ISTINA O NOVOSADSKOJ RACIJI

Ovo delo je posvećeno ljubiteljima nacionalne istorije, prijateljima,

roñacima i saradnicima kojima je jedini motiv dostojanstveno sećanje na
sve žrtve i onima koji su, zajedno sa mnom, preživeli diskreditacije,
klevete i teorije zavere ostavši privrženi idealu istine o žrtvama fašističke
Racije.

Neumoran rad pred senima žrtava Novosadske racije učinio je da istina i

pravda odnesu trijumfalnu pobedu nad posleratnim istorijskim
falsifikatima!
 PREDGOVOR

Istina je katkada bolna i strašna, ali oslobaña od bilo koje stege. Samo se na istini grade
stvarni dobrosusedski odnosi i mir meñu ljudima. Svedoci smo jedne surove istine koja
je skoro sedam decenija skrivana pod ledom. Kako vreme odmiče i otkrivaju se dokazi
koji potkrepljuju naše višegodišnje tvrdnje, sve jasnije uviñamo razmere genocida
„Novosadske racije“, istinu zbog koje su mañarski nacisti obesili odvažnog narodnog
poslanika Žilinskog koji je u mañarskom parlamentu uporno zahtevao pravdu za njegove
sugrañane - kako je on iskreno doživljavao žrtve Racije. Veteran Prvog svetskog rata u
kojem ga je zadivila hrabrost srpske vojske, kasnije oduševljen mañarofilskim
sentimentima koji su u jednom času prožimali Beograd i Srbiju, do kraja je ostao čovek
koji neizmerno voli svoj mañarski narod i - kako je govorio - njemu srodan i blizak srpski
narod. Verujem u iste ideale kojima se vodio Žilinski.

Čerčil je rekao da se većina ljudi kad-tad spotakne o istinu, a kada se to dogodi ustanu,
otresu se kao da se ništa nije dogodilo i produže dalje. Prvi put sam se sudario sa istinom
pripremajući knjigu o zaboravljenom genocidu Raciji. Što sam dublje analizirao ponore
zločina bez presedana, sve sam više spoznavao opseg jednog od najvećih genocida u
istoriji sveta. Šokirao sam se kada sam shvatio da su stvarni podaci smišljeno
falsifikovani i da nam je poturena poluistina. Ko i sa kojim motivima je to učinio - nisam
se time bavio pošto su vapaji naših žrtava i njihove patnje bili jedini pokretač i baklja u
tmini poluistina i nerazumevanja koju je u svoje vreme doživeo veliki evropski vizionar
Žilinski i velikani poput njega: Lajoš Dunafalvi i Andor Molnar (koji su spasili Kovilj),
Nemci koji su spasili Kać, Nemci i Mañari koji su spasili Bačko Gradište, Mañari koji su
spasili Nadalj i Budisavu i mnoštvo običih „malih“ Novosañana: domaćica, kuvarica,
domara, koji su spasili živote svojih komšija.

Mogao sam da otresem tu istinu i nastavim svojim putem. Nisam roñen u Novom Sadu.
Nisam mu privržen u meri u kojoj jeste većina nacije. Poštedeo bih sebe brojnih
neprijatnosti, potajnih optužbi i špekulacija o motivima, poruga, napada što knjiga nije
štampana ćirilicom, naivnih pitanja da li se može živeti od pisanja... Naše zajedničke
žrtve ostale su mi jedini ideal do današnjeg dana.

Mogao sam da se pretvaram da ne znam, ali ugašeni životi ljudi poput mene naprosto me
nisu ostavljali ravnodušnim, pa ni onda kada sam u gradu koga se ovo tiče nailazio na
ravnodušnost, gnev i materijalistički pristup životu samo za danas i samo za ovde! Na
mestu žrtava mogao je da bude svako od nas. Stoga kao žrtve Racije imamo prava da
znamo istinu o razmerama tog genocida.

Nadahnuće za ovaj rad je naviralo tokom „Noći muzeja“ 15. na 16. maj 2010. godine,
kada je u Čurugu prvi put otvoren „magacin smrti“ posle 69 godina. Kako je magacin, uz
blagoslov Episkopa bačkog, predviñen da postane muzej u čast žrtava Racije u tom

2
mestu, članovi Memorijalnog društva „Racija 1942.“ su te prohladne majske noći prvi put
otvorili taj prostor Čuružanima za posetu. Čurug se te noći pridružio gradovima i
mestima koja učestvuju u toj godišnjoj manifestaciji, a kako na teritoriji žabaljske opštine
ne postoji nijedan muzej, taj čin je imao višestruki istorijski značaj.

U magacinu gde su zatvoreni Čuružani zverski pobijeni prikazivali smo film Mike Antića
„Spomenik“ u kojem svedoci govore o Novosadskoj raciji. Oduševljen čuruškom
omladinom koja je satima upijala utiske u magacinu i opštom atmosferom koja je te noći
zavladala u mestu gde su mañarski fašisti iskorenili 30 odsto stanovništva, shvatio sam da
je sazreo trenutak da se – baš u takvom okruženju – napiše istina o genocidu u Novom
Sadu. Tokom nekoliko dana boravka u Čurugu sastavio sam fragmente jednog bitnog
svedočanstva nacionalne istorije pošto je Novosadska racija jedan od najvećih zločina
nad civilnim stanovništvom u istoriji čovečanstva.

U Čurugu, 18. maja 2010.

Prvi metak pronañen u čuruškom magacinu tokom Noći muzeja 2010,

69 godina posle pokolja

3
 POGLAVLJE I

POUZDANI MEðUNARODNI
ME UNARODNI DOKUMENTI O BROJU ŽRTAVA
RTAVA
NOVOSADSKOG GENOCIDA

Vizionar našeg vremena

Kada nam je Arčibald Rajs u testamentu zamerio da smo nezahvalan narod, možda je
imao u vidu i velikane poput Endrea Bajči Žilinskog, koji je mogao da produži dalje kao
da se ništa nije dogodilo umesto što je izgubio život zbog nas! Zahvaljujući tom
vizionaru evropskog ranga danas pouzdano znamo da je fašistička Racija u Šajkaškoj,
Novom Sadu i Bečeju odnela najmanje 12.763 žrtve.1 Zbog značaja koji Žilinski ima za
evropsku istoriju, odlomci iz njegovog Memoranduma mañarskom regentu (namesniku)
Miklošu Hortiju poslužiće kao pojašnjenje zašto naša nacionalna istorija i zajedničko
evropsko pamćenje nemaju prava da zaborave Žilinskog:

„Strahoviti zločini koji su se desili ugrožavaju, pre svega, postojanje Mañarstva, časti
naše nacije i njene budućnosti, te dovode do konačne propasti i gubljenja meñunarodnog
ugleda Mañarske kao države...

Istovremeno, moramo sa srpskim stanovništvom u Južnim krajevima da postupamo sa

mnogo ljubavi i strpljenja i da tako pripremimo, u smislu jugoslovensko-mañarskog
ugovora o prijateljstvu, potpuno izmirenje sa našim srpskim susedima...

Za vreme zaposedanja Bačke, prema računu ozbiljnih činilaca, meñu tamošnjim Srbima
palo je oko 8.500 ljudi... ali su većim delom to bili nevini ljudi ili sitniji grešnici,
ponajviše žene i deca. Kad sam početkom novembra prošle godine bio dole u Novom
Sadu, s dubokom sam tugom slušao o svim ovim stvarima, kao i o ovome što sledi...

General Bajor počeo je svoje službovanje time što je jednim uvredljivim plakatom strpao
sve Jevreje, Cigane i Srbe pod jednu kapu i teško uvredio, nepotrebno i štetno, ovaj
viteški i čestiti srpski narod o kojem je samo mesec dana ranije mañarska javnost kao i
štampa bila puna hvale. Ovaj grubi postupak bio je u oštroj suprotnosti sa izjavama
plemenitim i punim razumevanja učinjenim samo nekoliko dana ranije od strane
punokrvnog Mañara, čestitog sikuljca generala Bajora, pred izaslanicima novosadskih
narodnosti, u suprotnosti sa očekivanim postupanjem koje je ova izjava nagoveštavala.
Ali general Bajor nije se zaustavio na ovim suvišnim i štetnim uvredama koje nemaju
ničeg zajedničkog s mañarskim duhom, nego je, prema mome sećanju, na ovom grubom
plakatu pozvao sve Srbe, Cigane i Jevreje koji su se od 1918. godine doselili u Novi Sad i

1
Svedočenje Nikole Aleksića o novinskim napisima 70tih godina prošlog veka, kada je na kratko
dopušteno objavljivanje istine o saznanjima Endrea Bajči Žilinskog (kod autora)

4
okolinu da za tri dana napuste državu. Ove nesrećnike, prema mome saznanju oko
24.000 duša, koji ni od svojih pokretnina nisu smeli ništa da ponesu, sem 30 penga po
glavi, prebacili su zajedno sa odojčadima i decom na suprotnu obalu Dunava, u tadašnju
hrvatsku i srbijansku anarhiju. Pored toga, i prema onima koji su i nadalje ostali ovde
nastavljeno je nepotrebno zastrašivanje i gonjenje. Na rezidenciju Irineja Ćirića, srpskog
episkopa, čoveka časna i naučnika evropskog nivoa, danima su stajali upereni topovi.
General Bajor, ili njegovi ljudi, samoinicijativno su u vidu poreza skupili izvesne sume
novca od Srba i Jevreja i od istih osnovali fond iz kog su veliki deo, prema mome
saznanju, samoinicijativno upotrebili za odreñene ciljeve. Sa ovim je razumljivo što je
umesto vidanja ovih rana, zadatih delom nehotično, delom pod moranjem, delom
samoinicijativno i protivzakonito, nastupilo njihovo reagovanje usled ovakvih
postupaka...

Kada sam u novembru prošle godine bio u Novom Sadu, prema informacijama mojih
tamošnjih poznanika, bilo je već obešeno u Novom Sadu 4 Mañara i 1 Srbin, u Bačkom
Petrovcu 5 Slovaka i 2 Srbina, u Adi 2 Mañara, u Futogu 3 Jevrejina itd. Nedeljama i
mesecima sprovodio je svoj jezoviti posao ovaj preki sud. Prema mojim najnovijim
saznanjima, broj ovih vešanja stalno raste...

Svakako mogu da kažem da su me još prvih dana novembra 1941. godine dobronamerni
srpski poznanici zamolili da i ja pokušam da učinim nešto radi obustavljanja ovoga
metoda vešanja i da ubedim merodavne da ovo ne leči zlo, nego ga još više podstiče. Sve
ovo ispunjava strahovitom gorčinom nervno istrošeno nesrećno srpsko stanovništvo. Sa
čovečanskog gledišta ne može im se uzeti za zlo što su zbog sloma svoje države ispunjeni
gorčinom. Pa i one strahovite krvave žrtve, na drugoj obali Dunava, u Hrvatskoj i Srbiji,
koje je onaj narod tamo preko, evo, više od pola godine primoran da plaća. Prema tome,
baš od nas Mañara mogu da očekuju nešto malo razumevanja, nešto malo čovečanskih
metoda, od nas, za koje ceo svet pa i sami Srbi znaju i drže da smo najčovečniji soj. Ja
sam kasnije hteo da se vratim u Bačku i da doñem do jedne potpunije i stvarnije slike, ali
je u tome došla budžetska debata u Parlamentu, posle čega su se približavali božićni
praznici, pa je moj put izostao. Neposredno pred Božić sa zaprepašćenjem sam saznao da
na ovom terenu nije nastupilo poboljšanje i da su vešanja dobila sve veće razmere...
umesto s pravom očekivanog obrta, dogodilo se baš suprotno: „odbrana nacije“ i
„odbrana države“ dobili su zajednički naziv „POGROM“...

Četvrtog januara ove godine dobila je žabaljska žandarmerija obaveštenje da se na

jednom salašu, za koji se držalo da je nenaseljen, vidi dim iz odžaka. Zapovednik je na to
skupio dvadesetak naoružanih ljudi, žandarma, graničnih stražara i policajaca, te je s
njima hteo da izvrši raciju na pomenutom salašu. Kada su se na puškomet približili,
dočekani su puščanom vatrom sa salaša, od koje je pet ljudi poginulo, dvojica ranjena,
dok su se ostali povukli. Na ovo je zatražena oružana pomoć iz Segedina i Novog Sada i
drugog dana, 5. januara, pošli su iz dva garnizona mañarski oklopni odredi i opkolivši
ceo žabaljski srez prodirali su prema sumnjivom salašu na Tisi. Kada su se mañarski
vojnici približili salašu, naišli su na puščanu vatru jer su ustanici prihvatili borbu tokom
koje su navodno pala još četiri mañarska vojnika i žandarma, a meñu ustanicima pak
mnogo više. Od ustanika je manji deo pobegao, drugi još manji deo, navodno njih

5
petorica, bili su zarobljeni i nekoliko dana kasnije od vojnog prekog suda osuñeni na smrt
i pogubljeni. Brojevi su možda netačni, ali prema obaveštenjima primljenim sa više
strana, bitno je ipak to da je već 5. januara, sa nesrazmerno velikim mañarskim gubicima,
može se reći sa lakoćom ugušena žabaljska pobuna sa vojničke tačke gledišta. Ne postoji
Mañar koji ne bi odobrio ovakav vojnički postupak i nema milosti za one koji podmuklo
potpiruju pobunu protiv mañarske države, njene sigurnosti i njenog stanovništva. Ovim
bi cela stvar mogla biti završena i bilo bi mesta postupku, najviše zbog pitanja: da li je
bilo i ko su bili pristalice ove zavere, i to ne samo u Žablju, nego u celom žabaljskom i
titelskom srezu? Niko ne bi smeo da ima bilo šta protiv da se traganje nastavi u ovome
pravcu, pa ako je pristalica ili saučesnika ove zavere bilo na stotine i hiljade suditi im, ali
na osnovu mañarskih zakona...

Jedna verzija o pogromu glasi da su tokom noći u Žablju sakupili nešto oko 1.000-1.400
ljudi, u ogromnoj većini Srbe, manjim delom Jevreje, i cele porodice zajedno sa ženama,
devojkama, decom i odojčadima dovozili su na obalu Tise vojnim kamionima, tu ih
postavili na strmu obalu, nasuprot banatskoj, kao da čekaju skelu, nakon čega su ih
izrešetali automatskim puškama i zatim bacili u Tisu kroz rupu isečenu u ledu. Prema
drugoj verziji, ovo se ubijanje u Žablju odvijalo u manjim delovima i to u danima od 5.
do 19. januara. U susednoj velikoj opštini Čurugu, ovo je klanje, navodno, obavljeno od
kuće do kuće dok je pred kućama stajao vojnički kamion u koji su bacali leševe, pa kada
bi se kamion napunio, odvozili su ih na Tisu i onda ih bacali pod led. Kamion se zatim
vraćao i tako je teklo to jezovito klanje tokom koga nije bilo milosti ni za decu ni za
starce i starice dokle god bi se čekao kamion da se napuni. Prema mojim obaveštenjima,
u Čurugu je bilo više mrtvih nego u Žablju, koji broj može da iznosi do 3.000...

