Filip K.

Dik

ČOVEK U
VISOKOM DVORCU
Prevod:
Mirjana Rajković

Naslov originala:
Philip K. Dick
THE MAN IN THE HIGH CASTLE
1962.
 Mojoj supruzi En,
bez čijeg ćutanja
ova knjiga nikada
ne bi bila napisana.
 1.

Nedelju dana je gospodin Robert Čildan zabrinuto motrio na poštu. Ali

dragocena pošiljka iz države Roki Mauntins nije stigla. Kada u petak ujutru
otvori radnju i na podu pored proreza sandučeta za poštu vide samo pisma,
pomisli, naljutiće mi se mušterija.
Pošto je iz automata na zidu nalio sebi šolju instant čaja za pet centi, uze
metlu i poče da čisti; uskoro je prednji deo Američkih umetničkih rukotvorina
Inc. bio spreman za radni dan, sve ucakljeno kao novo, sa registar kasom
punom sitnine, vazom sa svežim nevenima, i radiom koji je muzikom davao
atmosferu. Napolju su poslovni ljudi žurili ulicom Montgomeri na putu u
svoje kancelarije. U daljini; prođe žičara i Čildan zastade posmatrajući je sa
zadovoljstvom. Žene u svojim dugim svilenim haljinama raznih boja… i njih
je posmatrao. Onda zazvoni telefon. On se okrete da digne slušalicu.
„Da”, reče poznat glas na njegov odziv. Čildan se preseče. „Ovde
gospodin Tagomi. Je li moj poster od regrutacije iz Građanskog rata već
stigao, gospodine? Molim vas setite se; obećali ste ga negde prošle nedelje.”
Sitničav rezak glas, jedva učtiv, tek u granicama pristojnog. „Zar vam nisam
dao kaparu, ser, gospodine Čildane, sa tim uslovom? To treba da bude
poklon, razumete. Objasnio sam. Reč je o klijentu.”
„Iscrpno traganje”, započe Čildan, „koje sam preduzeo o svom trošku,
gospodine Tagomi, milostivi gospodine, u vezi sa obećanim paketom, koji
kao što shvatate potiče izvan ovog regiona i zato je…”
Ali gospodin Tagomi upade u reč, „Znači nije stigao.”
„Ne, gospodine Tagomi, ljubazni gospodine.”
Ledeno ćutanje.
„Ne mogu čekati više”, reče Tagomi.
 „Ne, gospodine.” Čildan se natmureno zagleda kroz izlog u sjajan topao
dan i poslovne zgrade San Franciska. „Onda nešto drugo. Šta preporučujete,
gospodine Čildan?”
Tagomi je namerno izgovorio ime sa pogrešnim naglaskom; uvreda od
koje Čildanu jurnu krv u glavu. Grozno srozavanje njihovog položaja. Težnje
i strepnje i muke Roberta Čildana izbiše na površinu, preplaviše ga, zavezavši
mu jezik. Mucao je, dok mu se ruka lepila za slušalicu. Vazduh u radnji je
mirisao na neven; muzika je i dalje svirala, ali se on osećao kao da pada u
neko daleko more.
„Pa…” uspe da promuca. „Mutilicu za puter. Mašinu za pravljenje
sladoleda negde iz 1900.” Razum mu je odbijao da misli. Samo kad zaboraviš
na to; samo kada praviš budalu od sebe. Imao je trideset osam godina i sećao
se predratnih dana, drugih vremena. Franklina D. Ruzvelta i Svetskog sajma;
pređašnjeg boljeg sveta. „Da li bih mogao da donesem razne poželjne
predmete tamo gde radite?” promrmlja.
Zakazali su za dva sata. Moraću da zatvorim radnju, pomisli spuštajući
slušalicu. Nema druge. Moram da čuvam dobru volju ovakvih mušterija;
posao zavisi od njih.
Stojeći nesigurno na nogama, pojmi da je neko – jedan par – ušao u
radnju. Mladić i devojka, oboje zgodni, dobro obučeni. Idealni. On se smiri i
pođe ka njima profesionalno, lagano, smešeći se. Oni su se sagli da
razgledaju izložene stvari i podigli su jednu divnu pepeljaru. U braku su,
pogodi on. Stanuju tamo u gradu Vainding Mists, u novim ekskluzivnim
stanovima na Skajlajnu, koji gledaju na Belmont.
„Dobar dan”, reče i oseti se bolje. Oni mu se nasmešiše bez ikakve
nadmoćnosti, samo ljubazno. Njegovi eksponati – koji su zaista bili najbolji u
svojoj vrsti na Obali – malo su im ulili strahopoštovanje; video je to i bio im
zahvalan. Oni su se razumeli u stvari.
„Zaista odlični komadi, gospodine”, reče mladi čovek.
Čildan se spontano pokloni.
Njihove oči, tople ne samo iz humanosti već i zbog podeljenog uživanja u
umetničkim predmetima koje je on prodavao, zbog zajedničkog ukusa i
zadovoljstva, počivale su na njemu; zahvaljivali su mu što ima takve stvari
koje mogu da vide, uzmu i razgledaju, da ih možda premeću po rukama a da
ih čak i ne kupe. Da, mislio je, oni znaju u kakvoj su radnji; ovo nisu
turističke tričarije, ne pločice od sekvoje sa natpisima MJUIR VUDS,
MARIN KAUNTI, P.A.D., ili smešne značke ili prstenčići, ili razglednice sa
Mostom. Naročito devojčine oči, krupne, tamne. Kako lako bih, pomisli
Čildan, mogao da se zaljubim u ovakvu devojku. Kako bi mi tragičan život
bio tada; kao da već ionako nije dovoljno loš. Lepo uređena crna kosa, lakom
premazani nokti, probušene uši sa dugim visećim metalnim minđušama ručne
izrade.
„Vaše minđuše”, promrmlja. „Kupljene ovde, možda?”
„Ne”, reče ona. „Kod nas.”
Čildan klimnu glavom. Nema savremene američke umetnosti; samo
prošlost može da se vidi ovde, u ovakvoj radnji.
„Ovde ste na duže?” upita. „Kod nas u San Francisku?”
„Ovde sam postavljen na neodređeno vreme”, reče čovek. „U Istražnoj
komisiji za planiranje životnog standarda ugroženih područja.” Lice mu se
ozari ponosom. Nije vojna. On nije jedan od onih grubijana regruta što žvaću
gumu i imaju pohlepna seljačka lica, što bazaju Market Stritom zijajući u
burdeljske predstave, pornografske filmove, strelišta, jeftine barove sa
fotografijama sredovečnih plavuša kako drže bradavice među svojim
zboranim prstima i pilje… prčvarnice sa džezom koje uglavnom čine ravni
deo San Franciska, klimave udžerice od lima i dasaka koje su iznikle iz
ruševina još pre nego što je pala poslednja bomba. Ne – ovaj čovek pripada
eliti. Kulturan, obrazovan, čak i više nego gospodin Tagomi, koji je na kraju
krajeva visoki funkcioner u trgovinskoj misiji višeg ranga na Pacifičkoj obali.
Tagomi je bio starac. Njegovi stavovi su se formirali u danima Ratne vlade.
„Jeste li želeli predmete američke tradicionalne narodne umetnosti kao
poklon?” upita Čildan. „Ili možda da dekorišete nov stan za vaš boravak
ovde?” Ako je ovo drugo… srce mu zabrza.
„Tačno ste pogodili”, reče devojka. „Počinjemo da uređujemo. Malo smo
neodlučni. Da li biste mogli da nas uputite?”
„Mogao bih da sredim da dođem u vaš stan, da”, reče Čildan. „Da
donesem nekoliko kutija koje mogu da predložim u kontekstu, kada vi imate
vremena. Naravno, to nam je specijalnost.” Spusti pogled da bi sakrio nadu.
Možda bi pale hiljade dolara. „Dobiću sto iz Nove Engleske, javor izrađen
samo sa drvenim klinovima, bez ijednog eksera. Ogromna lepota i vrednost. I
ogledalo iz vremena rata 1812. A i originalnu narodnu umetnost: zastirače od
kozje dlake obojene biljnim bojama.”
„Ja lično”, reče čovek, „više volim gradsku umetnost.”
 „Da”, usrdno reče Čildan. „Čujte, gospodine. Imam jednu zidnu sliku iz
poštanskog perioda W.P.A., original, izrađen na tabli, iz četiri dela,
predstavlja Horasa Grilija. Dragocen kolekcionarski komad.”
„Oh”, reče čovek, i njegove tamne oči blesnuše.
„I orman Viktrola iz 1920, prepravljen u bife.”
„Oh.”
„I, gospodine, čujte: uramljenu potpisanu sliku Džin Harlo.”
Čovek iskolači oči.
„Hoćemo li da uredimo stvar?” reče Čildan, dočepavši se tog pravog
psihološkog momenta. Izvuče pero i notes iz unutrašnjeg džepa sakoa.
„Zapisaću vaše ime i adresu, gospodine i gospođo.”
Malo posle, dok je par izlazio iz radnje, Čildan je stajao sa rukama iza
leđa, posmatrajući ulicu. Divota. Kad bi svi poslovni dani bili kao ovaj… ali
to je bilo i više nego posao, uspeh njegove radnje. To je bila prilika da se sa
mladim japanskim parom sretne privatno, na osnovu toga što ga prihvataju
kao čoveka a ne kao jenka[1] ili, u najboljem slučaju, kao trgovca koji prodaje
umetničke predmete. Da, ti novi mladi ljudi, iz generacije koja dolazi, koji
nisu zapamtili dane pre rata ili čak ni sam rat – oni su bili nada sveta. Razlika
u mestu za njih nije imala značaja.
To će proći, mislio je Čildan. Jednog dana. Sama ta ideja mesta. Neće biti
podređenih i vladajućih, već prosto ljudi.
A ipak je drhtao od straha, zamišljajući sebe kako im kuca na vrata.
Pogleda zabelešku. Kasure. Pošto će ga pustiti u kuću, svakako će ga ponuditi
čajem. Da li će učiniti pravu stvar? Znate pravi postupak i reč u svakom
trenutku? Ili će se obrukati, kao životinja, nekim očajnim faux pas?[2]
Devojka se zvala Beti. Sa takvim razumevanjem u licu, mislio je. Nežne,
saosećajne oči. Svakako, čak i za kratko vreme u radnji osetila je njegova
nadanja i poraze.
Njegove nade – odjednom oseti vrtoglavicu. Kakve aspiracije je imao, na
granici bezumnog ako ne i samoubilačkog? Ali znalo se, odnosi između
Japanaca i jenkova, iako je to obično bilo između Japanca i janke. Ovo…
zgrči se od straha pri pomisli. A bila je i udata. Odagna iz glave prizor svojih
nevoljnih misli i poče žurno da otvara jutarnju poštu.
Otkri da mu ruke još drhte. I onda se seti svog sastanka sa gospodinom
Tagomijem u dva sata; na to ruke prestadoše da mu drhte, i nervoza se
pretvori u rešenost. Moram da se pojavim sa nečim prihvatljivim, reče sam
sebi. Gde? Kako? Šta? Telefonski poziv. Izvori. Poslovna sposobnost.
Iskopaj odnekud potpuno restauriran Ford iz 1929, uključujući krov od platna
(crn). Pun pogodak da se zauvek zadrži zaštitnik. Zapakovan originalan nov
novcat tromotorni poštanski avion otkriven u ambaru u Alabami, itd.
Mumificiranu glavu gospodina B. Bila, sve sa lepršavom belom kosom;
senzacionalan predmet američke izrade. Napravio bih reputaciju u krugovima
vrhunskih poznavalaca na celom Pacifiku, računajući i Houm Ajlends.[3]
Radi inspiracije, zapali cigaretu od marihuane, odlične marke Lend-O-
Smajls.[4]

U svojoj sobi na Hejs Stritu, Frenk Frink je ležao u krevetu misleći kako
da ustane. Sunce je kroz roletnu obasjavalo gomilu odeće koja je pala na pod.
I njegove naočare. Da ih ne nagazi? Da pokušam da dođem do kupatila
drugim putem, pomisli. Da puzim ili se prevaljam. Glava ga je bolela, ali nije
bio tužan. Nikad se ne osvrći za sobom, odlučio je. Vreme? Koliko li je sati?
Sat je na komodi. Jedanaest i trideset! Gospode bože. Ali nastavi da leži.
Otpušten sam, pomisli.
Juče je pogrešio u fabrici. Skresao nešto što nije trebalo gospodinu
Vajndam-Metsonu, koji je imao ulubljeno lice sa Sokratovim nosom,
dijamantski prsten, patent – zatvarač sa zlatnom mušicom. Drugim rečima,
vlast. Presto. Frinkove misli su ošamućeno lutale.
Jeste, mislio je, a sada će da me stave na crnu listu; moja kvalifikacija je
beskorisna – nemam zanat. Petnaest godina iskustva. Ode u vetar.
I sada će morati da se pojavi pred Komisijom za opravdavanje radnika, da
bi mu revidirali radnu kategoriju. Pošto nikada nije bio u stanju da dokona
odnos Vajndam-Matsona prema pinocima – marionetskoj beloj vladi u
Sakramentu – nije mogao da odmeri moć svog bivšeg poslodavca da utiče na
prave vlasti – Japance. KOR su držali pinoci. Naći će se pred četiri ili pet
sredovečnih debeljuškastih belih lica, reda Vajndam-Matsona. Ako ne uspe
da tu dobije opravdanje, uputiće se u jednu od Uvozno-izvoznih misija
kojima se upravljalo iz Tokija, a koje su imale filijale po celoj Kaliforniji,
Oregonu, Vašingtonu, i delovima Nevade uključenim u Pacifičke američke
države. Ali ako ne uspe da se odbrani tamo…
Dok je ležao u krevetu i gledao starinsku svetiljku na tavanici, kroz glavu
su mu prolazili planovi. Mogao bi, na primer, da se prebaci u države Roki
Mauntins. Ali one su bile povezane sa P.A.D., i možda bi ga izručile. A Jug?
Trže se. Uh. To ne. Kao belac bi imao puno mesta, u stvari više nego što je
imao ovde u P.A.D. Ali… nije želeo takvo mesto.
I, što je još gore, Jug je imao sijaset isprepletanih veza, ekonomskih,
ideoloških, i još bog zna kakvih drugih, sa Rajhom. A Frenk Frink je bio
Jevrejin.
Njegovo pravo ime bilo je Frenk Frink. Rođen je na Istočnoj obali, u
Njujorku, i 1941. je bio mobilisan u Armiju Sjedinjenih Američkih Država,
odmah posle pada Rusije. Pošto su Japanci zauzeli Havaje, bio je poslan na
Zapadnu obalu. Kada se rat završio, on se našao na japanskoj strani od linije
poravnanja. I tu je bio danas, posle petnaest godina.
Godine 1947. na dan Kapitulacije, bio je manje više izbezumljen. Kako je
mrzeo Japance, zakleo se na osvetu; zakopao je svoje vojničko oružje deset
stopa pod zemljom, u jednom suterenu, dobro zamotano i podmazano, za dan
kada se on i njegovi drugari dignu. Međutim, vreme je bilo veliki vidar,
činjenica koju on nije bio uzeo u obzir. Kada je danas pomišljao na tu ideju,
kupanje u krvi, čistku pinoka i njihovih gospodara, osećao se kao da ponovo
razgleda jedan od onih zaprljanih godišnjaka iz njegovih srednjoškolskih
dana, i nailazi na prikaz svojih dečačkih težnji. Frenk ‘zlatna ribica’ Fink će
biti paleontolog i zavetuje se da će se oženiti Normom Praut. Norma Praut je
bila razredna schönes Mädchen[5] i on se zaista zavetovao da će se njome
oženiti. To je bilo tako neverovatno davno, kao slušanje Freda Alena ili
gledanje nekog filma V.C. Filds. Od 1947. godine verovatno se sreo ili
razgovarao sa šest stotina hiljada Japanaca, i želja da izvrši nasilje nad nekim
od njih ili nad svima jednostavno se nije ostvarila, posle prvih nekoliko
meseci. Prosto više nije imala značaja.
Ali čekaj. Bio je jedan, neki gospodin Omuro, koji je zakupio jedan veliki
kraj sa nekretninama za izdavanje u samom gradu San Franciska, i koji je
jedno vreme bio Frenkov stanodavac. Taj je bio kvaran, pomisli on. Ajkula
koja nikada ništa nije opravljala, koja je pregrađivala sobe na sve manje i
manje delove, podizala kirije… Omuro je pelješio siromahe, naročito one
bivše vojnike bez posla i gotovo bez prebijene pare za vreme depresije
početkom pedesetih godina. Međutim, jedna od japanskih trgovinskih misija
odsekla je Omuru glavu zbog njegovog profiterstva. Danas se nije moglo čuti
o takvom kršenju grubog, krutog, ali pravednog japanskog građanskog
zakona. To je bilo priznanje nepotkupljivosti japanskih okupacionih
funkcionera, naročito onih koji su došli posle pada Ratne vlade.
Kada se setio strogog, stoičkog poštenja Trgovinskih misija, Frinku se
vrati pouzdanje. Čak će i Vajnama-Matsona da oduvaju kao muvu zunzaru.
Bio ne bio vlasnik Korporacije V.M. U najmanju ruku, nadao se. Mislim da
zaista imam vere u taj Pacifički savez za zajednički prosperitet, reče sam sebi.
Čudno. Kada se setim onih prvih dana… tada je to izgledalo tako očigledna
prevara. Prazna propaganda. Ali sada…
Diže se iz kreveta i nesigurno se uputi u kupatilo. Dok se umivao i brijao,
slušao je podnevne vesti na radiju. „Nemojmo se podsmevati ovom naporu”,
govorio je radio kada on trenutno zavrnu toplu vodu.
„Ne, nećemo”, pomisli gorko Frink. Znao je koji to tačno napor radio ima
na umu. Ipak, bilo je na kraju krajeva nečeg humorističkog u tome, u slici
neosetljivih, tupih, mrzovoljnih Nemaca kako se šetaju po Marsu, po
crvenom pesku gde nijedan čovek do tada nije nogom stupio. Nanoseći penu
na obraze, Frink poče da pevuši satirične reči. Gott, Herr Kreisleiter. Ist dies
vielleicht der Ort wo man das Konzentrationslager bilden kann? Das Wetter
ist so schön. Heiss, aber doch schön…[6]
Radio reče: „Civilizacija zajedničkog prosperiteta mora zastati i
razmotriti da li u našoj težnji za obezbeđenjem uravnotežene pravičnosti
uzajamnih dužnosti i odgovornosti povezanih sa nagrađivanjem…” Tipičan
žargon vladajuće hijerarhije, primeti Frink. „…nismo propustili da zapazimo
buduću arenu u kojoj će se odigravati poslovi čoveka, bili oni nordijski,
japanski, negroidni…” I to se tako nastavljalo bez kraja.
Dok se oblačio, sa zadovoljstvom je prežvakavao svoju satiričnu
primedbu. Vreme je schön, tako schön. Ali nema ništa za disanje…
Međutim to je bila činjenica; Pacifik nije ništa učinio za kolonizaciju
planeta. Umesto toga upetljao se – zapravo zaglibio se – u Južnoj Americi.
Dok su se Nemci bavili teranjem ogromnih robotskih sistema po vasioni,
Japovi su i dalje spaljivali džungle u unutrašnjosti Brazila i podizali
osmospratne stambene zgrade od ilovače za bivše lovce na ljudske glave.
Dok Japovi lansiraju svoj prvi vasionski brod, Nemci će već smotati ceo
sunčani sistem. U stara vremena istorijskih knjiga Nemci su propustili
priliku, dok je ostatak Evrope zaokružavao svoje kolonijalne imperije. Ali,
razmišljao je Frink, neće oni ovog puta biti poslednji; naučili su se.
A onda je razmišljao o Africi, i nacističkom eksperimentu tamo. I krv mu
stade u venama, oklevajući, pa najzad krenu dalje.
 Ta ogromna prazna ruševina.
Radio reče: „…moramo razmotriti sa ponosom, koliko god stavljali
naglasak na fundamentalne fizičke potrebe naroda svuda u svetu, njihove
podduhovne aspiracije koje moraju biti…”
Frink isključi radio. Onda ga, ohladivši se, ponovo upali.
Isuse blagi, pomisli. Afrika. Za duhove umrlih plemena. Zbrisani da bi se
stvorila zemlja – čega? Ko zna? Možda čak ni glavni arhitekti u Berlinu nisu
znali. Gomila automata koja je gradila i dirinčila. Gradila? Mlela i
smanjivala. Ljudožderi na paleontološkoj izložbi, kako prave pehar od
neprijateljeve lobanje, dok cela porodica prvo marljivo vadi sadržaj – sirov
mozak – da ga pojede. Onda korisne alatke od kostiju ljudskih nogu.
Štedljivo, da pomisliš ne samo da jedeš ljude koji ti se ne sviđaju, već da ih
čak jedeš iz njihove sopstvene lobanje. Prvi tehničari! Preistorijski čovek u
sterilnom belom laboratorijskom mantilu u nekoj laboratoriji Berlinskog
univerziteta, kako eksperimentiše da bi utvrdio za šta se sve mogu upotrebiti
lobanje, koža, uši, salo drugih ljudi. Ja, Herr Doktor. Jedna nova upotreba
nožnog palca; pogledajte, od zglavka se može napraviti brz mehanizam
upaljača za cigarete. Sad, samo ako Herr Krup može da ga proizvodi u
velikim količinama…
Užasnu se od pomisli: drevni džinovski pred-čovek ljudožder koji je sada
u cvetu, i opet vlada svetom. Proveli smo milion godina bežeći od njega,
mislio je Frink, a on se sada vratio. I to ne samo kao protivnik… već kao
gospodar.
„…Možemo da žalimo”, govorio je radio, glas malih žutotrba iz Tokija.
Bože, pomisli Frink; i mi smo ih nazivali majmunima, te civilizovane
krivonoge račiće koji ne bi postavljali gasne peći isto kao što ne bi rastapali
svoje žene u pečatnom vosku. „…i često smo u prošlosti žalili strašno
razbacivanje ljudi u fanatičnom stremljenju koje široke mase ljudi stavlja
potpuno van zakonske zajednice.” Oni, Japovi su tako čvrsti u zakonu. „…Da
citiramo jednog svima poznatog sveca sa Zapada: kakve koristi ima čovek
ako zadobije ceo svet, ali u tom poduhvatu izgubi svoju dušu?” Radio zaćuta,
zastade. Frink, vezujući kravatu, takođe zastade. To je bio jutarnji obred
pranja.
Moraću da sklopim pakt sa njima ovde, shvati on. Bez obzira na to da li
sam na crnoj listi ili ne, za mene bi bila smrt da odem iz zemlje pod upravom
Japanaca i pojavim se na Jugu ili u Evropi – bilo gde u Rajhu.
 Moraću da se sporazumem sa starim Vajndam-Matsonom.
Pošto je seo na krevet, sa šoljom mlakog čaja pored sebe, Frink uze svoj
primerak Ji Đinga. Iz kožne futrole izvuče četrdeset devet strukova hajdučke
trave. Razmišljao je sve dok nije ovladao mislima kako treba i dok nije
smislio pitanja.
Glasno reče: „Kako da priđem Vajndam-Matsonu da bih došao do
pristojnog sporazuma sa njim?” Napiše pitanje na tablicu, i onda poče da
premeče strukove hajdučice iz ruke o ruku, sve dok ne dobi prvi red, početak.
Jednu osmicu. Polovina od šezdeset četiri heksagrama već eliminisana.
Podeli strukove i dobije drugi red. Ubrzo je, kako je bio vešt, imao svih šest
redova; heksagram je ležao pred njim, i nije mu bilo potrebno da ga
identifikuje pomoću tabele. Prepoznao ga je kao Heksagram petnaest. Č’ien.
Skromnost. Oh. Niski će se uzdići, visoki spustiti, moćne porodice će se
uniziti; nije morao da gleda tekst – znao ga je na pamet. Dobar znak.
Proročanstvo mu je davalo povoljan savet.
A ipak je bio malo razočaran. Bio je nečeg uzaludnog u Heksagramu
petnaest. I suviše prepodobno. Naravno, treba da bude skroman. Možda je u
tome ipak bila ideja. Na kraju krajeva, on nije imao nikakve moći nad starim
V.M. Nije ga mogao primorati da ga primi natrag. Sve što je mogao da učini
bilo je da prihvati stanovište Heksagrama petnaest; to je takav trenutak, kada
čovek mora da moljaka, da se nada, da očekuje sa verom. Nebo će ga u svoje
vreme uzdići do njegovog starog posla, ili možda čak i do nečeg boljeg.
Nije imao nikakve redove da čita, nikakve devetke ili šestice; stvar je
mirovala. Znači, bio je gotov. Nije prešlo u drugi heksagram.
Onda novo pitanje. Namestivši se, glasno reče: „Da li ću ikada opet videti
Julijanu?”
To mu je bila žena. Ili bolje bivša žena. Julijana se od njega razvela pre
godinu dana, i mesecima je nije video; u stvari, čak nije znao ni gde stanuje.
Očigledno je otišla iz San Franciska, Ili čak i iz P. A. D. Ili se njihovim
zajedničkim prijateljima nije javila, ili mu o tome nisu govorili.
Hitro je premetao strukove hajdučice, pogleda prikovanog za podeoke.
Koliko je puta pitao o Julijani, ovo ili ono? Evo pojavi se heksagram, izazvan
pasivnim slučajnim delovanjem biljnih stabiljika. Nasumce, pa ipak
ukorenjeno u trenutku u kojem živi, u kojem je ceo njegov život povezan sa
svim drugim životima i česticama u vasioni. Potrebni heksagram slikao je
svojim razlomljenim i nerazlomljenim redovima situaciju. On, Julijana,
fabrika u Gof Stritu, Trgovinske misije koje upravljaju, istraživanje planeta,
hemijske gomile od milijardi u Africi koje sad čak više nisu ni leševi,
aspiracije hiljada Ljudi oko njega u drvenim zečarnicima San Franciska,
ludačke kreature u Berlinu sa svojim hladnim licima i manijačkim planovima
– sve se to povezalo u ovom trenutku bacanja stabljičica hajdučice da bi se
odabrala tačno ona odgovarajuća mudrost u knjizi započetoj u tridesetom
stoleću pre n. e. Knjizi koju su kineski mudraci stvarali hiljadama godina,
pročišćenoj, usavršenoj, toj uzvišenoj kosmologiji – i nauci – kodifikovanoj
još pre nego što je Evropa naučila deljenje velikih brojeva.
Heksagram. Srce mu stade. Četrdeset četiri. Kou. Dolaženje u susret.
Njegovo otrežnjujuće rasuđivanje. Devica je moćna. Ne treba se ženiti
takvom devicom. Opet je to dobio u vezi sa Julijanom.
Oj vej, pomisli smirujući se. Znači nije bila za mene; to znam. Nisam to
pitao. Zašto proročanstvo mora da me podseća? Moja zla sreća što sam se
sreo s njom i bio – i jesam – zaljubljen u nju.
Julijana – najlepša žena kojom se ikada oženio. Obrve i kosa crni kao gar:
tragovi španske krvi raspoređeni kao čista boja, čak i na usne. Gibak, nečujan
hod; nosila je sportske bele cipele zaostale iz srednje škole. U stvari, sva
njena odeća bila je pohabana i navodila je na pomisao da je stara i isprana.
On i ona su toliko dugo bili tako siromašni da je ona uprkos svom izgledu
morala da nosi pamučnu majicu, platnenu jaknu sa patent zatvaračem, braon
suknju od tvida, i soknice, i mrzela ga je, i to zato što je zbog toga, kako je
govorila, izgledala kao žena koja igra tenis ili (još gore) sakuplja pečurke po
šumi.
Ali iznad svega i izvan svega, on je najpre bio privučen njenim
nekonvencionalnim izrazom; bez ikakvog razloga, Julijana je strance
pozdravljala zlokobnim, ubistvenim monalizinskim osmehom koji ih je
razapinjao između dve reakcije – da li da kažu dobar dan ili ne. A bila je
toliko privlačna da su oni češće govorili to dobar dan, na šta bi Julijana samo
promakla pored njih. U početku je mislio da je stvar jednostavno u slabom
vidu, ali je najzad zaključio da to otkriva tamno obojenu, inače skrivenu
glupoću u njenoj srži. I tako mu je konačno dosadilo to njeno treptanje iskosa
na nepoznate, i način na koji je dolazila i odlazila, poput biljke, ćuteći, kao da
izvršava neki tajanstven zadatak. Ali čak i tada, pred kraj, kada su se već
toliko svađali, on je ipak nije video drugačije nego kao sam božji izum,
ubačen u njegov život iz razloga koje on nikada neće saznati. I zbog toga –
što je bila nekakva verska intuicija ili vera u vezi sa njom – on nikada nije
mogao da preboli što ju je izgubio.
Izgledala je tako blizu baš sada… kao da ju je još imao. Taj duh, koji se i
dalje kretao njegovim životom, tapkajući po njegovoj sobi u potrazi za – za
čime god je već Julijana tragala. I bila je u njegovom duhu kad god bi se
prihvatio proročanskih knjiga.
Sedeći na postelji, okružen usamljeničkim neredom, spremajući se da
izađe i otpočne svoj dan, Frenk Frink se pitao ko je još u golemom
komplikovanom gradu San Franciska u tom istom trenutku pitao
proročanstvo za savet. I da li su svi oni dobijali isto tako mračan savet kao i
on? Je li smisao Trenutka za njih bio isto tako nepovoljan kao i za njega?
 2.

Gospodin Nobusuke Tagomi je sedeo konsultujući božansku Petu knjigu

Konfučijevske mudrosti, Taoističko proročanstvo stolećima nazivano Ji Đing
ili Knjiga promena. Tog dana u podne počeo je da se brine zbog svog
sastanka sa gospodinom Čildanom, koji će se odigrati kroz dva časa.
Njegove kancelarije na dvadesetom spratu zgrade Nipon Tajmsa na Tejlor
Stritu gledale su na Zaliv. Kroz stakleni zid mogao je da posmatra brodove
kako ulaze ispod mosta Golden Gejt. Ovog trenutka se video teretni brod iza
Alkatraza, ali gospodinu Tagomiju je to bilo svejedno. Prišavši zidu on
povuče uzicu i spusti zastore preko tog prizora. Velika centralna kancelarija
se zatamni; nije morao da čkilji zbog bleštave svetlosti. Sada je mogao jasnije
da misli.
Nije bilo u njegovoj moći, zaključi, da zadovolji klijenta. Bez obzira na to
šta gospodin Čildan doneo: klijent neće biti impresioniran. Pogledajmo tome
u oči, rekao je sebi. Ali možemo bar da sprečimo da bude nezadovoljan.
Možemo da ga ne uvredimo bajatim poklonom.
Klijent će uskoro stići na aerodrom San Franciska novom modernom
nemačkom raketom, Meseršmit 9-E.G. Tagomi se nikada nije vozio takvim
brodom; kada se sretne sa gospodinom Bejnsom moraće da se pobrine da
izgleda blazirano onoliko koliko raketa ispadne velika. A sada da vežbamo.
Stade pred ogledalo na zidu kancelarije i napravi staloženo lice koje se
pomalo dosađuje, tražeći u svojim hladnim crtama nešto što bi ga izdalo. Da,
prave veliku buku, gospodine Bejns, milostivi gospodine. Čovek ne može da
čita. Ali zato let od Štokholma do San Franciska traje samo četrdeset pet
minuta. Zatim možda koju reč o nemačkim tehničkim neuspesima?
Pretpostavljam da ste čuli na radiju. Taj udes iznad Madagaskara. Moram da
kažem, stari avioni na klipove ipak vrede.
 Bitno je izbegavati politiku. Jer nije znao gledišta gospodina Bejnsa o
glavnim aktuelnim pitanjima. A ona bi se ipak mogla pojaviti. Pošto je
Šveđanin, gospodin Bejns će biti neutralan. Ipak, izabrao je Lufthanzu, a ne
S.A.S. Oprezan manevar… Gospodine Bejns, milostivi gospodine, kažu da je
Herr Borman jako bolestan. Da će Partaj ove jeseni izabrati novog
Rajhskancelara. Jesu li to samo glasine? Toliko je mnogo tajnovitosti, avaj,
između Pacifika i Rajha.
U fascikli na njegovom stolu, isečak iz Njujork Tajmsa sa nedavnim
govorom gospodina Bejnsa. Sada ga je gospodin Tagomi kritički proučavao,
saginjući se zbog neznatne greške u kontaktnim sočivima. Govor se morao
odnositi na potrebu ponovnog traganja – devedeset i osmi put? – za izvorima
vode na mesecu. „Možda ćemo ipak rešiti ovu razdiruću dilemu”, citirali su
gospodina Bejnsa. „Naš najbliži sused, i do sada najnezahvalniji, osim za
vojne svrhe.” Sic! pomisli gospodin Tagomi, upotrebivši otmenu latinsku reč.
Ključ za gospodina Bejnsa. Gleda popreko na samo vojne stvari. Gospodin
Tagomi se potrudi da to zapamti.
Dodirnuvši dugme interfona, gospodin Tagomi reče: „Gospođice
Efreikijan, želeo bih da donesete svoj magnetofon, molim vas.”
Spoljna vrata kancelarije skliznuše u stranu, i pojavi se gospodica
Efreikijan, danas prijatno nakićena plavim cvetovima u kosi.
„Malo jorgovana”, primeti gospodin Tagomi. Nekada je profesionalno
gajio cveće kod kuće, u Hokaidu.
Gospođica Efreikijan, visoka, smeđokosa Jermenka, se pokloni.
„Jeste li spremni sa magnetofonom?” upita gospodin Tagomi.
„Da, gospodine Tagomi.” Gospođica Efreikijan sede, sa spremnim
portabl magnetofonom na baterije.
Gospodin Tagomi poče. „Pitao sam proročanstvo, da li će sastanak
između mene i gospodina Čildana doneti koristi i na moj užas dobio zlokobni
heksagram Nadmoćnost velikog. Sleme se ugiba. I suviše mnogo težine u
sredini; sve je neuravnoteženo. Jasno odstupa od Taoa.” Magnetofon je zujao.
Zastavši, gospodin Tagomi je razmišljao.
Gospođica Efreikijan ga je gledala sa očekivanjem. Zujanje prestade.
„Neka gospodin Remzi dođe za trenutak, molim vas”, reče gospodin
Tagomi.
„Da, gospodine Tagomi.” Podiže se i spusti magnetofon; lupkajući
potpeticama izađe iz kancelarije.
Sa velikom fasciklom tovarnih listova pod miškom, pojavi se gospodin
Remzi. Prilazio je, mlad, sa osmehom, nosio je kitnjastu tanku kravatu,
model U. S. Midvest Pleinz kariranu košulju i tesne farmerke bez pojasa
toliko cenjene među onima koji prate modu. „‘Bar dan, gospodine Tagomi”,
reče, „baš lep dan danas, gospodine.”
Gospodin Tagomi se pokloni.
Na to se gospodin Remzi naglo ukruti i isto tako pokloni.
„Konsultovao sam proročanstvo”, reče gospodin Tagomi, dok je
gospođica Efreikijan ponovo sedela sa svojim magnetofonom. „Vi shvatate
da se gospodin Bejns, koji kao što znate uskoro lično dolazi, drži nordijske
ideologije u pogledu takozvane Orijentalne kulture. Mogao bih da pokušam
da ga omekšam tako što bih ga zasenio autentičnim delima umetnosti
kineskih svitaka ili keramike iz našeg perioda Tokugava… ali naš posao nije
da preobraćamo.”
„Shvatam”, reče gospodin Remzi; njegovo kavkasko lice se zgrči od
napete usredsređenosti.
„Zato ćemo se pobrinuti za njegove predrasude i umesto toga mu
podmetnuti neki bezvredan predmet američke izrade.”
„Da.”
„Vi ste, gospodine, američkog porekla. Iako ste se potrudili da potamnite
svoju kožu.” Ispitivao je gospodina Remzija. „Ten postignut kvarc-lampom”,
promrmlja gospodin Remzi. „Samo radi vitamina D.” Ali ga izraz
poniženosti odade. „Uveravam vas da sam zadržao autentične korene sa…”
Gospodin Remzi se spoticao o reči. „Nisam prekinuo sve veze sa etničkim
običajima rodnog kraja.”
Gospodin Tagomi reče gospođici Efreikijan: „Nastavite, molim.”
Magnetofon opet zazuja. „Konsultujući proročanstvo i dobivši Heksagram Ta
Kuo, Dvadeset osam, dalje sam dobio nepovoljan red Devet na petom mestu.
On glasi:

Svela topola procvetava.

Starija žena uzima muža.
Nema pokude. Nema pohvale.

To jasno pokazuje da gospodin Čildan neće imati ništa vredno da nam

ponudi u dva sata.” Gospodin Tagomi zastade. „Budimo otvoreni. Ja ne
mogu da se pouzdam u svoj sopstveni sud o predmetima Američke
umetnosti. Zbog toga ste…” otezao je, birajući reči. „Zbog toga ste potrebni
vi, gospodine Remzi, koji ste, da li da kažem tako, ovde rođeni. Očigledno
moramo učiniti što najbolje možemo.”
Gospodin Remzi nije imao odgovor. Ali uprkos naporima da to sakrije
crte su mu odavale uvređenost, ljutnju, osujećenu i nemu reakciju.
„Sad”, reče gospodin Tagomi, „ja sam dalje konsultovao proročanstvo.
Zbog političkih ciljeva ne mogu da otkrijem vama, gospodine Remzi,
pitanje.” Drugim rečima, njegov ton je značio, ti i tvoja pinočka vrsta nemate
pravo da učestvujete u značajnim stvarima kojima se mi bavimo. „Dovoljno
je da kažem, međutim, da sam dobio jako provokativan odgovor. Naterao me
je na duže razmišljanje.”
I gospodin Remzi i gospođica Efreikijan su ga posmatrali sa napetom
pažnjom.
„Reč je o gospodinu Bejnsu”, reče gospodin Tagomi. Oni klimnuše.
„Moje pitanje u vezi sa gospodinom Bejnsom proizvelo je okultnim
delovanjem Taoa Heksagram Šeng, Četrdeset šest. Dobar sud. I redove Šest
na početku i Devet na drugom mestu.” Njegovo pitanje je bilo, da li ću moći
da se uspešno ponesem sa gospodin Bejnsom? I Devetka na drugom mestu ga
je uveravala da će moći. Glasila je:

Ako je čovek iskren,

Koristiće mu čak i da donese malu ponudu
Nema pokude.

