivala se time kako je sudbina opravdala
njene stavove, zvala me je ’jadna, draga devojko’ i pozvala me da živim
s njom i rođakom Džordžom. Ali trebalo je da budem njen saveznik i
skujem zaveru protiv Alfreda; da govorim svetu kako me je
zapostavljao i voleo druge žene. „Mogla bi da napišeš članak za
Laundžer“, rekla je. „Možeš da ispričaš svoju stranu priče. To bi ga
naučilo lekciji!“ Ali znala sam dovoljno o Montegiju Majlsu da shvatim
opasnosti koje nose pisci trač rubrika. Nisam to želela. A nisam želela ni
da živim u Koventriju i gledam Džordžovu decu svaki dan, znajući da
nikad ne mogu da vidim svoju. Zako sam odbila – i od tog trenutka kao
da sam prestala da je zanimam.“ Sležem ramenima. „I eto mene, s
nepomirljivim mužem i nepomirljivom majkom. I sestrom koja je stala
na stranu mog muža i advokatima koji su me po ceo dan pritiskali. I
prijateljima koji su isparili kao rosa. Osim tebe, naravno, Majkle! Zbog
tebe sam ostala normalna, mislim – ako sam ikada i bila.“
„Bila si normalna kao i svi drugi. I ja ne mogu da primim zasluge za
to. Trebalo je da budem pažljiviji u vezi s tim problemom s gospođicom
Rikets.“ Okreće se prema meni i hvata me s obe svoje hladne, suve
ruke. „Znaš, zar ne, da sam se posle borio za tebe? Uradio sam sve što
sam mogao. Molio, preklinjao – praktično sam ležao na podu ispred
njega. Ali uputio mi je taj čelični pogled i pitao me kako ja, neoženjen
čovek, mogu da držim predavanja njemu, čoveku s dvadeset godina
iskustva? Uprkos činjenici da je njegova žena živa, a moja već dugo
mrtva, s našim detetom u sebi, opet je tvrdio da sam ja, u neku ruku,
srećniji čovek, zato što ’čar ljubavi’ nikada nije iščezao iz mene ’sporim
habanjem u raspravama i nesuglasicama’. ’Kako možeš da razumeš
patnju onih koji su godinama bili zarobljeni u braku bez ljubavi?’, pitao
me je.“
„Mada, sigurno nije tako mislio, zar ne? Sigurno ne bez ljubavi. Ne
godinama.“
Gleda me tužno: „Baš suprotno, Dodo, siguran sam da je bio
potpuno ubeđen u to. Razradio je tu temu do savršenstva, i ništa što bih
ja rekao, ništa na šta sam mogao da ga podsetim, ne bi ga nateralo da
promeni mišljenje. Umesto toga, hodao bi po tepihu optužujući me da
sam mu samo povećao patnju. A kad nisam hteo da pričam loše o tebi,
isterao bi me iz kuće i otišao u potragu za ljudima sličnog mišljenja –
ulizicama, prišipetljama, advokatima. Ljudima koji ga nisu razumeli;
koji nisu znali šta bi mu uradio takav javni skandal – ili tebi.“ O’Rork
me opet drži za ruku. Stisak mu je slab, a prsti beživotni. „Dodo, veruj
mi, ti si samo bila mali zupčanik u velikoj mašini nesreće u kojoj se
našao. Što se njega ticalo, ceo svet je bio protiv njega a on – siroti mali
osmogodišnjak Edvard Kleverli – borio se protiv celog sveta.“
„Ali zašto je rekao da smo imali brak bez ljubavi?“ Osećam kako mi
suze naviru na oči. „Znam da smo na kraju bili najnesrećniji par. Ali da
kaže da nikada nismo bili srećni, posle svih lepih stvari koje mi je rekao;
posle svih tih pisama koje je napisao – to je prosto bila laž.“
O’Rork krivi usne. „O, zar si zaboravila da Alfred nikada nije lagao?
Ako mu činjenice nisu odgovarale, jednostavno bi izvršio pritisak na
njih, i one bi čudesno dobile drugačiji oblik – toliko drugačiji da je
najiskrenije mogao da podigne ruku i potpuno čistog srca se zakune da
je crno u stvari belo.“
 O’Rork je u bio pravu; kad je Alfred u svojoj glavi jednom postavio
neko mišljenje, ono je postajalo neprikosnoveno poput Svetog pisma.
Razmišljam o Alis i prstenu koji mu nikad nije dala. I vidim njegovo
užurbano pero kako se brzo kreće po svim stranicama naše prošlosti,
precrtavajući našu ljubav i sreću, i koje, umesto toga, piše o patnji,
nesaglasnosti, neskladu. „Promenio nam je život, zar ne?“
Smeje se potišteno. „Može se reći da mu je to najbolje književno
delo.“
„Ali zašto je morao toliko da preteruje?“ Plačem. „Zašto nije mogao
da bude kao drugi muškarci, da prizna da se umorio od svoje stare
žene i da hoće nekog mlađeg, novog, više po svom ukusu?“
„Draga ženo, možeš li da zamisliš kako to priznaje – čak i sebi?
Alfred, otac za primer? Alfred, veliki zagovornik porodičnog života?
Ne, to si morala da budeš ti, Dodo. Morao je tvoj karakter da bude loš.
Ti si morala da budeš ukaljana i oklevetana kako bi on mogao da bude
izuzet – i ne samo izuzet, nego i hvaljen zbog svoje trpeljivosti.“ Udara
pesnicom u koleno, i počinje da šišti. „Bože, krv mi proključa kad
pomislim na to. Čudim se kako sam uopšte mogao ponovo da
progovorim s njim.“
Ustajem, i grlim ga. „Oh, vodi računa, Majkle. Ne potresaj se tako.
To nije dobro za tvoje zdravlje.“
Ali Majkl je u naletu besa. „Kunem se, ponekad se ponašao kao da
ne podleže zakonima prirode! Ali priroda ga je na kraju prestigla,
Dodo. Bio je primoran da shvati da život nije roman, da ljudi oko njega
nisu njegovi likovi i da, uprkos slavi i uspehu, nije sebi mogao da
napiše srećan završetak.“ Kašlje i vadi maramicu da obriše brkove.
„A gospođica Rikets?“ Kažem oštro. „Zar nije ona trebalo da bude
srećan završetak?“
Sleže ramenima. „Sumnjam – inače bi izgledao zadovoljnije.
Poslednji put kad sam ga video bio je toliko star i izgledao loše, da sam
bio užasnut.“
„Ne govori to.“ Ne mogu da razmišljam o tome. Hoću da ga
zapamtim u najboljem izdanju – mladog, brzog, snažnog, oštrog kao
šefildski nož.
Uzdiše. „Ali istina je, Dodo. Izgubio je svu tu divnu bujnost. Kada
sam ga zadnji put video, šetao je Ulicom Strand, hramao i izgledao
strahovito jadno. Malo smo popričali, a on je rekao je da bi voleo da
možemo da se vratimo u stare dobre dane u Ulici Velard: ’Tada sam bio
bolji čovek. Mnogo, mnogo bolji.’“
Ulica Velard. Kad smo bili toliko srećni. „Da li me je pominjao?“
O’Rork odmahuje glavom. „Voleo bih da mogu da ti kažem da jeste.
Ali previše si podsećala na neke stvari; podsećala na pogrešnu stvar
koju je učinio. Jedini način da se izbori s tobom bio je da izbriše tvoje
postojanje, kao što je učinio zgazivši Džeka Bleka točkovima kočije za
Dover. Ali nije mogao potpuno da potisne krivicu. Rekao mi je da se
stalno previja zbog grčeva u stomaku i užasnih glavobolja.“
„Nisam iznenađena. Kiti je rekla da uopšte nije pristojno jeo.“
„Samo malo, tu i tamo. Pušio je kao smuk i pio više šampanjca nego
što je bilo zdravo za njega. Doktori su ga upozoravali; Dženkins je rekao
da može da se šlogira, ali njega kao da nije bilo briga – krenuo je na
nove turneje čitanja, kao da je još mlad i u formi. Putovao je mesecima,
širom Engleske i širom Amerike. Vozovi, brodovi, čeze i kočije. Sneg,
led, kiša i poledica. Nepoznati hoteli i vrele koncertne dvorane, svako
veče. Nova publika koja galami na svaki njegov pokret i svaku reč, novi
kritičari spremni da ubiju. Nesrećni Majls je napisao članak u kome
kaže da mu nije bilo dosta što je najbogatiji pisac u Engleskoj, nego je
morao da grabi dalje kao neka cicija, gomilajući sve više plena. Ali i ti i
ja znamo da nije to bilo ono što ga je teralo dalje. Želeo je da zna da li ga
njegova publika još uvek voli, da se i dalje druže s njim na ovoj velikoj
zajedničkoj pozornici koja se zove život.“
„I jesu, zar ne? Čula sam da su dolazili iz raznih krajeva da ga
vide.“
„O, da. Laming mi je rekao da je video kako se ljudi tuku ispred
blagajni. Alfred se nije usudio da otkaže nijedan nastup, zbog straha od
izbijanja nereda.“ Vrti glavom. „Dvorane su bile pune, ljudi zgurani
koliko god su mogli, temperatura blizu ključanja. Trebalo je da vidi šta
radi sebi. Ponekad je bio mrtav umoran, gotovo su morali da ga unose u
zgradu, a govorio je: Ne smem da razočaram svoju Publiku.“
Volela bih da sam se makar jednom ušunjala na zadnji ulaz
dvorane, inkognito, da ga gledam u ulozi Migsa, Edvarda Kleverlija i
Džejmsa Bertrama. Ali, uistinu, bilo bi to previše za mene. „Pokušavam
da zamislim, znaš“, kažem O’Rorku. „Zamišljam ga kao Abanazara za
Božić.“
„Zapravo, nije bilo mnogo drugačije. Ista crvena zavesa; svetlo
namešteno tako da tačno osvetljava njegovo lice. Ali sada je to bio
precizno isplaniran nastup i on bi čekao, sa satom u ruci, da izađe tačno
u sekundu. A kada bi to učinio, poklici su bili zaglušujući. On bi
podigao ruku, samo da ih utiša, kao da mu naše laskanje apsolutno
ništa ne znači. A kada bi svi utihnuli – tek tada – otvorio bi knjigu i
počeo. Bez uvoda, bez obraćanja publici – odmah. Obično nešto iz
Migsa, da nas nasmeje. Zatim je sledila Mala Ejmi, ili smrt Toma Velbija,
da nas rasplače. Ili poglavlje o duhovima iz Crvene kuće da nas naježi, ili
davljenje Pola Lotona da nas prestravi i onesvesti dame.“
„Kiti je mrzela kada je igrao Džeka Bleka.“
„Nisam iznenađen. Postao bi druga osoba.“
Često sam se pitala šta Alfreda prisiljava da igra baš tu scenu, i ko je
onaj koga toliko želi da uguši u crnoj, crnoj vodi ispod mosta Handžford.
Možda mi je ipak drago što nisam videla tu scenu i što sam pošteđena
nasilja koje je toliko uznemirilo Kiti. Uvek je bila osetljiva na tu njegovu
crtu svireposti – preterivanje u šalama, zastrašujuće priče za laku noć,
iznenadne promene raspoloženja – i zbunjena kako se to uklapa s
njegovim velikim saosećanjem, nežnošću i ljubavlju.
Mislim da je nasilje i u njoj, u njenom nemiru i strasti i iznenadnim
napadima besa. Razmišljam o njoj za ručkom, kako preleće između
besa i krivice, i stidim se što nisam bila ljubaznija u razgovorima s
njom; što su moje brige zasenile njene. Potrebna sam joj više nego ikad,
sad kada Alfreda nema i kad je Ogastas u tako jadnom stanju.
Obraćam se Majklu: „Misliš li da će Ogastas iskreno reći Kiti za svoje
probleme? Nije u redu da muškarac toliko toga krije od svoje žene.“
Kašlje. „Nemam predstavu šta taj čovek može da uradi. On je za
mene misterija. A misterija je i šta Kiti vidi u njemu.“
Pretpostavljam da se, kao i uvek, sve vrti oko njenog oca. Mislim da
je time što se priklonila Ogastasu pokušavala da se oslobodi Alfreda.
„Sirota devojka, shvatila je njegovu netolerantnost i njegovo
besposličarenje kao dobrodušnost – i nikad neće priznati da je
pogrešila.“
„Znači, kao on.“ Uzdiše i ustaje: „Znaš, Dodo, pre nego što si se
vratila danas, ispričala je neki događaj koji je videla na ulici, neku
svađu između kočijaša i mesara, i mogao sam tačno da vidim njega
ispred sebe: crvena zavesa, svetlo, snažna gestikulacija, plamteće oči.
Bilo je jezivo. Njegov duh oživljava.“

Mnogi duhovi oživljavaju. Tek što je O’Rork otišao, ulazi Vilsonova s

porukom. Opet je od Alfija. Hoće da dovede Kerolajn i bebu da me vide
sutra popodne. Oko pet sati popodne, ako ti odgovara, mama.
Uzbuđeno mu pišem, da mu kažem da mi odgovara. Obaveštavam
Vilsonovu, koja se mršti na pominjanje još osveženja. Već je loše
raspoložena zbog troškova iznenadnog ručka, i mestom na kome se
nalazi sanduk (koji je preprečio njen uobičajeni put između vrata i
kamina), ali to mene neće omesti da se vidim s mojim sinom i prvim
unukom. „Pobrini se da imamo dovoljno torte i da kutija za čaj bude
dopunjena nekim pristojnim dardžilingom. Oh, i neki kineski čaj, takođe;
ne znam šta voli moja snaha.“ Iz torbice izvlačim sitan novac koji nisam
potrošila na kočiju. „Sigurna sam da će gospodin Kolins biti zahvalan
za malo novca unapred, a možda ćeš morati malo da obodriš i pekara.
Kolač s makom nije pogodan za dete. Možda dandi.22 Ili dobra
madeira.23“
„Da, gospođo.“ Uzima novac, lagano se klanja i izlazi, jasno
negodujući. Ponekad je gora od Kiti.
 21.

K asno je popodne i ja počinjem da pretražujem sanduk. Vilsonova

je u pravu; u ovom stanu nema mesta ni za šta novo. Moraću da
sednem i napravim pravi spisak, da odvojim vreme da prođem kroz
sve to u svojoj dokolici. Sada jedva mogu da poverujem kako je užasna
bila ta reč dokolica; kako sam morala da parčam svoje vreme, da svaka
sitna aktivnost – doručak, ručak, večera, čitanje novina, četkanje Džipa –
traje što duže. Sada mi uopšte ne treba domišljatost da bi mi bilo
zabavno; događaji se samo nižu.
Džip mi se muva oko suknje dok klečim na podu pored sanduka. U
poslednje vreme i nije nešto raspoložen: nije navikao da njegova
gospodarica ne sedi na svojoj omiljenoj fotelji, niti na čudne mirise
duvanskog dima i kamfora, koje Ogastas i O’Rork donose sa sobom
svaki dan. Sada je pronašao novi miris – maše repom njuškajući nešto u
mom džepu. Iznenada se sećam male beležnice koju sam ukrala iz
Alfredovog stola, i vadim je.
To je vrsta beležnice kakve je Alfred oduvek voleo – dovoljno mala
da mu stane u džep, dovoljno velika da primi sve informacije koje su
mu potrebne. Sigurno ih je promenio na desetine u svom životu – ali na
kraju ih je uvek cepao i bacao ih u vatru. Zato pretpostavljam da je ovo
sigurno poslednja knjiga te vrste, poslednje beleške za Bonifaća. Ne
znam zašto sam je ukrala; ako Sisi sazna – kao što nesumnjivo hoće – to
će uticati na naše obnovljeno prijateljstvo. Ali na trenutak sam
nadahnuta novim duhom bezbrižnosti.
Uzbuđeno okrećem prvu stranu. Ispunjena je njegovim jedinstvenim
rukopisom, ali odmah mogu da vidim reč „Bonifaće“, napisanu u punoj
veličini među nejasnim simbolima. Ipak, čak i dok je gledam, shvatam
da ova ne liči ni na jednu od njegovih beležnica. Previše je uredna.
Nema nasumičnih žvrljanja, nema ideja za naslove, nema spiska divljih
i prelepih imena. Pisano je veoma sitno, ali tečno. Sigurna sam da je
neka vrsta pripovedanja. Je li zaista počeo da piše neko poglavlje u ovoj
sveščici? Naprežem se da razaznam reči, zapanjena što još uvek mogu
da dešifrujem njegove čudne skraćenice.
Čim sam sklopila prvu rečenicu, jasno mi je da to nije roman.
Zapravo, nije čak ni proza. Zastajem, osetivši krivicu i pitajući se smem
li da nastavim. Nije mislio da će iko ovo pročitati, to je sigurno. Ali
previše sam radoznala. Ako ipak pročitam, ko će znati? On nije ovde da
mi drži pridike. Ipak, ne mogu da se suzdržim da ne podignem pogled,
plašeći se trenutka kada ću ga videti kako stoji na vratima, s vlažnom
žutom zemljom na odeći, poput duha Džonasa Baklberija. Ali nema
nikoga; vrata su zatvorena, vunena zavesa je skroz navučena zbog
promaje, a u sobi je ugodno i toplo. U svakom slučaju, ja ne verujem u
duhove – nikada i nisam, čak ni kad je Alfred tako uzbudljivo čitao
Ukleto veče Ola Halousa, da mi se svaka dlaka na glavi kostrešila od
užasa.
Ogrćem se maramom i počinjem da čitam:

Uvek sam bio blagosloven (ili možda proklet) darom slutnje. I kako se
ova godina približava kraju, osećam da se i moj život, takođe, primiče
svom kraju. Imam grčeve u stomaku, jedva hodam, a moj vid je na
jednom oku toliko loš da se stranica ispred mene gubi i muti, a ponekad i
cela nestaje. Nadam se da ću poživeti toliko da dovršim Bonifaća. Ne
želim da to ostane tajna za moje čitaoce – iako je u ovom trenutku,
moram da priznam, u neku ruku tajna i za mene. Svaki put kad uzmem
pero u ruke ispuni me čudno osećanje nespokoja i osećam skoro
sujeveran strah dok mi se zadnja poglavlja približavaju, kao neka vrsta
Nemezisa;24 i ja se sklanjam od njih. Možda me stvaralačka moć
izdaje. Veoma sam umoran, svakako.
Dženi Ren kaže da bi trebalo da „napišem svoj život“. Ja joj kažem
da upravo to radim još od dvadesete godine. Ali treba mi odmor od
Bonifaća – trenutno me muči bez prave svrhe. Tako da ću joj udovoljiti.
Kažu da sam Veliki Čovek. Pretpostavljam da je to istina. Svakako
sam dosta toga postigao za svojih pedeset osam godina, više nego što
sam mogao da zamislim da sam kadar dok sam, kao slabo obrazovan i ne
previše zdrav dečak, prvi put odlučio da postanem pisac. Prvo sam,
naravno, bio čitalac, kao i većina pisaca. Oduševljavali su me svetovi
mašte koje su mi knjige mog detinjstva otvarale; kako sam, čitajući ih,
mogao potpuno da uteknem iz svog dosadnog života, ili patnji. Iznova i
iznova sam čitao omiljene knjige i nije me bilo briga što sam ne samo
znao svršetke avantura svojih heroja nego sam mogao skoro da
izrecitujem svaku reč pripovesti i prihvatim ih kao prijatelje.
Naravno, okolnosti mog ranog detinjstva nisu ohrabrivale taj svet
mašte. Pisao sam o njima na mnogo načina, ali one još zahtevaju da ih
iznova i iznova opisujem. Čak i sada, kao odrastao čovek, mogu da
osetim tugu svog detinjstva kao da je sveža rana. Mogu opet da čujem
pretnje sinova mesara i sudskih izvršitelja kako se neplaćeni računi
gomilaju, zajmodavci viču ispred vrata, kako nas izbacuju iz soba za
koje stanarina nije plaćena i verovatno neće ni biti. Ponovo natrpavam
ono malo svojih stvari za beg iz loših stanova u još gore; ponovo
preživljavam sramotu zbog skrivanja iza zavesa u zadnjoj sobi, držeći
psa za njušku kako ne bi lajao; ponovo sudskom činovniku izgovaram
lažno ime, u uzaludnom pokušaju da izbegnem prepoznavanje. I
konačno, kada nemam gde drugde da odem, pratim svog oca u prljavu
sobu zatvora Flit. Čak i sada kad razmišljam o tome – i kad pišem o tome
nakon svih ovih godina – briznem u plač.
Ipak, dok se kajem zbog tih prokletih vremena, kao što sam se pokajao
zbog svega u svom životu – znam da su me ona napravila onim što
jesam i dala mi odlučnost da se borim, svemu uprkos. Moja ćerka me je
nazivala „nepomirljivim“. Pa neka je.
Ona – hvala bogu – nikada nije morala da oskudeva u nečemu kao
ja, niti da očvrsne uprkos svakodnevnom razočaranju i očaju. Ona ne
zna kako je to kad moraš da radiš s osam godina; da radiš sve što stigneš;
svaki posao koji bi ti doneo nekoliko šilinga; svaki posao gde nežni
novajlija radi rame uz rame s dečacima čiji je jedini cilj u životu da
izmlate kolege; ukratko, svaki posao u kome svet mašte nije značio ništa.
A ja sam bio osetljiv dečak. Ne mislim da ću izneveriti sebe time što
ću to reći. Da sam bio manje svestan postojanja lepših osećanja, možda
bih se lakše uklopio i podneo život teškog rintanja u kome su me moji
roditelji rado videli; srećan što radim kao magarac u određenim satima, i
jedem, pijem i spavam kad se posao završi. Šta drugo rade siromašni
dečaci koji rade? Odakle im snage, posle satâ i satâ iznurujućeg posla,
da se upuste u maštanje i zamišljanja? Odakle im novac da plate knjige
i zabavu? Možda za pesmu u pivnici? Za na brzinu postavljenu
lutkarsku predstavu u nekoj sporednoj uličici? Ples sa spremnom
devojkom koja se sažali na malog dečaka i poljubi ga u usta dok čeka
mušteriju koja plaća? Da se nisam opredelio drugačije, uz najozbiljnije
obećanje samom sebi, te jadne zanimacije bile bi sve moje uživanje.
Ali čak ni u najočajnijim trenucima nisam mogao da se zadovoljim
time. Od najranijeg sećanja odlučio sam da uspem. Čak sam imao
ambicije da budem poznat. Uvek sam osećao tu potrebu da budem
aktivan u pitanjima svoje vlastite sudbine; nikada se ne oslanjati na
druge. Ali moram da kažem da sam se jedva izvukao. Neočekivana
zaostavština oslobodila je mog oca, a ja sam se iznenada vratio u
primerenu školu, što me je iznenadilo. Kako je bilo lepo nositi novu
odeću i cipele; imati čiste ruke, čisto donje rublje i prijatelje kojih me
nije bilo sramota! Ostajati duže vreme na istoj adresi i jesti iz posuđa
koje je nekada krasilo samo unutrašnjost zalagaonice i naređivati posluzi
da otvori vrata trgovcima kada dođu!
Moja glavna potpora tokom čitavog detinjstva bila je moja sestra
Loti. Ne znam šta bih radio bez nje. Doduše, ne znam ni kako sad
uspevam. Ona je bila kamen temeljac u mom životu; jedina osoba koja
me nikad nije izneverila.
Iako tačno godinu dana mlađa od mene, imala je razumevanje koje je
prevazilazilo njene godine, i tako divnu, veselu narav da bih čikao
svakog da bude tužan pored nje. Bili smo bliski kao deca; svaku noć smo
izmišljali fantastične priče ili igrali igre reči, izvlačili iz stare korpe na
tavanu prastaru odeću, koju je moja majka htela da zakrpi ali nikada
nije. Nosio sam mnogo prsluka i tamnih salonskih kaputa koje je (kako je
moja majka govorila) nosio njen otac kad su vremena bila „povoljnija“.
Loti bi pronalazila ofucane marame i mahala lepezama koje su bile toliko
prašnjave da smo kijali jako kao da smo ušmrkavali neki dečji burmut. A
kada bi nam ostavili Sidnija na čuvanje (što su često radili), dali bismo
mu ulogu psa ili majmuna i pustili ga da puzi po drvenom podu dok ne
bi bio kao pravo bodljikavo prase od ivera. Vidim ih sada oboje, Sidnija
garavog od prljavštine s poda, usta musavih od hleba i džema; Loti
uredna i vesela, kose upletene oko glave, kako mu pravi brod od papira
ili ga drži uz svoje dečje telo. Ponekad je i mene grlila, i sećam se
osećanja bezbrižnosti kad sam bio u njenom zagrljaju, dok ležimo kao
Ivica i Marica usred prašume spletki naših roditelja. Ali nisam mogao
previše često da uživam u ovakvim trenucima; znao sam da neko u našoj
porodici mora da odraste, a bilo je očito da naši roditelji neće poći u tom
pravcu. Tako da je na mene palo da budem jak i pouzdan. Morao sam da
zviždim i koračam okolo poput heroja svoje priče, i da zaboravim na
zadovoljstvo čvrstog zagrljaja Lotinih malih ruku.
Da li me je moja majka grlila? Grčevito se upinjem da se setim, ali
nemam sećanja na to. Njene ruke, koliko se sećam, bile su zauzete
stiskanjem u otmenom stanju nervoze, a njen dodir sa mnom obično je
bio sveden na čudne pokušaje da me „ulepša“, tako što mi pravi
razdeljak ili me jako ubada u predelu rebara kad bi želela da naznači kako
treba da budem srećan što imam koristi od njenog darežljivog
preminulog rođaka: „Nadam se da ćeš nam uvek biti zahvalan, Frede.
Bog zna da smo ja i tvoj otac dovoljno propatili zbog tebe.“ Ali ne sećam
se ničeg bližeg. Što se tiče poljupca – ništa više od povremenog nuđenja
tvrdog obraza, čak i kad je bila usred razgovora s nekim drugim.
A moj otac? Nekada sam se nadao očevoj ljubavi. On je bio ljubazan
čovek i njegov stav prema životu bio je živahniji od stava moje mame.
Uvideo je da ima stvari koje su iznad svakodnevnog, i njima je težio.
Njegovu zbirku knjiga gutao sam od detinjstva i verujem da je njegova
ljubav prema rečima uticala na moje uživanje u njima. Moj otac, sećam
se, ne bi rekao jednu reč ako može da kaže četiri ili pet – a ta upečatljiva
osobina je, siguran sam, bila značajna u njegovoj sposobnosti da
pozajmi novac u okolnostima u kojima neki ćutljivi čovek ne bi uspeo;
zasipao bi rečima ljude sve dok više ne bi znali gde se nalaze. Možda
sam nasledio tu sposobnost – ali verujem da sam je bolje iskoristio. Moj
otac je bio ponosan na mene, ali ponosan dokle god je imao koristi od
mene. Razmetao bi se mojim darom pamćenja čitavog brda poezije tako
što bi me stavio na sto u pivnici ili kafani i puštao da deklamujem
Šekspira na metre. Mora da je bilo neobično videti me tamo, visokog
jedva metar i dvadeset centimetara i obučenog poput sićušnog
gospodina kako žalim svoju sudbinu kao Kleopatra ili prkosim svetu kao
Lir. Ljudi su mi stavljali novac u ruke, ili u džep i milovali me ispod
brade, govoreći: „Bravo! Bolji si od Kina!“ A posle predstave, otac bi me
svečano lišio svih novčića koje sam skupio, potapšao po glavi i ponudio
da me časti s pola čaše crnog piva.
Tako da sam se okrenuo Loti; Loti koja je u sebi udruživala
neiskvareno i ljubazno srce, s jednostavnošću, s takvom živahnošću,
takvom sposobnošću da svugde oko sebe stvori prijatnu atmosferu. Kako
je odrastala, čak je i od doma naših roditelja napravila mesto prijatno za
život. Kuvala je i čistila i šila za sve nas, i brinula se za mog brata na
način zbog koga mi se skoro kidalo srce. Vidim je sada, drži ga na
kolenima da ga očešlja, ili mu podiže noge da mu zaveže pertle, ili ga
vrti kao vrtešku dok mu čisti odeću. Brinula se o svima. Krpila je moje
stare košulje, a nove doterivala po poslednjoj modi, i sekla je staru odeću
da bi je prepravila u neverovatne prsluke za mene. Racionisala je novac
našeg oca na najpažljiviji mogući način, ljubila ga i naterala ga da
obeća da će biti „dobar tata“ dajući mu nekoliko šilinga, i tako
sprečavala najgore ispade njegove rasipničke naravi. Uspela je da ostane
u dobrim odnosima sa svakim slugom koga smo imali – što je više nego
što je sirota mama ikada uradila – i radila je s njima u savršenoj slozi.
Vrisci, svađe i davanja otkaza bili su stvar prošlosti. I čitala je – kako je
samo čitala! Sve moje omiljene knjige iz detinjstva, zatim sve moje
školske knjige. Davao sam joj svoje vežbanke svaki dan i pomagao joj da
razume sve lekcije koje sam tek naučio. A ona je sve naučila – istoriju,
geografiju, aritmetiku – istom brzinom kao ja, ali bez učitelja, pišući sve
najurednijim rukopisom, sedeći pored prozora s najmekšom smeđom
kosom. Mogu da kažem da je bila veoma lepa – zapravo, branio bih taj
stav najvatrenije, samo što je važilo da ona liči na Iskreno Vašeg.
Svakako je bila lepo obučena, šila je sebi haljine i šešire na način koga se
ne bi postidela ni vojvotkinja. Iznad svega, bila je nadarena za muziku.
Imala je najlepši glas koji sam ikada čuo – osim možda moje ćerke – i
veliku sposobnost da drži intonaciju. Sećam se njenog glasa čak i sada, i
njenog veselog, veselog osmeha dok diže glavu sa šića da bi me
pogledala.
 Da budem iskren, uvek sam težio da budem sin koji ispunjava svoju
dužnost. Ali bilo mi je lakše da se nosim s roditeljima s udaljenosti. Dok
sam odrastao, jedva sam čekao da se odvojim od njih. Moja majka je
večito oplakivala činjenicu da su samo turobni prohtevi grada Londona
izvor svih njenih problema. I tako, kad sam se zaposlio kod Vebstera i
Potsa i počeo da zarađujem platu i opipavao put kroz grad kao mladić,
odlučio sam da joj ispunim želju. Očeva sestra udovica dugo je vremena
živela u maloj kućici u Doveru, i kada bi se neko u njenoj blizini odselio,
ohrabrivao sam ih da kupe kuću, i složio se da plaćam deo stanarine.
Sidni je otišao u mornaricu, a Loti (koja nije želela da se odvaja od
mene) trebalo je da ostane u Londonu i šije. „Ne možeš sve da nas
izdržavaš Frede“, rekla je Loti. „Ja ću vredno da radim, tako da mogu da
budem nezavisna i da me ne bude sramota.“ Tako je i učinila –
porubljivala je i ulepšavala čaršave i košulje, menjala manšete, spajala i
opšivala svu moguću odeću. Čistila je naše skromne male sobe iznad
trgovca kukuruzom, tako da nam je prosto namigivalo od čistoće. A tako
je dobro kuvala! Na kraju radnog dana mogao sam da prošetam
prašnjavim ulicama znajući da će me, kad se popnem uza stepenice,
sačekati divni mirisi i puding ukrašen muslinom kako stoji na stolu, ili
jagnjeće krmenadle koje se peku u malom šporetu u ćošku sobe...
Mislim da me je Loti, pošto je bila tako draga devojka, smatrala
bezrazložno okrutnim u mom stavu prema našim roditeljima. Moja žena
je pomislila isto kad sam je upoznao s njima. Dorotei nije bilo jasno zašto
ih nisam doveo u London da je upoznaju čim smo se verili, i siguran
sam da je ona mislila kako potičem iz varvarske jazbine, toliko sam ćutao
na temu roditeljske ljubavi. Iako me, u stvari, nije ni bilo sramota mojih
roditelja (koji su bili dovoljno otmeni što se toga tiče), nikada nisam
mogao da im verujem onoliko iskreno koliko bih voleo – onako kako bi sin
trebalo da veruje svojim roditeljima. Ma koliko novca da sam im dao, oni
su uspevali da ga potroše. Iako sam trgovcima apsolutno zabranio da im
dozvole zaduživanje, nekako je uvek bilo drugih prohteva – knjigovezac,
izrađivač mastila, trgovac muškim rubljem – koje nisam predvideo.
Stalno sam se nadao da će moj otac naći posao, a uvek mi je pisao
optimistički, govoreći kako je obezbedio sebi mesto za koje njegove
sposobnosti „idealno odgovaraju“. Ali bi u nekom trenutku između
 stizanja tog pisma i stupanja na posao nešto pošlo naopako, i još
jedanput bi moji roditelji morali da se uzdaju u moja skromna sredstva
da skrpe kraj s krajem.
Moja tetka iz Dovera mi je često pisala, opominjući me kako su mi
roditelji rasipnici. „Rekli su mi, dragi Frede, da im daješ malo novca, a
iznos njihovog duga počinje da baca senku na nevine članove porodice
– na primer na mene, na koju se trgovci mršte na pomisao kupovine čak
i metra tkanine ili najmanje čipkane ogrlice, bez direktne razmene za –
kako bih rekla? – novac. Za čast imena Gibson i normalnost tvoje
ljubljene tetke, molim te potrudi se da moj brat i njegova žena budu
ubuduće dobro obezbeđeni.“
U to vreme, moj otac je imao četrdeset četiri godine. Ja sam imao
devetnaest.

Zatvaram beležnicu. Ne mogu podneti da čitam dalje. Užasnuta

sam što je sve ovo krio od mene. Uprkos njegovom velikom poznavanju
najsiromašnijih slojeva, nikada nisam mislila da su Edvard Kleverli i
Džejms Bartram utemeljeni na njegovom vlastitom iskustvu. Pre sam
mislila da to saznanje potiče iz razgovora s prosjacima i uličnim
dečacima iz njegovih večernjih šetnji, i neumornog rada s gospođicom
Brum u sirotinjskim četvrtima. Naravno, bila sam svesna da su mu
nedaće i dugovi bili poznati u ranijem životu – izokola je pričao o
takvim stvarima pre nego što smo se venčali – ali priznajem da tada
nisam razumela šta „nevolja“ i „dug“ zaista znače. Zamišljala sam
neku vrstu trenutne neprijatnosti, kao kad nemate dovoljno torte ili
šećera, ili kad ne zapalite vatru dok se ne smrkne, ili kada legnete samo
s jednom svećom za čitanje. Mislim o Loti, u njenoj maloj sobi pod
krovom, jednostavnoj i običnoj, a kasnije na naše skromne dane s
gospođom Kvin. Ne mogu čak ni da zamislim da je Alfred, sa svojim
veselim duhom, dobrom odećom i manirima, propatio više nego
privremenu sramotu. Zamišljala sam ga, kao što je moja mama
govorila, kao pripadnika „otmenih siromaha“, samo malo u problemu –
ništa više. Nisam mogla da zamislim da je bio u zatvoru i da je radio s
osam godina. Ne mogu da izdržim da razmišljam o tome. Osam!
Zamišljam sebe u tim godinama: obučena u beli muslin sa svilenom
maramom oko struka, igram se u bašti u Čizviku: Alis još uvek u dečjoj
odeći, Sisi beba u naručju, tata me ljulja na ljuljašci, mama nadgleda
moje amaterske bodove na vezenom platnu; sluge uvek u redu, uvek
obezbeđena hrana. U mislima sam bila opuštena, nisam se ništa pitala;
svet se završavao na kraju bašte i nikada nisam morala da znam šta se
nalazi iza. Jedini siromasi koje sam videla bili su Cigani koji prolaze
putem ispred zveckajući svojim metalnim posudama, ili odžačarev
pomoćnik krastavih stopala i laktova, dok sedi u kuhinji s bokalom
piva i kiselim mirisom, koji me je terao da stiskam nos.
Pretpostavljam da bi i Alfred smrdeo na kiselo da sam ga upoznala
u šetnji kao dete. Ali nadam se da ne bih pričala s njim kao što je to
uradila Arabela Čalmers sa sirotim Nedom Česterom, gledajući ga
ponosno i pitajući: Moram li da se družim s dečakom koji ima polomljene
nokte i izbacuje slovo „h“ kao da je užareni ugalj? Neko mu je to, ipak,
rekao. I Alfred se sećao uvreda. Ipak, tokom celog našeg bračnog života
krio je te rane od mene, pokazujući ožiljke samo u knjigama. Pitam se,
zar mi nije verovao? Da li je mislio da ću ga manje voleti? Da će me biti
sramota zbog njega? Ponekad mislim da me je vrlo slabo poznavao.
Opet, nikada nisam znala da su njegova osećanja prema Loti tako
duboka. Uvek je voleo da se šali o svojoj „omiljenoj sestri“, mada je ona
za njega bila jedina, ali nisam shvatala koliko ju je voleo. Uvek mi je bilo
neobično kad ih vidim zajedno, tako slične, veselih crnih očiju, blistave
kose i uredne odeće, toliko skladne u ponašanju i razmišljanjima da bi
ponekad jedno drugom dovršavali rečenice – ali tamo gde je on bio
temperamentan ona je bila smirena. Ona je takođe bila pametna i
pročitala je na stotine knjiga – ali lako se nosila sa svojom pameću, dok
je Alfred, moram da priznam, svojom voleo da se razmeće. Često sam
mislila da je i ona mogla da postane pisac da je samo imala vremena da
se bavi tom umetnošću. Pisala je tako divna pisma, tako pronicljiva,
tako smešna – skoro kao da iz njih govori Alfred. Sećam se kako nam je
pevala jednostavne božićne pesme i balade za Božić – glas joj je bio tako
nezaboravan da smo svi plakali, a Alfred bi potrčao ka njoj i zagrlio je,
govoreći da je najbolja sestra na svetu.
 Ali sirota Loti je imala malo vremena za pisanje ili pevanje. Uvek je
bila zauzeta brigom o drugima. Divila sam se njenoj energiji i radosti
kad je Tom postao užasna senka samog sebe. Loti je večito trčala uza
stepenice da ga dvori, onda opet trčeći silazila, da proveri debelog
dečaka i čupavu devojčicu koji bi trebalo da čuvaju radnju, ali uvek se
jure oko pumpe u dvorištu ili plaše golubove, i nikad ne primećuju da
neko zvoni. A onda, kada bi svako drugi razmišljao o odmoru, Loti bi
pomagala Tomovim starim roditeljima, koji su, uprkos svojim manama,
izgleda odlučili da nadžive svog sina. Kao da sve to nije bilo dovoljno, s
vremena na vreme bi otputovala kočijama u Dover da ispuni Alfredove
zahteve koji se tiču njihovih roditelja. Alfred ih je posećivao što je manje
mogao: „Ako ja odem, biće svađe, znam! Molim te, uzmi pedeset
gvineja i učini sve što možeš da ih obuzdaš. Oni vole da vide tebe,
draga Loti – dok ja – pa, u njihovim očima ja sam bauk, nezahvalan,
najgori sin na svetu, bogataš koji sopstvene roditelje drži u nemaštini! A
što se tiče mene, ne mogu da razgovaram s njima bez besnih reči koje
mi se stvaraju u grlu. A ti si, u poređenju sa mnom, golubica mira!“ Loti
bi se nasmešila i rekla: „Samo treba malo strpljenja, Frede.“ A on bi
odgovorio: „To je stvar koja mi uvek nedostaje kad se radi o gospodinu
i gospođi G.! Samo kad ih vidim, čujem njihove glasove, osećam se kao
da sam u stisku indijskog pitona koji me stezanjem ubija! Posle takvog
stezanja, kunem se, vraćam se u London spljošten kao košulja u presi – i
nisam ni za šta!“
Uprkos Alfredovoj ljubavi za pisanje pisama, Loti je bila ta, sećam
se, koja je redovno pisala Sidniju, koja je pratila njegovu karijeru u
mornarici, koja mu je slala na poklon nove tkanine i bočice ulja za kosu
od lavande, i koja je išla u Čatnam ili Portsmut kad god bi njegov brod
bio u pristaništu. Umnogome sam osećala kao da je Sidni njeno dete, i
ništa je nije oduševljavalo više nego kad bi dobila pismo od njega, osim
ako bi to bila prilika da bude u njegovom društvu na nekoliko dana
kad je bio na odsustvu. Sećam se kad ga je prvi put dovela u našu kuću,
blistavog u uniformi i rumenog kao devojčica. „Ovo je tvoj stric Sidni“,
rekla je Kiti, a Kiti je gledala u Sidnijeve noge, u belim pantalonama, pre
nego što je pogledom prešla na mesingane dugmiće na njegovom
kaputu, i stiskala bi svoje male pesnice i veselo vrištala dok je on
uzimao u ruke.
Alfred je, naravno, voleo Sidnija. Zvao ga je Čovek Kolačić (skraćeno
na Kolačić, čak i Kolač) i voleo da priča kako je kao dete imao običaj da
jede sve što može da strpa u usta, uključujući čitav primerak Tajmsa i
dva para rukavica od svinjske kože; i kako je uživao dok je sedeo
satima u mraku sa starom, ludom usamljenicom koja je nekada živela
do njih, držala svoju pređu dok je plela dugačak šal koji nikad nije
završila; i kako mu je lice uvek bilo prljavo, koliko god ga brisao krpom.
Sidniju je bilo neprijatno zbog takvih priča, i uvek je pokušavao da
promeni temu, da pohvali našu kuću, decu ili čak i mene. „Pa, uspeo si,
Frede! Ovo je druga priča u odnosu na Ulicu Brig. U iskušenju sam da
napustim mornaricu i oprobam se u pisanju, ako je ovo rezultat!“
Alfred se smejao i rekao: „Prokleto težak posao, Kolačiću, samo da
znaš! Pokušaj da napišeš tri hiljade reči pre doručka! Gore je nego
penjati se na jarbol po nevremenu!“
„A šta ti znaš o tome?“
„Apsolutno ništa! Ali mogu da zamislim – i zato sam, moj dragi
Sidni, ja Jedan Jedini, a ti si Zbunjeni.“
Da, sada mi je jasno, njegova čudna nesklonost prema roditeljima,
njegova trajna ljubav prema sestri, životna energija, rođena iz one rane
nemaštine, to ga je guralo napred. Ali pitam se zašto je izabrao da sada
kaže svoju tajnu, i to na ovaj način. Ponovo prelistavam beležnicu.
Vidim da se pripovest nastavlja još nekih šest stranica, kao da je izgubio
volju i odustao. „Pisanje svog života“ tuđa je ideja, naravno; nekoga
čijim je predlozima nerado izlazio u susret: njegova Dženi Ren. To je
simpatično, neobično ime, i zamišljam je kako leti po sobi, cvrkuće –
onda dolazi i sedi mu kraj nogu, stavlja mu glavu u krilo, možda;
miluje mu bradu; igra se lancem njegovog sata; hrani ga malim
komadima kesten torte i gutljajima madeira vina; ljubi ga u obraz, u
usta...
Ne, ovo je ludilo. Ne smem da mislim o tome. Koja je korist da se
mučim ovim prizorima? Poslednjih deset godina trudila sam se da
ignorišem njeno postojanje i uglavnom sam uspela – uprkos tome što ju
je Kiti stalno spominjala.
Vraćam svesku u džep. Iznenada se smračilo i nemoguće je čitati
samo uz svetlo vatre. Ali prokleta gospođica Rikets ne zaboravlja se
lako, i želim da Ćerka lorda Rojstona nikada nije ni bila napisana; i da se
on i ona nikada nisu sreli tokom njenog stvaranja. Još više žalim zbog
traćenja vremena u Lemingtonu, igranja karata s pukovnikom
Džibinsom i gospođom Badžer dok su, iz noći u noć, temelji mog braka
brižljivo potkopavani. Koliko sam bila naivna! S kakvim sam
oduševljenjem čitala Alfredove beleške s proba – mlade glumice, mama
glumica, opasnosti sa scenografijom koja je pala i umalo usmrtila našu
mladu glavnu ulogu; neefikasnost rukovaoca stvarima, koji ima sklonost
da izgubi svaki rekvizit za koji je odgovoran – tako da večito čitamo s
avetinjskih svitaka umesto s pravih papira, a ja sam primoran da zločinca
Murdoka upucam koristeći samo prva dva prsta svoje desne ruke. Kako nisam
sumnjala ni u kakvu smicalicu dok sam se iskreno smejala njegovim
rečima! Niti sam sumnjala da Alfred gaji osećanja prema jednoj mladoj
dramskoj umetnici čiju je hrabrost i upornost hvalio do nebesa.
Nedavno je izgubila oca, pisao je, ali koračala je daskama kao „prava
glumica“. Nisam nimalo sumnjala. Imala je samo sedamnaest godina, i
uprkos Alfredovoj ljubavnoj podložnosti mladim damama, nisam
mogla da zamislim da bi se vezao za dete koje je ostalo siroče, kakva
god glumica bila. Mnogo puta sam bila bez razloga ljubomorna, a često
me je kritikovao da „vidim nešto tamo gde se ne vidi ništa“, pa sam
spustila gard onda kad mi je bio potreban.
Naravno, moram da se pitam šta je to u gospođici Rikets što ga je
nateralo da sve rizikuje kako bi bio s njom. Izgleda da nije bila (i nije) ni
izvanredno pametna ni izvanredno lepa – iako ne mogu da sudim o
tome jer je nikada nisam videla. Ali mora da je imala neke neverovatne
vrline kad ga je odvojila od onoga što je najdublje voleo – od žene, dece,
svetosti kuće i ognjišta, i divljenja publike, kojoj je bio skoro kao bog.
Naravno da mogu da čujem Kitin sarkastičan glas kako me podseća.
Jesi li ti naivna, mama? Ona je bila mlada i lepa; on je srednjih godina i bogat.
Šta više treba da znaš? Priznajem, ponekad mi je lakše da mislim kako ga
je oduševilo njeno vitko telo – i njeno nenaborano lice. Ipak, koje bi
duhovno bogatstvo mlada žena tih godina mogla da ponudi čoveku
tako poznatom, tako talentovanom, tako načitanom? Znam da on ne bi
izdržao da iskorišćava bilo koju ženu, bez obzira na to koliko je nisko na
društvenoj lestvici; da joj uništi život i onda bezbrižno produži dalje.
Štaviše, Alfred nije produžio dalje. To je bila sreća za gospođicu Rikets.
I moja tragedija.