Visoko uzvišeni gospodine, možda su ove brojke i preterane, ali je isto tako moguće i da
su nepotpune. Neka Bog da da su što preteranije! Ali ove brojke stvarno ne menjaju
ništa od činjenice da se u Mañarskoj odigralo, bez sudske presude, masovno klanje sa
punom odgovornošću vojnika i žandarma, odnosno honvedskih i žandarmerijskih oficira.
Ovaj nitkovluk ne može da opravda ni olakšavajuća okolnost da se to desilo za vreme
borbe u odbrani nekog velikog ratnog interesa, ili je trenutna i donekle objašnjiva
razjarenost. Jer, sve se to desilo tada kada je vojnička strana celog pitanja bila već
likvidirana i to ne na neprijateljskoj nego na mañarskoj državnoj teritoriji. Ako
ustanicima u borbi pomažu i žene i deca, onda je možda razumljivo da i oni onde
stradavaju. Ali kada je uistinu oružana pobuna, zbilja malog obima, bila već likvidirana,
pa ipak stanovništvo čitavih sela u dva cela sreza prepustiti na milost i nemilost
vojnicima, žandarmima i narodnoj straži i pustiti ga da pune dve nedelje trpi njihov
krvavi zulum, najnečovečnije i najnemañarskije masovno ubijanje, to je tako strahovita
greška i takav potres mañarskog pravnog poretka i tako opasna pojava grañanskog rata
protiv čega mora svaki čestiti Mañar da digne glas. Takav sam buntovnik u ovoj stvari
bio i ja kada sam 19. januara dobio prva obaveštenja iz pouzdanih izvora. Kome sam se
tada mogao obratiti nego ministru predsedniku Mañarske? Napisao sam mu jedno pismo
koje je odgovaralo ozbiljnosti i tragičnosti situacije, kao i mojoj elementarnoj
uzbuñenosti, a u kojem sam ga molio i zahtevao prekidanje ovog organizovanog i
oficijelnog pogromskog lanca kao i kaznu za krivce. Pismo sam poslao 21. januara
ministru predsedniku Laslu Bardošiju. Sledećeg dana on mi je lično telefonirao i zamolio

6
me da ga posetim u njegovom stanu. Tema mog pisma nije bila samo o žabaljskom
pogromu, nego je obuhvatila i pitanje učešća mañarske domobranske sile u ratu protiv
Sovjetske Rusije. U ovoj drugoj stvari predsednik me je do izvesne mere umirio. Što se
tiče stvari u Južnim krajevima, rekao mi je da je pod utiskom mog pisma još dan pre toga,
dakle 21. januara, telefonirao u Novi Sad da tamo ne bude nikakvih svireposti. Priznajem
da nisam razumeo celu stvar, jer je to moje pismo još od ranije, koje je spominjalo
vojnička zverstva u Novom Sadu još prošle jeseni, tako da sam imao taj osećaj da je
ministar predsednik pobrkao ranije stvari sa sadašnjima. Tek mnogo kasnije, kada sam
primio obaveštenje o novosadskom pogromu, došao sam na to da kada sam ja bio kod
predsednika vlade, koliko se sećam to je bilo 22. januara, tada je već uveliko tekao
novosadski pogrom. Naime, ja sam još 21. januara posle podne izmeñu dva i tri sata
upozorio gospodina ministra predsednika na žabaljski pokolj, a on je još istoga dana
telefonirao u Novi Sad, ili prvoga dana novosadskog pogroma, ali uputstvo predsednika
nije imalo nikakvog dejstva jer se trodenvni novosadski pogrom zapleo na svoj način u
svome koloseku i u svome beščasnom toku. Ja i te kako konstatujem tešku političku
odgovornost gospodina ministra predsednika u ovoj stvari, jer ne može da kaže da ga nije
niko blagovremeno obavestio, bar po pitanju novosadskog pogroma. On je tada imao
vremena i načina da učini nešto, ili ako za konkretno preduzimanje nije imao dovoljno
snage, mogao se obratiti za pomoć ljudima jačim od njega, ili moćnijim ustavnim
faktorima.

Sa neiskazanim zaprepašćenjem primio sam vesti, posle svega ovoga, o novosadskom

pokolju. Nisam hteo da verujem ni očima ni ušima. Kako? Prema mom znanju, čule su
se vrlo ozbiljne vladine izjave pred odgovornim izaslanicima srpske manjine iz Južnih
krajeva o tome da je šajkaški pogrom završen i da je time završen i jedan tužan po svoj
prilici prelazan period grañanskog rata. I onda izjava gospodina ministra predsednika,
učinjena preda mnom, da je još 21. januara telefonirao u Novi Sad da ne bude nikakvih
svireposti, govorila je o ozbiljnoj vladinoj rešenosti. Ispostavlja se, meñutim, da
novosadski pogrom ne samo da u svirepostima nadmašuje, ili je sličan šajkaškom, nego
je po svome karakteru bio očigledniji vojnički pogrom...

Prvoga dana, 21. januara, pomoću spiskova po kvartovima obilazili su žandarmi pod
voñstvom podoficira kuće i legitimisali Srbe i Jevreje. Potom su ih u masama vojnim
kamionima odvozili na obalu Dunava i onde ih po grupama skidali gole, te muško i
žensko i decu zajedno ubijali i potom ih bacali na zaleñeni Dunav. Po noćima su,
navodno, topovima razbijali led da bi voda odnela leševe. Broj ovako ubijenih ljudi u
masama na Dunavu, blago računajući, iznosi više stotina. Ali ovaj pogrom nije se
odvijao samo tako šablonski, jer je jedan moj prijatelj iz Novog Sada, ugledan Mañar,
pričao pred svojim peštanskim poznanicima da je na reformatskom groblju svojim očima
video osamdeset nezakopanih leševa. Drugoga dana su već posao uprostili, jer su ljude
ubijali po njihovim stanovima, porodice su zajedno sa decom istrebili, poharali kuće,
obijali kase, leševe trpali na vojničke kamione i onda ih bacali pod dunavski led.

U nekim ulicama su istrebili čitave srpske i jevrejske porodice...

7
Dr. Satler, lekar Jevrejin, koji je za vreme jugoslovenske vlade svakog siromašnog
Mañara lečio besplatno...

Paja Jakovljević, trgovac na čijem se tavanu pronašla jugoslovenska zastava – u istu su

ga uvili i tako ubili...

Lazar Manigodić, koji je u Jugoslaviji bio sekretar Auto-kluba, pa je to ostao i posle

promene uprave, a ubili su ga jer su kod njega našli neke mašinske delove i nabedili ga da
je to po svoj prilici eksplozivno sredstvo...

Nikolić, mesar, zajedno sa sinom. Kod njega su još 20. januara bili u poseti mañarski
oficiri, a koji su navodno rekli prilikom odlaska: „Siroti Srbi“...

Krivica udove dr. Matanovića bila je ta što je briznula u plač kada su naišli naoružani
vojnici...

Dr. Jovanović, dečji lekar, koji se nikada nije bavio politikom. Braća Gavrilovići, njihov
zet inž. Dragojlov-Dobanovački, kod čije je porodice zalazio general Novaković, a s njim
je ubijen i muž njegove sestre – Ivanović, novinar, zajedno sa svojom ženom Mañaricom,
dva brata Kon, trgovci, a nestao je i njihov novac, Kornel Frank, preduzimač, zajedno sa
ženom i jednogodišnjim detetom, Mira i Terka Fuks, 19 i 20-godišnje devojke čiji su
roditelji sada u Hrvatskoj, Lazar Sremčević, trgovac sa ženom, dve kćerke i zetom...

U ime mañarskog Boga i u ime miliona čestitih Mañara, koji sada ne mogu da zbore,
preklinjem Gospodina Regenta da svojom ogromnom, odlučnom i presudnom rečju vrati,
a to se može jer još ništa nije kasno, ovome narodu osećanje samopoštovanja, veru u
svetu mañarsku stvar, poverenje u zakon i pravdu, jer nam kroz hiljadu godina državu
održava samo vera i poverenje u jednu vašu čovečansku i Božju pravdu. Preklinjem
Vaše Visočanstvo u ime miliona da kaznite vinovnike, a ako za to postoje prepreke,
izvolite onda sve čestite Mañare i nas koji već godinama dižemo glas stavite na
optuženičku klupu da bar u smrti zaboravimo da smo ikada bili Mañari. Ili će pobediti
ovaj vojnički zločin, ili čestiti Mañari. Ako pobede prvi, mi ćemo morati da
propadnemo!...

Otvoreni zvanični pogrom bez podizanja optužbe i sa isključivanjem odbrane, masovno

ubijanje velikog stila može istorija u Mañarskoj da zabeleži januara 1942. godine i to na
večitu sramotu Mañarstva, nacije, mañarske pravne države, mañarskog duha, čovečnosti i
na hrišćansko nadahnuće svetostevanskog evropejstva. Izneo sam dogañaje na temelju
ozbiljnih obaveštenja, ali ipak s tom rezervom da se meñu iznetim podacima mogu naći
manje ili veće greške u brojevima i detaljima. Ovo je prirodno zato što su podaci crpljeni
iz privatnih izvora, a po mom shvatanju nisu važni brojevi i detalji. Ako je samo suština i
klica svemu ovome što sam naveo istina, onda mogu već iz toga mirne savesti da izvodim
dalje zaključke...

Ova se sramota dogaña u našem nacionalnom periodu od koga svaki čestiti Mañar mora
da pocrveni. Svako ulepšavanje i svako premazivanje biće samo prepreka velikom cilju:

8
potpunoj kazni, potpunom vraćanju pravnog poretka i najpotpunijem mogućem
zadovoljenju.

Isključivo su me samo ovi ciljevi rukovodili da napišem ovaj Memorandum, kao i časna
namera da u nedostatku potpune i nesmetane parlamentarne slobode bar na ovaj način
podignem svoj glas protesta, smeo bih reći, u ime ali bez ovlašćenja miliona i miliona
Mañara protiv odigranih strahota i da od Vaše uzvišenosti tražim leka našim unutrašnjim
ranama od sviju najtežih za ovih hiljadu godina. U ovome me nije rukovodila nekakva
sentimentalna ganutost niti sektaška pristrasnost. Vrlo dobro znam da se politika ne vodi
uvek u rukavicama, da su interesi države često mnogo jači i da iziskuju upotrebu
nemilosrdnih sredstava, a naročito kada je reč o održanju unutrašnjeg reda. Niko ne
može da ima ništa protiv, a ponajmanje ja kao stari kontrarevolucionar, da se sa punom
strogošću kazne svi oni koji podmuklo napadaju i dižu se na oružje, bilo protiv države ili
vojne sile, bilo protiv mañarskih vlasti. Ali mañarski vojnik i žandarm nije tu zato da
čestite i poštene grañane, nezaštićene žene, devojke, decu i odojčad masovno ubija.

U Novom Sadu je, na primer, masovno ubijanje teklo puna tri dana u zvaničnom
prisustvu komandanta segedinske armije, dakle sa njegovom potpunom odgovornošću. U
vezi sa ubijanjem, razbojništvom i krañama koje su se desile u samom centru grada gde
stanuje imućniji svet, zaključujem da izgovor da se stanovništvo „pročešlja“ od
komunista ovde nije dobar. Zar komuniste treba tražiti kod imućnijih jevrejskih trgovaca
ili kod članova obrazovane srpske inteligencije? Pa zar se i zbog samog komunizma
mogu bez suñenja ljudi, žene, deca i odojčad nekažnjeno ubijati?

Elitna Miletićeva ulica: 23. januara 1942. potpuno istrebljena

9
U Novom Sadu su, prema mojim obaveštenjima crpljenim iz pouzdanih izvora, iskasapili
još i ove intelektualce i članove njihovih porodica:

Dr Miloša Bokšana, 65-godišnjeg advokata i njegove dve sestre, dr Pavlasa i njegovu

ženu, dr Relju i dr Kostu Trifkovića i njegovu majku, suprugu Pavla Dobanovačkog i
njenu sestru, inž. Žakića, direktora Vodne zadruge i njegovu ženu, inž. Nikolu
Dragojlova, sina autrougarskog kontraadmirala koji je sa Vama zajedno ratovao, inače i
Vaše kumče, Milorada Rajića, koji je posle ulaska mañarskih trupa bio sa
gradonačelničkim pravima ovlašćeni veliki beležnik, a pored njega i 4 srpska popa. U
toku žabaljskog pogroma, na primer, Svetozara Vlaškalića, 72 godine starog popa
mošorinskog, vlasnika 186 jutara zemlje, velikog narodnog dobrotvora koga su na Badnji
dan uveče ubili na drumu, Miloša Katića, 67 godina starog žabaljskog protu, sad skoro
naimenovanog županijskog većnika, koga su po svoj prilici bacili u Tisu, u Titelu protu
ðorña Parabućskog, koga su na prvi dan Božića u pola deset uveče, navodno sa celom
porodicom, odvukli na Tisu i ubili, ubijen je i dr ðorñe Jovanović, čuruški lekar koji je
izdao za nekoliko devojaka lekarsko uverenje da su ih žandarmi deflorisali. U Žablju su
još ubili dr Ivana Francuza i dr Ljubomira Dimitrijevića. Ovo su sve odvojeni detalji, ali
se svaki pametan Mañar mora zapitati: pa da li su to komunisti? I kome je od koristi
ovakvo masovno ubijanje, pa i ako je reč o komunistima?...

Prema mojim obaveštenjima, dozvoljavam da su brojevi netačni, možda veći ili manji, za
vreme vojnog zaposedanja Južnih krajeva palo je oko 8.000 žrtava, većinom Srba,
vešanjem je palo bar 200 žrtava, u Žablju je pobijeno oko 1.400, u Čurugu oko 3.000, u
Novom Sadu 2.000-2.500, o ubijenima u titelskom srezu nemam podataka, ali mislim da
se i onde može računati bar sa 1.000, što svega iznosi oko 16.000 duša. Ako je i nekoliko
hiljada više ili manje, u svakom slučaju broj je strahovit, odgovornost ogromna i odijum
je neizmeran na duši sirotog mañarskog naroda, dok je sa gledišta budućnosti to istinski
sistem grañanskog rata i zloslutno po dobro Mañara. Mikloš Horti ne sme dozvoliti da na
njegovo slavno vojničko ime, na savest naše nacije, na istoriju njegovog regentstva padne
ova mrlja. Glasovi o svakakvim nečoveštvima dopiru do neba i ne mogu ostati bez
osvete. Postavlja se pitanje: da li će ove grehe kajati Mañarska i njen regent s vladom i
punom snagom mañarskih zakona, ili će to učiniti drugi i to višestruko, bilo po strašnom
zakonu krvne osvete, bilo posle rešavanja za zelenim stolom kada se bude diktirao mir i
pobednik, ali tada već okajanje neće biti s pravim krivcima nego s našim dragim i
nesrećnim narodom“.

Ovaj Memorandum koji datira od 4. februara 1942. spominje bitne činjenice. Tokom
aprilskog zaposedanja Bačke pobijeno je oko 8.500 žrtava, što nadmašuje posleratne
jugoslovenske podatke. Broj žrtava Čuruške racije je oko 3.000, a ne drastično umanjen
ispod 1.000. Najzad, Žilinski je o broju žrtava Novosadske racije u datom trenutku
raspolagao sa podacima o dve do dve i po hiljade žrtava, što je već dvostruko više od
posleratne tvrdnje o 1.246 istrebljenih Novosañana.