Očigledno će gospodin Bejns biti zadovoljan kakav god poklon mu viša

Trgovinska misija doturi preko ljubaznog gospodin Tagomija. Ali je
gospodin Tagomi, postavljajući pitanje, imao negde pozadi u glavi jedno
drugo pitanje, pitanje kojeg jedva da je i bio svestan. Kao što se tako često
događalo, proročanstvo je primetilo to dublje pitanje, i odgovarajući na ono
postavljeno, uzelo je na sebe da odgovori i na podsvesno.
„Kao što znamo”, reče gospodin Tagomi, „gospodin Bejns nam donosi
detaljan prikaz novih injekcionih kalupa koji se proizvode u Švedskoj. Ako
bismo uspešno potpisali sporazum sa njegovom firmom, mogli bismo bez
sumnje da mnoge sadašnje metale, sasvim retke, zamenimo plastičnim
materijama.”
Već godinama, Pacifik je nastojao da od Rajha dobije osnovnu sirovinsku
pomoć u oblasti sintetičkih materijala. Međutim, veliki nemački hemijski
karteli, posebno I. gospodin Farben, su zaštitili svoje patente; stvorili su,
zapravo, svetski monopol u oblasti plastičnih materija, naročito u razvoju
poliestera. Time je trgovina Rajha stalno bila za pedalj ispred pacifičke
trgovine, dok je u pogledu tehnologije Rajh isprednjačio bar za deset godina.
Interplanetarne rakete koje su polazile sa Festung Europe bile su uglavnom
od plastičnog materijala otpornog na toplotu, veoma lakog, i toliko tvrdog, da
su odolevale čak i udarcima krupnih meteora. Pacifik nije imao ništa od toga;
koristila su se i dalje prirodna vlakna kao što je drvo, i naravno, svuda
prisutne slitine od olova i bakra. Gospodin Tagomi se sav skupi misleći na to;
na sajmovima je video neke moderne nemačke proizvode, uključujući
automobil izrađen u potpunosti od sintetičkih materijala, D. S. S. – Der
Schnelle Spuk[7] – koji se, u valuti P.A.D., prodavao za oko šest stotina
dolara.
Ali njegovo pitanje koje je stajalo u osnovi stvari, ono koje nikada nije
mogao otkriti pinocima koji su se muvali po kancelarijama Trgovinske misije
bilo je u vezi sa jednim aspektom gospodina Bejnsa spomenutim u
prvobitnom šifrovanom telegramu iz Tokija. Pre svega, šifrovani materijal
nije dolazio često, i obično se odnosio na pitanja bezbednosti, a ne na
trgovinske poslove. A šifra je bila tipa metafore i koristila se poetska aluzija,
koja je bila usvojena da bi se zbunili monitori Rajha – koji su mogli da
odgonetnu svaku doslovnu šifru, koliko god ona bila komplikovana. Znači
jasno je da su vlasti u Tokiju imale na umu Rajh, a ne kvazi-nelojalne klike u
Houm Ajlends. Ključna fraza „Obrano mleko je njegova ishrana”, odnosila se
na Kecelju, na jezivu pesmu koja je izlagala doktrinu „…Stvari su retko kad
ono što izgleda da jesu. Obrano mleko maskira se kao pavlaka.” I Ji Đing,
kada ga je gospodin Tagomi pitao za savet potkrepi njegov sud. Komentar je
glasio:

Ovde se pretpostavlja snažan čovek. Istina je da se ne uklapa u svoju okolinu,

utoliko ukoliko je i suviše nagao i obraća i suviše malo pažnje na formu. Ali
pošto je čvrstog karaktera, on se susreće sa odgovorom…

Sud se, jednostavno, sastojao u tome da gospodin Bejns nije ono što
izgleda; da stvarna svrha njegovog dolaska u San Francisko nije bila da
potpiše ugovor za injekcione kalupe. Da je gospodin Bejns, u stvari, špijun.
Ali za živog boga gospodin Tagomi nije mogao da dokuči kakav to
špijun, za koga ili za šta.
U jedan i četrdeset tog popodneva, Robert Čildan sa ogromnim
unutrašnjim otporom zaključa prednja vrata Američkih umetničkih
rukotvorina Inc.. Odvuče svoje teške kofere do ivičnjaka, mahnuvši rukom
pozva pedikeb, i reče činku da ga odveze do zgrade Nipon Tajmsa.
Čink,[8] upala lica, zguren i znojav, zinu u znak potvrde da je shvatio o
kojem je mestu reč, i uze da utovaruje torbe gospodina Čildana. Zatim, pošto
je samom gospodinu Čildanu pomogao da se smesti u sedište obloženo
ćilimom, čink uključi pedimetar, pope se na svoje mesto i potera vozilo na
pedala, Montgomeri stritom, između automobila i autobusa.
Čitav dan proveo je u traženju predmeta za gospodina Tagomija, i
Čildana gotovo preplaviše gorčina i briga dok je posmatrao zgrade kako
prolaze kraj njega. I najzad ipak trijumf. Neka izdvojena sposobnost, izvan
njega: našao je pravu stvar, i gospodin Tagomi će se umiriti, a njegov klijent
će biti prezadovoljan, ko god da je. Ja uvek dajem zadovoljenje, mislio je
Čildan. Mojim mušterijama.
Bio je u stanju da dobavi, na čudesan način, gotovo netaknut primerak
Prve sveske, broj jedan Tip-Top stripova. Pošto je datirao iz tridesetih godina,
predstavljao je odabrani primerak tipičnog proizvoda američke kulture; jedan
od prvih stripova, dragocen trofejni komad za kojim kolekcionari večito
tragaju. Naravno, poneo je i druge stvari sa sobom, da najpre njih pokaže.
Postepeno će voditi stvar sve do stripa koji leži dobro zaštićen u kožnoj
navlaci zapakovanoj u toalet papir u sredini najveće torbe.
Radio u pedikabu urlao je popularne melodije, nadmećući se sa radio-
aparatima drugih kabova, automobila, i autobusa. Čildan nije čuo; bio je
navikao na to. Nije primećivao ni ogromne neonske firme koje su neprestano
svetlele reklamama, pokrivajući praktično cele fasade svih velikih zgrada. Na
kraju krajeva, i on je imao firmu; noću se ona palila i gasila zajedno sa svim
ostalim firmama u gradu. Na koji drugi način se reklamiralo? Čovek je morao
da bude realan.
U stvari, urlanje radija, buka od saobraćaja, reklame i ljudi su ga
uljuljkivali. Brisali njegove unutarnje brige. A prijalo mu je da ga vozi drugo
ljudsko biće i da oseća napinjanje činkovih mišića pretvoreno u pravilne
vibracije; kao neka mašina za opuštanje, razmišljao je Čildan. Da te vuku
umesto da moraš da vučeš. I – da imaš, makar i samo za trenutak, više mesto.
Prenu se, sa osećanjem krivice. Ima i suviše mnogo da se planira; nema
vremena za dremku u podne. Da li je odeven apsolutno kako treba za zgradu
Nipon Tajmsa? Možda će se onesvestiti u brzom liftu. Ali je sa sobom poneo
pilule za vožnju, jedan nemački preparat. Razni načini obraćanja… znao ih
je. Sa kime da se ponaša ugladeno, s kime grubo. Budi grub prema portiru,
lift-boju, čoveku sa recepcije, vodiču, pazikući svake vrste. Klanjaj se
svakom Japancu, naravno čak ako moraš da se pokloniš i stotinu puta. Ali
pinoci. Nebulozna oblast. Pokloni se, ali gledaj pravo kroz njih kao da ne
postoje. Prema tome, da li je time obuhvaćena svaka situacija? Kako je kad
stranac dolazi u posetu? Nemci su se često mogli videti u Trgovinskim
misijama, kao i neutralci.
A zatim, mogao bi da vidi i roba.
Nemački ili Južni brodovi pristajali su u luci San Franciska sve vreme, i
crnima su se povremeno dozvoljavali kratkotrajni izlasci. Uvek u grupama
manjim od trojice. I nisu mogli da budu napolju pošto padne noć; čak i po
pacifičkom zakonu, morali su da se drže policijskog časa. Ali robovi su isto
tako istovarivali na dokovima, i ti su živeli stalno na kopnu, u udžericama
ispod kejova, nad vodom. Niko od njih se neće naći u kancelarijama
Trgovinske misije, ali ako dođe do nekakvog istovara – recimo, da li on treba
sam da ponese svoje torbe do kancelarije gospodina Tagomija? Svakako ne.
Moraće se naći neki rob, pa čak ako bude morao da čeka i sat. Čak i ako bi
propustio sastanak. Nije dolazilo u obzir da dopusti da ga rob vidi kako nešto
nosi; na to je morao jako da pazi. Takva greška bi ga skupo koštala; više
nikada ne bi imao nikakvo mesto među onima koji su videli.
Na neki način, mislio je Čildan, gotovo bih uživao da sam unesem svoje
torbe u zgradu Nipon Tajmsa usred bela dana. Kakav grandiozan gest. Nije u
stvari nezakonit; ne bih otišao u zatvor. A pokazao bih svoja stvarna
osećanja, onu stranu čoveka koja se nikada ne ispoljava u javnom životu.
Ali…
Mogao bih to da učinim, mislio je, samo da nema ovih prokletih crnih
robova što vrebaju unaokolo; mogao bih da podnesem da oni iznad mene to
vide, njihovu grdnju – na kraju krajeva, oni me grde i ponižavaju svakog
dana. Ali da me oni ispod mene vide, da osetim njihov prezir. Kao što je ovaj
čink što okreće pedala tu ispred mene. Da nisam uzeo pedikab, da me je
video kako pokušavam da idem pešice na poslovni sastanak…
 Čovek je morao da krivi Nemce zbog te situacije. Tendenciju da odgrizu
više no što mogu da sažvaću. Na kraju krajeva, samo što su uspeli da dobiju
rat, a već su krenuli u osvajanje sunčevog sistema, dok su u zemlji donosili
proglase koji… pa, bar je ideja bila dobra. I konačno, uspeli su sa Jevrejima i
Ciganima i Proučavaocima Biblije. Dok su Sloveni bili odgurani dve hiljade
godina unazad, u svoju postojbinu u Aziji. Potpuno isterani iz Evrope, na
olakšanje svih. Vratili su se jahaćim jakovima i lovu sa lukom i strelom. I oni
veliki sjajni časopisi koji su se štampali u Minhenu i razašiljali svim
bibliotekama i prodavnicama novina… čovek je sam mogao da vidi slike u
boji preko cele strane: plavooke, plavokose naseljenike Arijevce koji sada
marljivo obrađuju zemlju, odabiraju stoku i useve, oru, i tako dalje u
prostranoj žitnici sveta, Ukrajini. Ti tipovi su svakako izgledali srećni. I
njihova imanja i kuće bili su čisti. Više niste videli slike pijanih tupavih
Poljaka oklembešenih po ugnutim tremovima, ili kako na seoskoj pijaci
izvikujući prodaju šačicu natrule repe. Sve je to pripadalo prošlosti, kao i
izrovane prljave ulice koje su se nekada u kišno doba pretvarale u blatnjave
bare u kojima su se kola zaglibljivala.
Ali Afrika. Tamo su se jednostavno prepustili svom oduševljenju, i tome
si morao da se diviš, iako bi ih promišljeniji savet bio upozorio da puste da to
malo sačeka dok se, recimo, ne završi Projektovana poljoprivredna zemlja. E,
tamo su Nacisti pokazali genijalnost; tu se zaista iz njih ispilio umetnik.
Sredozemno more začepljeno, isušeno, pretvoreno u obradivu površinu
primenom atomske energije – kakva smelost! Kako su bili položeni na plećke
potajni podsmevači, na primer izvesni trgovci na Montgomeri stritu koji su se
rugali. A činjenica je da se sa Afrikom gotovo uspelo… ali u jednom takvom
projektu, gotovo je zlokobna reč čim se prvi put spomene. Rozenbergova
poznata moćna brošura izdata 1958. godine; tada se ta reč prvi put pojavila.
Što se tiče konačnog rešenja afričkog problema, gotovo smo postigli svoje
ciljeve. Na žalost, međutim…
Ipak, bilo je potrebno dve stotine godina da se uklone američki domoroci,
dok je Nemačka to gotovo učinila u Africi za petnaest godina. Zato nikakva
kritika nije po pravu bila u redu. Čildan se nedavno izraspravljao oko toga za
ručkom sa nekim od onih drugih trgovaca. Oni su očekivali čuda, očigledno,
kao da su Nacisti mogli mađijom da preobliče svet. Ne, to je bila nauka i
tehnologija, i onaj basnoslovni talenat za težak rad; Nemci nikada nisu
prestajali da se svojski trude. A kada bi izvršili zadatak, izvršili su ga tačno.
I na svaki način, letovi na Mars odvratili su pažnju sveta sa nevolje u
Africi. Tako da se sve opet svelo na ono što je on govorio svojim kolegama
vlasnicima trgovina; ono što Nacisti imaju a nama nedostaje jeste –
plemenitost. Divimo im se zbog njihove ljubavi prema radu ili efikasnosti…
ali to je san koji pokreće čoveka. Vasionski letovi najpre na Mesec, pa na
Mars; pa sad, ako to nije najstarija čežnja čovečanstva, naša najtananija nada
u slavu. Onda, Japanci s druge strane. Znam ih dosta dobro; najzad, sa njima
poslujem, iz dana u dan. Oni su – s time da se pomirimo Istočnjaci. Žuti. Mi
belci moramo da im se klanjamo zato što oni drže vlast. Ali gledamo
Nemačku; vidimo šta se može učiniti tamo gde su belci pobedili, i to je nešto
sasvim drugo.
„Blizu smo Nipon Tajmsa, gospodine”, reče čink, dok su mu se grudi
zadihano dizale od napornog penjanja uz brdo. Sada je usporio.
Čildan je pokušavao da sebi predstavi klijenta gospodina Tagomija. Jasno
je da je čovek neobično važan; to je shvatio po tonu gospodina Tagomija
preko telefona, po njegovoj ogromnoj uznemirenosti. U glavi mu iskrsnu
slika jednog od njegovih sopstvenih veoma značajnih klijenata, bolje reći
mušterija, jednog čoveka koji je mnogo učinio da Čildanu stvori reputaciju
među visokim ličnostima koje su živele u oblasti Zaliva.
Pre četiri godine, Čildan nije bio trgovac retkim i poželjnim stvarima kao
sada; vodio je malu i prilično šturo osvetljenu antikvarnicu na Giriju.
Susedne trgovine prodavale su polovan nameštaj, ili gvožđuriju, ili su bile
perionice. To nije bila lepa okolina. Noću su se događale nasilničke pljačke i
ponekad silovanja na pločniku, uprkos naporima policije San Franciska, pa
čak i Kempeitaija, japanskih viših organa. Na sve izloge spuštale su se
gvozdene rešetke kad bi se završio radni dan, da bi se sprečile provale. Ipak,
u taj kraj grada došao je jedan postariji penzionisani vojnik Japanske armije,
major Ito Humo. Visok, tanak, belokos, ukočenog hoda i držanja, major
Humo je Čildanu dao prvu predstavu o tome šta bi se moglo učiniti sa
trgovinom kao što je njegova.
„Ja sam kolekcionar”, objasnio je major Humo. Proveo je čitavo popodne
pretražujući po gomilama starih časopisa u radnji. Svojim blagim glasom
objasnio je nešto što Čildan nije baš sasvim mogao da shvati u to vreme: za
mnoge bogate, kulturne Japance, istorijski predmeti američke civilizacije bili
su isto tako interesantni kao i oni formalniji antikviteti. Zašto je tako, ni sam
major nije znao; on je posebno robovao skupljanju starih časopisa koji su
pisali o metalnoj dugmadi S.A.D., kao i same dugmadi uopšte. To je bilo kao
sakupljanje novčića ili maraka; za to se nije moglo dati nikakvo racionalno
objašnjenje. A bogati kolekcionari plaćali su visoke cene.
„Daću vam jedan primer”, rekao je major.„Znate li šta znače kartice
‘Užasi rata’?” Gledao je Čildana sa pohlepom. Pretražujući po sećanju,
Čildan se najzad doseti. U njegovom detinjstvu, kartice su se davale sa
žvakaćom gumom. Po jedan cent. Bila ih je čitava serija, i svaka kartica
predstavljala je drugačiji užas.
„Jedan moj dragi prijatelj”, nastavio je major, sakuplja ‘Užase rata’.”
Sada mu nedostaje samo još jedna. Potonuće Panaija. Ponudio je znatnu
sumu novca upravo za tu kartu.”
„Kvrc-karte”, odjednom reče Čildan.
„Molim, gospodine?”
„Mi smo se kvrcali sa njima. Svaka karta je imala glavu i rep.” Imao je
oko osam godina. „Svaki je imao po špil kvrc-karata. Stali bismo, po dvojica,
jedan prema drugom. Svaki bi ispustio kartu tako da se prevrne u vazduhu.
Dečak čija bi se karta spustila sa glavom na gore, onom stranom sa slikom,
dobio bi obe karte.” Kako je prijatno sećati se tih lepih dana, tih ranih srećnih
dana njegovog detinjstva.
Razmišljajući, major Humo reče: „Čuo sam kako moj prijatelj razgovara
o svojim kartama ‘Užasi rata’, i to nikada nije spomenuo. Moje je mišljenje
da on ne zna kako su se te karte zaista koristile.”
Konačno, u radnji se pojavio majorov prijatelj da čuje Čildanov istorijski
prikaz iz prve ruke. Takođe penzionisani oficir Imperijalne armije, taj čovek
je bio fasciniran.
„Zapušači od boca!” uzviknuo je Čildan bez upozorenja.
Japanac zažmirka ne shvatajući.
„Sakupljali smo zapušače sa boca od mleka. Kao klinci. One okrugle
zapušače na kojima je bio naziv mlekare. Mora da je bilo na hiljade mlekara
u Sjedinjenim Državama. Svaka je štampala poseban zapušač.”
Oficirove oči se zacakliše instinktom. „Da li posedujete išta od svoje
nekadašnje zbirke, gospodine?”
Naravno, Čildan nije imao ništa. Ali… verovatno je još moguće dobiti
starinske, davno zaboravljene zapušače iz onih dana pre rata kada je mleko
dolazilo u staklenim bocama a ne u krutim kartonskim kutijama koje se
bacaju.
 I tako je, korak po korak, postepeno, ušao u posao. Drugi su otvarali
slične radnje, koristeći sve veće ludovanje Japanaca za predmetima američke
izrade… ali je Čildan uvek zadržavao svoju prednost.
„Daćete mi”, reče čink izvlačeći ga iz njegovog razmišljanja, „jedan dolar
za vožnju, gospodine.” Bio je istovario torbe i čekao.
Čildan mu plati odsutnog duha. Da, sasvim je verovatno da klijent
gospodina Tagomija liči na majora Humoa; bar, mislio je Čildan kiselo, sa
moje tačke gledanja. Poslovao je sa toliko mnogo Japanaca… ali mu je još
bilo teško da ih razlikuje jednog od drugog. Bilo ih je malih, zdepastih,
građenih kao rvači. Onda onih kao apotekari. Pa kao baštovani što neguju
drveće, šiblje i cveće… on je imao svoje kategorije. Zatim mladi, koji mu
uopšte nisu izgledali kao Japanci. Klijent gospodina Tagomija će verovatno
biti poslovan čovek otmenog držanja, i pušiće filipinsku cigaru.
I onda, stojeći pred zgradom Nipon Tajmsa, sa torbama na trotoaru pored
sebe, Čildan odjednom pomisli ohladivši se: a ako mu klijent nije Japanac!
Sve u torbama je bilo odabrano prema njima, njihovim ukusima…
Ali čovek je morao da bude Japanac. gospodin Tagomi je prvobitno
poručio plakat za regrutaciju iz Građanskog rata; svakako će samo Japanac
mariti za takvo đubre. Tipično za njihovu maniju za trivijalnim, opčinjenost
ljudi koji poštuju zakon dokumentima, proglasima, oglasima. Seti se jednoga
koji je svoje slobodno vreme posvećivao sakupljanju novinskih oglasa o
američkim patentiranim lekovima iz hiljadu devetstotih godina.
Bilo je i drugih problema za rešavanje. Neposrednih problema. Kroz
visoka vrata zgrade Nipon Tajmsa žurili su muškarci i žene, svi lepo odeveni;
njihovi glasovi dopreše do Čildanovih ušiju, i on se pokrenu. Baci pogled
nagore, na velelepno zdanje, najvišu zgradu u San Francisku. Zid od
kancelarija, prozora, čudesan projekt japanskih arhitekata – i unaokolo vrtovi
sa patuljastim zimzelenim drvećem, stenjem, pejzažom karesansui, sa
peskom kao isušenim potokom koji vijuga pored korenja, među
jednostavnim, pljosnatim kamenovima nepravilnog oblika postavljenim u
nejednakim razmacima…
Vide da je crnac koji je nosio prtljag sada slobodan. „Nosač!” odmah
pozva Čildan.
Crni požuri ka njemu, osmehujući se.
„Na dvadeseti sprat”, reče Čildan svojim najgrubljim glasom. „Krilo B.
Odmah.” Pokaza torbe i nastavi ka vratima zgrade. Naravno da se nije
osvrtao.
Trenutak kasnije nađe se u gomili koja ga ugura u jedan od ekspresnih
liftova; oko njega su većinom bili Japanci, njihova čista lica su odsjajkivala
na blistavom osvetljenju lifta. Onda se lift podiže velikom brzinom
izazivajući muku u stomaku, sa brzim škljocanjem spratova u prolazu; on
zatvori oči, čvrsto ukopa stopala, moleći se da se let završi. Crnac je,
naravno, torbe odneo teretnim liftom. Ne bi bilo blizu pameti pustiti ga ovde.
U stvari – Čildan otvori oči i pogleda za trenutak – bio je jedan od
malobrojnih belaca u liftu.
Kada ga je lift ispustio na dvadesetom spratu, Čildan se već u sebi
klanjao, pripremajući se za susret u kancelarijama gospodina Togomija.
 3.

Na zalasku sunca, pogledavši u nebo, Julijana Frink vide svetlu tačku na nebu
kako opisuje luk i nestaje na zapadu. Jedan od onih nacističkih raketnih
brodova, reče za sebe. Leti na Obalu. Pun velikih zverki. A ja sam ovde dole.
Mahnu rukom, iako je raketni brod, naravno, već bio otišao.
Sa Stenovitih planina su dolazile senke. Plavi vrhovi su se pretvarali u
noć. Jato spornih ptica, selica, letelo je paralelno sa planinama. Tu i tamo
neki automobil bi upalio prednja svetla; videla je po dve svetle tačke duž
autoputa. I svetlost jedne benzinske pumpe. Kuće.
Već mesecima je živela ovde u Kenon Sitiju u Koloradu. Bila je
instruktor džudoa.
Njen radni dan se završio i spremala se da se istušira. Osećala je umor.
Svi tuševi su radili, tuširale su se mušterije Rejove Gimnastičke škole, i zato
je ona stajala i čekala napolju na prohladnom, uživajući u mirisu planinskog
vazduha, miru. Sve što je sada čula bio je slab žamor od kioska sa
pljeskavicama dole niz ulicu, pored autoputa. Parkirala su se dva ogromna
kamiona dizelaša, i videlo se, u sumraku, kako se vozači miču i navlače svoje
kožne jakne pre no što će ući u kiosk.
Pomisli: zar se Dizel nije bacio sa prozora svoje spavaće kabine na
brodu? Izvršio samoubistvo tako što se udavio na jednom prekookeanskom
putovanju? Možda bi ja trebalo to da učinim. Samo što ovde nema okeana.
Ali uvek ima nekog načina. Kao kod Šekspira. Igla probodena kroz košulju u
gradu, i zbogom Frink. Devojka koja ne mora da se plaši beskućnika
pljačkaša iz pustinje. Hoda uspravljena, sa svešću o mnogim mogućnostima
da se osedelom zabalavelom protivniku uštine neki nerv. Umesto toga smrt,
recimo, ušmrkivanjem automobilskog izduvnog lonca u gradu kraj kojeg
prolazi autoput, možda kroz dugu šuplju slamku.
 Naučila je to, pomisli, od Japanaca. Upila je u sebe spokojan stav prema
smrtnosti, zajedno sa džudom koji donosi novac. Kako ubiti, kako umreti.
Jang i Jin.[9] Ali, to je sada ostalo iza nje; ovo je protestantska zemlja.
Dobro je bilo videti nacističke rakete kako preleću i ne zaustavljaju se, ne
pokazuju nikakvo interesovanje za Kenon Siti, Kolorado. Niti za Jutu ili
Vajoming ili istočni deo Nevade, ni za jednu od otvorenih praznih pustinjskih
država ili pašnjačkih država. Mi nemamo nikakve vrednosti, reče ona za
sebe. Možemo da iživimo svoje sićušne živote. Ako želimo. Ako nam je
stalo.
Sa jednog od tuševa začu se otključavanje vrata. Zatim oblik, velika
gospođica Dejvis, istuširana, obučena, sa tašnom ispod miške. „Oh, jeste li
čekali, gospođo Frink? Izvinite.”
„Ništa”, reče Julijana.
„Znate, gospođo Frink, toliko mi koristi džudo. Čak više od Zena. Htela
sam to da vam kažem.”
„Stešite kukove na zenovski način”, reče Julijana. „Izgubite kilograme
bezbolnim satorijem.[10] Izvinjavam se, gospođice Dejvis. Zamlaćujem se.”
Gospođica Dejvis reče: „Jesu li vas mnogo izmučili?”
„Ko?”
„Japovi. Pre nego što ste naučili da se branite.”
„Bilo je strašno”, odgovori Julijana. „Vi nikada niste bili tamo, na Obali.
Tamo gde su oni.”
„Nikada nisam bila izvan Kolorada”, reče gospođica Dejvis bojažljivo
ustreptalim glasom.
„Moglo bi se to dogoditi ovde”, reče Julijana. „Mogli bi da odluče da
okupiraju i ovaj region.”
„Ne sa ovolikim zakašnjenjem!”
„Nikada ne znate šta će oni učiniti”, odvrati Julijana. „Oni skrivaju svoje
prave misli.”
„Šta – su vas terali da činite?” priljubljujući tašnu uz telo obema rukama,
gospođica Dejvis priđe bliže, u večernjoj tmini, da bi čula.
„Sve”, reče Julijana.
„Oh, Gospode. Ja bih se borila”, reče gospođica Dejvis.
Julijana se izvini i pođe ka slobodnom tušu; neka druga mu se
približavala sa peškirom preko ruke.
Malo kasnije je sedela kod Čarlijeve ukusne pržene pljeskavice; nemarno
čitajući jelovnik. Džuk-boks je svirao nekakvu sirovu melodiju; gitara, i
tugovanka zagušena emocijama… vazduh je bio težak od pregorele masti. Pa
ipak, mesto je bilo toplo i svetlo, i razvedrilo ju je. Prisustvo vozača kamiona
kod tezge, kelnerica, veliki Irac kuvar u beloj bluzi na registar kasi
predstavljali su promenu.
Opazivši je, Čarli joj priđe da je lično usluži. Oteže cereći se: „Gospođica
će čaj?”
„Kafu”, reče Julijana, podnoseći kuvarev nemilosrdni humor.
„Ah, tako”, reče Čarli klimnuvši glavom.
„I topao sendvič sa odreskom i sosom.”
„Nećete supu od pacovskog gnezda? Ili možda kozji mozak pržen na
maslinovom ulju?” Dvojica vozača kamiona se takođe rascerekaše na
dosetku, okrećući se na svojim stolicama. I pored toga sa zadovoljstvom
primetiše kako je privlačna. Čak i bez zadirkivanja kuvara videla bi da je
vozači kamiona odmeravaju. Meseci aktivnog bavljenja džudom dali su joj
neobičan mišićav izgled; znala je kako se dobro drži i šta to znači za njenu
figuru.
To je sve u vezi sa mišićima ramena, mislila je susrećući se sa njihovim
pogledima. I igrači to rade. Nema nikakve veze sa veličinom. Pošaljite svoje
žene u gimnastičku salu, i mi ćemo ih naučiti. I bićete daleko zadovoljniji u
životu.
„Držite se dalje od nje”, upozori kuvar kamiondžije namignuvši im. „Ima
da vas baci na stražnjicu.”
Ona reče mlađem od kamiondžija: „Odakle si?”
„Iz Misurija”, rekoše obojica.
„Jeste li iz Sjedinjenih Država?” zapita ona.
„Ja jesam”, reče stariji čovek, „iz Filadelfije. Imam tamo tri deteta.
Najstarijem je jedanaest.”
„Slušajte”, reče Julijana, „je li lako – tamo dobiti dobar posao?”
Mlađi vozač kamiona reče: „Sigurno. Ako imaš pravu boju kože.” On
sam je imao tamno zamišljeno lice sa kovrdžavom crnom kosom. Izraz mu je
postao tvrd i gorak.
 „On je Vop”,[11] reče stariji čovek.
„Pa”, reče Julijana, „zar Italija nije dobila rat?” Osmehnu se mladom
kamiondžiji, ali joj on ne uzvrati osmeh. Umesto toga, njegove turobne oči
još jače zasjaše, i on se odjednom okrenu od njih.
Žao mi je, pomisli ona. Ali ne reče ništa. Ne mogu da spasem ni tebe niti
ikog drugog od toga što je crnomanjast. Seti se Franka. Pitam se da li je već
mrtav. Rekao je pogrešnu stvar; skrenuo sa linije. Ne, mislila je. On nekako
voli Japove. Možda se poistovećuje sa njima zato što su ružni. Ona je uvek
govorila Franku da je ružan. Proširio pore. Veliki nos. Njena koža bila je fina,
neobično fina. Je li umro bez mene? Fink znači zeba, neka vrsta ptice. A kažu
da ptice umiru.
„Vraćaš li se na drum večeras?” zapita mladog vozača Italijana.
„Sutra.”
„Ako nisi zadovoljan u S.A.D., zašto ne pređeš ovamo za stalno?” reče
ona. „Ja živim u Stenovitim već dugo, i nije tako loše. Živela sam na Obali, u
San Francisku. I oni tamo imaju to s kožom.”
Sedeći zguren uz tezgu, mladi Italijan baci kratak pogled na nju i reče:
„Gospođo, dovoljno je loše morati da se provede jedan dan ili jedna noć u
ovakvom gradu. Živeti ovde? Isuse, kada bih mogao da dobijem bilo kakav
drugi posao i da ne moram da budem na drumu i da jedem na ovakvim
mestima…” Primetivši da se kuvar zacrveneo, prestade da govori i poče da
pije svoju kafu.
Stariji kamiondžija mu reče: „Džo, ti si snob.”
„Mogli biste da živite u Denveru”, reče Julijana. „Tamo je lepše.” Znam
ja vas Amerikance sa istoka, mislila je. Vi volite provod. Sanjate svoje velike
planove. Sitne su to stvari za vas – Stenovite. Ovde se ništa nije dogodilo još
od pre rata. Stari penzioneri, farmeri, glupi, spori, siromašni… a svi bistri
momci su otpirili na istok do Njujorka, prešli granicu legalno ili ilegalno.
Zato, mislila je, što su tamo pare, velike pare koje dolaze od industrije.
Ekspanzija. Nemačke investicije su mnogo učinile… nije im dugo trebalo da
ponovo izgrade S.A.D.
Kuvar reče grubim ljutitim glasom: „Druškane. Ja ne ljubim Jevreje, ali
sam video neke od tih jevrejskih izbeglica kako beže iz vaših S.A.D. četr’est
devete, i neka ti budu tvoje S.A.D. Ako se tamo mnogo gradi i ako ima puno
slobodnog novca koji se lako može zaraditi, to je zato što su ga ukrali od onih
Jevreja kada su ih šutnuli iz Njujorka, po tom prokletom nacističkom
Nirnberškom zakonu. Živeo sam kao dete u Bostonu, i ne marim naročito za
Jevreje, ali nikada nisam mogao ni pomisliti da će u S.A.D. proći taj
nacistički rasistički zakon, čak i da smo izgubili rat. Čudi me što niste u
Oružanim snagama S.A.D., i što se ne spremate za invaziju na neku malu
Južnoameričku republiku kao front za Nemce, da bi mogli da još malčice
potisnu Japance.”
Oba vozača kamiona su bili na nogama, ukočenih lica. Stariji je dohvatio
bocu kečapa sa tezge i držao je uspravno za grlić. Ne okrećući leđa dvojici
ljudi kuvar poseže iza sebe dok prstima ne napipa jednu viljušku za meso.
Uze viljušku i zadrža je.
Julijana reče: „Denver će dobiti jednu od onih pista otpornih na toplotu
tako da će tamo moći da sleću Lufthansine rakete.”
Nijedan od trojice ljudi nije se pokrenuo niti progovorio. Ostale mušterije
su sedele ćuteći.
Najzad kuvar reče: „Jedna je preletela negde oko zalaska sunca.”
„Nije išla za Denver”, reče Julijana. „Išla je na zapad, na Obalu.”
Malo po malo, dvojica kamiondžija ponovo sedoše. Stariji je mumlao.
Uvek zaboravljam; ovde su pomalo žuti.
Kuvar reče: „Japovi nisu ubijali Jevreje, za vreme rata ili posle. Japanci
nisu gradili peći za spaljivanje.”
„Šteta što nisu”, reče stariji kamiondžija. Ali se prihvati šolje sa kafom i
nastavi da jede.
Žuti, mislila je Julijana. Da, valjda je tako. Mi ovde volimo Japove.
„Gde ćete noćas odsesti?” zapita, obraćajući se mladom vozaču, Džou.
„Ne znam”, odgovori on. „Samo što sam sišao sa kamiona i ušao ovamo.
Ne dopada mi se cela ova država. Možda ću spavati u kamionu.”
„Motel Hani Bi[12] nije tako loš”, reče kuvar.
„Dobro”, reče mlađi vozač. „Možda ću odsesti tamo. Ako nemaju ništa
protiv što sam Italijan.” Govorio je sa određenim akcentom, iako se trudio da
ga sakrije.
Posmatrajući ga, Julijana pomisli – ovako je ogorčen zbog idealizma.
Previše traži od života. Večito u pokretu, nemiran i sa zavijanjem u stomaku.
Ja sam ista takva; ne bih mogla da ostanem na Zapadnoj obali, a na kraju
neću moći da podnosim ni ovo ovde. Zar nisu oni stari bili takvi? Ali, mislila
je, sada granica nije ovde; to su druge planete.
Mislila je: on i ja bismo mogli da se prijavimo za neki od onih raketnih
brodova za kolonizaciju. Ali Nemci bi njega odbili zbog boje kože, a mene
zbog moje crne kose. Oni bledunjavi mršaviji nordijski S.S. pederi u onim
tvrđavama za obuku u Bavarskoj. Ovaj tip – Džo kako li se preziva čak nema
ni pravi izraz lica; trebalo bi da ima onaj hladan ali nekako oduševljen izgled,
kao da ne veruje ni u šta, a ipak ima neku apsolutnu veru. Da, takvi su oni.
Nisu idealisti kao Džo i ja; oni su cinici koji veruju do krajnosti. To je neka
vrsta moždanog defekta, kao lobotomija – ono osakaćivanje koje su nemački
psihijatri vršili kao jadnu zamenu za psihoterapiju.
Njihova nevolja je, zaključi ona, u seksu; nešto su pogrešno učinili s tim
tamo negde tridesetih godina, i stvar se pogoršala. Hitler je to počeo sa
njegovom – šta je ona bila? Njegova sestra? Tetka? Nećakinja? I u njegovoj
porodici su se međusobno uzimali; otac i majka su mu bili brat i sestra od
tetke. Svi oni čine rodoskrvnuće, vraćajući se prvobitnom grehu požude za
svojom sopstvenom majkom. Zato oni, ti elitni pederi esesovci, imaju onaj
anđeoski budalasti samouvereni smešak, onu bebastu nevinost plavušana;
čuvaju se za mamu. Ili jedan za drugog.
I ko je za njih Mama? pitala se. Vođa, Herr Bormann, za koga se
pretpostavlja da je na samrti? Ili – Bolesni.
Stari Adolf, za koga misle da je negde u sanatorijumu, koji proživljava
svoj život senilne pareze. Sifilis mozga, koji datira iz njegovih siromašnih
dana dok je bio skitnica u Beču… dugačak crni kaput, prljav donji veš,
otrcana svratišta za lutalice.
Očigledno, to je bila zlurada božja osveta, tačno kao iz nekog nemog
filma. Taj strašni čovek spržen paklenom prljavštinom, istorijskom kaznom
za čovekovo zlo.
A ono strašno je bilo u tome što je sadašnja Nemačka imperija proizvod
tog mozga. Najpre politička partija, onda nacija, pa zatim pola sveta. I sami
Nacisti su je dijagnosticirali, identifikovali; onaj nadri-travar koji je lečio
Hitlera, onaj Dr. Morel koji je Hitleru propisivao patentni lek nazvan
Antigasne pilule Dr. Kestera – on je najpre bio specijalista za venerične
bolesti. Ceo svet je to znao, a ipak je Vođino trućanje i dalje bilo sveto, i
dalje važilo kao Biblija. Ta gledišta su do sada već zarazila civilizaciju, i
poput kužnih spora, slepe plave nacističke kraljice uzletale su sa Zemlje na
druge planete, šireći zatrovanje.
 Šta zaradiš od rodoskrvne veze: ludilo, slepilo, smrt.
Brr. Strese se.
„Čarli”, pozva kuvara. „Jeste li skoro gotovi sa mojom porudžbinom?”
Osećala se apsolutno sama; podigavši se na noge priđe tezgi i sede pored
registar-kase.
Niko je nije primetio osim mladog vozača Italijana; njegove tamne oči su
bile prikovane za nju. Džo, tako mu je bilo ime. Džo, i kako dalje? – pitala se.
Pošto mu je sada bila bliže, vide da nije tako mlad kao što je mislila.
Teško je pogoditi; ta snaga u njemu smetala joj je da prosudi. Stalno je
provlačio rukom kroz kosu, terajući je unazad iskrivljenim, krutim prstima.
Ima nešto naročito u ovom čoveku, mislila je. Iz njega bije – smrt. To ju je
uznemirivalo, ali i privlačilo. Sada stariji naže glavu i nešto mu šapnu. Onda
su je obojica posmatrala, ovog puta pogledom koji nije bio uobičajeno muško
interesovanje.
„Gospođice”, reče stariji. Obojica su sada izgledala veoma napregnuto.
„Znate li šta je ovo?” Podiže pljosnatu belu kutiju, ne suviše veliku.
„Da”, reče Julijana. „Najlon čarape. Sintetičko vlakno koje proizvodi
samo veliki kartel u Njujorku, I. gospodin Farben. Vrlo retke i skupe.”
„Morali ste da ga date Nemcima; monopol nije loša ideja.” Stariji
kamiondžija pruži kutiju svome drugu, koji je laktom odgurnu duž šanka ka
njoj.
„Imate kola?” zapita mladi Italijan, srkućući kafu. Iz kuhinje se pojavi
Čarli; nosio je njen tanjir.
„Mogli biste da me odvezete na to mesto.” Divlje, snažne oči su je
proučavale, i ona je postajala sve nervoznija, a ipak sve zapanjenija. „Taj
motel, ili gde već to treba da prenoćim. Je li tako?”
„Da”, reče ona. „Imam kola. Jedan stari Studebeker.”
Kuvar pređe pogledom sa nje na mladog kamiondžiju, onda stavi tanjir
pred nju na šank.