Vilsonova je odlučila da je vreme za čaj. Užurbano ulazi s

poslužavnikom i pali lampu, zatim podstiče vatru koja se gasi tako da
žuti plamenovi probijaju kroz pepeo. „Napravila sam vam malo onog
dardžilinga da probate“, kaže. „Meni je izgledalo da mu je boja malo
čudna – ali pretpostavljam da o prefinjenosti znate više od mene. I
kupila sam vam lep čelsi kolač. Prodavali su dva komada za peni...“
„Ne, opet bajati kolači!“ Vilsonova ne može da odoli dobrom
pazaru.
„Skoro da i nisu bajati. Izvukla sam i kamenčiće iz džema od šljiva,
da ne polomite zube.“
Obrlatila me je kao dete. Ali ima nečeg utešnog u tome, pa se ne
protivim. Nešto u meni voli da mi se govori šta da radim. Mora da je to
zbog svih onih godina prakse s Alfredom. Puštam je da mi sipa šolju
čaja.
„Šta ćete da radite s tom kutijom?“ Glavom pokazuje na sanduk za
čaj.
„Srediću je čim budem imala vremena.“
„Ne može da se prođe tuda s poslužavnikom. Nasred puta je.“
„Pa, mi ne možemo da je pomerimo, Vilsonova. Previše je teška.“
Gleda u nju kao da je tera da se sama podigne i skloni. „Mislila sam
da će onaj Robert izabrati bolje mesto da spusti to čudo“, gunđa. „Ne
da je nabije tačno na vrata.“
„Pomerićemo je, obećavam. Kad Alfi sutra krene, izvadićemo nešto
iz nje, a onda ćemo možda moći da je ponesemo. Ili Kiti može da
pomogne.“ Kiti! Pitam se kako se slaže s Ogastasom. Zaboravila sam
na nju dok sam proučavala beležnicu. Previše sam uzbuđena da bih na
sve mislila.
Vilsonova mi pruža šoljicu. Stoji, prekrštenih ruku. „Pa?“ Uzimam
gutljaj. „Veoma dobro.“ Fin ukus me podseća na dom. „Moja majka je
uvek pila dardžiling.“
„Divno, sigurna sam – kad ne morate da brinete o ceni. Ali mešavina
gospodina Kolinsa izađe jeftinije.“
Mešavina gospodina Kolinsa ponekad izgleda kao da je pojačana
ugljenom prašinom. Mrzim jeftin čaj, i vidim Alfreda u sobi na spratu
kod gospođe Kvin kako pilji u kutiju za čaj s kašičicom u ruci: „Ah, šta
imamo ovde? ’Probrana prašina’, koliko vidim. To je ta stvar! Nemoj nikada da
me obasipaš dardžilingom, draga, kad postoji ovako izvanredna prašnjava
mešavina!“
„Za sutra sam mislila da spremim tanko isečen hleb i puter, i
nekoliko sendviča uz tortu. Ima nešto mesa u ostavi koje bi moglo da se
iskoristi.“
„Sigurna sam da će to biti dovoljno. Uostalom, oni ne dolaze zbog
hrane.“
„Dobro.“ Klima glavom, izlazi, i gleda sanduk s krajnjim prezirom.
Moram brzo da se pobrinem za to. I moram razmisliti šta da kažem
Alfiju i Kerolajn – i Kiti. Ali pre svega toga, moram da završim čitanje
ove Alfredove pripovesti. Uzimam veliki gutljaj čaja u
najneženstvenijem maniru, i ponovo otvaram beležnicu.

Bilo mi je nužno da držim svoje roditelje i svoju buduću ženu što dalje
jedne od drugih. Plašio sam se da će, ako se sretnu, pričati o
uznemirujućoj temi dugova, i da će doprineti tome da me obrukaju pred
onima koji ne razumeju takve stvari. Ali bilo mi je drago da vidim svoju
ženu kako se slaže sa svojom zaovom. Zajedno su bile kao dve ptice –
Loti veseli crvendać, Dorotea nežna golubica. Razlike između njih su
isprva bile nebitne, ako ne i divne; ali kasnije, kad je haos domaćinstva
zapretio da će nas potopiti, ponekad sam želeo da crvendać poskoči i
 malo uputi golubicu u aktivno ispunjavanje svojih dužnosti. Ali Loti je
tvrdila da bi takva intervencija značila kraj njihovog prijateljstva.
Uhvatila me je za ruke i pogledala me u oči: „Dragi Frede, ti voliš svoju
ženu, zar ne? Nadam se, jer si je izabrao, i sve mane koje ima bile su deo
njene ličnosti kad si se njom oženio. Ona nikad nije bila vešta žena, to je
makar bilo jasno. Ali kad si se oženio njom, nije te bilo briga za to.
Zapravo, mislim da je to njeno odsustvo osećaja za praktične stvari
zapravo deo njenog šarma. Dorotea te voli, Frede, i ti moraš da voliš nju.
Ona traži od tebe, ne od mene, da joj pomogneš, i ti to moraš da učiniš.
Uvek si bio jak. Moraš opet da budeš takav. A ako ja treba da budem
praktična, predložila bih dadilju za dete. Sirota Dorotea je potpuno
smoždena.“

Oh, draga Loti! Uvek tako mudra i ljubazna. Nikad nisam znala da
njoj treba da zahvalim za Besin dolazak – Besi koja me je spasila i bez
koje mislim da ne bih preživela. Ali iz njegovih reči osećam da slede
loše stvari. Možda je bolje da ne čitam. Slično je prisluškivanju; nikad ne
čuješ dobre stvari o sebi. Ali ne mogu da odolim; moram da znam.

Često sam razmišljao o Lotinim rečima – dok ih je izgovarala, kao i

mnogo puta od tada – i pitao se koji su mi podstreci bili u srcu dok sam
birao – tako pogrešno – svog životnog partnera. Bez sumnje, izabrao
sam Doroteu slobodno, i ni s jednom drugom mišlju osim onoj o
zajedničkoj sreći. Nikada je nisam zaprosio – ili se njom oženio – zbog
finansijske dobiti. Istina, odustao sam od njenog miraza time što sam se
oženio njom pre dogovorenog vremena. To je značilo teškoće, ali ja sam
navikao na to – a ni Dorotea se, moram da priznam, nije protivila.
Moj jedini izgovor za tako tvrdoglavo i nestrpljivo ponašanje bio je
da sam bio veoma mlad i da sam već preživeo nekoliko bolnih veza s
mladim damama, čiji su me raskidi skoro doveli do ludila. Koliko sam,
čak i s dvadeset godina, bio opčinjen ženama! Koliko sam bio ponižen
ravnodušnošću crnooke Roze dok sam čekao ispred sporednog ulaza
pozorišta svako veče, sa stihovima koje sam napisao o njenom talentu i
lepoti, da bih je video kako odlazi s nekim neotesankom u kaputu koju
mu je vrlo loše pristajao! Koliko sam se beznadežno osećao kad je
gospođica Džordžijana Mils tri puta zaredom odbila da pleše sa mnom
na božićnoj zabavi u Linkolnovom In fildsu, iako sam joj kupio dve čaše
šampanjca po šest penija i zbog nje izdržao najtešnje čizme u koje čovek
može da uđe. Ali moje najveće razočaranje došlo je od gospođice Ketrin
Bond, koja mi je slala lepe poruke i pritiskala svoju preslatko malu ruku
uz moju, diveći se mojim novim rukavicama s bisernim dugmićima; i
koja me je s vremena na vreme terala da sedim za klavirom pored nje,
birajući me između svih drugih muškarca u prostoriji. Ali koja mi se
smejala u lice kad sam predložio da se verimo. „Alfredo, dragi, kakva
ideja! Hajde, ne ljuti se – ti si veoma, veoma šarmantan i najprijatniji
družbenik – ali teško da bi mogao da me držiš u svilenim čarapama, a
kamoli da održavaš celu kuću i sluge i troškove održavanja Sali.“ (Sali
je bila njena mala velška kobila.) „Jasno ti je koliko je to besmisleno!
Jasno ti je, zar ne?“
I podigla je prema meni pogled od koga mi se uvek srce slamalo, a
hteo sam da joj kažem da nam ne trebaju sluge i čarape i velška kobila
ako se volimo – ali video sam da je vesela i da se smeje, i da uopšte nije
snuždena, i te reči su mi umrle na usnama. Te večeri sam, mislim, bio
najbliži samoubistvu. Lutao sam uz Temzu i imao crne misli i čak sam
se – verujem – peo na ogradu i gledao u vodu ispod. Zašto se nisam
bacio – bilo iz kukavičluka, bilo zbog zdravog razuma – ne znam, ali dok
sam u ranu zoru išao do svog stana, osetio sam da ću, ako uskoro ne
nađem neku ženu da je volim ili se njom oženim, da poludim.
Zato sam bio srećan (ili nesrećan, ako gledamo na duže staze) što
sam upoznao svog budućeg tasta, samo nekoliko nedelja posle tog
ljubavnog razočaranja. Piskarao sam svakakve stvari – dramske
monologe, komične pesme – a momci iz Vebstera su me ohrabrivali da
napišem celu dramu. Neko vreme sam bio član amaterske glumačke
trupe koja je igrala u svakoj sali koje bi se dočepala – ako bismo imali
način da je zakupimo i platimo za kostime, perike, muzičare, razvodnike
i sve druge potrepštine. Čitao sam delove svog komada Tomu Tredvelu i
Džeremaji Linksu dok smo sedeli u krčmi posle posla, a oni su se skoro
ugušili komadićima mesa od smeha. „Koga ćeš ti da igraš, Alfrede?“,
pitali su. Sećam se da sam rekao kako bih voleo da mogu sve da ih igram.
A Džeri se nasmejao i rekao: „Mogao bi, Alfrede. Iskreno verujem da bi
mogao.“
Rekli su mi da bi trebalo da posetim gospodina Milara; da je on
mnoge mlade nade uzeo pod svoje, kao dobrotvor. Rekli su mi da je
posebno čovek pozorišta, istinski najbitnija osoba iza kulisa. Tako je i
bilo. Sećam se s kakvom sam strepnjom odneo svoj komad u njegovu
kancelariju u Haj Holbornu i rekao svoje ime i zašto sam došao. Njegov
prastari, kreštavi, slatkorečivi činovnik vratio se i zamolio me da
pričekam dok gospodin Milar „baci pogled na komad“, a ja sam seo na
staru fotelju u čekaonici, nadajući se da neće predugo bacati pogled jer
sam morao da se vratim u Vebster i Pots na čaj u jedan sat. Ubrzo sam
čuo grohotan smeh iz susedne sobe, zbog koga nisam bio siguran da li je
gospodinu Milaru komad smešan, ili samo besmislen. Onda se pojavio
na vratima, govoreći kako mu se „neverovatno svideo“ i da je spreman
da unapred plati trideset funti da bi ga postavio. Znao je pozorište u
Stepniju koje bi bilo idealno. Sve što je trebalo da uradim bilo je da
okupim svoje glumce i trupu. Toliko sam bio srećan da stvarno verujem
da sam mogao da ga poljubim. Ali samo sam mu stisnuo ruku, mislim
malo prejako, dok je on govorio: „Da, da, dragi moj gospodine, to je
dovoljno. Molim vas, gospodine, to je dovoljno!“
Činilo se kao da je imati sponzora velika stvar, a ja sam bio odlučan
da opravdam njegovu veru u moje komade. Sakupio sam svoje prijatelje
umetnike i hvalisavo im razdelio uloge, zadržavajući za sebe glavnu
ulogu – koja je mi je po pravu i pripadala – i odmah počeo s probama.
Bledi mladić po imenu Tom Titmus iskočio je odnekle iz Klerkenvela i
napisao neku odličnu muziku za pesme, uz svečanu pratnju tube.
Pokušao sam da ubedim i Loti da peva, ali ona nije želela da bude na
pozornici. „Sašiću vam kostime ako hoćeš“, rekla je. „Slavu ću ostaviti
tebi, Frede. Tebi će bolje stajati.“ Ipak, primetio sam da često sedi i gleda
probe, a posle sam primetio da su ona i Tom Titmus sve češće zajedno, i
da bi joj Tom, ako smo morali da hodamo od našeg mesta za probe,
ponudio svoju ruku – iako sam ja bio tu da je povedem. „Možeš da
uhvatiš Neli podruku, Alfrede“, rekao bi namigujući. „Večeras izgleda
usamljeno; možda traži kavaljera.“ Neli bi me pogledala šaljivo, iskosa,
 što ju je činilo tako komičnom glumicom, i rekla da bi, da nije već
zauzeta, rado dala šansu mladom gospodinu punom lepih reči i prsluka.
I eto me, na granici slave i bogatstva. Kako žudim da budem voljen.
A onda, kao uz pomoć magije, evo me u ovoj prelepoj bašti s ovom
divnom porodicom, i dolazi najprivlačnija devojka nasmejanih plavih
očiju, koja kao da odobrava svaki moj pogled i gest; koja, dok mi igra u
zagrljaju, izgleda kao da je napravljena od rajskog materijala. Bože,
jedva sam čekao da je poljubim u usta. Noći su mi bile grozničave od
zamišljanja tog poljupca. A kad sam je poljubio, jedva sam čekao da je
odvedem u krevet. Krv mi je divljala; radio sam kao đavo, samo da je
budem dostojan, da skratim vreme kad ćemo zaista biti zajedno. Da me je
odbila, mislim da bih se od jada zaista bacio u Temzu. Ali nije, a moja
odlučnost da radim za nju omogućila mi je da pođem putem koji me je
doveo ovde gde sam sad. Međutim, strast za njom tokom udvaranja
učinila me je slepim za ono što je čak i tada bilo veliki jaz između misli i
dela; jaz koji se sve jasnije pokazivao svake godine – štaviše svakog dana
– koju smo proveli u braku. Prekasno sam shvatio da je moja žena slaba i
da se nikad neće promeniti. Da naš brak nikad neće biti iskren. Da ona
nikad neće biti supruga kakvu sam želeo. Ali udvarao sam joj se i osvojio
je, i bio odlučan da izvršim svoju dužnost.

Znači tako je on odabrao da gleda na to: ja sam bila previše mlada i

previše budalasta za njega. Nisam imala obrazovanja, znanja,
dovitljivosti – sve što sam imala bila je plava haljina koja mi je zgodno
pokazivala grudi. Došla sam mu kad je bio očajan i uhvatila ga u
zamku, ako ne protiv njegove volje, onda protiv njegovog razuma. I
zato je bio osuđen na život u dužnosti i pokajanju.
Piše ubedljivo – ali kako je Alfred, čija je moć zapažanja bila
neprevaziđena, mogao tako lako da padne na neiskusnu devojku s
najprovidnijim mogućim namerama? Možda su ga ranije prevarili u
ljubavi, ali nije izgubio osećaje. Šta god da je Alfred radio, radio je to s
odlučnošću i jasnom svrhom – i verujem da njegovo udvaranje nije bilo
izuzetak. Znao je šta sam ja; nikada nisam sakrivala od njega svoju
neukost. Upravo suprotno, on je bio taj ko se odlučio za brak i koji je
pisao i govorio kao da mu srce gori; koji nikad nije prestajao da se
raduje vremenu koje ćemo provesti zajedno; kada ćemo imati slatku
kuću, urednu i veselu, i rumenu decu da se po njoj igraju. U prvim
godinama našeg braka, iako sam ga razočarala u malim stvarima (što je
normalno u svakom braku), nikada se nije žalio da je nesrećan. Ipak,
niko ga nije terao da mi tako strastveno piše; niko ga nije terao da svom
društvu govori da sam najbolja supruga na svetu.
Ne, kao što Majkl kaže, on ubeđuje samog sebe; opravdava to što me
nije voleo na kraju time što kaže da me nije voleo ni na početku, i da
greška venčanja nije njegova. On je bio jednostavno žrtva okolnosti:
svog siromašnog detinjstva, neprihvatanja iz mladosti i fatalne
privlačnosti prema devojci u plavoj haljini. On nije Alfred preljubnik,
odbacivač žena, nego Alfred džentlmen heroj – koji ponosno stoji,
uprkos životnim iskušenjima, smeje se kad je tužan, žrtvuje se zbog
slabijih od sebe, širi dobrotu oko sebe kao što Abanazar baca zlatne
šljokice u vazduh: Iskreno Vaš. Jedan Jedini. Veliki Čovek.
 22.

U žasno sam uzbuđena. Svakog trenutka očekujem da Alfi i

Kerolajn dođu na čaj, ali kao i obično kad čovek želi da sve pođe
kako treba, stvari krenu naopako. Odžak dimi celo jutro, a Džip je pojeo
nešto loše i povraća po tepihu, koji sada smrdi na karbol. Kosa neće da
mi se uplete kako treba, i sva sam se zarumenela pokušavajući da je
prikačim šnalama. Vilsonova je ispekla prst na šporetu, i sada ne može
da iseče hleb dovoljno tanko za sendviče, tako da sam to morala da
uradim ja; i sada imam mrvice i puter po celoj haljini.
Posebno sam uzbuđena što ću da upoznam Kerolajn. Pitam se
kakve je priče čula o meni; kakvu jadnu ženu očekuje da vidi. I evo me,
prikazujem se u pravom svetlu, ovako isflekana i nepripremljena.
Podstičem vatru, tapkam jastučiće i izbacujem Džipa iz njegove
omiljene fotelje, a onda ponovo podstičem vatru, tako da mi je još više
vruće i još sam rumenija.
Čujem zvuk kočija; kucanje na vrata; a onda uzvik i piskavo
glasanje deteta. Poranili su. Spuštam žarač i žurno guram Džipa u
svoju sobu. Vilsonova otvara vrata i najavljuje ih veoma zvanično, a
onda naglo nestaje, da bi nadgledala kuvanje dve vrste čaja, podvig koji
je muči celo jutro. Gomila ljudi ulazi u sobu: dve crne figure i dete u
belom. Muškarac mi prilazi s nesigurnim osmehom. Mora da je to Alfi,
ali jedva ga prepoznajem i neprijatno mi je dok zurimo jedno u drugo.
Bez sumnje sam krupnija i više seda nego što je mislio. On je viši,
naravno, ali nije mnogo visok. No još uvek je bled u licu, sa svetlosmeđa
kosa mu je proređena na čelu. Još uvek pomalo muca dok mi se obraća:
„M-mama!“
I ja izgovaram njegovo ime, a on mi skoro skače u naručje. Mršav je,
kao i Kiti, pa osećam njegove koske ispod sakoa – osećam mu rebra i
nabore duž kičme. Grli me kao da ne želi nikada da me pusti. Kao da će
me ugušiti. A meni je drago da me guši. Sve više ga stežem,
nadoknađujući sve zagrljaje koje smo propustili tokom godina. Do sada
nisam shvatala koliko mi nedostaje i koliko je grozno što sam bila
uskraćena za njegovo odrastanje. Govori mi na uvo, glas mu se gubi u
mojoj kosi ali ipak je za mene muzika. „Mnogo mi je žao, mama.
Mnogo, mnogo mi je žao.“
Jedva progovaram. „Da“, šapućem, tužno mu stiskajući ruku. „I
treba da ti bude. Apsolutno treba da ti bude!“
Pušta me. Suze su mu očima. „Oh, kunem ti se svojim životom da
ću sve ispraviti. I Keri i ja ćemo sve ispraviti. Vidi, evo je...“
Prilazi mlada žena. Niska je, tamne kose i svetlih očiju. Njena crnina
je uredna i neupadljiva. U naručju drži dete, zlatokoso dete koje se
koprca i vrpolji, tražeći da ga spusti na pod. Čim je to uradila, ona
prestaje da se mršti i gleda me pravo u oči, i ja u njoj vidim Kiti. Keri se
žustro rukuje sa mnom, što je sada moderno. „Veoma mi je drago što
sam vas upoznala. A ovo je Lusi. Tek je prohodala, tako da se bojim da
ništa u kući nije bezbedno.“ Glas joj je blag i tih, pun dobrog
raspoloženja. Odmah mi se dopadne.
„Bože, vrlo dobro pamtim to vreme! Moj suprug je uvek govorio,
’Dvonožni haos ponovo dolazi – založi sve što je vredno!’ Ali mislim da
ovde nema ničeg posebno vrednog, tako da Lusi može da se šeta koliko
god hoće. Vilsonova je stavila ogradu ispred kamina, a ja sam
zaključala Džipa u sobu.“
„Džip je vaš pas?“ Keri pušta dete dole, ali čvrsto je pridržava za
podsuknjicu.
„Da, prilično je nemiran ovih dana; nisam sigurna kakav je s decom.
Navikao je samo na mene i Vilsonovu – i Kiti, naravno. Nimalo nalik
našim porodičnim psima iz starih dana, naviknutim na beskrajno
maltretiranje.“
„Kao siroti stari Mm… Master“, smeje se Alfi.
„Veruješ li da imam njegovu ogrlicu u toj kutiji? Sisi je htela da je
baci.“
„Sisi? Da je baci?“ Senka mu pada na lice i shvatam da moram
paziti da je ne vređam pred Alfijem. Bliski su, kako Kiti kaže.
 „Ne krivim je!“, brzo dodajem. „Master je uginuo mnogo pre nego
što je ona došla kod nas, pa nema neka lepa sećanja. Ali – Alfi, Keri –
sedite molim vas da popričamo o stvarima važnijim od neke odrpane
ogrlice za psa.“
Alfi pravi čudan izraz lica. „Važnijim stvarima? Nadam se da nećeš
da mi držiš neke pridike.“
Gledam njegov zabrinut izraz lica i kako nervozno uvrće lanac od
sata. Od detinjstva je uvek očekivao najgore. Ali ne mogu da se ljutim
na njega; puna sam neverovatne ljubavi, kao cvet koji cveta. „Trebalo bi
da ti držim pridike, znaš. Mogu da ti prigovorim zbog mnogo stvari.“
Gledam i vidim njegove zabrinute oči, i ne mogu da mu ne oprostim.
„Ali, kako si rekao u svom pismu, voda je protekla ispod mosta. Vreme
je za novi početak.“
„Eto! Rekla sam ti da se tvoja majka neće ljutiti na tebe; da će joj
radost što te vidi nadjačati svako drugo osećanje.“
Keri se smeši i nežno stavlja ruku na njegovo koleno.
On stavlja svoju ruku na njenu i osmehuje se. „Ispravila si me, kao i
uvek, najdraža.“ Okreće se prema meni. „A trebalo je da zapamtim
kako je moja majka uvek bila ljubazna i spremna da oprosti. Čak i kad
su je žestoko provocirali.“
„Dobro, ti me nikada nisi isprovocirao, Alfi.“ Zapravo, on je bio moje
najposlušnije dete.
„Nisam? Siguran sam da sam te uvek terao da budeš posrednik
između mene i Kiti. Ona bi na kraju uvek izgurala svoje, tako da sam ja
išao okolo u neprekidnom stanju mržnje, kukajući da je sve uvek protiv
mene. Zar se ne sećaš da me je tata zvao Večiti Kukavac?“
„A, da.“ Alfred je voleo nadimke. Svi smo ih imali po nekoliko.
„Naravno, skraćivao ga je na V.K. Potrčao bi uz stepenice i utrčao na
vrata učionice vičući: Da li je V.K. spreman da odgovori na pitanja u
Parlamentu? A ja bih pokušao da se sakrijem, da me ne bi opet ismevao.
Ali uvek je znao gde sam, našao bi me, stavio na stolicu i pitao me o
prihodu po glavi stanovnika i godišnjem trošku i da li bi trebalo da
pošaljemo istraživačke sange uz reku Zambezi u crnu Afriku. Svi ostali
bi se blesavo smejali, a ja sam hteo da ga ubijem.“
„Ne sećam se toga.“
„Ne.“ Pažljivo razmišlja. „Mislim da je to bilo onih dana kada si ti...
pa, kada si se bila pritajila u porodičnom životu. Tata je uvek bio u
lošem raspoloženju kad nije bilo tebe da ga smiriš.“
„Jeste?“ Iznenađena sam. „Stvarno je bio?“
„Pa, znaš kakav je bio – jednog trenutka bi nam bilo neverovatno
zabavno, smejali bismo se i preoblačili, ili bi nam čitao, imitirajući
glasove i izraze lica – ali sledećeg trenutka bi neko od nas uradio nešto
što bi ga naljutilo, i on bi zastao i s onim dalekim, razočaranim izrazom
lica. A meni je bilo muka jer sam hteo da ga zadovoljim, ali nisam znao
kako. Morao bih da dođem gore i legnem u krevet kod tebe i pustim te
da mi maziš kapke...“ Zastaje, s knedlom u grlu.
Keri ga nakratko gleda. „Odlučili smo da danas ne pričamo o
gospodinu Gibsonu“, kaže mi nežno. „Ali vidim da tražim previše.“
U tom trenutku, Vilsonova ulazi noseći poslužavnik toliko pun da se
pitam kako ga je popela uz stepenice. Mirno stoji na vratima: „Moraćete
da pomerite tu kutiju pre nego što uđem s ovom grnčarijom ovde.“
Alfi skače da gurne kutiju bliže zidu, tako da Vilsonova može da
prođe i spusti svoj teret na sto. Malo posrće: „Zaboga, šta je unutra,
majko? Teško je tonu!“
„Uspomene, rekla sam ti. Sisi i ja smo ih izabrale.“
„Ah, da. O, M… Masterova ogrlica!“ Uzima je i divi se. „Taj siroti
pas! Koliko smo se zabavljali s njim! Znaš, mislim da smo bili najsrećniji
dok smo živeli u Ulici Šenon.“
„Da.“ Mislim o toj visokoj kući; sve te stepenice, Alis leži u sobi na
trećem spratu, škotski doktor, Alfred na kolenima. „Ali bilo je i tužno.
Tvoja tetka Alis je umrla tamo, godinu dana nakon što smo se uselili.“
„Ali to je bilo pre nego što sam se ja rodio, mama!“
„Da, naravno. To je lako zaboraviti. Ali tvoj otac i ja nikada nismo
zaboravili. Uvek smo osećali njen duh na tom mestu.“
„A ipak, niko više ne priča o njoj.“
„Pa, kao što kažeš, bilo je to davno.“ Razmišljam o haljini, knjizi i
tajnom ključu – i mislim kako se, što se Alfreda tiče, to desilo gotovo
juče. „Bila je slatka i ljubazna“, kažem.
„Znači, kao ti.“
„Oh, Alfi! Volela bih da je to istina.“ Da sam ja bila „ljubazna“ kao
Alis, umesto „slaba“ kao što sam se njemu činila, možda bi me Alfred
više voleo.
„Istina je. Vidiš, čak ni na mene nisi ljuta posle svega što sam uradio
– ili nisam uradio.“ Alfi počinje da jede sendviče, dok Vilsonova stoji s
čajnikom u svakoj ruci. Keri sipa malo mleka u šolju za Lusi, i ja
primećujem kako joj divno pomaže da pije. Vidim da Vilsonova gleda
takođe, iako glumi da je zauzeta duplim čajnicima. Na kraju, niko ne
pije kineski čaj, a Vilsonova pravi izraz lica koji govori „rekla sam
vam“.
Mrzovoljno seče tortu na parčiće i odlazi.
„Vilsonova vas veoma voli“, primećuje Keri, umače male parčiće
madeira kolača u čaj i daje ih Lusi, jedan po jedan. „Da li je dugo kod
vas?“
„O, da. Kako bih rekla, dobila sam je u kompletu sa stanom. Bila je
na pragu kad sam stigla. Ima već deset godina, a ona je uvek bila
zadovoljavajuća – osim sklonosti da mi naređuje!“ Smejem se, a smeju
se i Keri i Alfi.
„Da, Kiti nam je rekla.“ Alfi stavlja Lusi kod sebe u krilo. Knedla mi
se steže u grlu kad vidim kako priča s njom. Vidim da voli Lusin izgled,
osećaj i miris, baš kao što je Alfred voleo izgled, osećaj i miris naših
devojčica – i kako je, dok su druge odrasle zlovoljne i kontradiktorne,
Ada ostala njegov posebni anđeo. Nikada se nije zasitio toga da bude s
njom, čak ni kad joj je dah bio toliko težak i spor da je bilo teško
razumeti šta govori. Pričao bi joj priču o princezi na zrnu graška i
pretvarao se da stavlja grašak ispod njenog dušeka pitajući je može li
da ga oseti. Mislim da mogu, tata, rekla je. A on je rekao: To znači da si ti
prava princeza, ljubavi. Iako nisam u to ni sumnjao.
Ali Lusi je čvršća; migolji se i ubada prstom oca u lice, a on je spušta,
držeći je za ivicu haljine.
„Često viđaš Kiti?“ Danas ni glasa od nje, i plašim se da su se
Ogastasove nevolje pogoršale.
„Ne baš često, ali to što je uopšte viđamo zasluga je moje neverovatne
žene!“ Alfi opet stavlja ruku na njeno koleno, a Keri se smeši. Osmeh joj
je ozario lice i učinio njene obične crte lica lepim.
„Uradila sam veoma malo – i ništa izuzetno. Alfi uvek preterano
hvali moje veštine.“
„M-moja ljubavi, da ti znaš kakva je smrtonosna borba bila u ovoj
porodici, ne bi tako olako govorila takve stvari! Isključivo zahvaljujući
tvojim naporima Kiti se vratila u zajednicu!“
„Pa, neznanac ponekad vidi ono što drugi ne vide. Čim sam je
upoznala, bilo mi je jasno da Kiti žudi da se pomiri s ocem – i da on
jednako žudi da vidi nju. To što sam uspela da ih spojim, ma koliko
nakratko i zakasnelo to bilo, predstavljalo mi je zadovoljstvo.“ Keri
skače i izvlači Lusi, koja se zaglavila iza sofe i uvija se kao jegulja.
„Govori o tome kao da se radi samo o posredovanju!“, uzvikuje Alfi
s divljenjem. „Ali ti znaš o kakvim se ličnostima radi, zar ne, mama?
Znaš kakav je nadljudski napor bio potreban da to dvoje pristanu
makar da se sastanu!“
„Da, zaista. Zaista.“ Razmišljam o Alfredovim besnim pismima u
vezi s Kitinom veridbom; razmišljam o Kitinom zadovoljstvu što ga je
dodatno iznervirala svojom udajom. Potrebno posredovanje zaista ne bi
bilo jednostavno. Pitam se da li su Kerine veštine ikada mogle da se
prošire na naše otuđenje, ali potiskujem tu misao. Umesto toga, pitam
se na koga me podseća dok hoda po sobi, uredna, vesela i crnooka, dok
drži svoje dete za ruku pokazuje joj zastakljeni sat, prepariranu sovu,
staru ogrlicu za psa iz kutije. I onda mi se javlja: Loti, naravno, Loti
mirotvorac. Opet gledam u Kerino iskreno lice, izgled koji krepi srce, i
kako sve oko nje kao da odiše mirom i dobrom naravi. I mudrošću,
mislim. Primetila sam kako moj sin ceni njeno mišljenje tokom našeg
razgovora; i kako mu se ona spremno osmehuje da bi ga obodrila i
klima glavom da potvrdi da se slaže s onim što je rekao. Pada mi na
pamet da mene Alfred nikada nije pogledao radi potvrde nečega. Ako
bismo bili u nekom društvu, često bi mi se obraćao – nekad romantično,
češće u šali – ali nikada me nije pitao za mišljenje. Ne znam šta bih rekla
da me je pitao – nesumnjivo bih se usplahirila od iznenađenja,
potvrđujući tako njegovo mišljenje o mojoj takozvanoj slabosti uma.
Alfi zagriza sendvič s mesom. „Sisi je bila problem, znaš. Kiti je
uvek bila neljubazna prema njoj – pa, zapravo, nepristojna. To nije bilo
fer, kad se uzme u obzir šta je sve uradila. A tata to nije hteo da trpi.“
Alfi opet počinje da se igra lancem od sata i, trgnuvši se, prepoznajem
Alfredov sat. Probada me misao da li je pramen kestenjaste kose još
uvek u njegovom kućištu.
Keri dodaje: „Ali nije Sisi krivac za razlaz, gospođo Gibson. Žao mi
je što moram da kažem da je Alfijev otac napravio najveću grešku. On
je pustio decu da sama odaberu kome će da budu verna, kao da su
vojnici koji se spremaju na borbu. Nije dozvolio nikakav kompromis.“
„Oh, nije to nikakvo iznenađenje“, kažem. „Alfred nikada nije
pravio kompromise. Bio je težak pregovarač. Zapravo, njegov izdavač
mi je jedanput rekao da bi mu, da moj muž nije takav genije, rekao da
odnese svoje knjige đavolu i vidi da li bi tamo mogao da dobije tako
dobre uslove.“
Keri nastavlja: „Oh, znam koliko je bio nepopustljiv; i znam koliko
bi neprijatan bio ako ga neko kritikuje. Ali ojađivao je ljude i ja nisam
mogla da ćutim. Rekla sam mu da su njegovoj deci potrebna oba
roditelja, da je neprirodna podela već prouzrokovala previše krivice i
nesreće.“ Stavila je Lusi na krilo i nežno je ljulja. Iznenađena sam
njenim rečima. Mislim da je Keri bila hrabrija od mnogih muškaraca,
kad je tako pričala s Alfredom.
„Šta je on rekao na to?“
„Izgledao je uznemireno. Rekao je da nije nikad nameravao da dođe
do takvih podela; da ih nije namestio; da se nadao kako će njegova deca
biti zahvalna za svu pažnju koja im je pružena i da im on nikada neće
stajati na putu ako hoće da pomognu svojoj majci.“
„To je ono što ti je rekao tada, ljubavi.“ Alfi se setno smeška. „Nije
hteo da misliš za njega kako je potpuni zločinac. Ali kad smo bili mlađi,
objasnio je da će biti posledica. Rekao je da bilo ko od nas može da pođe
s mamom ako želi. „Istupite“, rekao je, „i torbe će vam biti spakovane.
Ali ne očekujte da ćete ući u ovu kuću dok sam ja živ.“
Da li je zaista to rekao? Kako je ponekad umeo da bude okrutan! Ali
osetim ubod ljubomore što su svi tako lako stali na njegovu stranu. „I
niko nije istupio? Niko nije hteo da mi se pridruži?“
Alfi se vrpolji u fotelji. „Nije sve bilo tako jednostavno, znaš. On i
Sisi tamo, ti otišla i...“
„Razumem, Alfi. Bili ste mali. Imali ste pravo na život kakav ste
imali; koji su vaš otac... i Sisi... mogli da vam priušte. U centru zbivanja,
sa svim zadovoljstvima i uzbuđenjima kuće velikog čoveka.“
Alfred crveni. „Zvuči kao da smo svi bili veoma sebični. Ali Sisi nas
je odvela u stranu i objasnila da ste ti i on postigli pravičan dogovor. Da
budem iskren, mama, pitao sam se jesi li nas ti zaista htela.“ Vidi da ga
zaprepašćeno gledam, i brzo dodaje. „Pa, kao da smo te mi deca
iscrpljivali. Provela si u Lemingtonu mnogo vremena, kao da uopšte
nisi marila za nas!“
Zurim u njega. „Nisam bila na letovanju, Alfi; bila sam bolesna. A
što se tiče toga da nisam marila za vas – pisala sam vam svima. Pisala
sam svake nedelje.“ To je svakako tačno. Nisam mogla ni da zamislim.
Vidim sebe kako sedim u svojoj maloj zatvorskoj sobi, dok mi se suze
kotrljaju nis lice i prevlačim perom po papira.
„Ah, da! Kratke poruke o ljudima koje si upoznala i s kojima si
igrala karte, a na kraju neiskrena kratka rečenica u kojoj mi kažeš da
’budem dobar i vredan’. Bio sam prepušten sam sebi, mama. Mnogo
puta sam se plačući uspavao, misleći da ti nije stalo.“
Osećam se kao da me teg od olova udara u srce. „Oh, Alfi! Kad bi
samo znao koliko sam mislila na sve vas! Ali pokušavala sam da vam
ne pokažem koliko se jadno osećam. Pokušavala sam da budem vesela.
Vaš otac me je uvek terao da budem vesela. Pokušaj da izgledaš
raspoloženo, govorio je. Razmišljala bih o zabavnim stvarima koje su se
desile – kao kad je pukovnik Džibins izgubio jedan točak s invalidskih
kolica, ili kako su kovrdže gospođe Badžer bile različite boje spreda i
otpozadi.“
„To je ono što bi on napisao, proklet bio! Ali meni nije bila potrebna
zabava; hteo sam da ti kažeš da se vraćaš. A budući da nisi dolazila –
pa, zaista je izgledalo kao da je tačno ono što tata kaže.“
„A šta je govorio?“
Lanac sata se ponovo vrti: „O, pa znaš – da ti je udobnije kad nisi s
nama, da uživaš da igraš karte s penzionisanim oficirima i finim
udovicama.“
Koliko je samo Alfred bio suptilan! Uzimao istinu i pretvarao je u
laž. Ipak, kako je to sigurno istinito moralo izgledati mojoj deci, dok
sam tako naivno učestvovala u sopstvenom proterivanju. Nije ni čudo
što su bili ravnodušni kad sam se vratila. „Oh, Alfi“, popuštam. „Nikad
mi nije bilo prijatno što sam bila odvojena od vas. Nekim noćima nisam
ni spavala razmišljajući o svima vama. Sada si otac, Alfi, i znaćeš šta
znači voleti svoju decu, uvek misliti na njih, očekivati da ona uvek
budu negde iza tebe ili u susednoj sobi, povezani svilenom uzicom,
tako da te jedan trzaj natera da potrčiš. Nekoliko puta sam odlučila da
moram da odem kući i vidim vaša umiljata lica i zagrlim vas. Ali vaš
otac je insistirao da je moja dužnost da ozdravim; i da moram ostati u
banji dok me slabost ne prođe i dok mi se obrazi ponovo ne zarumene.
Tako sam ostala. I postepeno sam počela da se osećam drugačije. Ne
samo manje umorna, iako su mi vazduh i voda izgleda prijali, nego i
više – kako bih rekla? – nekako više kao ja. Više kao osoba kakva sam
mogla da budem da sam prosto pratila sopstvene želje svaki dan.
Naravno, nisam imala nikakve obaveze i mogla sam da čitam blesave
romane, igram karte ili ispričam neku anegdotu bez straha da ću nešto
da pobrkam, zato što vaš otac stoji iznad mene željan da je ispriča bolje.
Zapravo – možda će te ovo iznenaditi, Alfi – ali otkrila sam da sam
veoma vešt pripovedač. Bila sam cenjena, baš kao što smo tata i ja bili u
Americi pre toliko vremena. Ljudi su se skupljali oko mene, i čak su i
mlada gospoda bila željna da mi ponude svoju ruku. Priznajem da je
bio prijatan osećaj da te neko smatra zanimljivim. Možda sam zato
toliko pisala o tome u svojim pismima, i zato sam na trenutak
zaboravila kako to izgleda biti majka. Što je, naravno, bilo pogrešno.“
„Nije pogrešno hteti biti svoj.“ Keri me gleda s osmehom
razumevanja. „Priznajem da se čak i s ovom malom ne osećam kao
osoba koja sam nekada bila. Da imam osam Lusi, čak bih i više cenila
priliku da imam malo vremena za sebe. Ipak, muškarci imaju to vreme.
Oni se ne utope u roditeljstvu kao mi.“
Moram da se nasmejem. Kako je to dobro rečeno! „Svejedno“,
kažem Alfiju, „nikad ne bih svojevoljno odustala od tebe. Veruješ u to,
zar ne?“
„Ali zašto si onda to uradila? Da bi zadovoljila tatu? Bez obzira na
naša osećanja?“
U očima mu je takav bol da sam ponovo ophrvana. Misli da sam ja
kriva. Ipak, kako sve može biti moja krivica? „Zar se ne sećaš?“ Dobijam
izliv emocija. „Zar se stvarno ne sećaš svega što se desilo?“
„Sve sam znao iz druge ruke. Pisao je, naravno. Rekao je da tvoje
prisustvo izaziva toliko svađa u kući da mu to otežava rad...“
„Da, uvek je to govorio. Iako bi ti najbolje trebalo da znaš da nijedna
osoba ne bi mogla da bude prepreka između njega i njegovog rada, a
kamoli sirota, bolesna olupina od žene!“
„Pa, tvoje zdravstveno stanje bilo je druga stvar. Rekao je da sva
buka i zbrka u toj kući otežava tvoj oporavak. Rekao je da je za tebe
bolje da odeš i da se za tebe pobrinu negde drugde.“
„Da se pobrinu za mene! Kao da sam slaboumna.“
Alfi se ponovo vrpolji. „Da, mama. Verujem da je implicirao da tvoj
u-um nije bio baš kako treba. I da ti kažem iskreno, to nije izgledalo
nemoguće.“ Gleda u Keri kao da traži pomoć, a ona mu ohrabrujuće
klima glavom. „Lu je rekla da si bila prilično... čudna ponekad, kao
stara gospođa Potomi, koja priča s duhom Lorda Komornika na
stepenicama. Ipak, mislio sam da ćeš to prebroditi. Prebolela si kad su
se rodili Džordži i Fani. Mislio sam da ćeš pisati, dolaziti da me vidiš u
školu. Maštao sam da silaziš iz kočija s voćnom tortom i poljupcem. Ali
prolazile su nedelje i meseci, a tebe nije bilo.“
„Pristala sam da te ne viđam. Rekao je da bih bila previše ’naporna’,
previše ’nekontrolisana’. Ali, rekao je da ti možeš da mi pišeš ako
hoćeš.“
„Ja ti i jesam pisao.“ Alfi pokriva oči rukama. „Pisao sam ti stotinu
puta.“
Gledam ga zaprepašćeno. „Nisam primila ni jedno jedino!“
„Ne“, brzo kaže. „Nikada ih nisam poslao. Govorio sam sebi da ćeš,
ako brineš za mene, doći bez obzira na sve. I nisam hteo da plačem
svako veče. Drugovi te zadirkuju zbog toga. Tako sam te pustio, mama;
stavio sam te u lepu, urednu fioku i okrenuo ključ. Prestao sam da
razmišljam o tebi. Tek kada sam upoznao Keri, i još više kada smo
dobili ovu malu, znao sam kakvu sam užasnu stvar učinio.“
„Pa zašto ti je bilo potrebno toliko vremena da dođeš da me vidiš?“
„Bilo me je previše sramota. Sve te godine...“ Lanac od sata mahnito
se trza. „Ali trebalo je bolje da poznajem tvoju narav, i da znam da
nećeš biti kivna.“
Alfi me se lepo seća. I primetila sam da nije pričao o gospođici
Rikets. Niko ne govori direktno o gospođici Rikets, osim Kiti. „Pa“,
kažem, „to je sada sve prošlost. Ali moraš se pobrinuti da se Keri ne
utopi tako u majčinstvu da postane nesposobna da radi bilo šta drugo.“
Alfi je grli. „Svakako ne! Već smo napravili divan plan. Draga, stara
Besi pritrčala je u pomoć; svake nedelje dolazi da preuzme brigu o Lusi,
tako da Keri može da se lati svog pera. Vodi je u žestoke šetnje kakvo
god da je vreme, ’da se otarasi paučine’. A kada se vrati, odmota je kao
paket, stavi je pored vatre koja bukti, kao da treba da pocrni, i hrani je
toplim mlekom i hlebom i puterom, tako da ona u trenutku zaspi, kao
poslednje dete Gospođe P.!“
 Svi se smejemo.
„I znaš, mama, puna je priča iz prošlosti. Zatekao sam je kako priča
Lusi sve o tati – ’najpametniji čovek ikada!’ – i o velikoj božićnoj zabavi,
kada su deca iz doma Faundling pila čaj s nama, i kako su se njihove
male oči raširile kada su videli svu tu hranu. I kako su se skupili oko
tate otvorenih usta, dok je on naglas čitao onaj deo kada Edvard
Kleverli upoznaje Vila Tenera u Old Kent roudu i daje mu njegov divni
puding u čistoj beloj tkanini u zamenu za njegovu buđavu pitu s jedva–
jestivom koricom i jedva–vidljivim punjenjem. I kako su se smejali i tapšali
kada se obukao kao Abanazar i izvodio svoje mađioničarske trikove, s
dimom i bleskovima na sve strane. Naravno“, kaže, „Lusi je previše
mala da to razume...“
„Ali baš mi je drago što se Besi seća svega toga! Zaista je bila
najdraža devojka na svetu i moja najveća pomoć.“ Ipak, iznenađena
sam otkrićem da se sve to radi da bi se Keri „latila svog pera“. Reči
izleću iz mene: „Keri, da li si ti pisac?“
„Oh, da“, kaže Alfi ponosno. „Zapravo, tako smo se i upoznali.
Došla je u kancelariju s rukopisom i tražila ’gospodina Gibsona’. Tata je
bio napolju a ja unutra, pa je Nouks naravno doveo kod mene.“
„Da.“ Ona se smeje. „Na trenutak sam bila iznenađena što je tako
mlad i što uopšte ne liči na svoje portrete u knjigama. Ali onda sam
uvidela svoju grešku – i mali govor koji sam pripremila nestao mi je iz
glave, a sva hrabrost koju sam skupila kao da je iscurila iz mene...“
„Nije tako izgledalo! Samo je stavila svoj rukopis i rekla: ’Pa,
gospodine Gibson, to je priča o duhovima, tri hiljade reči, i tražim pet
gvineja.’“
„I šta si ti uradio?“
„Rekao sam da moram da popričam s ocem, ali sam joj zatražio da
napiše svoje ime i adresu, da bismo ostali u kontaktu. A ona je tako lepo
pocrvenela, da sam se skoro na mestu zaljubio u nju! Zapravo, mislim
da i jesam!“
„Kakva besmislica!“, kaže Keri no smeje mu se s ljubavlju.
 „Onda sam ga pročitao, i pomislio da je veoma dobar. Veoma dobar.
I prosledio ga tati s porukom da je saradnik lično došao. I sledeći dan je
izašao iz kancelarije pitajući: ’Ko je ovaj K. Endruz? Neki od Vilkijevih
štićenika? Ima prilično lep rukopis – a napisao je i prilično lepu priču,
uostalom. Daj mu njegovih pet gvineja i reci mu da dođe da me vidi u
utorak!’“
„Mislio je da si muškarac?“
„Da“, kikoće se. „Uprkos njegovoj izvikanoj sposobnosti da
prepozna razliku!“
„I proklet bio ako sam hteo da ga ispravim. I tako, kad je ona došla,
provirio sam glavom kroz vrata i rekao: „K. Endruz je tu da te vidi, oče’,
a on je mumlao kao uvek, ne gledajući. A onda kada ju je pogledao, bio
je iznenađen što je zatečen u košulji i sa štitnikom za oči, raščupane
kose i s hrpom papira preko celog stola.“
Ona se smeje. „Bacio je štitnik za oči kao da gori i uleteo u svoj kaput,
pokušavajući prstima da počešlja kosu i da, istovremeno, popravi
prsluk. I tada sam shvatila da je veliki Alfred Gibson samo čovek. I to
sujetan. I prestala sam da ga se plašim.“
Ah, da. Alfred je mrzeo kad ga neko zatekne nespremnog. I pored
sveg njegovog glupiranja, mrzeo je da on sam izgleda glupo. I uvek je
nastojao da ostavi dobar utisak na mlade gospođice. Mogu da zamislim
kako ga je, na trenutak, ta vesela devojka prilično uzdrmala. „A reci mi,
da li si napisala mnogo priča? Jesam li ih možda čitala? Uzimam sve
njegove časopise.“ Oduševljena sam na pomisao da imamo još jednog
pisca u porodici. Alfred se uvek nadao da će neko od naše dece poći
njegovim stopama.
„Gospodin Gibson je bio ljubazan da objavi tri moje priče u
Zborniku. Bile su namenjene deci, ali on je rekao da ono što udovoljava
deci udovoljava i publici uopšte. ’Deca su naši najpronicljiviji čitaoci’,
rekao je. ’Njih ne možeš da zavaraš.’“
„Pretražiću svoje brojeve i naći ću tvoje priče. Bio je ljubazan prema
tebi? Kiti kaže da je Alfred bio veoma zahtevan prema svojim ženskim
saradnicima, i da je Heti Kasbi izašla veoma ljuta...“
 Alfi uzdiše. „Jeste. A on je bio prilično zaprepašćen – nekih deset
sekundi. Onda je napravio grimasu i rekao: ’Opa! Prosuto mleko,
prosuto mleko!’, i nastavio da piše. Ali bio je zahtevan prema svima,
znaš. Nije vikao ili besneo, ali – oh, ne znam – nije puštao da rade šta
hoće, ili se dočepaju nečeg važnog. Mislim, ja sam bio njegov pomoćnik
urednika, ali nije mi dozvoljavao da previše pomažem ili uređujem.
Iskreno, mama, teško sam nalazio stvari kojima ću da ispunim dan. On
je svoje m-metode razradio i nije hteo da se ja mešam. Ponekad bi mi
bacio nekoliko članaka da ih pogledam, govoreći da imam prostora za
hiljadu dvesta reči – i da izaberem nešto što bi odgovaralo. Ali kada bih
to učinio, nije bio zadovoljan, pregledao bi ih ponovo, i izabrao nešto
drugo. A kad bih mu rekao da sam nešto odbacio jer je predugačko, on
bi rekao: ’Za to služi plava olovka’, i počeo bi da izbacuje čitave
rečenice, brzo kao munja. Tako sam jednog dana odlučio da mu
pokažem da mogu da uređujem uz najboljeg u tome. Uzeo sam priču
koja je bila malo preduga i počeo marljivo da je čitam. Bio sam veoma
zadovoljan. ’Ovde je bilo mnogo suvišnih stvari’, rekao sam, ’iako je
delo samo po sebi prilično smešno.’ A onda je on pogledao i rekao:
’Prilično smešno? Samo prilično?’ – i na svoju veliku žalost, shvatio sam
da je priča bila njegova.“
Svi se smejemo – Lusi takođe. Zapravo, ona je najviše oduševljena.
„Da budem iskren, zadržao je promene, ali više me nikad nije pustio
da nešto uredim. Zadužio me je za redovne saradnike. Znaš – Vilkija,
gospođu Lin, Erskina Dolsa. Problem je bio što su oni svi hteli da
promene rokove ili da promene komade, i insistirali su da pišu tati o
tome, ili da se najave i vide se s nim. Onda bi se on naljutio i rekao mi
da je vođenje računa o njima m-moj posao – i zar on nema dovoljno toga
da radi, uređujući i pišući najnoviji broj čega god, i bez toga da mora da
radi tuđ posao? Jednom sam ga pitao da uradim stranu s pismima, ali
nije mi dao ni da pipnem to. Nikome nije dao da pipne pisma. Publika
piše Alfredu Gibsonu. Oni hoće da im Alfred Gibson i odgovori. Tako da
znaš, mama, posle pet godina rada u toj svetoj kancelariji, ja sam
neiskusan kao kad sam počeo.“
„Sigurna sam da nije tako, najdraži.“
 „Pa, videćemo uskoro. Zadržaću časopis. Možda i Vilkija nagovorim
da ga uređuje sa mnom. Keri kaže da će pomoći – ali ne znam hoće li ga
ljudi kupovati kad nema tate u njemu. Kao Hamlet bez princa. Ali
moram od nečega da živim. Ja sam, ipak, porodičan čovek, i nemam
nijedan drugi talenat koji bih iskoristio.“
„Sigurna sam da ni to nije istina.“
„Oh? Hajde onda, m-majko, reci mi šta drugo mogu da radim.“
Razmišljam šta da mu kažem. Alfi nikada nije bio najtalentovaniji
od naše dece. Osetljiv, da. Razmišljam o Alfredovom komentaru o
njemu: osetljiv mališa. Ali Alfi nikada nije imao tegobe kakve je njegov
otac preživeo. U životnom iskustvu, još je bio zelen. Batrgam se.
„Sad, to je malo nepravično s tvoje strane, Alfi“, uskoči Keri. „Ne
pitaj svoju majku o takvim stvarima. Ako ne može da kaže istinu,
moraće da ti laska, a koja je svrha toga?“
U tom trenutku, zvoni zvono na vratima. „Ovo mora da je Kiti“,
kažem s olakšanjem.
Ali nije Kiti. Koraci na stepenicama su teški, i visok mladić
zapanjujuće plavih očiju i guste plave kose i brkova, ulazi u sobu.
Naginje se iznad mene i grli me: „Mama!“
 23.