10
 Prvi dokument o Novosadskoj raciji2

Uznemireni pogromom, Nemci su hitno pozvali nemačkog konzula u Segedinu.

Diplomatski izveštaj konzula Kampfa nemačkoj ambasadi u Budimpešti 31. januara
1942. najstariji je dokument o Novosadskoj raciji koji se čuva u nemačkom državnom
vojnom arhivu (Bundesarchiv-Militar-archiv), Fond vojno-obaveštajne službe (Abwehr),
folija RW 5-Ausland-Abwehr/Ausland VI, v. 476-Jugoslawien.

„Mañarske kaznene mere u Novom Sadu

Prošle subote, 24. ovog meseca, imao sam priliku, povodom nemačkog klavirskog
koncerta, da razgovaram sa ovdašnjim komandantom korpusa (Cajdnerom) o, kako je
upravo izveštajem od 22. ovog meseca broj XII/59 ukratko javljeno, mañarskim
merama protiv srpskih buntovnika. General mi je nagovestio da su preduzete oštre
mere; bilo je neophodno da doñe do velikog broja streljanja, ali sada opet vlada mir.

28. ovog meseca obavestio me je celenlajter NSDAP u Novom Sadu, gospodin Hans
Prohaska (Hans Prochaska), da me Nemci iz Rajha u Novom Sadu mole da hitno, što
je mogućno pre, doñem k njima. Oni su bili zabrinuti zbog mogućih daljih streljanja.
Doduše, ni jednom Nemcu iz Rajha se do sada ništa nije dogodilo, ali ipak, mora se
računati sa nepredvidivim, u slučaju da Srbi obnove svoje podmukle napade.
Umirivao sam gospodina Prohasku i preko njega pozvao Nemce iz Rajha da pod svim
okolnostima sačuvaju mir i najavio dolazak po mogućnosti idućeg dana u podne. O
ovome sam ukratko tog popodneva uputio telefonsku poruku Poslanstvu.

Još istog popodneva sam potražio ovdašnjeg komandanta korpusa i razgovarao sa

njim o merama koje bi bile neophodne za posebnu zaštitu Nemaca iz Rajha. General
se za to spremno izjasnio, jer on takoñe – što posebno napominjem – neizostavno
računa sa mogućnošću daljih pobuna Srba i komunista. U tom slučaju će se još oštrije
udariti nego do sada, i zato će on uzeti Nemce iz Rajha pravovremeno u zaštitu koliko
god bude mogao. Upravo tada pustio je da uñe pukovnik Graši, komandant grada
Novog Sada, koji je prispeo zbog (podnošenja) izveštaja. Zajedno smo razgovarali o
pogodnim merama, i na moj predlog odmah je prihvaćeno da svi Nemci iz Rajha prime
jednu posebnu propusnicu na mañarskom jeziku sa fotografijom, u kojoj će biti
naglašeno da njen vlasnik stoji pod zaštitom Honveda.

Sledećeg jutra pokušao sam u pratnji jednog službenika konzulata, koji je ranije dugo
godina bio vozač, da mojim automobilom stignemo do Novog Sada. Deset
kilometara od Segedina uleteo sam u snežni nanos odakle su morali da me izvuku
seljaci i nakon pet sati bio sam opet u Segedinu. Konačno, uzeo sam jedini mogući

2
Milan Ristović, Jedan nemački dokument o novosadskoj „raciji“ januara 1942.

11
putnički voz za Novi Sad, kome je bilo potrebno 8 sati. U Novi Sad sam stigao noću
zbog čega je sastanak sa nemačkom kolonijom morao da otpadne.

Sledeći prikaz situacije pružili su mi gospodin Prohaska i ostali Nemci iz Rajha koje
sam juče rano susreo u hotelu.

Naime, 21. ovog meseca mañarska žandarmerija u saradnji sa vojskom preduzela je

pretres stanova i hapšenja, kao i prva streljanja, što se ni idućeg dana nije znatnije
povećavalo. Broj onih koji su tim merama bili pogoñeni bio je trenutno mali. Ali, tada
su Srbi, usred dana, u centru grada bacili bombe i ručne granate. Isto to ponovili su
23. ovog meseca, premda su svuda unaokolo postojali istaknuti pozivi koji su ih
uporno upozoravali na moguće posledice. Mañarski odgovor nisu morali dugo da
čekaju: 23. i 24. dogodilo se na stotine streljanja. Ko je od ranije bio sumjiv, poznat
kao vodeći Srbin ili komunista, ko je bežao ili nije na poziv odmah izvadio ruke iz
džepova, bio je na mestu streljan. Takoñe, nisu pošteñeni ni žene ni deca. Tri žene,
ranije nemačke državljanke, od koji je jedna bila udata za Jevrejina a druge dve za
Srbe, streljane su u svojim stanovima pored svojih muževa. Na isti način pobijeno je i
13 ruskih emigranata, pripadnika Vrangelove armije, o kojima imam spisak, sa njihovim
roñacima. Ukupno treba da je streljano preko 3.000 ljudi, od toga 800 Jevreja. Jedna
tačna ponovna provera privremeno nije mogućna. Kada mi je, još pre mog odlaska iz
Segedina, od strane komandanta korpusa i zatim u Novom Sadu od mañarskih
štapskih oficira priznato nekih 2.300 streljanih, od toga 800 Jevreja, mora biti broj
mrtvih, u stvari, mnogo veći. Cele kuće, naročito vile i letnjikovci naseljeni Jevrejima,
stoje prazne jer su njihovi ukućani svi do jednoga mrtvi.

Nemci iz Rajha su ovim dogañajima, koje su mogli posmatrati delom pred svojim
domovima, delom na putu ka svojim radnjama ili na dunavskom ledu, sasvim
razumljivo uznemireni. Srbi, koji su njihovi kućevlasnici, saradnici na poslu ili
dugogodišnji poznanici, ležali su na ulicama, po kućnim tremovima ili drugde, pred
njima iznenada mrtvi. To ih je bolno dirnulo, posebno kada se radilo o ljudima koji su
na početku srpskog terora protiv svih Nemaca, aprila prošle godine, hrabro pokazali
spremnost da ih uzmu u zaštitu.

Kao otežavajuća okolnost uz to je da neretko mladi mañarski policajac i vojnik odmah

puca, kada se neko na nedozvoljavajući način legitimiše, ili kada bi pri vañenju
dokumenta gurnuo ruku u džep. U ovo ne treba sumnjati, jer je i pukovnik Graši
dodao kako žali zbog takvih slučajeva. To je za dlaku moglo da se dogodi i okružnom
voñi Folksdojčera, koji mi se obratio u hotelskom hodniku. On je trebalo da pokaže
dokumenta o svojoj službenoj pušci, koju je kao glavni gradski vrtlar smeo da
upotrebljava. Kada je posegao u fioku, uspeo je da se spase samo zahvaljujući slučaju.

U ponovnom razgovoru sa Grašijem, na koji sam poveo i celenlajtera gospodina

Prohasku, dobio sam – po ljudskom merilu neophodno jemstvo – za naše Nemce iz
Rajha, da im se kod budućih dogañaja ne bi desilo nikakvo zlo. Oni zadržavaju ne

12
samo svoje pomenute specijalne propusnice, već je takoñe ponavljana u
ravnomernim razmacima stroga zapovest svim vojnim grupama i policijskim organima
da u raciji, patroliranju ili kućnim pretresima itd. niko ko se izjasni kao Nemac iz Rajha
ne bude diran. On će, u slučaju da kod sebe ne bude imao propusnicu, biti sproveden
do kontrolnog mesta u štab komandanta grada...“

U najstarijem dokumentu iz pera neutralnog diplomate vidimo da su najviši vojni

rukovodioci mañarske okupatorske vojske priznali „nekih 2.300 streljanih“, a Kampf
zapaža da je broj žrtava znatno veći! Memorijalni muzej Holokausta u Vašingtonu u
Enciklopediji o Holokaustu navodi da su „januara 1942. mañarske vojne jedinice pobile
3.000 Jevreja i Srba u Novom Sadu, glavnom gradu jugoslovenske teritorije koju je
pripojila Mañarska“.3

Indicije o broju ubijenih Novosañana izviru iz memoranduma Žilinskog, memoara

doktora Deaka, „Slobode Vojvodine“ 1944. i činjenica iznetih u najstarijem dokumentu o
„Novosadskoj raciji“ - izveštaju nemačkog konzula u Segedinu. Štaviše, Mañarsko
odeljenje za nacionalne manjine je tokom rata evidentiralo 8 do 10 hiljada pogubljenih u
Šajkaško-novosadskoj raciji4, sa čime je saglasan i Vasa Kazimirović koji piše da je na
zverski način „pobijeno oko deset hiljada ljudi, žena i dece“.5

Grañani Petrovaradina su posmatrali januarski genocid

3
Holocaust Encyclopedia: Hungary Before the German Occupation (Internet izdanje)
4
Zbornik dokumenata i podataka o učešću Hortijevske Mañarske u napadu i okupaciji Jugoslavije
1941-1945, str. 509
5
Vasa Kazimirović, Šajkaška u narodnooslobodilačkoj borbi, str. 123

13
U postavci Muzeja Holokausta u Budimpešti izložen je zvaničan napis na mañarskom i
engleskom jeziku o pokolju u Novom Sadu. Broj pogubljenih Jevreja u tom tekstu nije
tačan, ali napis otkriva da „pod izgovorom borbe protiv partizana, jedinice mañarske
žandarmerije i vojske su krajem januara organizovale krvoproliće u Novom Sadu.
Ubijeno je približno 3.300 nevinih ljudi (2.600 Srba i 700 Jevreja). Meñu smaknutim
„partizanima“ bilo je 729 žena i 147 dece“. I u memoarima mañarskog regenta,
pokrovitelja i organizatora Novosadske racije, navodi se da je zvaničan broj žrtava u
Novom Sadu 3.309.6

Šef nemačke policijske bezbednosti, SS pukovnik Minberg, 25. februara 1942. izveštava
Ministarstvo spoljnih poslova u Berlinu o stanju u Bačkoj. Na osnovu izjava zvaničnika
mañarske vlade, Minberg beleži da je u Novom Sadu ubijeno 1.800 Srba sa ženama i
decom!7 Ako su iskorenjene srpske porodice u proseku imale tri člana, dolazimo do
izjave u filmu „Spomenik“ kada majka kaže glavnom junaku da je njegov otac bačen pod
led u Dunav sa preko 5.000 ljudi, žena i dece iz Novog Sada. Kada dodamo i 1.256
identifikovanih jevrejskih žrtava i žrtve drugog etničkog porekla o kojima nema ni reči u
Minbergovom izveštaju, ostajemo zaprepašćeni nad razmerama novosadskog genocida.

Istrebljivanje Novosañana u Miletićevoj ulici 23. januara 1942.

6
Admiral Nicholas Horthy, Memoirs (Annotated by Andrew L. Simon), str. 235
7
Aleksandar Veljić, Racija: Zaboravljen genocid, str. 356

14
15
Eksponat u Muzeju Holokausta u Budimpešti

16
Šajkaška (trougao Tise i Dunava u južnoj Bačkoj), nekadašnja granica sa Turskom gde su
patrolirale šajke sa šajkašima

17
 POGLAVLJE II
PUTEVI I BESPUĆA
BESPU A NACIONALNE PUBLICISTIKE, STRUKE I
NAUKE

Nakon streljanja najmanje 45 žrtava 21. januara i 48 žrtava 22. januara8, te nepoznatog
broja ubijenih u noći 22. januara9, usledio je 23. januar 1942, dan najmasovnijeg ratnog
zločina kada su mnogi grañani pogubljeni na ulici i u svojim domovima. Od jutra do oko
16 časova tog dana mnogi drugi Novosañani su oterani na Štrand. Oko podneva su na
najlepšu evropsku rečnu plažu dovezeni Deakovi, ispred kojih je bilo postrojeno oko
2.000 ljudi. Do kraja „Racije“ svi ti Srbi i Jevreji na Štrandu su pobijeni do poslednjeg, o
čemu svedoči doktor Andrija Deak u svojim izvanrednim memoarima.10

Najstariji novinski članak o broju žrtava Novosadske racije objavljen je u Slobodnoj

Vojvodini januara 1944:

„Tri hiljade iznakaženih i do gola opljačkanih leševa Novosañana primili su hladni talasi
Dunava“.11

Dunavska ulica

8
Arhiva spiskova žrtava koje je sastavio autor
9
Sećanja Ružice Galac Popović na priče Gertrude Galac roñene Šer (kod autora); Ružica Galac Popović je
u prelepoj porodičnoj monografiji Tircina slikovnica (str. 46) opisala kako je njena majka preživela krvavu
noć 22. januara 1942; intervju Ružice Galac-Popović sa Verom Šenk Obradović u biltenu Jevrejski pregled
za juli/avgust 2000, broj 7-8, str. 8-9)
10
Andreja Deak, Pod žutom trakom, str. 118
11
Osvetimo žrtve januarskih pokolja u Bačkoj, godina III, broj 8 (25. januar 1944), str. 2

18
Institut za istoriju 1984. godine izdaje knjigu Deca buntovne ravnice čiji autor piše:

„Prema nepotpunim podacima anketne komisije posle rata poimenično se došlo do broja
1.040 ubijenih. Meñutim u radovima nekoliko autora, koji su istraživali ove krvave
dogañaje, smatra se da je usmrćeno oko 2.000 grañana Novog Sada. Prema najnovijim
podacima, pak, za koje se smatra da predstavljaju najpribližniju cifru, u Novom Sadu je
ubijeno 3.309 Srba i Jevreja, a meñu njima i 144 deteta. Čak ni za ove cifre ne može se
reći da su potpune“.12

Čak ni te - u to vreme najpribližnije cifre prema najnovijim podacima - nisu potpune.

Pokrajinska komisija za utvrñivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini
potvrdila je da tačan broj žrtava nije iznela u javnost usled nedostatka podataka, ali ne
napominje broj ubijenih čiji identitet nije uspela da utvrdi.13 Zvanični posleratni podaci o
Novosañanima ubijenima u Raciji datiraju iz 1947. Državni organi su do 19. juna te
godine utvrdili imena 1.040 Srba i Jevreja.14 Imajući u vidu mnogostruke propuste u
načinu prikupljanja, beleženja i obrade podataka, izveštaj socijalističke Jugoslavije se ne
može smatrati merodavnim.