Zvučnik na kraju središnjeg prolaza reče: „Achutung, meine Damen und

Herren.”[13] Na svom sedištu, gospodin Bejns se prenu, otvori oči. Kroz
prozor sa desne strane mogao je da vidi, daleko dole, smeđu i zelenu boju
zemlje, pa zatim plavo. Pacifik. Raketa je, shvati on, započela svoje dugo
sporo spuštanje.
 Najpre na nemačkom, zatim na japanskom, i najzad na engleskom jeziku,
zvučnik objasni da niko ne sme da puši niti da se odvezuje sa svog
tapaciranog sedišta. Spuštanje će, reče, trajati osam minuta.
Onda počeše da rade zadnji mlazevi, tako iznenada i glasno, i tako
žestoko zatresoše brod, da jedan broj putnika zinu. Gospodin Bejns se
osmehnu, a na sedištu uporedo sa njegovim preko puta prolaza još jedan
putnik, mlađi čovek sa kratko podšišanom plavom kosom, takođe se nasmeši.
„Sie furchten dass…”[14] započe mladi čovek. Ali gospodin Bejns smesta
reče na engleskom:
„Žao mi je; ne govorim nemački.” Mladi Nemac ga je ispitujuće gledao,
zato on ponovi istu stvar na nemačkom.
„Ne nemački?” reče mladi Nemac, zapanjen, na engleskom sa stranim
akcentom.
„Ja sam Švedanin”, reče Bejns.
„Ukrcali ste se na Tempelhofu.”
„Da, bio sam službeno u Nemačkoj. Moj posao me vodi u nekoliko
zemalja.”
Jasno je, mladi Nemac nije mogao da poveruje da neko u savremenom
svetu, neko ko obavlja poslove na međunarodnom nivou i leti – može to sebi
da priušti – najnovijom raketom Lufthanse, ne govori ili neće da govori
nemački. Bejnsa upita: „U kakvom ste biznisu, mein Her?”
„Plastika. Poliesteri. Smole. Erzac – industrijske primene. Shvatate? Ne
roba široke potrošnje.”
„Švedska ima industriju plastičnih materijala?” Neverovanje.
„Da, i to vrlo dobru. Ako mi date vaše ime urediću da vam pošalju
brošuru firme poštom.” gospodin Bejns izvuče pero i notes.
„Ne trudite se. To bi bilo proćerdano. Ja sam umetnik, ne bavim se
trgovinom. Nemojte se ljutiti. Možda ste videli moje radove dok ste bili na
Kontinentu. Aleks Loce.” Čekao je.
„Na žalost, ne zanima me moderna umetnost”, reče gospodin Bejns.
„Dopadaju mi se stari predratni kubisti i apstrakcionisti. Ja volim da slika
nešto znači, a ne samo da predstavlja ideal.” Okrete se.
„Ali to je zadatak umetnosti”, reče Loce. „Da razvija duhovnost čoveka,
iznad senzualnog. Vaša apstraktna umetnost predstavljala je period duhovne
dekadencije, duhovnog haosa, zahvaljujući raspadanju društva, staroj
plutokratiji. Jevrejskim i kapitalističkim milionerima, međunarodnom društvu
koje je podržavalo dekadentnu umetnost. Ta vremena su prošla; umetnost
mora da ide dalje – ne može da stoji u mestu.”
Bejns je klimao glavom, gledajući kroz prozor. „Jeste li ranije bili na
Pacifiku?” zapita Loce.
„Nekoliko puta.”
„Ja ne. Ima jedna izložba mojih dela u San Francisku, koju je
organizovala kancelarija Dr. Gebelsa, sa japanskim vlastima. Kulturna
razmena u cilju razvijanja razumevanja i dobre volje. Moramo ublažiti
zategnutosti između Istoka i Zapada, zar ne? Moramo više saobraćati, a to
umetnost može da učini.”
Bejns klimnu glavom. Dole, izvan vatrenog prstena od rakete, sada se
video grad San Francisko i Zaliv.
„Gde se jede u San Francisku?” govorio je Loce. „Ja imam rezervaciju u
hotelu Palas, ali sam čuo da se može naći dobra hrana u internacionalnom
delu grada kao što je Čajnataun.”[15]
„Tačno”, reče Bejns.
„Jesu li u San Francisku visoke cene? Na ovom putu sam na gubitku.
Ministarstvo je veoma štedljivo.” Loce se nasmeja.
„Zavisi od kursa koji uspete da dobijete. Pretpostavljam da nosite čekove
Rajhsbanke. Savetujem vam da odete u Tokijsku banku u Samson Stritu i da
tamo promenite.”
„Danke sehr”,[16] reče Loce. „Ja bih to inače učinio u hotelu.”
Raketa se gotovo spustila na tle. Sada je Bejns mogao da vidi i sam
aerodrom, hangare, parkiralište, autoput iz grada, kuće… veoma lep pogled,
mislio je. Planine i voda, i nekoliko pramenova magle koji su se uvlačili kod
Golden Gejta.
„Kakva je to ogromna građevina dole?” zapita Loce. „Završena je do
pola, na jednoj strani otvorena. Pristanište za vasionske letelice? Mislio sam
da Niponci nemaju vasionske brodove.”
Sa osmehom, Bejns reče: „To je Stadion Golden Poppi[17] Teren za
bejzbol.”
Loce se nasmeja. „Da, oni vole bejzbol. Neverovatno. Počeli su da rade
na toj velikoj građevini iz razonode, iz sporta, da utroše vreme…”
 Prekinuvši ga, Bejns reče: „Završena je. To je njen konačan oblik.
Otvorena je sa jedne strane. Nov arhitektonski projekat. Oni se njime veoma
ponose.”
„Izgleda”, reče Loce gledajući dole, „kao da ju je projektovao Jevrejin.”
Bejns je posmatrao čoveka neko vreme. Osetio je, iako za trenutak, nešto
neuravnoteženo, psihotičnu crtu, u nemačkom umu. Da li Loce stvarno misli
to što je rekao? Je li to bila istinski spontana opaska?
„Nadam se da ćemo se videti kasnije u San Francisku”, reče Loce kada
raketa dotače tle. „Dosađivaću se bez zemljaka za razgovor.”
„Nisam ja vaš zemljak”, reče Bejns.
„Ah, da; tako je. Ali u pogledu rase, sasvim ste blizu. U svakom pogledu
isti.” Loce stade da se vrpolji na sedištu, spremajući se da otkopča
komplikovane pojaseve.
Da li sam ja po rasi srodan sa ovim čovekom? Pitao se Bejns i to toliko
blisko da je to u svakom smislu isto? Onda je ta psihotična žica i u meni.
Psihotičan je svet u kojem živimo. Ludaci su na vlasti. Koliko dugo to već
znamo? Suočeni smo s tim? I – koliko nas to zna? Ne Loce. Možda ako znaš
da si lud nisi lud. Ili ti duh ozdravlja, konačno. Budiš se. Valjda je samo
veoma mali broj svestan svega ovoga. Izolovane osobe, tu i tamo. Dok široke
mase… šta one misle? Sve te stotine hiljada u ovom gradu, ovde. Da li
zamišljaju da žive u jednom zdravom svetu? Ili nagađaju, vide krajičak
istine…?
Ali, mislio je, šta znači to, lud? Legalna definicija. Šta ja time mislim?
Osećam ga, vidim ga, ali šta je to?
Mislio je: to je nešto što ljudi čine, što jesu. To je njihova nesvesnost.
Neznanje o drugima. Njihova nesvesnost o onome što čine drugima, o
razaranju koje su prouzrokovali i prouzrokuju. Ne. To nije to. Ne znam;
osećam to, intuicijom osećam. Ali – oni su surovi bez svrhe… je li to to? Ne.
Bože, pomisli on. Ne mogu da dođem do toga, ne mogu da objasnim. Da li
oni ignorišu delove stvarnosti? Da. Ali – ima tu i nešto više. To su njihovi
planovi. Da, njihovi planovi. Osvajanje planete. Nešto ludačko i slaboumno,
kao što je bilo njihovo osvajanje Afrike, i, pre toga, Evrope i Azije.
Njihovo gledište; kosmičko. Ne o čoveku ovde, tamo o detetu, već jedna
apstrakcija: rasa, zemlja. Volk. Land. Blut. Ehre.[18] Ne o časnim ljudima, već
o samoj Ehre, časti; apstraktno je realno, stvarno im je nevidljivo. Die Güte,
[19] a ne dobri ljudi, ovaj dobri čovek. To je njihovo osećanje prostora i
vremena. Oni vide kroz ovde, kroz sada, gledaju u prostrano crno duboko
izvan, koje se ne menja. A to je fatalno za život. Zato što na kraju neće biti
života; nekada su postojale samo čestice prašine u vasioni, vreli vodonični
gasovi, ništa više, i to će opet doći. Ovo je interval, ein Augenblick.[20]
Kosmički proces žuri dalje, mrveći život ponovo u granit i metan; točak se
okreće za celokupni život. On je sav privremen. A ti – ti ludaci – odgovaraju
granitu, prašini, čežnji neživog; oni žele da pomognu Natur.[21]
I, mislio je dalje, znam ja zašto. Oni žele da budu pokretači, a ne žrtve,
istorije. Poistovećuju se sa božjom moći i veruju da su bogu slični. U tome je
njihovo osnovno ludilo. Savladao ih je neki arhetip; njihova ega su se
psihotično raširila, tako da ne znaju gde počinju oni a prestaje božanstvo. To
nije obest, nije ponos; to je naduvavanje ega do krajnje granice – mešanje
onoga koji obožava i onoga što se obožava. Čovek nije pojeo Boga; Bog je
pojeo čoveka.
Ono što oni ne shvataju jeste čovekova bespomoćnost. Ja sam slab, mali,
bez ikakvog značaja za vasionu. Ona me ne primećuje ja i dalje živim
neprimećen. Ali zašto je to loše? Zar nije tako bolje? Bogovi uništavaju
onoga koga primete. Budi mali… i izbeći ćeš ljubomoru velikih.
Otkopčavajući pojas, Bejns reče: „Gospodine Loce, ovo nikada nikome
nisam rekao. Ja sam Jevrejin. Razumete li?”
Loce se zagleda u njega sa sažaljenjem.
„Ne biste pogodili”, reče Bejns „zato što fizički uopšte ne izgledam kao
Jevrejin; dao sam da mi se izmeni nos, smanje moje masne pore, da mi se
koža izbledi hemijskim putem, izmeni oblik lobanje. Ukratko fizički me ne
mogu otkriti. Mogu da se krećem, i često sam se i kretao u najvišim
krugovima nacističkog društva. Niko me nikada neće otkriti. I…” Zastade,
stojeći blizu, sasvim blizu Locea i uze da govori tihim glasom, tako da je
samo Loce mogao da ga čuje. „I ima nas još. Čujete li? Nismo izumrli. I dalje
postojimo. Živimo i dalje, neprimećeni.”
Posle jednog trenutka Loce zamuca: „Uprava bezbednosti…”
„Odeljenje bezbednosti može da pročešlja moj dosije”, reče Bejns.
„Možete me prijaviti. Ali ja imam veze na veoma visokim mestima. Neki od
njih su Arijevci, neki opet drugi Jevreji na najvišim položajima u Berlinu.
Vaša prijava se neće uzeti u obzir, a onda ću, ubrzo posle toga, ja prijaviti
vas. I preko tih istih veza, vi ćete se naći u Zaštitnom pritvoru.” Nasmeši se,
klimnu glavom, i krenu središnjim prolazom broda, udaljujući se od Locea,
da bi se pridružio ostalim putnicima.
Svi su se spuštali rampom na hladan, vetrovit aerodrom. Dole se Bejns za
trenutak još jednom nađe u blizini Locea. „U stvari”, reče Bejns hodajući
uporedo sa Loceom, „ne dopada mi se vaš izgled, gospodine Loce, i zato
mislim da ću vas prijaviti u svakom slučaju.” Onda nastavi svojim putem,
ostavivši Locea za sobom.

Na drugom kraju aerodroma, na ulazu u ogromni hol, čekao je veliki broj

ljudi. Rođaci, prijatelji putnika, neki su mahali, izvirivali, osmehivali se,
izgledali zabrinuti, sa ispitivačkim licima. Jedan temeljan sredovečan
Japanac, lepo obučen u britanski kaput, šimi plitke cipele, Oksford
polucilindar, stajao je malo ispred ostalih, sa jednim mladim Japancem pored
sebe. Na reveru kaputa nosio je značku više Pacifičke trgovinske misije
Imperijalne vlade. Eno ga, shvati Bejns. gospodin N. Tagomi, došao lično da
me sačeka.
Istupivši, Japanac pozva: „Her Bejns – dobro veče.” I nagne malo glavu
oklevajući.
„Dobro veče, gospodine Tagomi”, reče Bejns, i ispruži ruku. Rukovaše
se, zatim pokloniše. Mlađi Japanac se takođe pokloni, sijajući.
„Malo hladno, gospodine, na ovom otvorenom polju”, reče gospodin
Tagomi. „U grad ćemo se vratiti helikopterom Misije. Je li to u redu? Ili vam
treba malo da se raskomotite, i tako dalje?” Zabrinuto je ispitivao lice
gospodina Bejnsa.
„Možemo odmah da krenemo”, reče Bejns. „Želim da se prijavim u
hotelu. Moj prtljag, međutim…”
„Gospodin Kotomiči će se pobrinuti za to”, reče gospodin Tagomi. „On
će ići za nama. Znate, gospodine, na ovom terminalu za prtljag se čeka u redu
skoro čitav sat. Duže nego što ste putovali.”
Gospodin Kotomiči se ljubazno osmehnu.
„U redu”, reče Bejns.
Gospodin Tagomi reče: „gospodine, imam jedan poklon za vas.”
„Molim?” reče Bejns.
„Za vašu ljubaznost.” Gospodin Tagomi posegnu u džep kaputa i izvadi
jednu kutijicu. „Odabrano između najlepših objets d’art[22] Amerike koji se
mogu naći.” I pruži mu kutijicu.
„Pa”, reče Bejns „hvala.” Primi kutiju.
„Celo popodne su izabrani funkcioneri ispitivali mogućnosti”, reče
gospodin Tagomi. „Ovo je najautentičniji predmet umiruće stare kulture
S.A.D., redak sačuvan artifakt sa obeležjem prohujalih vedrih bezbrižnih
dana.”
Gospodin Bejns otvori kutijicu. U njoj je ležao ručni sat sa likom Miki
Mausa, na jastučetu od crnog somota.
Da li se gospodin Tagomi šalio sa njim? Podiže pogled i vide napregnuto,
zabrinuto lice gospodina Tagomija. Ne, nije bila šala. „Hvala vam najlepše”,
reče Bejns. „Ovo je zaista neverovatno.”
„U celom svetu ima jako malo, možda samo desetak, autentičnih satova
Miki Maus iz 1938. godine”, reče gospodin Tagomi, proučavajući ga,
upijajući njegovu reakciju, zahvalnost. „Nema ga nijedan kolekcionar koga
poznajem, gospodine.”
Uđoše u vazduhoplovni terminal i zajedno se popeše na rampu.
Iza njih, gospodin Kotomiči reče: „Harusame ni nuretsutsu yane no
temari kana…”
„Šta je to?” zapita gospodin Bejns gospodina Tagomija.
„Stara pesma”, reče gospodin Tagomi. „Srednji Tokugava period.”
Gospodin Kotomiči reče: „Dok prolećna kiša lije, na krovu je krpenjača
pije…”
 4.

Posmatrajući svog bivšeg poslodavca kako se gega hodnikom i ulazi u glavnu

radnu prostoriju Korporacije V. M., Frenk Frink pomisli. Čudna stvar kod
Vajndama-Metsona je to što on uopšte ne liči na čoveka koji je vlasnik
fabrike. On izgleda kao burdeljski laf, lokmaš, koga su okupali, dali mu novo
odelo, obrijali, ošišali, ubrizgali mu vitamine, i poslali u svet sa pet dolara u
džepu da traži novi život. Starac je imao neki slabašan, prevejan, nervozan,
čak i umiljat način, kao da je u svakome video potencijalnog neprijatelja
jačeg od sebe, pred kojim mora da se uvija i da ga smiruje. „Uhvatiće me”,
kao da je govorio takvim svojim držanjem.
A ipak je stari V. M. bio stvarno veoma moćan. Imao je glavne interese u
raznim preduzećima, špekulacije, nekretnine. Kao i Korporaciju V. M.
Idući za starcem, Frink gurnuvši otvori velika metalna vrata za glavni
radni deo. Buka mašina, koju je toliko vremena svakodnevno slušao oko sebe
– prizor ljudi za mašinama, vazduh ispunjen bleskom svetlosti, prašinom od
opiljaka, pokretima. Tu je starac išao. Frink ubrza korak.
„Hej, gospodine V. M.!” pozva on.
Starac je bio zastao kod radioničnog predradnika maljavih ruku, Eda
Makartija. Obojica digoše pogled dok im je Frink prilazio.
Nervozno ovlaživši usne, Vajndam-Metson reče: „Žao mi je, Frenk; ne
mogu ništa da učinim da te ponovo primim. Već sam zaposlio čoveka na
tvom mestu, misleći da se ne vraćaš. Posle onoga što si rekao.” Okrugle očice
su mu plamsale nečim što je Frenk poznavao kao gotovo naslednu sposobnost
izvrdavanja. To je starcu bilo u krvi.
Frink reče: „Došao sam po svoj alat. Ništa drugo.” Njegov sopstveni glas,
čuo je sa zadovoljstvom, bio je čvrst, čak i grub.
„Pa, da vidimo”, promumla V. M., očigledno u nedoumici u pogledu
statusa Frinkovog alata. Obrati se Edu Makartiju: „Mislim da bi to bilo u
tvome odeljenju, Ed. Možda možeš ovde da središ Franka. Ja imam druga
posla.” Pogleda na svoj džepni sat. „Slušaj, Ed. Kasnije ću razgovarati o onoj
fakturi; moram da jurim.” Pljesnu Eda Makartija po ruci i onda otkasa ne
osvrćući se.
Ed Makarti i Frink ostadoše zajedno.
„Došao si da se vratiš na posao”, reče Makarti posle nekog vremena.
„Da”, reče Frink.
„Bio sam ponosan na ono što si juče rekao.”
„I ja”, reče Frink. „Ali, Hriste bože, ne mogu to da ostvarim nigde
drugde.” Osećao se poražen i bespomoćan. „Ti znaš to.” Njih dvojica su, u
prošlosti, često razgovarali o svojim problemima.
Makarti reče: „Ne znam ja to. Ti si na onoj mašini sa elastičnim kablom
dobar kao bilo ko na Obali. Vidao sam te kako izbacuješ komad za pet
minuta, uključujući i glačanje crvenim superoksidom. Sve skroz od grubog
Krateksa. I osim zavarivanja.”
„Nikada nisam rekao da umem da zavarujem”, reče Frink.
„Jesi li ikada pomišljao da započneš samostalan posao?”
Frink, iznenađen, zamuca: „Šta bih radio?”
„Nakit.”
„Uh, gospodine Bože!”
„Tradicija, originalni komadi, ne komercijalna roba.” Makarti ga prstom
pozva u ugao radionice da se izdvoje od buke. „Za oko dvesta hiljada somova
mogao bi da otvoriš malu radnju u suterenu ili garaži. Ja sam nekada pravio
nacrte za ženske minđuše i priveske. Sećaš se – pravi savremeni nakit.” Uze
hartiju i poče da crta, polako, smrknuto.
Vireći mu preko ramena, Fink vide nacrt za narukvicu, apstraktan crtež sa
razvučenim linijama. „Da li postoji tržište?” Sve što je on ikada video bili su
klasični tradicionalni – čak antički – predmeti iz prošlosti. „Niko ne želi
savremene američke stvari; takvo nešto ne postoji, ne još od rata.”
„Stvori tržište”, reče Makarti uz ljutitu grimasu.
„Misliš da sam prodajem?”
„Odnesi robu u radnje na malo. Kao što je ona – kako se zove? Na
Montgomeri stritu, ona velika otmena radnja sa umetničkim predmetima.”
 „Američke umetničke rukotvorine”, reče Frink. Nikada nije odlazio u
takve pomodne, skupe trgovine. Vrlo mali broj Amerikanaca je tamo išao;
Japanci su imali pare za kupovinu na takvim mestima.
„Znaš šta takvi trgovci na malo prodaju?” reče Makarti. „I od čega se
bogate? Od onih bezveznih srebrnih kopči za pojaseve iz Nju Meksika što
prave Indijanci. Od tih turističkih tričarija, sve tako. To je kao domaća
umetnost.”
Frink je dugo posmatrao Makartija. „Znam ja šta oni još prodaju”, najzad
reče. „A znaš i ti.”
„Da”, odgovori Makarti.
Obojica su znali – zato što su bili neposredno umešani u stvar – i to već
dugo.

Zvaničan legalni posao Korporacije V. M. sastojao se od proizvodnje

stepeništa, stepenišnih ograda, kamina, i ukrasnih elemenata od kovanog
gvožđa za nove stambene zgrade, sve u velikim serijama, po standardnim
nacrtima. Za jednu novu zgradu od četrdeset stambenih jedinica jedan isti
komad bi se proizvodio četrdeset puta u jednoj seriji. Naizgled, Korporacija
V. M. je predstavljala livnicu. Ali se pored toga bavila još jednim poslom iz
koga je izvlačila svoju stvarnu dobit.
Koristeći komplikovan i raznovrstan alat, materijale, i mašine,
Korporacija V. M. je u neprekidnom nizu izbacivala falsifikate predratnih
predmeta američke izrade. Ti falsifikati su se oprezno ali vešto isporučivali
tržištu umetničkim predmetima na veliko, da bi se zatim pridružili
originalnim predmetima koji su se sakupljali na celom kontinentu. Kao i u
oblasti filatelije i numizmatike, niko ni slučajno nije mogao proceniti koji je
procenat falsifikata u prometu. A niko naročito trgovci i kolekcionari – nije to
ni želeo.
Kada je Frink napustio posao, na njegovom radnom stolu ostao je do pola
urađen kolt iz Graničnog perioda; on je sam bio napravio kalupe, izlio, i
ručno glačao komade. Za sitno oružje iz perioda Američkog građanskog rata i
Granice postojalo je neograničeno tržište; Korporacija V. M. je mogla da
proda sve što bi Frink mogao da proizvede. To je bila njegova specijalnost.
Prišavši polako stolu, Frink uze još rapavu i neobrađenu arbiju revolvera.
Još tri dana i pištolj bi bio završen. Da, mislio je, dobar je to rad. Stručnjak je
mogao da vidi razliku… ali japanski kolekcionari nisu bili autoriteti u
pravom smislu reči, nisu imali standarde ili testove po kojima su mogli da
prosude.
U stvari, koliko je njemu bilo poznato, njima nikada nije ni palo na pamet
da se zapitaju da li su takozvani istorijski umetnički predmeti koji su se
prodavali po trgovinama Zapadne obale pravi. Možda će se jednoga dana
zapitati… i onda će pući tikva, i tržište će biti uništeno čak i za autentične
komade. Grešamov zakon: falsifikati će potkopati vrednost originalnih
predmeta. I zbog toga se bez sumnje, nije ni potezala istraga; na kraju
krajeva, svako je bio srećan. Fabrike, ovde-onde po raznim gradovima, koje
su izbacivale te komade – one su zarađivale. Trgovci na veliko su ih proturali
dalje, dok su ih trgovci na malo izlagali i reklamirali. Kolekcionari su drešili
kese i srećno nosili kući kupljene predmete, da impresioniraju svoje
saradnike, prijatelje, i ljubavnice.
Kao sa posleratnim papirnim novcem bilo je fino sve dok se ne začačka
stvar. Niko nije oštećen – do dana sračunavanja. A onda će svako,
podjednako, biti uništen. Ali u međuvremenu, niko nije o tome govorio, čak
ni ljudi koji su zarađivali izrađujući falsifikate; zatvarali su oči pred onim što
prave, vezivali pažnju za čisto tehničke probleme.
„Koliko ima od kada si pokušavao da praviš originalne nacrte?” zapita
Makarti.
Frink sleže ramenima. „Godinama već nisam. Mogu da kopiram u dlaku
tačno. Ali…”
„Znaš šta mislim? Ja mislim da si ti prihvatio nacističku ideju da Jevreji
ne mogu da stvaraju. Da mogu samo da imitiraju i prodaju. Posrednici.”
Uporno i nemilosrdno je ispitivao Frinka.
„Možda je tako”, reče Frink.
„Pokušaj. Napravi koji originalan dizajn. Ili radi direktno na metalu. Igraj
se malo. Kao što se dete igra.”
„Ne”, reče Frink.
„Nemaš vere”, reče Makarti. „Potpuno si izgubio veru u sebe – je li tako?
To ne valja. Zato što znam da bi ti to mogao.” Onda se udalji od radnog stola.
Uopšte ne valja, mislio je Frink. Ali je ipak istina. Činjenica. Ne mogu
steći veru ili oduševljenje time što želim. Što odlučim.
Taj Makarti je, razmišljao je dalje, mnogo dobar poslovođa. On ume da
podstakne čoveka na rad, da ga natera da uloži najveći napor, da da sve od
sebe uprkos sebi. On je prodorni vođa; gotovo da me je inspirisao, za
trenutak, tamo. Ali – Makarti je već bio otišao; napor je bio uzaludan.
Baš šteta što nemam ovde moj primerak proročanstva, pomisli Frink.
Mogao bih da ga pitam za savet o ovome; da pred njega iznesem pitanje zbog
njegovih pet hiljada godina mudrosti. Onda se seti da u salonu poslovne
kancelarije Korporacije V. M. ima jedan primerak J. Činga. Zato se uputi iz
radnog dela, hodnikom, žurno kroz poslovnu kancelariju pa u hol.
Sedeći na jednoj od holskih stolica od hroma i plastike, ispisa svoje
pitanje na poleđini jednog koverta: „Da li treba da pokušam da započnem
kreativni privatan posao koji mi je upravo opisan?” Onda poče da baca
novčiće.
Donja linija je bila sedmica, isto tako i druga, pa zatim i treća. Donji
trigram je Č’ien, shvati on. To je izgledalo dobro; Č’ien je kreativno. Zatim
linija Četiri, osmica. Jin. I linija Pet, takođe osam, linija Jin. Gospode bože,
pomisli uzbuđeno; još jedna linija Jina i dobijam Heksagram jedanaest, T’ai,
Mir. Vrlo povoljan sud. Ili – ruke mu zadrhtaše dok je zveckao novčićima.
Linija Jang, i otuda Heksagram Dvadeset šest, Ta Ć’u, Obuzdavajuća snaga
Velikog. I jedan i drugi donose povoljan sud, a mora da bude jedan ili drugi.
Baci tri novčića.
Jin. Šestica. Mir.
Otvorivši knjigu, pročita sud.

MIR. Mali odlazi,

Veliki se približava.
Dobra sreća. Uspeh.

Znači treba da učinim kako mi kaže Makarti. Da otvorim svoju radnjicu.

Sada šest na vrhu, moja jedna pokretna linija. Okrete stranicu. Kakav je bio
tekst? Nije mogao da se seti; verovatno povoljan, jer je i sam heksagram tako
povoljan. Ujedinjenje neba i zemlje – ali prva i poslednja linija su uvek bile
izvan heksagrama, tako da eventualno šest na vrhu…
Očima izdvoji red, pročita ga u trenu.

Zid pada nazad u opkop.

Sada ne upotrebljavaj vojsku.
Upoznaj svoj grad sa svojim naređenjima.
 Istrajavanje donosi poniženje.

Propadam! uzviknu užasnut. I komentar.

Promena na koju se aludira u sredini heksagrama počela je da se zbiva. Zid

grada tone nazad u opkop iz koga je iskopan. Sudnji čas je blizu…

To je, nesumnjivo, bio jedan od najočajnijih redova u celoj knjizi od

preko tri hiljade redova. Pa ipak je sud heksagrama bio dobar.
Koje je od ta tri trebalo da posluša?
I kako su mogli da se toliko razlikuju? Nikada mu se to ranije nije desilo,
da u predskazanju proročanstva dobra sreća i sudnji čas budu pomešani u
jedno; kakva vanprirodna sudbina, kao da je proročanstvo izgrebalo dno
bačve, hitnulo uvis sve moguće krpe, kosti i pogan tmine, pa se onda
preokrenulo i nalilo svetlost kao kuvar kad pošašavi. Mora da sam pritisnuo
dva dugmeta odjednom, zaključi; zgurao stvari ujedno i dobio ovaj izluđeni
pogled na stvarnost. Samo za trenutak – srećom. Nije trajalo.
Boga mu, pomisli, pa mora da bude jedno ili drugo; ne može biti oboje.
Ne možeš istovremeno imati dobru sreću i zlu kob.
Ili… možeš?
Posao sa nakitom će doneti dobru sreću; sud se odnosi na to. Ali taj
prokleti red on govori o nečem dubljem, o nekoj katastrofi u budućnosti, koja
verovatno i nema veze sa poslom sa nakitom. Neka zla sudbina koja me čeka
u svakom slučaju.
Rat! pomisli. Treći svetski rat! Dve milijarde ljudi pobijeno, naša
civilizacija zbrisana sa lica zemlje. Hidrogenske bombe padaju kao grad.
Oh Gewalt! Šta se događa? Jesam li to ja pokrenuo? Ili neko drugi nešto
spetljava, neko koga čak i ne poznajem? Ili – svi mi zajedno. To je greška
onih fizičara i one teorije sinhronosti, da je svaka čestica povezana sa svakom
drugom; ne možeš ni da prdneš a da ne promeniš ravnotežu u vasioni. Zato
život ispada kao vic kome nema ko da se smeje. Otvorim knjigu i dobijem
izveštaj o budućim događajima koje bi čak i Bog želeo da odloži u arhivu i
zaboravi. A ko sam ja? Pogrešna osoba; to mogu da kažem.
Treba da uzmem svoj alat, dobijem motore od Makartija, otvorim radnju,
započnem svoj posao sa prčkarijama, nastavim uprkos strašnom stihu. Da
radim, stvaram na svoj način sve do samog kraja, da živim što bolje mogu,
što aktivnije, sve dok se zid ne sruši nazad u šanac za sve nas, za celo
čovečanstvo. To mi kaže proročanstvo. Sudbina će nas na kraju u svakom
slučaju dotući sekirom, ali ja u međuvremenu imam svoj posao; moram
upotrebljavati svoj mozak, ruke.
Sud je bio samo za mene, za moj rad. Ali stih; on je bio za sve nas.
I suviše sam mali, pomisli. Mogu samo da pročitam šta je napisano,
pogledam uvis, pa onda da pognem glavu i batrgam se dalje kao da nisam ni
video; proročanstvo ne očekuje da ja počnem da jurim ulicama, i drečim i
kukam na sav glas da bih privukao pažnju sveta.
Da li to iko može da izmeni? pitao se. Svi mi zajedno… ili jedna velika
figura… ili neko strateški postavljen, koji je slučajno na pravom mestu.
Prilika. Nesrećan slučaj. I naši životi, naš svet, vise o tome.
Zatvorivši knjigu, izađe iz hola i vrati se u glavnu radnu halu. Kada
primeti Makartija mahnu mu da dođe na jedan kraj gde su mogli da nastave
razgovor.
„Što više razmišljam o tome”, reče Frink, „sve mi se više dopada tvoja
ideja.”
„Fino”, reče Makarti. „Sad slušaj. Evo šta ćeš da učiniš. Moraš da dobiješ
novac od Vajndama-Metsona.” Namignu, sporim, jakim uplašenim trzajem
kapka. „Smislio sam kako. Ja ću da ostavim posao i da se uortačim s tobom.
Moji nacrti, znaš. Šta fali? Ja znam da su dobri.”
„Sigurno”, reče Frink, pomalo ošamućen.
„Vidimo se večeras posle posla”, reče Makarti. „Kod mene u stanu. Dođi
oko sedam pa da večeraš sa Džin i sa mnom – ako možeš da podneseš
klince.”
„Važi”, reče Frink.
Makarti ga pljesnu po ramenu i udalji se.
Daleko sam doterao, reče Frink samom sebi. Za poslednjih deset minuta.
Ali nije bio zabrinut; osećao je, sada, uzbuđenje.
Svakako se brzo desilo, mislio je prilazeći svom stolu i počevši da
sakuplja alat. Tako se valjda događaju te stvari. Prilika, kada se ukaže.
Celog života sam čekao na ovo. Kada proročanstvo kaže ‘nešto se mora
postići’ – ono to i misli. Vreme je istinski veliko. Koliko je sati, sada? Koji je
ovo trenutak? Šesti na vrhu u Heksagramu Jedanaest menja sve u Dvadeset
šest, obuzdavajući snagu Velikog. Jin postaje Jang; red se pokreće i
pojavljuje se nov Momenat. A ja sam toliko otišao u stranu da čak nisam ni
primetio!
Kladim se da sam zato dobio onaj strašan stih; jedino na taj način
Heksagram Jedanaest može da se pretvori u Heksagram Dvadeset šest, tom
pokretnom šesticom na vrhu. Zato ne treba toliko da šizim.
Ali, uprkos svom uzbuđenju i optimizmu, nije mogao da potpuno izbaci
stih iz glave.
Međutim, mislio je ironično, pokušavam iz sve snage; do sedam sati
večeras možda ću uspeti da zaboravim kao da se nikada nije ni desilo.
Mislio je, svakako se nadam. Zato što je ovaj sastanak sa Edom velika
stvar. On ima neku ideju koja uspeva u fasu; znam to. I ne nameravam da
budem ispušten iz toga.
Ovog trenutka ja nisam ništa, ali ako to mogu da preokrenem, možda ću
moći da vratim Julijanu. Znam ja šta ona želi – ona zaslužuje da bude udata
za čoveka koji nešto znači, za značajnu ličnost u društvu, a ne za nekakvog
meshuggenera.[23] Muškarci su bili muškarci, u staro vreme; recimo, posle
rata. Ali sve je to sada prošlo.
Nije čudo što luta iz mesta u mesto, od muškarca do muškarca, tražeći. I
čak ni sama ne znajući šta je to, šta je njenoj biologiji potrebno. Ali ja znam, i
ovom epohalnom akcijom sa Makartijem – šta god da je – ja ću to postići za
nju.

U vreme ručka, Robert Čildan zatvori Američke umetničke rukotvorine

Inc.. Obično je išao preko puta i jeo u kafani. U svakom slučaju ostajao je ne
duže od pola sata, a danas je otišao samo na dvadeset minuta. Stomak mu je
još bio poremećen od sećanja na mučenje sa gospodinom Tagomijem i
osobljem Trgovinske misije.
Kad se vratio u radnju, reče sebi: možda da probam novu politiku
neodlaženja na noge. Sav posao u radnji.
Dva sata pokazivanja. Dugo i suviše. Sve u svemu gotovo četiri sata;
prekasno da se opet otvori radnja. Ode celo podne na prodavanje jedne
stvarčice, časovnika Miki Maus; skupa dragocenost, ali ipak… Otključa vrata
radnje, podupre ih, ode pozadi da okači kaput.
Kada se opet pojavio u radnji vide da ima mušteriju. Belca. Pa, pomisli.
Iznenađenje.
 „Dobar dan, gospodine”, reče Čildan lako se naklonivši. Verovatno pinok.
Krhak, prilično crnomanjast čovek. Lepo obučen, po modi. Ali nije opušten.
Kao da se malo preznojava.
„Dobar dan”, promrmlja čovek, i krenu po radnji da razgleda izložene
stvari. Onda, sasvim iznenada, priđe tezgi. Posegnu u džep, izvuče malu
sjajnu kožnu navlaku za karte, spusti na tezgu višebojnu, kitnjasto štampanu
podsetnicu.
Na podsetnici, Imperijalni amblem, i vojne oznake. Mornarica. Admiral
Haruša. Robert Čildan razgleda karticu, impresioniran.
„Admiralov brod”, objasni mušterija, „leži u ovom trenutku u Zalivu San
Franciska. Nosač Siokaku.”
„Oh”, reče Čildan.
„Admiral Haruša još nikada nije bio na Zapadnoj Obali”, nastavi
mušterija. „Ima mnogo želja dok bude ovde, a jedna je da lično poseti vašu
čuvenu radnju. Sve vreme u Houm Ajlendsu sluša o Američkim umetničkim
rukotvorinama Inc..”
Čildan se pokloni sa velikim zadovoljstvom.
„Međutim”, nastavi mušterija, „zbog pritiska raznih obaveza, admiral ne
može lično da dođe u posetu vašoj cenjenoj radnji. Ali je poslao mene; ja sam
njegov lični momak.”
„Admiral je kolekcionar?” reče Čildan dok mu je mozak radio najvećom
mogućom brzinom.
„On je ljubitelj umetnosti. Poznavalac. Ali ne kolekcionar. Hoće nešto što
se može pokloniti, zapravo: želi svakom oficiru na svom brodu da pokloni po
jedan dragocen predmet od istorijskog značaja, jedan primerak oružja koje se
nosi o boku, iz epskog Američkog građanskog rata.” Čovek zastade.
„Ukupno ima dvanaest oficira.”
Čildan uze da računa u sebi. Dvanaest primeraka oružja iz Građanskog
rata. Trošak za kupca: gotovo deset hiljada dolara. Zadrhta.
„Kao što je poznato”, nastavi čovek, „vaša radnja prodaje takve
dragocene antikvitete iz američke istorije. Koji, avaj, i suviše brzo iščezavaju
u tamnici vremena.”
Jako pazeći šta govori – nije mogao dopustiti sebi da ovo izgubi, da
napravi jednu jedinu omašku – Čildan reče: „Da, tačno je. Od svih trgovina u
P.A.D., ja posedujem najlepše primerke oružja iz Građanskog rata koji se
mogu zamisliti. Biće mi drago da uslužim Admirala Harušu. Da li da
pokupim jednu izvanrednu kolekciju takvog oružja i donesem je na Siokak?
Eventualno danas popodne?”
Čovek reče: „Ne. Pogledaću ovde.”
Dvanaest. Čildan je izračunavao. Nije imao dvanaest – u stvari, imao je
samo tri. Ali mogao bi da dobavi dvanaest, ako ga sreća posluži, raznim
kanalima u roku od nedelju dana. Avio-ekspresom sa Istoka, na primer. Pa
onda lokalne veze sa trgovcima na veliko.
„Vi se, gospodine”, reče Čildan, „razumete u takvo oružje?”
„Manje-više”, reče čovek. „Imam jednu zbirku malog oružja, uključujući
i sićušni tajni pištolj koji je napravljen tako da izgleda kao domina. Oko
1840. godine.”
„Izvanredan komad”, potvrdi Čildan prilazeći zaključanom sefu da uzme
nekoliko pištolja da bi ih lični poslužitelj Admirala Haruše pregledao.
Kada se vrati, vide kako čovek ispunjava ček. Čovek zastade i reče:
„Admiral želi da plati unapred. Kapara od petnaest hiljada dolara P.A.D.”
Čildanu se soba zavrte pred očima. Ali uspe da zadrži miran glas; čak
izvede tako da se pomalo i dosađuje. „Ako želite. To nije potrebno; čista
poslovna formalnost.” Položivši kutiju od kože i filca, reče: „Evo, ovo je
izuzetan Kolt ‘44 iz 1860. godine.” Otvori kutiju. „Crni barut i kugla. To je
išlo Armiji Sjedinjenih Država. Mladići u plavim uniformama nosili su ih u,
recimo, Drugu bitku kod Bul Rana.”[24]
Čovek je prilično dugo razgledao Kolt ‘44. Onda, podigavši pogled,
hladno reče: „Gospodine, ovo je imitacija.”
„A?” učini Čildan ne shvatajući.
„Ovaj komad nije stariji od šest meseci. Gospodine ponudili ste mi
falsifikat. Bačen sam u sumnju. Ali, pogledajte. Ovo drvo tu. Veštački
postarinjeno kiselom hemikalijom. Sramota.” Onda spusti pištolj.
Čildan uze pištolj i zadrža ga među šakama. Ništa mu nije padalo na
pamet. Jednako premećući pištolj, najzad reče: „Ne može biti.”
„Imitacija istorijski autentičnog revolvera. Ništa više. Bojim se,
gospodine, da ste prevareni. Biće kakav beskrupulozni klipan. Morate ovo
prijaviti policiji San Franciska.” Čovek se pokloni. „Žalosno. Možda u radnji
imate i druge imitacije. Moguće je, gospodine, da vi, vlasnik, trgovac
ovakvim stvarima, ne umete da razlikujete falsifikate od pravih primeraka.”
 Zavlada tišina.
Čovek pokupi poluispunjen ček koji je bio ispisivao. Vrati ga u džep,
odloži pero, i pokloni se. „Šteta, gospodine, ali jasno vam je da, na žalost,
posle svega ne mogu da zaključim posao sa Američkim umetničkim
rukotvorinama. Admiral Haruša će biti razočaran. Ipak, vi shvatate moj
položaj.”
Čildan je blenuo u pištolj.
„Do viđenja, gospodine,” reče čovek. „Molim vas da prihvatite savet koji
vam ponizno dajem; unajmite nekog stručnjaka da vam proveri robu. Vaša
reputacija… Siguran sam da shvatate.”
Čildan sasvim tiho promuca: „Gospodine, ako biste molim vas…”
„Budite mirni, gospodine. Neću ovo nikome spomenuti. Reći ću admiralu
da je vaša radnja danas na žalost bila zatvorena. Na kraju krajeva,” čovek
zastade na vratima. „Obojica smo, na kraju krajeva, belci.” Još jednom se
pokloni i ode.
Ostavši sam, Čildan je stajao i držao pištolj.
Nemoguće, mislio je.
Ali mora da je tako. Bože blagi na nebu. Uništen sam. Ubio sam posao od
petnaest hiljada dolara. Još i dobar glas ako se ovo otkrije. Ako taj čovek,
poslužitelj Admirala Haruše, nije diskretan.
Ubiću se, zaključi. Izgubio sam se. Ne mogu dalje; to je činjenica.
A s druge strane, možda je onaj čovek pogrešio.
Možda je lagao.
Poslalo ga je Odeljenje Sjedinjenih Država za predmete od istorijskog
značaja da me uništi. Ili Ekskluzivni umetnički predmeti Zapadne obale.
U svakom slučaju, neki od mojih konkurenata.
Revolver je bez sumnje originalan.
Kako da saznam? Čildan napregnu mozak. Da. Daću da se pištolj ispita u
Odeljenju za penologiju Kalifornijskog univerziteta. Tamo poznajem nekoga,
ili sam bar nekada poznavao. Ovo se i ranije jednom dogodilo. Navodna
neautentičnost starinske ostraguše.
Užurbano telefonira jednoj od gradskih službi za kurirske poslove i
isporuke i reče im da odmah pošalju jednog čoveka. Onda zamota revolver i
napisa poruku Univerzitetskoj laboratoriji, tražeći da odmah stručno procene
starost revolvera i odmah ga obaveste telefonom. Kurir stiže; Čildan mu dade
poruku i paket, adresu, i reče mu da ide helikopterom. Čovek ode, a Čildan
poče da korača po radnji, čekajući… čekajući.
Univerzitet pozva u tri sata.
„Gospodine Čildan”, reče glas, „želeli ste da se proveri autentičnost ovog
oružja, ovog Armijskog Kolta ‘44, model 1860.” Onda ćutanje, dok je Čildan
zabrinuto stiskao slušalicu. „Evo izveštaja laboratorije. To je replika izlivena
iz plastičnih kalupa, izuzev orahovine. Svi serijski brojevi pogrešni. Ram nije
kaljen cijanidnim procesom. I smeđe i plave površine postignute modernom
brzodelujućom tehnikom, ceo revolver veštački postarinjen, postupkom
kojim se dobija izgled starosti i iznošenasti.”
Čildan rapavo izusti: „Čovek koji mi ga je doneo na procenu…”
„Recite mu da su ga prevarili”, reče tehničar Univerziteta. „I to dobro.
Rad je dobar. Napravio ga je pravi profesionalac. Vidite, autentičnom
revolveru davao se – znate, one plavo-metalne delove? Oni su stavljani u
kutiju od kožnih traka, zapečaćeni, sa cijanidom, i zagrevani. I suviše je to
komplikovano, danas. Ali ovo je rađeno u prilično dobro opremljenoj
radionici. Otkrili smo čestice nekoliko jedinjenja za glačanje i finalnu obradu,
nekih sasvim neobičnih. Sad, mi to ne možemo da dokažemo, a1i znamo da
postoji čitava industrija koja izbacuje te falsifikate. Mora da postoji. Toliko
smo ih mnogo videli.”
„Ne”, reče Čildan. „To su samo glasine. To vam mogu reći kao apsolutnu
činjenicu, gospodine.” Podiže glas do pištanja. „A ja sam u mogućnosti da
znam. Zašto mislite da sam vam ga poslao? Primetio sam da je lažan, jer
imam dugogodišnju praksu. Ovakav pištolj je retkost, neobičnost. U stvari
šala. Trik.” Prekide, zadihan. „Hvala vam što ste potvrdili moje opservacije.
Ispostavićete mi račun. Zahvaljujem.” I odmah obesi slušalicu.
Onda, ne zastavši, izvuče svoje knjige. Poče da traga za revolverom.
Kako je došao do njega? Od koga?
Došao je, otkri on, od jednog od najvećih snabdevača na veliko u San
Francisku. Udružena firma Reja Kalvina na Van Nesu. Smesta im telefonira.
„Dajte mi gospodin Kalvina”, reče. Glas mu je sada bio malo mirniji.
Kroz koji trenutak grub glas, veoma poslovan. „Da.”
„Ovde Bob Čildan. Iz A. U. R. Inc. u Montgomeriju. Rej, imam jednu
delikatnu stvar. Želim da se sastanem sa tobom, privatno, negde danas u
tvojoj kancelariji ili već tako. Veruj mi, gospodine. Bolje da saslušaš moju
molbu.” Sada shvati da već urla u telefon.
„Okej”, reče Kalvin.
„Nemoj reći nikome. Ovo je apsolutno poverljivo.”
„Četiri sata?”
„Četiri”, reče Čildan. „U tvojoj kancelariji. Do viđenja.”
Tako besno zalupi slušalicu da se ceo telefon sruši sa tezge na pod; on
kleknu, pokupi ga, i vrati na mesto.
Imao je još pola časa do polaska; imao je sve to vreme da korača,
bespomoćan, i da čeka. Šta da učini? Ideja. Telefonira uredništvu Tokio
Heralda u San Francisku, na Market Stritu.
„Gospođo”, reče, „molim vas kažite mi da li je nosač Siokaku u luci, i ako
jeste, koliko ostaje. Za tu informaciju bio bih zahvalan vašem cenjenom
listu.”
Razapinjuće čekanje. Onda se devojka vrati.
„Prema našoj dokumentaciji, gospodine”, reče kikotavo, „nosač Siokaku
je na dnu Filipinskog mora. Potopila ga je jedna američka podmornica 1945.
godine. Imate li još pitanja, gospodine?” Očigledno da se njima, u uredništvu
lista, dopadala sva ta šega koja se terala s njim.
Okači slušalicu. Nema nosača Siokaku već sedamnaest godina. Verovatno
ne postoji ni Admiral Haruša. Onaj čovek je bio prevarant. A ipak.