E di?“
Uopšte ga ne prepoznajem, ali mislim da ne može biti niko drugi.
Veoma je zgodan, i neverovatno zrači energijom. Nosi veoma elegantno
crno odelo i smeđi prsluk s malim karanfilom u reveru; i jako miriše na
lavandu.
„Da, upravo taj. Izvini što smo se juče mimoišli.“ Govori kao da smo
se poslednji put videli nekoliko dana ranije, a ne pre deset godina. „Ali
čuo sam od Sis da V.K. i Keri dolaze danas, pa sam mislio da vam
ulepšam zabavu! A kakva je zabava!“ Okreće se da pogleda po sobi.
„O, pa evo ga Dete Fenomen lično!“ Saginje se i krevelji se na Lusi, koja
ispušta zaglušujući vrisak zadovoljstva.
Vidim Vilsonovu na vratima. Jedva se popela, i sada stoji s rukama
na kukovima. „Da li onda da donesem još jednu šolju i tanjir za
gospodina Edvarda?“
Edi se okreće prema njoj. „Vi ste anđeo, gospođo Vilson; strahovito
sam žedan.“ Uzima čajnik. „Oh, ovaj je pun. Staviću ga da se ugreje.“ I
stavlja ga na ploču iznad kamina. Onda uzima parče dandi torte, pojede
ga u tri zalogaja i uzima drugo, šetka se okolo, prosipajući mrvice.
„Nema makovnjače, mama? O čemu si mislila?“
„Sviđa mi se promena.“
„Svakako. Jeli smo makovnjaču dvadeset godina. Mislim da smo je
propisno isprobali.“ Gleda u tavanicu, ispituje gasne lampe, viri na
ulicu iza zavesa. „Dobro, nije loše mesto. Uopšte nije loše. Kitivejk uvek
priča da je skučeno. Ali ti si sama, tako da nije tako loše.“
„Drago mi je da odobravaš.“
Brzo me pogleda. „Nemoj sada da budeš divna i pristojna, mama.
Znam da sam pogrešio. Svi smo. Ali spreman sam da se iskupim, mea
culpa25 i te stvari.“
 Vilsonova se vraća s posuđem, i Edi joj ga svečano uzima iz ruku.
„Hvala ti, divna Ganimedo.“
Gleda ga postrance. „Divna ili ne, čajnik koji zagrevaš na ploči je
kineski čaj.“
„Oh, lepseng?“
„Moraćeš da pitaš gospodina Kolinsa za tačno ime. Sve što ja znam
jeste da je bled, što po mom mišljenju nije ono kako bi dobra šolja čaja
trebalo da izgleda. Ako bi bio ljubazan da ga podigneš, a ja ću sipati.“
„Nikako! Iako je to zapanjujuće, mogu sam da sipam. A vidim i da
imaš povređen prst, koji ne bih da ugrožavam!“
Ona crveni: „Bezobrazluk!“ Ali odlazi smejući se.
Znači, Edi je šarmer.
Vadi maramicu, uredno je presavija i naginje se iznad kamina da
uzme čajnik. „Ko je za malo gospodina Kolinsa? Mama? Keri? V.K.?“
„Mi pijemo dardžiling“, kažem.
Sipa i njuška mešavinu. „Veoma mudro. Mešanje čaja je, mislim,
slaba strana gospodina Kolinsa. Trebalo bi da promeniš snabdevača,
mama.“
„Gospodin Kolins mi odgovara. A i daje povoljan kredit.“
Nisam htela da mi to izleti. Keri i Alfi se zgledaju. Edi kao da nije
primetio, a onda kaže: „Znači, tata te je uskratio za novac?“
„Ne, nikako. Veoma mi je udobno. Nisam mnogo zahtevna.“
Edi stavlja još jedan ugalj na vatru: „Ovo previše potparuje.“
„Sasvim je u redu. I Edi, molim te pazi na ponašanje. Veoma je
nepristojno da kritikuješ svaki deo mog domaćinstva.“
„Nisam hteo da kritikujem, iako si ti to očito tako shvatila. Još
jednom se izvinjavam.“
Sve je veoma čudno. Ne kako sam mislila da će pomirenje izgledati.
Sva ta priča o čaju, torti i uglju. „Ali kako si ti, dragi moj Edi?“
 „Prilično dobro. Prilično dobro.“
Oklevam, ali moram da pitam: „Da li si uopšte razmišljao o meni?“
On se ceri. „Naravno. Mnogo puta. Kad god bi Sisi uradila nešto što
mi se nije sviđalo, rekao bih: ’Nisi mi ti majka!’ i skovao plan kako da
pobegnem preko krovova. Samo što nisam ni približno znao gde živiš,
tako da bih se obično sakrio u ostavu dok stari ne počne da me traži kao
Florens Najtingejl s lampom, samo ne tako nežno. Jednom me je naterao
da tri sata sedim u učionici; dok se nisam izvinio. Radije bih dobio
batine.“
„On nije verovao u batine.“
„Plemenito s njegove strane. Ali ima i gorih kazni – umalo nisam
umro od gladi.“
Moram da se nasmejem. Edi je uvek imao dobar apetit. Čak i dok je
bio dojenče, nikad mu nije bilo dosta. On se smeška i uzima još jedno
parče torte. „Komplimenti gospodinu Kolinsu. Odlična torta. Da ne
ispadne da kritikujem naslepo.“
„Budi ozbiljan.“
„Ah, ozbiljan. Ne, mislim da ne mogu. Usuđujem se da kažem da je
V.K. bio dovoljno ozbiljan za obojicu. Sâm se stavio na oltar pokajanja.“
„Pa, ima mnogo toga za kajanje“, kažem prekorno. „Deset godina
bez ijedne reči od obojice.“
Šeta se, kucka u barometar. „Ali ako pogledamo stvari iz naših
cipela, zar te nije bilo briga što smo ostavljeni s našom zlom maćehom?“
„Teško da je zla, Edi.“
„Oh, divna maćeha, onda. Gospođica Medena sa šećernim prelivom,
njam, njam! Znači, nema potrebe da brineš za nas. Oh, ne!“
Ne mogu da ga shvatim. Ali vidim da ne mogu ništa ozbiljno da ga
pitam dok je ovako raspoložen. Razmišljam o Sisinom izrazu lica, kako
joj se usne skupljaju dok izgovara reč „trgovina“. „Sisi kaže kako
razmišljaš da započneš neki posao.“
 „Gledam nešto za sebe, da. I jedan moj poznanik takođe gleda.“
„Šta?“
„Oh, znaš. Ovo i ono.“ Briše mrvice o pantalone i seda.
„Daj mi mali nagoveštaj“, kažem. „Ovo može biti veoma različito od
onog.“
Smeje se. „Ah, mama. Uvek si volela te tvoje male šale.“
Da, sada se sećam, Edi je voleo da mi priča viceve. Zapisivao ih je na
parčetu papira i dolazio u moju sobu da mi ih čita, sedeći u uglu mog
kreveta. I smejali bismo se dok Sisi ne dođe da ga otera: „Hajde, prase,
tvojoj majci je potreban odmor!“ Prase – zaboravila sam taj nadimak!
To je skraćeno od bodljikavo prase – zato što je Edijeva kosa uvek
stajala nakostrešena. Gledam je sada. Besprekorna je.
„Pa, drago mi je što makar razmišljaš da radiš nešto.“
„Pa, sada kada nema Velikog Čoveka, svi moramo naći načina da
ostanemo u uslovima na koje smo navikli.“
„Uvek možeš da pomogneš Alfiju oko Zbornika.“ Zavladala je tišina,
neka napetost među mojim sinovima. Opet sam, kao i uvek, rekla
pogrešnu stvar.
Keri uskače. „Naravno, voleli bismo da te imamo, ako hoćeš. Ali
neće biti mnogo para, bar neko vreme, u svakom slučaju...“
„Moja draga snajo, ne uznemiravaj se! Dosta mi je Zbornika i
Mesečnog ogledala i Naših svakodnevnih života i svakog božjeg oblika i
varijante časopisa. Hoću miran život. Dalje od Javnosti u bilo kom
obliku. Javnost je dovoljno uzela porodici Gibson. Sada Javnost
slobodno može da ide da se obesi. Biću srećan ako budem vodio
diskretnu malu radnju na Pikadiliju – najbolje lanene košulje, kožni
prsluci, svilene kravate i bele rukavice od jareće kože. Nabavljaću šta ja
želim. Sedeću visoko na svom mestu i posmatrati kako pristiže zarada.
Niko me neće znati. I imaću svoj mir.“
„Ti to ozbiljno?“
„Zašto da ne?“
 Zaista, zašto da ne? Zašto takav život ne bi bio srećan i koristan?
Svima nam je, na kraju krajeva, potrebna odeća. Iako možda ne uvek
svilena i lanena. Ali Edi je, kako vidim, poznavalac.
Zvono na vratima opet zvoni. Možda je to Kiti. Svi se okreću da vide,
dok koraci idu uza stepenice i vrata se otvaraju. Kiti utrčava: „Mama,
tako dobre vesti!“
Edi je grli pre nego što bilo ko od nas uspeva da se pomeri: „Zdravo,
Kitivejk. Pridruži se zabavi.“
„Edi! Zašto si ti ovde? I Alfi takođe! I Keri!“ Gleda u sve nas. Još
uvek nosi svoju crnu haljinu, iako je skinula veo i trake, i izgleda lepše i
ljudskije. Takođe, u njenom oku vidim svetlost koju nisam videla
godinama.
„Pa, najdraža, rekla sam ti da Alfi i Keri dolaze. A Edi nas je sve
iznenadio time što se...“
„...pojavio. Mimo manira, kao i obično!“ Edi se blistavo smeje.
„Zaboravila sam. Bila sam veoma rasejana. Toliko toga se desilo od
kad sam te poslednji put videla.“ Zastaje, blago crveni, i okreće se da im
svima kaže. „Ne znam da li vam je mama rekla, ali Ogastas i ja smo se
našli u nekako... neprijatnoj situaciji ovih nekoliko dana.“
Edi počinje tiho da zviždi. Prepoznajem melodiju: „Dajem šest
penija za poljubac.“ Kiti kao da to ne primećuje. „Dobro, da ne ulazim u
detalje, ali tražimo malo skromniji smeštaj. Besmisleno je imati onoliku
kuću samo za nas dvoje.“
„Finansijski problemi, Kit?“ Edi sipa čaj, uzima poslednje parče
dandi torte i stavlja ga na tanjir za nju.
Ona uzima tanjir i šolju i seda. „Trgovci mogu biti toliko nerazumni!“
„Pa“, kaže Edi. „Ako želilš vrednost, moraš da poseduješ sredstva! Tako je
od početka vremena.“
Keri i Alfi se smeju, i Lusi takođe, iako nikada nije čula za Budlsovu
filozofiju. Kiti nastavlja: „Ogastas će platiti, naravno. Uvek je plaćao.
Samo mu je trebalo da mu zajmodavci daju malo vremena. Nije bilo
potrebe za pretnjama.“
„Pretnje?“ Keri širi oči. „Nije valjda?“
„Oh, zaista! Pretili su da će nam oduzeti krov nad glavom i izvući
tepihe ispod nogu!“
„A zašto i ne bi?“, kaže Edi. „Govorim kao neko ko će se uskoro
upustiti u trgovinu. Nije dužnost nas skromnih trgovaca da održavamo
status prefinjene klase dajući joj beskonačne kredite. Imamo porodice
da izdržavamo i sopstvene račune da plaćamo. Tata bi se šokirao da te
čuje da tako govoriš, Kiti. Uvek je na vreme ispunjavao svoje obaveze.“
„Oh, da! Mrzeo je da duguje i peni – čak i četvrt penija! Ogastas je
rekao da nije džentlmenski razmišljati kao računovođa.“ Žustro meša
svoj čaj.
„Oh, bez sumnje – nije džentlmenski. Ali je prokleto obzirnije.“
„Obzirnije!“ Frkće. „Kako možeš da koristiš tu reč za njega?“
Edi sklanja mrvicu torte s prsluka. „Prosto zato što je radio neke
neprijatne stvari...“
„Neke neprijatne stvari? Kako se poneo prema mami? I meni?
Zapravo, prema nama svima?“
„Da, svi znamo šta je bilo; ne moraš sve opet da nas podsećaš! Ali
zar si zaboravila sve drugo? Koliko je naporno radio za nas? Kako se
vukao okolo i čitao, iako je ponekad jedva stajao?“
„Nikada mu to nisam tražila! Radio je to zato što je hteo. Da bi dobio
brdo novca. I da bi se uživo obraćao svojoj cenjenoj Publici.“
„Oni su ga želeli, Kit. A on nije hteo da ih izneveri, iako znaš da je
bio skoro kao kostur u odelu na kraju, i morao bi da legne s crnim
povezom preko očiju čim siđe s pozornice.“
„Ipak je uživao u tome“, kaže ona, dureći se.
„Da li je onda uživanje kad te preziru?“ Keri je mirno gleda. Kiti
izgleda kao da joj je neprijatno, i ne odgovara.
Iznenada uskače Alfi: „Kad već pričamo o novcu, Sisi i ja smo
preturali po njegovoj prepisci, i mislim da on ima više moliteljskih
pisama nego bilo ko u istoriji. Izgleda da im je odgovarao u roku od
nedelju dana, dajući savete i ohrabrenje. A po tonu odgovora, ponekad
čak i novac. Nikada to nisam znao. Uvek je ćutao o tome.“
„Oh, uvek je brinuo više za siromašne nego za nas! Pokaži mu
prosjaka, i srce bi mu poskočilo.“ Kiti spušta šolju, naglašavajući time
svoje reči.
Edi izgleda pogođeno. „Dobro, makar se pobrinuo da mu porodica
bude obezbeđena.“
„Da li se to odnosi na Ogastasa?“ Oštro ga gleda.
On sleže ramenima. „Pa, Kitivejk, žao mi je što moram da kažem da
ceo London zna za dugove tvog muža. To je uobičajena tema u
klubovima. Momci se ućute kad me vide jer mi je on zet, ali znam koji je
novac u pitanju jer je pokušao i od mene da isprosi.“
„I ti si odbio? Još jedna bezgrešna duša?“ Zuri u njega.
„Ja nemam ni pare, Kit. Makar ne u tom rangu. Stotine funti, znaš.
Zajmodavci i bogzna šta. Jedna stvar koju me je tata naučio jeste da ne
potpisujem račune za koje znam da neću moći da ih platim.“ Gladi
svoju urednu zlatastu bradu. „Ali prema tvom uzbuđenju kad si ušla,
vidim da si ubedila zajmodavce da malo sačekaju, sad kada ti sleduje
nasledstvo.“
Kitin izraz lica se menja. „Oh, da! Sinoć smo pretrčali pola Londona.
Tako čudni ljudi na tako skrajnutim mestima! Mračne, hladne ulice i
skučene sobe na spratu! I Jevrejin u odori s malom kapom – poput
nekoga iz tatinih romana! Ali pisma gospodina Goldinga su postigla
cilj. I kada su saznali ko sam ja, naravno – to je nešto značilo! Bili su
toliko ljubazni, teško da bi neko pomislio kako su hteli da uzmu novac
od mene. Odjednom je sve postalo ’draga gospojce Noris’, kao da nisu
deset minuta pre toga pretili da će Ogastasa izbaciti iz kuće.“
„Znači, dogovorili ste se?“ Drago mi je što moja misija sa Sisi nije
bila uzaludna.
„Napokon imamo vremena da odahnemo. Obnovili su račune.“
 „Pa, drago mi je zbog toga.“ Alfi ustaje, klateći svoj sat. „Ali vodi
računa, Kits. Ako se ovo nastavi, Ogastas može da straći tvoje
nasledstvo brzo kao i svoje – i to čak pre nego što ga i dobiješ!“
Ona kruži oko njega, a on se plaši, kao i uvek, ali ovoga puta napola
šaljivo. „Hoćeš da imaš loše mišljenje o njemu, zar ne? Ova cela
porodica je oduvek protiv njega! Ali trebalo bi da ga vidiš! Strašno ga je
stid što nas je doveo u ovu sramotnu situaciju. Čak je i kleknuo i molio
me da mu oprostim.“
„Bez sumnje je rekao da te ne zaslužuje?“ Edi skače sa svog mesta
pored kamina.
„Zašto je to smešno? Čovek može da se promeni, zar ne? A da ne
postane predmet ismevanja?“
„Oh, svakako.“ I Edi počinje tiho da pevuši: Dao bih ti novčić, draga,
što te volim strasno, ali nemam ni peni, toliko je jasno...
Kiti ga ignoriše. „Mogu iskreno da kažem da smo Ogastas i ja sad
bliskiji nego ikad. Započinjemo drugačiji život. Kad dugovi budu
otplaćeni, ostaće više nego dovoljno da se Ogastas upusti u posao. Ima
povoljna prilika za koju je čuo, u transportu vina...“
Edi diže obrve.
„... i ja ću se pokrenuti. I ja ću da doprinesem. Davaću časove klavira
i pevanja. A ukaže li se prilika i Laming bude mogao to da sredi, mogu
da recitujem.“ Gleda okolo s osmehom. „Mislim da će nam biti veoma
dobro.“
Keri ustaje i uzima je za ruku. „Drago mi je, Kiti. Sigurna sam da
ćete imati mnogo uspeha. Reći ću to svima koje znam, a obećavam i da
ću poslati Lusi na časove čim promuca prvu notu.“
Kiti sija od zadovoljstva i mazi Lusine kovrdže. „Naučiću te da
pevaš kao anđeo, Lusi. Do, re, mi, fa, sol, la, si, do!“ Peva skalu i njen
prelepi glasa ispunjava sobu poput somota.
„Moraćeš prvo da uvučeš rogove, ili ćeš imati školu bez učenika“,
smeje se Alfi.
 „Veoma sam strpljiva s decom, K. Odrasli su ti koji me nerviraju.
Odrasli koji pričaju koještarije.“
Ne znam na koga se ovo odnosi. Pretpostavljam na mene. I Edija i
Sisi. I Alfreda, naravno. Ali drago mi je što je nečim okupirana i ne bi
me iznenadilo da se okuša u pozorišnom životu. Volela bih da sam isto
toliko sigurna za Ogastasa i trgovinu vinom. Vino nije područje koje bih
izabrala za čoveka njegovog karaktera. Sve više uviđam da je Alfred
bio u pravu. Ali za razliku od njega, ne mislim da su te stvari pod
mojom kontrolom.
Kiti nestašno gura Alfija, a on joj neodlučno uzvraća. Oboje se smeju.
„Kreštavi!“, ona viče, a on odgovara: „Sveznalice!“ Edi je stavio
Masterovu ogrlicu i puzi okolo četvoronoške, rizikujući da uprlja svoju
prelepu odeću, ali izgleda da ga nije briga jer to zabavlja malu Lusi.
Vidim Alfreda one prve večeri: Preveliko uzbuđenje – moja mana kada sam
u društvu mladih ljudi. Kao da su se stari dani vratili, i pogled na njih
tera mi suze na oči.
„Divno je što ste svi ovde. Kad bi nam se samo Lu i Fani pridružile
sledeći put. Onda bismo opet bili porodica. Samo bi nam Džordži
nedostajao.“
„Vratiće se pre Božića“, kaže Edi. „I nećeš ga prepoznati; viši je od
nas svih. Izgleda veoma dobro u uniformi, ali i dalje ne ume ni o čemu
da razgovara.“
Da, sećam se, dečak od malo reči. Kada ga je Alfred jednom mučio
zbog toga za večerom, Ada se pojavila i rekla: „Ne krivi ga, tata. Mislim
da si ti iskoristio i čitav njegov deo, te da njemu nije ostalo ništa što bi
rekao.“ Što nas je sve nasmejalo, a Ada je dobila dodatni poljubac od
Alfreda što je tako pametna. „Nema veze“, kažem. „Biće mi dovoljno
da ga vidim.“
Malo kasnije, Keri prekida zabavu rekavši kako uskoro mora da
stavi Lusi da spava. Alfi vadi sat svog oca, da vidi koliko je sati.
„Uzgred, čija je ovo kosa, m-mama? Sigurno nije Adina? Nije iste boje.“
Odmahujem glavom. „Ne. Alisina je.“ Odgovaram na njegovo
nepostavljeno pitanje: „Tata ju je veoma voleo.“
 „Oh.“ Gleda u kućište sata. „Vidim. Ali ja je nisam poznavao; malo
je čudno da nosim njenu kosu sa sobom. Da li bi ti volela da je imaš,
mama?“
„Da, volela bih.“ Sat je sada Alfijev; i čuvaće njegove uspomene –
Keri i Lusi i možda još nekog ko će tek doći. Dok uzima kovrdžavi
pramen, ne naročito pobožno, shvatim da mu apsolutno ništa ne znači.
Pružam ruku i on mi ga stavlja na dlan. Uvijem ga u svoju maramicu, a
Alfi vraća sat u džep sa zadovoljnim osmehom.
Osetim probadanje što je Alisina kosa odvojena od svog hrama u
kome je bila toliko godina, i s toliko ljubavi gledana svaki dan. Ali
njenog podanika više nema, i više nije sveta.
Alfi kaže da moraju smesta da pođu, pre nego što se Lusi previše
unervozi. Lusi, međutim, misli drugačije. Ne želi da napusti svog strica
i tetku – koji oboje skaču po podu kao majmuni uličnog svirača – i
glasno protestuje. Čujemo njen plač niza stepenice i iz kočija. Kiti briše
prašinu sa sebe i objavljuje da mora da ide da se sastane s Ogastasom,
koji, kako kaže, merka veoma lepu kuću u Fulamu s gostinjskom
sobom koja će biti idealna za davanje časova.
„Zdravo, mama“, pevuši. Lice joj je rumeno i lepše nego što sam ga
u poslednje vreme viđala. Pitam se je li samo uzbuđena zbog sve te
zbrke, ili je stavila rumenilo.
Shvatam da nije ni bitno.
 24.