Pomenuta Pokrajinska komisija je objavila svoj utvrñeni broj pobijenih stanovnika u

Vilovu (63), Gardinovcima (37), Gospoñincima (67), ðurñevu (210), Žablju (572), Loku
(46), Mošorinu (182), Novom Sadu (1.040), Bečeju (205), Temerinu (39), Titelu (52),
Čurugu (700) i Šajkašu (26). U elaboratu o zločinima nad Jevrejima kaže da je „u
Čurugu Mañarska žandarmerija do poslednjeg čoveka istrebila tamo živećih 100 Jevreja
u januaru 1942... u Novom Sadu su istrebljeni čitave porodice Jevreja. (Inv. Br. 4962.)
Svega je ubijeno u Novom Sadu 870 Jevreja (Inv. Br. 4977)“.15

Da podaci komisije nisu „ni potpuni, ni uvek tačni“, da obuhvataju samo osobe koje su
prijavljene komisiji a ne sve žrtve, vidi se na primeru mesta Nadalj. U svim kategorijama
okolnosti pod kojima su stradale nadaljske žrtve podaci su nepotpuni, „iako je dobro
poznato da je takvih u Nadalju bilo znatno više“.16

Godine 1959. Žarko Atanacković iznosi kao „verovatno nepotpune“ sledeće brojke:

„u Titelu 52 lica, Vilovu 63, Gardinovcima 38, Loku 47, Mošorinu 176 i Šajkašu 26 lica,
Žablju 562, Gospoñincima 76, ðurñevu 208 i Čurugu 746. U vremenu od 10-29. januara
1942. sličnu akciju izvela je grupa pukovnika Deaka u Starom Bečeju gde je ubila preko
200 ljudi, žena i dece... Od 21-23. januara ova grupa (Jožefa Grašija) izvela je masovno
istrebljenje stanovništva u Novom Sadu i Temerinu, a od 25-27. januara i u Srbobranu. U
ovim akcijama ubijeno je preko 1.000 lica“.17

12
Dragoslav Ognjanović, Deca buntovne ravnice, str. 117
13
Saopštenja o zločinima okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini 1941-1944, knjiga 1: Bačka i
Baranja, str. 182, 183
14
Isto, str. 296-307
15
Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini protiv Jevreja (Istrebljenje, deportacija, mučenje,
hapšenje, pljačka), str. 83
16
Lazar Rakić, Nadalj (do 1945. godine), str. 218-219
17
Žarko Atanacković, Vojvodina u borbi 1941-1945, str. 41

19
Godinu dana kasnije Zbornik Matice srpske za društvene nauke broj 27 donosi članak
Živana Kumanova Bačka u narodnooslobodilačkoj borbi: kratak pregled, u kojem se
tvrdi:

„Za svega tri dana, 6, 7. i 8. januara, ubijeno je u Čurugu 883 lica, preko 600 u Žablju,
210 u ðurñevu, 74 u Gospoñincima, 26 u Loku, 66 u Vilovu i 51 u Titelu. U „raciji“ su
pobili čitave porodice, a u izvesnim slučajevima i stanovništvo čitavih ulica (ljudi, žena i
dece). Sve žrtve pobacali su u Tisu pod led. „Racija“ je izvršena i u Novom Sadu od 21.
do 23. januara, gde su ubili preko 2.000 ljudi. Nekoliko dana posle novosadske počinjena
je i „racija“ u Bečeju gde je ubijeno oko 200 lica, uglavnom Srba i Jevreja“.

Devet godina kasnije ðorñe Vasić piše da je okupator preduzeo „dve u istoriji
najprljavije i najzverskije vojno-policijske akcije, – Šajkašku i Novosadsku raciju“. U
šajkaškim mestima (bez Novog Sada i Bečeja) je prema napisu tog autora ubijeno 2.167
Srba, 109 Jevreja, 13 Rusina, 2 Mañara (1.589 muškaraca, 415 žena, 92 deteta i 195
staraca). Vasić citira Pokrajinsku komisiju da je u Novom Sadu ubijeno 1.043 osobe i
izveštaje okupatora prema kojima je u Novom Sadu ubijeno 879 osoba: 292 Srba, 556
Jevreja, 13, Rusina, 8 Mañara, 7 Nemaca, 2 Hrvata i 1 Slovak (418 muškaraca, 322 žene,
53 deteta i 86 staraca). Napominje da je u Bečeju ubijeno 206 osoba.18

Godine 1970. ðurica Labović i Petar Ražnatović u podnaslovu „Pokolj na obali Dunava“,
bez preciznо odreñene cifre pišu:

„U novosadskom januarskom pokolju stradalo je više hiljada Srba, Jevreja i poštenih

rodoljuba Novog Sada“.19

Milorad Ćurćin 1974. godine objavljuje podatke o Raciji u Žablju, Čurugu,

Gospoñincima i ðurñevu. Na spisku 593 žrtve u Žablju, 864 u Čurugu, 81 u
Gospoñincima i 210 u ðurñevu navodi i imena kojih nema u drugim izvorima podataka.
Osvrćući se na zvanične podatke okupatora o žabaljskom srezu kojem su pripadala ta
mesta, piše da je predsednik tadašnje mañarske vlade u parlamentu izjavio da je u „raciji“
u Bačkoj ubijeno 3.340 lica i to: u Žablju 653 (425 muškaraca, 143 žene, 33 dece, 52
starca; 624 Srba i 29 Jevreja), u Čurugu 887 (664 muškaraca, 122 žene, 10 dece, 91
starac; 873 Srba, 1 Mañar, 13 Jevreja), u ðurñevu 210 (113 muškaraca, 68 žena, 20 dece,
9 staraca; 178 Srba, 18 Jevreja, 1 Nemac, 13 Rusina) i u Gospoñincima 74 (56
muškaraca, 13 žena, 2 dece, 3 staraca; 66 Srba, 1 Mañar i 7 Jevreja). Dodaje iz izveštaja
segedinskog žandarmerijskog okruga da je „popis za oko 1.100 nestalih lica u Čurugu bio
još u toku. Uključujći i ovaj broj u zvanični izveštaj mañarske vlade, može se tvrditi da
je u Čurugu ubijeno blizu 2.000 lica, dok je broj žrtava na teritoriji sreza (žabaljskog) bio
oko 3.000 lica“. Odmah se ograñuje od tih podataka:

„No, svakako ovi podaci nisu potpuno tačni i zbog toga što mnoge žrtve nije imao ko da
prijavi, jer iz pojedinih uništenih porodica nije ostao niko ko bi ih mogao prijaviti
popisivačima“.20

18
ðorñe Vasić, Hronika o oslobodilačkom ratu u južnoj Bačkoj, str. 160
19
ðurica Labović i Petar Ražnatović, Otpor golorukih kroz logore, str. 177

20
Upravo to ključno priznanje izbegava višedecenijska posleratna istoriografija o
Šajkaško-novosadskom genocidu. Poput šajkaških mesta o kojima piše Ćurčin, u Novom
Sadu mnoge žrtve nema ko da prijavi, na šta je aludirao nemački konzul napisavši da su
mnogi domovi pusti i da je broj novosadskih žrtava zasigurno mnogo veći od cifre koju
su mu priznali mañarski oficiri. Štaviše, Racija je pokrenuta na Jovandan kada su u
gradu boravili svečari - gosti kod roñaka i prijatelja. Ko je mogao da zna identitet 18
gostiju sa Čeneja koji su došli „Mašinima“ u Rumenačkoj ulici da proslave Svetog
Jovana?21 Ko je prijavio ili popisao Rome iz Rakovačke ulice na Telepu, po koje su došli
fašistički žandari i neke poubijali u samoj ulici a druge potrpali u kamion?22 Nikada nije
rečeno koji su sve ljudi po prispeću vozova odvedeni sa železničke stanice pravo na
gubilište!? Nije ustanovljen identitet ogromne većine jevrejskih emigranata koji su našli
pribežište u Novom Sadu pred nacističkim progonima, a pouzdano se zna da ih je bilo
najmanje oko 300.23 Nedorečen je odgovor na pitanje koliko je tačno Rusa, emigranata
posle Oktobarske revolucije, ubijeno u Novom Sadu.24 Neznan je i identitet najmanje 50
zatočenika koji su u partijama izvedeni iz mučilišta „Armija“ i bačeni pod led! Sa tim
činjenicama u vidu, nameće se zaključak da mnoge žrtve nije imao ko da prijavi. To što
nema ko da ih prijavi, pa nije poznat ni njihov identitet, ne znači da ih je – kakvog li
apsurda falsifikovane istorije – brojno manje, nego upravo obrnuto!

Godine 1975. Laza Kostić, pravnik i doktor statistike, u inostranstvu objavljuje knjigu
Srbi i Mañari u XIX i XX veku. Za Šajkaško-novosadsku raciju kaže:

„Racija je obustavljena po nareñenju iz Pešte pre nego što su bili očišćeni svi Srbi iz tih
predela, ali pošto je već nekoliko hiljada Srba prvo streljano a posle bačeno u Dunav.
Brojevi se razilaze: dok Srbi govore o 30 hiljada ubijenih, Mañari priznaju jedva desetinu
od toga. Ja mislim da je samih Srba, bez Jevreja i Cigana, ubijeno oko 10 hiljada. I to
bez ikakve krivice sem što su bili Srbi“.

Komentarišući tezu da je u Novom Sadu ubijeno „okruglo 1.300 Jevreja, Srba i nekoliko
Mañara“, predratni državni stipendista na studijama prava u Frankfurtu piše: „Mislim da
je broj žrtava bio veći i da se peo na „okruglo“ dve hiljade (što naši pričaju o 10 hiljada,
to je nemoguće, niko od Srba u Novom Sadu ne bi ostao). Taj pokušaj smanjenja je
razumljiv, ali je manje razumljivo i nedozvoljeno zataškavanje srpskih žrtava kao
takvih“.25

Ustaljena falsifikovana teza o broju žrtava pojavila se 1978. u knjizi Jugoslavija: uoči i
za vreme Drugog svetskog rata:

„Do ubijanja Srba u Novom Sadu došlo je i u januaru 1942. godine. Njih pominje i
Nikolaj Horti u svojim Memoarima. Veli, da su brojne nedužne ličnosti bile ubijene i
20
Milorad I-Filip Ćurčin, Putevima slobode u ravnici, str. 252-253; 461-492
21
Iskaz Jovanke Kemec u zabranjenoj emisiji Radio Novog Sada Racija: januar 1942.
22
Iskaz očevica Stevana Berenjija (kod autora)
23
Iskaz Pavla Šosbergera, bivšeg predsednika Jevrejske opštine Novi Sad
24
Podaci Jovane Aleksić, istraživača ruskih žrtava fašističke racije 1942.
25
Laza M. Kostić, Srbi i Mañari u XIX i XX veku (fragmenti), VII sveska (tekst iz knjige Laze Kostića
prosledio Goran Živanović iz Šapca, pasionirani skupljač knjiga)

21
bačene u Dunav; broj žrtava, Jevreja, Srba i nekoliko Mañara, bio je kasnije procenjen na
1.300 lica“.

Hortijev govor pripreman za 15. mart 1944. sadrži rečenicu koju citira mañarski autor
Janoš Buzaši u svom delu o Novosadskoj raciji:

„Novosadske ispade svi osuñujemo, jer je tom prilikom izgubilo živote oko 3.000 ljudi“.

Taj citat je objavljen u našoj zemlji još 1976.26

Štrand: neobeleženo novosadsko stratište

Pavle Šosberger napominje da je „racija“ zapravo lov na Jevreje i Srbe u kojem je

stradalo 870 novosadskih Jevreja. U imeniku žrtava Holokausta poimence je
identifikovao 827 tih žrtava.27

Opisujući oblike genocida na Balkanu, Jaša Romano 1980. godine skreće pažnju da je
ubijeno oko 2.260 lica u „šajkaškoj raciji“, od toga 323 Jevreja: 100 u Čurugu, 29 u
Žablju, 37 u Temerinu, 35 u Titelu, 13 u ðurñevu, 8 u Gospoñincima, 100 u Bečeju i 1 u
Šajkašu, a da su u Novom Sadu na „najzverskiji način pobijeni“ na sedam mesta u gradu
„789 Jevreja i nekoliko hiljada Srba“.28

26
Mila Čobanski, Zvonimir Golubović, Živan Kumanov, Novi Sad u ratu i revoluciji 1941-1945, knjiga I,
str. 702
27
Pavle Šosberger, Jevreji u Vojvodini: kratak pregled istorije vojvoñanskih Jevreja, str. 180, 300-401
28
Jaša Romano, Jevreji Jugoslavije 1941-1945: Žrtve genocida i učesnici NOR, str. 160

22
Nada Babić i Radojka Kovačev se 1984. godine osvrću na pogrom u Šajkaškoj u
Hronologiji narodnooslobodilačkog pokreta u Vojvodini 1942:

„Prema nepotpunim podacima, u zločinačkoj akciji mañarskih fašističkih oružanih snaga

nazvanoj racija, živote je izgubilo: u Čurugu 883, Žablju 629, Vilovu 66, Gardinovcima
32, Gospoñincima 74, ðurñevu 210, Loku 48, Mošorinu 195, Temerinu 44, Titelu 51,
Šajkašu 26 i Kovilju 2 rodoljuba. Ukupno 2.260 lica. Od toga broja po nacionalosti:
2140 Srba, 105 Jevreja, 13 Rusina, 1 Hrvat i 1 Mañar; po polu i starosti: 1575 muškaraca,
407 žena, 86 dece ispod 12 godina i 192 osobe iznad 60 godina starosti“.

Koliko je ta vrsta podataka nepotpuna za Šajkašku, toliko je nepotpuna i za Novi Sad.

Iste godine je Institut za istoriju u Novom Sadu objavio delo Vojvodina u
narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji 1941-1945, u kojem navodi da je
„genocidna operacija, poznata pod nazivom ’racija’“ usmrtila 2.260 osoba u šajkaškim
selima i 206 u Bečeju. U pogledu Novog Sada, „od 21. do 23. januara je usmrćeno i
bačeno pod led Dunava blizu 2.000 lica – Srba i Jevreja“.29

U studiji o Raciji, Zvonimir Golubović januara 1992. smatra da „nekoliko izvora navodi
da je u Novom Sadu ubijeno oko 2.000 lica. Mi smo, na osnovu različitih cifarskih
podataka, došli do mogućeg broja od 1.400“.30 U završnoj reči o Raciji u Novom Sadu
taj autor piše: „Po podacima do kojih smo došli, u Novom Sadu je život izgubilo 1.246
lica“.31

Dušan Popov u Enciklopediji Novog Sada 2004. godine slikovito izražava dubinu i širinu
zločina nazvanog „racija“. Piše da je 23. januara 1942. u Novom Sadu ubijeno „najmanje
1.300 ljudi“ i da je broj žrtava verovatno veći pošto su nestale cele porodice, a ne zna se
koliko je drugih osoba bilo u njihovim domovima tokom „racije“. Enciklopedija citira
„evidenciju“ o 813 Jevreja, 380 Srba, 18 Mañara, 15 Rusa, 13 Slovaka, 8 Hrvata, 3
Nemca, 2 Rusina, 2 Slovenca i jednom Muslimanu, „ukupno 1.255 ljudi“.32

U Igrama na obali Dunava, Ivan Ivanji se priseća detinjstva:

„U januaru 1942. šest hiljada ljudi je ubijeno upravo na ovoj dunavskoj plaži. Datuma se
tačno sećam zato sto sam sutradan napunio trinaest godina“.33

29
Vojvodina u narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji 1941-1945, knjiga 25
30
Zvonimir Golubović, Racija u južnoj Bačkoj 1942. godine, str. 111
31
Isto, str. 141
32
Enciklopedija Novog Sada, sveska 23, str. 223
33
Ivan Ivanji, Games on the Banks of Danube (preveo s nemačkog na engleski Džon Koks), Internet
izdanje

23
 Miloš Vujić: na Svetskom kongresu mladih u Španiji 2009. zatražio minut ćutanja za
žrtve Racije

Sa protokom vremena sve se manje sistematično proučavalo pitanje „racije“, a sve više
ustaljivala i prihvatala zdravo za gotovo netačna cifra. U drugom izdanju kratke istorije
Novog Sada 2002. godine objavljena je višedecenijska ustaljena fraza o navodnih 1.246
žrtava:

„Prema do sada utvrñenim podacima i prezentovanim imenima i prezimenima žrtava, u

gradu je ubijeno 1.246 ljudi, od čega 489 muškaraca, 415 žena, 165 dece i 177 starijih
osoba. Po nacionalnoj pripadnosti, ubijeno je: Jevreja – 809, Srba – 375, Mañara – 18,
Rusa – 15, Hrvata – 9, Slovaka – 13, Rusina – 2, Nemaca – 3, Slovenaca – 2, te jedan
musliman. U južnoj Bačkoj, odnosno u Šajkaškoj, gde je ovaj zločin izvršen, tokom
januara je, prema još ne sasvim precizno utvrñenim podacima, ubijeno više hiljada ljudi
(procene se kreću od 2.500 do sedam, pa i deset hiljada)“.