Čovek je bio u pravu. Kolt ‘44 je falsifikat. Nije bilo jasno.

Možda je čovek špekulant; pokušavao da izazove veštačku nestašicu na
tržištu oružja iz perioda Građanskog rata da bi podigao cene. Stručnjak. I
prepoznao je falsifikat. Profesionalac nad profesionalcima.
Da bi znao mora da bude profesionalac. Neko ko to radi. Ne prosto
kolekcionar.
Čildan oseti malo olakšanje. Onda gotovo niko drugi i neće primetiti.
Možda niko drugi. Tajna je sigurna.
Da se manem toga?
Razmišljao je. Ne. Moram da ispitam stvar. Najpre, da povratim
investiciju; da naplatim od Reja Kalvina. I – moram da dam sve druge
predmete koje imam na lageru da se ispitaju u Univerzitetskoj laboratoriji.
 Ali – ako su mnogi od njih neautentični? Gadna stvar.
Jedini način je ovaj, zaključi on. Osećao se mučno, čak očajno. Otići Reju
Kalvinu. Suočiti se s njim. Nastojati da on istera stvar do izvora. Možda je i
on nevin. Možda nije. U svakom slučaju, reći mu, nema više falsifikata, inače
više nikada neću kupovati preko njega.
On će morati da pokrije gubitak, reši Čildan. Ne ja. A ako ne bude hteo,
obratiću se drugim trgovcima na malo, kazaću im; upropastiću mu dobar glas.
Zašto da ja sam budem upropašćen? Prebaciti to na one koji su odgovorni,
nazad, pa neka oni trljaju glavu.
Ali se to mora učiniti u najvećoj tajnosti. Zadržimo stvar strogo među
nama.
 5.

Telefonski poziv Reja Kalvina zbuni Vajndam-Metsona. Nije mogao da

razazna o čemu je reč, delimično zbog Kalvinovog brzog govora, a delimično
zato što se u trenutku poziva – jedanaest i trideset noću – Vajndam-Metson
zabavljao sa jednom posetiteljkom u svom apartmanu u Hotelu Muromači.
Kalvin reče: „Slušaj, prijatelju moj, vraćamo vam celu onu poslednju
pošiljku od vaše firme. I vratio bih i ono od ranije, ali smo sve platili izuzev
ove poslednje pošiljke. Vaš račun od osamnaestog maja.”
Prirodno, Vajndam-Metson je želeo da zna zašto.
„Drljavi falsifikati”, reče Kalvin.
„Ali ti si to znao”, zanemeo je. „Hoću da kažem, Rej, da si ti oduvek bio
svestan situacije.” Baci pogled unaokolo; devojka se nekamo izgubila,
verovatno je otišla u toalet.
Kalvin reče: „Znao sam da su falsifikati. Ne govorim o tome. Govorim o
onom prljavom delu posla. Vidiš, mene zaista nije briga da li se neki pištolj
koji nam ti pošalješ stvarno upotrebljavao u Građanskom ratu ili ne; meni je
samo stalo da to bude zadovoljavajući Kolt ‘44, artikal taj-i-taj u tvom
katalogu. Mora da zadovolji standarde. Slušaj, znaš li ko je Robert Čildan?”
„Da.” Nejasno se sećao, mada u trenutku nije mogao da tačno odredi ime.
Neko značajan.
„Bio je danas ovde. U mojoj kancelariji. Zovem te iz kancelarije, ne od
kuće; još se petljamo s tim. U svakom slučaju, on je došao i odverglao jednu
dugačku priču. Pobesneo je. Zaista je jako uznemiren. Kako izgleda, nekakva
njegova krupna mušterija, neki japovski admiral došao u radnju, ili poslao
svog čoveka. Čildan je pričao o porudžbini od dvadeset hiljada dolara, ali to
verovatno preteruje. U svakom slučaju, ono što se desilo – a ja nemam
razloga da sumnjam u taj deo priče – jeste da je Japanac došao u radnju, hteo
da kupi, bacio pogled na jedan od onih Koltova ‘44 koje vi isporučujete,
video da je falsifikat, strpao pare nazad u džep od pantalona, i otišao. Eto ti.
Šta kažeš na to?”
Vajndam-Metson nije mogao ništa da smisli da kaže. Ali smesta pomisli
za sebe, to su Frink i Makarti. Rekli su da će napraviti nešto, i to je to. Ali –
nije mogao da dokuči šta su učinili; iz Kalvinove priče nije mogao da shvati.
Obuze ga nekakav sujeverni strah. Ta dvojica – kako su mogli da
falsifikuju stvar napravljenu prošlog februara? Pretpostavio je da će otići u
policiju ili u novine, ili čak do pinočke vlade u Saku,[25] i naravno da se za
sve to pobrinuo. Jezivo. Nije znao šta da kaže Kalvinu; mumlao je dalje bez
kraja i najzad uspe nekako da zaključi razgovor i skine se s telefona.
Kada je spustio slušalicu shvati, trgavši se, da je Rita izašla iz spavaće
sobe i da je slušala ceo razgovor; hodala je nervozno gore-dole, samo u
crnom svilenom kombinezonu, dok joj je plava kosa padala po nagim, malo
pegavim ramenima.
„Kaži policiji”, reče.
Pa, pomisli on, verovatno bi bilo jeftinije ponuditi im dve hiljade ili tako
nešto. Primili bi; to je verovatno i sve što traže. Takvi mali ljudi misle na
malo; njima će to izgledati puno. Uložiće pare u svoj novi posao, izgubiti ih, i
opet bankrotirati u roku od mesec dana.
„Ne”, reče.
„Zašto ne? Ucena je zločin.”
Teško je bilo objasniti joj. Bio je navikao da plaća ljude; to je bio deo
operativnih troškova poslovanja, kao komunalije. Ako je suma dovoljno
mala… ali imalo je smisla to njeno. Razmišljao je.
Daću im dve hiljade, ali ću stupiti u kontakt sa onim momkom iz
Gradskog centra koga poznajem, onim policijskim inspektorom. Da oni
zavire i u Frinka i u Makartija i vide da li ima nešto od koristi. Pa kada se
vrate i opet pokušaju – moći ću da ih sredim.
Na primer, mislio je, neko mi je rekao da je Frink Čiva. Promenio nos i
ime. Imam samo da obavestim nemačkog konzula ovde. Rutinska stvar. On
će tražiti izručenje od Japovskih vlasti. Ima da uguše dripca čim ga prebace
preko Demarkacione linije. Mislim da imaju jedan od onih logora u Njujorku.
Onih sa rernom.
„Iznenađuje me”, reče devojka, „da neko može da ucenjuje čoveka tvog
formata.” Posmatrala ga je.
„Pa, kazaću ti”, reče on. „Ceo taj biznis sa istorijskim značajem je
besmislica. Ti Japovi su ćoravi. Dokazaću to.” Ustade, požuri u svoj kabinet,
i odmah se vrati sa dva upaljača za cigarete koje stavi na stočić. „Pogledaj
ove. Izgledaju isti, zar ne? E pa, slušaj. Jedan ima istorijski značaj.” Isceri se
na devojku. „Uzmi ih. Hajde. Jedan vredi četrdeset ili pedeset hiljada dolara
na kolekcionarskom tržištu.”
Devojka pažljivo uze dva upaljača i razgleda ih. „Zar ga ne osećaš?”
zadirkivao ju je. „Istorizam.” Ona zapita: „Šta je istorizam?”
„Kada neka stvar nosi istoriju u sebi. Slušaj. Jedan od ta dva upaljača bio
je u džepu Franklina D. Ruzvelta kada je on bio ubijen. A drugi nije. Jedan
ima istoriju u sebi, i te kakvu. Koliko je ikad išta imalo. A drugi nema ništa.
Osećaš li? Ne. Ne umeš da kažeš koji je koji. Nema nikakvog ‘mističnog
plazmatičnog prisustva’, nikakve atmosfere oko njega.”
„Joj”, reče devojka sa strahopoštovanjem. „Je li to stvarno tako? Da je on
toga dana nosio jedan od tih upaljača sa sobom?” ‘
„Sigurno. I ja znam koji je taj. Vidiš u čemu je stvar. To je sve jedna
velika mućka; oni je sami sebi prave. Hoću da kažem, jedan pištolj prođe
kroz neku čuvenu bitku, kao što je ona na Mer-Argon, i isti je kao da i nije
prošao, osim ako ne znaš. To je ovde unutra.” Kucnu se po glavi. „U glavi, a
ne u revolveru. Ja sam bio kolekcionar. U stvari, tako sam ušao u ovaj posao.
Sakupljao sam marke. Stare britanske kolonije.”
Devojka je sada stajala kraj prozora, sa prekrštenim rukama, i gledala u
svetla San Franciska. „Moja majka i tata su govorili da ne bismo izgubili rat
da je on preživeo”, reče.
„Okej”, nastavi Vandom-Metson. „A sada recimo prošle godine
Kanadska vlada ili neko, ma ko pronađe ploče sa kojih su se štampale neke
stare marke. I štamparsku boju. I još…”
„Ne verujem da je ijedan od ta dva upaljača pripadao Franklinu
Ruzveltu”, reče devojka.
Vajndam-Metson se zakikota. „To i hoću da kažem! Morao bih da ti to
dokažem nekim dokumentom. Potvrdom o originalnosti. I tako ti je to sve
falsifikat, jedno masovno zaluđivanje. Hartija dokazuje vrednost, a ne sam
predmet!”
„Pokaži mi papir.”
 „Svakako.” Poskoči s mesta i uputi se nazad u kabinet.
Skide sa zida uramljenu potvrdu Smitsonove institucije; papir i upaljač su
ga koštali čitavo bogatstvo, ali su vredeli zato što su mu omogućivali da
dokaže da je u pravu, da reč ‘falsifikat’ ne znači zapravo ništa, pošto ni reč
‘autentičan’ ne znači ništa u stvari.
„Kolt ‘44 je Kolt ‘44”, doviknu devojci vraćajući se žurno u dnevnu sobu.
„To ima veze sa kalibrom i oblikovanjem, a ne sa vremenom kada je
napravljen. To ima veze sa…”
Ona ispruži ruku. On joj dade dokument. „Znači, pravi je”, reče konačno.
„Da. Ovaj.” Uze upaljač sa ogrebotinom sa strane.
„Pošla bih sada”, reče devojka. „Videćemo se opet neke večeri.” Spusti
dokument i upaljač i pođe ka spavaćoj sobi gde joj je bila odeća.
„Zašto?” povika on uznemireno, idući za njom. „Znaš da je savršeno
sigurno; moja žena se neće vratiti još nedeljama – objasnio sam ti celu
situaciju. Odvojena dužica.”
„Nije zbog toga.”
„Šta je onda?”
Rita reče: „molim te pozovi pedikab za mene. Dok se obučem.”
„Odvešću te kući”, reče on natmureno.
Ona se obuče, i onda, dok je on vadio njen kaput iz ormana, uze ćuteći da
luta po apartmanu. Izgledala je zamišljena, povučena, čak malo i deprimirana.
Prošlost rastužuje ljude, shvati on. Do đavola; zašto sam morao to da
iznosim? Ali majku mu, pa tako je mlada – mislio sam da će jedva znati ime.
Ona kleče kraj ormana police sa knjigama. „Jesi li čitao ovo?” zapita
izvlačeći jednu knjigu.
Piljio je kratkovido. Bledunjave korice. Roman. „Ne”, reče. „To je moja
žena donela. Ona mnogo čita.”
„Treba da je pročitaš.”
I dalje razočaran, zgrabi knjigu i pogleda je. Skakavac pritiska. „Da nije
to jedna od onih knjiga što su ih zabranili u Bostonu?” zapita.
„Zabranili su je u celim Sjedinjenim državama. I u Evropi, naravno.” Bila
je otišla do vrata od predsoblja i sada je tu stajala i čekala.
„Čuo sam za tog Hotorna Abendsena.” Ali u stvari nije čuo. Sve čega se
mogao setiti u vezi sa knjigom bilo je šta? Da je upravo sada bila veoma
popularna. Još jedan krik mode. Još jedno masovno ludovanje. Saže se i
ugura je nazad na policu. „Nemam vremena da čitam popularnu beletristiku. I
suviše sam zauzet poslom.” Sekretarice, pomisli kiselo, čitajući to đubre kod
kuće uveče u krevetu. To ih stimuliše. Umesto prave stvari. Od koje se boje.
Ali naravno, u stvari žude za njom.
„Jedna od onih ljubavnih priča”, reče natmureno otvarajući vrata.
„Ne”, reče ona, „priča o ratu.” Dok su išli holom ka liftu, devojka nastavi:
„On kaže istu stvar. Kao moji mama i tata.”
„Ko? Taj Abotson?”
„To je njegova teorija. Da ga je Džo Cangara promašio, on bi Ameriku
izvukao iz Depresije i naoružao je, tako da…” Onda prekide. Stigli su do
lifta, a tu su čekali i drugi.
Nastavi kasnije, dok su se vozili kroz noćni saobraćaj u Mercedes-Bencu
Vajndama-Metsona.
„Abendsenova teorija je da bi Ruzvelt bio strašno jak predsednik. Isto
tako jak kao i Linkoln. To je pokazao one godine kada je bio predsednik,
svim onim merama koje je preduzeo. Knjiga je izmišljena. Hoću reći, ona je u
formi romana. Ruzvelt nije ubijen u Miamiju; on ostane živ i biva ponovo
izabran 1936. godine, tako da bude Predsednik sve do 1940. godine, do rata.
Zar ne shvataš. On je još predsednik kada Nemačka napada Englesku i
Francusku i Poljsku. I on sve to vidi. On jača Ameriku. Garner je bio zaista
strašan predsednik. Dosta od onoga što se dogodilo bila je njegova greška. I
onda, 1940. godine, umesto Brikera bio bi izabran demokrata.”
„Kako kaže taj Abelson”, upade Vajndam-Metson. Baci pogled na
devojku kraj sebe. Gospode, pročitaju knjigu, pomisli, pa onda nagvaždaju
bez kraja i konca.
„Prema njegovoj teoriji, umesto izolacioniste kakav je bio Briker, posle
Ruzvelta bi za predsednika 1940. godine bio izabran Reksford Tagvell.”
Njeno glatko lice, na kojem su se odražavali semafori, sijalo je životom; oči
su joj se raširile, i živo je gestikulirala. „I on bi veoma aktivno nastavio
Ruzveltovu anti-nacističku politiku. Tako bi se Nemačka bojala da 1941.
godine pritekne u pomoć Japanu. Ne bi poštovali njihov mirovni sporazum?
Shvataš?” Okrenuvši se na sedištu prema njemu, zgrabi ga sa žarom za rame i
reče: „I tako bi Nemačka i Japan izgubili rat!”
On se nasmeja.
 Zagledana u njega, tražeći nešto u njegovom licu – nije znao šta, a u
svakom slučaju morao je da pazi i na druga kola – ona reče: „Nije to smešno.
Zaista bi tako bilo. S.A.D bi bile u stanju da sliste Japance. I…”
„Kako?” prekide je on.
„On sve to ima prikazano.” Onda poćuta. „Napisano je u književnoj
formi”, reče. „Naravno da ima mnogo izmišljenog, mislim, mora da bude
zabavna, inače je ljudi ne bi čitali. Ima temu od ljudskog interesa; ima to
dvoje mladih, mladić je u Američkoj armiji. Devojka – ali, u svakom slučaju,
predsednik Tagvell je stvarno bistar. On shvata šta Japovi nameravaju.”
Zabrinuto dodade: „o ovome se može govoriti; Japovi su dozvolili da se
knjiga rastura po Pacifiku. Pročitala sam da je mnogo njih čita. Popularna je
na Houm Ajlend. Izazvala je mnogo priče.”
Vajndam-Metson reče: „Slušaj. Šta kaže on o Perl Harburu?”
„Predsednik Tagvell je toliko pametan, da je sve brodove poslao na more.
Tako flota S.A.D. nije uništena.”
„Shvatam.”
„Tako da u stvari i nema nikakvog Perl Harbura. Oni napadnu, ali
dobijaju samo neke čamčiće.”
„Zove se ‘Skakavac’ kako beše?”
„‘Skakavac pritiska’. To je citat iz Biblije.”
„I Japan pretrpi poraz zato što nema Perl Harbura. Čuj. Japan bi ionako
pobedio. Čak i da nije bilo Perl Harbura.”
„Flota S.A.D. – u njegovoj knjizi – ih sprečava da zauzmu Filipine i
Australiju.”
„Zauzeli bi ih oni u svakom slučaju; njihova flota je bila nadmoćna. Ja
prilično znam Japance, i njihova sudbina je bila da preuzmu dominaciju na
Pacifiku. S.A.D. su bile u opadanju još od prvog svetskog rata. Svaka zemlja
na strani Saveznika bila je uništena u tom ratu i moralno i duhovno.”
Devojka tvrdoglavo reče: „A da Nemci nisu zauzeli Maltu, Čerčil bi ostao
na vlasti i odveo bi Englesku u pobedu.”
„Kako? Gde?”
„U Severnoj Africi – Čerčil bi konačno porazio Romela.”
Vajndam-Metson prsnu u smeh.
„I kada su Britanci najzad potukli Romela, mogli su celu svoju vojsku da
vrate kroz Tursku i da se pridruže ostacima ruske Armije – u knjizi oni
zaustavljaju nemačko napredovanje na istok u Rusiju kod nekog grada na
Volgi. Nikada nismo čuli za taj grad, ali on zaista postoji, jer sam ga potražila
u atlasu.”
„Kako se zove?”
„Staljingrad. I tamo Britanci okreću kormilo rata. Tako, u knjizi Romel se
nikada ne bi bio povezao sa onim nemačkim armijama koje su dolazile iz
Rusije, fon Paulusovim armijama; sećaš se? I Nemci nikada ne bi bili u stanju
da nastave za Srednji istok i dobiju potrebnu naftu, ili dalje do Indije kao što
su učinili i da se povežu sa Japancima. I…”
„Nikakvom strategijom na kugli zemaljskoj nije se mogao potući Ervin
Romel”, reče Vajndam-Metson. „I nikakvi događaji kao to što je taj tip
sanjao, taj grad u Rusiji što se tako herojski zove ‘Staljingrad’, nikakva akcija
zadržavanja nije mogla postići ništa više nego da se odloži ishod; nije ga
mogla izmeniti. Slušaj. Ja sam se upoznao sa Romelom. U Njujorku. Kada
sam tamo bio službeno, 1948. godine.” U stvari, vojnog guvernera S.A.D.
samo je video na jednom prijemu u Beloj kući, i to izdaleka. „Kakav čovek.
Kakvo dostojanstvo i držanje. Zato ja znam šta govorim.”
„To je bilo grozno”, reče Rita, „kada je General Romel razrešen dužnosti
i na njegovo mesto naimenovan onaj strašni Lamers. Tada su u stvari
započela ona ubijanja i oni koncentracioni logori.”
„Oni su postojali kada je Romel bio vojni guverner.”
„Ali…” ona učini gest. „To nije bilo zvanično. Možda su te stvari tada
činile one esesovske propalice… ali on nije bio kao ostali; on je više ličio na
one stare Pruse. Bio je grub…”
„Kazaću ti ja ko je stvarno nešto dobro uradio u S.A.D.”, reče Vajndam-
Metson, „kome može da se zahvali za ekonomski oporavak. Albertu Šperu.
Ne Romelu niti Organizaciji Tot. Šper je bio najbolji čovek koga je Partaj
postavila u Severnoj Americi; on je sve one biznise i korporacije i fabrike
sve! – opet pokrenuo, i to efikasno. Kad bismo mi to ovde imali – a ovako,
imamo pet jedinica koje konkurišu jedna drugoj u svakoj oblasti – i to sa
strašnim gubitkom. Nema ništa gluplje od konkurencije u privredi.”
Rita reče; „Ja ne bih mogla da živim u onim radnim logorima, tamo u
onim spavaonicama što ih imaju na Istoku. Jedna moja prijateljica; ona je
tamo živela. Cenzurisali su joj poštu – nije mogla to da mi kaže sve dok se
nije opet preselila ovamo. Morali su da ustaju u pola sedam ujutru, uz vojnu
muziku.”
„Navikla bi se na to. Imala bi čist stan, odgovarajuću ishranu, rekreaciju,
obezbeđenu zdravstvenu zaštitu. Šta ti želiš? Pivce za živce?”
Njegova velika kola nemačke proizvodnje tiho su se kretala kroz
prohladnu noćnu maglu San Franciska.

Na podu je sedeo gospodin Tagomi, sa nogama skupljenim ispod sebe.

Držao je šolju bez drške sa ulong’[26] čajem, u koju je duvao s vremena na
vreme osmehujući se na gospodina Bejnsa.
„Divno vam je ovde”, reče Bejns. „Ima nekog mira tu na Pacifičkoj obali.
Potpuno je drugačije nego – tamo.” Ne reče određeno gde to.
„Gospod se obraća čoveku u znaku probuđenja”, promrmljao je gospodin
Tagomi.
„Molim?”
„Proročanstvo. Izvinite. Onako mahinalno, iz glave.” Zamlaćivanje,
pomisli Bejns. To on misli. Osmehnu se za svoj račun.
„Mi smo apsurdni”, reče gospodin Tagomi, „zato što živimo prema knjizi
staroj pet hiljada godina. Postavljamo joj pitanja kao da je živa. Ona i jeste
živa. Kao i hrišćanska Biblija; mnoge knjige su u stvari žive. Ne metaforično.
Duh te oživljava. Vidite?” Ispitivao je lice gospodin Bejnsa, očekujući
njegovu reakciju.
Pažljivo slažući reči, Bejns reče: „Ja jednostavno – ne znam dovoljno o
religiji. Ona ne spada u moju oblast. Više volim da se držim pitanja za koja
sam unekoliko kompetentan.” U stvari, nije bio siguran o čemu to gospodin
Tagomi govori. Mora da sam umoran, mislio je gospodin Bejns. Od kada sam
došao ovamo večeras u svemu ima nečeg… patuljastog. Nečeg manjeg od
prirodne veličine, sa klovnovskim prizvukom. Šta je ta pet-hiljada-godina-
stara knjiga? Časovnik Miki Mausa, sam gospodin Tagomi, krhka šolja u ruci
gospodina Tagomija… i na zidu naspram gospodina Bejnsa, ogromna
bizonova glava, ružna i preteća.
„Šta predstavlja ta glava?” zapita on odjednom.
„To je”, odgovori gospodin Tagomi, „ništa manje nego stvorenje od koga
su domoroci živeli u prohujalim vremenima.”
„Razumem.”
„Da demonstriram umetnost ubijanja bizona?” gospodin Tagomi spusti
šolju na sto i diže se na noge. Ovde, uveče kod svoje kuće, nosio je svileni
halat, papuče i belu kravatu. „Evo me na gvozdenom konju.” Čučnu u
vazduhu. „Na krilu, verna Vinčesterka iz 1866. godine iz moje kolekcije.”
Upitno pogleda gospodina Bejnsa. „Izmoreni ste od puta, gospodine.”
„Bojim se da jesam”, reče Bejns. „Sve ovo je malo i suviše za mene.
Mnogo poslovnih briga…” A i drugih briga, mislio je. Bolela ga je glava.
Pitao se da li se oni dobri analgetici I.G. Farbena mogu dobiti ovde na
Pacifičkoj obali; zbog svojih glavobolja od sinusa bio se navikao na njih.
„Svi moramo verovati u nešto”, reče gospodin Tagomi. „Ne možemo
znati odgovore. Ne možemo, sami, da vidimo budućnost.”
Gospodin Bejns klimnu glavom.
„Možda moja žena ima nešto za glavu”, reče gospodin Tagomi, videći ga
kako skida naočare i trlja čelo. „Očni mišići izazivaju bol. Oprostite.”
Poklonivši se, izađe iz sobe.
Meni treba san, mislio je Bejns. Da se odmorim jednu noć. Ili možda
nisam dorastao situaciji? Prezam, zato što je teška.
Kada se gospodin Tagomi vrati – noseći čašu vode i neku pilulu –
gospodin Bejns reče; „Stvarno ću morati da se oprostim za večeras i da odem
u hotel. Ali najpre nešto želim da saznam. Možemo o tome dalje da
razgovaramo sutra, ako vam to odgovara. Jesu li vam kazali za treću stranu
koja će nam se pridružiti u razgovorima?”
Na licu gospodina Tagomija se za trenutak pojavi iznenađenje; onda
iznenađenje iščeze i on dobi bezbrižan izraz. „Ništa nije bilo rečeno u tom
smislu. Ali – zanimljivo je, naravno.”
„Sa Houm Ajlendsom.”
„Oh”, reče gospodin Tagomi. Ovog puta se iznenađenje ne pokaza
uopšte. Bilo je potpuno pod kontrolom.
„Jedan stariji poslovan čovek u penziji”, reče gospodin Bejns. „Koji
putuje brodom. Na putu je sada već dve nedelje. Ima predubeđenje prema
putovanju vazduhom.”
„Čudan stari”, reče gospodin Tagomi.
„Zahvaljujući svojim interesima upućen je u tržišta na Houm Ajlendu. On
će moći da nam pruži informacije, a ionako je dolazio u San Francisko na
odmor. To nije strašno značajno. Ali će nam razgovori biti precizniji.”
„Da”, reče gospodin Tagomi. „On može da ispravi greške u vezi sa
domaćim tržištem. Otišao sam iz zemlje ima već dve gospodine.”
„Jeste li hteli da mi date tu pilulu?”
Gospodin Tagomi se trže, pogleda naniže, i vide da još drži pilulu i vodu.
„Oprostite. Ovo je jako. Zove se zarakain. Proizvodi ga farmaceutska firma u
Oblasti Kine.” Ispruživši dlan, dodade, „ne stvara naviku.”
„Taj starac”, reče gospodin Bejns spremajući se da uzme pilulu,
„verovatno će se obratiti direktno vašoj Trgovinskoj misiji. Napisaću njegovo
ime, tako da vaši ljudi znaju da ga ne odbiju. Ja se nisam sa njim upoznao, ali
čujem da je nagluv i pomalo ekscentričan. Nipošto ga ne smemo ozlojediti.”
Gospodin Tagomi je izgleda razumeo. „On voli rododendrone. Biće srećan
ako mu možete pribaviti nekog da sa njim razgovara o njima oko pola časa ili
tako nešto, dok mi sredimo naš sastanak. Njegovo ime. Napisaću ga.”
Uze pilulu, izvadi pero i zapisa ime.
„Gospodin Shindjiro Jatabe”, pročita gospodin Tagomi prihvativši
cedulju. Sa dužnom pažnjom je odloži u svoj novčanik.
„Još jedna stvar.”
Gospodin Tagomi je polako prihvatao ivicu šolje i slušao. „Jedna
delikatna sitnica. Stari gospodin – to zbunjuje. Ima gotovo osamdeset godina.
Neki od njegovih poduhvata, pred kraj karijere, nisu bili uspešni. Razumete?”
„Nije više bogat”, reče gospodin Tagomi. „A možda vuče i penzije.”
„Tako je. I penzija je bezobrazno mala. Zbog toga je on potkrepljuje tu i
tamo raznim sredstvima.”
„Kršenje kakve sitnije odredbe”, reče gospodin Tagomi. „Domaća vlada i
njeni birokratski zvaničnici. Shvatam situaciju. Stari gospodin dobija
naknadu od nas za konsultaciju, i o tome ne podnosi izveštaj svom
Penzionom zavodu. Zato ne smemo da otkrijemo njegovu posetu. Oni znaju
samo da je on na odmoru.”
„Prepredenjak ste”, reče gospodin Bejns.
Gospodin Tagomi reče: „Ta situacija se događala i ranije. Mi u našem
društvu nismo rešili problem starih ljudi kojih je sve više, kako se
zdravstvena služba poboljšava. Kina nas s pravom uči da poštujemo stare.
Međutim, u poređenju s Nemcima naše zanemarivanje se izgleda približava
pravoj vrlini. Čuo sam da ubijaju stare.”
„Nemci”, mrmljao je Bejns, opet trljajući čelo. Da li je pilula imala neko
dejstvo? Osećao se pomalo dremljivo.
 „Pošto ste iz Skandinavije, bez sumnje ste imali mnogo kontakata sa
Festung Europom. Na primer, ukrcali ste se u Tempelhofu. Može li se zauzeti
takav stav? Vi ste neutralac. Recite mi svoje mišljenje ako hoćete.”
„Ne razumem na kakav stav mislite”, reče gospodin Bejns. „Prema
starima, bolesnima, slabima, ludima, beskorisnima u svim varijantama. Od
kakve je koristi novorođenče? poznato je da je pitao neki anglo-saksonski
filozof. Ja sam zapamtio tu izreku i razmišljao sam o njoj mnogo puta.
Gospodine, nema koristi, uopšte uzev.”
Gospodin Bejns nešto promrmlja; nešto u znak učtivosti kojom se ne
obavezuje.
„Zar nije tačno”, reče gospodin Tagomi, „da nijedan čovek ne treba da
bude instrument za tuđe potrebe?” Naže se napred sa žurbom. „Molim vas
dajte mi vaše neutralno skandinavsko mišljenje.”
„Ne znam”, reče gospodin Bejns.
„Za vreme rata”, nastavi Tagomi, „imao sam jedan manji položaj u
Oblasti Kine. U Šangaju. Tamo, u Hongkjuu, bilo se naselje Jevreja koje je
trajno internirala Imperijalna vlada. Održavali su se u životu ispomažući jedni
druge. Nacistički ministar u Šangaju tražio je da masakriramo Jevreje. Sećam
se odgovora mojih pretpostavljenih. ‘Tako nešto nije u skladu sa
humanitarnim obzirima.’ Odbili su zahtev kao varvarski. To me je
impresioniralo.”
„Vidim”, promrmlja gospodin Bejns. Da li on to pokušava da izvuče
nešto iz mene? pitao se. Sada se osećao budan. Kao da se sabirao.
„Jevreje su”, reče gospodin Tagomi, „nacisti uvek opisivali kao Azijce i
nebelce. Gospodine, to značenje nikada nije promašivalo kod ličnosti u
Japanu, čak i u Ratnoj vladi. Ja nikada o tome nisam razgovarao sa
građanima Rajha sa kojima sam se sretao.”
Gospodin Bejns ga prekide: „Pa, ja nisam Nemac. Tako da ne mogu da
govorim u ime Nemačke.” Ustade i uputi se ka vratima. „Nastaviću sutra
razgovor sa vama. Molim vas izvinite me. Ne mogu da mislim.” Ali su mu se
sada, u stvari, misli sasvim izbistrile. Moram da se izvučem odavde, shvatio
je. Ovaj čovek se preterano navrzao na mene.
„Oprostite gluposti iz fanatizma”, reče gospodin Tagomi, smesta prišavši
da otvori vrata. „Uplitanje u filozofiju zaslepilo me je za autentične ljudske
činjenice. Evo.” Izusti nešto na japanskom i glavna vrata se otvoriše. Pojavi
se jedan mladi Japanac, lako se nakloni i pogleda gospodina Bejnsa.
 Moj vozač, pomisli gospodin Bejns.
Možda moje kihotske primedbe u Lufthansinom avionu, pomisli
odjednom. Onom – kako se ono zvaše. Loceu. I sada ovo ovde sa Japancem.
Ima neka veza.
Bolje da nisam ono rekao Loceu, mislio je. Sada se kajem. Ali kasno je.
Nisam ja prava osoba. Uopšte ne. Ne za ovo.
Ali onda pomisli, Švedanin bi to rekao Loceu. To je sasvim u redu. Ništa
se nije pokvarilo; preterano sam skrupulozan. Prenosim postupke iz
prethodne situacije u ovu sada. U stvari mogu vrlo mnogo toga otvoreno da
kažem. To je činjenica kojoj se moram prilagoditi.
A ipak, bio je raspoložen apsolutno protiv toga. Krv u venama. Kosti,
organi su mu se bunili. Otvori usta, govorio je sebi. Kaži nešto. Bilo šta.
Mišljenje. Mora, ako hoćeš da uspeš.
Reče: „Možda ih pokreće neki očajnički podsvesni arhetip. U
Jungovskom smislu reči.”
Gospodin Tagomi klimnu glavom. „Čitao sam Junga. Razumem.”
Rukovaše se. „Telefoniraću vam sutra ujutru”, reče gospodin Bejns.
„Laku noć, gospodine.” Nakloni se, i gospodin Tagomi mu uzvrati naklon.
Mladi nasmešeni Japanac istupi napred i reče nešto što gospodin Bejns
nije mogao da razume.
„A?” reče Bejns, pokupi svoj kaput i izađe na terasu.
Gospodin Tagomi reče: „On vam se obraća na švedskom, gospodine.
Studirao je na Tokijskom univerzitetu Tridesetogodišnji rat, i fascinira ga vaš
veliki heroj, Gustav Adolf.” Gospodin Tagomi se smešio sa simpatijama.
„Međutim, jasno je da su njegovi pokušaji da ovlada jednim toliko tuđim
jezikom beznadežni. Bez sumnje koristi jedan od onih gramofonskih kurseva;
on je student, a takvi kursevi su popularni među studentima, pošto su jeftini.”
Mladi Japanac se pokloni i osmehnu, očigledno ne razumevajući engleski.
„Vidim”, promrmlja Bejns. „Pa, želim mu sreću.” Imam ja svoje
sopstvene jezičke probleme, pomisli. Očevidno.
Blagi Bože – mladi student Japanac će bez sumnje celim putem
pokušavati da razgovara s njim na švedskom. Jezikom koji je gospodin Bejns
jedva razumeo, i to samo kada se govorio na najformalniji i najtačniji način,
svakako ne kada pokušava da ga govori neki mlad Japanac koji se trudi da ga
nauči na gramofonskom kursu.
Neće uspeti da progovori sa mnom, mislio je gospodin Bejns. A
pokušavaće, pošto mu je ovo prilika; verovatno više nikada neće videti
Šveđanina. Gospodin Bejns zaječa u sebi. Kakvo će to biti mučenje, za
obojicu.
 6.

