Polja teorijske lingvistike[uredi - уреди | uredi izvor]

Teorijska lingvistika je podeljena na određeni broj posebnih oblasti koje su manje ili više nezavisne.
Najpoznatije oblasti su:
•fonetika, nauka o različitim glasovima koje koriste ljudski jezici;
•fonologija, nauka o razlikovnim jedinicama između osnovnih glasova;
•morfologija, nauka o unutrašnjoj strukturi reči;
•sintaksa, nauka o tome kako se reči kombinuju u oblikovanju gramatičkih rečenica;
•semantika, nauka o značenju reči (leksička semantika), i o tome kako se one kombinuju u oblikovanju
značenja rečenica;
•stilistika, nauka o stilu u jezicima;
•leksikologija, nauka o leksemima (riječima),
•pragmatika, nauka o korišćenju izražajnih sredstava (književno, figurativno ili drukčije) u
komunikativnom činu;
Prve tri grane lingvistike (fonetika-fonologija, morgologija i sintaksa) spadaju u gramatiku. Ne postoji
univerzalno određenje ovih oblasti, ali bi se većina lingvista složila da među ovim oblastima postoje
preklapanja. U svakom slučaju, svaka od ovih oblasti ima svoje osnovne koncepte.