Vrhunac neujednačenosti medijskih i književnih napisa o žrtvama Novosadske racije

nastupio je 2006. godine kada je Centar „Simon Vizental“ pronašao izvršioca
novosadskog pogroma Šandora Kepira. Tim povodom je Mañarska novinska agencija
MTI objavila da je u Novom Sadu likvidirano 1.250 Jevreja. Broj stradalnika drugih
nacionalnosti nije spomenut.34

Prekretnica u medijskom izveštavanju

Nakon višedecenijskih dezinformacija o razmerama zločina zvanog „racija“, najbolji

istraživački novinar (do 35 godina starosti) u 2007-oj i najbolji novinar pisanih medija u
Novom Sadu, Igor Mihaljević, učinio je istorijski raskid sa poturenim falsifikatima
napisavši ove istorijske redove u novosadskom Dnevniku:

„Podsećamo, za Kepira se zna da je kao oficir mañarske fašističke žandarmerije

učestvovao u januarskoj raciji 1942. godine u Vojvodini, da je bio jedan od tri
glavnokomandujuća operativca u nečemu što će postati najkrvaviji dogañaj u
novosadskoj istoriji, kada je pod ledom Dunava u genocidu ubijeno više hiljada grañana,
mahom Jevreja, Srba i Roma“.
34
Glas javnosti (Subota, 30.9.2006): Pronañen nacista iz Drugog svetskog rata (Internet izdanje)

24
Konačno, posle višedecenijskih neistina, 12. septembra 2007. na stupcima jednog
dnevnog lista osvanula je stvarna slika strašnih zbivanja iz 1942: činjenica da su razmere
pokolja šire od takozvane Novosadske racije, da se novosadske žrtve broje u hiljadama i
da je reč o genocidu!

Železnička ulica iz koje su odvedeni zaboravljeni srpski velikani

doktor Ignjat i Olga Pavlas

Najstariji srpski dokument o broju pogubljenih35

„Srbi u ‘Južnoj Mañarskoj’“, nepotpisan obaveštajni izveštaj, najstarije je srpsko

svedočanstvo o broju pogubljenih žrtava Šajkaško-novosadske racije. Napisan 1942.
godine od strane pristalica Draže Mihailovića,36 izveštaj precizira da je do tada u Bačkoj
palo 17.000 žrtava: oko 8.000 prilikom aprilske okupacije, 7.000 u takozvanim
januarskim racijama i oko 2.000 po logorima i zatvorima. Polovina dokumenta je
posvećena opisu izvoñenja „januarske racije“ u Novom Sadu sa naglaskom na činjenici
da je sistematski sprovedena. Na kraju dokumenta je spisak nekoliko imena i brojki
stradalnika u Novom Sadu, Žablju, Mošorinu, Gospoñincima, Titelu, Čurugu i ðurñevu.

U dokumentu nije naveden ni približan broj novosadskih žrtava, samo spisak 58 imena sa
naznakom broja ubijenih članova porodice. Spiskom su obuhvaćene isključivo osobe
srpske nacionalnosti. Spisak postradalih u Žablju sadrži 9 imena sa opaskom da je
iskorenjena porodica Jurišin-Todorčev. Jedina žrtva iz Mošorina navedena po imenu je
prota Svetozar Vlaškalić, iz Gospoñinaca sveštenik Janko Vislavski, iz Titela prota ðorñe

35
Dokument u Arhivu Srbije (dostavljen autoru od kolege koji je insistirao na anonimnosti)
36
Vasa Kolak, Milisav Lazić, Svetozar Jovićić, Šandor Mesaroš, Novi Sad u narodnooslobodilačkoj borbi
– graña za Hroniku –, str. 125; (dokument je deo zbirke “Jugoslovenska vojska u otadžbini”)

25
Parabućski. Nepotpisani autor je sastavio 22 imena pobijenih u Čurugu i podvukao da su
istrebljene porodice Lazara Pavkovića, Marka Jovina, Nenada Tucakova i Jovana
Maksimovića. U delu o Čurugu je načinjen izuzetak i spomenuto da su u tom mestu
„Jevreji poubijani svi do poslednjeg čoveka“. Naznačen je broj žrtava u ðurñevu.
Izveštaj je zaključen pobrojavanjem krivaca za „nedela“ u Novom Sadu: „Feketehalmi
Cajdner Ferenc, podmaršal komandanture segedinske armije; žandarmerijski pukovnih
Deak; General, pre pukovnik Graši, komandant brigade; Pukovnik, pre potpukovnik
Gunde; Major Fot; Veliki Župan dr. Fernbah Peter; Načelnik grada dr. Nañ Mikloš;
Poslanik dr. Ivan Nañ; pop dr. Koranji Elemer; Nañ Geza, direktnor gradske štedionice;
Blažek Josif, komesar Matice srpske, kao i mnogi drugi“.

Nikada utvrñen tačan broj

Tačan broj ubijenih nije ustanovljen, o čemu svedoči i Pokrajinska komisija:

„Delimični spisak žrtava prilaže se pošto se potpun spisak Jevreja ubijenih u raciji ne
može sastaviti, jer nema dovoljno podataka”.37

Dovoljno podataka nema ni za ostale žrtve u južnoj Bačkoj. Nedugo nakon zločina
pojavile su se procene broja ubijenih. Svetozar Marković Toza piše partizanima u Sremu
20. maja 1942. da je „samo u Novom Sadu“ životom platilo „preko 2.000 ljudi“.38 Iste
godine, 10. oktobra Branko Bajić i Toza Marković predočavaju „drugu Titu“ da je
„poubijano oko 10.000 duša u Šajkaškoj i Novom Sadu“.39

Žrtve na Uspenskom groblju

37
Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini protiv Jevreja (Istrebljenje, deportacija, mučenje,
hapšenje, pljačka), str. 83
38
Svetozar Marković Toza, Izabrani spisi, str. 358
39
Isto, str. 372

26
 POGLAVLJE III

SVEDOCI GOVORE

U svakom istražnom postupku iskazi svedoka i očevidaca igraju ključnu ulogu prilikom
utvrñivanja i prosuñivanja činjenica. To je slučaj i sa brojem žrtava Novosadske racije,
koji u ovom trenutku iznosi oko 2.100 identifikovanih stradalnika.40

Dnevnik jednog Novosañanina41

Najstariji zapis o brojnosti žrtava Novosadske racije nalazi se u dnevniku Vladimira

Popovića, koji je posle rata otkucan na pisaćoj mašini. Beleška 15. marta 1942. glasi:

„22. i 23 januara bio je ovde grozan pokolj Srba. Na nekoliko mesta na Dunavu
napravljena je na ledu oduška, dovoñeni onde grañani koje su skidali, ubijali i bacali u
vodu... Meñu žrtvama su i moji mladi kumovi Živko i Laza Salaćanin... Nestao je i moj
mladi prijatelj, slikar i vajar Bogdan Šuput. Nekoliko dana pre toga susreli smo se na
ulici i dogovarali o ponovnom patiniranju moje biste koju je on izradio 1935 g. Nestali
su i mnogi drugi, nekoliko hiljada ljudi, žena i dece...“

Smelost Mike Antića

„Sad ono sa majkom, to će se valjda nekako udesiti“ pripoveda glavni junak filma u režiji
čuvenog pesnika Miroslava Antića. Srñan u filmu citira majčine pokude:

„`Nije te sramota pored toliko poštenih Srpkinja, zapeo pa baš Mañaricu. Hoćeš da mi se
unuče zove Jožika, je li, da igra čardaš?` I još mi kaže moja mati: ’A uvukao si nos pred
partijom i ćutiš kao pile. Na tom je prokletom Dunavu’ kaže ’’42. bačeno pod led više
nego 5.000 ljudi, žena i dece! Postavili ste spomen-ploče čak i tamo gde su se održavali
nekakvi sastanci okružnih komiteta. A ovde već 25 godina nema spomenika ni tvom ocu
ni ostalima. Srećan ti 25. roñendan, sine Srñane,’ kaže ’i reci to tamo na svom sastanku
ako imaš tri čiste’“42

Smeo film „Spomenik“ je 1967. godine izrazio svojevrstan grañanski i pesnički protest
zbog nepravde koja je činjena žrtvama Novosadske racije. Čudo je da je to retko
umetničko delo ugledalo svetlo dana u onovremenom režimu. Na Dunavu je oktobra
1971. godine43 postavljen spomenik na mesto koje je odabrano iz turističkih razloga.
Spomen-kompleks je dugo čekao na udomljenje. Godine 1956. autor, vajar Jovan

40
Memorijalni spisak žrtava „Novosadske racije“ (kod autora)
41
Dnevnik Vladimira Popovića, str. 66; (otkucan u vidu skripte; čuva se u Muzeju Vojvodine)
42
Radnja filma je da mladenci, umesto za stan, podižu kredit za spomenik na Dunavu i zahtevaju da im
žirant bude Savez komunista Jugoslavije.
43
Bela Duranci: Vajar Jovan Soldatović (1920-2005), „Doñe li rat, odoše ljudi“ (Tekst za monografiju u
pripremi – Belart/Zlatno oko, Novi Sad) u časopisu Rukovet, broj 1-2-3/2006, str. 74

27
Soldatović, ponudio je te figure gradu Kragujevcu. Nakon što je odbijen, spomenik je
bio negde stacioniran sve dok ga Novi Sad nije prihvatio kao poklon autora gradu. U
prošlom veku izbila je afera kada je autor menjao izgled spomenika i „dopisivao ploče“
kršeći zakon o autorskim pravima koji je štitio autorska dela, ali i društvo od kasnijih
izmena jednom postavljenog umetničkog dela.44

Film „Spomenik“ predstavlja avangardni korak u očuvanju sećanja na žrtve. Pošto je

postigao osnovni cilj, spomenik je sada trebalo da umiri novosadsku javnost i uljuljka
grañane u zaborav suštine fašističke Racije: broj stradalih i zverski način na koji su
likvidirani! U filmu govori i Toša Slankamenac iz Ulice Kraljevića Marka broj 10, kome
je stradalo 22 člana familije. Njegova razgovetna i sporo izgovorena izjava glasi:

„Prilikom Racije, koje se desilo sredinom januara, čuo sam da je bio velik pokolj i da su
stradali preko 4.000 Novosañana“.

Zabranjena radio emisija „Racija: januar 1942.“45

„Spomenik“ je pošteñen cenzure verovatno zato što je pripisan pesničkoj slobodi i što su
glavni junaci predstavljeni kao članovi partije. Dvadesetak godina kasnije ukinute su i
umetničke slobode na temu istine o broju žrtava Novosadske racije. Glavni razlog tome
je što su u jednoj radio emisiji preživeli svedoci izrekli tačne razmere genocida Racije u
Čurugu i Novom Sadu. Kao da su predosetili koja sudbina čeka njihovo delo i naše žrtve
koje će, posle leda biti bačene pod ključ, pa u zaborav, autori emisije odlučno rekoše da
ne žele neme spomen-ploče (kraj spomenika), nego živa svedočanstva.

Na Saveznom takmičenju radio emisija u Skoplju 1984. godine jednoglasnom odlukom

žirija pobedila je emisija Radio Novog Sada posvećena žrtvama Racije. Odmah je
skinuta sa repertoara i stavljena pod katanac! Skoro jednu deceniju čamila je u arhivi
radija pre nego što ju je Ekološki pokret Novog Sada, sa odobrenjem autora, izneo na
videlo.46 Poslednji svedok u emisiji, Žarko Vujić, priča kako su 24. januara 1942.
preživeli u Novom Sadu izašli na ulice i pred vratima zatekli ukosnice, češljeve i
smrznutu krv u ledu. Svoj iskaz završava rečima da je Racija prošla, „a nekoliko hiljada
Novosañana ostalo je u smrznutoj zemlji i smrznutom Dunavu“.

44
Svedočanstvo bivšeg odbornika Skupštine opštine Novi Sad u tri mandata, Nikole Aleksića (kod autora)
45
Autori emisije su Petar Jovanović i Dubravka Valić, tekstove čitaju Ratko Radivojević i Loran Prokopić,
muzika je po izboru Vilija Gregeca, a emisiju je tonski realizovao Ivan Fece
46
Svedočanstvo direktora Ekološkog pokreta Novog Sada (kod autora)

28
1984. nisu hteli neme spomen-ploče

29
 POGLAVLJE IV

RTVE „ISPUŠTENE“ IZ EVIDENCIJE

ŽRTVE

Doktor Štraser47

Iskaz novosadske izbeglice marta 1943. opisuje dogañaje i ličnosti iz „Novosadske

racije“. Bivša opštinska službenica svedoči i o žrtavama koje ne postoje u pisanim
izvorima, na primer o stomatologu ðuri Štraseru. Da je posle rata organizovano
sistematično prikupljanje podataka na terenu i njihova obrada, došlo bi se do mnogo
ispravnijih saznanja o žrtvama januarskog genocida.

Žrtva iz Sremske Kamenice48

Dokaz da nikada nije sprovedeno sveobuhvatno istraživanje žrtava Novosadske racije je i

Dragica Marić, žrtva na spisku u knjizi o Sremskoj Kamenici. Dragica Marić nigde nije
zavedena kao žrtva Novosadske racije, osim u tada nepotpunom spisku koji je 2007.
godine objavljen u knjizi „Racija: Zaboravljen genocid“.

Zaboravljeni rabin49

Isti je slučaj Ota Dajča. Pamćenje tada 93-godišnje Novosañanke Lujze Stajić,
obnarodovano u članku najboljeg novosadskog novinara, posle više decenija otrglo je od
zaborava još jednu žrtvu Racije. Primer rabina Dajča takoñe ukazuje na nekoordinirani
pristup u prikupljanju podataka o žrtvama genocida iz 1942. Namerno se delovalo u
pravcu zataškavanja velikog broja stradalnika. U domu Lujze Stajić decenijama stoji
slika njene drugarice iz detinjstva Hermine i čoveka za koga se udala - Ota Dajča.