Č udno mi je što sam nasamo s Edijem, a i njemu kao da je pomalo

neprijatno dok dugo podstiče vatru pre nego što se vrati u fotelju.
Posmatra moju demodiranu kariranu haljinu i moju još manje modernu
figuru u njoj. Za uzvrat, ja se divim njegovim lepim crtama lica i teško
mi je da poverujem da je to onaj isti Edi koji je ulazio kod mene u krevet
sa svojom kosom bodljikavog praseta, izgužvanom odećom i čitao mi
viceve s komadića papira koje je vadio iz džepova. Kao da mi je čitao
misli. „Bojim se da danas nema viceva.“
„Očekujem da ćeš sledeći put imati jedan posebno dobar za mene.“
Osmehuje se. Ne liči na Alfreda, ali smeši se kao on. „Povešću i
Mišicu“, kaže. „Prijaće joj malo svežeg vazduha. A možda ću uspeti da
nagovorim i Fan.“
Pokušavam da zamislim Fani, ali ne mogu. Od svih njih, Fani se
verovatno najviše promenila. I neće me se uopšte sećati. „Nemoj da je
teraš“, kažem. „Ne bih to volela.“
Kikoće se. „Ne bih mogao da je nateram ni kad bih hteo. Ona ne
obraća ni najmanje pažnje ni na koga – čak ni na tatu. Kad je prošle
godine došla u Oksford da me poseti, naterala je sirotog Dodsvorta da
nas voza gore-dole rekom celo popodne, dok je ona recitovala sve
stihove Gospe od Šalota umotana u indijsku maramu. Morao sam da mu
kažem da ona ima samo petnaest godina i da još ide u školu, ali on je
bio toliko opčinjen da je insistirao da je izvedemo na večeru kod
Randolfa. Da je tata saznao, bila bi u velikoj nevolji, ali ona je prokleto
previše pametna da bi bila otkrivena. U stvari, ona je prokleto previše
pametna – i tačka.“
„Znači, škola joj ide dobro?“
Pravi grimasu. „I da i ne. Suviše oprečnih stvari. Nema ni mesec
dana kako je gospođica B. napisala pismo tati, moleći ga da joj ’bolje
objasni njene odgovornosti’. Naravno, tata je iskritikovao, pridikujući joj
koliko novca daje za njeno obrazovanje dok siromašna deca gladuju na
ulici, i kako bi trebalo da se stidi; kako svi moramo da radimo, da ni on
ne bi uspeo da nije naporno radio, i tako dalje. Ali ona mu se umilno
nasmešila i rekla da ne vidi zašto bi trebalo da se pretvara da je
zanimaju Euklid i latinski kad na svetu ima mnogo zanimljivijih stvari;
da bi volela da se obrazuje na svoj način, ako on nema ništa protiv, i da
mu dozvoljava da ušteđeni novac pokloni gladnoj deci. ’Mislim da su
neki od najvećih ljudi samouki’, rekla je. A on se nasmejao. Takva je
ona. Čovek ne može dugo da bude ljut na nju.“
„O, dovedi je, ako uspeš.“
„Obećavam.“ Okleva. „Ali, i ti meni moraš nešto da obećaš.“
„Stvarno? A šta to?“ Osećam se neprijatno. Ne volim da dajem
obećanja. Kiti stalno pokušava da me na to natera, bilo da se radi o
povratku u Čizvik, ili o priznavanju neke izmišljene istine. Nadam se
da Edi neće da radi isto to.
Vadi dve novčanice od po deset funti. „Za račun gospodina
Kolinsa.“
Crvenim. „Nema potrebe. Sasvim mi dobro ide. U svakom slučaju,
dvadeset funti je previše.“
„Razlog nije nužda. Uzmi ih, molim te. Ja ću ih samo potrošiti na
kožne rukavice i satenske prsluke. Stidim se što ti je matori ostavio
malo para, i osećaću se bolje ako znam da ti je makar malo udobnije.
Želiš da se osećam bolje, zar ne?“ Ponovo ima onaj svoj zlatni osmeh.
Nemoguće mu je odoleti.
„Pa dobro.“ Guram novac u rukav. „Mislim da možeš svakoga da
razoružaš tim osmehom, Edi. Sumnjam da je ijedna mlada dama
bezbedna.“
„Oh, prilično su bezbedne. Alfi je taj romantični tip. Kako je samo
pričao o Keri, dan i noć! Da čovek jedva izdrži.“
„O, da! Divno je videti ih tako srećne zajedno. Ali ne mogu da
verujem da si ti ravnodušan prema nežnijem polu, Edi. Tvoj otac je bio
veoma romantičan u tvojim godinama.“
 Edi me raspoloženo gleda.
„Vidim da ti je to zabavno, ali tata je bio skoro tačno tvojih godina
kad smo se upoznali. Hodao je kilometrima da bi me video. I pisao je
tako divna pisma!“
„Ah, ne sumnjam. Ali pisma su onaj lakši deo. Pogotovo kada si
umočen u mastilo kao Jedan Jedini. Mislim da je ljubav lako zamisliti;
ali nije je tako lako živeti.“
Gledam u njegovu urednu glavu, prefinjeno, inteligentno lice. „Kako
si postao mudar, Edi! Pravi filozof.“
Odmahuje glavom. „Samo zapažanje. Koliko ja vidim, brak je za
obe strane teška ponuda. Dvoje ljudi koji su previše mladi da znaju šta
hoće i slože se da žive zajedno do kraja života. Potpuno suludo!“
„Šta bi ti onda uradio, Edi? Kako bi ti to uredio?“
Sleže ramenima. „Oh, nemam odgovor. Moja filozofija ne ide toliko
daleko. Pretpostavljam da ću se povinovati neizbežnom jednog dana.
Ali ne žurim.“
Gledam njegovo lice. „Misliš da tata i ja jedva da možemo poslužiti
kao uzor.“
Smeška se kiselo. „Pa, razorena idila, i sve što uz to ide. Iščezla
srećna vremena. Zanemarena deca.“
„Nadam se da nisu previše zanemarena. Vi, deca, imate zbog
mnogo toga na čemu možete da budete zahvalni. Odanog oca, divnu
tetku, dobro obrazovanje, putovanja u inostranstvo...“
Ne govori ništa.
„ A idila, kako je ti zoveš, još uvek postoji; još pamtimo srećna
vremena.“
„Ah, stara dobra sećanja“, kaže sarkastično. „Svetla, magična lampa
koja prikazuje nezaboravnu prošlost. Praznici i Božići kakve niko nije
imao još od postanka vremena.“
„Ali bili su divni, Edi! Sećaš se Abanazara?“
 „Ko bi to zaboravio?“
„A leti – svi oni iznenadni izleti!“
„Uzmite kupaće gaće. Idemo u Margejt!“ Edi savršeno imitira Alfredov
kokni naglasak.
„I kako smo svi morali da vičemo kad ugledamo more? More, more!
Slano more! Ljigavo–klizavo–svetlucavo more!“
„Oh, da“, kaže on, „vikanje je bilo obavezno.“
„Ne pravi se da nisi uživao, Edi. Sećam se tvog izraza lica. Ti i
Džordži obojica jašete magarca i puštate brodiće u malim bazenima
dok ih plima ne bi sprala! I tata koji trči u talase da ih spase, i vetar koji
mu skida mornarsku kapu tako da mora i za njom da juri! Oh, Edi,
kakva zabava, a?“
„Oh, tata je tada bio pun energije! Ali dosta vremena je bio skoro
nevidljiv. Kunem se da sam imao vizije njegovog peša od kaputa kako
stalno zamiče za ćoškovima. Potrčao bih za njim, ali nalazio sam samo
duvanski dim ispred ulaznih vrata i zvuk točkova kočija koje odlaze.“
Odmahuje glavom. „Znaš, mama, svake večeri kad nas je Besi
spremala za spavanje, prislonio bih lice uz prozor dečje sobe naprežući
se da ga vidim kako zalazi iza ćoška onim njegovim živahnim
korakom, nadajući se da će se vratiti s novim trikom ili novom pričom –
i da ću ovoga puta ja sedeti u njegovom krilu i slušati je. Ponekad sam
bio toliko bolestan od želje za njim, da bi me gotovo kosti bolele...“
„Oh, Edi! Nijednom to nisi pokazao.“ Bio je dete koje je uvek bilo
zadovoljno, povučeno u sebe, otporno na nepostojanost porodičnog
života.
„Pobogu, ne!“ Razbarušuje kosu, iz koje se pojavljuje nekoliko
čuperaka. „Gledao sam kako se Kit ponaša, kao da ga je jedina ona
volela. I Lu je bilo skoro isto toliko loše. Proklet bio ako sam hteo da
radim to isto. Postarao bih se da se dobro sakrijem u ostavu da bih
plakao. Čak ni Džordži nije znao.“
Zaprepašćena sam. Nisam shvatala da Edi toliko pati. Uteha je uvek
bila potrebna sirotom Alfiju. Uzimam Edija za ruku. „Ali znaš, zar ne,
da vas je vaš otac sve podjednako voleo? I da ste mu najviše nedostajali
kada nije bio tu?“
Edi odmahuje glavom. „Sumnjam u to, da budem iskren. Mislim da
smo mu nestajali iz svesti ovako...“, pucne prstima, „... čim bi zašao iza
ćoška; čim bi se udubio u neku knjigu, proživljavajući je u glavi. Tad mu
nismo ništa značili.“
„Ne, Edi, grešiš. Nosio je vaše slike sa sobom. I pisao je s tolikom
željom da vas opet vidi, da opet bude u porodičnom okrilju.“
Edi podiže obrve, opet me gleda kao da ga nešto neobično zabavlja.
„Zar se ne sećaš kako je jednom putovao cele noći iz Eksetera za
London na poštanskoj kočiji, da bi ujutro bio s nama? Vratio se kao
pravi čovek od blata, pocepanog šešira. Ne možeš da veruješ kako sam
kloparao, bacakao se i izudarao se! Kako sam se držao gde nemaš ni za šta drugo
da se držiš osim za podjednako izudaranog advokata s onom vunenom perikom.
Kako je vetar zavijao oko nas! Kako su munje sevale! Kažem ti, umalo nisam
izgubio nadu da ću ponovo da vidim moju dragu porodicu, ubeđen da je kočijaš
đavo i da se vozimo prilično loše održavanim putem za pakao!“
Edi se smeje, i protiv svoje volje. „To se dogodilo pre nego što sam se
ja rodio, znaš... iako nam je pričao o tome bezbroj puta, da bismo svi
shvatili kako je on potpuno porodičan čovek. Ali to je, na kraju krajeva,
ipak bilo samo putovanje kočijom.“
„Ali to nije bila mala stvar tih dana, Edi... promaja i truckanje,
mokar šešir i velika verovatnoća da ćeš se prevrnuti i upasti u jarak.
Mogao je da odsedne u udobnoj gostionici. Većina muškaraca bi to
učinila. Ali tvoj otac je voleo svoju porodicu.“
„Misliš, kako je on zamišlja: sav taj metež, s njim u centru pažnje.“
„Edi!“
„To je prestrogo, znam! Ali mrzeo sam što su se svi tukli za njegovu
pažnju; i kako je on uživao u tome, kao da je porodica umanjena verzija
njegove proklete publike. Nije znao ništa o meni – šta volim, a šta ne.
Bio sam samo dečak s nakostrešenom kosom. A za koga je rekao da mu
je omiljeno dete? Kiti? Alfi? Ada, možda? Ne. Edvard Kleverli,
naravno!“
Nerviram se. „Oh, vidim da ipak deliš Kitino mišljenje. Misliš da
tvoj otac ništa nije mogao da uradi kako treba!“
Gleda pravo u mene. „Ne, mama, uvek sam poštovao matorog. Na
kraju smo se lepo slagali, znaš... igrali bilijar, jahali, pušili jeftine
tompuse. Vidiš, nisam pokušavao da ga pobedim u njegovoj igri. Još
odavno sam shvatio da niko ne može da pobedi tatu... ni njegovi
izdavači, ni prijatelji, a pogotovo ne njegova porodica. Možeš do
očajanja da se boriš s njim, ili možeš da prihvatiš njegovu volju i učiniš
najbolje što možeš s njom. Ti si to shvatila na kraju, zar ne? Zato si otišla
tako tiho.“
Ne baš toliko tiho, mislim.
Gleda svoje nokte. „Nažalost, ostavila si nas ostale na cedilu.“
„Na cedilu? Imali ste sve što poželite.“
„Osim naše mame.“
Gleda me tako ojađeno da počinjem da plačem: „Ne govori to! Ne
krivi mene, Edi. Pobogu, ne radi to!“
„Pokušao sam... veruj mi, pokušao sam... ali sve vreme se podsećam
da nisi čak rekla ni zbogom.“
Uzavrela sam od krivice. „Želela sam, Edi, veruj mi. Preklinjala sam
tvog oca da mi dopusti nekoliko poslednjih trenutaka s vama, ali on je
bio neumoljiv: Neću trpeti cmizdrenje i škripanje zubima, rekao je. Tako da
sam morala da se šunjam po sobama dok ste vi spavali, i kažem
svakom od vas zbogom u tišini svog srca.“
„Da li si to uradila?“ Lice mu se širi u predivan osmeh.
„Naravno. Ti i Džordži ste imali onu sobu u ćošku. Onu s tri
stepenika i velikim garderoberom u ćošku.“
Klima glavom. „Uvek je bio glavno mesto za skrivanje. Osim što je
Džordži često kijao zbog prašine – a ja sam ga često mlatio zbog toga. I
one proklete stepenice koje su uvek škripale.“
 „Te večeri su škripale takođe. Uplašila sam se da ću da te
probudim... ali obojica ste čvrsto spavali.“
„Da sam znao da mi je to poslednja prilika da te vidim, ostao bih
budan, štipajući se.“
„Bi li?“ Dirnuta sam. „Zamišljala sam vas obojicu godinama – kako
slatko spavate na jastucima s mesečinom na licu. Džordži koji grli onaj
svoj drveni brodić, ti s nakostrešenom kosom, iz nekog razloga nosiš
rukavice.“
„Bile su nove. Bio sam toliko ponosan zbog njih da nisam hteo da ih
skinem.“
Smejemo se, a onda utonemo u ćutanje. Odjednom se Edi naginje i
čvrsto me hvata za ruku. „Kako je matori mogao da dozvoli da se to
dogodi? Zbog neke devojke! Kad je mogao to da okonča jednom rečju i
poštedi nas sve te patnje?“
„Kako to znaš, Edi?“ Gledam ga u oči. „Da li bi ti mogao da
zaustaviš to da si bio na njegovom mestu i da je postojalo nešto – neko –
koga si želeo najviše na svetu?“
Ustaje. „Još uvek tražiš izgovore, mama! Ali oboje znamo kakvu je
neverovatnu snagu volje tata imao. Da radi i razmišlja samo o onome
što je hteo da radi i o čemu je hteo da razmišlja. I da isključi sve ostalo.“
Gledam ga, tako bistrog, odlučnog, tako mladog. „Oh, dragi, zar ti
nikada nisi bio zaljubljen?“
Spušta pogled na trenutak. „Pa, i ako jesam, nikada nisam izgubio
razum. Mislim da je bila istih godina kao Kiti! I nema sumnje da je bio
kriv za to... postao je toliko osetljiv na sam pomen reči ’pozorište’ ili
’glumica’ da se nismo usuđivali da pominjemo tu temu. O’Rork će to
potvrditi; Hodam po jajima, Nede, govorio bi. Iskreno, mama, nemaš
pojma kakav je bio kad si otišla.“
„Kiti je rekla da je bio ’lud’. Iako sam mislila da preteruje.“
Naslanja se na kamin. „Mislim da ovoga puta nije. Jedini način da
preživim bio je da se pretvaram kako se to dešava nekom drugom,
nekom drugom Ediju koga sam slabo poznavao ali za koga nisam
mnogo brinuo. Svi su mislili da sam zadovoljan, jer sam se šetao s
osmehom na licu, ali duboko u sebi sam sve mrzeo... uključujući i tebe,
mama, žao mi je što moram da ti kažem.“
„Mene?“ Gledam ga šokirano. Nikada mi nije palo na pamet da će
me moja deca mrzeti. Možda me ignorisati, čak i prezirati, ali nikad da
će me mrzeti.
Okreće se i gleda me u oči. „Oh, mama, zar se nikad nisi zapitala
zašto ti nikada nisam pisao ili došao da te vidim, do ovog popodneva?
Zašto misliš da sam čekao da svi ostali budu ovde? Plašio sam se onoga
što bih mogao da ti kažem da smo sami!“
„Ali šta bi mogao da kažeš? Uradila sam najbolje... onako kako sam
mislila da je najbolje za vas.“
„Zaista? Jesi li nas pitala šta želimo, šta mi mislimo da je najbolje?“
„Pa, naravno da nisam. Bili ste previše mladi!“
„Mama! Kiti je imala sedamnaest godina, Alfi petnaest, a ja
jedanaest. I da te podsetim da je sveti Edvard Kleverli imao samo osam
kad je napustio radionicu s kriškom hleba i dva penija, i otišao u
London da traži svog dedu? Tata nije mislio da je on previše mlad da bi
znao šta želi. Razlika je što je tata saosećao sa siromašnim, osetljivim
dečakom prefinjenih osećanja – a nije saosećao s gomilom razmažene
bogate dece kao što smo mi.“
Edi govori toliko grubo da malo me plaši. „Glupo je što se porediš s
Edvardom Kleverlijem“, kažem. „On nije stvaran.“
Edi frkće. „To reci tati. Pitaj šta je njemu najstvarnije.“
„Gluposti. Ti i Kiti ponekad baš pričate gluposti.“
„Neka bude po tvome, majko.“
Tišina. Edi udara čizmom o ogradu kamina. Sva se moja deca
osećaju tako ojađeno. Alfred im je dao toliko toga, ali uvek su želeli više.
A očigledno sam ja doprinela tome da Kiti bude buntovna, Alfi tužan, a
Edi uplašen od razgovara sa mnom. Gledam ga: „Pa da li me još uvek
mrziš?“
Smeška se. „Zar to nije očigledno? Kada sam te video sa čajnicima i
tanjirima za tortu i tvojim divnim, nežnim osmehom, shvatio sam da
sam te oduvek voleo. A sećam se koliko si i ti mene volela.“
„Oh, Edi!“ Širim ruke, ali on ostaje naslonjen na kamin.
„To ne opravdava njega“, kaže, besno gurkajući ugalj žaračem. „Ili
nju... Vilhelminu Rikets, mislim.“
Njeno ime silazi kao šok s Edijevih usana. „Ah, da, gospođicu
Rikets“, kažem, glumeći smirenost. „Kakvo je tvoje mišljenje o njoj?“
Sleže ramenima: „Teško da mogu da kažem. Video sam je samo dva
puta. Ako ne računaš scenu u Hejmarketu, kad sam imao deset
godina.“
Ponovo ta prokleta predstava! „Da li je bila dobra?“
„Pa, bilo je mnogo priče i padanja u nesvest. Ali mene je veoma
kosnuo njen izgled...“
„Prelepa?“ Dobila sam užasan napad ljubomore, uprkos svim tim
godinama koje su prošle.
„Ne baš, ali imala je nečeg privlačnog u svakom slučaju. Sećam se
kako sam posle otišao iza pozornice i rekao da je lepa. I sećam se kako
se tata okrenuo prema meni, još sa šminkom na licu, i rekao da je ona
zaista lepa, ali da je, što je važnije, veoma dobra i otmena osoba koju
nijedna mrlja (tačno se sećam njegovih reči) ne sme da ukalja. Sećam se
tih reči zato što do tada nisam ni slutio da će ikakva mrlja jednom da je
ukalja, i bilo je smešno to reći.“
„Prilično.“
„Onda, kad si se ti vratila iz Lemingtona, sve je, naravno, ozbiljno
počelo.“
„Šta je počelo?“
„Oh, mama, znaš – šaputanje među slugama, bučni glasovi iza
zatvorenih vrata. Vika. Rasprave. Zvuci otvaranja fioka. Vrisci. Jecaji.
Buka. Bacanje cipela na vrata. Koraci na stepenicama. Sva ta kućna
blaženstva.“ Odmahuje glavom. „Nije mi bilo jasno šta se dešava. Kit je
govorila da se tata ponaša loše i da je zao i licemeran, a Lu je govorila
da je to sve glupost i da tata ne bi uradio ništa loše.“
Pokušavam da zamislim kako je to njima izgledalo, dok su slušali
iza zatvorenih vrata, ispod svojih pokrivača, pokušavajući da
razumeju. Nikada nisam razmišljala o tome koliko su morali biti
uznemireni. Pretpostavljala sam da nisu znali: da će ih Sisi i Besi
zaštititi od naših svađa. Ali, naravno, nisu bili slepi i gluvi.
Edi i dalje gleda u vatru: „Žarko sam želeo da te pitam o tome, ali ti
si ili plakala u svojoj sobi, ili lutala okolo s čudnim izrazom lica, pa se
nisam usuđivao ni da ti priđem. Mislio sam da si možda poludela.
Sluge su govorile ’sirota gospođa Gibson’ i ’to siroto stvorenje’, i nikoga
od nas nisu hteli da pogledaju u oči. A onda smo, iznenada, jednog jutra
shvatili da si se spakovala i otišla. Tada smo svi bili pometeni. Jadna
Besi nije znala šta da radi s nama, a ni Sisi. Bili smo prilično histerični.
Na kraju nas je tata sve skupio... zarobljena publika, znaš kako to ide... i
stao na prokleti tepih ispred kamina, sav mudar i plemenit, i rekao da
su ga okolnosti primorale da kaže neke stvari koje inače ne bi rekao. Da
nije želeo da ti se ruga... ’Bog zna da slabost vaše majke nije njena
krivica’... ali da si, iz nekog razloga poznatog samo tebi, izabrala da
postaneš ludački ljubomorna na određenu mladu damu i da zamišljaš
najluđe stvari u vezi s tom istom osobom. ’Ne moram da naglašavam
da je mlada dama o kojoj se radi potpuno nedužna, ali priviđanje vaše
majke je toliko da je otvarala svako pismo adresirano na mene, misleći
da su od te mlade dame... a naravno da nisu bila.’ Zatim je pričao kako
si počela da preturaš po njegovim fiokama i bacaš njegove knjige i
papire, u bezuspešnom pokušaju da pronađeš takva pisma. I kao da ti
to privatno iskazivanje nepoverenja nije bilo dovoljno, učinila si mu
situaciju nemogućom time što si ga javno optuživala pred prijateljima i
strancima, rekavši kako je on licemer i obmanjivač. ’Šta je brak ako
nema poverenja? Nema ni braka. Posle toga, nije bilo drugog izbora... ni
za jedno od nas... nego da se odlučim da živimo odvojeno.’“
Zvuči veoma ubedljivo – ljubomorna žena, nepravedno optuženi
suprug, ocrnjena mlada dama, nepostojeća pisma. „Šta je još rekao?“
„Da moramo da verujemo u njega, i da ne verujemo u nijednu lošu
stvar koja je o njemu izrečena – ili o nekom njemu dragom. Naravno,
mislio je na Sisi. ’Neću da trpim nelojalnost, pogotovo ne prema vašoj
tetki.’“ Zastaje, mršti se, gleda me zbunjeno: „Znaš da su i za nju
govorili svašta, zar ne? Najgore stvari, na njih mislim? Nije to
zaslužila.“
„Ali zar nisu shvatili da će ljudi misliti najgore kad sam ja isterana, a
ona je ostala? Zar im nije bilo jasno da će ljudi govoriti kako je tata
izabrao mršaviju i lepšu sestru, a ne debelu i ružnu?“
„Oh, mama! Nikad nisi bila ružna. Ni sada nisi ružna.“ Edi dotrčava
do mene i ljubi me. Pravi, muški poljubac. Tako jako miriše na lavandu
da moram da se sklonim, da se ne bih onesvestila.
Hvata me za ruku. „U svakom slučaju, nismo bili nelojalni prema
Sisi – to jest, osim Kit. Ali gospođica Rikets nam je svima bila misterija.
Tata je priznao vezu – ali samo da bi ukazao kako je nevina: ’Možda ste
čuli da se izvesna mlada dama pominje u vezi sa mnom. Neki od vas su
imali tu privilegiju da je vide kako glumi. Ona je izvanredna glumica i
učiniću sve što mogu da joj pomognem u karijeri. Ne verujte nikome ko
pokuša da kaže drugačije.’ Naravno, ja nisam shvatao na šta misli.
Imao sam samo jedanaest godina. Nisam razumeo zašto bi ga bilo ko
ocrnjivao što pomaže mladoj glumici u karijeri. Koliko sam ja znao, on
je uvek pomagao ljudima. Sećam se kada je dao čitavih deset funti onoj
kućnoj pomoćnici s bolesnim ocem u Voltamstou. Sećam se kako je lila
suze na stepenicama govoreći gospođi Bruks kako je on divan čovek.
Tako da nisam razumeo zašto se ti toliko ljutiš na njega što pomaže
sirotoj gospođici Rikets, a ni zašto je on toliko besan na tebe; toliko
besan da više niste mogli da živite u istoj kući. Bili smo tako naivni!
Znali smo samo za razmeru trača, jer je Kiti uzela Jejtsove vesti od Džona
kočijaša i pročitala nam ih u ostavi. Bile su prilično surove, znaš – o
bračnom trouglu. Ali gospođica Rikets nije ni spomenuta.“
Naravno, nikad nisam čitala takve novine. O’Rork je rekao da je
bolje da ih i ne čitam. Rekao je da se razbacuju besmislenim idejama.
„Bračni trougao?“ Pitam Edija. „Zar su stvarno imali drskosti da napišu
to o Alfredu Gibsonu?“
„Ne baš tim rečima. Ali rekli su da si ti napustila porodicu iz ’ne baš
jasnih razloga’ i da Sisi ostaje s tatom kao njegov blagorodni pratilac, s
’očitom svrhom’ da nas odgaji. Sećam se da sam sedeo na kamenom
podu u ostavi i pitao Kiti šta znači reč ’očito’ i kako me je gledala s
kamenog poda. Najgora stvar je bilo ono što su napisali na kraju:
’Gospodin Gibson je poznat po svojim kampanjama u kojima kritikuje
poroke i nemoral, i po mnogim romanima u kojima se veliča svetost
doma.’“
Mogu da ga vidim kako to čita. Kako besni. Žuri da uzme pero i
napiše odgovor koju bi skinuo ljagu s njegovog imena; čak i po cenu da
laže o čitavom našem zajedničkom životu. A ipak je, u svemu tome,
uspeo da zadrži glumicu izvan toga.
„Ali video si gospođicu Rikets samo dva puta, kažeš?
„Da, mama, samo dva puta, tako mi svega. A jedan od ta dva puta
bio je prošle nedelje, nakon sahrane. Tada nije ništa rekla. Dobro, niko
joj se nije ni obratio. Drugi put je bilo... pre nekoliko godina.“
Zamišljeno prolazi prstima preko brkova. „To je bila prokleto čudna
stvar, kad razmislim o tome. Bio sam kod kuće i nisam radio ništa
posebno – odmarao sam se, mislim – kada je Njegovo Veličanstvo Pero
istrčao iz radne sobe s pismom u ruci. Staje kad me ugleda i kaže da
ima zadatak za mene. ’Odnesi ovo na adresu s koverte. Pobrini se da je
lično predaš. Sačekaj odgovor.’ Sećam se da sam se pobunio – prilično
blago – što me tretira kao potrčka, i kako je on pobesneo: ’Zar ne mogu
ništa da te zamolim da uradiš? Obrazujem te, oblačim te, dajem ti
najbolji džeparac, a ti ne bi ni prstom mrdnuo da mi pomogneš!’ Rekao
sam mu da se smiri i požurio. Adresa je bila Pembrok vile br. 2, Južni
Norvud. Poruka je bila za gospođicu Rikets, obeležena s HITNO.“
„Južni Norvud? Gde je to?“
„Oh, mama, zar još uvek ne poznaješ London? Iza Pekama. Veoma
ugledno.“
 „I video si je; pričao si s njom?“ Pokušavam da pročitam njegovo
čvrsto, lepo lice.
„Samo kratko. Bila je jedna starija žena, i jedna mlađa. Obe sam ih
prepoznao iz predstave, iako su izgledale drugačije sa sopstvenom
kosom i obično obučene. Mlađa je pročitala poruku, napisala nešto u
odgovoru i zapečatila ga. ’Hvala ti’, rekla je. To je bilo to.“ Sleže
ramenima.
„Da li je bila onako lepa kao što je se sećaš?“
„Ne baš. Bila je nervoznija, mislim. Blago mrštenje uvek ovde...“
Pokazuje na mesto gde se spajaju nos i čelo. „Ali bilo je mračno i
gorela je samo jedna lampa.“
„Da li je rekla još nešto?“
„Ne. Bio sam prilično ljut što me skoro nije ni primetila nakon sve
moje žurbe da stignem.“
„A da li je tata rekao o čemu se radi u poruci? Zašto je bilo toliko
hitno?“
„Nikada više nije progovorio o tome. Mislim da je shvatio da je
prešao meru; i time prepleo svoja dva života.“
„Dva života? Kako je uspevao da vodi dva života kad ga je javnost
stalno gledala?“
„Mama, ne znam. Ja sam bio na Oksfordu; sklanjao sam mu se s
puta. Ali kad sam bio kod kuće, izgledalo je kao da se dosta drži svoje
uobičajene rutine: ustaje rano; piskara nekoliko sati; šeta; ide u
kancelariju. Ali osim čitalačkih turneja, većinu večeri provodio je u kući.
Zapravo, večerali smo zajedno, svako veče, tačno u sedam sati.“
„Svi vi?“
„Kad smo svi bili tu. Ali nije bilo kao pre. Alfi i ja smo dosta
odustvovali, a Kiti je bila persona non grata – ali Sis, Lu, Džordži i Fan
bili su redovni. Naravno, Keri je poslednjih godina počela da večera s
nama, što ga je veoma oraspoložilo. Bio je izvan sebe kad je imao
društvo; u stvari, često sam nagovarao O’Rorka da ostane na večeri,
čisto da nas poštedi tišine. Mada, bila je jedna čudna stvar... stekao je
naviku da se moli, naglašavajući iskreno zahvalni. Uvek bi pojeo supu,
ali nije imao apetita za bogzna šta drugo. Često je čitao, s knjigom
naslonjenom uz bočicu za sirće, iako nikada nije dozvoljavao nikom
drugom da to radi. Ponekad je zatvarao knjigu i držao se sa strane kao
da ima bolove, pa bi Sis potrčala i napravila mu mali napitak na stolu:
dve kašičice ovoga, dve kašičice onoga – sve pomešano u penušavoj
vodi. Rekao bi: ’Zar Felps još uvek pokušava da me otruje?’ – ali
svejedno bi ga popio, kao da mu ne smeta da bude otrovan.“
„Imao je grčeve u stomaku. Njegova majka mi je rekla da se
ponekad valjao od tih bolova kao dete. Ali nije hteo da iko zna.“
Upitno me gleda. „Pretpostavljam da nije bilo dobro da se zna kako
je veliki Alfred Gibson – prvosveštenik gostoprimstva – bio izbirljiv u
jelu.“
„Možda. Ali on je voleo sam čin gostoprimstva. Sam nikada nije jeo
bogzna šta.“
„Sit onog prokletog suvog kolača, pretpostavljam!“
Smejemo se. A onda ćutimo. Želim da saznam više o gospođici
Rikets. Uskače mi i iskače iz mašte u svojoj napadnoj sivoj svilenoj
haljini. „Da li je ostajao s tom ženom u toj njenoj kući? Da li je putovala s
njim? Mora da znaš nešto.“
„Ne, mama.“ Izgleda ogorčeno. „Sve što mogu da ti kažem jeste da
nikada nije bila u našoj kući. Ne mogu da govorim o stvarima koje je
radio kad je bio na putu. Usuđujem se da kažem da sam je video u
Norvudu, ali ti znaš tatu – tamo, ovde i svugde. Pojavljuje se i nestaje
kao sveti Abanazar. Škrt s informacijama kao da su zlatna prašina. Čak
ni Sisi nije uvek znala kuda ide – da li ostaje u kancelariji ili ne – ili
iznenada mora da obradi tri hiljade reči tokom noći pre nego što uzme
kočiju, dođe kući i onesvesti se na sofi s nekim od svojih genijalnih dela.“
„Znači, svima vam je pričao da mu je ona samo prijateljica?
Štićenica?“
„Pobesneo bi ako bi neko čak i nagovesti da je drugačije. Svi smo
znali, pretpostavljam. Ali bilo je lakše ne pričati o tome. No sada je
njenoj majci ostavio tu kuću – pa...“ Ustaje i opet prilazi kaminu,
žestoko šutira ogradu.
„Oh, zaboga“, viče. „Zašto nije mogao da bude kao drugi muškarci i
ljubavnicu drži u tajnosti? Zašto je morao da rasturi porodicu i tebe
izbaci? I štaviše, sve objavi? Zar je bio potpuno lud?“
Lud od ljubavi, možda. S njim je bilo sve ili ništa; tome sam
neprestano prisustvovala. Ali dok gledam Edija kako ljutito gleda u
ugalj, odjednom sam previše umorna da razmišljam o tome. Edi to
izgleda shvata, dolazi da sedne pored mene i uzima me za ruku. „Žao
mi je, mama – gnev me je savladao. Ponekad se osećam kao da bih ga
izvukao iz groba i dobro pretukao, čisto da olakšam sebi. Ali to ne bi
promenilo prošlost, zar ne? Nikoga ne bi ni najmanje usrećilo.“
„Ne, Edi, u pravu si. Vidim da si još uvek filozof u duši.“ Oboje se
smejemo, on ustaje, ljubi me u obraz i uzima svoj (veoma elegantan)
šešir. Kažem mu da mi je baš drago što mi se vratio, i da dođe uskoro
opet.
„Hoću, draga majko. Veoma uskoro. I doneću ti dvesta grama
najboljeg cejlonskog čaja, i zbilja urnebesan vic.“
 25.

