UNIVERZITET U KRAGUJEVCU

TEHNIČKI FAKULTET ČAČAK

Školska godina: 2010/2011

Semestar: V (peti)

Predmet:: Elektrotehnika s elektronikom

SEMINARSKI RAD

Optički filtri i pojačavači

Student: Profesor:

Srđan Maravić Momčilo Vujičić

1
SADRŽAJ:
1. Optički filtri 3
1.1. Apsorpcioni filtri 5
1.2. Interferentni filtri 6
2. Optički pojačavači 9
2.1. Poluprovodnički pojačavači 11
2.2. Pojačavači dopirani lantanidima 13
2.3. Ramanovi pojačavači 16
2.4. Linearni optički pojačavači 17
3. Zaključak 19
4. Literatura 20

2
1. Optički filtri
Filtri često ulaze u sastav spektralnih aparata i njihova uloga može biti
različita. Pred toga što menjaju spektralni sastav svetlosti filtri se koriste i za
promenu intenziteta svetlosit kao i za promenu spektralne osetljivosti
prijemnika zračenja.
Osnovne karakteristike filtra su njihova propustljivost, T i spektralna
kriva propustljivosti, odnosno zavisnost propustljivosti od talasne dužine
zračenja. Za sve filtere, osim korigujućih, poželjno je da im oblast
propustljivosti bude što uža i da je propustljivost van jedne uske oblasti
jednaka nuli. Filtri koji propuštaju podjednako sve talasne dužine u nekoj
spektralnoj oblasti nazivaju se sivi filtri ili neutralni filtri. Filtri koji
propuštaju samo jednu oblast talasnih dužina jesu selektivni filtri. Selektivni
filtri koji izdvajaju jednu vrlo usku spektralnu oblast zračenja nazivaju se
uskotrakasti ili monohromatski filtri. Moć razlaganja filtra je obično mala –
širina propuštenog dela zračenja je obično desetak i više nanometara. Filtri
za ultraljubičastu i vidljivu oblast izrađuju se nanošenjem tankih slojeva
aluminijuma, srebra ili platine na staklenu ili kvarcnu podlogu. Za vidljivu
oblast dobar filter predstavlja koloidni rastvor grafita.
Filtri se mogu izrađivati i kao stepenasti oslabljivači-filtri kod kojih se
propustljivost menja skokovito pri prelasku sa jednog na drugi deo filtera.
Ovi filtri se često prave u obliku klina tako da se propustljivost linearno
menja duž klina. Ovakvi filtri se koriste pri kalibrisanju fotoemulzija u
fotometriji. Za razliku od sivih filtera, selektivni filtri se karakterišu velikom
propustljivošću na maksimumu krive propustljivosti. Prema principu rada
razlikujemo četiri vrste selektivnih filtara:

a: apsorpcioni filtri -princip selektivne apsorpcije

b: interferentni filtri -princip interferencije

c: disperzioni filtri -princip rasipanja svetlosti

3
Karakteristike filtera su:

-maksimalna propustljivost,Tmax ,

-talasna dužina na maksimalnoj propustljivosti, lmax ,

-spektralna propusna širina (poluširina trake propustljivosti)-

interval talasnih dužina gde je propustljivost jednaka polovini maksimalne
propustljivosti

-rezudualna propustljivost , Trez, koja odgovara

propustljivosti van trake propustljivosti

Filtri koji se koriste za odsecanje kratkotalasnog ili dugotalasnog dela

spektra ponekad se karakterišu i talasnim dužinama na kojima je
propustljivost T dva puta manja od maksimalne. Ova talasna dužina se
označava sa lgr. Poželjno je da filtri imaju što veću vrednost Tmax, a što
manju vrednost Trez. Kod obojenih filtera Tmax, se kreće od 10 do 90%,
poluširina oko 40 nm, dok je kod interferentnih filtra 10-20 nm i manja, a
Trez je dosta visoko.