Tragom Samuela Šnajdera

Maja 2009. sam u prolazu primetio na nemim spomen-pločama ime koje nemam u
evidenciji, niti se pojavljuje u pisanim izvorima - Samuel Šnajder! Zbog tog incidenta
sam iznova analizirao spomen-ploče pomislivši da sam nehotično prevideo još poneku
žrtvu. Iako se ispostavilo da je Samuel Šnajder ista osoba kao i Samuel Sajdner
(mañarizovani oblik prezimena Šnajder), odluka da pregledam spomen-ploče je bila
ključna za razrešenje izvesnih nedoumica i iznalaženje pojedinih imena koja ne postoje u
drugim izvorima. Moj raniji propust je što sam zbog odreñenih grešaka na pločama

47
Zapisnik 15. marta 1943. u Komesarijatu za izbeglice i preseljenike u Beogradu: iskaz Vere Sotirović,
stare 32 godine, supruga Stavre Sotirovića, kapetana jugoslovenske vojske iz Novog Sada, izbeglička
legitimacija broj 118570.
48
Miloš Lukić, Nemirno ognjište: zapisi iz Sremske Kamenice, str. 386; Na spisku žrtava doslovno piše:
„Marić Dragica, ubijena 22. januara 1942. godine u Novom Sadu za vreme fašističke racije“.
49
Igor Mihaljević, Život i bekstvo Novosañanke Hermine Dajč tokom januarske racije 1942. godine,
“Dnevnik” (10. april 2007)

30
olako prešao preko verodostojnosti tog materijalnog dokaza zanemarujući imena kojih
nema u drugim zapisima: Flora Visel, Isidora Krishaber, Eduard Flajšman, Ignjat Špicer.
Spomen-ploče su mi pomogle da razrešim dileme o sudbini nekoliko žrtava, što me je
dugo mučilo zbog toga što zvanični podaci Saveznog zavoda za statistiku obiluju
greškama. Uporeñivanje podataka na pločama sa drugim izvorima razrešilo je pitanje
Miravandire Berger, Franje Lihtnera i Žuže Heser.

Tih dana sam se bavio i žrtvama jevrejskog porekla koje su istrebljene u Novom Sadu.
Ispostavilo se da je tačna vest koju je javila Mañarska novinska agencija kada je otkriven
Šandor Kepiro. Jeste ubijeno 1.250 Jevreja. Štaviše, danas znamo da je najmanje 1.250
žrtava Novosadske racije jevrejskog porekla!

Slika i sećanje svedoče da je postojao: Oto Dajč

Častan oficir Kralja i Otadžbine50

„Gospodo, ovde nešto nije u redu. Ja sam se jednom Kralju i jednoj Otadžbini zakleo na
vernost!“ odgovorio je Janoš Sabo fašistima koji su ga zvali da im se pridruži u izvršenju
novosadskog genocida. Zbog oficirske časti, za kojom danas vapi svaka pora društvenog
života, bačen je pod led! Kako o ovom heroju ne postoje pisani dokumenti za kojima je
tragala rodbina, to bi i Janoš Sabo ostao još jedna tajna „grada pod ledom“ da istina o
njegovoj sudbini nije diskretno preneta s kolena na koleno.

Janoševa sestra nikada nije htela da govori o bratu. Pre nego što je napustila ovaj svet
ostavila je sinu u amanet priču o časti i držanju pravog Kraljevog oficira. Janošev sestrić

50
Svedočanstvo Eržebet Pap-Reljin (kod autora)

31
je pred kraj života poverio kćerki najvažnije detalje iz priče o vernom podaniku Kralja i
Otadžbine. Petnaest godina je brižljivo negovana tajna posle smrti Janoševog sestrića.
Svako novo saznanje o surovom načinu na koji su žrtve lišavane života komešalo je sve
snažnije svest Janoševe nećake da Raciju treba sagledati sa svih aspekata. Tajnu je prvo
poverila onima u koje je imala najviše poverenja, a potom svojim gledaocima u najboljoj
dokumentarnoj emisiji koja je ikada urañena o Raciji.

Ledeni Dunav je januara 2009. otkrio još jednu istinu koju skriva sedam decenija. Još
jedna neidentifikovana žrtva je dobila ime. O njemu nema pisanih tragova ni slika, ali ga
osetimo u drhtaju srca pri pomisli na viteškog oficira koji nije pogazio reč do kraja
života. Kada je polagao zakletvu, Janoš Sabo nije slutio da će ledena dunavska grobnica
biti završni test njegove oficirske časti.

Porodica Morgenštern

Ana Morgenštern roñena Mandelbaum, godište i okolnosti smrti: ubijena u Raciji – to su

svi podaci na njenom kartonu u Muzeju Vojvodine. Činjenica o devojačkom prezimenu
je automatski izazvala pitanje: ko su i gde su članovi porodice te mlade žene? Dugo na to
pitanje nije bilo odgovora zbog zamršenosti koju stvaraju raznolika svedočanstva roñaka,
prijatelja i poznanika, koja se čuvaju u bazi podataka Jad Vašema o žrtvama Holokausta.
Jednog aprilskog dana 2010. sam iznova osetio poriv da se uhvatim u koštac sa dilemom
„Morgenštern“ i pretražim sve aspekte raznolikih formulara sa svedočanstvima o njihovoj
sudbini. Kada sam razjasnio sve nepoznanice, ledena dunavska grobnica je otkrila još
jednu tajnu – petočlanu porodicu!

Morgenšternovi su nakon uspona nacista na vlast proterani iz nemačkog grada Drezdena

u mesto roñenja Ane Morgenštern i njenog supruga. Da li su nedugo nakon toga stigli u
Novi Sad (u kojem je takoñe bilo Morgenšterna, verovatno njihovih roñaka), ili su
pobegli iz jevrejskog geta u Ljvovu u koji su saterani Jevreji te oblasti po nacističkoj
okupaciji Ukrajine, za sada je misterija.

Sećanja na školske drugove51

I posle nekoliko decenija probude se školske uspomene zahvaljujući kojima su

identifikovane žrtve Novosadske racije, Trudi Pisker i njena majka Juliška, koje su
stanovale blizu Jevrejskog kulturnog doma. Trudina školska drugarica se takoñe setila da
je, pored dvojice sinova, moler Ladislav Šenberger imao i kćerku Miru o kojoj nema
nikakvih podataka u pisanim izvorima.

Još jedno sećanje na školske dane razjasnilo je sudbinu Marte Šimon o kojoj je
posvedočila Lea Ljubibratić pripovedajući o svojoj ličnoj sudbini i preživljavanju
„racije“, progona i pogroma:

51
Sećanje Lee Waserman roñene Pesing (kod autora)

32
„Išla sam tada u srpsku gimnaziju... I tu sam opet primljena preko tatinih prijatelja, Srba,
jer smo samo nas tri Jevrejke primljene: Mira Kraus, Šimon Marta i ja. U drugom
razredu Šimon Marta je isto otišla pod led, pa smo ostale samo Mira i ja“.52

Spomenik nekada ustaljenih, nepotpunih podataka

Sudbina Toše Isakova53

Braća Toša i Lazar, roñeni u Silbašu, stanovali su u Ulici Alekse Šantića. Prvog ili
drugog dana okupacije Novog Sada hortijevski fašisti su streljali Tošinog brata kod stare
Železničke stanice gde je nekada radila kafana „Balkan“ (na mestu današnje Limanske
pijace). Preko puta kafane nalazila se udolina (jama sa zidom) uz koju je stajala kuća
Isakovih. Uz taj zid su ubili Lazara Isakova.

U vreme januarske Racije 1942. izvesni grañani Novog Sada su zatvoreni u mučilište
„Armija“. U pisanim izvorima se spominje da su mañarski fašisti u nekoliko navrata
odveli zatočenike iz „Armije“ da ih pogube. Još uvek nema tačnog broja ni identiteta tih
žrtava, ali pouzdano znamo da je jedna od njih Toša Isakov, vlasnik kafane „Balkan“.
Tošin leš je doplutao, ili je ostao da pluta uz obalu nakon što je bačen u Dunav. Katica
Isakov, koja je boravila kod Toše koji nije imao svoje dece, prepoznala je u reci stričev
kaput i odeću. Sahranila ga je kod njegovog brata Lazara.

52
Jevrejke: životne priče žena iz Vojvodine, str. 112
53
Svedočanstvo Lazara Isakova (kod autora)

33
 Armija – tokom okupacije zversko mučilište i zatvor

„Nećemo neme spomen-ploče!“

Ova nekolicina primera živopisno ilustruje koliko se o žrtvama Novosadske racije,

njihovom identitetu i sudbini nije vodilo računa i koliko je izostao sistematičan pristup u
prikupljanju podataka, iznalaženju svedoka i beleženju bitnih detalja. Zbog toga su
nepotpune te neme spomen-ploče na Dunavu u koje su uklesana i imena osoba koje nisu
ubijene u Raciji: Antona Pintara54, Stanislava Kišgecija55, Strahinje Božanića,56 Olge
Šorš, Maksima i Ide Kasovic57...

Lepi grad je jednom niškom umetniku oduvek odisao nekom mračnom tajnom. Konačno
je otkrivena ta strašna misterija - jedan grad pod ledom! Iz relevantnih izvora doznajemo
da je u tom gradu preko 4.000 stanovnika. Poput autora nekada zabranjene radio emisije,

54
Svedočanstvo Marije Fevr (kod autora): Pilot Pintar, bivši suprug Marijine tetke Aranke Stojanović, za
vreme rata se nalazio u Beogradu. Tražio je od Aranke da mu pošalje njihovu kćerku smatrajući da će kod
njega, Slovenca, biti bezbednija. Aranka nije pristala. Ubijena je 23. januara 1942. sa svim članovima
porodice u Novom Sadu.
55
Svedočanstvo Emila Kišgecija (kod autora): Emilov roñak Stanislav je ubijen 13. aprila 1941. u
Slovačkoj ulici sa još šest Novosañana koje su meštani prijavili okupatorskoj vojsci kao navodne četnike.
Sahranjen je na Slovačkom evangelističkom groblju u Ulici Branka Bajića.
56
Svedočanstvo Borivoja Božanića (kod autora): Borivojev otac Strahinja, rodom iz Tvrdića (opština
Požega), specijalista za vino, solunski ratnik sa Krfa, ubijen je po okupaciji Novog Sada kao intelektualac.
57
Svedočanstvo Marte Flato Zemanek (kod autora): Martinu sestru od tetke Olgu Šorš su roditelji sakrili u
podrum meñu drva, odakle su je, posle pokolja koji su preživeli na Štrandu, izveli baka i deda Ida i Maksim
Kasovic.

34
ni mi nećemo neme spomen-ploče! Hoćemo živa sećanja koja opominju da pre svega
moramo da budemo ljudi. Hoćemo da nas krvoproliće nazvano „Novosadska racija“ i
nasilno ugašeni životi naših žrtava opominju na pogubnost fašističke ideologije, na to da
je u trodnevnom pokolju u Novom Sadu ubijeno najmanje 324 mladih do 18 godina (od
kojih 128 dece do 10 godina) i 65 osoba preko 70 godina! Hoćemo da damo na znanje da
nemamo prava da sebi oduzimamo istorijsko pamćenje!

Godinama se na Štrandu održavaju pomeni na poziv SNP „Svetozar Miletić“. Tom činu
su se 23. januara 2010. godine pridružili grañani koji su tri meseca ranije osnovali
Memorijalno društvo „Racija 1942.“ Memorijalno društvo je pozvalo sve ljude dobre
volje da na izvornom mestu našeg stradanja odajemo poštu žrtvama Novosadske racije.
Eho spikerovog glasa u radio emisiji iz 1984. godine mi stalno bubnji u ušima:

„Nećemo neme spomen-ploče!“

Potrebna su nam autentična sećanja na pravom mestu, u pravo vreme i sa stvarnim

saznanjem o razmerama genocida nazvanog „Novosadska racija“.

35
 DODATAK 1

“RACIJA” POD KOMANDOM ŽANDARMERIJSKOG KAPETANA DOKTORA

ŠANDORA KEPIROA

Ponukan otkrićem jednog od glavnokomandujućih zlikovaca, na osnovu onoliko

podataka kojima raspolažem, sastavio sam spisak žrtava koje su njegove žandarmerijske
patrole odvele u smrt. Nakon što su ti nalazi dostavljeni Tužilaštvu za ratne zločine,
usledilo je pokretanje pretkrivičnog postupka.

Po pitanju žrtava Racije konačna pobeda istine i pravde biće da se do kraja utvrdi njihov
identitet. Pravoslavni vernici nazivaju stradalnike genocida novomučenicima, a u
jevrejskoj tradiciji se sve osobe koje su ubijene zbog svog etničkog porekla smatraju za
svete.

I Novosadska Racija

Prema odluci najviših vojnih i civilnih organa fašističke Mañarske, zbog navodnog
uvlačenja partizana iz Šajkaške u Novi Sad (koji su okupacione vlasti označile kao centar
„komunističkog pokreta“), izrañen je plan da se u tom gradu sprovede „racija“ u periodu
od 21. do 23. januara 1942. Više instance vojne i civilne vlasti dale su do znanja
žandarmerijskim i vojnim oficirima da cilj nije sprovoñenje „propisne racije“ (pretresa
kuća i stanova), već akcija čišćenja ljudi. Žandarmerijski kapetan, doktor Šandor Kepiro
pristao je i pored nedostatka pisanog nareñenja o upotrebi vatrenog oružja u akciji da se
uključi u „pročešljavanje terena“.

II Rejon pod komandom doktora Šandora Kepira

Pokrajinska komisija za utvrñivanje zločina okupatora i njegovih pomagača donela je 19.

juna 1947. u Novom Sadu Odluku o utvrñivanju zločina okupatora i njegovih pomagača.
U toj odluci utvrñeno je da je doktor Šandor Kepiro ratni zločinac. Kako se u vreme
Odluke nalazio u bekstvu, Odlukom je zatražena njegova ekstradicija.

Odluka o utvrñivanju zločina okupatora i njegovih pomagača zavedena je u Arhivu Srbije

u fondu broj 11, fascikla broj 121, jedinica opisa 595-597.

U pomenutoj Odluci, na strani trećoj, opisano je učešće doktora Šandora Kepiroa u

zločinu „racije“. Precizirano je da su grupe istražnih patrola pod njegovom komandom
sprovele „raciju“ u prostoru od Ulice Cara Dušana duž Futoške ulice do Trga
osloboñenja. Dokument navodi da je doktor Šandor Kepiro „uzeo aktivnog učešća“.

36
 III Ubijeni grañani na području pod komandom Šandora Kepira

Na osnovu raspoloživih dokumenata i izvora (kao što su spisak žrtava Racije po

novosadskim ulicama na engleskom jezku; spisak Jevreja vlasnika kuća u knjizi doktora
Pavla Šosbergera Novosadski Jevreji: iz istorije jevrejske zajednice u Novom Sadu i
drugih izvora i izjava svedoka) utvrdio sam da su na području u kojem su patrole pod
komandom Šandora Kepira sprovele Raciju ubijeni sledeći grañani Novog Sada:

Futoška ulica

1. Bek Eugen (41), roñen u Kiškunmajši, Mañarska (otac Gavra), industrijalac

2. Bek Erika-Klara-Jelena (34) roñena Sege (u Somboru od oca Kolomana), domaćica
3. Bek Mira (13), učenica
4. Bek Andrija (8), učenik

Porodica Bek stanovala je u Futoškoj ulici broj 13.