U rano jutro, uživajući u prohladnom vazduhu punom sunčane svetlosti,

pazarila je gospođa Julijana Frink. Koračala je trotoarom sa dve kese od
smeđeg papira u rukama, zastajući kod svake radnje da prostudira izlog. Nije
se žurila.
Zar nije trebalo nešto da kupi u dragstoru? U nedoumici uđe u radnju.
Njena smena u školi džudoa počinjala je tek u podne; ovo je danas bilo njeno
slobodno vreme. Sede na stolicu uz šank, spusti svoje kese i uze da prelistava
razne časopise.
U novom Lajfu, dugačak članak pod naslovom: TELEVIZIJA U
EVROPI: POGLED U SUTRAŠNJICU. Zainteresova se za članak i vide
sliku jedne nemačke porodice kako gleda televiziju u svojoj dnevnoj sobi. Iz
Berlina se već, govorio je članak, emituje po četiri časa televizijskog
programa dnevno. Jednog dana će u svim velikim evropskim gradovima biti
televizijske stanice. A do 1970. godine jedna će biti izgrađena i u Njujorku.
Članak je pokazivao Rajhove inženjere elektroničare u Njujorku kako
pomažu lokalnom osoblju u rešavanju problema. Lako je bilo reći koji su
Nemci. Oni su imali onaj zdravi, čisti, energični, sigurni izgled. Amerikanci,
s druge strane – oni su jednostavno izgledali kao ljudi. Oni su mogli biti bilo
ko.
Jedan od nemačkih tehničara je nešto nekud pokazivao. Valjda im je vid
bolji od našeg, zaključi ona. Bolje su se hranili u poslednjih dvadeset godina.
Kao što su nam rekli; oni vide stvari koje niko drugi ne može da vidi. Možda
vitamin A?
Pitam se kako li to izgleda sedeti kod kuće u dnevnoj sobi i videti čitav
svet kroz malu sivu staklenu cev. Ako ti nacisti mogu da preleću tamo-amo
odavde do Marsa i nazad, zašto ne bi mogli pokrenuti televiziju? Mislim da
bih više volela to, da gledam one komedije, da vidim kako su Bob Houp i
Durante stvarno izgledali, nego da se šetkam po Marsu.
Možda je u tome stvar, mislila je odlažući časopis nazad na policu.
Nacisti nemaju smisla za humor, pa zašto bi trebalo da žele televiziju? U
svakom slučaju, pobili su većinu zaista velikih komičara. Zato što su
uglavnom bili Jevreji. Zapravo, shvati ona, poubijali su najveći broj
zabavljača. Pitam se kako se Houp provuče sa onim što on kaže. Naravno
mora da emituje svoje stvari iz Kanade. A tamo je malo slobodnije. Ali Houp
stvarno kaže stvari. Kao onaj vic o Geringu… kad Gering kupuje Rim pa ga
prenese u svoje planinsko odmaralište i tamo ponovo podigne. I oživljava
Hrišćanstvo tako da njegovi lavovi mezimci imaju šta da…
„Jeste li hteli da kupite taj časopis, gospođice?” sumnjičavo joj se obrati
mali sasušeni starac koji je držao dragstor. Kao krivac spusti Riders Dajdžest
koji je počela da lista. Opet na trotoaru sa svojim kesama od kupovine,
Julijana je razmišljala. Možda će Gering biti novi Firer kada Borman umre.
On izgleda nekako različit od drugih. Borman je uspeo jedino tako što se
podmuklo uvukao kada se Hitler raspadao, a samo oni koji su stvarno bili
blizu Hitlera shvatali su koliko se on brzo gubi. Stari Gering je bio u svom
planinskom dvorcu. Trebalo je da Gering bude Firer posle Hitlera, jer je
njegova Luftwafe razbila one engleske radarske stanice i onda dokrajčila R.
A. F. Hitler bi bio naredio da bombarduju London, kao što su bombardovali
Roterdam.
Ali verovatno će Gebels dobiti, zaključi ona. Tako svi govore. Samo da
ne dođe onaj grozni Hajdrih. Sve bi nas pobio. On je stvarno udaren.
Meni se dopada, mislila je, onaj Baldur von Širah. On je jedini koji
izgleda normalan, u svakom slučaju. Ali on nema šanse.
Skrenuvši, uspe se stepenicama do ulaznih vrata stare drvene zgrade u
kojoj je stanovala.
Kada otključa vrata svog stana vide Džoa Ćinadelu kako i dalje leži tamo
gde ga je ostavila, nasred kreveta, na stomaku, dok su mu ruke visile. Još je
spavao.
Ne, pomisli. Ne može on još biti ovde; kamion je otišao. Propustio ga je?
Očigledno.
Ode u kuhinju i spusti kese na sto među sudove od doručka.
Ali da li je nameravao da ga propusti? To se ja pitam.
 Kakav čudan čovek… toliko se trudio oko nje, nije prestajao gotovo celu
noć. A ipak je bilo kao da u stvari nije tu, kao da radi, ali da nikako nije
svestan. Mislio je na nešto drugo, možda.
Po navici poče da odlaže hranu u stari frižider gospodin E. Onda uze da
rasprema sto.
Možda je on toliko mnogo toga činio, zaključi ona. To je druga priroda;
telo mu čini pokrete, kao i moje sada dok stavljam ove tanjire i pribor u
lavabo. Mogao bi to da čini i kad bi mu se odstranile tri petine mozga, kao
ona žablja noga na času biologije.
„Hej”, pozva ga. „Probudi se.”
U krevetu, Džo se promeškolji, frknu.
„Jesi čuo šou Boba Houpa preksinoć?” zapita. „Ispričao je jedan stvarno
dobar vic, onaj kada nemački major intervjuiše neke Marsovce. Marsovci ne
mogu da podnesu rasnu dokumentaciju o tome da su im dedovi bili Arijevci,
znaš. Onda major Nemac podnese izveštaj Berlinu da je Mars naseljen
Jevrejima.” Ulazeći u dnevnu sobu gde je Džo ležao na krevetu, reče: „i
visoki su tridesetak centimetara, i imaju dve glave… znaš već kako to Bob
Houp nastavlja.”
Džo je bio otvorio oči. Nije rekao ništa; buljio je u nju ne trepćući. Brada
mu se crnela od čekinja koje su izrastale, oči tamne, nalivene bolom… onda i
ona zaćuta.
„Šta je?” najzad reče. „Bojiš se?” Ne, pomisli Frenk se boji. Ovo je – ne
znam šta.
„Ode kamion”, reče Džo, sedajući u krevetu.
„Šta ćeš da uradiš?” Sede na ivicu kreveta, brišući ruke krpom za sudove.
„Uhvatiću ga kad se bude vraćao. Neće on ništa reći nikome; zna da bih i
ja za njega isto učinio.”
„Jesi li to radio i ranije?”
Džo ne odgovori.
Znači, nameravao si da ga propustiš, reče Julijana u sebi. Znam;
odjednom znam.
„A ako nazad krene drugim putem?” reče.
„Uvek ide Pedeseticom. Nikada Četrdeseticom. Jednom je imao udes na
Četrdesetici; neki konji su izašli na drum, pa je zaorao u njih. U Stenovitim.”
Uze odeću sa stolice i poče da se oblači.
„Koliko ti je godina, Džo?” zapita, dok je on zamišljeno posmatrao svoje
nago telo.
„Trideset četiri.”
Onda, pomisli ona, mora da si bio u ratu. Nije videla nikakve očigledne
fizičke defekte; imao je, u stvari, sasvim dobro, vitko telo, sa dugim nogama.
Primetivši kako ga posmatra, Džo se namršti i okrete od nje. „Zar ne mogu da
gledam?” zapita ona čudeći se zašto da ne. Celu noć je provela sa njim, a
sada ova stidljivost. „Jesmo li stenice?” reče ona. „Ne možemo da
podnesemo da vidimo jedno drugo na dnevnoj svetlosti – moramo da se
uvlačimo u zidove?”
Kiselo gunđajući, on krenu u kupatilo u gaćama i čarapama, trljajući
bradu.
Ovo je moja kuća, mislila je Julijana. Dozvoljavam ti da budeš tu, a ti
ipak nećeš da dopustiš da te gledam. Zašto onda hoćeš da ostaneš? Pođe za
njim u kupatilo; on je puštao toplu vodu u lavabo, da bi se obrijao.
Na ruci mu vide istetovirano plavo slovo K. „Šta je to?” zapita. „Tvoja
žena? Koni? Karin?”
Umivajući se, Džo reče: „Kairo.”
Kakvo egzotično ime, pomisli sa zavišću. Onda oseti da je pocrvenela.
„Zaista sam glupa”, reče. Italijan, star trideset i četiri godine, iz nacističkog
dela sveta… bio je u ratu, jasno. Ali na strani Osovine. I borio se u Kairu;
tetovaža im je bila veza nemačkih i italijanskih veterana iz te bitke – poraz
Britanske i Australijske armije pod Generalom Gotom, od strane Romela i
njegovog Afričkog korpusa.
Izađe iz kupatila, vrati se u dnevnu sobu i stade da namešta krevet; ruke
su joj letele.
U uredno složenoj gomili na stolici ležale su Džoove stvari, odeća i mali
kofer, lične sitnice. Među njima primeti kutijicu obloženu somotom, pomalo
nalik na futrolu za naočare; uze je, otvori i zagleda.
Svakako si se ti borio u Kairu, mislila je gledajući u Gvozdeni krst
drugog reda, sa rečima i datumom – 10. juni 1945. ugraviranim na vrhu. Nisu
svi ovo dobijali; samo hrabri. Pitam se šta si učinio… tada si imao samo
sedamnaest godina.
Džo se pojavi u vratima od kupatila baš kada je ona podizala medalju iz
somotske kutijice; ona ga spazi i podskoči kao krivac. Ali on nije izgledao
ljut.
„Samo sam ga gledala”, reče Julijana. „Do sada ga još nikad nisam
videla. Je li ti ga Romel lično prikačio?”
„Delio ih je general Bajerlajn. Romel je već bio premešten u Englesku, da
tamo završi posao.” Glas mu je bio spokojan. Ali rukom opet poče monotono
da prevlači po čelu, dok su mu prsti prolazili kroz kosu kao da češljaju, što je
izgleda bio hroničan nervni tik.
„Da li bi mi ispričao o tome?” zamoli Julijana dok se on vraćao u kupatilo
da nastavi brijanje.
Dok se brijao, i posle toga dugo tuširao toplom vodom, Džo Ćinadela joj
ispriča nešto malo; ništa ni nalik na ono što bi volela da čuje. Njegova dva
starija brata služila su u ratu u Etiopiji, dok je on sa trinaest godina bio u
jednoj organizaciji Fašističke omladine u Milanu, svom rodnom gradu.
Kasnije su njegova braća stupila u artiljerijsku bateriju, bateriju Majora
Rikarda Pardija, i kada je počeo drugi svetski rat Džo je mogao da im se
pridruži. Borili su se pod Gracianijem. Oprema, posebno tenkovi, su im bili
strašni. Britanci su ih upucavali, čak i više oficire, kao zečeve. Za vreme
bitke vrata od tenkova su pritiskali vrećama sa peskom da se ne bi otvarala.
Major Pardi je, međutim, sakupljao rashodovanu artiljerijsku municiju,
glačao je i podmazivao, i ispaljivao; njegova baterija je zaustavila veliko
očajničko napredovanje tenkova Generala Vafela 1943. godine.
„Jesu li ti braća još živa?” zapita Julijana.
Braća su mu bila ubijena četrdeset četvrte, žicom su ih zadavili britanski
komandosi, Grupa Long Reindž Dezert, koja je operisala iza linija Osovine i
koja je postala posebno fanatična pred kraj rata kada je bilo jasno da
saveznici ne mogu pobediti.
„Kako si sada raspoložen prema Britancima?” zapita ona oklevajući.
Džo reče: „Voleo bih da učine Britaniji ono što su činili u Africi.” Ton
mu je bio iskren.
„Ali prošlo je – osamnaest godina”, reče Julijana. „Znam da su Britanci
naročito radili strašne stvari. Ali…”
„Pričaju o stvarima koje su Nacisti činili Jevrejima”, reče Džo. „Britanci
su radili gore stvari. U bici za London.” Onda se ućuta. „Ono vatreno oružje,
sa fosforom i uljem; video sam nekoliko njih iz nemačkih trupa, posle toga.
Brod za brodom pretvaran je u pepeo. One cevi ispod vode pretvarale su
more u plamen. A onda na civilno stanovništvo, ona masovna bombardovanja
za koja je Čerčil mislio da će u poslednjem trenutku spasti rat. Oni teroristički
napadi na Hamburg i Esen i…”
„Ne govorimo o tome”, reče Julijana. U kuhinji, poče da sprema šunku;
upali mali beli plastični radio Emerson koji joj je Frenk dao za rođendan.
„Spremiću ti nešto da pojedeš.” Okretala je kazaljku da nađe kakvu laku,
prijatnu muziku.
„Pogledaj ovo”, reče Džo. U dnevnoj sobi, sedeo je na krevetu sa svojim
malim koferom kraj sebe; bio ga je otvorio i izvukao iskrzanu, ispresavijanu
knjigu na kojoj se videlo da se mnogo premetala po rukama. Isceri se na
Julijanu. „Dođi ovamo. Znaš šta neko kaže? Ovaj čovek…” pokaže na
knjigu. „Ovo je vrlo čudno. Sedi.” Uze je za ruku i privuče je da sedne kraj
njega. „Hoću da ti pročitam. Pretpostavi da su oni pobedili. Kako bi to
izgledalo? Nemamo šta da brinemo; ovaj čovek je sve smislio umesto nas.”
Otvorivši knjigu, Džo uze polako da prevrće strane. „Britanska imperija bi
držala pod svojom vlašću celu Evropu. Čitav Mediteran. Italiju uopšte ne. Ni
Nemačku. A Bobiji i oni smešni mali vojnici u visokim kapama od krzna, i
kralj sve do Volge.”
Julijana reče tihim glasom: „Zar bi bilo tako loše?”
„Pročitala si knjigu?”
„Ne”, priznade ona zavirujući da vidi korice. Ali je čula o njoj; mnogo
ljudi ju je čitalo. „Ali Frenk i ja – moj bivši muž i ja – često smo razgovarali
o tome kako bi bilo da su Saveznici dobili rat.”
Izgledalo je da je Džo ne čuje; buljio je u knjigu Skakavac pritiska. „A
ovde”, nastavi, „znaš šta bude kad Engleska pobedi? Potuče Osovinu?”
Ona zavrte glavom, osećajući kako u čoveku kraj nje raste napetost. Sada
je brada počela da mu podrhtava; lizao je usne nanovo i nanovo, kopao po
temenu… kada progovori, glas mu je bio rapav.
„Prema njemu, Italija izdaje Osovinu”, reče Džo.
„Oh”, izusti ona.
„Italija prelazi na savezničku stranu. Pridružuje se Anglosaksoncima i
otvara ono što on naziva ‘mekim donjim trbuhom’ Evrope. Ali za njega je
prirodno da tako misli. Svi znamo kukavičku italijansku Armiju koja je
bežala kad god bi videla Britance. Piju vino. Društvo lako-ćemo, nije
stvoreno za borbu. Ovaj tip…” Džo zatvori knjigu, okrete je da razgleda
zadnju koricu. „Abendsen. Ja ga ne krivim. On piše iz svoje mašte, zamišlja
kakav bi bio svet da je Osovina izgubila. Kako bi inače mogli da izgube osim
ako Italija ne izda?” Glas mu je rendisao. „Duče – on je bio klovn; svi to
znamo.”
„Moram da prevrnem šunku.” Skliznu od njega i požuri u kuhinju.
Idući za njom, i dalje noseći knjigu, Džo nastavi: „Da, a S. A. D. stupaju
u rat. Pošto sliste Japove. I posle rata, Britanija i S. A. D. podele svet. Tačno
kao što su to u stvarnosti učinili Nemačka i Japan.”
Julijana reče: „Nemačka, Japan, i Italija.” On je blenuo u nju.
„Izostavio si Italiju.” Gledala ga je mirno. Jesi li i ti zaboravio? reče u
sebi. Kao i svi drugi? Mala imperija na Srednjem istoku… operetski Novi
Rim.
Ubrzo mu postavi poslužavnik sa šunkom i jajima, tostom i marmeladom,
kafom. On navali da jede.
„Šta su vam davali da jedete u Severnoj Africi?” zapita sedajući i sama.
Džo reče: „Crknutog magarca.”
„To je odvratno.”
Kriveći lice, Džo reče: „Asino morte. Konzerve sa govedinom su imale
utisnuta slova A. M. Nemci su to zvali Alter Mann. Stari čovek.” Nastavi
brzo da jede.
Volela bih to da pročitam, pomisli Julijana i posegnu da uzme knjigu
ispod Džoovog pazuha. Da li će se on toliko dugo zadržati? Knjiga je bila
izmašćena; stranice iskinute. Svuda tragovi prstiju. Čitali je vozači teretnjaka
na dugim drumskim vožnjama, pomisli. Do kasno u noć… Kladim se da
sporo čitaš, mislila je dalje. Kladim se da se mučiš sa ovom knjigom već
nedeljama, ako ne i mesecima.
Otvorivši nasumce knjigu, pročita:

‘… sada u starosti gledao je spokojstvo, carstvo za kojim bi oni iz starine

žudeli ali ga nisu shvatali, brodove koji dolaze sa Krima u Madrid, i celu
Imperiju, sve sa jednim istim novcem, jezikom, zastavom. Veliki stari Union
Džek se dizao i spuštao od izlaska do zalaska sunca: ono se najzad ispunilo,
ono o suncu i zastavi.’
 „Jedina knjiga koju nosim sa sobom”, reče Julijana, „u stvari i nije knjiga;
to je proročanstvo, Ji Đing. Frenk me je upecao na nju i ja je stalno koristim
kada hoću nešto da odlučim. Nikada je ne ispuštam iz vida. Nikada.” Zatvori
Skakavca. „Hoćeš da je vidiš? Da je upotrebiš?”
„Ne”, reče Džo.
Podupirući bradu sklopljenim rukama oslonjenim o sto i gledajući ga
iskosa, reče: „Jesi li se ti ovde uselio za stalno? I šta nameravaš?” Mozgaš
nad uvredama, klevetama. Skamenim se od tebe, mislila je, sa tom tvojom
mržnjom prema životu. Ali – ima nešto u tebi. Ličiš na neku životinjicu, ne
značajnu, ali pametnu. Proučavajući njegovo usko, pametno tamno lice
mislila je, kako sam uopšte mogla da zamislim da si mlađi od mene? Ali čak
je i to tačno, detinjast si; još si mlađi brat, obožavaš dva starija brata i tvog
majora Pardija i generala Romela, dahćeš i preznojavaš se da se otmeš i
dočepaš se Tomija.[27] Da li su oni stvarno zadavili tvoju braću omčama od
žice? Čuli smo to, te priče o zverstvima i videli fotografije koje su se
objavljivale posle rata… Strese se. Ali britanski komandosi su već odavno
izvedeni na sud i kažnjeni.
Radio je prestao da svira; izgleda da su na programu bile vesti, krčanje na
kratkim talasima iz Evrope. Glas se utiša i izmeša s nečim. Dugačka pauza,
uopšte ništa. Samo tišina. Zatim se začu denverski najavljivač, vrlo jasno,
sasvim blizu. Ona se pokrenu da okrene dugme, ali joj Džo zaustavi ruku.
„…vest o smrti kancelara Bormana šokirala je i zapanjila Nemačku koja
je još koliko juče uveravana…”
Ona i Džo skočiše na noge.
„…sve stanice Rajha obustavile su predviđeni program i slušaoci su čuli
svečane tonove hora S. S. Divizije Das Rajh u Partajskoj himni Horst Vesel
Lid. Kasnije, u Drezdenu, gde su vršilac dužnosti Sekretara Partaj i šefovi
ziherhajtsdinsta, nacionalne policije unutrašnje bezbednosti koja je zamenila
Gestapo posle…”
Džo pojača ton.
„…reorganizacije vlade na podsticaj pokojnog Rajhsfirera Himlera,
Albert Šper i drugi, objavljena je dvonedeljna narodna žalost, i već su
zatvorene mnoge trgovine i ustanove, kako se javlja. Do sada još ništa nije
rečeno o očekivanom sazivanju Rajhstaga, zvaničnog parlamenta Trećeg
Rajha; čije je odobrenje potrebno…”
 „Biće Hajdrih”, reče Džo.
„Ja bih želela da bude onaj krupni plavi, onaj Širah”, reče ona. „Isuse,
najzad je umro. Šta misliš, ima li Širah šansu?”
„Ne”, kratko reče Džo.
„Možda će sada da dođe do građanskog rata”, reče ona. „Ali ti tipovi su
već tako stari. Gering i Gebels – svi ti stari partijci.”
Radio je govorio: „…stigao u svoju rezidenciju u Alpima blizu
Brenera…”
Džo reče: „Biće onaj Debeli Herman.”
„…rekao je samo da je bolno pogođen ne samo zbog gubitka vojnika i
patriote i odanog vođe Partaj, već, kao što je i do sada mnogo puta govorio, i
ličnog prijatelja, koga je, setimo se, podržavao u sporu oko interregnuma
ubrzo posle rata kada je jedno vreme izgledalo da elementi neprijateljski
raspoloženi prema usponu her Bormana ka vrhovnoj vlasti…”
Julijana isključi radio.
„Samo trtljaju”, reče. „Zašto upotrebljavaju takve reči? O tim strašnim
ubicama se govori kao da su kao i mi ostali.”
„Oni jesu kao i mi”, reče Džo. Ponovo sede i nastavi sa jelom. „Nema
ničeg što su oni učinili što mi ne bismo učinili da smo bili na njihovom
mestu. Oni su spasli svet od komunizma. Da nije bilo Nemačke, sada bismo
živeli pod Crvenom vlašću. Bilo bi nam gore.”
„Samo pričaš,” reče Julijana. „Kao i radio. Lupetaš.”
„Ja sam živeo pod nacistima”, reče Džo. „Znam kako je to. Je li to samo
priča, živeti dvanaest, trinaest godina – još duže – gotovo petnaest godina?
Imam radnu knjižicu O. T; radio sam za Organizaciju Tot od 1947., u
Severnoj Africi i u S. A. D. Slušaj …” Ukopa prst u nju. „Imam italijanski
talenat za zemljane radove; O. T. me je visoko cenila. Nisam nabacivao asfalt
i mešao beton za autoputeve; pomagao sam u projektovanju. Inženjer. Jednog
dana naiđe Doktor Tot da vidi šta radi naša radna grupa. Kaže mi: ‘Imate
dobre ruke.’ To je veliki trenutak, Julijana. Dostojanstvo rada; ne govore oni
samo prazne reči. Pre njih, nacista, svi su sa potcenjivanjem gledali na
manuelne poslove; i ja sam. Aristokratski. To je okončao Radni front. Po prvi
put sam video svoje sopstvene ruke.” Govorio je toliko brzo, da mu se sve
više primećivao akcenat; imala je muke da ga razume. „Svi smo stanovali
tamo u šumi, u Gornjoj državi Njujork, kao braća. Pevali smo pesme.
Marširali na rad. Duh rata, samo obnove a ne rušenja. To su bili najlepši dani,
obnova posle rata – fini, čisti, dugi redovi javnih zgrada, blok za blokom,
čitav novi grad, Njujork i Baltimor. Sada naravno toga rada više nema. Sada
drmaju Veliki karteli kao što su Nju Džersi Krup und Sohnen.[28] Ali to nisu
Nacisti; to su samo stari evropski moćnici. Gori, čuješ li? Nacisti kao što su
Romel i Tot milion su puta bolji ljudi nego industrijalci kao Krup i bankari,
svi oni Prusi; trebalo je da ih poguše plinom. Svu tu gospodu u vestama.”
Ali, mislila je Julijana, ta gospoda u vestima su na vlasti doveka. A tvoji
idoli Romel i doktor Tot; oni su samo nastupili posle rata da raščiste krš,
izgrade autobanove, pokrenu industriju. Oni su čak dozvolili i Jevrejima da
žive, srećno iznenađenje – amnestija, tako da bi Jevreji mogli da sarađuju. Do
četrdeset devete, u svakom slučaju… a onda gud baj Tote i Romele, na
penzijske jasle.
Zar ne znam? mislila je Julijana. Zar nisam to sve čula od Frenka? Ne
možeš ti meni ništa više da kažeš o životu pod Nacistima; moj muž je bio –
jeste – Jevrejin. Znam da je doktor Tot bio najskromniji, najnežniji čovek
koji je ikada postojao; znam da je on samo želeo da obezbedi posao pošten,
dostojan posao – za milione tužnookih, očajnih Amerikanaca i Amerikanki
koji su prebirali po ruševinama posle rata. Znam da je želeo zdravstvene
programe i odmarališta i odgovarajuće stambene uslove za sve, bez obzira na
rasu; on je bio graditelj, a ne mislilac… i u većini slučajeva je uspevao da
stvori ono što je želeo – zaista je dobijao. Ali…
Jedna važna misao, pritajena negde u glavi, sada odlučno izbi. „Džo. Ta
knjiga Skakavac, zar nije zabranjena na Istočnoj obali?”
On klimnu glavom.
„Pa kako onda možeš da je čitaš?” Nešto ju je tu uznemiravalo. „Zar više
ne streljaju ljude zbog čitanja…”
„Zavisi od rasne grupe. Od dobre stare trake oko ruke.”

Tako je bilo. Slovenima, Poljacima, Portorikancima najviše se

ograničavalo šta mogu da čitaju, čine, slušaju. Za Anglosaksonce je bilo
mnogo bolje; za njihovu decu postojalo je javno obrazovanje, i mogli su da
idu u biblioteke i muzeje i na koncerte. Ali čak i tako… Skakavac nije bio
samo klasifikovan; bio je zabranjen, i to svima.
Džo reče: „Čitao sam ga u klozetu. Sakrivao ga u jastuk. U stvari, čitao
sam ga zato što je zabranjen.”
 „Veoma si hrabar”, reče ona.
On odvrati sa sumnjom: „Kažeš to sarkastično?”
„Ne.”
On se malo opusti. „Lako je vama ovde; vi živite bezbednim životom bez
svrhe, ništa nemate da radite, ni za šta da se sekirate. Van toka događaja,
preostali iz prošlosti; je li tako?” Očima joj se podsmevao.
„Ubijaš se”, reče ona, „cinizmom. Tvoji idoli su ti oduzeti jedan po jedan
i sada nemaš čemu da pokloniš ljubav.”
Pruži mu viljušku; on je prihvati. Jedi, mislila je. Ili digni ruke čak od
bioloških procesa.
Jedući, Džo klimnu glavom prema knjizi i reče: „Taj Abendsen živi
negde ovde, kako piše na koricama. U Čejenu. Dobija pogled na svet sa tako
bezbednog mesta, šta misliš? Pročitaj šta kažu; pročitaj glasno.”
Ona uze knjigu i pročita zadnji deo omota. „On je bivši vojnik. U drugom
svetskom ratu bio je u Mornaričkom korpusu S. A. D., ranjen je u Engleskoj,
iz nacističkog tenka Tigar. Narednik. Kaže se da ima praktično tvrđavu u
kojoj piše, sa puškama unaokolo.” Spuštajući knjigu, onda dodade. „Ovde ne
pišu, ali ja sam čula kako neko reče da je gotovo neka vrsta paranoika; da je
kuća ograđena bodljikavom žicom pod naponom, i da se nalazi u planini. Da
je teško doći do nje.”
„Možda je on u pravu”, reče Džo, „što tako živi pošto je napisao tu
knjigu. Nemačke velike zverke skaču do plafona kada je čitaju.”
„On je tako živeo i ranije; knjigu je tamo napisao. Kuća mu se zove…”
Baci pogled na omot knjige. „Visoki dvorac. Tako joj tepa.”
„Onda ga neće uhvatiti”, reče Džo brzo žvaćući. „Pazi on. Pametan je.”
Ona reče: „Verujem da je vrlo hrabar kad je napisao tu knjigu. Da je
Osovina izgubila rat, mi bismo mogli da pričamo i pišemo sve što god
hoćemo, kao što smo i činili; bili bismo jedna zemlja i imali bismo pravičan
zakonski sistem, isti za sve nas.”
Na njeno iznenađenje, on na to klimnu glavom sa razumevanjem.
„Ne razumem te”, reče ona. „U šta ti veruješ? Šta želiš? Braniš te
monstrume, te nakaze koje su klale Jevreje, a onda…” U očajanju, uhvati ga
za uši; on iznenađeno zažmiri od bola, dok se ona dizala na noge povlačeći ga
za sobom.
Stajali su licem jedno prema drugom, šišteći, nijedno u stanju da
progovori.
„Pusti me da završim ovaj obed što si mi spremila”, reče najzad Džo.
„Zar nećeš da kažeš? Nećeš da mi kažeš? Znaš ti sam šta je to; razumeš i
samo jedeš i dalje, pretvaraš se kao da pojma nemaš šta ja to govorim.” Pusti
mu uši; bile su toliko stisnute, da su sada bile jarko crvene.
„Prazna priča”, reče Džo. „Nema veze. Kao i radio, ono i što si rekla za
njega. Znaš stari crnokošuljaški naziv za ljude koji raspredaju filozofiju?
Eierkopf. Šotka od jajeta. Zato što se te prazne tintare tako lako razbijaju… u
uličnim tučama.”
„Ako tako misliš o meni”, reče Julijana, „zašto ne ideš dalje? Zbog čega
ostaješ ovde?”
Ohladi se od njegove zagonetne grimase.
Bolje da mu nisam dozvolila da pođe sa mnom, pomisli. A sada je i
suviše kasno; znam da ne mogu da ga se otarasim – i suviše je jak.
Nešto strašno se događa, mislila je. Izvire iz njega. A ja to izgleda
pomažem.
„U čemu je stvar?” On ispruži ruku, pogladi je ispod brade, pomilova po
vratu, zavuče prste ispod košulje i nežno joj stište ramena. „Raspoloženje.
Vaš problem – analiziraću vas besplatno.”
„Nazvaće te Jevrejin analitičar.” Ona se slabo osmehnu. „Hoćeš da
završiš u krematorijumu?”
„Ti se plašiš muškaraca. Je li tačno?”
„Ne znam.”
„To se moglo videti noćas. Samo zato što sam ja…” Onda prekide
rečenicu. „Zato što sam se posebno starao da primetim tvoje žudnje.”
„Zato što si išao u krevet sa toliko mnogo žena,” reče Julijana, „to si
krenuo da kažeš.”
„Ali znam da sam u pravu. Slušaj; nikada te neću povrediti, Julijana.
Tako mi pokojne majke – dajem ti reč. Biću posebno pažljiv, i ako želiš da od
mog iskustva praviš pitanje – dopustiću ti to. Prestaćeš da se živciraš; sa
mnom možeš da se opustiš i popraviš, i to za kratko vreme. Ti jednostavno
nisi imala sreće.”
Ona klimnu glavom i malo se razvedri. Ali je i dalje osećala hladnoću i
tugu, i ipak joj nije bilo sasvim jasno zbog čega.
 Gospodin Nobusake Tagomi započinjao je dan trenutkom samoće. Sedeo
je u svojoj kancelariji u zgradi Nipon Tajmsa i razmišljao.
Još pre nego što je pošao od kuće u kancelariju, primio je Itoov izveštaj o
gospodinu Bejnsu. Mladi student uopšte nije sumnjao; gospodin Bejns nije
Švedanin. Gospodin Bejns je sasvim izvesno nemački državljanin.
Ali Itoova sposobnost da barata germanskim jezicima nikada nije
impresionirala ni Trgovinsku misiju niti Tokoku, japansku tajnu policiju.
Budala valjda nije iščeprkala ništa o čemu bi mogla da govori, pomisli
gospodin Tagomi za svoj groš. Nespretan entuzijazam, kombinovan sa
romantičnim učenjima. Otkriva, uvek sumnja.
U svakom slučaju, konferencija sa gospodinom Bejnsom i postarijom
osobom sa Houm Ajlends će uskoro početi, prema zakazanom vremenu, koje
god nacionalnosti bio gospodin Bejns. A gospodinu Tagomiju se čovek
dopao. To je, zaključi on, osnovni talenat koji se može zamisliti kod čoveka
na visokom položaju – kao što je i on sam. Da prepozna dobrog čoveka kada
ga sretne. Intuicija za ljude. Skratiti sve ceremonije i spoljnu formu. Prodreti
do srca.
Srce, zatočeno u dve Jin linije crne strasti. Zadavljeno, ponekad, a ipak,
čak i tada, svetlost Janga, treperenje u centru. Dopada mi se, reče gospodin
Tagomi za sebe. Bio Nemac ili Šveđanin. Nadam se da mu je zarakain
odagnao glavobolju. Moram se setiti da ga to zapitam kao prvo. Interfon na
stolu zazvoni.
„Ne”, reče on žustro u interfon. „Bez diskusije. Ovo je trenutak za
Unutrašnju istinu. Poniranje u sebe.”
Iz sićušnog mikrofona začu se glas gospodina Remzija: „Gospodine, baš
je stigla vest iz Pres servisa. Kancelar Rajha je umro. Martin Borman.”
Remzijev glas zamuče. Tišina.
Gospodin Tagomi stade da misli, otkaži sve poslove danas. Diže se od
stola i poče brzo da korača gore dole stiskajući ruke. Da vidim. Odmah
poslati zvaničnu notu konzulu Rajha. To je manji posao; može i potčinjeni da
ga obavi. Duboko žaljenje, itd. Ceo Japan se pridružuje nemačkom narodu u
ovom tužnom času. Zatim? Prijem je od vitalnog značaja. Moram biti u
mogućnosti da istog trenutka primam informacije od Tokija.
Pritisnuvši dugme interfona, reče: „Gospodine Remzi, obezbedite vezu sa
Tokijom. Recite devojkama na centrali; budite budni. Ne smemo propustiti
saopštenja.”
 „Da, gospodine”, odgovori gospodin Remzi.
„Ja ću od sada biti u svojoj kancelariji. Obustavite sve rutinske poslove.
Odbijte svakog posetioca koji dolazi uobičajenim poslom.”
„Gospodine?”
„Moram imati slobodne ruke u slučaju da je potrebna iznenadna akcija.”
„Da, gospodine.”
Pola časa kasnije, u devet, dođe poruka od najvišeg funkcionera
Imperijalne vlade na Zapadnoj obali, japanskog ambasadora u Pacifičkim
državama Amerike, uvaženog Barona L. B. Kelemakula. Forin Ofis je sazvao
vanrednu sednicu u zgradi Ambasade na Sater Stritu, i svaka Trgovinska
misija treba da pošalje ličnost na visokom položaju da prisustvuje sednici. U
ovom slučaju, mislilo se na gospodin Tagomija lično.
Nije bilo vremena za presvlačenje. Gospodin Tagomi pohita ka
ekspresnom liftu, siđe u prizemlje, i trenutak kasnije bio je već na putu
limuzinom Misije, crnim kadilakom model 1940. koji je vozio iskusan
uniformisani šofer Kinez.
Kod zgrade ambasade vide kola drugih dostojanstvenika parkirana
unaokolo, sve u svemu oko desetak. Videlo se kako se visoke glavešine, od
kojih je neke poznavao dok su mu neki bili nepoznati, penju širokim
stepeništem ambasade i ispunjavaju njenu unutrašnjost. Šofer gospodina
Tagomija otvori i pridrža vrata, i on brzo izađe stiskajući tašnu; bila je
prazna, jer nije imao da nosi nikakve hartije – ali bilo je bitno da ne izgleda
samo kao običan gledalac. Koračao je uza stepenice na takav način kao da u
zbivanjima igra ulogu od životnog značaja, iako mu u stvari nije bilo rečeno
o čemu će se na sastanku razgovarati.
Ličnosti su se okupljale u grupice; predvorje je žamorilo od razgovora.
Gospodin Tagomi se pridruži nekolikim pojedincima koje je poznavao,
klimajući glavom i poprimajući – zajedno sa njima – svečan izgled.
Ubrzo se pojavi službenik ambasade i uputi ih u veliku salu. Stolice već
postavljene, na sklapanje. Ulazili su jedan za drugim, sedali ćuteći, izuzev
nakašljavanja i šuškanja. Razgovor prestade.
Jedan gospodin sa svežnjem papira u rukama uputi se u prednji deo sale,
ka malo izdignutom stolu. Prugaste pantalone: predstavnik Forin Ofisa.
Nastade mala konfuzija. Druge ličnosti počeše tiho da razgovaraju; glave
su se naginjale jedna prema drugoj. „Gospodo”, reče čovek iz Forin Ofisa
glasnim, zapovedničkim glasom. Sada se sve oči upraviše ka njemu. „Kao što
znate, sada je potvrđeno da je rajhskancelar umro. Imamo zvanično
saopštenje iz Berlina. Ovaj sastanak, koji neće dugo trajati – moći ćete
uskoro da se vratite u svoje kancelarije – sazvan je da bismo vas obavestili o
našoj proceni nekoliko suparničkih frakcija u nemačkom političkom životu
od kojih se sada može očekivati da istupe i započnu borbu u kojoj nijedan
zahvat nije zabranjen, za mesto koje je upražnjeno smrću her Bormana.
Ukratko, evo tih poznatih ličnosti. Najistaknutiji, Herman Gering.
Saslušajte poznate pojedinosti, molim: debeljko, tako nazvan zbog svoje
figure, najpre odvažan vazduhoplovni as u prvom svetskom ratu, osnovao
Gestapo i imao veoma moćan položaj u pruskoj vladi. Jedan od
najnemilosrdnijih prvih nacista, ali su kasniji epikurejski ekscesi doveli do
zavaravajuće slike o njegovoj prijatnoj vinopijskoj naravi, što vam naša vlada
traži da odbijete. Taj čovek, iako se za njega kaže da je nezdrav, eventualno
čak i morbidan u pogledu apetita, više liči na samozadovoljavajuće cezare iz
starog Rima, čija je moć vremenom rasla umesto da opada. Bleštava slika te
ličnosti u togi sa lavovima mezimcima, sa ogromnim zamkom punim trofeja i
umetničkih predmeta nesumnjivo je tačna. Za vreme rata su teretni vozovi
vukli pokradene dragocenosti na njegova privatna imanja. Naša ocena: taj
čovek žudi za ogromnom vlašću, i sposoban je da je dobije.
Najsamozadovoljniji od svih nacista, i predstavlja izrazitu suprotnost
pokojnom H. Himleru, koji je živeo u oskudici sa malom platom. Her Gering
je predstavnik pljačkaškog mentaliteta, koristi vlast kao sredstvo sticanja
ličnog bogatstva. Primitivan mentalitet, čak i prost, ali prilično inteligentan
čovek, možda najinteligentniji od svih nacističkih šefova. Cilj njegovih
akcija: slavljenje svoje ličnosti na način starih imperatora.
Sledeći, her J. Gebels. U mladosti preležao poliomielitis. Poreklom
katolik. Briljantan govornik, pisac, elastičan i fanatičan duh, duhovit,
uglađen, svetski čovek. Veoma aktivan kod žena. Elegantan. Obrazovan.
Veoma sposoban. Mnogo radi; gotovo bezuman nagon za upravljanjem. Kažu
da se nikada ne odmara. Veoma poštovana ličnost. Može da bude šarmantan,
ali kažu da se odlikuje jarošću kojoj nema premca među ostalim nacistima.
Ideološka orijentacija navodi na srednjovekovni jezuitizam pooštren
postromantičnim germanskim nihilizmom. Smatraju ga jedinim autentičnim
intelektualcem u Partaju. U mladosti je imao ambicije da postane dramski
pisac. Mali broj prijatelja. Potčinjeni ga ne vole, ali je ipak sjajan proizvod
mnogih najboljih elemenata u evropskoj kulturi. U korenu njegove ambicije
nije postizanje zadovoljstva samim sobom, već vlast čisto radi njenog
korišćenja. Organizacioni stav u smislu klasične Pruske države.
Her R. Hajdrih.”
Funkcioner Forin Ofisa zastade, podiže oči i pogleda po svima unaokolo.
Onda nastavi.
„Mnogo mlađa ličnost od gore spomenutih, pomagao je prvobitnu
Revoluciju 1932. godine. Karijerista u elitnim S.S. Potčinjeni H. Himlera,
možda je odigrao neku ulogu u Himlerovoj još ne u potpunosti objašnjenoj
smrti 1948. godine. Zvanično je eliminisao ostale takmičare u političkom
aparatu kao što su A. Ajhman, V. Šelenberg, i dr. Za ovog čoveka kažu da ga
se boje mnogi ljudi iz Partaja. Zadužen za kontrolu nad elementima Vermahta
po obustavljanju neprijateljstava u čuvenom sukobu između policije i vojske
koji je doveo do reorganizacije vladinog aparata, iz čega je N. S. D. A. P.
izašla kao pobednik. Sve vreme podržavao M. Bormana. Proizvod elitne
obuke, ali ipak pre takozvanog S. S. Sistema zamka. Kažu da je bez
afektivnog mentaliteta u klasičnom smislu. Zagonetan u pogledu nagona.
Možda se može reći da ima koncepciju društva koja ljudsku borbu shvata kao
niz igara: neobična kvazi-naučna izdvojenost koja se nalazi i u izvesnim
tehnološkim krugovima. Nije partner u ideološkim raspravama. Rezime:
može se nazvati najmodernijim po mentalitetu; post-prosvetiteljski tip,
raščišćava sa takozvanim potrebnim iluzijama kao što je vera u Boga, itd.
Naučnici iz oblasti društvenih nauka u Tokiju ne mogu izmeriti značenje tog
takozvanog realnog mentaliteta, zbog toga ovog čoveka moramo smatrati
enigmom. Međutim, treba zapaziti sličnost sa propadanjem afektivnosti u
patološkoj šizofreniji.”
Gospodin Tagomiju se smuči dok je slušao.
„Baldur von Širah. Bivši rukovodilac Hitlerove omladine. Smatraju ga
idealistom. Privlačne pojave, ali smatra se da nije veoma iskusan niti
sposoban. Iskreno veruje u ciljeve Partaja. Bio je zadužen za isušivanje
Mediterana i reklamaciju ogromnih površina obradive zemlje. Takođe je
ublažavao opaku politiku rasnog istrebljenja u slovenskim zemljama
početkom pedesetih godina. Založio se direktno kod nemačkog naroda da se
ostatku slovenskih naroda dozvoli egzistencija u zatvorenim regionima nalik
na rezervate u oblasti Hartlenda. Zalagao se za ukidanje izvesnih formi
ubijanja iz milosrda i medicinskog eksperimentisanja, ali u tome nije uspeo.
Doktor Sais-Inkvart. Bivši austrijski nacista, sada zadužen za kolonijalna
područja Rajha, odgovoran za kolonijalnu politiku. Možda najomraženiji
čovek na teritoriji Rajha. Priča se da je podsticao na većinu ako ne i sve
represivne mere prema pokorenim narodima. Sarađivao sa Rozenbergom na
ideološkim pobedama najalarmantnijeg grandioznog tipa, kao što je pokušaj
sterilizacije celokupnog ruskog stanovništva preostalog po okončanju
ratovanja. O ovome nema pouzdanih činjenica, ali se smatra da je jedan od
nekoliko odgovornih za odluku da se Afrički kontinent potpuno uništi
plamenom, što je stvorilo uslove genocida za crnačko stanovništvo.
Verovatno po temperamentu najbliži prvobitnom Fireru, A. Hitleru.”
Predstavnik Forin Ofisa prestade sa svojim suvim, sporim recitovanjem.
Gospodin Tagomi pomisli, ja ću da pobesnim.
Moram da izađem odavde; dobio sam napad. Telo mi izbacuje stvari iz
sebe izbljuvava ih – umirem. S mukom se podiže na noge, jurnu prolazom
kroz sredinu pored drugih stolica i ljudi. Jedva je video. Da stignem do
klozeta. Trčao je prolazom.
Nekoliko glava se okrenu. Videli su ga. Poniženje. Pripala mu muka na
važnom sastanku. Izgubio se. Protrča dalje, kroz otvorena vrata koja je
pridržavao službenik ambasade.
Panika odjednom prestade. Pogled mu više nije bio zamagljen; opet je
video predmete oko sebe. Čvrst pod, zidove.
Napad vrtoglavice. Poremećaj srednjeg uha, bez sumnje.
Mislio je, diencefalon, staro drevno moždano stablo, počinje da gnjavi.
Neki trenutni organski slom.
Misli sa samopouzdanjem. Seti se reda u svetu. Čemu prići? Religiji?
Pomisli: a sada gavotu izvesti umirujuće. Sjajno oboje, sjajno oboje, lepo ste
je uhvatili. Tačno tako treba. Mala forma prepoznatljivog sveta, Gondolijeri
G.&S.[29] Zatvori oči, zamisli trupu D’Uali Kart onako kako ih je video na
turneji posle rata. Ograničeni, ograničeni svet…
Jedan službenik ambasade, tu uz njega: „Gospodine, mogu li da vam
pomognem?”
Gospodin Tagomi se pokloni. „Sada mi je dobro.”
Čovekovo lice spokojno, puno obzira. Bez podsmeha. Oni mu se svi
smeju, verovatno? gospodin Tagomi je mislio. Dole ispod?
Postoji zlo! Ono je stvarno, tvrdo kao cement.
Ne mogu da verujem u to. Ne mogu to da podnesem. Zlo nije gledište.
Lutao je predvorjem, čuo saobraćaj na Sater Stritu, predstavnika Forin Ofisa
kako govori skupu. Cela naša religija je pogrešna. Šta da učinim? pitao se.
Ovde do ulaznih vrata ambasade; jedan službenik ih otvori, i gospodin
Tagomi siđe niz stepenice do staze. Parkirana kola. Njegova. Šoferi stoje.
To se sastoji u nama. U svetu. Izliveno na nas, prolazi nam skroz u tela, u
duhove, srca, i u sam pod.
Zašto?
Mi smo slepe krtice. Provlačimo se kroz zemlju, pipkamo gubicama.
Ništa ne znamo. To sam primetio… Sada ne znam kamo ću. Jedino da vrištim
od straha. Da pobegnem. Žalosno.
Smejte mi se, pomisli videvši šofere kako ga posmatraju dok prilazi
kolima. Zaboravio sam torbu. Ostavio je tamo, pored stolice. Sve oči su bile
uprte u njega kada klimnu svom šoferu. Vrata mu se pridržavaju; on se uvuče
u kola. Odvedi me u bolnicu, mislio je. Ne, vozi me nazad u kancelariju.
„Nipon Tajms”, glasno reče. „Vozi polako.” Posmatrao je grad, automobile,
trgovine, visoke zgrade, veoma moderne. Ljude. Sav taj svet koji ide svojim
poslovima.
Kada je stigao u kancelariju dade nalog gospodinu Remziji da zove jednu
drugu Trgovinsku misiju, Misiju za obojene rude i da zamoli da mu se njihov
predstavnik na sastanku u Forin Ofisu javi kada se vrati. Malo pre podneva,
čovek se javi.
„Verovatno ste primetili moju muku na sastanku,” reče gospodin Tagomi
u telefon. „Bilo je bez sumnje uočljivo za sve, naročito kada sam onako
odjurio.”
„Ništa nisam video,” reče čovek iz Obojenih ruda. „Ali posle sastanka vas
nisam video pa sam mislio, šta bi sa vama.”
„Taktični ste,” tužno reče gospodin Tagomi.
„Nisam uopšte. Siguran sam da su svi bili i suviše zaokupljeni
predavanjem Forin Ofisa da bi obraćali pažnju na ma šta drugo. A što se tiče
onog što se dešavalo posle vašeg odlaska – jeste li ostali do kraja spiska
aspiranata u borbi za vlast? To je bilo prvo.”
„Čuo sam do onog dela o Doktoru Sais-Inkvartu.”
„Posle toga, govornik je naširoko razvezao o ekonomskoj situaciji tamo.
Houm Ajlends smatra, da plan Nemačke da stanovništvo Evrope i Severne
Azije svede na status robova – plus ubijanje svih intelektualaca, buržoaskih
elemenata, patriotske omladine i koga sve ne – predstavlja ekonomsku
katastrofu. Spasla su ih samo fantastična tehnološka dostignuća nemačke
nauke i industrije. Čudesna oružja, tako reći.”
„Da,” reče gospodin Tagomi. Sedeći za stolom, držeći jednom rukom
telefon, nasu sebi šolju vrelog čaja. „Kao što su učinila i njihova čudesna
oružja Fau-jedan i Fau-dva i mlazni lovci za vreme rata.”
„To je hokus-pokus biznis,” reče čovek iz Obojenih ruda. „Uglavnom,
primena atomske energije zadržala je stvari u jednom komadu. I to njihovo
cirkuzantsko putovanje raketom na Mars i Veneru. Istakao je da i pored sveg
njihovog uzbudljivog značaja, takva putovanja nisu donela nikakve
ekonomske koristi.”
„Ali su dramatična,” reče gospodin Tagomi.
„Njegova prognoza je mračna. On smatra da većina nacista na visokim
položajima odbija da se suoči sa činjenicama vis-a-vis njihovog teškog
ekonomskog stanja. Time oni ubrzavaju tendenciju ka većim avanturama tour
de force,[30] manjoj predvidljivosti, smanjivanju stabilnosti uopšte. Ciklus
manijačkog entuzijazma, zatim straha, pa očajničkih odluka Partaj – pa,
objasnio je da sve to ima za tendenciju da na vrh dovede najneodgovornije i
najbrzopletije aspirante.” gospodin Tagomi klimnu glavom.
„Zato moramo pretpostaviti da će doći do najgoreg, a ne najboljeg izbora.
U ovom sukobu će trezveni i odgovorni elementi pretrpeti poraz.”
„Za koga je rekao da je najgori?” zapita gospodin Tagomi.
„R. Hajdrih. Doktor Sais-Inkvart. H. Gering. Prema mišljenju Imperijalne
vlade.”
„A najbolji?”
„Eventualno B. von Širah i doktor Gebels. Ali tu je bio manje
eksplicitan.”
„Je li bilo još nešto?”
„Rekao nam je da u ovom trenutku moramo više nego ikada verovati u
Imperatora i Kabinet. Da na Dvor možemo gledati sa poverenjem.”
„Je li bio minut ćutanja?”
„Da.”
Gospodin Tagomi se zahvali čoveku iz Obojenih ruda i spusti slušalicu.
Dok je sedeo i pio čaj, zazvoni interfon. Začu se glas Gospođice
Efreikian: „Gospodine, želeli ste da uputite poruku nemačkom konzulu.”
Ćutanje. „Jeste li želeli sada da mi je izdiktirate?”
Tako je, shvati gospodin Tagomi. Bio sam zaboravio. „Dođite u
kancelariju,” reče.
Ona uskoro uđe, osmehujući mu se sa nadom. „Je li vam bolje,
gospodine?”
„Da. Pomogla mi je injekcija.” Razmišljao je. „Podsetite me. Kako se
zove nemački konzul?”
„Znam, gospodine. Freiher Hugo Rajs.”
„Mein Her,” započe gospodin Tagomi. „Stigla nam je potresna vest da je
vaš vođ, her Martin Borman, preminuo. Oči mi se pune suzama dok pišem
ove reči. Kada se setim odvažnih dela koja je izvršio her Borman
obezbeđujući spas nemačkog naroda od neprijatelja i u zemlji i u instranstvu,
kao i impresivnih strogih mera zavedenih prema zabušantima i izdajnicima
koji bi izdali viziju kosmosa celog čovečanstva, u koji su sada plavokose i
plavooke nordijske rase pohrlile posle eona u svojoj…” Zastade. Nije mogao
da završi ni na koji način. Gospođica Efreikian zaustavi svoj magnetofon,
očekujući.
„Ovo su velika vremena,” reče on.
„Da li da i to snimim, gospodine? Je li to poruka?” U nedoumici, ponovo
pokrenu aparat.
„Obraćao sam se vama.” reče gospodin Tagomi.
Ona se osmehnu.
„Vratite traku da vidim šta sam rekao,” reče gospodin Tagomi.
Prenosnik trake se zavrte. Onda je čuo svoj glas, sićušan i metalnog tona,
iz zvučnika. „…Izvršio her Borman obezbeđujući spas…” Slušao je cilikanje
slično glasu insekta, kako se odvija bez veze i bez reda. Lepetanje i
izgrebavanje iz korteksa, pomisli.
„Imam zaključak,” reče kada prenosnik prestade da se okreće. „Rešenosti
da se uzdignu i prinesu sebe na žrtvu, i time dobiju mesto u istoriji sa koga ih
nijedan oblik života ne može istisnuti, ma šta se dogodilo.” Zastade. „Svi smo
mi insekti”, reče gospođici Efreikian. „Batrgamo se prema nečemu strašnom
ili božanstvenom. Zar se ne slažete?” Pokloni se. Gospođica Efreikian, sedeći
sa svojim magnetofonom, lako mu se nakloni za uzvrat.
„Pošaljite to,” reče joj. „Potpišite; i tako dalje. Obradite rečenice, ako
želite, tako da nešto znače.” Dok je polazila iz kancelarije, on dodade: „ili
tako da ne znače ništa. Koje god hoćete.”
Ona ga radoznalo pogleda dok je otvarala vrata kancelarije.
Pošto je otišla, on poče da radi na dnevnim rutinskim poslovima. Ali
gospodin Remzi je gotovo smesta bio na interfonu. „Gospodine, traži vas
gospodin Bejns.”
Dobro, pomisli gospodin Tagomi. Sada možemo da započnemo važan
razgovor. „Dajte mi ga”, reče uzimajući slušalicu.
„Gospodine Tagomi”, dopre glas gospodina Bejnsa.
„Dobar dan. Zbog vesti o smrti Kancelara Bormana morao sam
neočekivano da izađem iz kancelarije danas pre podne. Međutim…”
„Da li je gospodin Jatabe stupio u kontakt sa vama?”
„Još ne”, reče gospodin Tagomi.
„Jeste li vašem osoblju rekli da paze kada on dođe?” reče gospodin Bejns.
U glasu mu se osećala uznemirenost.
„Da,” reče gospodin Tagomi. „Uvešće ga čim dođe.” Podseti se da to
treba da kaže gospodin Remziju do sada još do toga nije stigao. Znači,
nećemo započeti razgovore sve dok se stari gospodin ne pojavi glavom i
bradom? Oseti očajanje. „Gospodine,” poče. „Meni je stalo da počnemo.
Hoćete li nam prikazati vaše injekcione kalupe? Mada smo danas pometeni.”
„Došlo je do promene”, reče gospodin Bejns. „Čekaćemo gospodina
Jatabea. Jeste li sigurni da nije stigao? Želim da mi date reč da ćete me
obavestiti čim vam se javi. Molim vas potrudite se, gospodine Tagomi.” Glas
gospodina Bejnsa bio je napet, istrzan.
„Dajem vam reč.” Sada i on oseti uznemirenost. Bormanova smrt; to je
izazvalo promenu. „U međuvremenu,” reče brzo, „bilo bi mi drago da se
nađem sa vama, možda danas za ručkom. Pošto još nisam ugrabio priliku da
ručam.” Improvizujući, nastavi, „iako ćemo čekati da kasnije razgovaramo o
detaljima, možda bismo mogli da razmišljamo o uslovima u svetu uopšte,
posebno…”
„Ne”, reče gospodin Bejns.
Ne? – pomisli gospodin Tagomi. „Gospodine”, reče, „danas se ne osećam
dobro. Imao sam jedan žalostan incident; nadao sam se da ću vam ga
poveriti.”
„Žao mi je”, reče gospodin Bejns. „Telefoniraću vam kasnije.” Telefon
škljocnu. Naglo je spustio slušalicu.
Uvredio sam ga, pomisli gospodin Tagomi. Mora da je tačno shvatio da
sam zakasnio da obavestim osoblje o starom gospodinu. Ali to je sitnica;
pritisnu dugme interfona i reče: „Gospodine Remzi, molim vas dođite u moju
kancelariju.” To mogu odmah da ispravim. Tu ima nešto više, zaključi on.
Smrt tog Bormana ga je uzdrmala.
Sitnica – a ipak govori o mom glupavom i nemarnom stavu. Gospodin
Tagomi se oseti krivim. Ovaj dan nije dobar. Trebalo je da pitam
proročanstvo za savet, da otkrijem koji je to Trenutak. Odlutao sam daleko od
Taoa;[31] to je očigledno.
Po kojem od šezdeset četiri heksagrama, pitao se, ja radim? Otvori fioku
svog radnog stola, izvuče Ji Đing i stavi dva toma knjige na sto. Toliko
mnogo treba pitati mudrace. Toliko je pitanja u meni koja jedva mogu da
sročim…
Kada gospodin Remzi uđe u kancelariju, on je već bio dobio heksagram.
„Pogledajte, gospodine Remzi.” Pokaže mu knjigu. Bio je heksagram
Četrdeset sedam. Ugnjetavanje – Iscrpljenje.
„Loš znak, sve u svemu”, reče gospodin Remzi. „Šta ste pitali,
gospodine? Ako nije uvredljivo da pitam.”
„Pitao sam za Trenutak”, reče gospodin Tagomi. „Trenutak za sve nas.
Nema pokretnih redova. Statički heksagram.” Onda zatvori knjigu.