4
1.1. Apsorpcioni filtri

Često se primenjuju, a slabljenje svetlosti kod ovih filtara se pokorava

Lambert-Beerovom zakonu:

I  I 0 10  ab

gde su:

I- intenzitet propuštene svetlosti

Io- intenzitet upadne svetlosti

a - apsorpcioni koeficijent

b - debljina filtra

Svetlosna energija koju filtri apsorbuju pretvara se u toplotu, što dovodi

do zagrevanja filtra, zbog čega može doći do promena optičkih i hemijskih
karakteristika filtra.
Apsorpcioni filtri: tečni, stakleni, želatinski i gasni.
Stakleni filtri su najbolji i najčešće se upotrebljabaju, a napravljeni su od
stakla kome su dodati različiti metalni oksidi. Stakleni filtri imaju niz
prednosti u odnosu na druga apsorpcione filtre: stabilnost na dejstvo
svetlosti i toplote, homogenost i dobre optičke karakteristike.
Tečni apsorpcioni filtri su rastvori jedne ili više apsorbujućih supstanci i
imaju malu praktičnu primenu, ali se koriste za kalibraciju
spektrofotometara. Glavni nedostatak ovih filtera je to što se mora koristiti
kiveta, ali je problem i to što se zbog apsorpcije zračenja zagrevaju pa se
zbog konvekcije javlja nehomogenost. Dobra osobina im je što se lako može
menjati debljina apsorpcionog sloja, a izborom sastava rastvora može se
dobiti odgovarajuća spektralna propustljivost.
Želatinski filteri se prave vrlo jednostavno, dodatkom odgovarajućih
apsorbujućih supstanci (obično organske boje) u želatin, ali su ovi filtri

5
veoma krti i imaju malu termičku i vremensku stabilnost.
Gasni filtri su obično kivete napunjene gasom i parama metala i
pokazuju visoku selektivnost u apsorpciji.
Danas se izrađuju filtri i od drugih materijala kao što su različiti
polimerni materijali

1.2. Interferentni filtri

Interferentni filtri rade na principu interferencije i veoma često se
upotrebljavaju. Ovim filtima se lako rukuje, izdvajaju veoma usku
spektraknu oblast (traku od 5-20 nm), a mogu se koristiti od bliske UV pa
sve do IC oblasti spektra.
Sastoje se od dva paralelna delimično prozračna metalna ogledala
(srebrna) između kojih se nalazi sloj transparentnog dielektrika (MgF2) čija
je debljina jednaka polovini talasne dužine svetlosti koju treba da
izdvojimo.

Presek interferentnog filtra a i princip rada b

6
 Svetlosni zrak se prolazeći kroz filter, odbija od ogledala i pri svakom
odbijanju delimično izlazi napolje tako da se iza filta dobija beskonačan niz
zraka sa opadajućim amplitudama, a sa istom putnom razlikom.
Putna razlika između dva susedna zraka određena je uglom j i
debljinom sloja dielektrika d po formuli:
b  k    2d  cos 

j -ugao pod kijim se zraci odbijaju od ogledala

k - ceo broj 1,2, ...

Prema zakonu o interferenciji zraci čija je putna razlika jednaka

celobrojnom umnošku talasnih dužina pojačaće se. To su zraci čija je talasna
dužina l jer je za njih putna razlika jednaka dvostrukom iznosu debljina
sloja dielektrika (d= l/2) tako da je b=2l/2=l.
Imajući u vidu zakone interferencije jasno je da će jedan filter davati niz
traka propustljivosti sa različitim talasnim dužinama maksimuma
propustljivosti.

Ako je debljina filtra d, talasne dužine maksimuma propustljivosti biće:

d d d
max1  2 max 2  2 max n  2
1 2 n

7
 Filtri I reda su predviđeni za izolovanje trake najveće talasne dužine.
Oni imaju optičku gustinu d=l/2 i zahtevaju uklanjanje samo kratkotalasnih
maksimuma l/2 i l/3, itd. Ovo se lako postiže upotrebom specijalnih
apsorpcionih filtera.
Loša osobina interferentnih filtera je što propusna traka ima veliku
rezidualnu propustljivost tako da filteri imaju visok fon. Pored toga ovi filtri
imaju i malo iskorišćenje svetlosti.
Postoje i interferentni filtri koji se sastoje iz više slojeva dielektrika
napravljenih naizmeničnim nanošenjem materijala sa visokim i niskim
indeksom prelamanja. Svaki sloj ima oderđenu debljinu a to se izvodi
naparavanjem materijala u vakuumu. Debljine slojeva se kreću od ¼l do 1l.
Ovi filtri daju užu propusnu traku od običnih sa većim iskorišćenjem
(40-70%), ali je propustljivost velika u nepoželjnim delovima spektra i
veoma su skupi