5. Zemanek doktor Dezider (39), roñen u Petrovgradu (otac Ervin, majka Jelena roñena
Štajnberger), lekar, pedijatar
6. Zemanek Margita (31), roñena Kasovic (u Subotici, otac Maksim-Mikša, majka Ida
roñena Štern), Deziderova supruga
7. Zemanek Bela (36), roñen u Novom Sadu (otac Ervin, majka Jelena roñena
Štajnberger), činovnik
8. Zemanek Piroška (26), roñena Kasovic (otac Maksim-Mikša, majka Ida roñena
Štern), Belina supruga
9. Zemanek Aranka (41), roñena u Petrovgradu (otac Ervin, majka Jelena roñena
Štajnberger), Deziderova i Belina sestra
10. Zemanek Jelena (71) roñena Štajnberger (u Ermenjhazu od oca Adolfa)
11. Šorš Hugo (36), roñen u Slavonskoj Požegi (otac Adolf), činovnik
12. Šorš Šarlota-Sari (34) roñena Zemanek (od oca Ervina i majke Jelene roñene
Štajnberger)

Porodice Zemanek i Šorš stanovale su u Futoškoj ulici broj 93.

13. Mendelson Ernest (43), roñen u mestu Zentelke, Rumunija (otac Ignac, majka Roza),
štampar
14. Mendelson Vilhelmina-Vilma (41) roñena Bem (otac Jovan), domaćica
15. Mendelson Marijana-Marija (14)

16. Stojanović Aranka-Zlata (30) roñena Hajoš (u Temerinu od oca ðule i majke Ruže
roñene Šefer), babica
17. Pintar Dorotea-Tea (13), otac Anton, Arankina kćerka iz prvog braka
18. Hajoš Julije-ðula (59), roñen u Mañarskoj (otac Avram Šif), veletrgovac
19. Hajoš Ruža-Roza (55) roñena Šefer (u Bačkom Monoštoru), domaćica
20. Hajoš Nandor (38), roñen u Melencima, trgovac

37
21. Hajoš Ernest-Erne (37), roñen u Melencima, režiser
22. Hajoš Edita (22) roñena Švarc (od oca doktora Jovana), Erneova supruga

Porodice Stojanović i Hajoš stanovale su u vili na uglu Futoške i Guslarske ulice

(Guslarska ulica se sada zove Ulica doktora Hempta).

23. Hirt Jakob – Jovan-Jene (47), otac Maks majka Regina roñena Malka, vlasnik
gostionice
24. Hirt Blanka (39) roñena Lederer (u Surduku od oca Mora-Marka), domaćica
25. Hirt Hermina (18), činovnica
26. Hirt NN (16), sin Hirtovih, učenik
27. Hirt Alisa (15), učenica
28. Fišer Milka-Malka (59) roñena Fiš (u Zemunu od oca Morica i majke Rozalije roñene
Klopper), Gabrielova (Gavrina) udovica, kuplerka

Porodica Hirt i Milka-Malka Fišer stanovali su u Futoškoj ulici broj 1.

Ulica Cara Dušana

29. Deneš Ljudevit (57), roñen u Diosegu, Mañarska (otac David Dajč, majka Lina
roñena Kraus), profesor (stanovao u broju 25)

30. Hiršfeld Elvira (30) roñena Štajn (u Karavukovu, otac Ilija, majka Gizela roñena
Najzer), Oskarova supruga, krojačica
31. Hiršfeld Neli (7), učenica

Prema svedočanstvu Elvirine sestre (baza podataka Jad Vašema), živele su u ulici Cara
Dušana.

32. Cilcer Riza (38) roñena Kon (u Kaću od oca Morica i majke Gizele roñene Rip),
Mikšina-Milanova supruga, trgovkinja
33. Kon Gizela (61) roñena Rip (u Bezdanu od oca Vilmoša), Rizina majka, domaćica

Cilcer Riza i njena majka Gizela Kon stanovale su u Ulici Cara Dušana broj 34. O tome
svedoči kćerka Rize Cilcer, unuka Gizele Kon, Miriam-Mira Lauber.

Ulica Nikole Tesle

34. Handler Ruža-Rožika (40) roñena Ungar (u Vrbasu od oca Isidora i majke Malvine
roñene Valentin), supruga doktora Sigmunda Handlera, domaćica
35. Handler Josif (17), učenik
36. Handler Teodor (16), učenik
37. Handler Valter (14), učenik

Prema svedočanstvu Ivana Ninića, roñaka Handlerovih, oni su stanovali u Ulici Nikole
Tesle.

38
38. Vermeš Ede (51), roñen u Gospoñincima (otac David Vajnberger), industrijalac
39. Vermeš Janka (40) roñena Breder (u Vrbasu), domaćica
40. Vermeš Jankina sestra
41. Vermeš doktor Mirko-Imre (58), Edov brat (roñen u Gospoñincima), advokat
42. Vermeš Ervin (55), Edov brat (roñen u Gospoñincima), knjigovoña

Mañarska ulica (danas Augusta Cesarca)

43. Vajs (Weiss) Aleksandar Mlañi (42), roñen u Molvanju (Maću), Mañarska,
činovnik
44. Vajs Ilona-Jelena (47) roñena Laskafeld (od oca Henrika i majke Antonije),
domaćica
45. Vajs Josip (15), učenik
46. Vajs Ana-Ani (14), učenica
47. Vajs Mira (8)
48. Vajs Vera (7)

Porodica Vajs je stanovala u Mañarskoj ulici prema svedočenju o Ani Vajs u bazi
podataka Jad Vašema.

49. Katić (Kaldor) Henrik-Hinko (60), roñen u Miškolcu, Mañarska (od oca Lipota
Klajna i majke Terezije-Terez), železničar
50. Katić Henrijeta (52) roñena Šah (u Beču od oca Pala i majke Sidonije), domaćica
51. Katić Antonija-Tona (18), učenica

Porodica Katić (Kaldor) stanovala je u Mañarskoj ulici broj 5 prema svedočenju

Pavla Katića i izveštaju o leševima Katićevih koje je video svedok na nogometno-
atletskom igralištu (dokument na mañarskom jeziku).

52. Mozes Ellis (15), učenik

53. Šlezinger NN, trgovac

54. Šlezinger NN, trgovčeva supruga
55. Šlezinger NN, trgovčeva kćerka
56. Šlezinger NN, trgovčev sin

Porodica Šlezinger je stanovala u Mañarskoj ulici broj 21.

Carinska ulica (danas Vase Pelagića)

57. Vajs Bela Mlañi (38), otac Jakob, trgovački putnik

58. Vajs Valerija-Valika (32) roñena Levi (u Zemunu od oca Samuela)
59. Vajs Hermina (15)
60. Vajs Vera (6)
61. Vajs Mira (4)

39
62. Klajn Aladar, sajdžija
63. Klajn Aladarova supruga
64. Klajn Aladarova kćerka (5)

65. NN Ema (15), učenica, stanovala u Carinskoj ulici (prema podacima u bazi
podataka Jad Vašema)

Dudarska ulica (danas Doža ðerña)

66. Ljubojev Lazar-Laza (48), roñen u Srbobranu (od oca Mladena), pekar
67. Ljubojev Margita (51) roñena Boniš (u Handlovu, Mañarska), domaćica
68. Ljubojev Stevan (22), roñen u Handlovu, pekar
69. Ljubojev Dragoljub (20), pekar
70. Ljubojev ðorñe (19), trgovački knjigovoña
71. Ljubojev Mladen (16), puškarski učenik
72. Ljubojev Petar (13), učenik
73. Ljubojev Mirjana (12), učenica

Primorska ulica

74. Goldštajn Šalamon (68), roñen u Silbašu, prevoznik

75. Goldštajn Etela (65) roñena Mojzes (u Kaću od oca Davida), domaćica

Ljubljanska ulica

76. Špicer Vladislav-Ladislav-Laslo (31), roñen u Bečeju od oca Rudolfa i majke

Boriške roñene Šik
77. Špicer Šošana-Žužana (29) roñena Fišer (u Subotici od oca Ernesta i majke Ilone
roñene Ruf), domaćica
78. Špicer Gabor-Gabi, sedmomesečni sin roñen 30.06.1941.
79. Špicer Rudolf (56), roñen u Adi (od oca Hermana i majke Eme roñene Bek),
trgovac
80. Špicer Boriška (53) roñena Šik (u Bečeju od oca Ignaca i majke Line roñene
Kronštajn), domaćica
81. Špicer Rudolfov i Boriškin sin, roñen 1941. godine

Porodica Špicer je stanovala u Ljubljanskoj ulici broj 9.

Dubrovački put (danas Miroslava Antića)

82. Vig Petar (16), otac ðorñe, majka Gizela roñena Nusbaum (u Bukureštu), učenik
(tehničar)

Petar Vig je stanovao u Tanurdžićevoj palati, u Ulici Dubrovački put broj 9.

40
Navedeni spisak grañana ubijenih u “novosadskoj raciji” nije konačan. U toku daljeg
istraživanja o “čišćenju terena” pod komandom doktora Šandora Kepira biće
dopunjen i proširen.

Kao komandant grupa patrola odgovornih za hapšenje i ubijanje civilnih lica na ovom
spisku, doktor Šandor Kepiro snosi ličnu i komandnu odgovornost za njihovu smrt u
“novosadskoj raciji”.

41
 DODATAK 2

ETNIČKA STRUKTURA ŽRTAVA FAŠISTIČKE RACIJE U

NOVOM SADU

Sledi pregled do sada identifikovanih žrtava Novosadske racije, plod mnogih sati rada u
potrazi za našim precima, roñacima, sugrañanima i sunarodnicima.

BUNJEVCI
1. Dulić Aleksandar

GRCI
1. Pagonjis Lambrini

JEVREJI
Identivkovano je 1.256 Jevreja.

MAðARI
1. Služavka Erdešovih
2. Bal Karolj
3. Baranj Janoš
4. Bjelić Ilonka
5. Bognar Peter
6. Boroš Lajoš
7. Vernački Magdalena roñena Tuha
8. Ganglamer Imre
9. Gombar Julije-ðula
10. Erdeš Imre
11. Ivanović Ana-Anica roñena Velñi
12. Ivanjoš Oskar
13. Ileš Ivan
14. Jano Šandor stariji
15. Jano Ilona roñena Loc
16. Jano Šandor mlañi
17. Juhas Laslo
18. Kovač Pišta
19. Kostić Katalin roñena Gabriš
20. Lazarević Irenka
21. Latom Mihalj
22. Loc Barbara roñena Peter
23. Ljubojev Margita roñena Boniš
24. Marceković Alojz
25. Marceković Imre
26. Marceković Laslo

42
 27. Marček Karlo
28. Milić Ilona
29. Milić Ilonka roñena Nañ
30. Nemet Ferenc
31. Orešković Eržika-Piroška roñena Puhalek
32. Pokorni Josip
33. Sabo Janoš
34. Sirova Imre
35. Slimag Janoš
36. Tenji ðura
37. Tomaši Karaj
38. Facko Eržebet
39. Čikora Imre
40. NN vojnik

MUSLIMANI
1. Pazalja Ibro

NEMCI
1. Bek Liza
2. Bičanski Marija roñena Štekl
3. Brunhuber Stevan
4. Eškert Paja
5. Laubert Apolonija
6. Frajfen Liza
7. Frisderer Ana

POLJACI
1. Metraš Ana
2. Metraš Petar

RUSI
1. Bezkrovnaja Nadežda Aleksandrovna
2. Budasov Aleksej
3. Voznesenskij Konstantin Vasiljevič
4. Vortezan Vladimir
5. Golovinskij Boris Andrejevič
6. Golovinskaja Ksenija Fjodorovna
7. Grigorjeva Marija Petrovna
8. Gubanov Ivan Vasiljevič
9. Gubanova Polina Petrovna roñena Jakovljeva
10. Dronova (Špicer) Tatjana Sergejevna
11. Dumlov Marija
12. Eple Vasilije Ernestovič
13. Eple Marija (59) roñena Dumnova
14. Ivanov Fjodor Georgijevič

43
 15. Ivanova Zinaida Sergejevna roñena Pavlovski
16. Karpov Georgij Nikolajevič
17. Kokorev Vasilij Fjodorovič
18. Kulžinskaja Stefanija Nikolajevna
19. Molčanov Aleksej Mihajlovič
20. Pokrošinskij Ivan Hristiforovič
21. Protopopov Rastislav Nikolajevič
22. Protopopova Nina Nikolajevna roñena Fedotova
23. Protopopova Bratislava
24. Samsonijevskaja Olga Nikolajevna roñena Zaharova
25. Sementovskaja Olga roñena Dorofejeva
26. Sventickaja Varvara Fjodorovna
27. Sivolov Nikolaj Nikolajevič
28. Fedotova Alevtina roñena Kozlov
29. Šimčenko Natalija
30. NN (radnik kod Gavrilovića)
31. NN (radnik kod Gavrilovića)
32. NN (radnik kod Gavrilovića)

RUSINI
1. Aranicki Giga
2. Bokšan doktor Miloš
3. Bokšan Kosara
4. Bokšan Katarina-Katica
5. Gubaš Julija roñena Senderak
6. Guljaš Julija roñena Senderak
7. Oros Jovan
8. Senderak Pera
9. Senderak Petar
10. Sladić Milica roñena Ramač
11. Hil Afija roñena Novta
12. Hil Samuilo

SLOVACI
1. Grnja Andrija
2. Grnja Šćefan
3. Grnja Marija
4. Grnja Irina
5. Grnja Julijana
6. Devičin Suzana-Zuzana
7. Marijaš Mihailo
8. Marijaš Samuel-Stanko
9. Maroñi Ivan
10. Muha Zuzana
11. Ferko Andrej
12. Francisti Pavel-Pavle

44
 13. Francisti Jovan-Jan
14. Francisti Vladimir
15. Ciprik Zuzana
16. Rubovic Tomaš
17. Tivarov Franja
18. Šanta Josip
19. Štoker Lajoš

SLOVENCI
1. Moljk Karel
2. Ograjenšek Pavel
3. Potočnić Iva
4. Čenče ðurñina

SRBI
Identifikovano je 663 osoba srpskog porekla.

HRVATI
(Napomena: meñu navedenim osobama neke su možda Bunjevci)
1. Antunić Milan
2. Balšec Anica
3. Bareći Stevan
4. Barudžija Miloš
5. Brkić Josip
6. Brkić Ljubomir
7. Vesel Katica
8. Dobraš ðura
9. Ertl Josip
10. Žagar ðura
11. Ivičić Poznan
12. Kovačić Franja
13. Kršešjak Ivan
14. Kršešjak Franja
15. Kuzmin Ana
16. Kuzmin Josip
17. Kuhar Jakov
18. Lucović Anica roñena Berklovič
19. Lucovic Siman-Sima
20. Masnec Božidar
21. Mišković Franja
22. Patarčić Joca
23. Perman Paulina
24. Fuler Stevan
25. Štrebić Ana-Marija

45
ČESI
1. Vaštar Andrija

NERAZJAŠNJENO POREKLO
1. Goljane Jakob
2. Gubanić Vladislav
3. ðorñe Adam
4. Ibišić N.
5. Kurzinak Saveta, otac Kiro
6. Kuslić Kusli (otac Anton)
7. Mañar Ladislav (otac Stevan)
8. Mihalčić Petar (otac Andrija)
9. Molnar ðura
10. Oblata Alfred, otac Adolf
11. Pordovicki Franjo
12. Sarafilović Venko
13. Teodor Lotina
14. Šoleoñi Andrija

POTOMCI MEŠOVITIH BRAKOVA

1. Bičanski Stojanovo i Marijino dete
2. Bičanski Stojanovo i Marijino dete
3. Grnja Irina
4. Grnja Julijana
5. Ivanović Miroslav
6. Jovanović ðura
7. Jojkić Bojana-Bojka
8. Kešanski Miloradova i Margitina kćerka
9. Kostić Aleksandar
10. Ljubojev Stevan
11. Ljubojev Dragoljub
12. Ljubojev ðorñe
13. Ljubojev Mladen
14. Ljubojev Petar
15. Ljubojev Mirjana
16. Nikolin Vladimir
17. Pintar Dorotea-Tea
18. Rajh ðorñe (20)
19. Rajh Jovan (21)
20. Stojkov Kumrija
21. Totović Dušan
22. Totović Jovan
23. Trifković Olga

46
 SPISAK (IDENTIFKOVANIH) SRPSKIH LOZA ISTREBLJENIH U
NOVOSADSKOJ RACIJI

Za vreme fašističke racije u Novom Sadu od 21. do 23. januara 1942. istrebljeno je preko
4.000 naših sugrañana, roñaka i sunarodnika. Posle rata njihov identitet je ostao skoro
potpuno nepoznat. Uz ogromne napore istraživača uspešno je identifkovan broj skoro
svih istrebljenih Jevreja. Nažalost, u slučaju žrtava srpskog (i drugih) porekla to nije
mogućno budući da su cele porodice zbrisane i nije ostalo onih koji o njima mogu da
posvedoče. Nastavlja se potraga za žrtvama!