L oše sam spavala. Razmišljala sam cele noci, i za doručkom

odlučujem. „Molim vas, pozovite mi kočije“, kažem Vilsonovoj.
„Izlazim.“
„Izlazite? Ponovo?“ Ne slaže se s ovim mojim „švrćkanjem“, iako
mislim da joj je ipak drago što se O’Rork nije pojavio u čezama. Jutro je
varljivo, i ona insistira da obučem debeli ogrtač i krznom postavljen
šešir.
Uskoro živahno kaskam duž novog nasipa. Kakvo je to čudo – sa
širokim trotoarima i elegantnim uličnim fenjerima. Skoro kao u Parizu,
mislim se. Nema ni traga od siromaha koji su nekada išli obalom
bosonogi i pognuti iznad trulih ostataka, kopajući po nezamislivom u
potrazi za nečim što bi prodali. Pitam se kuda su otišli, sve te žene i
deca bez doma? Nastavili dalje, rekao bi on. Sirota stvorenja, uvek
nastavljaju dalje.
Sada prelazimo preko mosta, dok se crn dim podiže iz izletničkih
brodova ispod. A kada se na trenutak raščisti, ja na trenutak ugledam,
u nemirnoj vodi, bušan čamac na vesla, koji stručno vuče mlada
devojka kose raspuštenom preko ramena, poput Grejs Darling.26
Odjednom je tu gomila malih plovila gde god pogledam, s mornarima
uflekanim katranom, koji vuku konopce ili stoje na kormilu. Reka je
puna svakojakog života. Puna i smrti, takođe, rekao bi on. Fasciniralo ga
je to, oseka i tok, hladnoća i tmina, užurbanost i buka, beda i okrutnost
svega toga. Ponekad bi noću izlazio s ribarima i gledao ih kako vade
tamne gomilice odeće koje plutaju ispod mostova, ili ih plima ljuljuška.
Jednom je u pitanju bila žena, rekao je. Bleda, naduvena i pokrivena
blatom, ali negovanih ruku i sa srebrnim medaljonom oko vrata. Čak i
sada se naježim na tu pomisao. Ali uvek je crpeo energiju iz tih stvari,
lica svetlog kao lampa, nakostrešene kose.
Naglo skrećemo od reke i dok kloparamo ka predgrađu, vidim
koliko se London promenio: redovi doteranih kuća, u redovima
paralelnim kao oranice, i tu i tamo poneka luksuznija vila, s velikim
prozorima i lovorovim žbunjem. Pokušavam da zamislim tip kuće koju
tražim. Ne sumnjam da je izdvojena. Južni Norvud je dosta izvan
grada.
Putujemo kroz Batersi, Klepam i dalje ka jugu; postajem sve
nervoznija. Na kraju, stižemo u Norvud. Kočijaš usporava konje i pita
za adresu mesarskog pomoćnika, koji čuva konja i zapregu i baca
kamenje u živu ogradu da ubije vreme. Dečak staje i pomera ruku,
pokazujući skretanje za levo i desno, pre nego što nastavi da se zabavlja
kamenjem. Dolazimo na pravac gde nema drugih kuća. Prolazimo
nekoliko manjih ulica i izlazimo u veću, gde se nalazi turobna crkva i
podjednako žalosna gostionica. Skrećemo kod železničkog mosta, i
odjednom idemo duž zida s visokom živom ogradom, iznad koje mogu
da prepoznam nizak krov pokriven škriljcem. Vidim ime urezano u
kamenu: Vila Pembrok. Postoje dve kapije. Govorim kočijašu da stane
kod druge. „Molim vas, sačekajte“, kažem, dok mi pomaže da izađem.
Broj dva ima plava ulazna vrata. Kuća je mala, ali besprekorno
održavana. Zastajem na trenutak. Pomišljam da možda nije kod kuće.
Ili je možda kod kuće, ali neće hteti da me pusti unutra. Ili će me možda
pustiti unutra, a onda me sramotno izbaciti. Ili, opet, možda bude
pristojna, ali mi ne kaže ništa od onoga što želim da saznam. Užurbano
razmišljam šta bih ja radila da sam na njenom mestu i da je Vilsonova
došla u radnu sobu i najavila gospođicu Rikets. Da li bih bila dovoljno
radoznala da je primim, tako da napokon mogu da uporedim njeno lice
i izgled s onim kako sam je zamišljala? Ili bih primenila jedinu moć koja
mi je ostala, da joj pošaljem pismo odbijanja: Gospođa Gibson žali što nije
u mogućnosti da primi osobu koju prethodno nije upoznala. Zaista ne znam
šta bih uradila. Ali opet, ne mogu ni da zamislim da bi me gospođica
Rikets uopšte posetila. A i ona će, bez sumnje, biti podjednako
iznenađena što vidi mene danas.
Dok idem kamenom stazom, osećam kako me neko posmatra.
Kucam, hrabro, i stojim ponosno, pokazujući onom ko me gleda da me
nije sramota što sam tu. Ali u sebi drhtim. Vežbala sam svoje uvodne
reči dok sam dolazila ovamo, ali ne mogu da ih se setim. Usta su mi
suva, a usne kao da su mi se zalepile. Na trenutak se nadam da mi niko
neće otvoriti vrata, i da ću moći brzo da odem kući, bez ikakve štete. Ali
čim mi je ruka skliznula sa zvekira, vrata se otvaraju.
Jedna žena gleda u mene. Iznenađena sam. Prava je kao strela i
veoma zgodna, ali istih je godina kao ja. Shvatam da to mora biti majka.
„Da li je gospođica Vilhelmina Rikets kod kuće?“ Govorim
arogantno koliko mogu, podsećajući sebe da sam ja (i nijedna druga)
udovica najpoznatijeg čoveka u Engleskoj.
Lice joj je ravnodušno. „Kako se zovete, gospođo, ako biste bili
ljubazni?“ Izgleda kao da se lagano širi, kao da pravi prepreku na
vratima, štiteći ono što je iza.
„Gospođa Gibson.“
Veoma je hladnokrvna – čak neverovatno – ali ne može da prikrije
drhtaj tela, niti iznenađen pogled. „Gospođa Dorotea Gibson“, dodajem,
da raščistim bilo kakvu sumnju.
Gledam njeno lice. Vidim da razmišlja da mi zatvori vrata, ili da
nešto slaže kako bi me se otarasila. Ali pošto je videla da sam smirena i
sama, donosi odluku u trenutku.
„Gospođo Gibson – počašćena sam što sam vas upoznala.“ Blago se
naklanja. „Ja sam Henrijeta Rikets. Molim vas, uđite.“
Ulazim u uzan hodnik. Tu je čiviluk s ogledalom. Na njemu su dva
šešira, dva ogrtača i dva kišobrana. Na polici ispod ogledala je četka od
slonovače i češalj. Gospođa Rikets me uvodi u dnevnu sobu. Hladna je i
mračna. Debela čipka zamračuje prozor, a zelene somotske zavese
navučene su do pola. Iznad kamina je ogledalo, i još jedno manje iznad
klavira. Nameštaj je jednostavan ali udoban, kao što je on voleo. Tu je i
polica za knjige, na kojoj je desetak naslova, a ispod prozora sto. Na
stolu nema ničeg osim posude za mastilo.
Ja sedam, a gospođa Rikets izlazi. Čekam nekoliko minuta. Mislim
da čujem uzbuđene glasove, ali nisam sigurna. Mislim da čujem korake
na stepenicama, ali opet nisam sigurna. U međuvremenu, upoznajem
se s tapetama i tri mala ukrasa koji stoje na kaminu. Na kraju se
gospođa Rikets vraća. Izgleda obazrivo, ali i nervozno. „Ako biste bili
ljubazni, gospođo Gibson – u zadnjem salonu je upaljena vatra. Mislim
da bi nam tamo bilo udobnije.“
Pratim je dok izlazimo iz sobe. Primećujem, na svoje iznenađenje, da
gospođa Rikets, uprkos njenom elegantnom ponašanju, ima radničke
ruke i da nosi tamnoplavu kecelju preko suknje. Soba u koju ulazimo
gleda u baštu i (za razliku od prve sobe) puna je svetla. Kako je i
obećala, vatra bukti u kaminu. Na sredini sobe, stojeći tačno na sredini
velikog okruglog tepiha, stoji Vilhelmina Rikets.
To što je vidim uživo užasno me pomelo. Mislila sam da sam se
pripremila, ali nisam, i stojim kao kip, bez reči. Tako je sitna; veoma
sitna. I mladolika; skoro kao dete. Toliko je krhka i nevinog izgleda –
potpuno drugačija od onoga kako sam je zamišljala – da osetim kako
sam izgubila dah, i mogu da je pozdravim jedino najukočenijim
klimanjem glave.
Ona se, zauzvrat, duboko klanja: „Gospođo Gibson – čast mi je što
sam vas upoznala.“ Ima sladak, tih glas, ali koji joj drhti dok govori, i
vidim da je na smrt preplašena. Toliko detinje izgleda da dobijam želju
da je umirim, da joj kažem da joj ne želim zlo – ali onda sebe podsećam
da ona ima dvadeset sedam godina i da je moj neprijatelj; a ako me se
plaši, utoliko bolje. Pažljivo je ispitujem. Nije lepa: obično bledo sitno
lice, svetlosmeđa kosa skupljena u punđu, i s kovrdžama preko čela.
Doduše, obučena je besprekorno: tamnosiva svila, baš kao što je Kiti
opisivala. Dve crne minđuše u obliku suze bleskaju joj na ušima dok
pravi korak prema meni, a onda se zaustavlja. Nije spremna da me
vidi, baš kao što ni ja nisam spremna da vidim nju. Misli da sam stara i
ružna, bez sumnje, i pita se kako je uopšte mogao da me voli.
Opet ćutimo.
„Molim vas, sedite, gospođo Gibson.“ Na scenu stupa majka,
pokazujući mi najbolju fotelju u sobi; crvena, plišana fotelja, pored
kamina – bez sumnje ona u kojoj je on sedeo. Seda na manju fotelju
pored mene, približavajući je nekako poverljivo, što mi se uopšte ne
dopada. Gospođica Rikets ostaje da stoji. Nije hladnokrvna kao njena
majka, i nervozno vrti zlatnu narukvicu. Njen izgled mi je veoma
poznat, i dok gledam njene prste kako se pomeraju, na svoj užas
shvatam da je identična onoj koju mi je on poklonio kad smo se venčali,
osim što njena ima privesak sa slovom „V“, dok je moja imala slovo
„D“. Grlo mi se steže. Kako je mogao to da uradi? Zar je mislio da to
ništa ne znači? Ili je ta prva narukvica potonula u njegovom mozgu, kao
kamen u duboku vodu? Sada se ne usuđujem ni da gledam okolo,
plašeći se da ću videti bezbroj stvari koji će mi otkriti koliko su bliski
bili, moj muž i ova tako sitna i obična mlada žena. Razmišljam o četki,
stolu, o fotelji u kojoj sedim – sve je deo života koji su živeli i za koji ja
nisam znala. Sada bih najviše volela da nisam ni započinjala ovaj
budalasti posao. Videla sam je; to je dovoljno. Sada moram da se
izvinim i odem. Ali pre nego što uspevam da se saberem, majka
progovara. „Oprostite nam odsustvo gostoprimstva; malo smo
iznenađene ovom posetom. Vidite, držimo se veoma po strani. Kako ste
nas pronašli? Da li vam je rekao gospodin Golding?“
„Moj sin Edi“, kažem. „Jednom je došao ovde da dostavi pismo.“
Žene razmenjuju poglede. „Sećam se.“ Glas gospođice Rikets sada je
jači. „Bio je lep dečak.“
„A sada je lep čovek.“ Ponosna sam na Edijev dobar izgled, iako
mislim da ova žena nije pozvana da primećuje takve stvari.
„Mislim da liči na vas, gospođo?“ Ovoga puta progovara gospođa
Rikets.
Bez sumnje misli da mi polaska, ali neće me tako lako zadobiti. „Na
nekadašnju mene“, ispravljam je. „Vreme me je učinilo nekako sivom i
žalosnom. Niko, nažalost, ne ostaje zauvek mlad.“ Gledam gospođicu
Rikets značajno.
Ponovo neprijatna tišina. Gospođica Rikets još vrti nesrećnu
narukvicu. Njena majka odjednom postaje svesna društvene
pristojnosti i ustaje: „Da li biste bili toliko ljubazni da popijete šolju čaja
s nama, gospođo Gibson?“
Moram da prihvatim. Možda će joj trebati malo vremena da ga
napravi, a ja ću moći da napravim neki napredak s njenom ćerkom.
„Molim vas zamolite kočijaša da sačeka dok ne budem spremna“,
kažem joj. Klima glavom i, dok se vrata zatvaraju, napokon sam sama
sa ženom koja mi je uništila brak.
Još stoji na sredini sobe. Skidam rukavice i pokazujem prema fotelji
na kojoj je sedela njena mama, koja je vrlo približena mojoj: „Molim vas,
sedite, gospođice Rikets.“ Ali ona odbija takvu bliskost i seda na malu
hoklicu nešto dalje. Čvrsto steže ruke oko kolena, kao da je dete koje
čeka priču. Ali je zapravo ona ta koja progovara. „Priznajem da ste me
iznenadili, gospođo Gibson. Vi ste – oprostite mi – poslednja osoba koju
sam očekivala da vidim.“
„Ni ja nisam pomišljala da ću se naći ovde. Ali sećam se mnogih
godina koje smo ja i moj suprug proveli zajedno, i mislim da mi nešto
dugujete, gospođice Rikets.“
Izgleda zabrinuto. Misli da hoću novac; misli da sam došla da joj
osporim pravo na ono što joj je on ostavio: kuću i rentu i bogzna šta još.
Ostavio joj je previše, naravno; Kiti je u pravu. Ali neću da ponižavam
sebe time što ću sada da joj prigovaram. „Oh, ne plašite se za svoje
imanje, gospođice Rikets. Uopšte ne mislim na to. Imate sasvim
drugačiju obavezu. Onu koja je meni mnogo značajnija, i koju očekujem
da ispoštujete. Ako razumete šta hoću da kažem, naravno.“
Crveni. „Gospođo Gibson, znam da nemate dobro mišljenje o meni.
Da sam ja na vašem mestu, ne bih imala dobro mišljenje o sebi. Ali
kunem vam se da sam se uvek ponašala časno. Da, časno.“ Drži glavu
visoko i uzvraća mi pogled bez trunke sramote.
Kako može da me gleda tako drsko, znajući ko je; znajući šta je
uradila? Možda izgleda sitno i slatko, ali osećam kako mi toplota raste
u telu dok razmišljam o šteti koju mi je nanela, očaj koji je izazvala
svojim privlačnim osmehom dok je izazivala mog muža najstarijim
trikovima i nesvesnog ga uhvatila u svoju gadnu mrežu. A sada se
pretvara da je časno stvorenje! „Kako imate drskosti da to kažete?“,
uzvikujem. „Kakve časti ima u vašoj aferi s mojim pokojnim mužem?
Zar vas on nije stavio u ovu... ovu... kuću? Zar nije dolazio da vas tajno
viđa? Zar niste bili njegova ljubavnica?“
 Ne mogu da sakrijem suze u glasu, ali ona se trza na moje reči, kao
da sam je pljunula: „Gospođo Gibson, razumem kako se osećate...“
„Razumete, zaista? Veoma ste hrabri kad to mislite. Veoma.“
Opet crveni, i brzo govori. „Pa, naravno da niko ne može zaista da
zna osećanja druge osobe. Ali makar mogu da objasnim, ako... ako... mi
dozvolite.“
Objašnjenje: to je ono što sam rekla sebi da želim iz današnjeg
susreta. Istina, kako Kiti kaže. Ali videvši gospođicu Rikets, s njenim
uglađenim ponašanjem i nevinošću, više nisam toliko sigurna. Ono što
ona ima da kaže može biti neprijatnije od neznanja. U nedoumici sam;
podižem ruku kao da hoću da je ućutkam; ipak, spuštam je. Došla sam
dovde; bilo bi glupo da se sada povučem. „Dobro“, kažem. „Onda
objasnite... ako možete.“
Izbegava moj pogled i ne govori ništa; nema odbranu. Znala sam,
naravno. Kako drugačije može da bude? Ne postoji izgovor, nikakvo
objašnjenje njenog ponašanja koje može da se shvati kao časno. Gladi
tamnosivu svilu svoje suknje nežnim pravilnim pokretima, kao da
kupuje vreme, tragajući za ubedljivom pričom koja će zadovoljiti glupu
ženu. „Priča nije jednostavna“, napokon progovara. Glas joj je tih,
kakav je bio tokom čitavog našeg razgovora, ali u njemu ima jedna
čelična nota, koja me iznenađuje. Svakako nije dete. „Sve što sam
uradila uradila sam svesno, gospođo Gibson. I uradila sam to iz ljubavi.
Uradila sam to za čoveka koga sam volela, i za kojim danas tugujem
koliko i vi.“
Zaboravila sam da je i ona, takođe, možda ispunjena tugom; da i
njoj, takođe, nedostaje i da se svaki dan budi opterećena bolom. Ali čak
i ako je tako, nema prava da se poredi sa mnom. „Ne mogu da vas
krivim što ste ga voleli“, kažem. „Svako ko je poznavao Alfreda na
kraju bi ga zavoleo. Ali vaša ljubav je bila pohlepna, gospođice Rikets;
prisvojili ste mesto koje je pripadalo meni. Zar niste uzeli u obzir koliko
je vaša takozvana ljubav povredila mene?“
„Molim vas“, podiže ruku grandiozno kao da je kraljica Egipta.
„Rekla sam da ću objasniti. Molim vas, ne osuđujte me pre nego što me
saslušate.“
Ako želim nešto da dobijem, moram je pustiti da govori, iako je to
teško izdržati. Nema sumnje da ima veštine da ubedljivo predstavi svoj
slučaj, ali meni ne treba porota da mi kaže šta je providno kao staklo.
Međutim, pre nego što počinje da priča, njena majka odlučuje da uđe s
poslužavnikom za čaj. Mota se okolo postavljajući šoljice, tacne i
kašičice, ali kad ugleda (mislim) neki značajan izraz u pogledu svoje
ćerke, spušta čajnik i polazi prema vratima. „Mogu li da se izvinim,
gospođo Gibson? Danas nema sluškinje, a ja moram da se pobrinem za
neke stvari u kuhinji.“
Gospođica Rikets prilazi i sipa čaj. Ruka joj je toliko sitna i krhka da
se pitam može li da podigne čajnik, ali naspe dve šolje sa savršenom
preciznošću. Čaj je bistre zlataste boje, i odličnog je ukusa; očito se
Alfred pobrinuo za snabdevanje ovih njihovih kredenaca. Zatim mi
dodaje kolač s makom, tanko isečen i lepo uređen na tanjiru u obliku
školjke, ali ja odbijam. Nikad ga nisam volela, a sada više nema razloga
da se pretvaram. Neko vreme pijemo u tišini, i ja se pitam koja će prva
da progovori. Onda se iznenada okreće prema meni. „Počašćena sam
vašom posetom, gospođo Gibson. Nisam očekivala takvu milostivost...
čak poštovanje. Svet je oštar sudija u tim pitanjima.“
Ne usuđujem se da progovorim. Samo klimam glavom. Mnogo puta
sam je osuđivala najstrože od svih, i želela da je mrtva i udavljena i
proterana na drugi svet, ali sada je ispred mene, tako slatka i nežna, i
sve mi je teže da budem neprijateljski raspoložena. To je deo njene
domišljatosti, bez sumnje, da me osvoji. Ali neće me osvojiti: „Živimo u
svetu, gospođice Rikets. Moramo da platimo kaznu ako ne poštujemo
njegova pravila. Ali ja nisam došla da vas ukorim zbog vaših grehova.
To je samo božje pravo.“
Duboko udiše, i neko vreme me smireno gleda. „Zaista jeste. Ali ja
ipak iskreno verujem da nemam čega da se stidim. Vaš muž je bio
dobar čovek, i mama i ja smo počastvovane što smo mu bile prijatelji.“
Nije valjda da će pokušati da se drži licemerne izmišljotine koju je
on prodavao svojoj publici. „Oh, ja mislim da je tu bilo malo više od
prijateljstva,zar ne?“, kažem sarkastično.
„Kao što sam već rekla, gospođo Gibson, zavolela sam ga. A i on je,
verujem, gajio osećanja prema meni. Od početka je obraćao pažnju na
mene.“
Od početka. Svakako, mogu da vidim – flertovanje, kavaljerstvo,
čitav lepeza efekata usmerenih na ovu mladu damu. „Oh, da“, kažem,
„mladih gospođica je bilo pregršt tokom našeg braka. Ali sve su nestale
ili izgubile naklonost, pre ili kasnije. Vi ste, izgleda, ostavili trajniji
utisak. Pitam se, otkud to?“ Kao da, naravno, ne znam.
Podiže obrve. „To pitanje sam često i sama sebi postavljala. Ja sam
prilično obična osoba, znate. Nikad nisam ni sanjala da tako veliki
čovek poput Alfreda Gibsona može ikad da gaji osećanja prema meni. I
zaista, kada se to dogodilo, ne mogu puna srca da kažem da mi se
svidelo.“
Sada je već neiskrena. „Hajde, hajde, gospođice Rikets! Koja mlada
devojka ne bi bila polaskana da joj tako veliki čovek pokloni pažnju?“
Podiže pogled. „Oh, bila sam polaskana naravno, neću to da
osporavam. Ipak, praktično sam odrasla uz Migs, Edvarda Kleverlija i
Malu Ejmi. Moj otac je uvek imao neki od tih romana pri ruci.
’Gospodin Gibson će nam praviti društvo’, rekao bi ako smo imali nešto
slobodnog vremena. Ali to što sam ga znala tako dobro iz njegovih dela
učinilo je da upoznavanje s njim bude još čudnije.“
„Da li vas je spojio Lord Rojston?“
„Da.“ Spušta glavu, pa se plašim da neće nastaviti.
„Izabrao vas je da glumite s njim?“
„Ne, nikako. Bilo je to slučajno, sudbina; kako god hoćete. Gospodin
Laming nas je preporučio... mene i mamu... a gospodin Gibson je
prihvatio njegove preporuke.“
„Nije vas video pre toga na pozornici?“
„Ne. Kako sam rekla, bilo je to slučajno.“ Opet obara glavu, veoma
lepo, veoma umetnički. Ali ponovo podiže pogled i gleda me. „Bila sam
toliko zahvalna što sam izabrana, zato što... pa, zato što smo mama i ja
bile u veoma teškim prilikama...“ Zastaje.
Sećam se da je O’Rork rekao da su uvek bile na ivici siromaštva.
Sigurno su uvek tražile priliku da poboljšaju svoj život, a ovo je bilo kao
da im je sekira upala u med. „Nastavite“, kažem, stiskajući usne.
„Vidite, ponuda je došla jedva mesec dana nakon što je moj dragi
tata preminuo.“
„Moje saučešće“, šapućem, razmišljajući o svom tati. „To mora da je
bilo teško.“
Klima glavom. „Bilo je. Dugo je bio bolestan i bilo je nebrojenih
dugova, kao što možete da zamislite – računi za doktora, stanarina,
računi za pranje veša, za bakalina – i mama i ja smo morale da
odustanemo od pozorišta da bismo se brinule o njemu. U našem
zanimanju, ako izmaknete oku publike i na najkraće vreme, ona vas
zaboravi; ili upravnik pronađe neku novu senzaciju, i više vas ne žele. I
zato je, kad nam je gospodin Laming ponudio angažman, mami toliko
laknulo da smo igrale po sobi dok nam obema nije ponestalo daha.
Rekla je da ću sigurno da zadivim Velikog Čoveka svojom veštinom.“
„Jeste li sigurni da nije bio nijedan drugi deo vas kojim ste hteli da
ga zadivite?“
Gleda me šokirano. „Gospođo Gibson“, kaže, „kako sam mogla i da
pomislim na tako nešto? Gospodin Gibson je bio najčestitiji i
najmoralniji čovek.“
„To nije sprečavalo dame da se namerače na njega. A mislim i da
vaša mama nije nesklona korišćenju veza.“
Bes joj preleće preko lica, i daje njenim sitnim crtama iznenada
uzvišen i plemenit izraz, i na trenutak vidim kako može da
impresionira nekog na pozornici. „Mislite da je glavni motiv moje
mame bio da me ohrabri?“, kaže. „Mislite da je toliko plitka i sklona
spletkama da je planirala da me stavi pred njega kao zlatnu jabuku?
Ne, gospođo Gibson, sve što je moja majka želela bilo je da zaradimo
dovoljno da sačuvamo krov nad glavom i ostanemo poštovane. I daleko
od toga da sam se nameračila na njega, bila sam toliko nervozna što ću
upoznati Velikog Čoveka da sam, onog jutra kad je trebalo da
počnemo, preklinjala mamu da pronađe neku drugu glumicu da
preuzme ulogu. ’Ne, možeš ti to, Mina’, rekla je. ’Seti se kako je to
velika prilika; kako bi mogla da nam promeni život.’ Tužno gleda.
Tada nisam shvatala koliko zaista.“
Zaista, nije mogla da predvidi šta će biti kada je prihvatila ulogu.
Nije mogao ni Alfred kad je zaposlio na njenu reputaciju mladog talenta.
A ja sigurno nisam ništa posumnjala dok sam čitala njegove nedeljne
šale o teatarskoj majci i kćerki igrajući karte i tračareći u Lemingtonu. „Taj
sastanak je promenio i moj život, gospođice Rikets“, kažem. „Ali u mom
slučaju, nagore.“
Odjednom je smirena: „Žao mi je. Plašim se da ova priča stavlja so
na stare rane. Možda je ipak bolje da je ovde završimo. Ne krivim vas
za vaša osećanja – zapravo, ne znam kako biste drugačije mogli da se
osećate – ali mislim da nikada nećete razumeti zašto sam se ponašala
onako kako jesam.“
Sada mogu da odem; mogu da odem, s netaknutim ponosom, bez
ikakvog rizika, bez odricanja od bilo čega. Ali njena priča me privlači.
Želim da znam; moram da shvatim šta ga je to u njoj privuklo. „Ne,
gospođice Rikets“, kažem, ublažavajući ton. „Zanima me šta ćete mi
reći. Molim vas, nastavite. Budite toliko dobri pa mi ispričajte celu
priču.“
Gleda me sumnjičavo, ali nakon još malo prevrtanja narukvice,
nastavlja. „Naravno, nisam znala šta da očekujem od tog prvog
sastanka. Obukla sam svoju najbolju plavu haljinu i nadala se da ga
neću razočarati. A kad je doteran stigao u pozorište i svima nam se
obratio s bine, pobojala sam se da ipak neće biti zadovoljan mnome.
Gledao nas je toliko strogo da sam mislila da će u trenutku sve otpustiti.
Sećam se, bila je potpuna tišina. Onda je izvukao ofucanu staru kopiju
komada iz džepa i podigao je: ’Dame i gospodo, ova predstava će biti
dragulj, samo ako odigrate vaše uloge tako dobro kao ja. A da biste
odigrali te uloge dobro, morate biti disciplinovani, vredno raditi i biti
tačni. Neću tolerisati aljkavost bilo koje vrste od bilo kog člana trupe,
mladog ili starog. Takođe tražim i ropsku volju, da poslušate moje
mišljenje u svim pitanjima, koliko kod to bilo tvrdoglavo ili glupo. Bez
sumnje ste već čuli da sam tiranin opsednut hvalisanjem i vlastitom
važnošću. Verujte u to, dragi ljudi, verujte! Ako budete tako uradili,
savršeno ćemo se slagati!’ I svi su se s olakšanjem nasmejali, a on je
skočio s bine i počeo da se vrzma naokolo, govoreći po nekoliko reči
svakome iz okupljene trupe, čineći da svi kojima je govorio budu – ne
znam – nekako, veseliji, kao da je stvarno zračio svetlošću. Kada je
prišao mami i meni, zaustavio se i pogledao me pravo u oči. Tada se
dogodila najčudnija stvar... ne mogu stvarno da je opišem.“
Međutim, ja mogu. Mogu da vidim to kao da sam bila tamo; Alfred
je gleda na onaj njegov vatren način, a ona je ošamućena, naravno, od
siline njegovog pogleda. „Pokušajte“, kažem tiho.
Grize se za usnu. „Bilo je kao da se svet zaustavio; ili više kao da
sam se ja zaustavila, a svet nastavio bez mene. Na trenutak nisam znala
ni ko sam, ni gde sam. Prosto sam stajala tu. A on se poklonio, i
nasmejao. ’Ah, teatarska majka i ćerka’, rekao je. ’Drago mi je što vas
vidim. Nadam se da mi nećete predstavljati problem kakvim su se
pokazale prave domaće prilike.’“ Baca brz pogled prema meni.
„Verujte mi, nisam imala pojma šta mu je to značilo. Oduvek sam
mislila da ima najbolje moguće domaćinstvo, tako da nisam znala šta
da kažem. A on se ponovo nasmejao i rekao: ’Pa, u svakom slučaju,
izgledate prilično blagorodno.’ Onda je mama, videvši me tako
neobjašnjivo zapanjenu, progovorila i rekla mu da sam dobar radnik i
da ću slušati i učiti brže od svih, ako mi se pruži šansa. On je rekao da je
to odlično i da ćemo se dobro slagati. I rukovao se sa mnom prilično
snažno.“
„Preduzimljivost i skromnost zajedno! Vaša mama nije mogla bolje
da izabere reči ako je nameravala da ga pridobije.“ Gospođica Rikets je
možda revnosna u opravdavanju svoje majke, ali ja podozrevam da je
od početka imala plan.
Međutim, gospođica Rikets to ne prihvata. „Mama je samo
prikrivala moju zbunjenost. Glumice obično nisu svezanog jezika,
znate; to nam nikako ne bi koristilo. I navikle smo da nas gledaju – čak i
na način koji nam se ne sviđa. Ali način na koji je on mene gledao bio je
drugačiji: bio je poman i posmatrao je moju pojavu kao da u svoj um
utiskuje svaki moj deo. I sve vreme sam osećala to čudno – ceđenje –
mojih misli i osećanja, kao da iz mog tela pokušava da pročita moju
dušu.“ Odmahuje glavom. „To nesumnjivo zvuči ekscentrično...“
„Uopšte ne.“ Na trenutak me nešto gotovo primora da joj kažem
kako je ceo svet nekada stao i za mene, pre mnogo godina. Navrh mi je
jezika da joj se poverim. Ali ta želja, hvala bogu, prolazi i umesto toga
glumim bezbrižnost. „Alfred ima sličan uticaj na mnoge mlade
devojke“, kažem. „To je neka vrsta opčinjavanja – ništa više. A sigurno
ste bili svesni i svog vlastitog uticaja na njega? Tako šarmantna mlada
dama, a opet tako povučena i skromna?“
„Opet to govorite, ali iskreno, gospođo Gibson, razmišljala sam
samo o ulozi koju je trebalo da igram i potpunoj potrebi da budem
’disciplinovana, da vredno radim i da budem tačna’. Sve je zaplašio do
ivice nerava, a ja nisam bila izuzetak. Zapravo, na prvoj probi me je
uplašio time što se prodrao iz gledališta: ’Dženi Ren, pomerite se
napred. Šesnaest centimetara ste izvan scene.’“
Dženi Ren. Njegova mala ptica. Kako je samo morala da leprša
krilima da bi je primetili na taj način! Ali on je uvek bio sitničar, čak i u
porodičnim predstavama, kada je diktirao svaki pokret i mesto, kao da
smo besprekorno tačna stvorenja; i Kiti bi se raspravljala s njim iz
principa: Ne, ne, tata, to ne može da bude tačno. A mi ostali bismo
uzdahnuli i stajali tamo gde smo se nalazili dok on ne bi (neizbežno)
pobedio, a Kiti završila u suzama. „Voleo je da sve da bude savršeno, to
je sve“, kažem joj. „Moralo je da bude tačno onako kako je on zamislio.“
„Znala sam to. Zato nikad nisam mislila da je tiranin. I kako sam
rekla, uvek je bio neverovatno ljubazan prema meni. Zapravo, poput
oca.“
„Prvo prijatelj, a sad otac.“ Smejem se sarkastično. „Zar nema kraja
tim dobronamernim ulogama?“
Odmahuje glavom: „Vi mislite da se zavaravam. Ali nemojte da me
posmatrate kao ženu koju sada gledate ispred sebe. Zamišljajte me
onakvu kakva sam bila tada – osetljivo dete.“
„Dete? Čak i u sedamnaestoj godini, to je rastegljiv pojam.“ I budući
da je tako sitna, jasno mi je da bi nekim ljudima bilo lako da zaborave
kako je potpuno odrasla.
„Može se tako reći. Ali izgledalo je kao da proživljavam devojaštvo
koje sam izgubila. Više od godinu dana bila sam više majka nego
kćerka, pomažući oko tate, hranila ga, menjala mu posteljinu i češljala
njegovu čupavu kosu. Bilo je pravo uživanje imati nekoga da se brine o
meni umesto toga; imati čoveka koji mi poklanja očinsku pažnju, zove
me svojom ’Dženi Ren’, poklanja mi slatkiše i vruće krofne, ili izvodi
trikove sa svojom maramicom da bi me zasmejao. A kad bi našao
vremena da sedne sa mnom da pređemo moj tekst, s takvim strpljenjem
i dobrim raspoloženjem, bila sam veoma srećna.“
Vidim ih – oh, vidim ih – glava priljubljenih iznad scenarija, on je
zabavlja bezbrojnim različitim glasovima, ona oduševljena što je neko
zabavlja. „Taj komad“, kažem, „o čemu se radilo? Ja sam, kao što znate,
bila u Lemingtonu kada se to igralo. Skoro da bi moglo da se kaže da
sam živela u raju za budale.“
Malo crveni i izgleda kao da joj je neprijatno. „Radi se o ljubavi oca
prema kćerki. Pretpostavljam da je zbog toga bio tako realističan.
Alfred je bio otac, a ja sam bila kćerka. Lord Rojston voli Almu više
nego svoj život, ali u napadu ludila je odbacuje. Međutim, ona mu
ostaje verna i odana, i na kraju se ponovo ujedine. I mada on umire –
prostreljen kroz srce – smogne snage da je zagrli i zamoli za oproštaj.
Veoma ganutljiv komad.“
„To svi kažu.“ Sada bih skoro volela da sam gledala tu prokletu
stvar.
„Ali ja nisam shvatala koliko će na mene ostaviti utisak dok nismo
završili pola proba. Probali smo uz tekst, a on nam je pokazivao kako
hoće da govorimo i gde da stojimo, ali onog trenutka kada bi sâm stao
na binu, potpuno bi se preobrazio. Skoro da nisam mogla da poverujem
– ja, koja sam odrasla uz pozorište! Nije bilo ukočenog zaustavljanja na
kraju svake rečenice, ni mahanja rukama ili pravljenja nepotrebnih
grimasa. Tako je prirodno nastavljao šlagvort – govoreći brzo i s toliko
strasti – kao da reči ne izlaze iz stranica, već iz njegovog srca. A onda,
na samom kraju, kada je trebalo da umre na mojim rukama, držao me
je s takvom očajničkom silinom i gledao me tako užareno da nisam
mogla da se setim ni jedne jedine rečenice mog odgovora. Suze su mi
kapale iz očiju, dok je cela postava nemo stajala oko nas u nedoumici da
li glumim, ili ne. Sećam se da sam ga čula kako viče: ’Dajte joj malo
vazduha! Mirišljavu so, pobogu!’, i kako me brzo podiže i nosi me iza
scene. Stavio me je na staru sofu, izvadio svoju maramicu i obrisao mi
lice – a zatim svoje, koje je bilo podjednako mokro. Onda mi je sklonio
kosu s lica, uhvatio me za ruke i protrljao ih.“ Suze joj liju niz obraze
dok se seća toga. „Oh, gospođo Gibson, ne možete da zamislite kako je
bio nežan prema meni.“
Avaj, mogu. Moja voljena devojka.
„Ali vidite, onda sam morala da mu kažem zašto sam bila tako
ganuta; da mu ispričam za svog oca i kako mi je sećanje na njegove
poslednje dane još uvek sveže. Rekao je: ’Draga moja devojko, vi ne bi
trebalo da budete ovde i da igrate ovu predstavu! Kako je vaša mama
mogla da dozvoli tako nešto?’ Ali rekla sam mu da nije mama kriva; da
smo bez finansijskih sredstava i da ćemo, ako ne pronađemo neki
posao, i pogotovo bez tate da nam pomogne, završiti u nekoj radionici.
’Ovo je odlična prilika da budem viđena, gospodine’, rekla sam mu.
’Svet će hrliti na predstavu u kojoj igra Alfred Gibson. Možda iskrsnu i
druge predstave, ako me vide da glumim.’ Onda je bio dovoljno
ljubazan da pohvali moju glumu, i rekao da će iskoristiti sav svoj uticaj
da mi nađe novi angažman. ’Ali za ovu ulogu’, rekao je, ’morate da
koristite i svoja prirodna osećanja iz kojih ćete dobijati inspiraciju. Ceo
život sam izvlačio inspiraciju iz takvih izvora – u svojim književnim
delima; u svojoj glumi. I kada igram Lorda Rojstona, duboko uronim u
taj izvor. Mislim na nekoga koga sam, kao i vi, izgubio. Nekoga ko mi je
bio draži od života.’“
Ne mogu da progovorim.
„Prihvatila sam njegov savet, gospođo Gibson. Svaki put kad smo
glumili tu scenu, mislila sam na svog oca, a on je (pretpostavljam)
mislio na osobu koju je izgubio. Ali sada me moja tuga nije
nadvladavala; kao da se istopila i uplela u njegovu tugu, i kao da smo
tešili jedno drugo. I svaki put kad bih ga zagrlila, osetila bih istu,
neverovatnu sreću: Mnogo, mnogo je bolje za mene da umrem sada, gledajući
u tvoje divno lice i znajući da si dobra i neiskvarena, nego da živim još jedan
dan kao osuđen čovek. Plači zbog mene, ako možeš. Ali ne pokušavaj da me, u
pogrešnoj milosti, oživiš. Pusti da slatki anđeli koji već lebde iznad mene
zauvek skinu teret. Sve je iskupljeno. Sada između nas postoji samo ljubav,
Alma. Samo ljubav. A onda bi zatvorio oči, a ja bih osetila da mu telo
postaje toliko teško da sam jedva mogla da ga držim, i njegova glava bi
pala na moje grudi kao da je stvarno postao duh. Kakva bi tišina
zavladala! Celo pozorište bi bilo u stanju šoka. Ali kad bismo ustali da
se poklonimo, stajali bi i aplaudirali u ushićenju. Neki od njih bi
otvoreno plakali. Oh, gospođo Gibson, sve je bilo veoma uznemirujuće.
Imala sam sedamnaest godina, a svake večeri sam u naručju držala
najpoznatijeg čoveka u Engleskoj, i svaku noć mi je do neba pljeskala
ushićena publika koja je dolazila da me gleda.“
„Ipak, bila je to samo gluma“, kažem joj, s ravnodušnošću koju ne
osećam. Na kraju krajeva, toliko puta je i mene naterao u suze.
„Da, to sam i ja govorila sebi. Samo gluma, govorila sam. Odmah
posle predstave, kad bi se pola Londona skupilo u zelenoj sobi da nam
čestita, izgledao je ravnodušno kao da se ništa posebno nije desilo
između nas. Ali nešto ipak jeste; znala sam da jeste. I dešavalo bi se
svaki put kad smo tu scenu igrali.“ Zastaje i duboko udiše. „Svako veče
kad obučem kostim, celom dušom žudim za tim trenutkom. I
priznajem – da, priznajem, čak i vama, gospođo Gibson – da me, kada
bi taj trenutak došao, nije bilo briga što je on nečiji otac i nečiji muž.
Jednostavno sam želela da zauvek budem njegova draga Alma.“
Znači, tako je sve počelo. Glumom. Sa stvarnošću i zamišljenim koji
su se izmešali. S gubitkom, smrću i blaženim preobražavanjem. „A
Alfred“, kažem, „da li je on želeo da bude zauvek Lord Rojston?“
Gleda na stranu. „Ne znam. Bio je veseo, svakako. Rekao je da
nikada u životu nije tako dobro glumio i da sve duguje meni. ’Ne brini
se za novac, Dženi Ren. Od sada ću ja biti tvoj zaštitnik.“’
 Ah. Sada dolazimo do suštine.
Odmahuje glavom. „Znam šta mislite, gospođo Gibson, i ne možete
da zamislite koliko sam zabrinuta bila kad sam čula tu reč. Čak i sa
sedamnaest godina predobro sam znala šta bi to ’zaštitnik’ moglo da
podrazumeva. Naravno, odbila sam njegovu ponudu.“
Ako je to istina, iznenađuje me snaga njenog karaktera. Ipak se
glumice (čak i one pune vrlina) nadaju takvim ponudama da bi
preživele. Ali poznajem svog muža i znam koliko bi ga teško bilo
odvratiti od nečega što je već odlučio. „Bez sumnje je ignorisao to što ste
rekli?“
Klima glavom. „Rekao je da imam ’divljenja vredan ali neumesan
osećaj časti’ i da mu ne činim uslugu time što zamišljam da su njegovi
motivi išta više nego nesebični. A kada je tako sklopio stvari, gospođo
Gibson, moram da kažem da je moje odbijanje izgledalo lakomisleno.
Osetila sam se nezahvalnom i glupom... i, da budem iskrena, prilično
nepristojnom.“
Sećam se sada kako me je naterao da se osećam zbog Alis i gospođe
Brant; kako me je učinio glupom i neukom, i nedostojnom da sumnjam
u njega u bilo kom smislu. Gledam je i pitam se kako je ta sirota
devojka, sa sedamnaest godina, mogla da izdrži silu njegovog
nezadovoljstva.
„Dosađivao mi je porukama, takođe, i molio da mu dozvolim to
’prosto zadovoljstvo’ da osigura moju dobrobit.“ Odmahuje glavom.
„Bilo je veoma, veoma teško!“
„Ali očito ne previše teško, jer ne biste bili tu gde ste sad, smešteni u
ovu veoma prijatnu malu kuću.“ Bacam pogled na šarene tapete i slike
u pozlaćenim ramovima.
Obrazi joj crvene i spušta pogled. „Znam da vam izgledam kao
slaba i nemoralna osoba što sam prihvatila bilo šta od njega. Ali on je
bio Alfred Gibson! Kako je Alfred Gibson, veliki javni dobročinitelj, veliki
borac za sirote i ugnjetene i spasilac izgubljenih, mogao da upropasti
devojku od sedamnaest godina? Devojku bez ičega? Devojku koja je
nedavno izgubila svog oca? Devojku koja mu je najiskrenije verovala?“
 Naravno, to bi izgledalo nezamislivo. Iako se, kako žalosno, sećam
da nije bio nesklon upropašćavanju žene od četrdeset pet godina, koja
nije imala nikakva sredstva, ni oca, i koja mu je takođe verovala svim
srcem.
Nastavlja: „Svaki dan sam gledala kako pomaže drugima. Skoro svi
u trupi imali su razloga da mu budu zahvalni. Za poslednju predstavu
naručio je divnu večeru za sve, sa šampanjcem, jastozima, gumenim
bombonama, sladoledom, i svime što možete da zamislite. I porodice
svih glumaca bile su tu – mali Džordži i Fani – i svi pomagači,
kostimografi i prodavci karata. Dame su dobile srebrne broševe od
njega, a sva gospoda dugmad za manšete. Nakon jela, deca su veselo
trčala oko stola, a Alfred je trčao za njima obučen kao nekakav čudni
mađioničar, deleći im bombone, trubice i miševe od šećera. Te večeri
sam ubedila sebe da je njegova ponuda proizašla iz te jednostavne
ljubaznosti koju sam tada videla, i da bi bilo veoma nepristojno ne
prihvatiti je.“
„Šta je bilo s vašom mamom sve to vreme? Zar vam nije rekla koliko
je taj postupak opasan?“ Ali čak i dok to govorim, razmišljam o Kiti i
Ogastasu i svom neuspehu u tome da upozorim svoju kći kako joj je
čestitost bila u opasnosti.
„Oh, toliko ste strogi prema mami. Ali verovatno ne znate šta znači
biti siromašan, gospođo Gibson. Bez sumnje ste uvek imali dom, i
muža... ili oca... koji vam je sve obezbeđivao. Mama i ja nismo imale
ništa. Bile smo na samo pedalj od nemaštine... od ulice, ako me
shvatate. Ceo život smo se ponosile time što smo siromašne ali
poštene... ali možete biti i previše siromašni, znate. To nije plemenito; to
je ponižavajuće. I sada je tu bila najbolja prilika da isplivamo iz blata.
Kada bismo ponovo našle tako nesebičnog dobrotvora? Nekog tako
punog razumevanja, poštovanja i uvaženog? Nekoga tako široko
poznatog po svojoj darežljivosti i dobročinstvu? Mama je govorila da je
sigurna da se Alfredu Gibsonu, od svih ljudi na svetu, može verovati:
’Osim toga, kaže da ga podsećaš na njegovu kći.’“
Pitam se na koju je kćerku mislio. Gospođica Rikets nimalo ne liči na
Kiti ili Lu, a Fani je tad imala samo tri godine. Mada, mogu da se setim
nekog drugog.
„Tako smo mu, gospođo Gibson, s pravom ili ne, dozvolili da otplati
naše dugove i našem stanodavcu plati mesečnu stanarinu unapred.
Mislila sam da će se tu završiti. Budalasto sam zamišljala da će, sad
kada nam je pomogao, njegovo čovekoljublje biti zadovoljeno.
Predstava je gotova, govorila sam sebi. On će otići iz naših života. Moj
um može da se vrati u stanje smirenosti, a taj čudni osećaj da sam u
njegovom posedu će izbledeti.“
„Ali on nije otišao iz vaših života.“
Stavlja glavu među šake. „Ne, upravo suprotno. Počeo je da koristi
svoj uticaj da bi nam našao bolje uloge i javljao se svako popodne da
nam kaže šta je uradio. Uvek je bio veseo, uvek zabavan, ali razgledao
je po našem stanu praveći kiselo lice i govorio da su nam sobe ’prilično
aljkave’, što ne odražava prefinjenu ličnost stanara. Rekla sam mu da,
upravo obrnuto, savršeno odgovaraju našoj životnoj situaciji. Ali on je
rekao da je ’previše skromno’ i da, želim li da uspem u izabranoj
profesiji, moram težiti veličini. Iskreno, nisam videla kakve veze ima
nekoliko soba s težnjom ka veličini, ali je to za njega bilo neraskidivo
povezano. Onda je jednog dana došao govoreći kako je našao stan blizu
Ulice Strand, za koji misli da je mnogo pogodniji. ’Odlučio sam da vam
poklonim stanarinu dok ne postanete poznati i bogati, na šta, siguran
sam, s vašim talentom i mojom pomoći, nećemo tako dugo čekati.’
Rekla sam mu da nikako ne možemo da prihvatimo ništa više: ’Već ste
nam mnogo pomogli. Molim vas, ne trudite se više.’ Ali on se samo
osmehnuo i rekao: ’Pobogu, zašto? To je nikakav novac! Manje nego što
dajem u druge dobre svrhe... a ova određena svrha pruža mi mnogo
više zadovoljstva! Zar ćete mi to uskratiti? Zar nećete prihvatiti poklon
u iskrenom duhu hrišćanske darežljivosti?“’
„Nesumnjivo vam je bilo nemoguće da ga ponovo odbijete?“ Sad
počinjem da vidim obrazac.
Crveni. „Možda mi ne verujete, ali donosila sam tako izričite odluke
kada sam bila odvojena od njega. Nemate pojma koliko bih bila
odlučna! Ali čim bih se našla u njegovoj blizini, počela bih da slabim. A
kad bi rekao koliko ga boli što zna da njegova Dženi Ren ima loše
mišljenje o njemu; da mu ne verujem kao da je Džek Blek... oh, gospođo
Gibson, činilo se tako prljavim sumnjati u njegove loše namere kada ih
nije čak ni najmanje nagoveštavao; kad je sve što je uradio bilo ljubazno
i kad je razmišljao o našoj budućnosti. Tako sam ga pustila da nam opet
pomogne, odlučna da, čim mama i ja zaradimo svoj novac za život,
raskinem taj dogovor. Uvek sam znala koliko je mladoj ženi važno da
ostane poštovana. Ovo zanimanje nije poštovano, gospođo Gibson.
Hodamo po zategnutom konopcu, i lako je pasti u nemilost.“
„Zaista. To je opasno zanimanje.“ I Alfred je očito znao te opasnosti
kad je odgovarao Kiti od glumačkog života. Znao je da bi, s njenom
osetljivošću i tvrdoglavom naravi, Kiti teško preživela u takvom svetu.
Kada pomislim kako je mudra bila gospođica Rikets sa sedamnaest, a
kakvo je dete Kiti i dalje, s dvadeset sedam godina, vidim i zašto.
Gospođica Rikets uznemireno sipa još čaja. „Ali ako sam mislila da
će se pristankom na to... na dogovor za stanarinu... ta stvar okončati,
pogrešila sam. Svake nedelje su stizali pokloni u vidu namirnica, uglja i
vina. Protivili smo se i ponekad ih i vraćali... ali nije prestalo. Onda su
stizale druge stvari: marame od kašmira, lepeze od slonovače, rukavice
od jareće kože, i konačno...“, drži se za zglob, „... nakit. I uprkos svemu
što mi je mama obećala, i mada nismo uradile ništa loše – ništa loše,
uveravam vas, gospođo Gibson – shvatila sam da smo zaista nepovratno
kompromitovane.“ Uzdiše. „Verujem da je istinita izreka kako nema
besplatnog poklona.“
„Pogotovo između muškaraca i žena. Pogotovo između bogatog
muškarca i siromašne žene. Ne možete tvrditi da to niste znali.“
Njena sićušna brada se podiže. „Ali sve što smo uradile bilo je da
održavamo uzajamno prijateljstvo. Bilo mi je veoma teško što nas zbog
toga osuđuju.“ Namešta se. Mršti se onako kako je Edi opisivao,
prilično šarmantno. I lice joj je prilično šarmantno, takođe, sada kad je
gledam neko vreme. Njena lepota je u izražajnosti, ne u crtama lica, u
obaranju kapaka, u nežnim usnama. To je glumački dar.
„Nastavite“, kažem. „Recite mi malo više o tom uzajamnom
prijateljstvu.“
„Vidim da ste skeptični, ali njegovo ponašanje u to vreme – čak i kao
oženjenog čoveka – nije moglo biti dovedeno u pitanje. Posećivao bi nas
samo ako je mama bila tu da me isprati, i uvek je dolazio predivno
odeven, kao da mu je čast što je s nama. Sećam se kako je sedeo i pričao
o svakakvim stvarima... pogotovo o Zborniku i teškoćama koje je imao s
Crvenom kućom. Mučio se s njom, znate, sve vreme dok je uvežbavao
glumce, upravljao predstavom i sâm se pojavljivao na sceni.“
„Oh, nije bio zadovoljan ako ne radi barem pet-šest stvari u isto
vreme.“
„Da, shvatam to sada.“ Osmehuje se, i na trenutak delimo
zajedničko poznavanje navika koje smo obe tako dobro znale. Onda se,
polako, njen izraz lica menja. „Takođe je pričao o svojoj deci. Rekao je
koliko ih voli, ali da misli kako ona njega ne vole. ’Deca su tako
nezahvalna’, govorio je.“
Zamišljam Edija nosa prislonjenog uz prozor. Mislim o Lu, uvek
spremnoj da ga brani, o Kiti, koja ga je volela kao sopstvenu dušu, i
Alfija, koji bi otišao na kraj sveta zbog ljubazne reči. Kako nije shvatao?
Zar nije video koliko im znači? A što se tiče mene, ne usuđujem se ni da
pitam. Ipak, nešto me primorava na to, sada kad sam se otisnula na ovo
putovanje. Gledam gospođicu Rikets direktno u oči: „I u svim tim
razgovorima, zar nije govorio o svojoj ženi?“
Zastaje, birajući reči. „Objasnio je tragediju koja vas je zadesila; da je
vaša devojčica, nažalost, preminula i da je vaša nova beba živela samo
jedan sat. I da ste bili u Lemingtonu da se odmorite i okrepite.“
„Zar je to sve?“
Opet okleva. „Bio je veoma tužan kad je pričao o vama i objašnjavao
je kako sve manje delite njegova interesovanja. Rekao je da ste često
previše bolesni da mu se pridružite na mestima koja voli, i da je
primoran da vodi svoju svastiku ako bi bio neki svečani prijem kod
gradonačelnika ili prilika da se prikaže u javnosti. ’Ali svastika nije
zamena za ženu’.“
 Znači, tako me je predstavljao. Kao pravog invalida. Kao
usamljenicu. Kao ženu koja više ništa ne deli sa svojim mužem –
uključujući, bez sumnje, i krevet. Možda je on tako gledao na to; ali to
nije cela istina. „On nije baš patio bez ljubavi, gospođice Rikets. Često
sam bila slabog zdravlja, priznajem, i ne toliko živahna kao nekada; ali
Alfred je imao posvećenu porodicu i više prijatelja nego bilo ko. I ako to
nije bilo dovoljno, imao je obožavanje svoje publike.“
„Ali izgledalo je... izvinjavam se... kao da mu je trebalo nešto više.
Nekakav idealan pratilac koga još nije upoznao.“
Nekakav idealan pratilac koga još nije upoznao. Krv mi se ledi u žilama
dok ponovo slušam udaranje njegovog nezadovoljstva, i shvatam da je
ispod sveg njegovog maničnog udvaranja i flertovanja, ispod sve
njegove preterane veselosti, svih stvaranja i raskidanja prijateljstava,
sveg posla, posla, posla, i svih neumornih promena u njegovom životu –
uvek postojala tvrdoglava potraga za nečim što je bilo van njegovog
domašaja. Gledam gospođicu Rikets – toliko neprimetna, a opet toliko
iznenađujuća. I stara ljubomora se ponovo vraća. „I da li ste vi, sa
sedamnaest godina, namerili da budete taj idealni pratilac?“, pitam.
Odmahuje glavom. „Ja nikad nisam namerila da budem bilo šta.
Činila sam što sam mogla da ga razveselim, to je sve.“
Zvuči tako prosto kad ona to kaže; kao da se niko drugi na svetu nije
setio toga. „A zar ne mislite da su bolji ljudi od vas probali to isto? Zar
ne mislite da sam to probala i ja?“
Ne odgovara.
„Možete i te kako da ćutite. Nemate pojma koliko sam naporno
radila da usrećim Alfreda. I uspevala sam u tome dvadeset godina,
gospođice Rikets, čak iako je bio najteži čovek koji je ikada kročio
nogom na božju zemlju. Ali te godine – te godine kad ste se vi i on našli
u toj prokletoj romansi – skoro da sam poludela od tuge. Izgubila sam
dvoje dece, gospođice Rikets. Zar ste iznenađeni što nisam bila u stanju
da ga oraspoložim?“
Ćuti. Veoma dugo. Zatim, veoma tihim glasom, kaže: „Veoma mi je
žao.“
 „Jeste? Zaista, gospođice Rikets, ne može da vam bude. Zato što ste
iskoristili moje odsustvo da ga otmete od mene. Bila je to najveća greška
u mom životu, što sam dopustila sebi da budem odsutna dok se on
muči s najdubljim patnjama i razbacuje se nečim da bi popunio
prazninu. Zato što ste, sve vreme dok sam se ja odmarala i nadala da ću
se vratiti kao lepa devojka kojom se nekada oženio, vi radili na mom
uništenju.“
„Kunem se da vam ga nisam ’otela’, gospođo Gibson! Nikad ne bih
uradila takvu stvar! Znala sam da nije slobodan i poštovala sam to. I
znala sam da, ako hoću da zaštitim svoj položaj, moram da se držim
podalje od njega. Svaki put kada bih ga videla bila je to neka vrsta
agonije za mene, budila su mi se osećanja za koja sam znala da im se
moram odupreti. Ali uvek je toliko uživao u našem društvu da nisam
mogla da mu kažem da prestane. ’Vi ste mnogo ljubazniji prema meni
nego moja sopstvena porodica’, govorio je. ’Vaše sobe su tako udobne i
kućevne. Molim vas ne odbijajte sirotog izmaltretiranog pisca.’“
„I vi to niste učinili. Teško da je to delo časne žene.“
„Možda i nije. Ali bilo je delo prijateljstva. Nisam znala tada da sam
klizavom terenu ka životu u potaji – ka ovom životu, zapravo.“
Pokazuje zidove i nameštaj s očajanjem, i vidim je kao sirotu Doru
Mejnel, na klizavoj padini, kako kopa po kamenju koje se obrušava:
Padanje, padanje, padanje, sve dok više nema gde da se padne.
„Pa“, kažem, „mišljenje javnosti moralo je da se čuje. Zar nije
razmišljao o tome kada vas je osudio na takav život?“
Blago se osmehuje. „Rekao je da što se tiče Engleske, on jeste
mišljenje javnosti. Ja sam bila ta koja ga je upozoravala da bude
diskretan. ’Zar ne mislite da trgovci pričaju? Zar ne mislite da naš
gazda misli da zna zašto smo mama i ja ovde? Zar svi iz postave Lorda
Rojstona, koji su nas videli kako se selimo iz dve prljave sobe u četiri
divne, ne sumnjaju da ste vi suština te priče? A vaša žena? Zar ona ne
vidi i ne čuje?’“
„I šta je on rekao na to?“
Zaustavlja se. Strepim. Da li je ono što je rekao za mene toliko loše
da čak i ona okleva da mi to kaže? „Volela bih da znam. Molim vas,
recite mi“, kažem odlučno.
Gleda dole, vrti prokletu narukvicu. „Stavio je do znanja da često
niste znali ni koliko je sati i da vam je život proticao u nekoj vrsti magle.
Rekao je: ’U ovim okolnostima, mislim da teško primećuje gde sam i šta
radim.’“
Koliko je znao da bude okrutan. I koliko je grešio ako je u to zaista
verovao. Okrećem se prema nesrećnoj devojci: „I kad je izabrao da se
premesti iz naše sobe prvi put za dvadeset godina braka, zar je zaista
mislio da ni tada nisam ništa primetila? Ili je propustio da vam to
kaže?“
Izgleda kao da ju je sramota.
„Oh, dao mi je nekakav izgovor, naravno. Rekao je da je umoran od
Crvene kuće, pa sam u to verovala neko vreme. Čak sam krivila i svoju
sestru što se isprečila između nas. Ali da kaže kako nisam primećivala!“
Prkosno je gledam u oči. „Za četiri meseca nije progovorio sa mnom
više od nekoliko reči; za četiri meseca nije me poljubio, niti me zagrlio.
A očekivao je da neću primetiti!“
Malo drhti. Izgleda zbunjeno i izgubila je svoju smirenost. „Ne
mogu da govorim u njegovo ime“, kaže. „Mogu samo da pričam za
sebe. Kunem se da nikad nisam nameravala da vas unesrećim!“
„Nije važno šta ste vi nameravali! Nova ljubav ohladi onu staru. Zato
više nije želeo mene. Ne sporu, debelu, staru Dodo kad je mogao da ima
slatko mlado telo...“
„Telo?“ Ustaje, žustro odmahujući glavom. „Kažete da ste poznavali
svog supruga, gospođo Gibson, ali veoma ga loše procenjujte ako
možete da kažete tako nešto.“
„Ja da ga loše procenjujem?“ I ja sam ustala. „Kako se usuđujete da
mi to kažete! Njegovoj supruzi tokom dvadeset godina, koja je crnčila
za njega, rađala mu decu i čak dvoje ispratila u grob; koja je bdela s
njim noćima i hrabrila ga i tešila u njegovoj najdubljoj tuzi!
 Kako stojimo jedna prema drugoj, čini mi se kao da sam mnogo viša
od nje. Hvatam je za sitne, mršave ruke i pritiskam ih uz njeno telo,
osećajući tanke koščice pod prstima – koje je toliko lako slomiti i smrviti
da me to skoro izaziva da upotrebim silu. „Šta ste mu dali što je toliko
dragoceno, ako ne svoje telo?“, vičem. „Zašto nije više hteo da spava sa
mnom, ako nije počeo da spava s vama? Kako se usuđujete da mi
kažete da nije tako?“
Držim je čvrsto. Puls mi se ubrzava, u glavi mi bubnji. I odjednom,
počinjem da je drmusam. Njeno lice se približava, pa se udaljava, dok
su joj oči razrogačene od šoka. Produženi vrisak prelazi joj preko usana.
Tako joj i treba, mislim, dok je još malo drmusam. Šnale joj padaju na
pod kao kiša, a duga kosa divlje leprša. Njen nesrećni glas dopire u
naletima: „Molim vas, molim vas, molim vas.“ Sada mi se gubi: kao
bleda mrlja, na minđuše joj pada svetlost dok se ljuljaju oko njenog
tankog vrata. Veoma liči na gospođu Brant. Ne, to je gospođica Sara
Evans. I Sisi. Sada je Alis, i mala Ejmi. I Madlen Ferbrajt, Lilijan Donej,
to je Dora Mejnel i sirota Pol Loutaun. Pol. Sirotica, užasno je bleda i
ima modricu na čelu. Zar hoćeš da me ubiješ, Džek?, preklinje. Zar nemaš
nimalo milosti? Ali Džek će svejedno da je ubije; smrskaće joj glavu o zid.
Stezaće je i drmusati dok mu ne pomodri u rukama: Milost?, reći će.
Džek Blek ne zna šta tačno ta reč znači! I njena glava će udarati u kamenje,
iznova i iznova. Sve dok ne bude mrtva.
 26.