U tri sata tog popodneva, Frenk Frink, koji je sa svojim poslovnim

partnerom i dalje čekao na odluku Vajndama-Metsona o novcu, odluči da se
obrati proročanstvu za savet. Kako će stvari ispasti? zapita i baci novčiće.
Heksagram je bio Četrdeset sedam. Dobi jednu pokretnu liniju, Devetku na
petom mestu.

Nos i stopala su mu odsečeni.

Ugnjetavanje od strane čoveka sa purpurnim podvezicama.
Radost dolazi tiho.
Čoveku pomaže da prinosi žrtve i daje pomazanja.

Dugo vremena – bar pola časa – proučavao je stih i materijal povezan sa

njim trudeći se da dokona šta bi to moglo da znači. Uznemiravao ga je
heksagram, a posebno pokretna linija. Najzad preko volje zaključi da novca
neće biti.
„I suviše se oslanjaš na tu stvar”, reče Ed Makarti. U četiri sata, pojavi se
kurir iz Korporacije V. M. i pruži Frinku i Makartiju koverat od manile. U
kovertu nađoše overen ček na dve hiljade dolara.
„Znači, nisi bio u pravu”, reče Makarti.
Frink pomisli: onda proročanstvo mora da se odnosi na neku posledicu
ovoga u budućnosti. To je ona nevolja; naknadno, kada se već dogodilo,
možeš da pogledaš unazad i da tačno vidiš šta je značilo. Ali sada…
„Možemo da počnemo sa radionicom”, reče Makarti.
„Danas? Odmah sada?” Osećao se umoran.
„Zašto da ne? Imamo ispunjene narudžbine; samo da ih gurnemo na
poštu. Što pre to bolje. A materijal koji možemo da dobijemo ovde podići
ćemo sami.” Oblačeći jaknu, Ed krete ka vratima Frinkove sobe.
Bili su nagovorili Frinkovog gazdu da im izda suteren zgrade. Sada se
koristio kao ostava. Kada izbace kutije, moći će da postave svoju radnu
tezgu, sprovedu instalacije, svetlost, i počnu da montiraju motore i kaiševe.
Napravili su skice, specifikacije, spiskove delova. Tako su u stvari već bili
počeli.
Ušli smo u biznis, shvati Frank Frink. Čak su se složili i oko imena.

EDFRANK NAKIT PO PORUDŽBINI

„Najviše što možemo danas da uradimo.” reče on, „je da kupimo drvo za
tezgu, i možda električne delove. Ali ništa za nakit.”
Onda odoše na stovarište drvene građe u južnom San Francisku. Za jedan
sat dobili su drvo.
„Šta te muči?” zapita Ed Makarti dok su ulazili u gvožđarsku radnju na
veliko.
„Novac. Pritiskuje me. Finansirati stvari na takav način.”
„Stari V. M. razume”, reče Makarti.
Znam, pomisli Frink. „Zato me to i muči. Stupili smo u njegov svet. Mi
smo kao i on. Je li to prijatna pomisao?”
„Ne gledaj unazad”, reče Makarti. „Gledaj unapred. Gledaj na posao.”
Gledam ja unapred, mislio je Frink. Pomisli na heksagram. Kakve žrtve
da prinesem, i kakva to pomazanja? I kome?
 7.

Krajem nedelje Robertu Čildanu se javiše telefonom Kasure, zgodan mladi

japanski par koji je bio u njegovoj radnji, i pozvaše ga u svoj stan na večeru.
On je već čekao da mu se oni opet jave, i bio je presrećan.
Zatvori Američke umetničke rukotvorine Inc. malo ranije, i uzme pedikab
do ekskluzivne četvrti gde su stanovali Kasure. Poznavao je taj kraj, iako tu
nisu živeli belci. Dok ga je pedikab vozio vijugavim ulicama sa travnjacima i
vrbama, Čildan je posmatrao moderne stambene zgrade i divio se eleganciji
projekata. Balkoni od kovanog gvožđa, stubovi koji su hrlili uvis a ipak bili
moderni, pastelne boje, korišćenje raznovrsnih tekstura… sve je to činilo
umetničko delo. Sećao se vremena kada je tu bio sam šut iz rata.
Mala japanska deca koja su se napolju igrala posmatrala su ga bez
komentara, pa se onda vraćala svom fudbalu ili bejzbolu; ali, pomisli on, ne i
odrasli; dobro obučeni mladi Japanci, koji su parkirali svoja kola ulazeći u
stambene zgrade, primećivali su ga sa većim interesovanjem. Da li ovde
stanuje? možda su se pitali. Mladi japanski biznismeni koji se vraćaju kući iz
svojih kancelarija… ovde su stanovali čak i šefovi Trgovinskih misija. Zapazi
parkirane Kadilake. Kako ga je pedikab dovozio bliže cilju njegovog puta,
postajao je sve nervozniji.
Ubrzo zatim, penjući se stepenicama u stan Kasurinih, mislio je; evo me, i
to nisam pozvan u poslovnom kontekstu, već kao gost na večeru. Naravno da
se posebno potrudio oko odeće; bar je mogao da se pouzda u svoj izgled. Moj
izgled, pomisli. Da, to je. Kako izgledam? Ne mogu nikoga zavarati; ne
spadam ovde. Na ovoj zemlji koju su belci raskrčili i gde su izgradili jedan od
svojih najlepših gradova, ja sam autsajder u svojoj sopstvenoj zemlji.
Zastrtim holom dođe do ulaznih vrata, zazvoni. Vrata se ubrzo otvoriše.
Pojavi se mlada gospođa Kasura, u svilenom kimonu i obiju,[32] sa dugom
crnom kosom koja joj se u blistavoj pletenici spuštala niz vrat, smešila se
dobrodošlicom. Iza nje, u dnevnoj sobi, stajao je njen muž sa čašicom u ruci i
klimao glavom.
„Gospodine Čildan. Uđite.”
On uđe klanjajući se.
Do krajnosti ukusno. I – tako asketski. Vrlo malo nameštaja. Svetiljka,
sto, polica sa knjigama, grafika na zidu. Neverovatni japanski osećaj za vabi.
Na engleskom ne postoji ni ta misao. Sposobnost da se u jednostavnim
predmetima nađe lepota iznad lepote komplikovanog ili kitnjastog. To ima i
veze sa rasporedom stvari.
„Hoćete nešto da popijete?” zapita gospodin Kasura. „Skoč sa sodom?”
„Gospodine Kasura,” započe on.
„Pol”, reče mladi Japanac. Onda pokaže na svoju ženu. „Beti. A vi ste?”
„Robert,” promrmlja, gospodine Čildan.
Sedeći na mekom ćilimu sa svojim pićem u rukama, slušali su koto,
japansku harfu sa trinaest struna. Ploču je nedavno izdao japanski H. M. V., i
bila je prilično popularna. Čildan primeti da su svi delovi gramofona skriveni,
čak i zvučnik. Nije mogao da razazna odakle dolazi zvuk.
„Pošto nismo znali šta volite da jedete”, reče Beti, „išli smo na sigurno. U
električnoj rerni se peče goveđi odrezak. Uz to imamo pečeni krompir sa
sosom od milerama i luka. Izreka kaže: nećeš pogrešiti ako novom gostu prvi
put poslužiš odrezak.”
„Vrlo dobro”, reče Čildan. „Baš volim odrezak.” I tako je bilo. Retko ga
je jeo. Velika stovarišta sa Srednjeg zapada više nisu mnogo slala na Zapadnu
obalu. Nije se sećao kada je poslednji put jeo dobar odrezak.
Sada je bio trenutak da da svoj poklon.
Iz džepa od kaputa izvadi mali zamotuljak od hartije. Diskretno ga položi
na nizak sto. Oni ga oboje odmah primetiše, te je morao da kaže: „Sitnica za
vas. Da pokaže delić te opuštenosti i zadovoljstva koje osećam što sam
ovde.”
Njegova ruka odmota hartiju pokazujući im poklon. Komad slonovače
koji su pre jednog veka izrezbarili kitolovci iz Nove Engleske. Sićušan
ukrašen umetnički predmet, rezbarija na kosti. Lice im zasja poznavanjem
rezbarije na kosti koje su stari pomorci izrađivali u slobodno vreme. Ni jedna
jedina stvar nije mogla jače da izrazi staru kulturu S. A. D. Ćutanje.
 „Hvala” reče Pol. Robert Čildan se pokloni.
Onda za trenutak zavlada mir u njegovom srcu. Ovo prinošenje žrtve, ovo
– kako to Ji Đing reče – pomazanje. Time je učinjeno ono što je trebalo da se
učim. Počelo je da popušta nešto od zabrinutosti i pritiska koje je osećao u
poslednje vreme.
Od Reja Kalvina je primio naknadu za Kolt ‘44, kao i mnoga pismena
uverenja da se to više neće ponoviti. A ipak mu nije bilo lakše oko srca.
Samo je sada, u ovoj situaciji koja sa time nije imala nikakve veze, za
trenutak izgubio osećaj da stvari stalno odlaze ukrivo. Taj vabi oko njega,
zračenje skladnosti… to je to, zaključi on. Srazmera. Ravnoteža. Oni su
toliko blizu Taou, ovo dvoje mladih Japanaca. Zato sam ja onda reagovao na
njih. Osetio sam Tao preko njih. Video sam ga za jedan tren.
Kako bi to izgledalo, mislio se, zaista poznavati Tao? Tao je ono što
najpre pusti svetlost unutra, pa onda tamu. Upriličuje međusobnu igru dve
prvobitne sile, tako da uvek postoji obnavljanje. Zbog toga se sve to ne
istroši. Vasiona se nikada neće ugasiti zato što se baš onda kada izgleda da je
tama sve prekrila, da je istinski preovladala, ponovo rađa novo seme svetlosti
u samim dubinama. To je Put. Kada seme padne, pada u zemlju, u tle. I tamo
dole, ispod, neviđeno, oživljava.
„Ordevr”, reče Beti. Kleknula je i pružila tanjir sa malim krekerima od
sira, i drugim stvarima. On uze dva sa zahvalnošću.
„Međunarodne vesti su ovih dana vrlo aktuelne”, reče Pol dok je srkutao
piće. „Dok sam večeras vozio kući slušao sam direktan prenos velikog
spektakularnog državnog pogreba u Minhenu, sa mitingom od pedeset hiljada
ljudi, zastavama, i tako tim. Mnogo su pevali „Ich hatte einen Kamerad.”[33]
Sada je telo izloženo za sve vernice.”
„Da, bilo je tužno”, reče Robert Čildan. „Ta iznenadna vest početkom
nedelje.”
„Nipon Tajms kaže večeras da pouzdani izvori izjavljuju da je B. fon
Širak u kućnom pritvoru,” reče Beti. „Po nalogu Odeljenja bezbednosti.”
„Loše”, reče Pol, vrteći glavom.
„Vlasti bez sumnje žele da održe red”, reče Čildan. „Jer je fon Širah
poznat po brzopletim i tvrdoglavim, čak nesazrelim akcijama. Mnogo
sličnosti sa R. Hesom u prošlosti. Setite se ludačkog bega u Englesku.”
„I šta još donosi Nipon Tajms?” zapita Pol svoju ženu. „Puno zbrke i
intriga. Vojne jedinice se kreću tamo-amo. Listovi su obustavljeni. Granični
prelazi zatvoreni. Zaseda Rajhstag. Svi drže govore.”
„To me podseća na fini govor doktora Gebelsa koji sam čuo”, reče Robert
Čildan. „Na radiju, pre oko godinu dana. Mnogo duhovite grdnje. Držao je
publiku u šaci, kao i obično. Prešao je čitav spektar emocija. Nema sumnje;
pošto je pravi Adolf Hitler otpao, doktor Gebels je prvi nacistički govornik.”
„Tačno”, složiše se Pol i Beti, klimajući glavama. „Doktor Gebels ima i
finu decu i ženu,” nastavi Čildan. „Ličnosti veoma visoke klase.”
„Tačno”, opet se složiše Pol i Beti. „Porodičan čovek, nasuprot jednom
broju drugih velikih mogula tamo,” reče Pol. „Sumnjivih seksualnih
sklonosti.”
„Ja ne bih pridavao značaja glasinama”, reče Čildan. „Mislite na takve
kao što je E. Rem? Stara priča. Već davno izbrisana.”
„Mislim više na H. Geringa”, reče Pol, polako srkućući piće koje je
pažljivo zagledao. „Priče o orgijama u stilu rimskih, sa raznim odabranim
fantastičnim stvarima. Da vas podiđu žmarci kad samo čujete.”
„Laži”, reče Čildan.
„Pa, ne vredi o tome razgovarati”, reče Beti taktično i pogleda ih obojicu.
Popili su piće, i ona ode da ponovo napuni čaše.
„U političkim diskusijama uzavri mnogo krvi”, reče Pol. „I to svuda.
Bitno je sačuvati bistru glavu.”
„Da”, saglasi se Čildan. „Spokojstvo i red. Tako da se stvari povrate u
uobičajenu stabilnost.”
„Period posle smrti uvek je kritičan u totalitarnom društvu,” reče Pol.
„Nedostatak tradicije uz institucije srednje klase.” Prekide rečenicu. „Možda
bolje da ostavimo politiku.” Nasmeši se. „Kao u starim studentskim danima.”
Robert Čildan oseti kako mu krv navali u lice i naže se nad svoje novo
piće da bi se sakrio od očiju domaćina. Kako je strašno počeo. Budalasto i
glasno raspravljao o politici; bio je grub u svom neslaganju, i jedino je
domaćinov spretni takt bio dovoljan da spase veče. Koliko imam da učim,
mislio je Čildan. Oni su tako dražesni i uglađeni. A ja – beli varvarin. Istina
je.
Jedno vreme zadovoljavao se srkutanjem pića, zadržavajući na licu
veštački izraz uživanja. Moram potpuno da ih pratim, reče sebi. Da se uvek
slažem.
 Ipak, pomisli u panici, pamet mi se pomutila od pića. Pa umor i nervoza.
Mogu li ja to? Ionako me više nikada neće pozvati; već je i suviše kasno.
Oseti očajanje.
Beti, koja se vratila iz kuhinje, ponovo sede na ćilim. Što je privlačna,
opet pomisli Robert Čildan. Vitko telo. Figure su im tako nadmoćne; ne
debele, ne okruglaste. Nisu joj potrebni ni prsluče niti pojas. Moram da
sakrijem želju; to po svaku cenu. A ipak je s vremena na vreme krišom bacao
poglede na nju. Divne tamne boje njene kože, kose, i očiju. Mi smo polu-
pečeni u poređenju sa njima. Pustili nas iz peći pre nego što smo bili gotovi.
Stari domorodački mit; istina, jeste.
Moram da odvratim misli. Da nađem neku društvenu temu, bilo šta.
Pogledom je lutao unaokolo, tražeći nekakav predmet. Tišina je teško
odstupala, dok je u njemu strujalo od napetosti. Nepodnošljivo. Šta da kaže,
do đavola? Nešto bezopasno. Pogled mu pade na jednu knjigu na niskom
crnom ormaniću od tikovine.

„Vidim da čitate Skakavac pritiska”, reče. „Čujem o njemu iz mnogih

usta, ali zbog pritiska posla ne mogu da posvetim pažnju.” Podiže se i krenu
da uzme knjigu, pažljivo ispitujući njihove izraze lica; izgledalo je da
potvrđuju taj gest društvenosti, i zato nastavi. „Neka misterija? Oprostite mi
zbog mog bezdanog neznanja.” Prevrtao je stranice.
„Nije misterija”, reče Pol. „Naprotiv, interesantna forma fikcije, možda u
žanru naučne fantastike.”
„Ma ne.” pobuni se Beti. „Nema tu nikakve nauke. Radnja nije smeštena
u budućnosti. Naučna fantastika se bavi budućnošću, posebno budućnošću u
kojoj je nauka napredovala od ovog danas. Knjiga ne zadovoljava nijednu
premisu.”
„Ali”, reče Pol, „govori o alternativnoj sadašnjosti. Ima mnogo takvih
poznatih romana naučne fantastike.” Onda objasni Robertu: „Oprostite što
insistiram na ovome, ali kao što moja žena zna, dugo sam se bio oduševljavao
naučnom fantastikom. Počeo sam sa tim hobijem još u detinjstvu; imao sam
samo dvanaest godina. To je bilo u prvim danima rata.”
„Shvatam,” reče Robert Čildan učtivo.
„Da li biste hteli da pozajmite Skakavca?” zapita Pol. „Mi ćemo ga
uskoro pročitati, svakako za dan dva. Pošto mi je kancelarija u gradu,
nedaleko od vaše cenjene radnje, mogao bih sa zadovoljstvom da vam ga
donesem za vreme ručka.” Zaćutao je, pa zatim – možda, pomisli Čildan,
zahvaljujući znaku od Beti – nastavi: „Vi i ja, Roberte, bismo mogli tom
prilikom zajedno da ručamo.”
„Hvala”, reče Robert. To je bilo sve što je mogao da kaže. Ručak, u
jednom od pomodnih restorana u centru gde dolaze poslovni ljudi. On i ovaj
uglađeni moderni mladi Japanac na visokom nivou. To je bilo i suviše; oseti
kako mu se muti pred očima. Ali nastavi da razgleda knjigu odobravajući
glavom. „Da”, reče, „ovo zaista izgleda interesantno. Baš bih voleo da je
pročitam. Nastojim da budem u toku.” Da li je bilo u redu da to kaže?
Priznanje da ga knjiga interesuje zato što je u modi. Možda to nije bilo na
nivou. Nije znao, ali je osećao da nije. „Ne može se prosuđivati po tome što
je knjiga bestseler”, reče. „To svi znamo. Mnogi bestseleri su strašne
gluposti. Ovo, međutim…” pokoleba se, obeshrabren.
Beti reče: „Ništa tačnije. Prosečan ukus zaista za žaljenje.”
„Kao i u muzici”, reče Pol. „Nikakav interes za autentični američki
narodni džez, kao primer Roberte, volite li recimo, Banka Džonsona i Kid
Orija i slične? Rani Diksilend? Ja imam zbirku ploča takve stare muzike,
originalna Dženet produkcija.”
Robert reče: „Na žalost vrlo malo znam o crnačkoj muzici.” Nisu
izgledali baš zadovoljni njegovim odgovorom. „Više volim klasičnu muziku.
Baha i Betovena.” To je svakako bilo prihvatljivo. Sada pomalo oseti mržnju.
Je li trebalo da porekne velike majstore evropske muzike, večite klasike, u
prilog džeza iz Nju Orleansa iz krčmica i bistroa u crnačkoj četvrti?
„Možda bih mogao da pustim izbor Kraljeva ritma Nju Orleansa”, započe
Pol polazeći iz sobe, ali ga Beti upozori pogledom. Oklevao je, pa sleže
ramenima.
„Večera je skoro gotova”, reče ona.
Vrativši se, Pol opet sede. Promrmlja pomalo natumureno, kako se učini
Robertu: „Džez iz Nju Orleansa, najautentičnija američka narodna muzika što
postoji. Nastala na ovom kontinentu. Sve drugo je došlo iz Evrope, kao što su
banalne balade sa lautama u engleskom stilu.”
„Mi se stalno raspravljamo oko toga”, reče Beti, osmehujući se na
Roberta. „Ja ne delim njegovu ljubav za originalni džez.”
Držeći i dalje knjigu Skakavac pritiska, Robert reče: „Kakvu to
alternativnu sadašnjost opisuje ova knjiga?”
 Beti, posle jednog trenutka, reče: „Sadašnjost u kojoj su Nemačka i Japan
izgubili rat.”
Svi su ćutali.
„Vreme da se jede”, reče Beti gipko se uspravljajući na noge. „Molim
dođite, dva gladna gospodina biznismena.” Umiljavajući se dozva Roberta i
Pola za sto, koji je već bio postavljen, sa belim stolnjakom, srebrnim
priborom, porculanom, ogromnim salvetama od grubog platna složenim,
kako Robert prepoznade, u koštane prstenove za salvete iz Ranog američkog
perioda. I srebro je, takođe, bilo američko. Šolje i tacne su bile marke Rojal
Gilbert, tamnoplave i žute. Veoma izuzetno; nije mogao a da ih ne pogleda sa
divljenjem profesionalca.
Tanjiri nisu bili američki. Izgleda da su bili japanski; ne bi znao da kaže
odakle su, pošto je to bilo izvan njegove oblasti.
„To je porculan Imari”, reče Paul zapazivši njegovo interesovanje. „Iz
Arite. Smatra se prvoklasnim proizvodom. Japan.”
Posedaše.
„Kafu?” zapita Beti Roberta. „Da”, reče on. „Hvala.”
„Pred kraj obeda”, reče ona odlazeći po pokretni stočić za posluživanje.
Ubrzo su svi jeli. Robertu je obed bio izvrstan. Bila je izuzetna kuvarica.
Posebno ga je zadovoljila salata. Avokado, srce od artičoke, neki preliv od
plavog sira… hvala bogu da mu nisu poslužili japanski obed, jela od mešanog
zeleniša i mesa, kojih se toliko najeo od rata.
I hrana iz mora bez kraja. Došao je do toga da više nije mogao da
podnese račiće ili ma kakve druge ljuskare. „Voleo bih da znam”, reče
Robert, „kako bi po njegovoj pretpostavci bilo u svetu u kojem su Nemačka i
Japan izgubili rat.”
Ni Pol ni Beti ne odgovoriše neko vreme. Onda Pol najzad reče: „Vrlo
komplikovane razlike. Bolje pročitati knjigu. Pokvarilo bi vam, možda, utisak
da čujete.”
„Ja imam čvrsta ubeđenja po tom pitanju”, reče Robert. „Često sam o
tome premišljao. Svet bi bio mnogo gori.” Čuo je kako mu glas zvuči tvrdo
bukvalno grubo. „Mnogo gori.”
Izgledali su iznenađeni. Možda zbog njegovog tona. „Svuda bi vladao
komunizam”, nastavi Robert.
Pol klimnu glavom. „Autor, gospodin H. Abendsen, razmatra to pitanje, u
vezi sa nezaustavljenim širenjem Sovjetske Rusije. Ali isto kao i u prvom
svetskom ratu, čak i na pobedničkoj strani, drugorazredna, najvećim delom
seljačka Rusija prirodno padne na stražnjicu. Predmet podsmeha, kad se
setimo Japanskog rata sa njima, kada…”
„Morali smo da patimo, da platimo cenu”, reče Robert. „Ali to smo
učinili za dobru stvar. Da zaustavimo poplavu slovenskog sveta.”
Beti tiho reče: „Lično, ne verujem ni u kakve histerične priče o ‘poplavi
sveta’ od bilo kog naroda, slovenskog, kineskog ili japanskog.” Blago je
gledala u Roberta. Potpuno je vladala sobom, nije bila zaneta; ali je
nameravala da izrazi svoje osećanje. Na oba obraza izbila joj je boja,
tamnocrvena.
Jedno vreme su jeli ne razgovarajući.
Opet sam zabrljao, obavesti sebe Robert Čildan. Nemoguće je izbeći
temu. Zato što se nalazi svuda, u knjizi koju slučajno uzmem ili kolekciji
ploča, u tim koštanim prstenovima za salvete – plen koji su nagomilali
osvajači. Pljačkanje mog naroda.
Pogledajmo činjenicama u oči. Ja pokušavam da se pretvaram da smo ovi
Japanci i ja slični. Ali pogledaj: čak i kada ja glasno izrazim zadovoljstvo što
su oni dobili rat, a moj narod izgubio – čak i tada nema zajedničkog jezika.
Meni reči znače jedno, njima drugo. Mozgovi su im drugačiji. I duše isto.
Vidiš ih kako piju iz engleskih porculanskih šolja, jedu srebrnim američkim
priborom, slušaju muziku u crnačkom stilu. Sve je to na površini. Bogatstvo i
moć im to omogućuju, ali sve je to erzac k’o ništa.
Pa čak i Ji Đing, knjiga kojom su nas na silu nakljukali; kineska je.
Pozajmljena bog te pita kada. Koga oni prave budalom? Sebe? Kraduckaju
običaje levo-desno, nose se, jedu, razgovaraju, hodaju, kao što, recimo,
prožidru sa uživanjem, pečeni krompir sa pavlakom i lukcem, a to je staro
američko jelo koje su takođe prisvojili. Ali niko nije namagarčen, mogu vam
reći; a najmanje ja.
Samo su bele rase obdarene stvaralačkom sposobnošću, razmišljao je. A
ipak ja, krvni pripadnik te rase, moram da udaram čelom o pod pred ovo
dvoje. Kad pomislim kako bi bilo da smo mi pobedili! Smrvili bismo ih da
više ne postoje. Ne bi danas bilo Japana, a blistava moć S.A.D. bi se jedina
širila u celom svetu.

Pomisli: moram da pročitam tog Skakavca. To mi je patriotska dužnost,

sudeći po tome šta se priča.
Beti mu se tiho obrati: „Roberte, vi ne jedete. Je li hrana pogrešno
pripremljena?”
On odmah uze punu viljušku salate. „Ne”, reče. „Zapravo ukusniji obed
nisam jeo već godinama.”
„Hvala”, reče ona, očigledno zadovoljna. „Trudim se što više mogu da
budem autentična… recimo, pažljivo pazarim u maleckim američkim
tržnicama u Mišn stritu. Čujem da je to pravi Makkoj.”
Savršeno kuvaš domaću hranu, mislio je Robert Čildan. Istina je ono što
kažu: vaše sposobnosti podražavanja su ogromne. Pita sa jabukama, koka-
kola, šetnja posle bioskopa, Glen Miler… mogli biste da od lima konzerve i
pirinčanog papira sklopite čitavu veštačku Ameriku. Papirnata mama u
kuhinji, papirnati tata koji čita novine. Papirno štene kraj njegovih nogu. Sve.
Pol ga je ćuteći posmatrao. Robert Čildan, primetivši odjednom čovekovu
pažnju, prekide svoj lanac misli i prionu na hranu. Može li da mi čita misli?
pitao se. Da vidi šta ja stvarno mislim? Znam da nisam pokazao. Zadržao sam
izraz kakav treba. Valjda ne bi mogao da pogodi.
„Roberte”, reče Pol, „pošto ste ovde rođeni i odrasli, govorite idiomom
S.A.D., možda biste mogli da mi pomognete oko jedne knjige koja mi je
zadala izvesne muke. Roman iz 1930-tih godina, od američkog autora.”
Robert se lako nakloni.
„Knjigu”, reče Pol, „koja je vrlo retka, i čiji primerak ništa manje nego
posedujem, napisao je Nataniel Vest. Naslov je Mis Lounliharts.[34] Pročitao
sam je sa uživanjem, ali ne shvatam u potpunosti šta N. Vest misli.” Sa
nadom je gledao u Roberta.
Robert Čildan priznade: „Ja – bojim se da nisam čitao tu knjigu.” Nisam,
pomisli, čak ni čuo za nju.
U Polovom izrazu lica oseti se razočaranje. „Šteta. To je kratka knjižica.
Priča o čoveku koji vodi rubriku u dnevnom listu; ima stalno probleme sa
srcem, sve dok očigledno ne poludi od bola i uobrazi da je Isus Hrist. Sećate
se? Možda ste davno čitali.”
„Ne”, reče Robert.
„Daje čudno gledište o pitanju”, reče Pol. „Veoma originalan uvid u
značenje bola bez razloga, problem sa kojim se nose sve religije. Religije kao
što je hrišćanska često tvrde da mora postojati greh kao objašnjenje bola.
Izgleda da N. Vest dodaje obaveznije gledište o ovome, iznad starijih
pojmova. N. Vest je možda video da patnja može postojati bez uzroka, zato
što je bio Jevrejin.”
Robert reče: „Da su Nemačka i Japan izgubili rat, danas bi Jevreji vladali
svetom. Preko Moskve i Volstrita.” Dvoje Japanaca, čovek i njegova žena,
kao da se zgrčiše.
Izgledalo je da blede, hlade se, tonu u sebe. I sama soba se ohladi. Robert
Čildan se oseti sam. Jeo je sam, ne više u njihovom društvu. Šta je sada
učinio? Šta su pogrešno shvatili? Njihova glupa nesposobnost da shvate tuđ
jezik, misao Zapada. Umakao im je i to su mu uzeli za zlo. Kakva tragedija,
mislio je jedući i dalje. A ipak – šta bi se moglo učiniti?
Ranija jasnoća – od pre samo jednog trena – morala se potpuno iskoristiti.
Pun opseg do sada se nije video. Robert Čildan se više nije baš toliko loše
osećao kao pre, jer je besmislen san počeo da mu se razilazi iz glave. Pojavio
sam se ovde sa takvim očekivanjem, podseti se on. Udarila mi u glavu
mladalačka romantična izmaglica dok sam se peo uz stepenice. Ali stvarnost
se ne može ignorisati; moramo odrasti.
A ovo je prava droga, baš ovde. Ovi Ljudi nisu baš tačno ljudski. Oni
oblače haljine ali su kao nakinđureni majmuni u cirkusu. Pametni su i mogu
da uče, ali to je sve.
Zašto im ja onda ugađam? Jedino zato što su pobedili? Ovaj susret
otkriva veliki nedostatak u mom karakteru. Ali tako to ide. Imam patetičnu
tendenciju da… pa, da tako kažemo nepogrešivo odaberem manje od dva zla.
Kao krava kada ugleda valov; jurnem bez predumišljaja.
Ja sam se držao spoljnih znakova zato što je to bezbednije; na kraju
krajeva, ovo su pobednici… oni naređuju. A ja ću tako nastaviti, valjda. Jer
zašto da sebe unesrećujem? Oni čitaju američku knjigu i žele da im je
objasnim; nadaju se da ja, beli čovek, mogu da im dam odgovor. I ja
pokušavam! Ali u ovom slučaju to ne mogu, iako bih, da sam je pročitao, bez
sumnje mogao.
„Možda ću jednog dana pogledati tu Mis Lounliharts”, reče on Polu. „Pa
vam onda mogu objasniti.”
Pol ovlaš klimnu glavom.
„Međutim, sada sam i suviše zauzet poslom”, reče Robert. „Kasnije,
možda… Siguran sam da mi neće biti potrebno mnogo vremena.”
 „Ne”, promrmlja Pol. „Vrlo kratka knjiga.” I on i Beti izgledaju tužno,
pomisli Robert Čildan. Pitao se da li i oni osećaju nepremostivi jaz između
sebe i njega. Nadam se, mislio je dalje. Zaslužuju da ga osete. Šteta – što baš
moraju sami da iščeprkaju poruku knjige.
Jeo je sa većim uživanjem.

Nikakvo dalje trvenje više nije kvarilo veče. Kada je u deset časova
odlazio iz stana Kasurinih, Robert Čildan je još imao onaj osećaj poverenja
koji ga je obuzeo za vreme obeda.
Silazio je u zaokretima stepeništem stambene zgrade uopšte se ne
obazirući na pojedine stanare Japance koji bi, na putu u javna kupatila i
nazad, mogli da ga primete i zablenu se u njega. Izađe na mračan večernji
trotoar, onda rukom pozva jedan pedikab koji je prolazio. Zatim je bio na
putu kući.
Uvek sam se pitao kako bi izgledalo da se sa nekim mušterijama
sastanem privatno. Na kraju krajeva, nije tako loše. I, mislio je, ovo iskustvo
mi može i pomoći u mom poslu.
Deluje kao terapija, sastati se sa tim ljudima koji su te zastrašili. I otkriti
kakvi su u stvari. Onda više nema zaplašenosti.
Tako razmišljajući, stiže u svoj kraj i najzad do svojih vrata. Plati Činku
vozaču pedikaba i pope se uz poznate stepenice.
Tamo je, u prednjoj sobi, sedeo čovek koga nije poznavao. Belac u
kaputu, sedeo je na kauču i čitao novine. Dok je Robert Čildan stajao
zaprepašćen u vratima, čovek spusti novine, diže se natenane, i posegnu u
džep na grudima. Izvadi lisnicu i pokaza je.
„Kempeitai.”
Bio je pinok. Službenik Sakramenta i njegove Državne policije koju su
postavile japanske okupacione vlasti. Strava! „Vi ste R. Čildan?”
„Da, gospodine”, reče on. Srce mu je udaralo da iskoči. „Nedavno”, reče
policajac, pogledajući po spojenim papirima koje je izvukao iz tašne na
kauču, „vas je posetio čovek, belac, koji je rekao da predstavlja jednog oficira
Imperijalne mornarice. Naknadna istraga je pokazala da to nije tako. Nije
postojao takav oficir. Niti takav brod.” Posmatrao je Čildana.
„To je tačno”, reče Čildan.
„Imam izveštaj”, nastavi policajac, „o jednoj podvali u oblasti Zaliva. Taj
tip je očigledno umešan. Da li biste ga opisali?”
„Mali, prilično tamnoput”, započe Čildan.
„Jevrejin?”
„Da!” reče Čildan. „Sad, kad razmislim. Iako sam to tada prevideo.”
„Evo fotografije.” Čovek iz Kempeitaia mu je dodade.
„To je on”, reče Čildan prepoznavši ga bez ikakve sumnje. Pomalo je bio
zapanjen sposobnostima Kempeitaia za otkrivanje stvari. „Kako ste ga
pronašli? Ja to nisam prijavio, već sam telefonirao mom posredniku, Reju
Kalvinu, i rekao mu…”
Policajac ga ućutka pokretom ruke. „Imam za vas jednu hartiju da
potpišete, i to je sve. Nećete morati da se pojavite na sudu; ovo je zakonska
formalnost kojom se završava vaša umešanost. Pruži Čildanu hartiju i pero.
„Ovo je izjava da vam se taj čovek obratio i da je pokušao da vas obmane
lažnim predstavljanjem i tako dalje. „Pročitajte.” Policajac zavrnu manžetnu i
pogleda na sat dok je Robert Čildan čitao hartiju. „Je li u suštini tačno?”
Bilo je – u suštini. Robert Čildan nije imao vremena da hartiji pokloni
temeljnu pažnju, a u svakom slučaju je bio pomalo zbunjen u vezi sa onim što
se toga dana dogodilo. Ali je znao da se čovek lažno predstavio i da je bila u
pitanju neka obmana; i, kao što reče čovek iz Kempeitaia, tip je bio Jevrejin.
Robert Čildan baci pogled na ime ispod fotografije čoveka. Frenk Frink.
Rođen Frenk Fink. Da, svakako je bio Jevrejin. Svako je mogao pogoditi, kad
se nosi ime kao što je Fink. A on ga je promenio.
Čildan potpisa hartiju.
„Hvala”, reče policajac. Pokupi svoje stvari, dotače se šešira, požele
Čildanu laku noć, i ode. Ceo posao je trajao samo trenutak.
Rekao bih da su ga uhvatili, pomisli Čildan. Šta god da je smerao.
Veliko olakšanje. Brzo rade, zaista.
Živimo u društvu od reda i zakona, gde Jevreji ne mogu da isteruju svoje
podmuklosti na nevinima. Zaštićeni smo. Ne znam zašto nisam prepoznao
rasne karakteristike kada sam ga video. Očigledno da me je lako prevariti.
Onda zaključi, ja jednostavno nisam sposoban za prevaru i zbog toga sam
bespomoćan. Da nema zakona, bio bih im prepušten na milost i nemilost.
Mogao je da me ubedi u bilo šta. To je kao neka hipnoza. Oni mogu da
zavladaju čitavim društvom.
Sutra ću morati da izađem i da kupim tog Skakavca, reče sam sebi. Biće
zanimljivo videti kako autor prikazuje svet kojim upravljaju Jevreji i
komunisti, dok je Rajh u ruševinama, Japan bez sumnje ruska provincija; u
stvari, svet u kome se Rusija prostire od Atlantskog okeana do Pacifika.
Pitam se da li on – kako li se već zove – slika rat između Rusije i S.A.D?
Zanimljiva knjiga. Čudno da se niko nije dosetio da je ranije napiše.
Razmišljao je: ona treba da nam pomogne da shvatimo koliko imamo
sreće. Uprkos očiglednih nedostataka… moglo bi nam biti daleko gore. Ta
knjiga ističe veliku moralnu pouku. Da, ovde su na vlasti Japovi, a mi smo
poražena nacija. Ali mi moramo gledati ispred sebe; moramo graditi. Iz
ovoga proizilaze velike stvari, kao što je kolonizacija planeta.
Sada treba da budu vesti, seti se on. Sede i otvori radio. Možda je izabran
novi kancelar Rajha. Uzbuđeno je očekivao. Meni najdinamičniji izgleda taj
Sais-Inkvart. Po svoj prilici najsposobniji za sprovođenje smelih programa.
Kad bih mogao da budem tamo, mislio je. Možda ću jednog dana biti
dovoljno bogat da otputujem u Evropu i vidim sve što je učinjeno. Šteta da se
propusti. Zaglibiti se ovde na Zapadnoj obali gde se ništa ne događa. Istorija
nas zaobilazi.
 8.