U Novom Sadu pobijeno je:

12 članova porodice Jojkić;

po 11 članova porodice Popović, Milić;
po 10 članova porodica Gavrilović i Petrović;
po 9 članova porodica Jovanović, Kerac, Kolarović;
po 8 članova porodice Lazarević, Mogin, Mojinski i Stojkov;
po 7 članova porodica Aleksić, Bugarski, Kolarov-Mašin i Ljubojev;
po 6 članova porodica Davidovac, Dimitrijević, Živanović, Mihajlović, Malbaški, Nikolić
i Stanković;
po 5 članova porodica Janković, Jovandić, Krstić, Saranda i Sremčević;
po 4 člana porodica Atanacković, Bajić, Bičanski, Vukanović, Gajdobranski, Grbić,
Dunñerski, ðurišić, Ivančević, Kapamadžija, Mišković, Momčilović, Pavlović,
Prodanović, Samardžija, Totović, Trifković i Uvalić;
po 3 člana porodica Arsenin, Božin, Vasin, Vasić, Vernački, Vukojević, Gonña, Grnja,
Ivanović, Ivković, Jocić, Kaćanski, Kisaćanin, Kostić, Manojlović, Mijatović, Miličić,
Mitrović, Panić, Rajković, Savić, Slankamenac, Stojković, Strajnić, Cvetić i Felbabov;
po 2 člana porodice Adamović, Alimpić, Amidžić, Andrić, Antonić, Beljanski, Bjelić,
Branković, Budošan, Vukelić, Vukić, Gojković, Grujić, Dunñerov, ðaković, ðurić,
ðurović, Žakić, Živanov, Ivičić, Ivkov, Jakovljević, Jefremović, Josikov, Jugovac,
Jurišić, Katušić, Kešanski, Knežević, Kragulj, Lazar, Lazić, Letić, Lucić, Maletić,
Marinković, Marković, Medaković, Milićev, Milićević, Mišić, Novaković, Novković,
Pavlas, Pantelić, Plačkov, Radujkov, Rajić, Rakić, Regulašev, Relić, Salaćanin,
Smiljanić, Smiljanski, Stanić, Stanojević, Stojanović, Stojšić, Tomić, Ćurčić, Filipović,
Šuput i Šućov;
po 1 član porodica Añanski, Anñelković, Antonijević, Apić, Bakajić, Bančić, Bačvanski,
Bačić, Bačinac, Bašić, Baštovanov, Bekvalac, Bečejac, Bijuković, Bobić, Bogdanović,
Bolmanac, Borovac, Boroški, Bubanj, Budišin, Buzarević, Bulić, Vasiljević, Velimirović,
Vlalukin, Veselinović, Vidaković, Vladisavljević, Vlajankov, Vlaović, Vlašić, Vlašković,
Vojinović, Vranić, Vranješević, Vrbaški, Vrnčić, Vajnberg, Vrtunski, Vukšić, Vučković,
Dragojlov, Gajišin, Govorčin, Gozonj, Goncin, Goncov, Gostojić, Grahor, Grubetić,
Gubanić, Dabić, Davidović, Danilović, Dačić, Dević, Dikić, Dimić, Dmitrov, Dovijarac,
Dodić, Dotlić, Dragin, Draginčić, Dragić, Dragojev, Dragojlović, Dragomirović,
Dragunović, Drakulić, ðukić, ðuričić, ðurišin, Edejanović, Erdeljan, Živanić, Žikić,
Zarić, Zbunović, Zdravković, Zeljić, Zemunac, Zucajić, Ilijin, Ilić, Irmovački, Jankulov,

47
Jakšić, Jankelović, Jovičić, Jojić, Kisačev, Kovačević, Kojić, Kokotović, Koledin,
Koljević, Komarčević, Komlenović, Konić, Kontardžić, Koruga, Kosirović, Košarić,
Krajačević, Krnetić, Krnjajić, Leskovac, Lovčan, Lukić, Maksimović, Malešev, Malčić,
Manigodić, Marinkov, Marić, Marjanov, Marjanović, Marković, Matanović, Matijević,
Matić, Midić, Mikolić, Milin, Milutinović, Milčić, Minta, Mirkov, Mitović, Miškov,
Mišljenović, Mojac, Moljac, Momirov, Momirović, Morotvanski, Mutić, Mućkovljev,
Nañvinski, Nedeljković, Neckov, Nešić, Nikoletić, Nikolčin, Petrovčanin, Obradović,
Obrenov, Obrovski, Ognjanović, Orešković, Ostojin, Panić, Pavičić, Pavković, Palić,
Pandurović, Pantić, Paunić, Pašćan, Pejić, Perlić, Petrov, Pecarski, Pešić, Poznanović,
Poljački, Popov, Preradović, Prokić, Radak, Radašin, Radivojević, Radovac, Radović,
Radojčin, Radukin, Ranisavljević, Rankov, Riñicki, Rutonjski, Ruškuc, Sabljar,
Sazdanić, Samočeta, Svilokos, Svirčević, Simeunović, Siriški, Skandarski, Skeledžić,
Slavnić, Sladić, Srbin, Stamenković, Stankov, Starčev, Stefanović, Stojadinov,
Stojadinović, Stojaković, Stojić, Stojčić, Stojšin, Strajin, Subotić, Suvajdžić, Suñin,
Tapavica, Tapaviski, Temerinac, Tešanov, Todorić, Todosijević, Tolmačev, Tošić,
Trivković, Trninić, Tucaković, Ćurić, Uzelac, Uškurac, Feudvarski, Hadžić, Hristić,
Cvetin, Cvetković, Crveni, Crnojački, Čalenić, Čepski, Čobanov, Čobanski, Čović,
Čokić, Čura, Čuruški, Šogorov.

SPISAK SRPSKIH PREZIMENA ŽRTAVA NOVOSADSKE RACIJE PO

ŽENSKIM LINIJAMA I DEVOJAČKIM PREZIMENIMA

Adamović (3 osobe); Berić (1 osoba); Božić (3 osobe); Brzak (4 osobe); Velić (1

osoba); Vernački (1 osoba); Vesić (3 osobe); Viličić (1 osoba); Vojnović (1 osoba);
Vrbaški (3 osobe); Gerić (1 osoba); Gradinac (3 osobe); Dimitrijević (1 osoba);
Dimović (2 osobe); Dolovac (1 osoba); Drenjak (1 osoba); Dunñerski (3 osobe);
Elesić (5 osoba); Ivanov (1 osoba); Ilijin (2 osobe); Jakšić (4 osobe); Jovanović (1
osoba); Josimović ili Josimov (1 osoba); Kovačević (1 osoba); Kozjak (1 osoba);
Kolarov (2 osobe); Kolarov-Mašin (2 osobe); Kolarski (2 osobe); Lalić (2 osobe);
Letić (2 osobe); Maksimović (3 osobe); Marić (1 član); Markov (2 osobe);
Miklušević (1 osoba); Milić (2 osobe); Mirković (1 osoba); Mogin (4 osobe); Mojić
(1 osoba); Momirović (2 osobe); Mrazovac (2 osobe); Obrenov (1 osoba);
Ognjanović (5 osoba); Ostojić (1 osoba); Pavlica (2 osobe); Pavlović (1 osoba);
Paroški (1 osoba); Pašćan (5 osoba); Petrović (2 osobe); Pecić (3 osobe); Plačkov (9
osoba); Plavšić (3 osobe); Popov (1 osoba); Popović (2 osobe); Protić (2 osobe);
Purać (1 osoba); Radić (2 osobe); Rakić (2 osobe); Ristović (1 osoba); Savkov (1
osoba); Sekulić (1 osoba); Slankamenac (1 osoba); Sremčević (1 osoba); Stanković (2
osobe); Tarajić (1 osoba); Tiosavljević (8 osoba); Todorov (1 osoba); Topalović (1
osoba); Torbarov (1 osoba); Urošev (1 osoba); Hristić (1 osoba); Čokić (1 osoba);
Džigurski (1 osoba); Šijačić (1 osoba)

48
 SPISAK (IDENTIFKOVANIH) JEVREJSKIH LOZA ISTREBLJENIH U
NOVOSADSKOJ RACIJI

Prilikom fašističke racije u Novom Sadu, državni organi hortijevske Mañarske imali su
nalog da za 72 časa istrebe sve Jevreje. U tom zločinačkom pohodu protiv nedužnih
grañana Novog Sada fašistička soldateska, žandarmerija i donekle policija istrebili su
najmanje 1.256 žrtava jevrejskog porekla. Jedan deo žrtava Jevreja nije mogućno
identifikovati iz prostog razloga što podataka o njima nema (kao primer toga služe
porodice iz Petrovgrada, koje su nakon deportacije u Beograd uspele da se prebace u
Novi Sad, kod kojih nije bilo mogućno ustanoviti tačno brojno stanje).

Meñu 1.256 pogubljenih i pod led bačenih Jevreja je 217 osoba do 18 godina (od kojih
109 dece do 10 godina) i 43 osobe preko 70 godina starosti. Istrebljene su sledeće
familije:

40 člana porodice Goldštajn;

39 članova porodice Šlezinger,
37 članova porodice Vajs,
27 članova porodice Štajn,
po 26 članova porodica: Berger i Klajn;
po 23 člana porodice Levinger i Šosberger;
22 člana porodica Špicer;
19 članova porodice Štark;
18 članova porodice Kon;
po 17 članova porodica: Dajč i Kraus;
po 15 članova porodica: Mojzes i Rajh;
14 članova porodice Šenberger;
13 članova porodice Fišer;
po 12 članova porodica: Vajnberger i Handler;
po 11 članova porodica: Breder i Kacaf;
po 10 članova porodica: Kolb, Rozenberg i Holender;
po 9 članova porodica: Bem, Boskovic, Braun, Engel, Epštajn, Krishaber, Lajner, Lustig,
Hercog, Hirt, Horvat i Cilcer;
po 8 članova porodica: Brandajs, Engl i Hajdu;
po 7 članova porodice: Bek, Vajnberg, Goldberg, Grinvald, Pisker, Santo, Sepeši, Feher,
Fridman i Hefter;
po 6 članova porodica: Ajzler, Bokor, Glak, Zemanek, Kejl, Majer, Najman, Pataki, Rot,
Hajoš, Halmoš i Šenfeld;
po 5 članova porodica: Bajer, Vamoši, Vermeš, Gros, Katić, Lebl, Levenberg, Ormoš,
Polak, Tajhner, Trebić, Frajd, Hofman i Štajnberger;
po 4 člana porodica: Arnštajn, Blau, Vajdman, Gabor, Gajdušek, Gutman, Ditrihštajn,
Erdeš, Zonenfeld, Iric, Kabiljo, Morgenštern, Polaček, Reveš, Rozenštajn, Sikla,
Feldman, Havaš, Cipris, Šil i Štelcer;
po 3 člana prodica: Adam, Balaž, Biler, Bruker, Vajnfeld, Vamoš, Verthajm, Vigenfeld,
Goldman, Elenbogen, Jarhi, Keler, Kerteš, Kimelberg, Kiš, Lenñel, Liht, Lihtenberg,

49
Lihtner, Mendelson, Pap, Poper, Rozenfeld, Rozenštrajh, Satler, Ungar, Felman, Frank,
Funk, Hajdn (Hajdu), Has, Hauzer, Hegediš, Hercl, Heht, Hubert, Šrajber, Štern i
Neidentifikovana porodica (Naftali, Sara i Haja);
po 2 člana porodica: Abraham, Ajzenšrajber, Akopnik, Balog, Baranj, Brozinski
(Bročanski), Buton, Vajner, Vig, Vinter, Visel, Gelb, Gero, Glik, Grin, Grubor, Darvaš,
Dozler, Erendiner, Ižak, Kaldor, Kalman, Kardoš, Kešanski, Kovač, Kramer, Laskafeld,
Lederer, Lipković, Mandel, Mandil, Marberger, Miler, Mojsej, Mošković, Najvirit,
Policer, Rajner, Rajnherberg, Rip, Rozencvajg, Rozinger, Rutka, Sabo, Sas, Sege, Sekelj,
Singer, Springer, Telj, Farkaš, Flajšman, Friñeši, Fuks, Hazanović, Hejlec, Heler, Hirš,
Hiršfeld, Hohberg, Šaš, Švarc, Šer, Šmit, Šorš, Špigler i Štajnbah;
po 1 član iz porodica: Adler, Almoslino, Anan, Atijas, Bajn (Bein), Baum, Baumgarten,
Benedek, Birnberg-Veinberger, Biro, Brajer, Brunhuber, Valdner, Vaneašer, Vitrael,
Vogel, Volberg, Volvorić, Volf, Volfi, Gal, Gere, Gozonj, Gojnić, Goldberger, Gusman,
Deneš, Dubaček, Edelštajn, Elenberg, Erenfeld, Ereš, Zinger, Isah, Kan, Kaufer,
Kenigštetler, Kerekeš, Klajnman (Kleinman), Klauber, Klim, Kolman, Koh, Lang, Laslo,
Leven, Lendler, Manhajm, Marković, Mezei, Mezeji, Mencel, Mesaroš, Mozes, Negri,
Niderlender, Ofner, Pavković, Pintar, Pihler, Pratner, Rajter, Revai, Reps, Roža, Rozen,
Rozenblit, Rozenštok, Rozo, Romano, Rotštajn, Rubanov, Rukštajn, Sajdner (Šnajder),
Selinger (Zelinger), Sečenji, Skopal, Stojanović, Taus, Todolano, Toman, Tratner,
Farago, Feldeš, Fodor, Frajnd, Fridland, Fridlender, Haberfeld, Hadler, Hajnerih,
Hernfeld, Heser, Hiršenhauzer, Hojdler, Holberg, Hubai, Husit, Cajzel, Časar, Čilag,
Švajger, Šikora, Šimon, Štraser, NN Zoltan, NN Ema i NN Šanjika.

50