O djednom postajem svesna da gospođica Rikets drhti i trese se u

mom hvatu, zatvorenih očiju, glava joj se ljulja na tankom vratu,
dok celom težinom visi na mojim rukama. Užasnuta sam: ispuštam je
kao da gori, i ona se svom težinom sruči na pod. Stojim i gledam je
onesvešćenu. Šta sam uradila? Tako je nepomična; mislim da sam je
ubila. Vidim sebe u lisicama, u sudu u Bejliju, kako idem prema
vešalima poput najozloglašenijih osuđenika. U iskušenju sam da se
bacim pored nje, ispružim se na okrugli tepih i takođe umrem. Ali ne
mogu. Moram da pozovem pomoć. Pokušavam da dozovem nekog, da
njena majka dotrči sa svojom opasanom keceljom – ali glas me ne sluša.
Pokušavam da se pokrenem, ali nemam snage da stavim jednu nogu
ispred druge. Bespomoćno gledam prema vratima. Majka će sigurno da
dođe; samo bi gluvo stvorenje izdržalo tu zastrašujuću galamu.
Odjednom, gospođica Rikets pomera glavu. Malo je pomera, kao ptica
koja je paralisana od straha, ali sada oprezno oživljava.
„Oh, gospođice Rikets!“, uzbuđeno uzvikujem, nagnuta nad njenim
sitnim telom. „Živi ste! Molim vas, recite nešto. Gde ste povređeni? Šta
mogu da uradim?“ Oči joj se treptavo otvaraju; pridiže se na lakat,
zureći u mene kao da ne zna ko sam. Zatim seda i nesigurno se pridiže
na noge. Lice joj je bledo, kosa razbarušena ali, na moje čuđenje, čini se
da je nepovređena. Udaranje u mojim venama malo se stišava. Stavlja
ruku na glavu, zatim potišteno trlja rame.
„Oh, molim vas, oprostite mi!“, uzvikujem. „Ja sam ljubomorna
žena i nešto zlo me je nadvladalo. Ali čini se da niste povređeni. Oh,
recite mi da je tako!“
Zbunjeno odmahuje glavom. „Ne, nisam povređena. Malo
ugruvana možda.“
„Toliko sam zahvalna.“ I jesam, jer šta god da je uradila, ne
zaslužuje takav napad; a i pomisao na skandal koji bi mogao da se
napravi ispunjava me užasom. „Ćutaćete o ovome, nadam se? Mogu da
vam verujem što se tiče toga? Ne zbog mene, već zbog njega. Kunem se
da ću napustiti ovu kuću čim povratim dah – i više vas nikada neću
uznemiravati. Vaša mama će, sigurna sam, da se pobrine za vas...“
Uverena sam da će gospođa Rikets doći svakog trenutka i ne želim da
se suočim s njenim besom. Užasnuta sam sobom; takva strast i takvo
gubljenje glave: Moja žena ubica. Možda me je Alfred poznavao bolje
nego što sam mislila.
Okrećem se da pođem. Noge me napokon slušaju. Ali, na moje
iznenađenje, gospođica Rikets hvata kraj moje suknje da bi me sprečila.
„Ne, ne“, kaže, bez daha. „Molim vas, ostanite. Nije trebalo tako da
razgovaram s vama. Nije trebalo da vas optužim da ne poznajete svog
muža.“
„Šta god da ste rekli, nema opravdanja za mene da se ponesem kao
divljakuša.“ Bacam još jedan pogled prema vratima. Majka još ne
dolazi. Zar je toliko navikla da se pravi kako ništa ne čuje i da joj čulo
sluha više ne funkcioniše?
„Nisam kriva za ono što vi mislite, gospođo Gibson“, kaže
gospođica Rikets. „A čak ni Alfred nije toliko kriv kao što verujete.“
„Po svoj prilici, po svoj prilici.“ Previše sam iznervirana da bih
cepidlačila. „Ali moramo se manuti toga sad. Previše sam potresena. A
sigurna sam da ste vi još više.“
Opet pokušavam da krenem prema vratima. Ali ona me drži.
„Molim vas, saslušajte me. Molim vas, preklinjem vas.“
Okrećem se prema njoj u neverici. „Zar zaista želite da pričate sada
sa mnom? Posle onoga što sam uradila?“ Obe teško dišemo, a kosa
gospođice Rikets pada po njenim ramenima, čineći da izgleda još mlađe
nego pre. Nemam pojma kako ja izgledam – kuštrava kao tek izlegla
ptica, pretpostavljam.
„Govorila sam nepromišljeno“, kaže. „Tema je delikatna. Ali mislim
da moramo da verujemo jedna drugoj.“
Gledamo se, a ja krajičkom oka pažljivo gledam u vrata. Šta će
gospođa Rikets pomisliti o nama dvema? „A vaša mama?“, kažem,
gotovo bez daha.
 „Neće nas ometati“, kaže. „Uveravam vas da možemo razgovarati u
potpunoj tajnosti.“
Ovo me čudi. Da li je njena majka obmotala šal preko ušiju i sedi
kao sfinga u nekom ćošku? Ali gospođica Rikets izgleda iskreno, a meni
noge toliko drhte da moram da sednem. Ona takođe seda, i na trenutak
kao da je odlutala u neku duboku zamišljenost. Pitam se šta će da kaže,
šta više može da kaže. Odjednom se okreće i govori na nov, odlučan
način: „Gospođo Gibson, da li ste nekad došli negde u svom životu i
zapitali se kako ste stigli tamo? Znajući da nikada, da ste mogli to
mesto da vidite pre nego što ste pošli, ne biste izabrali taj put?“
Klimam glavom, iako nisam sigurna na šta misli. Pretpostavljam da
svi možemo da pogledamo u prošlost i shvatimo da smo pravili greške.
„Vidite, svaki korak koji sam napravila za ovih deset godina sam je
po sebi bio skoro beznačajan, ali kada se svi koraci sastave, nađem se na
mestu drugačijem od onoga što sam očekivala – na granici ugleda i
samopoštovanja. Možda čak ne ni na granici, već izvan nje. A samo me
je ljubav prema Alfredu tu dovela. Jedino želja da mu udovoljim i da ga
usrećim.“
To mogu da razumem. Barem u tome smo iste.
„A njega sada više nema, a ja moram nekako sebi da stvorim život.“
„Ali ostavio vam je novac. I to je nešto.“
„To samo čini gorom moju situaciju. A jedina pogrešna stvar koju
sam učinila jeste to što sam sebi dozvolila da budem ubeđena kako
naša ljubav... moja i Alfredova... vama nije značila ništa. Morate da mi
verujete.“ Stavlja ruku na moju. Veoma je nežna i sitna; podseća me na
Adinu ruku.
„Zašto vam je stalo do toga šta ja verujem, gospođice Rikets?“
„Shvatam... i to sam polako shvatala od trenutka kad ste kročili u
ovu sobu... da želim... da mi je potreban... vaš oproštaj.“
„Oproštaj? Za deset godina samoće i patnje? Mnogo tražite.“
„I ja sam bila usamljena i očajna, takođe. A sada mi je život uništen;
ni sa kim ne mogu da pričam o nečemu što mi je najdraže. Nemam
status ni žene, ni udovice. Ono malo ljudi koji me znaju gledaju me s
nepoverenjem. Nekad jedva mogu da izdržim. Skoro da bih više volela
da budem bila na smrt prodrmana“, osmehuje se kiselo, „nego da
ovako venem.“ Zastaje. „Toliko dugo sam živela u senci da se jedva
sećam kad sam poslednji put bila laka srca.“
Sirota devojka. „Pa“, kažem nežnije, „ne mogu vam obećati
oproštaj, ali ću vas makar saslušati. Šta to hoćete da kažete?“
Još jednom pravi pauzu. „Morate da razumete kako sam se
upetljala u nešto što nisam želela. Isprva, priznajem, bila sam
oduševljena što sam Alfredova štićenica. Nove uloge su brzo dolazile, i
želela sam da opravdam njegovu veru u mene. Ali videla sam to kao
sredstvo, gospođo Gibson – sredstvo da se oslobodim njega i napravim
svoj sopstveni put, tako da mama i ja budemo nezavisne. Ali shvatila
sam da ne mogu da mu pobegnem. Svake noći je bio u publici. Gledao
je. Uvek se šalio, govoreći kako mora da motri na svoju investiciju – ali
bilo je zastrašujuće znati da je tu, da me gleda tim svojim prodornim
pogledom. Iako sam pokušavala da ga potisnem iz misli, nisam mogla
da ne vidim bledu, belu mrlju njegovog lica i lak pokret kojim diže svoj
pozorišni dvogled kad god bih progovorila. Jednom prilikom je čak
došao iza kulisa posle predstave i inspicijent (koji ga je, naravno,
poznavao) pustio ga je da uđe. Gospodin Alfred Gibson hoće da vas vidi!,
viknuo je kucajući na vrata moje garderobe. Svi su se zabezeknuli, od
pomoćnika do glavnih glumaca. Svi su hteli da ga vide. Da li vam se
svidela predstava, gospodine Gibson? Recite nam kako će se završiti Crvena
kuća? Moja žena kaže da nikad nije tako plakala! Bio je neverovatno
ljubazan i smeškao se, odgovorio im svima s nekoliko reči pre nego što
je ušao unutra, a ja sam bila srećna što ga toliko vole. Takođe se sećam
kako je bio lepo obučen, savršena večernja odeća, kaput postavljen
bordo satenom, karanfil u reveru, dijamantska dugmad na košulji, i
najizglancanije cipele koje sam ikada videla. Vrata je ljubazno ostavio
odškrinuta i naslonio se na zid, s rukama u džepovima, sa smeškom je
gledao po garderobi, govoreći koliko voli miris pozorišne šminke.
„Naravno, rekla sam mu da ne sme da dolazi da me viđa tako
javno; da će svet izvući pogrešne zaključke. Nije to želeo da prihvati:
’Oh, ja sam redovan u Zelenoj sobi, a ti si moja štićenica. Niko neće misliti
ništa neprilično.’“ Gleda me iskosa.
„Ali vi ćete shvatiti, gospođo Gibson, da sam ja dobro poznavala
pozorišni svet, s njegovim sklonostima traču, pa sam ga molila da se ne
kompromituje – kao oženjen čovek, porodični čovek; zapravo,
najporodičniji čovek na svetu. ’Oni već pričaju’, prošaputala sam. ’Biće
pakosni i zbijaće šale, i misliće da nešto znaju, iako u stvari ne znaju
ništa. Čak iako ne marite za mene, molim vas ne stavljajte sebe ili svoju
porodicu u opasnost ovakvim intimnim posetama.’ On se smejao,
govoreći: ’Ovo je intimna poseta? Nisam to znao! Kako je to divno! U
tom slučaju, veoma sam nesklon da odustanem.’ Uzeo je novčić iz
džepa i bacio ga u vazduh: ’Glava, ja gubim – i proteran sam iz vaše
garderobe zauvek!’ Na moje olakšanje, ispala je glava, a on je zurio kao
da ne veruje...“
Smrknuto se osmehujem. „I nije mogao da veruje. Uvek je mogao da
namesti da novčić padne kako on želi.“
„Oh, shvatam... trik.“ Mršti se. „Ali ne bi ništa značilo kako god da
je pao: prosto je rekao da ga, ako ne može da dođe iza scene, ništa na
svetu neće sprečiti da gleda iz publike. ’Biću na svom mestu u loži s
leve strane kad god budem mogao, naoružan s tuce maramica u slučaju
da bude materijala plačljive prirode.’ Molila sam ga da to ne radi...
zaista, iskreno, gospođo Gibson, preklinjala sam ga... ali on se samo
smejao. Zamolila sam ga da makar ne bude upadljiv, nego da se kloni
pogleda. Ni na to nije pristao: ’Neću vam se pokoriti, gospođice Ren!
Neću da platim pet šilinga da bih samo vrebao iz pozadine lože kao
odbegli zatvorenik. Imaću svoje puno zadovoljenje!’“ Guta knedlu i
gleda me iskreno. „I pobrinuo se da tako i bude. Bio je tu, svako veče,
kao najgora vrsta pozorišne dangube.“
„Znači, dolazio je da vas posmatra izdaleka“, kažem. „Da li je to
sve?“
„Oh, ne, sa svakom poštom kao da je stizala tona pisama. Da
budem iskrena, pitala sam se kako pronalazi vremena za to.“
 Hvatam vazduh. Kako lako govori o tome – a ipak, teško mogu da
podnesem pomisao da je koristio iste ljubavne reči koje je koristio sa
mnom, da joj je dao istu narukvicu. Narukvica je dovoljno loša stvar –
ali njegova ljubavna pisma su kao moja vlastita krv.
Gospođica Rikets primećuje moju preneraženost: „Ne, ne, gospođo
Gibson, nisu to bila ljubavna pisma! Pisma divljenja možda, ali ništa što
nisam mogla da pokažem mami – ili bilo kome. Voleo je da zadirkuje,
kao što verujem da znate, i uvek mu je zamisao bila da se pretvara
kako sam postala previše uzvišena za njega; da me nije briga što mora
da izlazi iz svoje kancelarije ranjenog srca i bez izgleda za čaj i kolače
kod Riketsovih. Vidim da sam čovek čija je korisnost potrošena! Mlade dame
koje su nekada bile zahvalne za jednu reč od Jednog Jedinog sada bacaju pogled
na slavu i bogatstvo – i veselo melju tog jadnička pod svojim ljupkim
stopalima. Van sa svim mislima o ugodnim večerima oko plamteće vatre! Ptica
je odletela. Moja Dženi Ren je pobegla iz svog kaveza i ostavila me da kopnim.“
Odmahuje glavom. „Kako je trebalo da shvatim takva osećanja,
gospođo Gibson? Bio je daleko od toga da ’kopni’ kad se pojavio u
našem stanu naherenog šešira i u najsjajnijem prsluku. Upravo obrnuto,
uvek je bio izuzetno dobro raspoložen, prepun planova za novi nedeljni
žurnal, dobrotvorno čitanje, za novu umetničku školu, nameravao je da
ode u inostranstvo čim Crvena kuća bude gotova, ideja za novi serijal –
krvožedno ubistvo, da se oraspoložim. Kad je bio takav, i poveravao se meni
i mami na najprijatniji mogući način, činio je da se osećam vrlo
zločestom što sam ikada sumnjala u njegove namere.“
Znači to je radio svih onih popodneva kada sam umirala za makar
jednom njegovom reči – čak i o umetničkim školama. Opet počinjem da
prezirem gospođicu Rikets, zato što je tako lako uzela ono za šta sam ja
bila uskraćena, što mu je ponudila drugo malo gnezdo gde je mogao da
bude srećan i druželjubiv. „Pa šta je promenilo to ugodno stanje
stvari?“
„Oh, molim vas... kao što sam vam rekla, za mene to uopšte nije bilo
ugodno. Naprotiv, bila sam u neprekidnom stanju straha. On je bio
izuzetno društvo... ipak, jedna stvar u koju sam bila sigurna svaki put
kad bih ga videla bila je da moram da se odvojim od njega; da
napravim sama sebi put i pobegnem od užasnog osećaja obaveze.“
Zaustavlja se, gledajući u svoje ruke. „Možda sam čak i imala snagu to
da uradim. Ne mogu, iskreno, da kažem da to ne bih učinila. Ali,kao što
znate, događaji su nas pretekli. Pa, jedan događaj, pretpostavljam.“
Gleda moj zbunjen izraz lica. „Sigurno znate na šta mislim.“
Pomislim kako cilja na nešto među njima, što je previše škakljivo da
se objasni; onda shvatam, s mučnim osećanjem, da se radi o nečemu
bližem kući; zapravo o najgorem trenutku mog života. Hvata me jeza i
od pomisli na to. Dragi bože, svakako ne želim o tome da pričam s
gospođicom Rikets. Ali ona me gleda ćutljivo i moram da odgovorim:
„Mislite na onaj užasni oglas, pretpostavljam?“
Klima glavom. „Ne mogu da shvatim šta ga je spopalo. Prvo što
sam saznala bilo je kada sam se kasno vratila kući iz pozorišta, a tu bilo
nažvrljano pismo gurnuto u poštansko sanduče, u kome me upozorava
da će se dogoditi nešto što može da me povuče svojom gnusnom
putanjom. Rekao je da će težiti – kao što nijedan čovek nikad nije težio –
da spreči da se moje ime ma kako poveže s tim događajem, ali je morao
da me upozori da njegovi pokušaji možda neće biti uspešni. Moja draga
devojko, morate biti spremni na udarac. Verujte u moć istine. I uvek verujte da
sam vaš verni sluga i prijatelj. Naravno, nisam znala na koji događaj misli,
ali verovala sam da su kolale glasine ili optužbe. I plašila sam se da će
pola Londona saznati gde živim i doći da gleda u moj prozor i upire
prstom u mene. Ipak, nisam ništa mogla da uradim. Mama i ja smo
morale da sedimo mirno i oslonimo na Alfreda da će nas odbraniti.
Nisam mogla čak ni da odgovorim na tu poruku. Rekao mi je da mu
nikad ne pišem na kuću. U našoj kući se pisma otvaraju, rekao je. Čak i
privatna.“
Crvenim.
„Sutradan, osvanulo je u novinama. Ono što je napisao o vama bilo
je toliko šokantno da nisam znala šta da mislim. Bila sam zgrožena
mišlju da sam ja nesvesno uzrok svega toga, i da će pre ili kasnije svi
kriviti mene zbog onoga što je uradio i reći da je odbio svoju ženu zbog
glumice upola mlađe od sebe.“
 „Ali vi ste bili bezbedni, ludice!“, uzvikujem. „Ja sam ta koja je bila
izložena poniženju. Ja sam ta koja je izgubila sve što joj je značilo... ne
samo Alfreda nego i svoju decu i dom. Izgubila sam ceo život, gospođice
Rikets. I za šta god da me je krivio u našem braku, iskreno verujem da
me nikad ne bi izbacio iz kuće da nije bilo vas.“
Lice joj se opušta. „Ali nikada nije nagoveštavao tako nešto. I ja
nisam uradila ništa... apsolutno ništa... da nagovestim kako želim da
zauzmem mesto njegove žene.“
Uzdišem. „Žene ne moraju da urade ništa“, kažem. „Samo je
potrebno da postoje. Muškarci će učiniti s nama šta hoće. Zar ne vidite
da ste bili samo jedno mlado stvorenje koje je trebalo da bude obasuto
svim savršenstvima njegove mašte? Veoma ste u kalupu – mislim,
njegovom posebnom kalupu. U kalupu u koji ja više nisam mogla da
stanem čim sam postala njegova žena.“
„Pa“, kaže s izvesnom otresitošću, „ne mogu da kažem u kakvom
sam kalupu bila i kako sam u njega dospela. Ali znam da je od tog
trenutka bio van sebe, govoreći kako ne zna kome da veruje; da ga
prijatelji loše savetuju; da su mu deca buntovna i mrzovoljna; da ne
može da radi. ’Samo me Sisi drži u životu. Tako divno vodi kuću
uprkos svemu što se govori o njoj... podle glasine o kojima čak ne mogu
ni da ti pričam.’ Bilo mi je čudno, naravno, on, ona i sva deca u kući
zajedno, prava mala ušuškana porodica. Uvek je pričao lepe stvari za
nju, gospođo Gibson, pa sam mislila da su podle glasine možda čak i
istinite.“
„Niste bili jedini. Pola Londona je mislilo tako. Bilo je hrabro od Sisi
da se suoči s time, ali ona bi prošla i kroz vatru za njega. A ako se pitate,
gospođice Rikets, uprkos svemu što mi je uradio... i ja bih.“
Okreće glavu i, dok joj svetlost pada na kožu, vidim dugačak trag
suza koje klize niz njene blede, pahuljaste obraze i kaplju s ivice brade.
Ne pokušava da ih obriše. „Nisam to znala. Verovala sam mu da ste se
radovali kao i on što su se vaše godine okovane patnjom napokon završile.
Kunem se da ga, u suprotnom, ne bih podržavala.“
Ah, bližimo se istini. Grudi mi se stežu. „Znači stvari su se
promenile posle toga?“
Okleva. „Pa, nisam ga odbila.“
„A da li još tvrdite da se ništa nepristojno nije desilo između vas?“
Gledam u njeno lice, koje odaje utisak povređene nevinosti.
„Ništa što ja smatram nepristojnim. Svet možda ima drugačiji
pogled na to, a ja podozrevam da ima. A opet, svet smatra sva ljubavna
dela između muškarca i žene potpuno bludnim.“
Bludno! Nikada nisam čula da je neka žena izgovorila tu reč.
Iznenađeno gledam njena slatka mala usta. Mada je njena pretpostavka
nevinosti ipak apsurdna. Čak i ja, budalasta, dobronamerna Dodo,
samo poluupoznata sa svetom, znam to. Odjednom sam nestrpljiva.
„Hajde, hajde, gospođice Rikets. Muškarac se obično ne udvara ženi, ne
plaća joj stanarinu i ne poklanja joj vredne stvari poput novca i nakita
samo da bi popio šolju čaja s njom, ili da bi je gledao iz dubine
pozorišne lože. Vi niste naivni; sigurno ste znali šta je tada hteo od vas,
kako god on to prikazivao.“
„Nisam, kunem se. Nikada nije koristio reč ’ljubav’ sa mnom.
Nikada me nije poljubio, osim u čelo. Ali sam znala da će mu veza sa
mnom ugroziti ugled. Već su o njemu govorili na način koji je mrzeo, i
ja nisam mogla da doprinosim tome. Tako sam napokon skupila
hrabrost da mu pišem i kažem mu da više ne želim da ga viđam. Biće
mi dobro, sada kada ste me izveli na pravi put. I imam mamu da me štiti.“
Grize se za usnu. „Nije odgovarao nekoliko nedelja, i pomislila sam da,
prvi put u životu, radi ono što sam ga zamolila. Naravno, nedostajao mi
je; užasno mi je nedostajao. Ali znala sam da ću biti jača ako on nije tu
da mi pomućuje um.“ Odmahuje glavom. „A onda, tek što sam počela
da osećam kako su mi misli čiste i odvojene od njegovih, stiglo je pismo.
Jedva sam se usudila da ga otvorim. Razmišljala sam da ga sklonim, da
se pravim kao da nije ni stiglo, ali mama je rekla: ’Šta može pismo da ti
uradi?’ I tako sam ga pročitala, zaboravljajući da je pismo sačinjeno od
reči, a da on, najbolje od svih ljudi, zna kako da ih koristi.“
Oh, to svakako, pomislim. To svakako.
 „Rekao je da je oklevao ranije da govori otvoreno da ne bi oterao
svoju malu pticu. Rekao je da mora da me zamoli za uslugu: Nije mala
stvar, ali verujem da ćete mi se smilovati. Ne okrećite se nestrpljivo, i ne
zaključujte ništa pre nego što me saslušate. Znate da vas nikada ne bih
povredio.“
Zaustavlja se. Jedva dišem. Osećam da ne mogu da slušam to; ipak,
moram.
„Izgleda... dok vam ovo govorim... kao da opravdam sebe onim što
je rekao... ali morate da razumete kako je to uticalo na mene. Rekao je
da niko... čak ni njegovi najbliži... ne može da umiri njegov um i usreći
ga kao ja. Iznajmio sam najlepšu kućicu u Norvudu. Tamo možemo da
budemo zadovoljni i skriveni kao nevinašca. Ništa drugo ne treba da se promeni
– ništa! Kunem vam se životom! Vi ste mi sveti i dragoceni kao moje kćeri. Dok
ne budem znao, neću moću da radim, spavam, niti da se odmaram. Recite da
ćete biti moj posebni anđeo. Recite da ćete svaki dan biti tamo uz mene. Recite
tu jednu reč koja će me ponovo oživeti.“
Dok govori, dok čujem odzvanjanje njegovih dečačkih ljubavnih
pisama meni i sećam se njegove iskrenosti i šarma, njegove mešavine
očaja i sigurnosti, osećam kao da se sve u meni topi. Zavidno gledam
njenu svetlosmeđu kosu, njenu nežnu bradu, minđuše koje iskre
prislonjene uz njen vrat, dobro skrojenu haljinu koja lepo ističe njenu
sitnu građu.
Nastavlja: „Uveravam vas, gospođo Gibson, nisam u potpunosti
znala na šta misli. Zapravo, uznemirila me pomisao da imam
odgovornost da održavam najpoznatijeg pisca u Engleskog u stanju
neprekidnog blaženstva. Nisam želela da budem njegov anđeo, niti bilo
šta drugo u tom smislu.“
Ćutim.
„Ali kako sam mogla da ga odbijem? Čak i znajući da ću, ako
pristanem da živim u toj lepoj kući s njim, iskoračiti iz sveta poštovanih
zauvek i izgubiti ugled, zanimanje i šansu za brak.“
„Šta vam je majka rekla na sve to?“
 Gopođica Rikets spušta pogled. „Mama je rekla da moram sama da
odlučim.“
„Ali bili ste tako mladi!“, praskam. „A barem je ona trebalo da zna
šta bi to značilo.“ Čak i dok govorim, prisećam se kako sam sama
zanemarila svoju dužnost prema Kiti.
„Dovodite u pitanje njenu brigu za mene? Ali razmislite šta je to
značilo za nas... kraj našim putovanjima po Engleskoj da bismo igrale u
bilo kom pozorištu koje bi nas primilo, kraj prljavom smeštaju i
nepoštenim gazdaricama, zapravo kraj svim našim dugovima i
brigama. Ali mama nije htela da mi kaže kojim putem da krenem. Sve
što je rekla bilo je da je Alfred Gibson častan čovek. Sećam se da sam
rekla: ’Brut je bio častan čovek.’ Pogledala me je i rekla: ’Kako god bilo,
dete, mislim da te neće ubiti u Senatu.’“ Smeje se smrknuto. „Oh,
gospođo Gibson, verujte mi kad kažem da jednostavno nisam mogla da
odlučim šta da radim. Odlagala sam odgovor danima. Nadala sam se,
nekako besmisleno, da će se stvari same od sebe rešiti, bez potrebe da ja
odlučujem. Sve vreme dok sam igrala Rivale u Druri lejnu izgovarala
bih svoj tekst, slušala smeh i počinjala da se osećam ushićeno; a onda
bih videla tu bledu mrlju u loži, i znala bih da je tamo, i klonula bih
duhom. U stvari, skoro da sam želela da me odnese i napastvuje. Onda
makar ne bih bila odgovorna za sopstvenu sramotu.“
Siroto dete. Sećam se da sam isto zamišljala dok sam svake noći
ležala u svojoj sobi u Čizviku, maštajući kako mi Alfred kuca na prozor
i kako me njegove odlučne ruke odnose, uprkos mom jedva čujnom
protivljenju. „Ali“, kažem nemilosrdno, „na kraju ste pristali?“
Prelazi vrhom svoje ljupke cipele po šarama na tepihu. „Šta sam
drugo mogla da uradim? Osećala sam se kao da sam u kutiji, i da se
zidovi skupljaju oko mene, i da nema izlaza. Nisam mogla da ga
pustim da bude tako užasno nesrećan. Da li razumete?“
„Oh, da. Oh, da.“ Ni ja nikada nisam mogla da trpim Alfredovu
nesreću.
„Tako sam pisala i pristala, a on je sledećeg dana svratio s
konopljarkom u kavezu, i najčudesnije me poljubio u obraz, rukovao se
sa mnom, i rekao da neće nikad narušiti naše poverenje u njega. Tri
nedelje kasnije bili smo ovde.“
„Samo vi i vaša mama?“
„Nije želeo sluge. Iako je na kraju pristao da zaposlimo devojku za
pre podne. ’Neku mladu’, rekao je. ’I pobrinite se da ne zna da čita; ne
želim da išta shvati. I mora da me zove gospodin O’Rork.’“
Oštro udišem: „O’Rork?“
„To je bilo ime na najamnini i svim računima. Mislim da je neko ko
se tako zove sredio to za njega.“
Osećam kao da me je neko ošamario. Jedva se usuđujem da
progovorim. Pomisao da je Majkl znao za ovu kuću, da je bio saučesnik
u njenom iznajmljivanju za Alfreda – da je plaćao račune i brinuo se za
sav komfor koji je ona imala a koji je meni uskraćen; da me je sve ove
godine obmanjivao, saosećajući i pretvarajući se da ne zna ništa o ovom
tajnom životu – ispunjava me užasom. To je najgora vrsta izdaje. Na
neki način, gora i od Alfredove. Osećam se kao da ću se onesvestiti.
Napipavam mirišljavu so i udišem što jače mogu. Gospođica Rikets se
mršti. Očito je zbunjena mojom potresenošću zbog jednog običnog
imena.
„Da li je nekad dolazio ovamo?“, jedva progovoram. „O’Rork,
mislim? Da li je zaista plaćao stanarinu? Da li je skupljao račune?“
Vidim O’Rorka kako izigrava istog pokornog glasnika između
gospođice Rikets i Alfreda kao što je to činio između Alfreda i mene; i
Alfreda kako misli da je to uredan i simetričan posao, kao identične
narukvice.
„Niko nije dolazio ovamo“, kaže ona. „Osim vašeg sina, onda.
Svakako niko ko se zove O’Rork. I niko drugi nije plaćao stanarinu;
Alfred je pare davao direktno mami. Iskreno, nisam mislila da je
O’Rork stvarna osoba, već prosto prerušeni Alfred.“
„Oh, O’Rork je dovoljno stvaran“, kažem. „O’Rork je bio njegov
najbolji prijatelj – a mislila sam da je i moj, takođe. Ako je znao za ovo
mesto, lagao me je godinama.“ Razmišljam o Majklu kako se pretvara
da ne zna ništa o njoj – Pekam ili negde – može biti i Timbuktu što se nas tiče.
Zar je stvarno mogao da bude tako dvoličan?
Ona vidi koliko sam potresena i pokušava da me umiri. „Ne mislite
loše o vašem prijatelju“, kaže. „Alfred je uvek voleo da koristi imena
koja je znao; to je bio deo njegove glume. Govorio je kako je, kad je u
unutrašnjosti, potpuno druga osoba, oblačio je kaput koji mu je veliki i
stavljao smešan širok šešir natučen preko očiju, i govorio da izgleda kao
pravi Iriski čiča. Imitirao bi i naglasak, takođe.“
Njene reči me malo teše. Govorim sebi da je u pravu, da je to bila
prosto Alfredova podmukla šala. Razmišljam o O’Rorkovom
zaklinjanju u neznanje, njegovom besu zbog Alfredovog ponašanja,
njegovom gnevu, njegovom očaju. Morao je biti glumac poput Alfreda
da bi održao takav zbir laži sve ovo vreme. A O’Rork je uvek bio
providan kao dan, što bi bilo još više zbunjujuće za Alfreda dok šeta
okolo inkognito, i razmišlja koliko se njegov irski alter ego ne slaže s
Majklovim besprekornim životom. Volela bih da verujem gospođici
Rikets; tako bih jako volela da joj verujem. Ali negde u duši nisam
potpuno mirna. Što više slušam o Alfredovim prokletim postupcima s
ovom devojkom, sve više vidim kako je lako mogao i najotporniju
osobu da povinuje svojoj volji.
Spuštam mirišljavu so i pravim veseo izraz lica. „Prekinula sam
vas... oprostite. Pričali ste mi kako ste se preselili ovamo... vi i vaša
mama, i zaposlili devojku.“
Izgleda kao da se koleba, ali nastavlja: „Da. I cela kuća je bila
spremna za nas.“ Pokazuje glavom okolo. „Nove tapete, tepisi, zavese,
ogledala, sav nameštaj na mestu, ormarići puni porcelana i nove
posteljine. Žalila sam se da nam nije ostavio ništa da uradimo; da žene
uglavnom vole da urede svoje kuće. Rekao je da mu je žao, ali kako je
mislio da će to biti iznenađenje.“
Uvek je to mislio. Uvek je očekivao da ću biti oduševljena kad mi je
pokazivao novu kuću, iako sam bila savršeno zadovoljna prethodnom.
„Pa, gospođice Rikets, za vašu informaciju, živela sam u sedam
različitih kuća sa svojim mužem, i on je svaku od njih opremio bez moje
pomoći.“
Deluje iznenađeno. „Moram priznati da je to uradio savršeno. I
insistirao je da nam pokaže svoju sobu na tavanu, s jednim krevetom i
presom za pantalone, govoreći da će mu odgovarati kada mu bude
potrebno da se sakrije. Ali inače, rekao je, mora da se vrati kući tačno u
sedam sati ’da nadzire bočicu za ulje nekih sat vremena’. Osetila sam
olakšanje, kao da je neka... tenzija... prekinuta.“
„Isterao je svoje, zar ne?“
„Ali osim što sam napustila pozorište, ništa se nije promenilo. Alfred
bi nas posećivao dva ili tri puta nedeljno, ostajao bi celo popodne i uvek
je nalazio nešto za zanimaciju... palio vatru, pekao krmenadle, čistio
pasulj, razmeštao nameštaj. Jedanput je uzeo šešir koji sam čistila i uzeo
stolnjak za suknju, i pretvarao se da je na audiciji za ulogu Marije
Marten, i odglumio je dobro kao ja (ili bolje), pa smo mama i ja burno
aplaudirale, a devojka je stajala na vratima otvorenih usta dok joj nije
namignuo, a onda je pala unazad na postolje za kišobrane i svi su se
kotrljali po podu. A onda je hodao kroz kuću sa čekićem, tražeći krive
eksere koje bi zakucao, ili slike koje je trebalo okačiti. Napravio bi sebi
papirnati šešir i zviždukao vesele melodije, kao da to radi celog života i
kao da je kod svoje kuće. Iako je ponekad bilo nerealno... Marija
Antoaneta igra pred čobanicama.“
Mogla bih sada da gurnem sve to pod tepih, s njima u toj čistunskoj
kućnoj atmosferi; ne moram da znam ništa više. Ipak, neki demon me
tera dalje. „Ipak, sve ovo je trebalo da mu pomogne u pisanju“, kažem.
„Zar nije onda i pisao?“
„Oh, da. Koristio je prednju sobu... gde ste vi najpre seli.“
„Ah, da.“ Tako intimna soba, s intimnim stolom i intimnom foteljom
pored vatre. Pravo gnezdo domaćinske sreće, sa svojom malom
ptičicom od gazdarice.
„Ja bih nešto šila, ili čitala knjigu, a on bi pisao, mrmljajući sebi nešto
u bradu, smejući se naglas ponekad. A kada bi završio, čitao bi naglas
ono što je napisao.“
 „A vi ste mu onda sedeli u krilu, zar ne? I mrsili mu kosu i ljubili
ga?“
Crveni, i ja znam da sam pogodila. „Samo kao što bi i kći“, kaže.
„Ali sigurno ste znali kuda stvari idu“, kažem. „Da će jedna stvar
voditi drugoj? Da će na kraju zahtevati svoja prava kao muškarca?“
„Ja nisam glupa, gospođo Gibson. Ali zakleo se u svoj život. I što je
duže održavao svoje obećanje, sve više sam ga volela i poštovala. Na
kraju krajeva, bilo bi mu tako lako da me iskoristi.“
„Alfred nikada nije koristio silu. Uvek je imao suptilnije metode
zavođenja.“
Ustaje i hoda okolo, dok joj u lice navire krv od besa. To me podseti
na Kitin gnevnog kruženja po sobi, ali gospođica Rikets je dražesna i ne
pravi nijedan zvuk dok hoda po tepihu. „Možete to zvati zavođenjem,
gospođo Gibson, ali to je loša reč.“ Glas joj drhti.
„Možda. Ali to što je uradio je loša stvar. Kako god to predstavljao,
šta god govorio da opravda svoja dela... želeo vas je, i dobio vas je. Bili
ste tu... živeli ste u njegovoj kući, sedeli mu na krilu, ljubili ga. Svet
može s pravom izvesti svoje zaključke.“
Odmahuje glavom. U očima su joj suze. „Ponovo ne mogu da vam
kažem koliko grešite ako to mislite!“
„Šta drugo da mislim? On je bio muškarac, strastven muškarac, što
sam ja suviše dobro znala. Skoro svake godine našeg braka ostajala sam
u drugom stanju. Očekujete li da verujem da je bio čestit s vama?“
„Teško je to objasniti“, kaže. „Toliko je lako rugati se ili pogrešno
razumeti. Čak i sada se plašim da vam kažem, da se ne biste smejali
meni ili njemu.“ Okreće se da pogleda kroz prozor, kao da ne može da
me pogleda u lice.
„Mislim da bi, pod ovim okolnostima, poslednja stvar koju bih
uradila bila da se smejem.“
„Dobro.“ Dolazi da ponovo sedne. Duboko udiše. „Mislile smo,
mama i ja, da će, pošto se toliko potrudio da nas smesti ovde, dolaziti
stalno. Ali nismo znale koliko posla ima. Svakog četvrtka je taj prokleti
časopis morao da bude u štampariji, i svake srede je bio besan jer su
prilozi bili predugi ili prekratki, ili su stizali prekasno, ili nisu bili
pogodni za čitaoce – ili su ilustracije bile pogrešne, i nije bilo vremena
da se isprave. Čupao je kosu i govorio da je trebalo sve sam da uradi, kao i
obično. Nekada je morao da ode s neke večere ili književne večeri da se
pobrine za to, donosio bi tekstove i sedeo celu noću dok ne bi završio.
Došao bi na naša vrata u četiri sata ujutru i bacio se na kauč, tražeći
samo brendi i vodu, i govorio da će odustati od svega i da otići da živi u
divljini Sibira: Publika traži previše! Ubija me! Dizao je svoje mastiljave
prste i šalio bi se: Vidi kako mi ističe krv života!“
Ne mogu a da se ne nasmešim. Uvek je bilo tako.
„Naravno, nikada nismo znale kad da ga očekujemo; i tako je sve
uvek moralo da bude spremno. Nekada je dolazio kočijama, češće
vozom. Jednom ili dva puta, kada je bio nervozan, znao da je da dođe
peške iz Londona. Obično bi se vraćao u grad poslednjim vozom,
ušuškan u onaj smešni kaput, ali voleo je da prespava ovde ako je
mogao, da sedi i priča s mamom i sa mnom dok se vatra skoro ne ugasi.
Rekao je da se uvek osećao prijatno s nama – i da očajava što mora da se
vrati u Park haus gde je bio večito u pokretu – rastežući se tamo i ovamo
poput gume.“ Zastaje. Čekam, primećujući da se sunce pomerilo i da
njenu razbarušenu kosu pretvara u svetleći oreol.
„Te vlažne noći... mislim da smo živeli ovde oko godinu dana...
požalio se da je iscrpljen putovanjima, večerama, pričom i smejanjem, i
da će izaći iz porodičnog ognjišta... oni misle da sam u Rosu na Vaju.27
Uzeo je knjigu koju je čitao i poželeo nam laku noć. Poljubio me je kao
što je to uvek činio... ali kao da nije mogao da me pusti, i držao me je u
zagrljaju dugo vremena. Rekao je, tako tiho da mama nije razumela:
’Voleo bih da ne moram da se odvajam od vas. Voleo bih da vaše lice
bude poslednja stvar koju vidim pre spavanja i prva stvar koju vidim
kad se probudim.’ Onda je otišao gore, pogrbljenih leđa.
„Nisam znala šta da radim. Nisam mogla da izbacim te reči iz
glave, dok sam pomagala mami da zaključa vrata, stiša vatru i skloni
kotao s vodom. A kad sam pokušala da se skinem, drhtala sam, i
nastavila sam da drhtim dok sam oblačila spavaćicu i legala u krevet.
Ležala sam tako dugo vremena, i razmišljala. Razmišljala sam šta je
ispravno. Pokušala sam da poslušam svoje srce, gospođo Gibson. To je
uvek govorio: Slušaj svoje srce. Zamišljala sam ga u sobi iznad moje,
kako tamo leži sam. Tako dobar, ljubazan čovek; ali bez ikoga ko bi ga
zagrlio. I razmišljala sam kako je tužno i staro izgledao, i kako nam je
možda ostalo vrlo malo vremena koje bismo mogli da provedemo
zajedno.“
Usta su mi suva. Ne znam kako sedim ovde tako mirno. Ali ona me
zadržava svojim rečima i ne mogu da je prekinem.
„Kad sam se uverila da je mama zaspala, stavila sam šal i obula
papuče, i popela se uza stepenice do njegovih vrata. Stajala sam ispred
dugo vremena, dok se skoro nisam smrzla na promaji. Podigla sam
ruku mnogo puta, a onda je opet spustila. Konačno sam pokucala i čula
njegov glas, prilično umoran, ali malo iznenađen: ’Da? Ko je?’ Ušla sam
unutra. Još je bio u košulji i sedeo je pored vatre koja se gasila, čitajući
pod svetlom lampe. Nije rekao ni reč. Nisam ni ja. Gledao me je toliko
dugo da sam pomislila kako sam uradila užasnu stvar i osramotila i
sebe i njega. Onda je ustao i...“ Vrti svoju narukvicu. Prilično je
pocrvenela. „I rekao: ’Da li si došla da ostaneš sa mnom večeras?’ A ja
sam klimnula glavom. A on je rekao: ’Ti si anđeo’, i poljubio me u čelo,
toliko nežno, nežno da mi je srce skoro prepuklo od ljubavi prema
njemu. Legla sam na krevet, a on me je pokrio i legao pored mene...“
Zastaje i obe neko vreme ćutimo. Čujem kucanje sata koje pre nisam
primećivala.
Podiže pogled: „Šta sada mislite o meni?“
Razmišljam o njoj u beloj spavaćici. I razmišljam o Alis kako čedno
leži na krevetu, i o poslednjim rečima rukopisa Ambroz Bonifaće.
 27.

P opodnevno svetlo već bledi dok se baštenskom stazom vraćam do

kočija. Kočijaš sedi strpljivo, s ćebetom preko kolena, i šalom
obavijenim oko vrata. Izvinjavam mu se što me je čekao, ali on kaže da
je zadovoljan kad čita novine, ’a ni konj se još nije požalio’.
Ulazim i krećemo uz topot. Dok prolazimo kroz otvor u živoj ogradi,
gde je kapija, nakratko ugledam gospođicu Rikets i njenu majku kako
stoje na plavim ulaznim vratima, ukočeno gledajući ispred sebe, kao da
poziraju za fotografiju. Pitam se šta misle o mojoj poseti. Što se mene
tiče, ja sam u stanju neverice. Gospođica Rikets je sve što ja nisam, a ja
sam sve što nije ona – a ipak osećam da se razumemo.
Oštro skrećemo, i njih više nema. Vratiće se u svoj čudni poluživot, u
kome samo jedna drugoj prave društvo. Razmišljam o tome kako su
izopštene iz društva otprilike kao ja; i da su bile u tom nesrećnom
stanju skoro isto toliko dugo kao i ja. Više od osam godina nisu primale
pisma, osim njegovih, niti otkrile svoju lokaciju prijateljima ili
poznanicima, i bile su primorane da govore neistine ljudima kraj kojih
žive da bi skrile svoj identitet. Dame su donele svoje posetnice čim smo se
doselile, rekla mi je gospođica Rikets. Ali nismo mogli da uzvratimo uslugu.
Nismo se usudile da negujemo ni najmanje prijateljstvo, iz straha da ne
saznaju. Tako smo, da bismo izbegle glas da smo nepristojne, morale da im
pišemo, govoreći da smo obe slabog zdravlja i da nismo u mogućnosti da se
družimo – što nas je naravno, još više ograničilo. Dok je Alfred lutao
ulicama, sa svojim šeširom mekog oboda i u kabastom kaputu, i bio
smatran zabavnim ekscentrikom.
Gospođica Rikets nije imala drugog izbora nego da čeka čas i vreme
njegove želje, trenutak dolaska koji će je baciti u grozničavost. Tako je,
na neki način, provela ove godine kao i ja, radeći sitne kućne poslove da
prekrati dane. Šila je, kao što sam i ja šila; i čitala je, kao što sam i ja
čitala. Doduše, imala je i dodatno zanimanje. Njeno obrazovanje bilo je
ograničeno, i Alfred se namerio da poboljša njeno rasuđivanje i govor,
pruživši joj pomoć svojim naročitim metodama učenja. Međutim,
sumnjam da je mlada dama njenih godina želela da provodi svaki dan
s nosem u knjizi, ma koliko privlačan njen učitelj bio. I da je poboljšala
umeće razgovaranja, s kim bi pričala? Ako je sebi šila izuzetno finu
odeću, kome bi je pokazala?
Naravno, imala je svoju utehu. Mogla je da se raduje nekoj svrsi
svoje samoće – iščekivanja da ga vidi. Kako je meni vrlo dobro poznato,
iščekivanje sreće ponekad može biti ispunjavajuće kao i uživanje u njoj.
Čak i tokom prvih meseci nakon naše rastave, trčala bih do prozora na
svaki korak na trotoaru, a od svakog zvuka zvona na vratima srce bi mi
lupalo kao ptičje. Ali kako su prolazili meseci bez glasa od njega,
postepeno sam morala da dignem ruke od svojih nada da ću ga opet
videti. To nije bilo lako uraditi, i nisam sigurna da sam u potpunosti
uspela; kako god, prestala sam da se budim s tom mišlju u glavi,
zamišljajući šta radi svaki dan i da li će ga neko njegovo putovanje
slučajno dovesti do mojih vrata. Pokušavala sam da kažem sebi kako
sam srećna u svojoj zapostavljenosti; da sada ne treba da se plašim
kako će doći i svojim prodornim pogledom početi da analizira jastuke,
ili zavese, ili stanje kamina; da je sada, napokon, moj život potpuno
moj. Ali, iskreno, dala bih sve da ga vidim kako svojim živahnim
korakom prilazi mojim vratima i kako kucka u veselom ritmu svojim
štapom sa srebrnom drškom.
No čak i dok joj zavidim na tom nadanju njegovom prisustvu, u
svakom drugom smislu treba je žaliti. Naposletku, ja mogu da se
osvrnem na toliko srećnih uspomena; dok je gospođici Rikets ono malo
života što ga je upoznala otrgnuto od nje, zato što je bila primorana da
zameni svetla pozornice i obožavanje publike za život u samoći. A da li
se zaista držao podalje od nje kao što ona kaže? Možda samo želi da me
poštedi; možda samo brani njegovu čast, ili svoju. Na kraju krajeva,
shvatam da nije ni bitno; da nema svrhe da se pitam: jesu li radili ovo,
ili ono? Ono što mi je rekla jeste ono što sam oduvek podozrevala
duboko u duši: da ga je privukla svojom neiskvarenošću; da je u toj
sitnoj devojci bez prijatelja video mladog sebe, izmučenog i
iskorišćenog; da ju je voleo zbog njene borbe i zbog načina na koji je
ostala otmena, uprkos svemu. I da je izvlačio snagu iz divljenja prema
njoj i bio polaskan njenom ljubavlju. To je morala biti neodoljiva
kombinacija.