U osam sati izjutra frajher Hugo Rajs, Konzul Rajha u San Francisku, izađe
iz svog mercedes-benca 220-E i žustro se uspe uza stepenice konzulata. Iza
njega su išla dva mlada službenika Forin Ofisa. Vrata je već bilo otključalo
Rajsovo osoblje, i on prođe unutra pozdravljajući dignutom rukom dve
devojke na centrali, vice-konzula her Franka, a zatim, u unutrašnjoj
kancelariji, Rajsovog sekretara, her Pferdehufa.
„Frajhere”, reče Pferdehuf, „sad je baš došao jedan šifrovani radiogram iz
Berlina. Uvod Jedan.”
To je značilo da je poruka hitna. „Hvala”, reče Rajs skidajući kaput i
dajući ga Pferdehufu da ga okači.
„Pre deset minuta zvao je her Krojc von Mere. Želeo bi da mu se vi
javite.”
„Hvala”, reče Rajs. Sede za stočić kraj prozora, otkri svoj doručak, vide
na tanjiru kiflu, kajganu i kobasicu, nali sebi vruću kafu iz srebrnog lončeta,
onda razvi jutarnje novine.
Krojc von Mere je bio šef Ziherhajtsdinsta za oblast P.A.D; štab mu je bio
smešten, pod lažnim imenom, na vazduhoplovnom terminalu. Odnosi između
Rajsa i Krojca von Merea su bili prilično nategnuti. Nadležnosti su im se
poklapale u bezbrojnim stvarima što je nesumnjivo bila namerna politika
onih na visokim položajima u Berlinu. Rajs je imao počasnu dužnost u S.S.,
rang majora, i zbog toga je tehnički bio potčinjeni Krajcu von Mereu.
Dužnost mu je bila dodeljena pre nekoliko godina, i u to vreme Rajs je već
razaznao zašto. Ali tu ništa nije mogao da učini. Uprkos svemu, i dalje je
besneo.
Novine, koje su dolazile avionom Lufthanze i stizale u šest ujutru – bile
su Frankfurter Cajtung. Rajs pažljivo pročita prvu stranu. Fon Širah u
kućnom pritvoru, možda već i mrtav. Gadno. Gering boravi u bazi za obuku
Luftvafe, okružen iskusnim ratnim veteranima, svi odani Debeljku. Niko da
se uvuče k njemu. Nema koljaša iz Službe bezbednosti. A šta je sa dr
Gebelsom?
Verovatno je u srcu Berlina. Oslanja se kao i uvek na svoju sopstvenu
pamet, sposobnost da se rečima izvuče iz svega. Ako Hajdrih pošalje
odeljenje da ga ucmeka, razmišljao je Rajs, mali doktor će ne samo da ih
rečima odvrati od toga, već će ih verovatno ubediti da se okrenu nalevo krug.
Napraviće od njih službenike Ministarstva propagande i javnog
prosvećivanja.
Mogao je da zamisli doktora Gebelsa u tom trenutku, u apartmanu neke
bajne filmske glumice, kako prezire jedinice Vermahta koje dole tandrču
ulicama. Ni od čega se nije plašio taj Kerl.[35] Gebels bi se smešio svojim
podrugljivim osmehom… nastavio da levom rukom gladi grudi divne gospe,
pišući članak za dnevni Angriff des…
Rajsove misli prekide kucanje sekretara. „Izvinjavam se. Na telefonu je
opet Krojc fon Mere.”
Rajs ustade, priđe stolu i uze slušalicu. „Ovde Rajs.” Težak bavarski
akcent šefa lokalne Službe bezbednosti. „Čuje li se šta o tom tipu iz Abvera?”
Zbunjen, Rajs pokuša da shvati na šta Krojc fon Mere misli. „Hmm”,
promrmlja. „Koliko ja znam, trenutno na Pacifičkoj obali ima tri ‘tipa’ iz
Abvera.”
„Pitam za onoga koji je prošle nedelje doputovao ovamo Lufthanzom.”
„Ah”, reče Rajs. Pridržavajući slušalicu između uha i ramena, izvuče
tabakeru. „Ovde se nije pojavio.”
„Šta on radi?”
„Gospode, ne znam. Pitaj Kanarisa.”
„Voleo bih da zoveš Forin Ofis i tražiš da zovu Vrhovni sud i nađu koga
god mogu da se dočepa Admiraliteta i zahteva da Abver ili povuče svoje
ljude odavde ili nam objasni zašto su ovde.”
„Zar ne možeš ti to da učiniš?”
„Opšta je gužva.”
Potpuno su izgubili čoveka iz Abvera, zaključi Rajs. Njima – lokalnoj
Službi bezbednosti – neko od Hajdrihovih ljudi rekao je da motre na njega, a
oni izgubili vezu. I sada hoće da ih ja vadim.
 „Ako uđe ovamo,” reče Rajs, „narediću da se neko postara za njega.
Možeš se osloniti na to.” Naravno, bilo je vrlo malo ili nimalo šanse da se
čovek pojavi. I obojica su to znali.
„Bez sumnje koristi lažno ime”, rastrzao se dalje Krojc fon Mere. „Mi mu
ga ne znamo, prirodno. Izgleda aristokratski. Tako oko četrdeset godina.
Kapetan. Pravo ime Rudolf Vegener. Jedna od onih monarhističkih porodica
iz Istočne Pruske. Verovatno je podržavao fon Papena u Sistemcajtu.” Rajs se
udobno smesti za svoj sto dok je Krojc fon Mere brundao i brundao. „Jedini
odgovor, kako ga ja vidim, tim monarhističkim prišipetljama jeste smanjiti
budžet Mornarice, tako da ne mogu da priušte…”
Rajs konačno uspe da se odvoji od telefona. Kada se vrati doručku, vide
da je kifla hladna. Kafa je, međutim, još bila vruća; on je ispi i nastavi da čita
novine.
Ovome nema kraja, mislio je. Ti ljudi iz službe bezbednosti drže noću
dežurnu smenu. Zvaće te i u tri ujutru. Sekretar, Pferdehuf, promoli glavu u
kancelariju, vide da je on završio razgovor, i reče: „Sad je baš zvao
Sakramento, veoma uznemiren. Tvrde da ima jedan Jevrejin koji juri po
ulicama San Franciska.” I on i Rajs se nasmejaše.
„U redu”, reče Rajs. „Kaži im da se smire i pošalju nam redovne
materijale. Ima li još nešto?”
„Pročitali ste poruke saučešća.”
„Ima li ih još?”
„Nekoliko. Držaću ih na mom stolu, ako ih želite. Već sam poslao
odgovore.”
„Moram da govorim danas na onom sastanku”, „reče Rajs. U jedan po
podne. Onim biznismenima.”
„Neću dozvoliti da zaboravite”, reče Pferdehuf. Rajs se zavali u stolici.
„Da li bi se kladio?”
„Ne na diskusije Partaja. Ako na to misliš.”
„Biće Dželat.”
Oklevajući, Pferdehuf reče: „Hajdrih je doterao najdalje što je mogao. Ti
ljudi nikada ne prelaze pod direktnu kontrolu Partaja zato što ih se svi plaše.
Partajske zverke bi dobile napad na samu pomisao. Imali biste koaliciju u
roku od dvadeset pet minuta čim bi prva S.S. kola krenula iz
Princalbrehtštrase. Oni bi sve one krupne ribe u privredi kao što su Krup i
Tisen…” tu prekide. Prišao mu je jedan od šifranata sa kovertom.
Rajs ispruži ruku. Sekretar mu prinese koverat.
Bio je to hitan šifrovan radiogram, dešifrovan i iskucan. Kada je završio
čitanje vide da Pferdehuf čeka da čuje. Rajs zgužva poruku u velikoj
keramičkoj pepeljari na stolu, zapali je upaljačem. „Jedan japanski general za
koga se pretpostavlja da putuje ovamo inkognito. Tedeki. Bolje siđi u javnu
biblioteku i uzmi jedan od onih zvaničnih japanskih vojnih časopisa u kome
bi trebalo da se nalazi njegova slika. Učini to diskretno, naravno. Mislim da
ovde nemamo ništa o njemu.” Krenu prema zaključanom ormanu za akta, pa
se predomisli. „Pokupi šta možeš od informacija. Statističke podatke. To bi
sve trebalo da se nalazi u biblioteci.” Zatim dodade: „Taj general Tedeki je
pre nekoliko godina bio načelnik štaba. Da li se sećaš ičega o njemu?”
„Samo malo”, reče Pferdehuf. „Pravi gutač vatre. Sada treba da ima oko
osamdeset godina. Čini mi se da se zalagao za neku vrstu prioritetnog
programa za japansko osvajanje kosmosa.”
„Tu je pretrpeo neuspeh”, reče Rajs.
„Ne bi me začudilo da dolazi iz zdravstvenih razloga”, reče Pferdehuf.
„Ima jedan broj starih Japanaca iz vojske koji ovde koriste veliku U.C.
bolnicu. Tako mogu da koriste nemačku hiruršku tehniku koju ne mogu da
dobiju u zemlji. Naravno da o tome ćute. Iz patriotskih razloga, znate. Zato bi
možda trebalo da neko motri za nas u bolnici, ako Berlin želi da ga drži na
oku.”
Rajs klimnu glavom. Ili je možda stari general upleten u trgovačke
špekulacije, kojih je bilo dosta u San Francisku. Veze koje je napravio dok je
bio aktivan mogu mu koristiti sada kada je u penziji. A da li je u penziji? U
poruci kažu general, ne penzionisani general.
„Čim budeš imao sliku”, reče Rajs, „razdeli kopije našim ljudima na
aerodromu i dole u pristaništu. Možda je već ušao. Znaš koliko im dugo treba
da nam jave ovako nešto.” A naravno, ako je general već stigao u San
Francisko, Berlin će se ljutiti na konzulat u P.A.D. Konzulat je trebalo da
bude u stanju da ga presretne – još pre nego što su iz Berlina i poslali
naredbu.
Pferdehuf reče: „Ja ću udariti datum na šifrovani radiogram iz Berlina,
tako da, ako se naknadno postavi neko pitanje, možemo tačno da pokažemo
kada smo ga primili. Tačno u sat.”
„Hvala”, reče Rajs. Oni u Berlinu bili su maheri da prebace brigu na
drugoga, a on je bio umoran od zaglavljivanja. To se dogodilo i suviše mnogo
puta. „Što je sigurno, sigurno”, reče on, „mislim da je bolje da odgovoriš na
tu poruku. Kaži, vaša uputstva nepovratno zakasnila. Već javljeno da je
osoba ovde. Na ovom stupnju mogućnost uspešnog presretanja daleka. Sroči
nešto u tom smislu i pošalji. Da bude dobro i nejasno. Shvataš.”
Pferdehuf klimnu glavom. „Odmah ću je poslati. I zavesti tačan datum i
čas kada je poslata.” I zatvori vrata za sobom. Moraš da se pripaziš,
razmišljao je Rajs, ili ćeš za čas da se nađeš kao konzul šačici crnja na nekom
ostrvu uz obalu Južne Afrike. A sledeće ti je da dobiješ kakvu crnu mamicu
za ljubavnicu i desetak crnčića da te zovu tata.
Ponovo sedajući za sto od doručka zapali egipatsku cigaretu Simon Arct
Broj 70, i pažljivo zaklopi metalnu kutiju.
Izgledalo je da ga sad jedno kratko vreme neće više prekidati, zato izvadi
iz tašne knjigu koju je čitao, otvori je na obeleženom mestu gde je stao,
udobno se smesti, i nastavi tamo gde je poslednji put bio primoran da
prekine.

…Da li je zaista hodao ulicama sa tihim automobilima kroz mir nedeljnog prepodneva u
Tirgartenu, tako daleko odavde? Jedan drugi život. Sladoled, ukus koji nikada nije mogao
postojati. Sada su kuvali koprivu i bili su srećni da je dobiju. Gospode, uzviknu on. Zar oni
neće stati? Nailazili su ogromni britanski tenkovi. Još jedna zgrada, mogla je biti stambena
zgrada, ili trgovina, škola ili poslovna zgrada; nije znao šta – ruševine su se preturale,
trošile u parčad. Ispod šuta sahranjena još jedna šačica preživelih, čak i bez glasa smrti.
Smrt se svuda podjednako rasprostrla, preko živih, povređenih, leševa – sloj po sloj, koji su
već počinjali da zaudaraju. Smrdljiva, drhturava lešina Berlina, sa još uspravljenim
bezokim kulicama, koja je nestajala bez protesta kao ovo, ovo bezimeno svetilište koje je
čovek nekada podigao sa ponosom.
Ruke su mu, primeti dečak, pokrivene tankim finim slojem sivog, pepela, delimično
neorganskog, delimično sagorelog, kao prosejanog finalnog proizvoda života. Sve je to
sada pomešano, shvati dečak, i izbrisa to sa sebe. Mnogo dalje nije mislio; druga jedna
misao mu je zaokupila duh, ako je trebalo misliti o vrisci i skakutanju šrapnela. Glad. Šest
dana ništa nije jeo osim kopriva, a sada su i one nestale. Poljana sa korovom je iščezla u
jedan jedini ogromni krater od zemlje. Na ivici kratera pojavljivale su se druge nejasne,
izmoždene prilike kao i dečak, ćuteći stajale, i zatim odlazile. Jedna stara majka sa
babuškom vezanom oko sede glave, sa korpom – praznom – preko ruke. Jednoruk čovek,
sa očima praznim kao korpa. Devojka. Sada se ponovo stopila sa kršom od posečenog
drveća u kojem se dečak Erik skrivao.
A zmija je i dalje nailazila.
Da li će se to ikad svršiti? zapita dečak, ne obraćajući se nikome. I ako se svrši, šta
onda? Da li će napuniti svoje stomake, ti…

„Frajhere”, začu se Pferdehufov glas. „Izvinjavam se što vas prekidam. Samo

jednu reč.”
Rajs skoči, zatvori knjigu. „Svakako.”
Kako taj čovek samo piše, mislio je. Potpuno me je zaneo. Kao stvarno.
Pad Berlina, u ruke Britancima, toliko živ kao da se zaista dogodio. Brr.
Strese se.
Čudno je to, ta snaga fikcije, čak i jeftine popularne fikcije da izazove
osećanja. Nije čudo što je zabranjena na teritoriji Rajha; i sam bih je
zabranio. Žao mi je što sam počeo da je čitam. Ali suviše je kasno; sad
moram da završim.

Sekretar reče: „Neki mornari sa nemačkog broda. Treba da vam se jave.”

„Da”, reče Rajs. Doskakuta do vrata i izađe u prednju kancelariju. Tu su
bila tri mornara u teškim sivim džemperima, svi sa gustom plavom kosom,
snažnih lica, pomalo nervozni. Rajs podiže desnu ruku. „Hajl Hitler.” Uputi
im kratak prijateljski osmeh.
„Hajl Hitler”, promumlaše mornari. Onda počeše da mu pokazuju
dokumenta.
Čim je potvrdio njihovu posetu konzulatu, pohita nazad u svoju ličnu
kancelariju.
Kada se opet nađe sam, ponovo otvori Skakavac pritiska. Pogled mu pade
na scenu u kojoj je bio – Hitler. Sada više nije mogao da prestane; poče da
čita scenu bez reda, dok mu je potiljak goreo.
Shvati da je reč o suđenju Hitleru. Po završetku rata. Hitler u rukama
Saveznika, blagi bože. I Gebels, Gering, svi ostali. U Minhenu. Hitler je
odgovarao američkom tužiocu.

…crn, razgoreo izgledalo je da se duh starog za trenutak opet rasplamsava. Drhtavo,

klimavo telo se zateže uz trzaj; glava se podiže. Sa usana koje su neprekidno balavile,
kreštavo polu-lajanje, polu-šapat. „Nemci, evo me stojim ovde.” Stresaju se oni koji
gledaju i slušaju, slušalice se pritiskuju na uši, napregnuta lica Rusa, Amerikanaca,
Britanaca, kao i Nemaca. Da, mislio je Karl. Opet on ovde stoji… potukli su nas – i više od
toga. Ogolili su ovog supermena, pokazali ga u pravoj boji. Samo…

„Frajhere.” Rajs shvati da mu je sekretar ušao u kancelariju. „Zauzet sam”,

ljutito reče. Zalupi knjigu. „Pokušavam da čitam ovu knjigu, za ime boga!”
Bilo je beznadežno. Znao je.
„Iz Berlina dolazi još jedan šifrovan radiogram”, reče Pferdehuf. „Bacio
sam pogled kad su počeli da ga dešifruju. Reč je o političkoj situaciji.”
„Šta kažu?” procedi Rajs, trljajući čelo palcem i prstima.
„Doktor Gebels je neočekivano govorio na radiju. Veliki govor.” Sekretar
je bio vrlo uzbuđen. „Mi treba da uzmemo tekst – sada ga prebacuju iz šifre –
i obezbedimo da bude objavljen u štampi, ovde.”
„Da, da”, reče Rajs.
Istog trenutka kada sekretar opet ode, Rajs ponovo otvori knjigu. Još
jednom da virnem, uprkos odluci koju sam doneo… uze da prelistava
prethodni deo.

…u tišini, Karl je gledao u, zastavom prekriven, kovčeg. Tu on leži, i sada je nestao, zaista
nestao. Ne bi ga mogle povratiti čak ni demonske sile. Čovek – ili da li je to na kraju
krajeva bio nadčovek – koga je Karl slepo sledio, obožavao… do same ivice groba. Adolf
Hitler je prešao preko te ivice, ali Karl se držao života. Neću za njim, šaptao je Karlov
mozak. Ja ću da nastavim, živ. I da obnovim. I svi ćemo ponovo graditi. Moramo.
Koliko daleko, koliko strašno daleko ga je odvukla Vođina magija. I šta je to bilo, sada
kada je i poslednja tačka bila stavljena na tu neverovatnu istoriju, taj put nagore od
zabačenog gradića u Austriji, iz plesnivog siromaštva u Beču, iz košmarnog ispaštanja sa
brazgotinama na licu, preko političkih intriga, osnivanja partije, do položaja kancelara, do
onoga što je za trenutak izgledalo blizu dominacije svetom?
Karl je znao. Obmana. Adolf Hitler ih je slagao. Vodio ih je praznim rečima.
Nije još suviše kasno. Shvatili smo tvoju prevaru, Adolfe Hitleru. I najzad te vidimo u
pravoj boji. I nacističku partiju, strašnu eru ubistava i megalomanske fantazije, onakvu
kakva jeste. Kakva je bila.
Okrenuvši se, Karl se udalji od nemog kovčega…

Rajs sklopi knjigu i ostade da sedi neko vreme. Bio je uznemiren uprkos sebi.
Trebalo je izvršiti veći pritisak na Japove, reče sam sebi, da se onemogući
ova prokleta knjiga. U stvari, očigledno je to namerno sa njihove strane.
Mogli su da uhapse tog – kako li se zove? Abendsena. Oni su vrlo jaki na
Srednjem zapadu.
Ono što ga je uznemiravalo bilo je to. Smrt Adolfa Hitlera, poraz i
uništenje Hitlera, Partaja, i same Nemačke, onako kako je bilo naslikano u
Abendsenovoj knjizi… sve je to bilo nekako veličajnije, više u starom duhu
nego stvarni svet. Svet nemačke hegemonije.
Kako to može biti? Pitao se Rajs. Je li to samo spisateljska sposobnost tog
čoveka?
Znaju oni milion caka, ti romanopisci. Recimo, doktor Gebels; tako je on
počeo, pisanjem beletristike. Obraća se niskim prohtevima koji se sakrivaju u
svakome, bez obzira koliko bio dostojan poštovanja na površini. Da,
romanopisac zna ljude, i kako su bezvredni, pod vlašću svojih testisa, vođeni
kukavičlukom, kako prodaju svaku stvar zbog svoje pohlepe – on samo ima
da udari u doboš, i tu mu je odgovor. A on se smeje, naravno, pokrivajući
šakom usta, efektu koji dobije.
Vidi kako je igrao na moja osećanja, razmišljao je her Rajs, ne na
intelekt; a prirodno da će za to biti plaćen, novac je tu. Neko je očigledno
Hundsfotta[36] naveo na to, uputio ga šta da piše. Napisaće oni bilo šta ako
znaju da će biti plaćeni. Ispričaj gomilu kakvih god laži, i onda publika
ozbiljno uzima to smeće kada joj se posluži. Gde je ovo štampano? Her Rajs
razgleda knjigu. Omaha, Nebraska. Poslednja predstraža nekadašnje
plutokratske izdavačke delatnosti S.A.D., koja se nekada nalazila u Njujorku,
a izdržavala se od jevrejskog i komunističkog zlata…
Možda je taj Abendsen Jevrejin.
Oni i dalje rade na tome, nastoje da nas otruju. Ta jüdisches Buch.[37] Sa
žestinom zalupi korice Skakavca. Verovatno mu je pravo ime Abendštajn.
Služba bezbednosti je do sada bez sumnje zavirila u tu stvar.
Nema sumnje, treba da pošaljemo nekog preko u D.S.P.[38] da poseti Her
Abendštajna. Pitam se da li je Krojc fon Mere dobio uputstva u tom smislu.
Verovatno nije, pored onolike zbrke u Berlinu. Svi su i suviše zauzeti
unutrašnjim stvarima.
Ali, ova knjiga je opasna, mislio je Rajs.
Ako bi Abendštajna našli jednog lepog jutra kako se klati sa plafona, to bi
bilo otrežnjujuće upozorenje svakome ko bi eventualno bio pod uticajem te
knjige. Tako bi naša bila poslednja. Napisali bismo postskriptum.
Za to bi bio potreban belac, naravno. Šta li radi Skorceni ovih dana.
Rajs se zamisli, ponovo pročita omot knjige. Čivutin se zabarikadirao.
Gore u svom Visokom zamku. Neće da ga prave budalom. Ko god da uđe i
dočepa ga se, neće se izvući nazad odande.
Možda je to glupo. Na kraju krajeva, knjiga se prodaje. Sada je i suviše
kasno. A to je teritorija pod japanskom dominacijom… Mali žuti bi nadali
strahovitu dreku.
Pa ipak, ako bi se to učinilo vešto… ako bi moglo da se izvede kako
treba…

Frajher Hugo Rajs napravi zabelešku u svom notesu. Pokrenuti pitanje

kod S.S. generala Ota Skorcenija, ili još bolje kod Ota Olendorfa u Amtu[39]
III Reichssicherheitshauptamta.[40] Zar Olendorf nije načelnik Einsatzgruppe
D?[41]
I onda mu se, odjednom, bez ikakvog predznaka, smuči od besa. Mislio
sam da je s time gotovo, reče sam sebi. Zar to mora da se večito nastavlja?
Rat je završen pre toliko godina. I mislili smo da je tada okončan. Ali taj
fijasko sa Afrikom, taj kreten Sajs Inkvart koji sprovodi Rozenbergove
planove.
Taj her Houp ima pravo, mislio je dalje. Sa njegovim vicom o našim
kontaktima na Marsu. Mars naseljen Jevrejima. I tamo bismo ih sreli. Čak i
sa dve odvojene glave, i visinom od jedne stope.
Imam ja svoje rutinske dužnosti, zaključi on. Nemam vremena za takve
vetropiraste avanture, to slanje Ajnzac komandosa na Abendsena. Imam pune
ruke posla oko pozdravljanja nemačkih mornara i odgovaranja na šifrovane
radiograme; neka neko sa višeg mesta da inicijativu za takav poduhvat – to je
njihov posao.
U svakom slučaju, razmišljao je dalje, ako bih to ja podstakao, pa se stvar
okrene naopako, može se zamisliti gde bih se našao: Zatvoren u Istočnoj
Generalnoj upravi, ako ne i u komori prskan Ciklon B hidrogen cijanidom.
Ispruži ruku, pažljivo sastruga zabelešku tako da ne ostane ništa, a sam
papir spali u pepeljari od keramike.
Začu se kucanje, i otvoriše se vrata kancelarije. Uđe sekretar sa velikim
svežnjem papira. „Govor doktora Gebelsa. U celini.” Pferdehuf spusti hartije
na sto. „Morate ga pročitati. Dobar je; jedan od njegovih najboljih govora.”
Zapalivši još jednu Simon Arct Broj 70, Rajs poče da čita govor doktora
Gebelsa.
 9.

Posle dve nedelje gotovo neprekidnog rada, Edfrank nakit po porudžbini

proizveo je svoju prvu završenu kolekciju. Tu su ležali komadi, na dve table
pokrivene crnim somotom, a sve zajedno je išlo u četvrtastu pletenu korpu
japanske izrade. Ed Makarti i Frenk Frink napravili su podsetnice. Upotrebili
su izrezanu gumu za brisanje da naprave slova imena; sa toga su otiskivali
crvenom bojom, pa onda završili karte dečjom rotacionom mašinom za
štampanje. Uzeli su kvalitetan obojen tvrd papir za božićne čestitke – efekt je
bio zadivljujući.
Bili su profesionalci u svim aspektima svog posla. Razgledajući nakit,
podsetnice, i postavku, nisu mogli da zapaze nijedan znak amaterizma. Zašto
bi ga i bilo? Obojica smo profesionalci, mislio je Frenk Frink; ne u izradi
nakita, već u tom poslu uopšte.
Na tablama je bio priličan broj različitih komada. Narukvice od mesinga,
bakra, bronze, čak i od vruće kovanog gvožđa. Privesci, uglavnom od
mesinga, sa malim srebrnim ornamentima. Minđuše od srebra. Igle-broševi
od srebra ili mesinga. Srebro ih je dosta koštalo; čak ih je i srebrni lem
unazadio. Kupili su i nešto poludragog kamenja za broševe: barokne bisere,
spinele, žad, grančice plamenog opala. I, ako stvari dobro krenu, pokušaće sa
zlatom i možda sa petougaonim ili šestougaonim dijamantima.
Na zlatu će tek stvarno da naprave pare. Već su bili počeli da tragaju za
izvorima zlatnih opiljaka, pretopljenih antiknih komada bez umetničke
vrednosti – što je bilo mnogo jeftinije od novog zlata. Ali čak i tako, trošak je
bio ogroman. A opet, jedan prodat zlatan broš bi doneo više od četrdeset
mesinganih. Za zaista dobro oblikovan i izrađen zlatan broš mogli su na
tržištu da postignu svaku cenu… pod pretpostavkom, kao što je Frink već
istakao, da im stvari uopšte krenu.
 U ovom trenutku još nisu ni pokušali da prodaju. Rešili su ono što su im
izgleda bili osnovni tehnički problemi; imali su tezgu sa motorima, električnu
mašinu sa šnurom, osovinu za oštrenje i točkove za glačanje. Imali su u stvari
kompletnu garnituru alata za finalnu obradu, počev od žičanih četaka, preko
mesinganih četaka i Cratex točkova, do jastučića za glačanje od pamuka,
lana, kože, jelenske kože, koji su se mogli prevlačiti raznim smešama – od
sitnozrnog korunda i plavca, pa do najfinijeg superoksida gvožđa. I naravno,
imali su opremu za oksiacetilensko zavarivanje, posude, mere, creva,
prstenaste navlake, maske.
I izvanredan juvelirski alat. Kleštice iz Nemačke i Francuske,
mikrometre, dijamantske bušilice, testerice, pincete, alatke za lemljenje,
mengele, krpe za poliranje, makazice, rukom iskovane sićušne čekiće…
redovi precizne opreme. Još i šipke za lemljenje raznih promera, metalni lim,
poleđine za broševe, karike, klipsevi za minđuše. Potrošeno je dosta više od
polovine onih dve hiljade dolara; sada su na svom Edfrank računu u banci
imali samo dve stotine pedeset dolara. Ali su bili osnovani po zakonu; imali
su čak i dozvole P. A. D. Ostalo je samo još da se prodaje.
Nijedan trgovac na malo, razmišljao je Frink razgledajući izložene stvari,
ne može da ih pregleda sa većom strogošću nego što smo to mi učinili.
Svakako je izgledalo dobro, tih nekoliko odabranih komada, od kojih je svaki
pažljivo proveravan da bi se otklonili nedostaci od slabog zavarivanja,
neravne ili oštre ivice, mrlje od usijane boje… kontrola kvaliteta im je bila
odlična. I najmanja zamućenost ili ogrebotina od žičane četke bili su dovoljan
razlog da se komad vrati u radionicu. Ne možemo sebi dozvoliti da pokažemo
grub ili nezavršen rad; jedna neprimećena crna tačkica na srebrnoj ogrlici – i
s nama je gotovo.
Na spisku im je prva bila radnja Roberta Čildana. Ali tamo je mogao da
ide samo Ed; Čildan bi se sigurno setio Frenka Frinka.
„Moraš najvećim delom da prodaješ sam”, rekao je Ed, ali se pomirio s
time da se sam obrati Čildanu; bio je kupio jedno dobro odelo, novu kravatu,
belu košulju, da bi ostavio pravi utisak. Pa ipak, izgledao je nervozan. „Znam
da smo dobri”, reče po milioniti put. „Ali – đavola.”
Najveći broj komada bio je apstraktan, navoji žice, petlje, oblici koje su
istopljeni metali donekle poprimali sami od sebe. Neki su bili fini kao
paukova mreža, vazdušasti; drugi su se odlikovali masivnom, snažnom,
gotovo varvarskom težinom. Broj oblika bio je zapanjujući, s obzirom na to
koliko malo komada je ležalo na plišanim postoljima; a ipak bi jedna radnja,
shvati Frink, mogla da kupi sve što smo ovde postavili. Obići ćemo svaku
radnju po jedanput – ako ne uspemo. Ali ako uspemo, ako ih pridobijemo za
našu robu, do kraja života ćemo se vraćati po nove narudžbine.
Njih dvojica zajedno smestiše plišane table u korpu od pruća. Nešto
bismo mogli da povratimo na metalu, reče Frink u sebi, ako dođe do
najgoreg. Na alatu i opremi; možemo ih se otarasiti sa gubitkom, ali ćemo
nešto dobiti.
Ovo je trenutak da se zapita proročanstvo. Pitaj, kako će Ed proći na
ovom prvom trgovačkom putu? Ali bio je i suviše nervozan za to. Mogao bi
da dobije loš predznak, a on se nije osećao sposobnim da se suoči s njim. U
svakom slučaju, kocka je bila bačena; nakit je bio izrađen, radnja osnovana –
šta god bi sada Ji Đing mogla da izbrblja.
Ona ne može da proda naš nakit umesto nas… ne može nam dati sreću.
„Prvo ću da obradim Čildanovu radnju”, reče Ed. „Tu bismo mogli i da
probijemo led. Pa onda ti možeš da probaš koju. Ideš i ti, je l’ tako? U
kamionu. Parkiraću iza ugla.”
Dok su se peli u svoj kamionet sa pletenom korpom sa poklopcem, Frink
pomisli, bog zna kakav je Ed prodavac, ili ja. Čildanu se može prodati, ali
biće potrebna prezentacija, kako to kažu.
Da je Julijana ovde, mislio je, mogla bi da ušeta tamo i obavi stvar dok
udariš dlanom o dlan; ona je lepa, ume da razgovara sa svakim na ovoj
zemlji, i ona je žena. Najzad, ovo je ženski nakit. Mogla bi da ga unese na
sebi u radnju. Zatvorivši oči, pokuša da zamisli kako bi ona izgledala sa
jednom od njihovih narukvica. Ili jednom od velikih srebrnih ogrlica. Sa
njenom crnom kosom i bledom kožom, tužnim, ispitujućim očima… sa sivim
vunenim sviterom, malo i suviše tesnim, dok srebro počiva na njenoj nagoj
puti, metal se diže i spušta kako ona diše.
Gospode, bila mu je kao živa u glavi, upravo sada. Svaki komad koji su
napravili podizali su snažni, tanki prsti, ispitivali ga; zabacivala je glavu,
dizala komad uvis. Julijana je probirala, uvek svedok onoga što je on činio.
Najbolje bi za nju, zaključi on, bile minđuše. One sjajne što vise, naročito
mesingane. Kada prikači kosu šnalom pozadi ili je skrati, tako da joj se vide
vrat i uši. I mogli bismo da je fotografišemo za reklamu i izlaganje. On i Ed
su već razgovarali o katalogu, da bi mogli da ga prodaju poštom trgovinama
u drugim krajevima sveta. Izgledala bi strašno… koža joj je lepa, veoma
zdrava, nije opuštena i nema bora, i boja joj je lepa. Da li bi ona to radila, ako
bih mogao da saznam gde je? Nije važno šta misli o meni; to nema veze sa
našim ličnim životom. Verovatno je strašno sujetna kao i uvek. Večito je
volela da je ljudi gledaju, da joj se dive; bilo ko. Valjda su sve žene takve.
Stalno žude za pažnjom. Vrlo su detinjaste kada je to u pitanju.
Mislio je dalje, Julijana nikada nije podnosila da bude sama; morala je da
me ima kraj sebe sve vreme, da joj dajem komplimente. Takvi su klinci; ako
roditelji ne gledaju šta rade, oni misle da ono što čine nije stvarno. Sigurno je
sad baš neki momak merka. Kaže joj kako je lepa. Njene noge. Gladak, ravan
stomak…
„Šta je?” zapita Ed pogledavši ga. „Gubiš živce?”
„Ne”, reče Frink.
„Neću ja tamo samo da stojim”, reče Ed. „Imam nekoliko svojih ideja. I
reći ću ti još nešto: ne bojim se. Nisam se uplašio samo zato što je to ugledna
radnja i što moram da obučem ovo mondiš odelo. Priznajem da ne volim da
se uštoglim. Priznajem da se ne osećam ugodno. Ali to uopšte nema veze.
Ipak ću da uđem tamo i pokažem tom dedaku.”
Blago tebi, mislio je Frink.
„Boga mu, ako si ti mogao da uđeš kao što si uradio”, reče Ed, „i da mu
prodaš štos kako si lični momak japovskog admirala, onda ja treba da budem
u stanju da mu kažem istinu, da je ovo zaista dobar originalan nakit moćne
izrade, da…”
„Ručni rad”, reče Frink.
„Jeste. Ručna izrada. Hoću da kažem, ući ću i neću da izađem dok ga ne
sredim za njegov novac. On treba ovo da kupi. Ako ne kupi, stvarno je
budala. Gledao sam ja; nema nigde ništa slično da se prodaje. Bože, kad
pomislim kako možda gleda a ne kupuje – tako se razbesnim da mi dođe da
puknem.”
„Vodi računa da mu kažeš da nije prevučeno”, reče Frink. „Da bakar
znači čist bakar, a mesing čist mesing.”
„Pusti ti mene da ja razradim svoj prilaz”, reče Ed. „Imam neke stvarno
dobre ideje.”
Frink pomisli: evo šta ja mogu da učinim. Mogu da uzmem par komada –
Ed neće zameriti – i da ih spakujem i pošaljem Julijani. Tako će da vidi šta
radim. Pošta će da joj uđe u trag; poslaću preporučeno na njenu poslednju
adresu koju znam. Šta će reći kada otvori kutiju? Treba da stavim i cedulju da
objasnim da sam to ja sam napravio; da sam ortak u jednom novom
kreativnom draguljarskom poslu. Zapaliću joj maštu, ispričati joj tako da će
poželeti da sazna nešto više, da će se zainteresovati. Pričaću o dragom
kamenju i metalima. O radnjama kojima prodajemo, mondiš radnjama…
„Zar to nije tu negde?” reče Ed, usporavajući kamionet. Bili su u gustom
gradskom saobraćaju; zgrade su zaklanjale nebo. „Bolje da parkiram.”
„Još pet blokova”, reče Frink.
„Imaš jednu marihuanu?” reče Ed. „Sad bi me baš smirila jedna cigareta.”
Frink mu pruži svoju paklicu T’ien-laisa, marke ‘Nebeska muzika’ koju
je naučio da puši u Korporaciji V. M. Znam da živi sa nekim tipom, nastavi
Frink da razgovara sam sa sobom. Spava sa njim. Kao da mu je žena. Znam
ja Julijanu. Ne bi ona mogla da preživi drugačije; znam kakva bude pred
veče. Kada zahladi i smrači se i svako je kod kuće i sedi u dnevnoj sobi. Ona
nije bila stvorena za usamljen život. A ni ja shvati on.
Možda je momak stvarno dobar. Neki stidljivi student koga je pokupila.
Ona bi bila dobra žena za nekog mladog momka koji pre toga nikada nije
imao hrabrosti da priđe ženi. Ona nije tvrda niti cinična. To bi njemu mnogo
dobro činilo. Nadam se, do đavola, da nije sa nekim starijim. To ne bih
mogao da podnesem. Da je muva unaokolo neki iskusan podli tip, sa
čačkalicom koja mu štrči iz usta sa strane.
Osetio je kako počinje teško da diše. Slika neke kosmate voline kako gazi
Julijanu, unesrećuje joj život… Znam da će najzad da završi samoubistvom,
mislio je. To joj je pisano, ako ne nađe pravog čoveka – a to znači zaista
nežnog, osetljivog, studentskog tipa koji bi bio u stanju da ceni sve te njene
misli.
Ja sam bio i suviše grub za nju, mislio je. A ja nisam tako loš; ima sijaset
tipova gorih od mene. Ja sam mogao prilično dobro da pogodim šta ona misli,
šta želi, kada se oseća usamljena ili loše ili potištena. Proveo sam puno
vremena brinući se i uzrujavajući se zbog nje. Ali to nije bilo dovoljno. Ona
je više zasluživala. Ona mnogo zaslužuje, mislio je.
„Parkiram”, reče Ed. Bio je našao mesto i terao kola unazad, osvrćući se
preko ramena.
„Slušaj”, reče Frink. „Mogu li da pošaljem koji komad svojoj ženi?”
„Nisam znao da si oženjen.” Usredsređen na parkiranje Ed mu je
zamišljeno odgovarao. „Svakako, samo da nisu od srebra.”
Ed ugasi motor kamioneta.
„Tu smo”, reče. Izdunu dim od marihuane, ugasi cigaretu pritisnuvši je o
tablu sa instrumentima, ispusti ostatak na pod kola. „Poželi mi sreću.”
„Srećno”, reče Frenk Frink.
„Hej, vidi. Na poleđini ove paklice ima jedna od onih japovskih waka
pesama.” Ed pročita pesmu naglas, nadjačavajući buku saobraćaja.

„Kukavicu kad čuh ja,

Pogledah u pravcu
Odakle dođe glas:
Šta videh?
Samo bledi mesec na nebu praskozorja.”