8
2. Optički pojačavači
Optički pojačavači omogućuju jednako pojačanje svetlosti, bez
potrebe za opto-elektronskom konverzijom. Važno je naglesiti da su u većini
primena upotrebljavani kao linearni pojačavači i ne omugućuju sve radnje
vezane uz regeneraciju (retiming i reshaping). Važnost pojačavača je
osiguranje velikog pojačanja (do 50 dB) preko velikog pojasa (oko 4 THz), a
tu osobinu nema ni jedna elektronska komponenta. Širok optički pojas
pojačavača poklapa se dovoljno dobro sa pojasem vlakna. Osim toga sistem
koji koristi ove pojačavače transparentan je za signale svih brzina prenosa.
Znači da nema potrebe za menjanjem sklopova pri korišćenju različitih
brzina.
Optički pojačavači se mogu koristiti i koriste se u različitim
primenama. Za klasično pojačanje signala u prenosnim sistemima možemo
razlikovati tri primene. Pre svega optički pojačavači se koriste kao
pojacavači snage nakon multipleksiranja više optičkih signala (Booster
Optical Amplifier- BOA), kako bi se kompenzovali gubici nastali nakon
laserskog predajnika, u procesu multipleksiranja, i kako bi se nivo optičke
snage podigo na onu koja nije raspoloživa u laserskim predajnicima.
Osnovno svojstvo takvih pojačavača je visoka izlazna snaga. S druge strane
optičkog vlakna može se postaviti optički predpojačavač (Optical
PreAmplifier- OPA), kojem je svrha da poboljša osetljivost prijemnika, a
najvažnija svojstva uključuju visok stepen pojačanja, nizak iznos šuma i
uzak frenkvencijski pojas. Nakraju, optički pojačavači se mogu koristiti za
kompezaciju gubitaka u optičkom vlaknu i spojevima, pa govorimo o
linijskim pojačavačima (Line Optical Amplifier- LOA). U optičkim
mrežama se optički pojačavači mogu koristiti za konverziju talasnih dužina i
kao vrata u optičkim prostornim komutatorima.

Optičko pojačanje signala razlikuje se od opto-elektronskog utoliko

što može da pojačava samo snagu signala bez obnavljanjem njegovog
oblika. Ovaj tip pojačanja obezbeđuje potpunu transparentnost podataka,

9
odnosno proces pojačanja je potpuno nezavistan od formata modulacije
signala. On predstavlja osnovni element u sistemima za optičku obradu
signala.
U današnjim digitalnim optičkim mrežama (SONET i SDH), koje
koriste optičko vlakno samo kao sredinu za prenos, optički signali se prvo
konvertuju u elektronski signal, regeneriše, ponovo pretvara u optički i zatim
se prenose dalje. Ovakva 3R regeneracija signala reprodukuje originalni
oblik impulsa, eliminišući pritom suvišan šum. Međutim u WDM
sistemima, koji koriste elektronsko pojačavanje, svaka talasna dužina mora
biti odvojena pre nego što bude elektronski pojačana, a zatim se sve talasne
dužine ponovo moraju multipleksirati pre slanja signala. Za razliku od njih
optički pojavači pojačavaju optički signal bez prethodne konverzije u
elektronski domen. Nažalost njihova mana je da se optički šum
pojačava isto kao i korisni optički signal. Optički pojačavači koriste principe
stimulisane emisije, slično kao i laseri, te unose i šum spontane emisije.
Postoje tri osnovna tipa optičkih pojačavača: poluprovodnički optički
pojačavači, pojačavači zasnovani na dopiranim vlaknima i Ramanovi
pojačivači.
Ramanovi pojačivači, koji rade po principu nelinearnog Ramanovog
rasejanja praktično nemaju ograničenje u kom opsegu talasnih dužina se
mogu promeniti, jer to zavisi samo od talasne dužine pobudnog lasera. Ovde
se pojačanje ostvaruje rasejanjem u postojećem transmisionom vlaknu.
Sledi opis dva najvažnija tipa pojačavača koja se koriste u teleko-
munikacijama. To su poluporvodnički laserski pojačavači (Semiconductor
Laser Amplifier- SLA) i EDFA. Oba pojačavača rade na principu procesa
simultane emisije gde ulazni fotoni izazivaju generisanje dodatnih fotona
iste frenkvencije, faze i polarizacije. Osnovni uslov ovom procesu je
populacijska inverzija a u načinu ostvarivanja populacijske inverzije leži
osnovna razlika između spomenuta dva tipa pojačavača. Poluprovodnički
laserski pojačavči populacijsku inverziju postižu pumpanjem struje
elektrona, dok optički pojačavači sa dopiranom niti koriste optičko
pumpanje, odnosno pumpanje struje fotona. Za sve aplikacije sa optičkim
pojačavačima razmatra se više parametara. Najvažniji su ovi:

10
  Pojačanje od ulaza do izlaza vlakna
 Širina pojasa zajedno s pojačanjem
 Količina šuma generisanog pri pojačanju (ASE)
 Polarizacijska osetljivost pojačanja komponente prema
varijacijama polarizacije ulaznog signala
 Snaga zasićenja: snaga signala pri kojoj pojačanje padne za 3
dB ispod pojačanja pri nezasićenju

2.1. Poluprovodnički pojčavači

SLA je u osnovi poluprovodnički laser. Ulaz i izlaz optičkog signala u

aktivni materijal SLA poseduje reflektivnost R1=R2=R, što u principu
predstavlja mehanizam pozitivne povratne sprege. U slučaju standardnog
lasera R=0.3, zbog razlike u indeksu prelamanja poluprovodničkog
materijala i zraka. Populacijska inverzija se postiže inekcijom slobodnih
nisioca (električna struja) u aktivni materijal. Kako bi se povećao dobitak
potrebno je smanjiti refleksivnost. U slučajevima kada refleksivnost postaje
zanemarljiva govorimo o jednopojasnom optičkom pojačavaču, odnosno o
pojačavaču sa putujućim talasom (Travelling Wave Amplifier- TW). Kod
poluprovodničkih pojačavača cilj je smanjiti refleksivnost ulazne i izlazne
površine, kako bi uređaj u što manjoj meri delovao kao optički oscilator. U
tu svrhu se često koristi antirefleksivni sloj na granici poluprovodnika i
zraka.

11
 Karakteristika poluprovodničkog laserskog pojačavača

a) pojačanje-ulazna snaga b) spektar pojačanja

Poluprovodnički optički pojačavač predstavlja strukturu sličnu polu-

provodničkom laseru, kod kojih se pobuda ostvaruje primenom električnog
napajanja. Današnji poluprovodnički pojačavači mogu da dostignu pojačanja
od 25 dB i širinom opsega od 40 nm. Poluprovodnički pojačavači bazirani
na višestrukim kvantnim jamama, koji su još uvek u fazi ispitivanja, imaju
veću širinu opsega i veće zasićenje pojačanja, omogućuju kraće vreme
ukjučivanja i isključivanja, ali su više setljivi na polarizaciju. Prednost
poluprovodničkih pojačavača je mogućnost integracije sa drugim
komponentama.

12
2.2. Pojačavači dopirani lantanidima

Efektivno smanjenje širine pojasa u kaskadi EDFA

Pojačavači bazirani na slicijumskim vlaknima dopirani lantanidima

kao erbijum, praseodimijum ili iterbijum imaju više prednosti. Posebno je
važno svojstvo lakog ugrađivanja pojačavačkog medijuma u vlakno i
zadržavanje malih gubitaka. Ugrađivanje se može izvesti na više načina.
Medijum se može protezati u istom smeru kao i signal (kodirekcionalno) ,
može biti ubačen na samom kraju (kontardirekcionalno) ili za pojačavače sa
viskom izlaznom snagom može se nalaziti na oba kraja vlakna.
Kodirekcionalno protezanje daje najbolji odnos signal-šum. Zbog velikog
pojačanja (50 dB) koje može proizvesti pojačavač, mnogi komercionalni
pojačavači uključuju izolator (ponekad i dva) zbog eliminacija reflektovanja
natrag u vlakno koje može prouzrokuvati nestabilnost.
Propusni pojas pojačavača sa erbijumom strogo zavisi od ko-dopanda
kao aluminjumov ili germanijumov oksid. Drugi lantanidi kao dopandi

13
mogu se koristiti za pojačanje na drugim talasnim dužinama (pojačavači na
1300 nm koriste prasedimijum).