O’Rork me je čekao kada sam se vratila. Sedi pored vatre, trljajući ruke,
zabrinutog izraza lica. „Dorotea, hvala nebesima! Gde si bila? Gospođa
Vilson kaže da nisi bila tu od pola jedanaest, a sad je skoro pola četiri!“
„Pola četiri!“, kažem, pretvarajući se da sam vesela. „Je li? Kako je
vreme proletelo.“
„Pa, gde si, zaboga, bila?“ O’Rork sada stoji. Ponaša se kao muž.
Želim da mu ispričam kako je zanimljivo bilo pričati kao žena sa
ženom sve ovo vreme, i kako gospođica Rikets uopšte nije osoba
kakvom sam je smatrala – ali otkrivam kako mi se ne sviđa da me
ispituje na taj način: „Ne moram da ti odgovorim, Majkle, zar ne?“
Šokirana sam svojim rečima. Nikada se u životu nisam tako
obraćala Majklu, i on se malo povlači. „Ne, naravno da ne. Izvini; nisam
hteo da zabadam nos u tvoje stvari. Ali bio sam toliko zabrinut zbog
tebe; u stvari, skoro lud od brige zapravo. Vilsonova nije imala pojma
gde si bila, i... pa, nisi navikla na spoljašnji svet, Dodo. Mnogo toga se
promenilo za deset godina. Čak se ni snažnim muškarcima ne savetuje
da prolaze kroz Hajd park bez neke zaštite.“
„Oh, Majkle.“ Ponovo me preplavljuje staro osećanje prijateljstva.
Uzimam njegove suve, stare ruke i govorim nežnije: „Veoma sam
sposobna da se brinem o sebi, znaš. Možda nisam izlazila iz kuće deset
godina, ali mi je mozak još uvek netaknut. Samo sam sedela u
londonskim kočijama i, osim ako se naoružani ulični pljačkaši nisu
vratili na ulice, ne verujem da sam sebe izložila nekoj opasnosti.“
„Ah, pa, vidiš, nije to toliko zbog vožnje kočijama; to je zbog
odredišta. To me je brinulo. Vilsonova je rekla da si bila tajnovita u vezi s
tim kuda ideš, a posle onog razgovora o Ogastasu prekjuče, plašio sam
se da ćeš pokušati da se umešaš njegovim zajmodavcima u posao. Neki
od njih žive na najozloglašenijim mestima, kao da bi im pala kruna s
glave da potroše šest penija na pristojan stan. Kunem ti se, držiš glavu
u torbi kad ideš tamo. A žena s nakitom, dobrom odećom i tako dalje...
kažem ti, Dodo, da se nisi vratila još deset minuta, otišao bih i tražio bih
te po svim jazbinama Sent Džajlza dok te ne pronađem.“
„Majkle!“ Svojim rukama stiskam njegovu. „Kakav si ti junak!“
Smeje se i počinje da šišti. „Više slomljen i star. Ali moje srce je još
uvek iskreno.“
Gledam ga oštro. Nadam se – oh, toliko se nadam – da neće nešto da
izjavi. Čini se da razmišlja o tome, jer se nasmeje i kaže: „Uvek sam
cenio tvoje prijateljstvo, Dodo. Ne daj da nam se išta ispreči u tome.“
„Ne. Nadam se da ništa neće. Nadam se da ništa nije. Nadam se da
ćemo uvek biti iskreni jedno prema drugom.“ Gledam pravo u njegove
blede oči. U njima nema ni trunke krivice niti izdaje. Naprotiv, on je
zbunjen.
„Kako to misliš, Dodo? Zar to već ne znaš?“
„Uvek sam verovala u to. Ali moram da znam: da li još uvek mogu
da se oslonim na tebe – za sve?“
„Zašto ne bi mogla?“ Izgleda uvređeno. „Dodo, o čemu se radi?“
„Srce mi je previše povređeno da bi podnelo još jednu izdaju.“
„Izdaju? Dragi bože, Dodo, na šta misliš? Koja je to nova ideja?
Zabrinjavaš me, Dodo, zabrinjavaš me. Ako nemaš poverenja u mene,
biću primoran da okončam naše prijateljstvo... i bog zna šta ću onda da
radim sa životom!“ Izgleda prilično iznureno.
U trenutku sam se skamenila. Kako sam ikada mogla da sumnjam u
njega. „Oh, ne, Majkle! Žao mi je. Nisam želela da te uvredim. Ali
moram biti sigurna da s tobom, kao ni sa kim drugim na svetu, mogu
da budem bezbedna i mirna.“
„Bezbedna i mirna?“ Osmehuje se snuždeno. „Nadao sam se i
nečemu višem od toga, ali neka ostane na bezbednom i mirnom. Imaš
moju reč.“ Hvata me za ruku i pomaže mi da sednem. Džip se gega i
pokušava da mi skoči u krilo; ignorišem ga, a on mi leže pored nogu,
previše debeo da se protivi. O’Rork se naginje napred da ga pomiluje.
„Znači, tvoj misteriozni posao nije imao nikakve veze s
Ogastasom?“
„Ne. Apsolutno nikakve veze.“
Odmahuje glavom. „Onda, neka sam proklet ako mogu da
pogodim s kim ima.“
„Oh, nikada nećeš pogoditi.“ Nameštam falte na haljini, i ne mogu
da sakrijem smešak koji mi se pojavljuje u uglovima usana dok
iščekujem koliko će se iznenaditi. Čekam sekund pre nego što kažem:
„Bila sam kod gospođice Rikets.“
I zaista, njegove oči su se toliko raširile da sam mislila kako će
ispasti iz jabučica. „Gospođice Rikets? Dorotea, šta ti je bilo? Gde si je
našla? Šta si joj rekla?“
„Pa, Majkle, zaključila sam da mi i sama pomisao na nju truje um.
Nije dobro živeti s mržnjom, pogotovo kada ona nastane iz neznanja.
Pošto niko od vas nije mogao da mi kaže ništa korisno, odlučila sam da
moram sama da je vidim. I Edi mi je ulio hrabrost da pokušam.“
„Edi? Videla si Edija?“
„Oh, da, zar ne znaš?“ Zaboravljam da nisam videla Majkla od
tada. „Došao je juče, sav veseo i srdačan, kao da mu je već godinama
navika da pije čaj sa svojom mamom. Tako je zgodan momak, zar ne?“
„Jeste li? Nisam primetio. Zapravo, u poslednje vreme ga nisam
mnogo viđao. Ili je bio u Oksfordu, ili se vrzmao po gradu. Troši pare,
rekao je Alfred. Uvek troši pare! Ali da se pojavi tako iznenada! I štaviše,
da ti predloži da posetiš tu ženu!“ O’Rork izgleda zgroženo.
„Nije predložio, Majkle; nisam to rekla. Ali makar je bio spreman da
priča o njoj. Nije mislio da ću spontano sagoreti ako istovremeno čujem
Alfredovo i njeno ime.“
O’Rork se mršti. „Nije na njemu da s tobom razgovara o njoj. Duguje
ti mnogo više od toga.“
„Ne duguje mi ništa, Majkle. Teško sam ga povredila. Nisam to
htela, ali sam ga povredila. Ipak, kada je ušao u tu sobu, bio je isto ono
živahno, darežljivo dete kojeg se sećam. Ljudi se ne menjaju toliko, zar
ne? Alfi je ispao tačno kako sam očekivala. Uvek je bio dobro dete – a
sada je posvećen muž i otac. I zar Keri nije divna devojka! Takođe pisac!
I tako pažljiva majka; uvek pazi na Lusi, čak i kad je okupirana nečim
drugim. I dete ima veoma snažan karakter, podseća me na Kiti!“
„Dete Fenomen se ponovo rodilo. Nadajmo se da neće oterati svog oca
u istu fazu rasejanosti. Ali“, govori, gledajući me naijskrenije, „zar mi
nećeš nešto reći o tvojoj poseti gospođici Rikets?“
„Možda. Možda i ne.“ Gledam ga oprezno.
Uzvraća mi pogled. „Ovo je novo raspoloženje, Dodo; obično nisi
tako buntovna. Ta žena je uticala na tebe. Ne sviđa mi se to; nije trebalo
da ideš.“
„Znači, sprečio bi me da si mogao?“
Izgleda kao da mu je neprijatno. „Pa, svakako bi pokušao da te
odgovorim. Šta si se, pobogu, nadala da ćeš time dobiti?“
„Istinu, Majkle.“
„I konačno si je saznala, zar ne... istinu?“ Gleda me hladno.
„Ne znam“, kažem. „Ali gospođica Rikets mi je rekla stvari... stvari
koje ne mogu da ponovim... što mi je omogućilo da bolje razumem njen
položaj.“
„Ti da razumeš njen položaj? To izgleda kao čudan preokret, Dodo.
Ipak si ti oštećena strana. I kažeš da ne možeš da ponoviš te tajanstvene
stvari?“
„Veoma je poverljivo. Možda ne kažem nikome. Čak ni Kiti.“
„Shvatam.“ Izgleda ogorčeno i nemalo povređeno; uvek smo se
poveravali jedno drugom u prošlosti. „Onda ćeš mi možda barem reći
kako se Kiti snalazi? Pretpostavljam da ta tema nije poverljiva. Da li će
biti novca da se ona spase? Ne mogu da zamislim da si otišla na svoj
izlet do gospođice Rikets ako će sudski izvršitelji da izbace tvoju kći iz
kuće.“
„Oh, da.“ S uzbuđenjem ga informišem o Kitinim planovima za
novi život: časovi muzike u Fulamu, a Ogastas u poslu s vinom. „Sada
oseća kao da ima svrhu, i ubeđena je da je Ogastas okrenuo novi list.“
O’Rork pravi izraz lica kao da ne veruje. „Voleo bih da imam toliko
vere u tog čoveka kao što je ona ima... ili se pretvara da ima. Ali nadam
se da će uspeti, zaista. Kiti mi je uvek bila najmilija. Kada je dobro
raspoložena, ona doslovno sija.“
To je tačno, i uvek mi je toplo oko srca kad je vidim kako sija... ali
tužno je što joj nedostaje svrha. To je bio veliki Alfredov dar, nenadmašna
sposobnost da se trudi, kao što je Karlajl govorio: sav u pravilima, tačnosti
i odlučnosti. Ali Kiti je rođena u previše komfora; što je još gore,
prikovana je za čoveka koji nikad u životu nije radio. „Oh, Majkle,
krivim sebe zbog mnogih njenih problema. Pružila sam joj loš primer.“
„Gluposti! Ti si jedna od najboljih žena koje poznajem. Čak i ako
utuviš sebi u glavu da tajno posećuješ dame koji nisu bolje nego što se o
njima misli... i time zadaješ veliku patnju svojim vernim prijateljima.“
Pokušava da se ne obazire na to, da bi meni bilo prijatno. Ali meni
nije prijatno. Štaviše, i ne treba da mi bude; imam prava da kritikujem
sebe, čak i ako on to ne čini. „Ali nikada nisam ništa uradila u svoju
korist, Majkle. A Sisi nije ništa bolja – čak ni sirota draga Loti, bog da joj
dušu prosti. Kiti je samo trebalo da pogleda nas tri da bi joj bilo jasno
kako smo odustale od svojih života da bismo služile potrebama
muškaraca.“
Gleda me upitno: „Zar je to toliko loše? Zar smo mi muškarci tako
užasni tirani?“
Gledam njegovo ljubazno, naborano lice, i znam da nikada u životu
nije postupao drugačije nego s najvećom pažnjom. „Oh, toliko ste nam
posvećeni i ispunjavate nam sve želje. Ali to i jeste problem. Ponašate se
prema nama kao prema deci.“
Stenje i prevrće očima: „Uskoro ćete očekivati i pravo glasa.“
Pravo glasa! To je bila poslednja stvar koju sam pomislila da ću
zagovaram. „Nikada nisam to ni pomislila!“, nastavljam. „Ipak,
svejedno, kako može biti ispravno da žena bude venčana dvadeset
godina, a zatim da bude odbačena s milostinjom? Kako možemo da
izgubimo pravo da vidimo decu koju smo podizale? Zašto moramo da
prosimo za svaki novčić koji nam je potreban? Da žene kroje zakone,
zar stvari ne bi bile drugačije?“
„Oh, da. Siguran sam da bi Parlament bio lepše mesto... puno
čajnika i pribora za šivenje.“ Smeje se.
Omalovažava to. Svi muškarci to omalovažavaju. Kao da je svaki
pokušaj da se stvari promene besmislen. Priznajem da sam se i ja
smejala kad se Alfred okrutno rugao štedljivom čaju gospođe Pjudžis,
tostu i emancipaciji u dnevnoj sobi, dok njena deca usavršavaju laganje
i lopovluk u kuhinji. Okrećem se prema njemu: „Zar je toliko smešno da
žena ima svoje ideje? Što hoće da bude osoba, kao što je majka? Ako žena
može da bude pisac, kao što je Keri, ili glumica, kao što je gospođica
Rikets... onda ima samopoštovanja.“
„Gospođica Rikets! Samopoštovanje?“ Pravi pokret kao da će da
ustane. „Kako, zaboga, možeš da misliš to o njoj?“
„Oh, imaš predrasude, Majkle. Onda je mlada žena s ukusom i
prefinjenošću. I ona je propatila, takođe. Izgubila je sve životne prilike
zbog veze s Alfredom.“
„Znači, o tome se radi! Oh, Dodo, previše si lakoverna! Takve žene
znaju šta rade. Dobro je prošla. I bila je dovoljno pametna da izmisli
neku priču da bi te pridobila.“
„Upravo obrnuto“, kažem, počinjući da se zagrevam za svoju temu.
„Jasno je da je izgubila najbolje godine svog života zatvorena u malu
kuću u Norvudu, čekajući sat kada će Alfred doći, kao druga violina
među svim njegovim drugim interesovanjima. Mogla je da bude
poznata kao gospođa Sidons, znaš; mogla je da bude jedno od
najčuvenjiih imena ovog veka. Ali biće zaboravljena. Niko neće pamtiti
Vilhelminu Rikets kao veliku glumicu. I naravno, niko neće misliti o
Dorotei Milar, osim kao o fusnoti u životu Alfreda Gibsona!“
O’Rork ima pogled čoveka koji gleda kako sunce zalazi naviše.
„Dobro, de!“, govori, pokušavajući da se sabere. „Dobro, de, Dodo,
vidim da te je sastanak s gospođicom Rikets pretvorio u nekakvog
radikala.“
 „A zašto da ne?“, kažem nežno. „Alfred je bio radikal; ti si bio
radikal; i u jednom trenutku je svaki radikal u Londonu prošao kroz
moju kuću i zadržao se u mojoj dnevnoj sobi. Jedino iznenađenje trebalo
bi da bude to što sam do sada čekala da i sama postanem radikalna!“
Čujem nakašljavanje, i Vilsonova stoji na vratima. „Izvinite
gospođo, čula sam buku. Da li ste zvali?“ Neprijateljski gleda O’Rorka,
kao da sumnja kako me uznemirava, i da će ga, na moj znak, izbaciti iz
kuće.
Umirujem je. „Ne, malo smo se uzbudili, kao stari prijatelji. I kao
stari prijatelj, gospodin O’Rork će ostati na večeri. Neću da čujem ni reč
o manjku namirnica. Ako nemamo dovoljno, molim te kupi odmah još
nešto.“ Dajem joj kusur od Edijeve novčanice od deset funti, koji uzima
s mešavinom neuobičajenog zadovoljstva i loše volje.
„Vidiš“, kažem, nakon što je otišla. „Za mene je otkriće šta novac
može da uradi. Čoveku daje osećaj moći.“
O’Rork me gleda nesrećno. „Moć! Šta će ženi moć, zaboga? Zašto
tako govoriš?“
„U tome je stvar, zar ne? Svi se osećate neprijatno kad žena iznese
svoje mišljenje. En Baskervil mi je jednom rekla da su je zvali
’razvratnom’ zato što se usudila da kaže da je Bidi Lipsom heroina. A
Alfred nije hteo da zaposli gospođu Kasbi zato što je pisala ’malo
preblizu seksualnoj strani stvari’. Svi se naljutite kad se ne uklapamo u
vaše kalupe. Žene nisu anđeli; zašto pokušavate od nas to da pravite?“
O’Rork je zaprepašćen. Siroti čovek, nije on kriv. Trlja ruke i
pokušava da smisli šta će da kaže. „Muškarcima ne ide uvek po
njihovom“, konačno govori. „Mnogo je jadnika čiji je život uništen jer je
neka žena odbila da se uda za njih. Žene u tome imaju svu ’moć’,
Dorotea. Svu moć za da i ne.“
„Jedan mali trenutak moći, u samom početku, kad jedva uspevamo
da ga iskoristimo. Ali kad se udamo... pa, tada više ne možemo da
kažemo da ili ne, zar ne?“
Izgleda kao da ga je stid; uplašen je da ću se udubiti u tajne spavaće
sobe. Ali ne zanima me spavaća soba; razmišljam o svim odnosima
između žene i muškarca. Vidim kako su sve žene tako fino
podjarmljene, kako zavise od dobre volje svojih muževa da bi opstale.
Sve dok je Alfred bio zadovoljan mnome, imala sam sve što sam mogla
da poželim, ali čim ga više nisam zadovoljavala, bila sam odbačena bez
naknade. „A znaš kako čak i uzori supružništva zastrane“, uzvikujem.
„Kako sam mogla da znam, kad smo se tek upoznali, da će dragi,
zacopani Alfred biti tako okrutan prema meni?“
„Pretpostavljam da u tim danima ni ’dragi, zacopani Alfred’ nije to
znao. Mislim da je to njega više nego ikoga iznenadilo to da ti i on više
ne odgovarate jedno drugom.“
„Ali zar nije shvatio... zar niko nije shvatio... da nije bilo fer da me
onako odbaci, da me odvoji od moje dece, moje kuće, mojih slugu... dok
je on, neometano, nastavio da uživa u svemu tome?“
O’Rork odmahuje glavom. „Ne, Dodo, bog zna da nije bilo fer.
Pretpostavljam da možeš to i uopšteno da kažeš. Život nije pravičan.“
Okrećem se i užagreno ga gledam, kao Kiti. „Zar onda treba da
prihvatimo da ne postoji mogućnost promene? Na kraju krajeva, Alfred
je želeo promene više nego bilo ko. Želeo je da zli postanu darežljivi, da
se nemoralni iskupe i da izgubljeni nađu svrhu u životu. Zapravo, želeo
je da svi budu trajno u dobrom raspoloženju i da sede za jednim
velikim porodičnim stolom i veselo izvikuju Bog nas sve blagoslovio!
Kako je onda mogao da bude tako nepopustljiv prema meni, svojoj
ženi?“
O’Rork dugo gleda u svoje ruke. „Pretpostavljam da nisi bila deo
njegove vesele mašte, Dodo; bila si stvarnost. I nije mogao da trpi
podsetnik da život ponekad ode pogrešnim putem i da čak ni Jedan
Jedini ne može sebi da poželi srećan završetak. Razbesnelo ga je što je
tako... tako... kako da kažem?“
„Nemoćan?“ Odjednom razumem Alfredov bes, njegovo divlje
ponašanje. Mora da ga je užasavalo što mu sve klizi iz ruku: njegov
ugled, njegova porodica, njegovo samopoštovanje. U tim trenucima bio
je slab kao žena. „Da li je zato poduzimao ona čitanja; da potvrdi svoju
nadmoć; da još jedanput bude gore na bini i još jedanput upravlja
svetom?“
O’Rork zastaje. „Možda si u pravu. Nije mogao da prestane. Dozvoli
mi još jednu turu, Majki, govorio je. Moram još jednom da udavim Pola na
oduševljenje mase. Pročulo se, i publika već stoji u redovima.“ O’Rork se
smeje, kratko. „Ali pošto je bio siguran da će zaraditi veliku sumu
novca, predložio sam da makar tebi plaća malo više svakog meseca.“
„To nije bilo potrebno“, brzo govorim.
„Zar nije? Mislio sam da si pravdoljubiva. Zar misliš da je bilo
pravično prema tebi da raspolažeš tako malim delićem njegove
zarade?“
Uhvatio me je nespremnu. Ali nikad se ne bih ponizila da to tražim
od njega. „Da ga je dao svojom voljom, to je druga stvar, ali nije trebalo
to da pominješ. Vilsonova i ja smo se sasvim dobro snalazile.“
„Video sam kako se mučiš. I on je sigurno osećao krivicu, zato što se
mučio da opravda sebe – najmanje na tri ili četiri strane – govoreći kako
je praktično u finansijskoj stisci zato što svi na svetu zavise od njega i da
više nema dovoljno prihoda da udovolji ijednom dodatnom zahtevu.
Moram da iznajmim pola useljivih kuća u Londonu zbog mnogih nezahvalnika
koji od mene zavise, i primoran sam da posedujem čitav vozni park kočija da bi
moje kćerke mogle da prisustvuju zabavama, gde svaka, ako imam sreće, može
da nađe muža, ili dva, koji će ih oteti iz mojih ruku. Moram skupo da plaćam
čitavu armiju sluga neophodnih zbog stalnog prisustva gostiju, koji se
zadržavaju toliko dugo da razmišljam o tome da ugraviram njihova imena na
mesingane ploče na ulaznim vratima. Da ne pominjem da se, na neki čudan,
meni nepoznat način, svaka zapaženija osoba koja dođe u London, nađe na
mojim vratima, i pošto bude primljena, nastavi da leškari u mojoj radnoj sobi,
čita moje novine, spava u mojoj postelji, koristi moju toplu vodu, proždire po
mojoj ostavi i ispija moj vinski podrum, kao da sam javni hotel! Kunem se da
sam prošle nedelje naišao na desetak gospodina koje nisam nikad video kako se
šetaju po mom travnjaku i beru cveće iz staklenika za svoje revere, dok puše
tompuse iz moje lične zalihe!“
Moram da se nasmejem; bila je to tako tipična bujica reči, ali u njoj je
bilo i istine. Sigurno smo izgledali kao nezahvalna grupa podređenih –
niko od nas ne zarađuje svoj hleb, niko se od nas ne naoružava za
životnu bitku kojom on tako vitalno obuzet.
 28.

P rovela sam veoma prijatno veče s Majklom. On je savršeno

društvo. Za obrok smo imali piletinu, spremljenu po najboljem
receptu gospođe Vilson, i bocu veoma dobrog vina. (Odnos Vilsonove s
gospodinom Kolinsom se poboljšao, pa je mogla da kupi kvalitetnu
šunku i nešto divnog sira, takođe). Jeli smo, pričali i smejali se kao uvek,
ostavljajući naše nedavne rasprave po strani, i odlučni da ubuduće
uvek budemo ljubazni jedno prema drugom, i da se nikada, nikada ne
raspravljamo.
Sada kad je otišao, neko vreme sedim u fotelji. Vetar se napolju
pojačava i jezivo zviždi kroz prozorski okvir. Čudne senke se kreću po
zidovima, zavese se odižu od zviždanja vetra kroz prozore, a vatra
treperi od promaje iz dimnjaka. Da li me zvuci i oblici onespokojavaju,
ne mogu da kažem, ali shvatam da ne mogu da se koncentrišem na
svoju knjigu. Moj susret s gospođicom Rikets stalno mi se vraća. Sada
više nisam u njenom prisustvu, pa mi je još teže da poverujem da mi je
tako bliska i da delimo tako intimna sećanja.
Ipak, laknulo mi je kad sam shvatila da je tako otmena osoba, finih
manira. Nemam nastranu želju da se divim svojoj suparnici; ali bih,
istovremeno, mrzela da je vulgarna i spletkašica, kao što je Kiti tvrdila.
Mislim da sam je zato odbacivala sve ove godine. Da sam otkrila da je
Kiti bila u pravu, Alfred bi se neizmerno umanjio u mojim očima – a
osramotilo bi i mene kad bih pomislila da je tako spremno od mene
otišao k njoj. To ne znači da nisam gnevna na nju zbog njenog šarma, i
još više gnevna na njega što mu je podlegao. Ako ništa, on je više
pogrešio, budući da je toliko stariji i mudriji, i predstavljao se kao
prijatelj i otac, a opet je uzeo neke slobode kao ljubavnik kad je krenula
tim putem bez povratka.
Naravno, ne mogu da ne preispitujem prirodu te čestite naklonosti,
za koju kaže da su delili skoro deceniju. Niko s iskustvom ne bi u to
nimalo poverovao. Ali dovoljno sam ga dobro poznavala da bih znala
da je to možda zaista istina; da ne bi izazvao tako očajnički haos –
uništavajući čitav naš porodični život, zavadeći nas i deleći prijatelje,
kao i neprijatelje – samo zbog privlačnosti bledih udova ili mirisne
kože. Alfredova najjača osećanja, kao što sam shvatila, nisu bila
uskomešana lakim događajima u spavaćoj sobi, nego pamćenjem jedva
primetnog lica iz publike, prizor sićušne figure nagnute nad šićem u
osvetljenom prozoru, ili deteta koje nesebično pomaže ocu, ili bratu.
Iako nije bila dete kada ju je upoznao, gospođica Rikets je bila veoma
mlada i nije imala oca koji bi je voleo. Što je počelo u njegovoj glavi kao
očinsko osećanje moglo je, s vremenom, postati nešto drugo. Ali on nije
video tu promenu. Za njega, ljubav je bila ljubav. Nikada je nije
detaljnije ispitivao ili pitao sebe da li, goneći je, povređuje druge ili se
čak zavarava. U njegovim očima, samo bi nepristojni i zavidni ljudi
neprilično shvatili plemenitu prirodu njegove naklonosti.
Oni je i jesu pogrešno shvatili, naravno, vazda spremni da poveruju
u najgore stvari o ljudskoj prirodi, i više nego obično srećni da upru
prstom u čoveka koji se postavio kao najveći moralista Engleske. Čak i
sada, uprkos njenim protivljenjima, teško je ne pomisliti da su zaista
postojale druge, dublje struje u njemu; da je duboko u duši, dok ju je
držao u naručju i ljubio je, želeo da radi ono što nikad ne bi priznao –
šta nikad nije priznao – i što ona nikada neće priznati. Ali sigurna sam
da taj deo istine nikada neću saznati.
Međutim, ono što je očigledno iz njenog objašnjenja jeste da je u
našim poslednjim nesrećnim zajedničkim mesecima sigurno bio
pometen kao i ja, i nije uspeo da vidi rešenje ništa jasnije nego ja, dok je
s takvom patnjom pisao kako Artur Grejson muči sebe u mraku svoje
zelene radne sobe s beznadežnom ljubavi prema Lilijan Donej. Ali dok
sam ja plakala, besnela i ludački se ispitivala, on je postajao hladan i
nemilosrdan, usredsređen (kako verujem da samo muškarci mogu biti)
na jednu stvar, nesvestan svake patnje koju je bilo kome prouzrokovao;
dok gospođica Rikets, siroto dete, nije imala pojma o svim olujama koje
su udarale po našoj kući, a u čijem je središtu, ne znajući to, bila.
A ja nisam bila luda. Pošiljke jesu stizale, pisma se jesu krila. On jeste
izlazio da je vidi svako popodne s cvetom u reveru i mirisom na koži.
Mislio je da mi je glava u oblacima i da ga ne vidim, doteranog i s
osmehom – dok je istina bila da on nije video mene, dok sam stajala u
svojoj kućnoj haljini, u očajanju za i najmanjom njegovom reči. Dan za
danom, uzimao bi svoj štap i odlazio, brzo kao da je policajac,
opsednut, zaposednut, u patnji. Silovit poput brzog voza koji juri
prema srušenom mostu. I isto tako nezaustavljiv.

Odjednom mi je veoma hladno. Vatra se ugasila, a svetlo u lampama je

toliko slabo da jedva vidim nameštaj. Gde je Vilsonova, pitam se? Zašto
nije došla da mi pomogne da odem u krevet? Pokušavam da ustanem
iz stolice, ali udovi kao da nisu moji. I gde je Džip? Zovem ga, ali nema
laveža u odgovor. Nešto se komeša blizu vrata; sigurna sam da to nije
Džip. „Vilsonova?“, šapućem. Zatim se tama formira u oblik, i čovek
stoji ispred mene; crn čovek s nekakvom bradom i šeširom navučenim
preko čela. Toliko sam uplašena da ne mogu ni da viknem. Mislim da je
to sigurno jedan od razbojnika iz Hajd parka, i spremam se da
ponudim sav svoj nakit i svilene haljine.
Ali dok izlazi iz senke, vidim da nema nastup razbojnika. Nosi
prilično dobro odelo i zlatan sat koji mu se klati iz prsluka ukrašenog
satenom. Zurim u sat i prsluk. Dobro su mi poznati. A kada čovek
nadmeno skine šešir, vidim da poznajem i njega.
„Alfrede?“
„Upravo taj! Drago mi je što me moja žena nije zaboravila posle svih
ovih godina. Priznajem ti da je Iskreno Vaš nešto manje zgodan nego
ranije. Malo mršaviji; malo ofucaniji.“ Blistavo se smeje, kao da nikad
nije bilo trenutka hladnoće među nama.
„Zaboravila te! Oh, Alfrede kako možeš to da pomisliš? Ti si bio ceo
moj život!“ Pokušavam da se protegnem i dodirnem ga, ali shvatam da
ne mogu da se pokrenem. Da li je ovo san? Da li je on duh? Izgleda tako
stvarno, tako opipljivo; tako kao on.
„Zauvek zahvalan. Komplimenti su uvek dobrodošli, pogotovo od
Nekad Obožavane.“ Vadi sat iz džepa svog prsluka, gleda ga i onda ga
ponovo ubacuje na njegovo mesto. „Međutim, okolnosti me pritiskaju i
nema vremena. Pod strogim sam ograničenjem. Rokovi, draga moja,
uvek rokovi. Ima obaveza, znaš, čak i Tamo Gore.“
„Kako to misliš?“ Govorim, nemoćna da skinem pogled s njega.
Brada mu je prošarana sedim, a kosa mu je proređena. Ali ima iste
opčinjavajuće oči.
Smeje se. „Oh, ne bi poverovala kakav je raspored u raju, Dodo!
Svemogući je sitničav i za sekund – ako prekoračim svoje vreme,
osuđen sam zauvek na Paklenu Peć.“ Govori veselo, kao da mu to ne bi
teško palo.
„Pa, ti nikada ne prekoračuješ rok, Alfrede. Uvek si bio veoma
tačan.“
„To je, naravno, istina. Ponovo sam ti zahvalan. Ali da pređemo na
posao. Nesvršen posao. Nesvršen rukopis, da budem precizan. Ambroz
Bonifaće, da budem još precizniji. Moram priznati da me muči što sam
ga ostavio u takvom stanju. Izneverio sam svoju Publiku. Jedini put
kad sam to učinio.“
„Osim još jednom, Alfrede.“
„Ah, da. Pre mnogo vremena. Bolna stvar, sada utopljena u eter. Ali,
da pređemo na stvar. Ambrozu Bonifaću je potreban zaključak. A ti ćeš
se, Dodo, pobrinuti za to.“
„Ja?“ Dobijam napad nervoznog smeha. „Oh, Alfrede, kako? Ja ne
umem da pišem!“
„Upravo obrnuto, mislim da umeš. Ipak, ko je prepisao toliko mojih
nejasnih rukopisa? Ko je tako čitao moje knjige s toliko pažnje? Ko drugi
može, od reči do reči, da citira cele pasuse? Ko drugi poznaje svaki
detalj mog stila? Ne, ne, nema poricanja! Ti si osoba za to! Nema
sumnje, nema rasprave!“ Oči mu trepere.
„Ali rekao si da ja nemam mašte, Alfrede!“
„Oh, ne veruješ valjda u sve što kažem, zar ne? Ja sam pripovedač.
Mi smo, kao vrsta, zloglasno nepouzdani.“
„Ali kako si mislio da ga završiš, Alfrede? Nisi ostavio nikakav
nagoveštaj.“
 „To je, ipak, misterija.“ Smeje se.
„Da, ali koji je odgovor na misteriju? Svi žele da znaju. Da li je
Ambroz ubio Meri Kinkejd? Da li i on umire? Da li si ostavio beleške?
Kako to da uradim?“ Osećam svu onu nervozu i zbunjenost koju je
stalno u meni izazvao.
„Oh, pronaći ćeš odgovor ako uporno tražiš. Imam puno poverenje
u tebe, Dodo. Uvek si me razumela – čak i kad nisi mislila da jesi.
Plašim da sada, ako neću da se pretvorim u pečenje za neke demone
koji to ne zaslužuju i koji već oštre svoje viljuške, moram odmah da
pođem. Oprosti za sve nepristojnosti koje potiču iz uslova romaneskne
prirode (bez namere da se igram rečima). Zbogom, moja draga. Iskreno
Vaš se uzda u tebe, kao i uvek.“ Zabacuje ruku u vazduh – i nestaje u
oblaku svetlucavog dima, ostavljajući samo blag miris lavande.

Soba je odjednom svetlija. Vatra gori, lampe su upaljene i soba je opet

topla. Džip mi sedi u krilu i čujem Vilsonovu na stepenicama, kako
dolazi da me smesti u krevet.
„Oh, Vilsonova!“ Plačem, dok otvara vrata. „Doživela sam tako
čudno iskustvo! Alfred je bio ovde, u ovoj sobi, tačno ispred mene.“ Krv
mi struji kroz glavu, srce mi lupa, čitavo telo mi obuzima nemoć.
Gleda u mene. „Mislite, sanjali ste?“
Zaustavlja me. Kako je moglo biti išta drugo? Ali sve je bilo tako
stvarno da ne mogu da verujem kako je to bio samo plod moje mašte;
iste mašte za koju sam nekad optuživana da je nemam dovoljno. „Ne“,
govorim, s malo manje pouzdanja, „on je zaista bio ovde, Vilsonova. U
ovoj sobi, stajao je tačno tu gde si ti sada... iako kao neka vrsta duha,
pretpostavljam.“
Gleda me. „Pa, ne verujem u duhove i te stvari; nije hrišćanski. Ti
medijumi i šta sve ne pokušavaju da pređu razdvojeno – otimaju od
ljudi koji bi trebalo da su pametniji! Gospodina Gibsona više nema, bog
da mu dušu prosti, i nikada neće doći s ove strane Sudnjeg dana.“
Videvši moju šokiranost, zastaje i smekšava malo: „Draga gospođo, zar
ne vidite? Toliko ste želeli da ga vidite, da ste ga umislili. Hajde, zar nije
to istina?“
„Jeste li? Onda, zašto sam toliko hladna?“ pitam je. „Pipni mi ruke:
ledene su.“
Uzima ih u svoje tople ruke, ogrubele od rada. „I jesu. Razgoreću
malo tu vatru.“
„Ne treba da se razgori.“ Pokazujem na plamenove koji poskakuju.
„Pogledaj! Skoro da se potpuno ugasila pre minut.“ Kao da je sila
njegovog duha ugasila. Kao da je ugasila i lampe, takođe. „Alfred je bio
stvaran kao vi, kunem vam se. Izgledao je starije, ali bio je on,
Vilsonova... definitivno on. Mogla sam čak da namirišem i parfem koji
je uvek koristio.“
Snažno miriše. „Pa, ja sada ne mogu da namirišem ništa. Previše
toga ste uradili danas, to je vaš problem. Lutali tamo-amo, i još se
zabavljali sve vreme. Potreban vam je dobar san.“
Pokušava da me spusti na zemlju, ali ne mogu da se okanem.
„Rekao je najčudnije stvari“, govorim joj. „Rekao je da raj funkcioniše
po rasporedu!“
Saginje se da se pobrine za vatru. „Pa, to bi bila njegova ideja raja,
zar ne? Sve u redu i organizovano.“
Pitam se da li da joj kažem. Ne mogu da se uzdržim. „Najsmešnija
stvar je što me je zamolio da završim njegovu knjigu umesto njega.“
Sklanjam Džipa s krila i ustajem.
Gleda me, vrteći se sa svog mesta ispred kamina, sa žaračem u ruci.
„Zašto je to smešno?“
„Pa, Alfred je bio književni genije. A ja nikad u svom životu nisam
ništa napisala... osim pisama!“
„Čula sam da pišete veoma lepa pisma. I vi mora da ste pokupili
neke ideje od njega tokom godina.“
„Oh, Vilsonova, ima tu mnogo više od toga.“
„Verujem. Ali nikada ne znate dok ne probate. Ipak, mlada gospođa
Alfred to radi, i mnogo mladih dama to radi – i starije, takođe, kao
gospođica Baskervil. Zašto ne biste i vi?“ Zastaje. „No da li vam je
takozvani duh gospodina Gibsona rekao kako se završava? Neka sam
prokleta ako mogu da pogodim.“
„Rekao je da ću pronaći odgovor ako uporno tražim.“
„Ako uporno tražite? Zar je to sve što je rekao nakon što se vratio iz
mrtvih?“ Vilsonova stoji s rukama na kukovima, izgledajući tako čvrsto
i razumno – i ja shvatam koliko budalasto izgledam. Kao nekada, kad
bi sluge šaputale o meni: Sirota gospođa Gibson. Izgubila je razum. Prilično
je poludela. U pravu je, umislila sam to. Ipak, od svih susreta koje sam
mogla da zamislim, ovaj je najčudniji, nešto što bih najmanje želela.
Alfred je bio tako čudan i konkretan. Nisam imala priliku da kažem
ništa što mi je bilo na umu. Nisam ga pitala o gospođici Rikets, nisam
ga pitala o Alis, ili o Sisi, ili o deci. Nisam ga pitala da li mu je žao zbog
onog što mi je uradio. Dozvolila sam mu da me ponovo nadjača.
Počinjem da plačem. „Oh, Vilsonova, na trenutak sam bila toliko
srećna što se vratio da me vidi!“
„To je prirodno.“ Gleda me ljubazno. „Onda, verujte da je zaista bio
ovde. Verujte da je to bio on. Kako bi to moglo da škodi?“ Uzima lampu
i nežno me hvata za ruku. „Hajde, draga gospođo Gibson, vreme je za
krevet.“
Kada sam skinula odeću i očešljala se, okreće se prema meni: „Da li
biste hteli malo vašeg leka? Mala kašičica, da vas smiri?“
Mislim da će me ta prokleta mešavina oterati u grob. „Ne,
Vilsonova. Završila sam s tim. Baci to u đubre. Biće mi potrebne sve
moje moći ako mislim da završim Bonifaća.“
„Znači, pokušaćete?“
Osmehujem se. „Pa, Alfredu se ništa ne odbija.“
 29.

D obro sam spavala i više nisam sanjala posete, i sada mi se

pomisao da je Alfred došao i rekao mi da završim Ambroza
Bonifaća čini smešnom. Zaista ne mogu da poverujem da sam to
ozbiljno shvatila.
„Lepo je imati malo mira i tišine“, primećuje Vilsonova kad je
raščistila stvari od doručka. „Iako je lepo kada imaš društvo,
pretpostavljam. Ako se radi o porodici.“
„Više nego lepo. Ne mogu ti opisati koliko je bilo divno ponovo
videti decu.“
„Gospodin Edvard je izrastao u lepog mladića.“ Crveni dok je
gledam. „I gospodin Alfred takođe, naravno... iako nije tako zgodan. A
mala devojčica je veoma živahna... pljunuta gospođica Kiti... iako
mislim da majka uspeva da je smiri.“ Zastaje. „Pretpostavljam da će
sada malo češće dolaziti?“
„Nadam se. Oh, Vilsonova, zaista ne mogu da verujem da ponovo
imam svoju porodicu.“
Uzima poslužavnik. „Pretpostavljam da ste zaboravili da ispraznite
Onu Tamo Kutiju.“ Baca pogled na sanduk za čaj koji sam donela iz
stare kuće.
„Oh, bože, kakav si ti nasilnik! Sve u svoje vreme. Trebalo bi prvo
da pogledam pisma.“ Torba se preliva, ali uzeću list iz Alfredove knjige
i na sve odgovoriti po datumima. Kad je Vilsonova završila s brisanjem
prašine i otišla da sakupi veš, ja počinjem. Otvaram ih sve, i slažem ih
na gomile na stolu. Većina je od poznanika, a ne od prijatelja, i
ponavljaju stare zamorne fraze sažaljenja koje je Alfred toliko mrzeo. S
druge strane, moja stara drugarica iz škole Dženi Lokhart koristi priliku
da napiše nekoliko strana o svom mužu, koji je nikad nije voleo i nikad
nije uradio ništa da joj udovolji – i osećam da je njena situacija za
turobnih trideset godina gora nego što je moja ikad bila. Gospođica
Brum takođe piše: Mislim da je moj dobrotvorni rad izgubio svog najvećeg
borca. Nije bilo nikog poput vašeg muža, i nikada neće ni biti. Kad smo radili
zajedno, uvek sam bila u sigurnim i energičnim rukama. Imao je takve ideje!
Nije se mirio ni sa čim, i mogao je da oraspoloži i najmrzovoljnijeg protivnika!
Nekako je uspevao nemoguće da učini mogućim! I povrh svega, zasmejavao me
je! Sigurna sam da ste imali priliku, u ovih poslednjih deset godina, da vam
nedostaje sve to dobro raspoloženje. Čak i ja, usamljena usedelica, svesna sam
da kad jednom upoznate dobrog čoveka – čak i kad je težak – teško je živeti bez
njega.
Gospođica Brum je tako fina dama – i uvek je videla dobro u
Alfredu. Nadam se da se sada neprijatnost između nas okončana i da
možemo obnoviti prijateljstvo. Osećam se punom energije i voljnom da
se posvetim tome.
Onda prelazim na drugo pismo. Rukopis mi je nepoznat, i nalikuje
dečjem.

Draga gospođo Gibson,

Oprostite mi što vam ranije nisam pisala, ali znate da nisam vična s
perom. Ovo pismo za mene piše kćerka mog brata, koja ima deset godina,
i sa mnom je u Patniju, uči kako da bude damska sluškinja ili makar
kućna pomoćnica. Ona je veoma dobar učenik, veoma brza, i nadam se
da će dobiti dobro zaposlenje kad malo poraste, iako nikada ne može da se
nada tome da će proći kao ja. Mislim da sam imala najbolju sudbinu
koju jedna sluškinja može imati, i zahvaljujem bogu svaki dan što me je
doveo do vas. Prvo da vam kažem koliko sam plakala kad sam čula
užasne vesti. Mislim da sam umalo zanemela. Nisam mogla da
poverujem. Znam da svi moramo da odemo kad nam dođe vreme, ali
nisam mislila da će gospodarevo doći tako rano, čak iako je radio za
sedmoricu i bio uvek u pokretu. Dečaci koji prodaju novine na ulici
vikali su iz sveg glasa: Alfred Gibson mrtav, Alfred Gibson mrtav, i svi
su izlazili iz svojih kuća i pitali da li je to istina? I ja sam osećala da će
mi srce pući. I svi su plakali, čak i mala deca, iako nisu znali ko je on, ali
znali su mu ime kao što smo i svi.
Oh, gospođo Gibson, koliko li ste tužni bez njega, iako niste bili s
 njim poslednjih deset godina. Znam koliko ste ga voleli, niko to nije
znao bolje, i ne mislim da su se vaša osećanja promenila iako je on rekao
da njegova jesu, što mislim da nije tačno. Gospođa Bruks i ja smo
razgovarale o tome puno puta i mislimo da nije bio fer prema vama i da
nije trebalo da uradi to što je uradio, na tako okrutan način.
Uvek mi je bilo krivo što nisam došla da vas vidim, ali znate kakav je
bio gospodar kad je bio nervozan, i nisam se usudila da ne bih izgubila
svoje mesto. Nisam mogla podneti da odustanem od gospođice Fani i
gospodara Džordžija posebno, jer im je trebala majčinska ljubav, a vas
su već izgubili. I htela sam da pišem, i Kiti je rekla da će mi pomoći, a i
Lu, ali mora da su zaboravile, i onda sam pomislila kako je bolje da ne
činim to kako ne bih prizvala stara osećanja koja su potisnuta.
Možda znate da sam prihvatila svoje staro mesto, ali ne živim s
malom devojčicom gospodina Alfija, koja me podseća na srećna vremena
koja smo imali. Ona je neobično pametna i podseća me na Kiti. Sirota
draga Kiti, žao mi je što nema dece, pomoglo bi joj da se smiri. Dobro se
snalazim s putničkim vozom, a vi niste daleko od mene, i dobra šetnja će
nam svima koristiti, tako da bi mi bilo drago da vas posetim, bilo kad,
Vaša u tuzi,
U potpisu, Besi

Draga, iskrena Besi! Srce mi je puno. Moram da je vidim. Užurbano

ustajem i skoro da povlačim stolnjak za sobom, nestrpljiva da
pronađem pero. Sedam za mali sto i pišem nekoliko reči u odgovor.
„Dođi sutra“, pozivam je. „Dođi bilo kad. Skoro sam stalno kod kuće.“
Zovem Vilsonovu i dajem joj šest penija da ga glasnik odmah odnese.
Doći će. Besi uvek odmah dela. To je jedna od stvari koje su se
Alfredu sviđale kod nje. Nema šale s tom ženom, govorio je. Gledam u
pismo, tako ga je čitko napisala njena nećaka, i tako čudno potpisala
Besi, i smejem se na pomisao na dan kad je Alfred otkrio da ona ne zna
da čita. U svom tipičnom maniru napisao joj je spisak dužnosti. A Besi,
nakon što je isprobala sposobnosti kasapina i oštrača noževa bez
uspeha, bila je primorana da dođe kod mene i sazna šta piše. Sećam se
kako je stajala ispred mene, uplašena da će izgubiti svoje mesto, sada
kad je istina izašla na videlo: Ne govorite gospodaru. Molim vas, ne govorite
mu! Svi se uzdaju u mene kod kuće! Rekla sam joj da je Alfred nikad neće
otpustiti zbog takvog razloga, i ako se i usudi da to razmatra, uverila
sam je da se neću odvojiti od nje za bilo šta manje od svog života. Ali
naravno, takve žrtve nisu bile potrebne. Alfred je bio postiđen: „Trebalo
je da shvatim“, govorio je. „Devojka kao ona. Najstarija od desetoro.
Zauzeta ceo dan. Majčina desna ruka. Naravno, naravno. Ali neće tako
moći u mojoj kući. Nikako neće moći. A odgovor je ’očigledan’ – kao što
je Budls govorio! Odmah ću se pobrinuti za to. Daj papir, daj olovke!
Jedan Jedini će naučiti Besi slovima!“
I sirotu Besi su pozvali iz kuhinje i rekli joj da mora da odvoji svaki
dan pola sata da radi s Alfredom u njegovoj radnoj sobi. „Nije to teško
naučiti“, rekao je, hvatajući je ushićeno za ruku, i crtao samoglasnike.
„Potrebno je malo truda, ali znam da smo oboje dobri u tome! Biće nam
sjajno, ne brini se!“ I zaista, za nekoliko meseci naučila je savršeno da
čita, i često je nestrpljivo gutala poslednja izdanja njegovih romana, i
čak je potajno gledala rukopis za sledeći, dok mu je stajao na stolu. Ali
nikada nije ovladala veštinom pisanja, kao da su se njene krupne čestite
šake opirale ljupkom činu držanja olovke ili pera. Mogu da je vidim
sada, kako se naginje nad stolom, a Alfred se smeška pored nje. I opet,
kako je stajala na kuhinjskim vratima dok sam zauvek napuštala kuću,
i bila jedina koja je rekla zbogom.

Neverovatno je težak posao odgovaranje na pisma. Zahvalna sam što

toliki naši bivši poznanici još uvek misle da je prikladno da mi se
obraćaju kao njegovoj ženi, ali nisam kao Alfred, kome su reči dolazile
tako prirodno; koji je svakog primaoca pisma mogao da osveži u
trenutku, čak i posredno, svojim entuzijazmom i dobrim
raspoloženjem. Posle surovog jutarnjeg pisanija, željno iščekujem drugu
aktivnost. Svi moji strahovi da ću susresti stare poznanike čudesno su
nestali, i ja iščekujem još jedan pohod u spoljašnji svet. Zapravo, ne
mogu da verujem da sam toliko vremena izdržala da budem sabijena u
tri male sobe. Lutaću ulicama kao što je Alfred radio i pokušaću da
gledam njegovim očima. Možda će mi sinuti neka ideja.
„Izlazim“, kažem Vilsonovoj dok ručam. „Trebaće mi kočije u dva
sata.“
„Da, gospođo.“ Zadržava ravnodušan izraz lica. „Za kuda, ako
smem da pitam?“
„Za Blekfrajerz most.“
„Šta ćete, zaboga, tamo da radite?“ Vilsonova gleda zaprepašćeno.
Možda misli da planiram da skočim.
„To je dobro mesto za početak. Nameravam da vidim šta se desilo s
Londonom dok sam ja bila izvan društva.“
„Veći je i prljaviji, to mogu da vam kažem“, kaže Vilsonova
osećajno. „Ali ne planirate sami da se šetate, zar ne?“
„Zašto da ne?“
„Svaki razbojnik bi mogao da naleti na vas i uzme vam tašnu pre
nego što i shvatite.“
„Pričaš kao da nikad nisam sama izašla. Kad sam se udala, da znaš,
išla sam svake nedelje na pijacu u Ulici Kaledonijan, a moja sestra i ja
smo se redovno šetale oko Kemden Tauna.“
„Stvari su se promenile, gospođo. Bolje da pođem s vama. Nema
ništa da se radi što ne može da sačeka dok se ne vratim.“
„Ne“, kažem. „Ljubazno od vas. Veoma ljubazno. Ali želim da
budem sama.“
„Kako hoćete“, kaže nekako mrzovoljno. „Ali vodite računa, i
pozovite policajca ako neko iz rulje umisli da vas prati.“

Nema traga nikakvoj rulji dok izlazim iz kočija. Sve je veoma pristojno.
Ima nekoliko čeza i fijakera koji tandrču duž mosta, i tri policajca koji
stoje na ćošku. Čovek s bul-terijerom naslonjen je na ogradu, gleda
preko.
 Plaćam kočijašu i polazim. Uzbuđena sam. Pokušavam da zamislim
šta bi okupiralo Alfredovu pažnju dok hodam duž novog nasipa ka
Vestminsterskom mostu. Na vratima krčme je prodavac šibica, prodaje
ih čoveku u šeširu sa širokim obodom. Drugi čovek nosi radnu odeću i
nosi lopatu. Nasip je tek završen, mislim, i još su tu gomile peska i
cementa duž trotoara. U daljini vidim novu zgradu Parlamenta, s
predivnom kulom sa satom. Sija divnom zlatnom bojom. Svugde su
puni kola, mešaju se s kočijama i kočijašima, teretnim kolima i
fijakerima, a čini se da na ulicama ima više blata nego ikad. Uskoro
shvatam da je vreme, iako nije hladno, veoma vlažno i da preti kiša.
Drago mi je što je Vilsonova insistirala da ponesem kišobran.
Prolazim pored mostova Vaterlo i Hangerford, gde je Džek Blek
udavio Pola Lotona, i pitam se, kao što su i svi čitaoci, šta je Ambroz
Bonifaće imao na umu kad je svako veče u mesecu dolazio da zuri u
reku, umačući konopac s tegom u mirnu vodu.
Dok dolazim do Vestminstera, kiša počinje da pada. Isprva je to
novina, tih nekoliko prvih svežih kapi koje padaju na nekoga ko
godinama nije osetio kišu. Ali ubrzo počinje da pljušti, i dok otvaram
kišobran vidim da je svila pocepana duž jedne žbice i svetlost dana
može da se vidi u dugačkom procepu. Sigurno ga je Kiti oštetila. Ali
kišobran ionako nije od velike koristi – kiša pada sa strane, i lepi mi
suknju za noge dok pokušavam da hodam, i preti da mi oduva šešir. Za
razliku od Alfreda, ja ne volim da se šetam po svakakvom vremenu.
Moram da nađem neki zaklon.
Okrećući leđa reci, postajem svesna više ljudi koji idu u istom
pravcu. Vidim veliki broj crnih čizama i blatnjavih poruba na
popriličnom broju crnih haljina kako povijam glavu nasuprot vetru.
Iznenada postajem deo gomile, i pada mi na pamet da je ovo možda
deo rulje na koju me je Vilsonova upozoravala, i da moram da pazim
na lopove. Ali ne mogu da podignem glavu zbog kiše koja pljušti, a
gustina mase sprečava me da skrenem levo ili desno. Kišobrani se
lelujaju i sudaraju oko mene, ali gomila je neobično tiha. Primećujem da
su svi muškarci, žene i deca u crnom i drže se jedno za drugo u
nekakvoj grupi. Svuda su trake na rukama, a velovi i plaštovi lepršaju
na vetru i kiši. Odjednom se zaustavljamo i gomila se zbija tako da
njihovi kišobrani prave pravi plafon.
Onda vidim Vestminstersku opatiju ispred sebe. Svi idu tamo. Sada
shvatam njihovu crninu i njihove utišane glasove: idu da odaju počast
nekome unutra. U trenutku shvatam da to mora da je Alfred. Paničim;
pokušavam da se okrenem. Ali nemoguće je. Sada smo na stepenicama
opatije. „Dozvolite mi da vam pomognem, gospođo“, kaže jedan visoki
gospodin, primećujući moje pokušaje da se probijem i koji misli da se
osećam ošamućeno. „Velika je gužva, ali neće vam koristiti da se sada
okrenete. Skoro smo unutra. Dozvolite da vam spustim kišobran.“
Puštam ga da uradi to, i sada nas obavija hladna tama. Čujem
prigušene glasove u daljini, zvuk prigušenih jecaja. Pribijena sam uz
potpune neznance, s mirisom kamfora i crne boje duboko u nozdrvama.
Idemo dalje kroz lađu. Odjednom se grupa razvaja, i znam da smo
skoro stigli. Govorim sebi da ću zatvoriti oči i proći, ali shvatam da ne
mogu da se uzdržim od gledanja.
Kako bih volela jesam. Tu je užasna nadgrobna ploča postavljena
između ukrasnih ploča, bista i mermernih spomenika: sve što je on
mrzeo. Hteo je da počiva u dvorištu crkve s Alis, drvećem i cvećem koje
cveta svuda okolo. „Žao mi je!“ Plačem. „Oh, Alfrede, toliko mi je žao!“
Žena ljubaznog izgleda uzima me za ruku. „Hajde, hajde. Ne budite
takvi. Ipak, nije da vam je bio muž.“
„Ali bio je“, jecam. „Bio je!“
Ljudi se osvrću, gledaju me čudno. Sila gomile me pritiska da
nastavim, ali shvatam da bespomoćno tonem na pod, među sve te
mokre čizme i blatnjave suknje. Ljubazna žena viče da mi daju
vazduha i pokušava da me zadrži u rukama, ali preteška sam za nju, i
padam na kamene ploče. Čuje se mrmljanje neodobravanja i
užasnutosti. Zatim vidim belu čipkanu ivicu svešteničke odore. Beli
rukav se pruža spreda, a nekoliko ruku me pridržava s leđa. Podižu me
i pomažu mi da sednem. Oštar miris mirišljave soli me osvešćuje.
Sveštenikovo punačko i blago lice ozbiljno me gleda: „Da li ste
oporavili, draga gospođo? Bez pratnje ste, izgleda? Nema gospodina...
ili sluge?“
„Nema.“
Odmahuje glavom. „Nije to mudro. Nije mudro, uopšte... tako
impresivna prilika i tako dalje. Ali dame... blagoslovene bile... uvek su
više sklone vidljivom iskazivanju uznemirenosti kad se suoče s
grobnicom.“ Ne mogu a da ne primetim kako mu pogled skreće na
moju haljinu, što nisam u crnini, ali nastavlja: „Zaista, bio sam
primoran da pružim hemijsku utehu za ništa manje nego već šest dama
danas: plemkinja iz Portland Plejsa i pralja iz Stepnija, da imenujem tek
dve.“ Podiže mirišljavu so.
Sada sam smirenija kad sam se sklonila od užasne kamene ploče.
Pokušavam da objasnim. „Zahvatila me je gomila. Nisam nameravala
da dođem ovamo, uopšte.“
„Zaista? Vi niste obožavalac gospodina Gibsona?“ Njegovo punačko
lice je razočarano.
„Oh, ne. Upravo suprotno. Ja sam njegov najveći obožavalac...“
Trlja ruke. „Drago mi je što to čujem. Obraćao se svima – bogatima i
siromašnima, i sve nas zasmejavao. Veliki čovek, da. Veoma Veliki
Čovek.“
„Oh, da, znam to! Znam sve o njemu. Bila sam mu žena, na kraju
krajeva!“
Ponovo gleda u moju haljinu, moj slomljen kišobran i moj zgužvani
šešir. Ne govori ništa. Misli da sam luda. „Pa... hm... gospođo Gibson...
predlažem da vas smesta odvedemo kući. Veoma ste mokri. Pozvaću
vam kočije. To jest, ako možete da...?“ Gleda me čudno.
„Imam novca.“ Veoma mi je drago što sam prihvatila Edijevu
velikodušnost; otvara mnogo vrata u životu. „Da, molim vas, budite
ljubazni pa mi pozovite kočije.“
Užasavam se da pomislim šta će Vilsonova reći. Pretpostavljam da
ću morati da joj kažem istinu, kao što dete vuče da prizna sve roditelju,
iako mu ne bi ništa rekli za to što je pogrešio. Reći će da je moja greška. I
da sam budalasta i tvrdoglava, i da bi trebalo da budem zahvalna što
mi rulja nije otela sva dobra, i što me nije ostavila da ležim na ulici kao
sirotu, staru Džesi Džarli, plen momaka koji se rugaju. Njen bes prema
meni biće jednak njenom besu na sebe što se nije pobrinula da mi
kišobran bude u dobrom stanju.

Kao što sam i očekivala, Vilsonova insistira na strogom karantinu nakon

jučerašnjeg izlaska. „Onesvestiti se u opatiji, a onda se potpuno mokra
vratiti kući kočijama. Čudo je da niste umrli.“ Ali, govorim joj da danas
ionako ne nameravam da izlazim, jer očekujem Besi.
Tipično za svoj karakter, Besi kuca na moja vrata tačno u jedanaest
sati. Vilsonova ima čudan izraz lica dok je uvodi u sobu. Mislim da
možda oseća kako ne bi trebalo da najavljuje koleginicu sluškinju, ali
onda shvatam o čemu se radi. Ljubomorna je. Ljubomorna na ono šta
Besi i ja delimo; sve te godine u uskomešanom središtu poznatih
ličnosti i slave. Ali čim ugledam tu dragu ženu, sve druge misli odlaze
od mene. Ne mogu da se obuzdam da ne dotrčim do nje i ne poljubim
njene drage, drage obraze. Iako i dalje visoka, malo je povijena u
ramenima, a njeno iskreno lice je izborano i prekriveno ispucalim
kapilarima. Ali njene oči su vesele, a njene ruke u mojima čvrste su i
jake.
„Draga gospođo Gibson!“, šapuće. „Došla sam najbrže što sam
mogla. Kako ste? Oh, dragi živote, dobro je videti vas opet!“
„Da li hoćete kafu ili čaj?“ Vilsonova stoji kruto na vratima, kao da
će se pretvoriti u stub soli.
Gledam u Besi, ona kaže da nema ništa protiv, i ja govorim
Vilsonovoj da nemam ništa protiv, i Vilsonova odlazi sa svojim veoma
posebnim pogledom.
Sedamo na kauč i pričamo, i pričamo. Pričamo o deci. Neprekidno
pričamo o Alfredu. „Znam da nije bio fin prema meni na kraju, ali nije
bio loš čovek. Ti veruješ u to, zar ne, Besi?“, kažem.
„Loš? Naravno da nije! Bio je najbolji i najljubazniji čovek na svetu. I
najpametniji i najsmešniji. I ono što je pisao bilo je potpuno isto. Ali ako
je imao manu, to je bilo što je mislio da je uvek u pravu. A nije uvek bio,
zar ne?“
„Nije“, kažem smejući se. „Ali s njim se nije moglo raspravljati. Ono
u što je verovao, verovao je.“
„Uglavnom nije bilo štete u tome. Ali kada bi neko... sirota Kiti. A
pogotovo Alfi... pokušao da kaže nešto drugačije, nikada nisam videla
tako odlučan izraz lica. Pobledeo bi i optužio ih da narušavaju
harmoniju doma. Baš nije bilo fer; htela sam da mu kažem šta mislim!
Ali kada ste se vi odlučili da odete uz svu grmljavinu, počeo je da pravi
komične izraze lica – namigivao je ili podizao obrve, ili na smešan način
komentarisao – i niste mogli a da se ne smejete, čak iako ste sami sebe
nervirali što to činite. A onda bi bio ljubazan prema vama kad ste bili u
suzama, ili primetio da ste umorni kad prolazi pored vas na
stepenicama, i rekao da vam treba slobodno popodne, istom (iako bi to
predstavio kao šalu, govoreći: ’Još je bolje da se mučiš sutra, a Besi?’), i
opet biste ga voleli.“
Besi mi govori ono što znam u duši; da sam oprostila Alfredu zato
što je bio Alfred i da nisam mogla prestati da ga volim uprkos svemu
što mi je uradio. „Oh, Besi, toliko si mi dobra učinila. Ti razumeš kako je
bilo. Razumeš moja osećanja. I razumeš njega. Znaš da je Alfredu bilo
teško udovoljiti, ali da je uvek hteo da postupa ispravno.“
„Pa, nije mi dugo trebalo da shvatim njegov način razmišljanja.
Nakon nekoliko meseci videla sam kako ste morali da se nosite s njim.
Sećam se kad nam se pridružila gospođa Bruks, rekla sam joj da je
gospodin Gibson najbolji gospodar ikada, uvek pazi na tvoja osećanja i
nikada ne podiže glas – ali da ne voli da ga iko ljuti. ’Morate ga
zaobilaziti’, rekla sam. ’To je jedini način. Nikada ne možete u lice da
mu se usprotivite.’ A ona je, pošto je tada bila malo kruta, rekla da misli
kako svaki sluga ionako treba da zna svoje mesto dovoljno da se nikad
ne protivi svom poslodavcu. U početku je bila skoro sablažnjena
načinom na koji sam razgovarala s njim; rekla je da nije odgovarajući.
Ali rekla sam joj da gospodar ne drži do ceremonije, čak i ne voli ni da
ga zovu gospodine, i da sam odrastala s vama oboma, i bila gotovo deo
porodice.“
„Oh, bila si, Besi. Bila si!“
„I rekla sam joj kako gospodin Gibson voli da kontroliše sve, i da
z n a svaki detalj, i da ga je ponekad teško zadovoljiti – ali kako je
gospođa Gibson žena najblaže naravi na svetu, i da je nije briga šta
radite sve dok ste ljubazni i dobri prema deci.“
„Oh, Besi! Ti si predobra!“ Ponovo se grlimo, i Vilsonova dolazi i
zatiče nas zagrljene.
„Kafa“, govori, grubo spuštajući poslužavnik. „I zemičke.“
Vidim da je tog jutra bila kod pekara. Neće dozvoliti da Besi pomisli
da se ona ne stara dobro o meni. Želim da se nasmejem, ali joj se umesto
toga zahvaljujem: „Gospođa Vilson je dragulj. Ne znam šta bih bez
nje.“
„Vidim to“, kaže Besi velikodušno. „Baš mi je drago. Smrtno sam se
sekirala brinu li se o vama kako treba. Toliko sam želela da dođem i da
vas vidim, ali nisam se usudila da pitam gospodara, jer je za njega vaše
ime bilo kao crveni plašt za bika. Kiti mi je na kraju napisala adresu, ali
znate mene i pisanje, i odlagala sam, i odlagala, i znate kako stvari idu,
i onda sam se obratila gospodinu Alfiju, a kad je on rekao da biste voleli
da me vidite, pa, odmah sam zamolila Rouzi da piše. I evo nas.“ Sklapa
ruke u krilu.
Vilsonova pruža kafu u zaglušujućoj tišini. Iznela je najbolje šoljice –
više nego što je ikad uradila za Majkla. Stavila je papirne podmetače na
tanjiriće i zabavljena je hvatačem za šećer: „Da li vam treba još nešto?“
„Ne, hvala vam, Vilsonova. Ovo je odlično.“
„Veoma neočekivano“, mrmlja Besi. „Ali veoma dobrodošlo, moram
da kažem. Volim dobru zemičku.“
Vilsonova kruto klima glavom i povlači se.
Pravim grimasu. „Sirota Vilsonova! Život joj se izvrnuo naopačke u
ovih nekoliko dana. Toliko posetilaca, toliko uznemiravanja. Ali kakva
sreća što sam ponovo videla Alfija! I Keri i dete. (Sviđa mi se Keri, a
tebi? Mnogo me podseća na Loti.)“
„Oh, veoma podseća. Mislim da ju je gospodar zato tako zavoleo.
Nikada nije pravila veliku zbrku oko stvari, ali držala se svog mišljenja
tiho, i njemu se to sviđalo. I obožavao je malu. Puštao je da mu sedi na
krilu i čupa mu bradu, i čini užasne stvari s njegovom kosom, kao što je
Kiti radila.“ Spušta svoju šolju i tanjirić. „A kako je moja budalasta
Kitivejk? Čujem da je redovni posetilac ovde.“
„Samo zbog toga što ne zna šta da radi sa sobom u toj morbidnoj
velikoj kući s mužem koji nikad nije tu. Nije da će je kuća brinuti još
dugo. Znaš, Alfred jedva da je sahranjen kad je Ogastas došao ovamo
da traži novac.“
„Nije trebalo da dovodi tog čoveka kući sa sobom. O čemu je
razmišljao? Jedan pogled na njega, i znaš da će uraditi sve na svetu da
mu ne bude dosadno. A Kiti je bila tačno u tim godinama da je to
privuče. Naravno, nakon što se udala i kad više nije bilo povratka,
gospodar je znao šta je učinio. ’Oh, Besi’, rekao je, ’oterao sam Kiti.
Uradila je lošu stvar, pogrešnu stvar... ali, ja sam pogrešio. Oterao sam
je silom od sebe, grubo, a nežnost bi je možda spasila.’“
„Priznao je to?“ Zaprepašćena sam.
Klima glavom. „Samo tada. Ali nekad bi odlazio u njenu sobu i
zurio po njoj satima. Mislim da nikad nije zamišljao da će ga Kiti
napustiti. Čak i kada je pisala da kaže da se udala i da se nikad neće
vratiti, bilo je kao da ne veruje u reči na papiru. Ne mogu da vam
opišem kako je presrećan bio kad ih je gospodin Alfi opet spojio. Ali nije
potrajalo. Nakon nekoliko nedelja, opet su se posvađali. Mislim da je
bila previše otvorena prema gospođici Sisi – ili nekom drugom koga
možemo imenovati. Gospodar nije hteo to da trpi. Rekao je da mora
imati poštovanja, ili ne mogu da budu pod istim krovom. Pokušala je,
znam, ali povijanje kičme nije lako.“
„Veoma loše je to podnela. Pretvara se da nije, naravno. Pretvara se
da je nije briga – ili da ga mrzi. Ali poznajem je, i znam kako se u dubini
duše oseća.“
„Pa, ponosna je, kao i on. Njih dvoje nikad ne bi pokazali slabost. Ali
nek mi je bog svedok, izgledala je kao sama smrt na sahrani. Sva ta
planina crnog! I sve te perle koje su zveckale!“
„Morala je da napravi predstavu. Čak iako je znala da bi on mrzeo
svaki deo toga. Nije mogla da se suzdrži ništa više nego što je on mogao
sa gospođicom...“ Zastajem. Besi me gleda tako ljubazno da mi se plače.
„Gospodar je bio svetlost njenog života. I ja uvek kažem da onaj ko
se svađa uvek najteže podnosi gubitak na kraju. To je kajanje, zar ne?
Sve što nisu rekli ili uradili. Osetiće to više od ostalih, pazite šta vam
kažem. Čak više nego Lu, pored sveg njenog cmizdrenja.“
„Svoj deci nedostaje. Sada shvataju kakvu prazninu ostavlja za
sobom.“
„Pa, gospođo Gibson, celoj zemlji nedostaje. Nema više knjiga, nema
više priča, nema više časopisa! Šta ćemo da radimo svakog petka bez
Zbornika? A ni Ambroz Bonifaće nije dovršen.“
Razmišljam da li da kažem Besi za čudnu posetu, i Alfredov čudan
zahtev u vezi s Ambrozom Bonifaćem, ali čuje se poznata nestrpljiva buka
zvona. Nakon kratkog komešanja, uleće Kiti, obučena u sivo i ljubičasto,
u pratnji Ogastasa s njegovim umetničkim šeširom. Kada vidi Besi,
ostaje skamenjena. Zatim trči da je zagrli. „Oh, Besi!“
„Oh, gospođice Kiti!“ Besi uzvraća zagrljaj.
Ogastas skida šešir i stoji na vratima, zbunjen. Klima glavom prema
meni, kao u tiho priznavanje mojih zasluga u stvarima njegovih
novčanih teškoća, ali ne govori ništa.
Kiti se polako oslobađa iz Besinog zagrljaja i seda. „Došli smo da te
povedemo u Fulam, mama! Hteli smo da pođeš da vidiš našu novu
kuću. Ogastas i ja mislimo da joj nema ravne. Sjajna je! I znam –
jednostavno znam, mama – da ćemo tamo biti vrlo srećni. Tata je uvek
govorio...“ Zastaje i gleda Ogastasa. „Hoću da kažem, mi mislimo da si
srećniji kad sebi zaradiš za hleb nego kad se oslanjaš na rad drugih
ljudi. Provela sam ceo dan pišući pisma svima koje znam, nudeći svoje
usluge kao učiteljica pevanja (s dikcijom kao dodatkom) a Ogastas je
bio u gradu i našao sebi najuredniju kancelariju u najušuškanijem
ćošku, gde može da bude vredan kao ceo roj pčela. Sve je tako divno.
Toliko sam srećna!“ Lice joj se zamagljuje. „Mislim, srećna sam zbog
ove prilike za nov život. Nisam zaboravila tatu, naravno, ali uvek je
govorio...“, ponovo zastaje, gledajući Ogastasa „... u stvari, mi oboje
verujemo da život mora da ide dalje.“
„U pravu si. Mada mislim da će moj put u Fulam morati da sačeka
još jedan dan. Besi mi je u gostima, kao što vidiš.“
Ogastas pući usne, ali ne kaže ništa. Besi nikada nije bila
impresionirana njegovim laskanjem, a on to nije zaboravio.
„Da li biste popili šolju kafe?“ Osećam kako moram da ih ponudim,
i iznenađena sam kad Ogastas prihvata. „Hvala, mama. Radili smo kao
dabrovi poslednjih nekoliko dana. Mislim da zaslužujemo šansu da
dignemo malo sve četiri uvis.“ Seda, ali, hvala bogu, ne podiže noge.
Umesto toga uzima knjigu i pretvara se da čita.
Zvonim. Gospođa Vilson dolazi, upija uputstva u vezi s kafom
poput nekakvog sunđera, i opet silazi dole. Njena krutost je
neverovatna. Kiti u međuvremenu priča svima o svojim planovima, a
Besi joj toplo odobrava: „Možeš da uradiš sve ako se tome posvetiš, Kiti.
To mi je tvoj otac rekao kad me je učio da čitam, i pokazalo se da je to
istina.“
„Zar stvarno misliš da je tako?“, pitam. „Na primer, ako bi ja htela
da dovršim Ambroza Bonifaća, da li bih mogla?“
Svi se smeju, uključujući i Ogastasa na kauču. To me ne ohrabruje
da nastavim, ali svejedno to činim. „Ne, pretpostavite... samo
pretpostavite... da sam odlučila da uradim to, mislite li da bih mogla?“
„Ne budi smešna. Niko ne može to da završi.“ Kiti nabira obrve.
„Pa“, kaže Besi, „bilo bi veoma teško. Morali biste da znate šta se
događa.“
„Da li znate šta se događa?“ Ogastas dodaje prepredeno, dok
Vilsonova donosi još jedan poslužavnik. „Vilki ili neko od drugih dali bi
krv za neki nagoveštaj.“
 Odmahujem glavom: „Nije rekao.“
„Kako to mislite nije rekao? Kako je mogao da priča o tome s vama?
Niste razgovarali.“ Kiti brzo uvidi moju grešku.
„Vaša majka je imala viziju“, saopštava Vilsonova.
„Viziju? Kako to mislite?“ Kiti me gleda popreko. Gledam popreko
Vilsonovu, ali spustila je kafu i na putu je ka kuhinji. Popričaću kasnije
s njom.
„Bio je to samo san“, kažem. „Besmisleni san. Vilsonova nije trebalo
to ni da pominje.“
„Oh, ispričajte nam!“ Ogastas se poslužuje kafom i naslanja se,
mešajući. „Da li se Alfred vratio iz groba? Da li vas je zamolio da
završite Bonifaća umesto njega?“
„Pa šta i ako jeste?“
„Oh, divno!“ Ogastas pije kafu s osmehom. „Veliki Čovek drži nas
sve na na visini zadatka, čak i iz pakla. Makar ćete imati zanimaciju
šest meseci.“
„Nisi valjda ozbiljna, mama. Prosto zato što si nešto sanjala...“ Kiti je
veoma pocrvenela u licu.
„Misliš da sam nesposobna?“
„Nisam to rekla. Ali nisi uvežbana. I ako ne znaš rešenje misterije,
kako misliš da pokušaš?“
„Tvoj otac izgleda misli da ću je nekako saznati. On je makar imao
poverenja u mene.“
„Pomislila bih da će zamoliti mene – iako ne verujem ni najmanje u
njegovu viziju. Zašto bi zamolio baš tebe? Nije nam dao ni da
spomenemo tvoje ime, ni dok je bio živ!“
Sada shvatam zašto je tako crvena u licu; ljubomorna je. Čak i na
san; čak i na viziju u koju ne veruje.
„Samo udri, Kiti! Tako je.“ Ogastas govori, ne sklanjajući pogled s
knjige. „Nek tvoja sirota majka oseti skromnost svog položaja.“
 „Ali smešno je! Mama je sanjala neki besmislen san, i sada se ponaša
kao da je proročište u Delfima! Mislim, ja bih mogla da završim knjigu
kad bih htela.“
„A da li hoćeš, draga moja?“ Ogastas sada podiže pogled.
„Neću da trošim vreme pokušavajući da uradim nešto što nikad nije
ni trebalo da bude započeto. Niko ne bi trebalo da je završi. Niko ne
poznaje tatin um. Uostalom, dobro znaš koliko ćemo oboje biti zauzeti.“
„Ah, da.“ Zatvara knjigu. „Moj put u životu, niko tako iskren ne bi
trebalo da ga sledi.“
Zuri u njega. „Ne znam šta hoćeš da kažeš!“
„To je samo Šekspir, ljubavi, samo pesnik.“ Izraz lica mu je nečitljiv.
Pitam se koliko se zaista promenio, i da li je ta ljubaznost samo maska.
Kiti se možda takođe to pita, dok se okomljuje na mene. „Zar ti još
uvek nisi shvatila da radiš njegov prljav posao? Ako hoćeš da pišeš,
zašto ne pokušaš nešto za sebe? Zar si zadovoljna da budeš njegov
eho?“ Počinje da seče zemičku kao da seče mene, umesto nje.
Želim da joj kažem kako bi biti čak i njegov eho bilo velika čast. Ali
pre nego što mogu išta da kažem, Ogastas uskače: „Ne uzbuđuj se, Kiti,
ljubavi. Mislim da tvoja sveta majka može da završi stvar bolje nego što
misliš. Mama je uvek videla više nego što je htela da kaže. Ne bi me
iznenadilo da je već rešila celu stvar.“
„Eto!“, kaže Besi. „Slušaj svog muža, Kiti. Niko nije bolje od tvoje
majke znao šta tvoj otac misli.“
Ogastas ustaje. „Kakva podrška! Radovaćemo se vašem književnom
debiju, mama. A sada, hajde, ljubavi, imamo sastanak s Pikfordovima.“
Kiti mu dozvoljava, preko volje, da je odvede do vrata. „Zbogom,
mama. Zbogom, Besi.“ Zatim se okreće i govori mi. „Ako zaista misliš
to da uradiš... pretpostavljam da mi časovi pevanja neće oduzeti čitav
dan. Mogu malo da pomognem.“
„Hvala ti. Zapamtiću to.“ I otišli su.
Sedam i uzdišem. „Oh, draga Besi, mislim da sam uhvaćna u
sopstvenu zamku, ali ne mogu još uvek da dozvolim Kiti da me
nadmudri! Ne pred Ogastasom. Naravno, nikad neću pristati na to.
Apsurdno je. Zaplet je previše komplikovan.“
„Uvek me je podsećao na onaj slučaj Krebtri. U novinama.“
Smejem se. „Još uvek čitaš te tričarije?“ Besi je uvek bila entuzijasta
za sudske slučajeve u Ulici Bou i Bejliju, i čitala bi izveštaje sa suđenja,
što krvožednije to bolje. Ponekad bi Alfred ukrao primerak od nje i čitao
ga naglas, imitirajući svakakve glasove nasred kuhinje. Čak bi se i
kočijaš Džon smejao.
Klima glavom.
„A šta je, molim te, slučaj Krebtri?“
„Sigurno se sećate. Gospođa Bruks i ja smo ga nedeljama pratile.
Radilo se o jednoj mladoj ženi iz Četama koja je iznenada nestala, i
mislili su da je njen dragi učinio nešto s njom, zato što je raskinula
njihovu veridbu samo dan pre toga, jer je on bio ljubomoran, vidite –
stvarno, iskreno, besno ljubomoran, i ona to više nije mogla da izdrži.
Viđali su ga kako ide do njene kuće i susedi su čuli viku, i videli ga
kako izlazi s krvlju na kaputu. Naravno, on je negirao da je i pipnuo.
Rekao je da je otišao u kuću da je natera da se predomisli, ali da su se
raspravljali, i on joj je rekao da je, ako ne može on da je ima, neće imati
niko drugi – bio je ljutit i sve to, ali nikada joj ne bi skinuo ni dlaku s
glave. Rekao je da je, kad ju je ostavio, bila živa i zdrava i da je krv
njegova, pošto je sekao drva to jutro. Niko mu nije verovao, ali nikada
nisu pronašli njen leš, pa su ga pustili.“
„Bože!“
„Ali on je znao istinu, i to ga je mučilo dan i noć. Znao je da je
devojka sigurno pobegla i da se krije u strahu od njega. Znao je da ju je
izgubio zbog svoje greške, zbog ljubomore i besa...“
„Kako znaš da se tako osećao, Besi? Da li si znala njegove misli?“
„Ne, ali kasnije se saznalo. Posle tačno tri godine, on dolazi kući i
zatiče nju, glavom i bradom, kako sedi pored kamina. Krila se kao što je
i mislio, putovala i radila gde god je mogla, čekajući da vidi hoće li se
on promeniti.“
„Pa, da li je?“
„Oh, da, gospođo. Uprkos svemu, naporno je radio i nikad se nije
žalio. I upozoravao je druge momke da ne urade ono što je on uradio,
nego da budu verni u ljubavi, i da ne izgube ono najdragocenije zbog
ponosa i besa.“
„Znači, on i njegova draga su se pomirili?“
„Oh, da. I venčali.“
„I živeli zauvek srećno do kraja života?“
„Da.“ Smeje se. „Bilo je to kao neka priča gospodina Gibsona.
Gospođa Bruks i ja obe tako mislimo.“
„Zaista.“ Bezvredan čovek spasen ljubavlju mlade devojke. „Znači,
ti misliš da je to nagoveštaj za Bonifaća? Da Meri Kinkejd uopšte nije
mrtva? Da prosto kupuje vreme?“
„Pa, ja i gospođa Bruks smo mislile da gospodar nikad ne bi tako
rano ubio Meri. Imao je previše dobro mišljenje o njoj – to može da se
vidi. Ali, naravno, to je drugačija priča, a Ambroz je gospodin, a ja
verovatno nisam u pravu.“
Ne, ja mislim da je možda u pravu. Alfred je iznad svega verovao u
moć iskupljenja. Neće škoditi da vidim kako bi on iskoristio ovu ideju.
Mada nije nova. Razmišljam o Hermioni u Zimskoj bajci. I o Almi koja se
vraća iz izgnanstva da voli i konačno se brine o Lordu Rojstonu.
Gledam Besi. „Možda si poslata sa svrhom da me ohrabriš.“
„Uradila bih sve za vas, gospođo Gibson. Osećam se veoma loše što
sam vas izneverila.“
„Nisi, Besi. Nikada me nisi izneverila. I nikada nisi izneverila decu.“
Oči joj zasijaju. „Ljubazno od vas što kažete to, ali ne želim da
mislite kako sam ostala jer sam ga volela više nego vas, znate. Bilo je to
zbog... pa, bilo je zbog dece. I nikada nisam znala za drugačiji život. A
on je rekao da ima poštovanu osobu koja će se brinuti o vama i da nema
razloga za brigu, no da bi mu bilo drago ako to ne bismo više
spominjali.“
„Molim te, ne krivi sebe, Besi. Znam koliko je teško raditi protiv
njegove volje. Ja sam se prepustila, ne zaboravi. Napustila sam svoju
kuću i decu. Zašto se i ti ne bi prepustila?“
Odmahuje glavom. „Izneverila sam vas. Stajala sam tamo, na
kuhinjskim vratima, i pustila sam vas da odete potpuno sami. Skoro mi
se srce slomilo.“
„Oh, Besi!“ Stežem njen dragi lik i obe počinjemo da plačemo.
Vilsonova se pojavljuje niotkuda. Vidim je preko Besinog ramena, s
neumoljivim izrazom lica. „Vreme je da se gospođa Gibson odmori,
gospođice Džorkins“, kaže. „Nije bilo kraja njenim jučerašnjim
uzbuđenjima, i zamalo nije umrla od hladnoće.“
Besi poskoči u žurbi. „Oh, bože! Nisam znala.“ Uzima svoj šešir.
„Odmah ću poći.“
„Ali dođi opet. Dolazi redovno! Obećaj mi to.“
„Hoću.“ Stavlja šešir, rukujemo se i Vilsonova je prati dole, kao da je
veoma nemirna ovca a Vilsonova ovčarski pas besprekorno odgojen.
„Pretpostavljam da imate još planova za lutanje“, kaže Vilsonova
kad se vratila.
„Ne, Vilsonova. U narednom periodu ću ostati kod kuće.“
Zadovoljno se smeši.

I ostaću kod kuće, ali ne planiram da se vratim svom starom, dosadnom

životu. Skoro da osećam kako mi Alfredova krv struji venama. Prilazim
malom stolu, privlačim sebi list papira. Uzimam pero. Držim ga visoko
da mi ne isprlja prste. Umačem ga u mastilo. I počinjem da pišem.
 Pogovor

B rak Čarlsa Dikensa bio je inspiracija za ovu knjigu, i mogu mnogo

da zahvalim brojnim biografima i kritičarima velikog pisca, ne
samo za opise događaja iz njegovog burnog i očaravajućeg života nego
i za mnoštvo detalja iz njegovih pisama, razgovora i običaja, što mi je
pomoglo da stvorim sliku o njemu.
Međutim, Devojka u plavoj haljini literarno je delo, i u stvaranju svoje
priče o Alfredu i Dorotei Gibson dozvolila sam sebi stvaralačku slobodu
romanopisca, dok sam istraživala zamišljeni tok njihovog odnosa.
Izmenila sam mnogo toga. Preuredila sam sastav njihove porodice,
ispreturala imena i odnose, neke nove likove stvorila, a neke izbacila.
Zamislila sam scene i dijaloge kojih nije bilo na mestima na koja njihovi
učesnici nikada nisu odlazili. Pošla sam u novim pravcima tamo gde je
nedostajalo biografskog materijala, gde je bio sporan ili podložan
sumnji – ili tamo gde sam jednostavno pratila niti Dikensove obuzetosti
čudnim, romantičnim i melodramatičnim, a ne stvarnim. Povremeno se
likovi iz njegovih romana, preobraženi, pojavljuju kao likovi u
njegovom životu.
I pored ovih izmena, uvek sam se trudila da se držim osnovne
naravi dve glavne ličnosti, onako kako sam ih ja razumela. Iznad svega,
Dorotei Gibson sam pokušala da podarim glas prilično ćutljive Ketrin
Dikens, koja je jednom prilikom zahtevala da pisma njenog supruga
budu sačuvana kako bi „svet znao da me je nekada voleo“.
 Zahvalnost

Htela bih da se zahvalim članovima Tindal strit fikšn grupe, na njihovoj

ohrabrujućujoj reakciji na uvodna poglavlja; i Barbari Holand, posebno
zbog toga što je pročitala ceo rukopis kad je bio završen. Naročita
zahvalnost ide i Alanu Maharu, što je od početka pokazao
zainteresovanost za ovu knjigu i očuvao veru u nju. Takođe se
zahvaljujem Emi Hargrejv i Peni Rendal, na njihovim korisnim
predlozima, kao i Džonu Lukasu na njegovim konstruktivnim
kritikama konačnog rukopisa.
I na kraju, ali nikako manje, htela bih da se zahvalim svojoj porodici
što je trpela moja stalna naklapanja o Dikensu, ženama i životu u
devetnaestom veku – i mom suprugu Nikolasu, pogotovo na tome što je
sve to slušao s ubedljivim izrazom razumevanja i zanimanja.
1 Fr.: La Belle Dame Sans Merci – Lepa dama bez milosti. Balada
poznatog engleskog pesnika Džona Kitsa. (Prim. prev.)
2 Fr.: neodevenu. (Prim. prev.)
3Fr.: „ludost udvoje“ doslovno, ili indukovana psihoza, u kojoj jedna
psihički poremećena a dominantna osoba prenosi svoje patološke ideje i
ponašanja na drugu. (Prim. prev.)
4Britanska zlatna kovanica koja je vredela dvadeset jedan šiling. (Prim.
prev.)
5 Aluzija na scenu s vešticama iz Šekspirovog Magbeta. (Prim. prev.)
6 Licej, Hejmarket i Druri lejn su pozorišta u Londonu. (Prim. prev.)
7 Edmund Kin i Vilijam Čarls Makredi – poznati britanski glumci.
(Prim. prev.)
8 Pesar – dijafragma, kontraceptivno sredstvo. (Prim. prev.)
9 Džek Blek – poznati pisac i lopov iz viktorijanskog doba. (Prim. prev.)
10 Fr.: kupusiću moj. (Prim. prev.)
11 Fr.: pogrešan korak, gaf. (Prim. prev.)
12 Aluzija na jednu u to vreme popularnu komediju. (Prim. prev.)
13 Fr.: pravi ljubavnik. (Prim. prev.)
14 Fr.: bez mane i bez straha. (Prim. prev.)
15 Fr.: naturellment – naravno. (Prim. prev.)
16 Fr.: habitue – stalan gost. (Prim. prev.)
17 Fr.: jastog na normandijski način. (Prim. prev.)
18 Fr.: petit conge – kratak odmor. (Prim. prev.)
19 Fr.: un vrai Parisien – pravi Parižanin. (Prim. prev.)
20 Fr.: s porodicom. (Prim. prev.)
21 Lat.: ad nauseam – do iznemoglosti. (Prim. prev.)
22 Kolač od brašna s dodatkom cimeta i raznog voća. (Prim. prev.)
23 Kolač od brašna s dodatkom limunove kore. (Prim. prev)
24 Grčka boginja osvete. (Prim. prev.)
25 Lat.: moja krivica. (Prim. prev.)
26 Devojka koja je, zajedno sa svojim ocem, 1838. godine spasila pet
ljudi iz nasukanog broda. (Prim. prev.)
27 Mesto na jugoistoku Engleske poznato, između ostalog, po
antikvarnicama i pabovima. (Prim. prev.)