Slika je primer ukupne izmerene karakteristike pojačanja za 20 m

pojačavač sa pump-snagom od 20 mW. Vršna vrednost EDFA je na 1531
nm. Slika prikazuje takvi pojačavači imaju pojaseve širine 35 nm, ali
karakteristika u tom pojasu nije potpuno ravna. Problem se javlja kaskadom
tih pojačavača.
Optički pojačavači bazirani na dopiranim vlaknima (EDFA-Erbium-
Doped Fibe Amplifier), obezbeđuju pojačanje za talasne dužine između
1525 nm i 1560 nm. Pupmaju se laserima sa talasnim dužinama od 980 nm
ili od 1480 nm. Tipično pojačanje je oko 25 dB, mada je eksperimentalno
dobijeno i veće. Za oblast oko 1300 nm, od skora veliku pažnju privlače
pojačavači bazirani na fluoridnim vlaknima dopiranim prazeodimijumom
(PDFFA-Praseodymium-Dopde Fluoride Fiber Amplifier). Ovi pojačavači
imaju malo preslušavanje i male karakteristike šuma, rade u opsegu od 1280
nm do 1330 nm sa pojačanjem od oko 40 dB. Ograničenje ovih optičkih
pojačavača je nejednak spektar pojačanja, kao i činjenica da optički
pojačavači pojačavaju i šum. Zbog toga, kada optički signal sa višestrukim
talasnim dužinama prolazi kroz seriju pojačavača, njegova snaga nije ista na
svim talasnim dužinama. Korekcija ove neravnomernosti vrši se najčešće
primenom filtera.
Zbog neminovno prisutnog slabljenja, optički signali se prenosa na
određenu daljinu. Primenom optičkih pojačavača, daljine za prenos optičkih
signala se mogu povećati. Ključna je primena pojačavača sa vlaknima
dopiranih erbijumom za prenos WDM optičkih signala na veće daljine.
Erbijum je redak element, koji pobuđen emituje svetlost talasne dužine 1540
nm, a to je talasna dužina na kojoj je najmanje slabljenje i koja se koristi u
WDM sistemu. Slab signal ulazi u erbijumom dopirano vlakno, koje se
ubacuje svetlost talasne dužine 980 nm ili 1480 nm, pomoću lasera za
upumpavanje. Ova svetlost pobuđuje atome erbijuma, kako bi oslobodili
sakupljenu energiju kao dodatnu svetlost talasne dužine oko 1550 nm. Kako
se ovaj proces nastavlja kroz vlakno, signal postaje sve jači. Ovakva
stimulisana emisija atoma erbijuma unosi šum.

14
 Blok šema EDFA

Optički izolatori (ISO) obezbeđuju jednosmeran transport optičkog

signala kroz region za pojačanje. Filteri za ravnomerno pojačanje (GFF)
obezbeđuju da izlazna snaga bude jednako distribuirana za sve talasne
dužine. Izlazna optička snaga predstavlja ukupnu optičku snagu iz svih
talasnih dužina, tako da će snaga po jednom kanalu zavisiti od broja kanala
koji se prenose po fiber optičkom vlaknu.
Pojačavač sa vlaknima dopiranih erbijumom (EDFA) raspoloživ je u
C- i L-bandu, ali u dosta uskom opsegu (1530 nm – 1560 nm). Zbog toga se
talasne dužine pakuju vrlo gusto, kako bi se prenelo i pojačalo što više
kanala. Tada postaje izraženo mešanje susednih kanala, pa je potrebno
napraviti pojačavač sa većim propusnim opsegom, kako bi kanali mogli što
viče da se razdvoje. To je dovelo do razvoja erbijumom dopiranog vlakna sa
dualnim opsezima.
Ovi pojačavači imaju dva propusna opsega, jedan isti kao EDFA
(1530 nm–1560 nm), a drugi, produženi, koji se naziva EBFA (extended
band fiber amplifier) i iznosi 1590 nm. EBFA ima ravno pojačanje u opsegu
većem nego EDFA (35 nm) i manji šum. Dakle, razvoj i primena EBFA
predstavlja veliki napredak koji odgovara stalnim zahtevima za većim
kapacitetima pri prenosu optičkih signala.
Današnji razvoj WDM tehnologije zahteva kompromise između

15
odabira performansi, cene koštanja sistema, fleksibilnosti i pouzdanosti
sistema i uređaja. Nijedna tehnologija ne daje optimalno rešenje za sve
primene, ali interliveri bazirani na vlaknima zajedno sa dielektričnim
filtrima ili AWG-om mogu da budu prihvatljivo i privlačno rešenje.
WDM polako prestaje da bude samo jedna od novih tehnologija za
prenos velikog broja optičkih signala, već postaje osnova sve-optičkog
umrežavanja, sa obezbeđivanjem talasnih dužina i zaštitom zasnovanoj na
topologiji tipa mreže. Ove i još mnoge druge prednosti daju mogućnost
realne vizije potpuno optičke mreže.

Pojačavač sa vlaknom dopiranim erbijumom

2.3. Ramanovi pojačavači

Glavna odlika im je to što koriste Ramanov efekat. Ramanov efekat se

dešava pri interakciji svetlosti i materijala (kao što je vlakno) i izaziva
pomeranje nekih fotona na drugu, obično veću, talasnu dužinu.

16
 Ramanov pojačavač

Tako je moguće, upumpavanjemem svetlosti koja se nalazi na manjoj

talasnoj dužini od signala, pojačati sam signal. Do pojačanja dolazi kada
signal prolazi kroz vlakno na istoj talasnoj dužini kao i pomerena Ramanova
emisija (usled upumpavanja). Signal stimuliše Ramanovu pomernu emisiju
koja je na istoj talasnoj dužini kao signal i tako povećava intenzitet signala.
Ramanov pojačavač ima slabo pojačanje (potrebna je velika snaga lasera za
upumpavanje), ali pojačava bilo koju talasnu dužinu (za razliku od EDFA
kome erbijum diktira talasnu dužinu). Upumpavanjem više talasnih dužina
može se postići veoma ravno pojačanje u širokom opsegu

2.4. Linearni optički pojačavači

Novi tipovi pojačavača, LOA pojačavači su prvi koji su bazirani na čipu,

a koji su uspeli da se izbore sa zahtevom da se pojača veliki broj DWDM
kanala bez mešanja. Takođe, njihovo ponašanja se može predvideti
nezavisno od promena u mreži u realnom vremenu i zbog toga su veoma
pogodni za korišćenje u MAN i pristupnim mrežama.

17
 Linearni optički pojačavač

LOA se sastoji od jednog optički aktivnog talasovoda koji povezuje ulazno i

izlazno vlakno. U pojačavačkom delu se takođe nalazi i vertikalni laser koji,
ustvari, omogućava linearnost ovog pojačavača i ponaša se kao ultra brza
optička povratna sprega koja omogućava fleksibilnost ovog pojačavača pri
promenama u mreži. Svetlost sa više talasnih dužina prolazi vertikalno kroz
čip, a laser pumpa fotone vertikalno i tako pojačava sve talasne dužine.
Buduće generacije, kojima će biti popravljena izlazna snaga i smanjen šum
biće korišćeni u long-haul mrežama.

3. Zaključak
18
 Zbog slabljenja, signali se prenose na konačnu daljinu. Ključnu ulogu
u razvoju optičkih sistema je odigrao razvoj kvalitetnih optičkih pojačavača
koji omogucavaju amplitudsko pojačanje optičkih signala. Optički filtri se
koriste, pre svega, za menjanje spektralnog sastava, ali se koriste i za
promenu intenziteta svetlosti i za promenu spektralne osetljivosti
prijemnika.

4. Literatura:
19
1. www.ict.edu.rs/.../OptickeMreze_Predavanja_2_DWDMKomponente.pdf

2. www.telfor.rs/telfor2005/radovi/OT-6.1.pdf

3. www2.etf.unssa.rs.ba/infoteh2003/radovi/bi/b-i-7.doc

4. www.scribd.com/.../DWDM-Tehnologija-Prenosa-Optičkog-Signala

20