Onda pruži paklicu T’ien-lasa nazad Frinku. „Sad dža ili bu!” reče,
pljesnu Frinka po leđima, stisnuto se nasmeja, otvori vrata kamioneta, uze
pletenu korpu sa poklopcem i izađe iz kamiona. „Ostaviću te da umetneš
deseticu u sat”, reče odlazeći trotoarom.
Za trenutak je nestao među ostalim pešacima.
Julijana, mislio je Frink. Da li si isto tako sama kao i ja? Izađe iz
kamioneta i stavi novčić u sat za parkiranje. Strah me je, pomisli. Ceo ovaj
poduhvat sa nakitom. Šta ako propadne? Šta ako propadne? Tako je
proročanstvo reklo. Cviljenje, suze, propast.
Čovek se suočava sa zatamnelim senkama svog života. Sa putom ka
grobu. Kad bi ona bila ovde, ne bi bilo tako loše. Uopšte ne bi bilo loše.
Bojim se, shvati on. Pretpostavimo da Ed ne proda ništa. Pretpostavimo
da nas ismeju.
Šta onda?

Na čaršavu na podu u prednjoj sobi svog stana, ležala je Julijana držeći

Džoa Ćinadelu uza se. Soba je bila topla i zagušljiva od popodnevnog sunca.
Njeno telo i telo čoveka u njenim rukama bilo je vlažno od znoja. Jedna
kapljica, koja se skotrljala sa Džoovog čela, zadrža se za trenutak na njegovoj
jagodici, i onda joj pade na vrat.
„Još kaplješ”, promrmlja ona.
 On ništa ne odgovori. Njegovo disanje, dugo, lagano, pravilno… kao
okean, mislila je. U nama je samo voda.
„Kako je bilo?” zapita.
On promumla da je bilo okej.
Mislila sam tako, pomisli Julijana. Znam. Sada oboje moramo da
ustanemo, da se saberemo. Ili to ne valja? Znak podsvesnog neodobravanja?
On se promeškolji.
„Dižeš se?” Čvrsto ga ščepa sa obe ruke. „Nemoj. Još ne.”
„Zar ne moraš u vežbaonicu?”
Ne idem u vežbaonicu, reče Julijana u sebi. Zar ne znaš? Ići ćemo negde;
nećemo ovde ostati još dugo. Ali to će biti mesto gde ranije nismo bili.
Vreme je.
Oseti kako on počinje da se zabacuje unazad i uspravlja na kolena, oseti
kako joj ruke skliznuše niz njegova vlažna, klizava leđa. Onda ga je čula
kako odlazi tapkajući bosim nogama po podu. U kupatilo, svakako. Da se
istušira.
Gotovo je, pomisli. Pa, sad… Uzdahnu.
„Čujem te”, reče Džo iz kupatila. „Kako ječiš. Uvek potištena, je l’ tako?
Briga, strah, i sumnja, zbog mene i svega drugog na svetu…” Pojavi se za
trenutak, prskajući sapunjavom vodom oko sebe, sa licem koje je zračilo.
„Kako bi ti se dopalo jedno putovanje?”
Srce joj brže zalupa. „Gde?”
„U neki veliki grad. Šta kažeš na sever, u Denver? Izvešću te; kupiću ti
kartu za predstavu, onda u dobar restoran, taksi, kupiću ti večernju haljinu ili
već šta ti treba. Okej?”
Jedva da je mogla da mu poveruje, ali je to želela; trudila se da poveruje.
„Hoće li moći da izdrži taj tvoj Štude?” viknu Džo.
„Svakako”, reče ona.
„Oboje ima lepo da se odenemo”, reče on. „Da se zabavljamo, možda po
prvi put u životu. To te drži da ne pošiziš.”
„Gde ćemo naći novac?”
Džo reče: „Ja imam. Pogledaj u moj kofer.” Onda zatvori vrata od
kupatila. Od šuma vode više se nisu čule reči.
Otvorivši komodu, ona izvuče njegov ulegnuti, zaprljani koferčić. I tačno,
nađe koverat u jednom uglu; u kovertu su bile novčanice Rajhsbanke, koje su
imale visok kurs i svuda dobro išle. Onda možemo ići, shvati ona. Možda me
ipak ne vuče za nos. Samo bih želela da mogu da se uvučem u njega pa da
vidim šta ima tamo, mislila je prebrojavajući novac…
Ispod koverta omota nađe ogromno cilindrično naliv-pero, ili je bar tako
izgledalo; imalo je punjač, u svakom slučaju. Ali je bilo toliko teško.
Oprezno, ona ga izvadi i podiže, odvrte kapicu. Da, pero je bilo zlatno. Ali…
„Šta. je ovo?” zapita Džoa kada se ovaj ponovo pojavi iz kupatila.
On ga uze od nje, vrati u kofer. Kako ga je pažljivo stavljao… ona to
primeti, zamisli se nad tim, zbunjena.
„Još morbidnosti?” reče Džo. Izgledao je bezbrižan, bezbrižniji nego i
jednom od kada ga je upoznala; vrišteći od oduševljenja, dohvati je oko
struka, onda je podiže uvis, zaljulja je njišući je tamo-amo, ispuštajući svoj
topli dah na nju, stežući je sve dok ona ne zavreča.
„Ne”, reče ona. „Ja se jednostavno – sporo menjam.” Još uvek te se
pomalo bojim, mislila je. Toliko sam uplašena da čak ne mogu to ni da
kažem, da ti pričam o tome.
„Kroz prozor”, uzviknu Džo prikradajući se preko sobe sa njom u
rukama. „Idemo.”
„Molim te”, reče ona.
„Šalim se. Slušaj – idemo na jedan marš, kao što je Marš na Rim. Sećaš
se toga. Duče ih je vodio, mog čika Karla, na primer. Sad imamo jedan mali
marš, manje značajan, i nije zabeležen u knjigama iz istorije. Je l’ tako?”
Sagnuvši glavu, poljubi je u usta, toliko snažno da im se zubi sudariše. „Što
ćemo lepo oboje da izgledamo, u novoj odeći. A ti možeš da mi objasniš
tačno kako da govorim, kako da se držim; je l’ da? da me naučiš lepim
manirima; je l’ da?”
„Dobro ti govoriš”, reče Julijana. „Čak bolje od mene.”
„Ne.” Odjednom pade u mračno raspoloženje. „Ja govorim vrlo loše.
Pravi izgovor makarondžije. Zar nisi primetila kada smo se prvi put sreli u
kafeu?”
„Valjda jesam”, reče ona; to joj nije izgledalo značajno.
„Jedino žena poznaje društvene konvencije”, reče Džo, odnese je natrag i
ispusti je, tako da strahovito odskoči na krevetu. „Da nema žena razgovarali
bismo o trkačkim kolima i konjima i pričali masne viceve; ne bi bilo
civilizacije.”
Čudno si raspoložen, mislila je Julijana. Nemiran i zamišljen, dok ne
odlučiš da kreneš dalje; onda se razigraš. Da li me zaista želiš? Možeš da me
se otarasiš, da me ostaviš ovde; to se i pre dešavalo. Otresla bih se ja tebe,
mislila je, ako bih nastavila.
„Je li ti to plata?” zapita dok se on oblačio. „Štedeo si je?” Bilo je toliko
mnogo. Naravno, na Istoku je bilo dosta novca. „Svi drugi vozači kamiona sa
kojima sam razgovarala nisu nikad toliko…”
„Kažeš da sam vozač kamiona?” upade Džo. „Slušaj; ja sam vozio te
karuce ne da bih vozio, nego da ih branim od otmičara. Da izgledam kao
vozač koji drema u kabini.” Skljoka se u jednu stolicu u uglu sobe i zavali se
pretvarajući se kao da spava, sa otvorenim ustima, i mlitavim telom. „Vidiš?”
Najpre nije videla. A onda shvati da mu je u ruci nož, tanak kao kuhinjski
nož za krompir. Majko mila, pomisli. Odakle ga je izvukao? Iz rukava; iz
samog vazduha.
„Zato su me iznajmili oni iz Folksvagena. Službeno. Zaštitili smo se od
Haseldena, onih komandosa; on ih je vodio.” Crne oči su svetlucale; cerio se
postrance na Julijanu. „Šta misliš, ko je uhvatio pukovnika, tamo na kraju.
Kada smo ih uhvatili na Nilu – njega i četvoricu iz njegove Dalekometne
pustinjske grupe mesecima posle kampanje na Kairo. Napali su nas jedne
noći zbog benzina. Ja sam bio na straži. Haselden se prišunjao, bio je natrljan
crnim po celom licu i telu, čak i po šakama; nisu tada imali žicu, samo bombe
i mašinske puške. To je pravilo i suviše veliku buku. Pokušao je da mi
prekine grkljan. Uhvatio sam ga.” Sa stolice Džo skoči prema njoj, smejući
se. „Hajde da se pakujemo. Kaži onima u vežbaonici da uzimaš nekoliko
dana odsustva; telefoniraj im.”
Njegova priča je jednostavno nije ubedila. Možda uopšte nije ni bio u
Severnoj Africi, možda se čak nije ni borio u ratu na strani Osovine, ili se
uopšte nije borio? Kakvi otmičari? pitala se. Nijedan kamion za koji je znala
nije prošao kroz Kanon Siti sa Istočne obale sa naoružanim profesionalnim
bivšim vojnikom kao zaštitom. Možda čak nije ni živeo u S. A. D., možda je
sve izmislio od početka; izmislio priču da je uhvati u mrežu, da je
zainteresuje, da izgleda romantično.
Možda je ludak, pomisli. Ironija… Mogu stvarno da činim ono što sam se
mnogo puta pretvarala da činim; da primenim džudo u samoodbrani. Da
spasavam svoje – devičanstvo? Život, pomisli. Ali verovatnije je on samo
neki jedan makarondžija niže klase, tikvan koji rinta i gaji samoobmanu o
slavi; želi da se baci u veliki trošak, potroši sav svoj novac, iživi se – i onda
se vrati u svoju jednoličnu egzistenciju. A za to mu je potrebna devojka.
„Okej”, reče ona. „Pozvaću vežbaonicu.” Odlazeći ka predsoblju
razmišljala je, kupiće mi skupu odeću, pa će me onda odvesti u neki luksuzni
hotel. Svaki čovek žudi da ima stvarno dobro obučenu ženu pre nego što
umre, čak ako mora i sam da joj kupi haljine. Ta terevenka je verovatno
životna ambicija Džoa Ćinadele. A on je prepreden; kladim se da je u pravu
kada me analizira – ja se neurotično plašim muškog. I Frenk je to znao. Zato
smo on i ja prekinuli; zato ja sada još osećam tu zabrinutost, to nepoverenje.
Kada se vrati iz govornice, nađe Džoa opet zanetog Skakavcem,
namrgođenog, nesvesnog svega drugog.
„Zar nisi hteo da mi daš da to čitam?” zapita ona.
„Možda dok budem vozio”, reče Džo ne dižući pogled.
„Ti ćeš voziti? Ali to su moja kola!”
On ne odgovori ništa; samo nastavi da čita.

Kod registar kase, Robert Čildan podiže glavu i vide jednog vitkog,
visokog, crnokosog čoveka kako ulazi u radnju. Čovek je imao na sebi tek
nešto-manje-moderno odelo i nosio je veliku pletenu korpu sa poklopcem.
Trgovački putnik. Ali ipak nije imao onaj razdragani osmeh; umesto toga,
njegovo uštavljeno lice je imalo gadan, zlovoljan izgled. Pre liči na
vodinstalatera ili električara, pomisli Robert Čildan.
Kada je završio sa mušterijom, Čildan se obrati čoveku: „Koga vi
predstavljate?”
„Nakit Edfrank”, promumla čovek u odgovor. Bio je spustio svoju korpu
na jednu od tezgi.
„Nikad nisam čuo za tu kuću.” Čildan je tumarao okolo dok čovek ne
otkopča poklopac od korpe i ne otvori je uz puno suvišnih pokreta.
„Ručni rad. Svaki je unikat. Svaki original. Mesing, bakar, srebro. Čak i
vrelo kovano crno gvožđe.”
Čildan baci pogled u korpu. Metal na crnom somotu, neobično. „Ne,
hvala. Ne radim sa time.”
„Ovo predstavlja američki umetnički rad. Savremeni.”
Odmahnuvši glavom, Čildan se vrati do registar kase. Čovek je jedno
vreme stajao petljajući oko svojih somotskih postolja i korpe. Table nije ni
vadio niti ih vraćao nazad; izgledalo je da nema pojma šta čini. Sa
prekrštenim rukama, Čildan je posmatrao, razmišljajući o raznim problemima
toga dana. U dva je imao zakazano da pokaže neke šolje iz ranog perioda.
Onda u tri – još jedan broj predmeta koji se vraćaju iz laboratorije, sa provere
autentičnosti.
Poslednjih nekoliko nedelja je davao sve više i više stvari na ispitivanje.
Sve od onog gadnog incidenta sa Koltom ‘44.
„Ovo nije pobakreno,” reče čovek sa pletenom korpom od pruća, podižići
narukvicu. „Sve je bakar.”
Čidan klimnu glavom bez odgovora. Čovek će još malo tu da se muva, da
premeće svoje uzorke, ali će najzad da se pokupi.
Zazvoni telefon. Čildan diže slušalicu. Mušterija pita za starinsku stolicu
za ljuljanje, veoma vrednu, koju je Čildan dao na opravku za njega. Stolica
nije bila gotova, i Čildan je morao da ispriča ubedljivu priču. Zagledan kroz
izlog u podnevni saobraćaj, umirivao je i uveravao. Najzad mušterija,
unekoliko umirena, završi razgovor.
Nema sumnje, mislio je spuštajući slušalicu. Stvar sa Koltom ‘44 ga je
poprilično uzdrmala. Više nije gledao na svoju robu sa onim istim dubokim
poštovanjem. Takvo saznanje ostavlja traga. Slično prvom buđenju u
detinjstvu; činjenice života. To pokazuje, premišljao je dalje, vezu sa našim
ranim godinama: ne samo ako je reč o istoriji S.A.D., već i o našoj ličnoj
istoriji. Kad bi se, razmišljao je, postavilo pitanje autentičnosti naše krštenice.
Ili impresije o Tati.
Možda se ja stvarno i ne sećam F.D.R. kao primera. Sintetična slika
destilovana iz odabranih razgovora. Mit fino usađen u moždano tkivo. Kao,
pomisli, mit o Heplvajtu.[42] Mit o Čipendejlu[43] ili još pre o tome kako je
ovde jeo Abraham Linkoln. Upotrebljavao ovaj stari srebrni nož, viljušku,
kašiku. To ne možeš da vidiš, ali činjenica ostaje.
Kod druge tezge, i dalje baratajući oko svog nakita i korpe od pruća,
trgovački putnik reče: „Možemo da pravimo po narudžbini. Kako naručite.
Ako neke vaše mušterije imaju svoje ideje.” Glas mu je bio nekako
zadavljen, pročisti grlo, gledajući u Čildana, pa zatim dole u nakit koji je
držao u ruci. Očigledno nije znao kako da ode.
Čildan se osmehnu i ne reče ništa.
 Nije moja stvar. Njegovo je da se pokupi odavde. Bez obzira na to da li će
sačuvati mesto ili ne.
Mučno, takva nelagodnost. Ali ne mora on da bude trgovački putnik. Svi
mi patimo u ovom životu. Vidi mene. Po ceo dan gutam od Japova kao što je
gospodin Tagomi. Samo malo da skrenem, i zabrljao sam, upropastio život.
Onda mu pade na pamet jedna ideja. Momak očigledno nema iskustva.
Pogledaj ga. Možda mogu da uzmem nešto u komision. Vredi pokušati.
„Hej”, reče Čildan.
Čovek se prenu, zadrža pogled.
Idući ka njemu, sa još uvek prekrštenim rukama, Čildan reče: „Ovo pola
sata izgleda da nema gužve ovde. Ne obećavam ništa, ali izvadite nešto od tih
stvari. Raščistite one police sa kravatama.”
Klimajući glavom čovek poče da raščišćava sebi mesto na vrhu tezge.
Ponovo otvori korpu, još jednom poče da barata plišanim tablama.
Sve će da izloži, znao je Čildan. Da brižljivo raspoređuje još sledeći sat.
Da gunđa i doteruje dok sve ne postavi. Nadajući se. Moleći se. Motreći
iskosa na mene svakog sekunda. Da vidi da li sam zainteresovan. Da li sam
uopšte zainteresovan.
„Kada povadite stvari”, reče Čildan, „pogledaću ako ne budem i suviše
zauzet.”
Čovek je grozničavo radio, kao da ga je neko uboo.
Tada u radnju uđe nekoliko mušterija, i Čildan ih pozdravi. Skrenu pažnju
na njih i njihove želje i zaboravi na trgovačkog putnika koji se trudio oko
svoje izložbe. Putnik, shvatajući situaciju, poče da radi primirenim
pokretima. Činio se neupadljivim. Čildan prodade lonče za brijanje, gotovo
prodade zastirač kukičan rukom, uze kaparu za jedan avganistanski ćilim.
Vreme je prolazilo. Najzad mušterije odoše. Radnja je, osim njega i putnika,
opet bila prazna.
Trgovački putnik je završio. Ceo njegov izbor nakita ležao je raspoređen
na crnom somotu na površini tezge.
Pregledajući natenane, Robert Čildan zapali jednu Lend-O-Smajls i stade
klateći se napred-nazad na petama, brundajući u po glasa. Putnik je stajao i
ćutao. Nijedan nije ništa govorio.
Najzad Čildan ispruži ruku i pokaza jedan broš. „To mi se dopada.”
Putnik brzo reče: „Taj je dobar. Nećete naći nijednu ogrebotinu od žičane
četke. Sve je ispolirano superoksidom. I neće pocrneti. Naneli smo plastičan
lak koji ima da traje godinama. Najbolji industrijski lak koji se može dobiti.”
Čildan lako klimnu glavom.
„Mi smo tu”, reče putnik, „prilagodili isproban i dokazan industrijski
postupak na izradu nakita. Koliko ja znam, to do sada još niko nije radio. Bez
kalupa. Sve metal na metal. Vareno i lemljeno.” Zastade. „Poleđine tvrdi
lem.”
Čildan uze dve narukvice. Onda broš. Zatim još jedan broš. Zadrža ih za
trenutak, pa ih izdvoji na jednu stranu. Putnikovo lice se trznu. Nada.
Zagledajući kartončić sa cenom na jednoj ogrlici, Čildan poče. „Je li
ovo…”
„Maloprodajna cena. Za vas je pedeset odsto od toga. I ako kupite,
recimo, u vrednosti od oko sto dolara ili tako nešto, dajemo vam još dva
posto.”
Čildan izdvoji na stranu još nekoliko komada, jedan po jedan. Kod
svakog novog komada putnik se sve više uzbuđivao; govorio je sve brže,
konačno se ponavljajući, čak i besmislice i gluposti, sve to prigušenim
glasom i vrlo žurno. On stvarno misli da će da proda, vide Čildan. Svojim
izrazom nije pokazivao ništa; nastavi igru odabiranja komada.
„Taj je naročito dobar”, mleo je dalje putnik kada Čildan izvuče jedan
veliki privezak i zastade. „Mislim da ste uzeli najbolje. Sve naše najbolje
komade.” Čovek se nasmeja. „Zaista imate dobar ukus.” Oči su mu igrale.
Sabirao je u glavi ono što je Čildan izabrao. Ukupnu prodaju.
Čildan reče: „Sa robom koja nije probana, naša politika je da primimo na
komision.”
Nekoliko sekundi putnik nije shvatao. Prestao je da govori, ali je buljio ne
shvatajući.
Čildan mu se osmehnu.
„Komision,” ponovi najzad trgovački putnik kao odjek. „Da li biste više
voleli da ne ostavite?” reče Čildan.
Mucajući, čovek konačno reče: „Mislite da ja to ostavim a vi mi platite
naknadno kada…”
„Vi dobijate dve trećine. Kada se stvari prodaju. Tako mnogo više
zaradite. Morate da čekate, naravno, ali…” Čildan sleže ramenima. „Kako
hoćete. Mogu eventualno nešto da stavim u izlog. I ako krene, onda možda
kasnije, za jedno mesec dana, kod sledeće porudžbine – pa, možda bismo
videli možemo li nešto i smesta da kupimo.”
Putnik je sada proveo već dosta više od sata pokazujući svoju robu, shvati
Čildan. I sve je izvadio. Sve mu je bilo ispreturano i izrazdvajano. Biće mu
potreban još jedan sat da sve to sredi da nosi negde drugde. Nastade ćutanje.
Nijedan od njih dvojice nije govorio.
„Ti komadi koje ste izdvojili na stranu…” reče putnik tihim glasom. „To
su ti što želite?”
„Da. Pustiću vas da ih sve ostavite.” Čildan odšeta do svoje kancelarije u
zadnjem delu radnje. „Napisaću cedulju. Tako ćete imati zapisano šta ste
ostavili kod mene.” Vraćajući se sa svojom knjigom računa dodade:
„Shvatate da kada se roba ostavi na komision, radnja ne uzima na sebe
obavezu u slučaju krađe ili oštećenja.” Imao je jedan mali formular izvučen
na šapirografu za trgovačke putnike. Radnja nikada neće morati da polaže
račun za ostavljene artikle. Prilikom vraćanja neprodatog dela, ako nečemu
nije moglo da se uđe u trag – mora da je ukradeno, izjavi Čildan u sebi. Uvek
ima krađe u radnjama. Naročito kradu sitne stvari kao što je nakit.
Robert Čildan nije mogao da izgubi ni na koji način. Nije morao da plati
nakit ovog čoveka; nije uložio ništa u takav inventar. Ako se išta od toga
proda, on ima zaradu, a ako ne, jednostavno vrati sve – onoliko koliko može
da se nađe – trgovačkom putniku nekog neodređenog kasnijeg dana.
Čildan ispuni list, navodeći artikle. Potpisa i pruži kopiju putniku.
„Možete mi se javiti”, reče, „tako za jedno mesec dana. Da vidite kako ide.”
Uzevši nakit koji je želeo, ode u dno radnje, ostavivši putnika da pokupi
ono što mu je ostalo.
Nisam mislio da će pristati na ovo, pomisli. Nikad se ne zna. Zato uvek
vredi pokušati.
Kada sledeći put diže pogled, vide da je putnik spreman da ide. Držao je
svoju pletenu korpu pod miškom, a tezga je bila raščišćena. Putnik mu je
prilazio, pružajući nešto.
„Da?” reče Čildan. Bio je pregledao neku prepisku.
„Želim da vam ostavim našu podsetnicu.” Putnik spusti na Čildanov sto
malu četvrtastu kartu u sivoj i crvenoj boji, neobičnog izgleda. „Edfrank nakit
po porudžbini. Tu je naša adresa i broj telefona. U slučaju da želite da nam se
javite.”
 Čildan klimnu glavom, ćutke se osmehnu, i vrati se svom poslu.
Kada je sledeći put zastao u poslu i digao pogled radnja je bila prazna.
Putnik je bio otišao.
Stavivši novčić u automat na zidu, Čildan uze šolju vrućeg instant čaja i
poče zamišljeno da ga srkuće.
Pitam se da li će se prodavati, pitao se. Nije verovatno. Ali je dobro
napravljen. I ne viđa se ništa slično. Razgleda jedan od broševa. Zapanjujući
dizajn. Svakako nisu amateri.
Promeniću etikete sa cenama. Naznačiću mnogo više cene. Istaći ću ručnu
izradu. I da su unikati. Naručeni originali. Male skulpture. Nosite umetničko
delo. Ekskluzivnu kreaciju na vašem reveru ili ruci.
I još jedna pomisao je kolala i narastala negde u glavi Roberta Čildana.
Kod ovih stvari, nema problema oko autentičnosti. A taj problem će jednog
dana možda upropastiti industriju istorijskih predmeta američke izrade. Ne
danas ili sutra – ali posle toga, ko zna.
Bolje je ne stavljati sve na jednu kartu. Ta poseta one jevrejske varalice;
to bi mogao biti vesnik. Ako ja istiha napravim zalihu neistorijskih predmeta,
savremenog rada bez ikakvog istorijskog značaja bilo stvarnog ili
zamišljenog, možda bih stekao prednost nad konkurencijom. A sve dok me to
ne košta ništa…
Nakrenuvši stolicu unazad tako da se osloni o zid srkutao je svoj čaj i
razmišljao.
Trenutak se menja. Čovek mora da bude spreman da se menja s njim. Ili
će ostati kao riba na suvom. Prilagoditi se. Pravilo opstanka, mislio je. Motri
situaciju oko sebe. Saznaj koji su zahtevi. I – ispuni ih. Budi tamo i čini
pravu stvar u pravo vreme.
Budi jinovski. Istočnjak zna. Pametne crne jinovske oči…
Odjednom mu pade na pamet dobra ideja; od toga se smesta uspravi u
stolici. Dve muve jednim udarcem. Oh. Skoči na noge, uzbuđen. Pažljivo,
zamotaj najbolje komade nakita (skinuti cenu, naravno). Broš, privesak, ili
narukvicu. Nešto lepo, u svakom slučaju. Zatim – pošto moraš da odeš iz
radnje, zatvori u dva – odšetaj se do zgrade Kasurinih. Gospodin Kasura, Pol
će biti na poslu. Međutim, gospođa Kasura, Beti, će vrlo verovatno biti kod
kuće.
Predam poklon, ovaj nov originalan američki umetnički rad. Moji lični
komplimenti, da bih video reakciju sa visokog mesta. Tako se uvodi nov
posao. Zar nije divno? U radnji imam čitavu kolekciju; navratite, itd. A ovaj
komad je za vas, Beti.
Drhtao je. Samo ona i ja, podne u stanu. Muž na poslu. Sve bolje i bolje,
međutim; sjajan izgovor.
Bez greške!
Uzevši jednu malu kutiju i hartiju za umotavanje poklona i traku, Robert
Čildan poče da priprema poklon za gospođu Kasura. Crnomanjasta, privlačna
žena, vitka u svojoj svilenoj orijentalnoj haljini, sa visokim potpeticama, i
tako dalje. Ili će danas možda imati pamučnu plavu ležernu pidžamu u kuli
stilu, veoma laku i udobnu i neformalnu. Oh, mislio je.
A da nije to i suviše smelo; muž Pol se uznemiri. Pronjuši i reaguje
gadno. Možda ići sporije; odneti poklon njemu, u njegovu kancelariju?
Ispričati uglavnom istu priču, ali njemu. Onda neka joj on da poklon; tu nema
podozrenja. A onda, mislio je Robert Čildan, ja pozovem Beti telefonom
sutra ili sledećeg dana da čujem šta kaže.
Još više bez greške!

Kada Frenk Frink vide svog poslovnog partnera kako se vraća trotoarom,
znao je da nije dobro prošlo.
„Šta se desilo?” reče, uzimajući korpu od Eda i stavljajući je u kamion.
„Isuse Hriste, pa zadržao si se sat i po. Toliko mu je dugo bilo potrebno da
kaže ne?”
Ed reče: „Nije rekao ne.” Izgledao je umoran. Ude u kamion i sede.
„Pa šta je onda rekao?” Otvorivši korpu, Frink vide da dosta komada
nedostaje. Mnogi od najboljih. „Uzeo je puno. U čemu je stvar onda?”
„Komision”, reče Ed.
„Dao si mu?” Nije mogao da veruje. „Razgovarali smo o tome…”
„Ne znam kako je to ispalo.”
„Hriste”, reče Frenk.
„Žao mi je. Izvodio je tako kao da će da kupi. Mnogo je izdvojio. Mislio
sam da kupuje.”
Dugo su sedeli zajedno u kamionu; ćuteći.
 10.

Za gospodina Bejnsa to su bile dve strašne nedelje. Iz svoje hotelske sobe

zvao je Trgovinsku misiju svakog dana u podne da pita da li se pojavio stari
gospodin. Odgovor je uvek bio, ne. Glas gospodina Tagomija je svakog dana
postajao sve hladniji i zvaničniji. Dok se spremao da telefonira i po šesnaesti
put, gospodin Bejns pomisli, kad-tad će mi reći da je gospodin Tagomi
izašao. Da više ne prima nikakve pozive od mene. I to će biti to.
Šta se dogodilo? Gde je gospodin Jatabe?
Bilo mu je prilično jasno. Smrt Martina Bormana je smesta izazvala
veliku zabrinutost u Tokiju. Gospodin Jatabe je bez sumnje već bio na putu
za San Francisko, dan-dva na okeanu, kada su ga sustigla nova uputstva.
Vratiti se na Houm Ajlends radi daljih konsultacija.
Loša sreća, shvatao je gospodin Bejns. Možda je čak i fatalno.
Ali je morao da ostane tu gde jeste, u San Francisku. I dalje je pokušavao
da organizuje sastanak radi koga je došao. Za četrdeset pet minuta
Lufthanzinom raketom iz Berlina, a sada ovo. Čudno neko vreme u kome
živimo. Možemo da putujemo kamo god želimo, čak i na druge planete. A
zbog čega? Da bismo sedeli iz dana u dan dok nam moral opada a nada se
gubi. Padamo u beskrajnu dosadu. A u međuvremenu, drugi rade. Ne sede
bespomoćno čekajući.
Gospodin Bejns rasklopi podnevno izdanje Nipon Tajmsa i još jednom
pročita naslove.

DR. GEBELS NAIMENOVAN ZA KANCELARA RAJHA.

Iznenađujuće rešenje Komiteta Partaja za problem rukovodstva. Smatra se da

je govor na radiju odlučio. Gomile u Berlinu kliču. Očekuje se izjava. Gering
može biti naimenovan za šefa policije nad Hajdrihom.

Ponovo pročita ceo članak. Onda još jednom odloži novine, uze telefon i
dade broj Trgovinske misije.
„Ovde gospodin Bejns. Mogu li da dobijem gospodina Tagomija?”
„Trenutak, gospodine.”
Veoma dug trenutak.
„Ovde gospodin Tagomi.”
Gospodin Bejns duboko udahnu i reče: „Oprostite zbog ove situacije koja
je deprimirajuća za nas obojicu, gospodine…”
„Oh. Gospodine Bejns.”
„Vaše gostoprimstvo prema meni, gospodine, ne može biti veće. Jednog
dana znam da ćete imati razumevanja za razloge zbog kojih odlažem našu
konferenciju dok stari gospodin…”
„Na žalost, on nije stigao.”
Gospodin Bejns zatvori oči. „Mislio sam možda od juče…”
„Na žalost nije, gospodine.” Gola učtivost. „Izvinite, gospodine Bejns.
Hitni poslovi.”
„Do viđenja, gospodine.”
Telefon škljocnu. Danas je gospodin Tagomi prekinuo vezu ne rekavši
čak ni do viđenja. Gospodin Bejns polako okači slušalicu.
Moram preduzeti akciju. Više ne mogu da čekam. Njegovi pretpostavljeni
su mu veoma dobro objasnili da ni pod kojim okolnostima ne treba da stupa u
kontakt sa Abverom. Trebalo je jednostavno da čeka sve dok ne uspe da
ostvari veze sa japanskim vojnim predstavnikom; trebalo je da konferiše sa
Japancem, a onda je trebalo da se vrati u Berlin. Ali niko nije predvideo da će
Borman umreti baš u ovom trenutku. Prema tome…
Naredbe su se morale prevazići. Praktičnijim savetom. Svojim
sopstvenim, u ovom slučaju, pošto nije bilo nikog drugog koga bi mogao
pitati.
U P.A.D. je radilo najmanje deset osoba iz Abvera, ali neki od njih – a
možda i svi – bili su poznati lokalnoj službi bezbednosti i njenom sposobnom
šefu regiona, Brunu Krojc fon Mereu. Pre mnogo godina on se nakratko sreo
sa Brunom na jednom skupu Partaja. Čovek je već imao izvestan neslavan
prestiž u policijskim krugovima utoliko ukoliko je on bio taj koji je 1943.
godine otkrio britansko-češku zaveru protiv Rajnharda Hajdriha i za koga bi
se prema tome moglo reći da je spasao Dželata od ubistva. U svakom slučaju,
Bruno Krojc fon Mere je već tada bio na usponu u Službi bezbednosti. Nije
bio samo policijski birokrat.

Bio je, u stvari, prilično opasan čovek.

Čak je postojala mogućnost da je, uza sve mere predostrožnosti koje su
preduzeli i Abver u Berlinu i Tokoka u Tokiju, Služba bezbednosti saznala za
taj pokušaj sastanka u San Francisku, u kancelarijama Visoke trgovinske
misije. Međutim, to je na kraju krajeva bila zemlja pod japanskom upravom.
SB nije imala zvanično ovlašćenje da se meša. Ona je mogla da se postara da
nemački šef – on lično u ovom slučaju – bude uhapšen čim ponovo stupi
nogom na teritoriju Rajha; ali teško da je mogla preduzeti akciju protiv
japanskog šefa, ili protiv samog sastanka.
Bar se on tako nadao.
Da li je postojala mogućnost da je SB uspela da zadrži starog Japanca
negde usput? Daleko je od Tokija do San Franciska, naročito za osobu toliko
staru i slabačku da ne može da putuje avionom.
Ono što ja moram da učinim, znao je gospodin Bejns, jeste da saznam od
onih iznad mene da li gosoodin Jatabe ipak dolazi. Oni će znati. Da li ga je
presrela i uhvatila SB ili ga je opozvala tokijska Vlada – oni će to znati.
A ako su uspeli da stignu do starog gospodina, sigurno će doći i do mene.
Ipak situacija čak ni u tim okolnostima nije bila beznadežna. Jedna ideja
je pala na pamet gospodinu Bejnsu dok je iz dana u dan čekao sam u svojoj
sobi u hotelu Abhirati.
Bolje bi bilo da dam svoju informaciju gospodinu Tagomiju, nego da se
vratim u Berlin praznih šaka. Bar će tako postojati šansa, makar i prilično
mršava, da konačno pravi ljudi budu informisani. Ah gospodin Tagomi je
mogao samo da sluša; tu je bila greška u ideji. U najboljem slučaju, on je
mogao da čuje, zapamti, i što je moguće pre službeno otputuje na Houm
Ajlends, dok je gospodin Jatabe bio na nivou policije. On je mogao i da čuje i
– da govori.
Ipak, i to je bilo bolje nego ništa. Vremena je bilo sve manje. Započeti
sve ponovo, organizovati brižljivo, oprezno, mesecima još jednom delikatan
kontakt između stranke u Nemačkoj i stranke u Japanu…
 To će svakako iznenaditi gospodina Tagomija, mislio je kiselo. Da se
odjednom takvo saznanje svali na njega. Daleko od podataka o injekcionim
kalupima…
Možda bi pretrpeo nervni slom. Ili bi izlanuo informaciju nekome u
svojoj okolini, ili se povukao; pravio se, čak i pred samim sobom, da nije
čuo. Jednostavno odbio da mi poveruje. Podigao se na noge, poklonio, i
izišao uz izvinjenje iz sobe onog trenutka kada ja počnem.
Indiskretno. On to ne bi mogao da gleda na taj način. On ne treba da čuje
takve stvari.
Tako lako, mislio je gospodin Bejns. Izlaz je toliko blizu, toliko
pristupačan, za njega. Kada bi bio i za mene.
A ipak, u krajnjoj liniji, nije moguće čak ni gospodinu Tagomiju. Nismo
mi različiti. On može da zatvori uši na vest onako kako ona dolazi od mene,
kako dolazi u obliku reči. Ali kasnije. Kada to ne bude stvar reči. Ako to
mogu sada da mu objasnim. Ili već sa kime god budem konačno
razgovarao…
Odlazeći iz svoje hotelske sobe, gospodin Bejns siđe liftom u hol.
Napolju na trotoaru, zamoli portira da mu pozove pedikab, i uskoro se vozio
Market stritom dok je vozač Kinez energično okretao pedala.
„Tamo”, reče vozaču kada razazna firmu koju je tražio. „Priteraj uz
ivičnjak.”
Pedikab se zaustavi kraj hidranta za požar. Gospodin Bejns plati vozaču i
otpusti ga. Izgleda da ga niko nije pratio. Gospodin Bejns pođe pešice
trotoarom. Trenutak kasnije, zajedno sa nekoliko drugih kupaca, uđe u veliku
gradsku Robnu kuću Fuga.
Svuda su bili kupci. Tezga za tezgom. Prodavačice, većinom belkinje, sa
po kojom Japankom kao šefom odeljenja. Galama je bila užasna.
Posle kraćeg lutanja gospodin Bejns otkri gde se nalazi odeljenje muške
konfekcije. Zaustavi se kod stalka sa muškim pantalonama i poče da ih
razgleda. Ubrzo mu pride službenik, jedan mlad belac, i pozdravi ga.
Gospodin Bejns reče: „Vratio sam se po par tamnosmeđih vunenih
pantalona koje sam juče gledao.” Susrevši se sa pogledom službenika, reče:
„Vi niste onaj čovek sa kojim sam razgovarao. On je bio viši. Riđi brkovi.
Prilično vitak. Na jakni je imao ime ‘Lari’.”
Službenik reče: „On je trenutno izašao na ručak. Ali će se vratiti.”
 „Otići ću u kabinu da probam ove,” reče gospodin Bejns skidajući par
pantalona sa stalka.
„Svakako, gospodine.” Službenik pokaza na praznu kabinu i ode da
usluži nekog drugog.
Gospodin Bejns uđe u kabinu i zatvori vrata. Sede na jednu od dve stolice
i poče da čeka.
Posle nekoliko minuta začu se kucanje. Vrata kabine se otvoriše i uđe
jedan mali sredovečan Japanac. „Vi niste iz države, gospodine?” reče
gospodinu Bejnsu. „I ja treba da vam potvrdim kredit? Da vidim vaše
isprave.” Zatvori vrata iza sebe.
Gospodin Bejns izvuče novčanik. Japanac sede sa novčanikom i poče da
razgleda njegov sadržaj. Zastade kod fotografije devojke. „Vrlo lepa.”
„Moja ćerka. Marta.”
„I ja imam ćerku Martu,” reče Japanac. „Sada je u Čikagu, studira klavir.”
„Moja ćerka”, reče gospodin Bejns, „je pred udajom.” Japanac zatim,
vrati novčanik i ostade u stavu očekivanja.
Gospodin Bejns reče: „Ovde sam već dve nedelje i gospodin Jatabe se
nije pojavio. Hteo bih da znam da li će ipak doći. A ako ne, šta treba da
radim.”
„Vratite se sutra po podne”, reče Japanac. Ustade, i gospodin Bejns se
takođe diže. „Do viđenja.”
„Do viđenja”, reče gospodin Bejns. Izađe iz kabine, obesi pantalone
natrag na stalak, i izađe iz robne kuće Fuga.
Nije baš dugo trajalo, razmišljao je hodajući sa drugim pešacima
prometnim trotoarom u centru grada. Da li stvarno može da dobije
informaciju do tada? Da stupi u vezu sa Berlinom, prenese moja pitanja,
šifruje i dešifruje sve da učini svaki potreban korak?
Izgleda da može.
Sad bih voleo da sam se ranije javio agentu. Uštedeo bih sebi mnogo
brige i očajanja. A očigledno da nije reč ni o kakvom krupnom riziku;
izgledalo je da je sve glatko krenulo. Trajalo je u stvari samo pet-šest minuta.
Gospodin Bejns je lutao dalje, zagledajući u izloge radnji. Sada se mnogo
bolje osećao. Ubrzo zateče sebe kako posmatra izložene fotografije
prčvarnica – kabarea, prljave popljuvane muvama potpuno bele gole žene čije
su grudi visile kao polunaduvane lopte za odbojku. Taj prizor ga je zabavljao
i on se tu zadrža dok su ljudi žurno prolazili kraj njega idući za svojim
poslovima Market stritom.
Najzad je nešto učinio, najzad. Kakvo olakšanje!

Julijana je čitala, udobno oslonjena o vrata kola. Kraj nje, sa laktom

isturenim kroz prozor, vozio je Džo sa jednom rukom ovlaš položenom na
volan i cigaretom zalepljenom o donju usnu; bio je dobar vozač, i već su
prešli dobar deo puta od Kenon sitija.
Radio u kolima je svirao otužnu kafansku narodnu muziku, orkestar
harmonika je izvodio jednu od bezbrojnih polki ili šotiša; nikada nije mogla
da ih razlikuje.
„Kič”, reče Džo kada muzika prestade. „Slušaj, ja znam mnogo o muzici;
kazaću ti ko je bio veliki dirigent. Verovatno ga se ne sećaš. Arturo
Toskanini.”
„Ne”, reče ona čitajući i dalje.
„Bio je Italijan. Ali nacisti mu nisu dozvolili da diriguje posle rata, zbog
njegovih političkih stavova. Sada je mrtav. Umro je on, već. Ne volim onog
fon Karajana, stalnog dirigenta Njujorške filharmonije. Morali smo da idemo
na njegove koncerte, naša soba. Možeš misliti šta ja volim – pošto sam
makarondžija.” Baci pogled na nju. „Dopada ti se ta knjiga?”
„Potpuno te obuzme.”
„Ja volim Verdija i Pučinija. Mi u Njujorku imamo samo teškog
nemačkog bombastičkog Vagnera i Orfa, i svake nedelje moramo da idemo
na poneki od onih trogatelnih dramatičnih spektakala nacističke partije
S.A.D. u Medison Skver Gardenu, sa zastavama i dobošima i trubama i
pucketanjem plamena. Istorija gotskih plemena ili neke druge vaspitne trice, i
to se peva umesto da se govori, da bi se zvalo umetnost. Jesi li nekad bila u
Njujorku pre rata?”
„Da”, reče ona nastojeći da čita.
„Zar nisu tada imali strašno pozorište? Tako sam čuo. Sada je to isto kao i
filmska industrija; to je sve jedan kartel u Berlinu. Za trinaest godina koliko
sam proveo u Njujorku nije se pojavio nijedan dobar novi mjuzikal ili komad,
samo one…”
„Pusti me da čitam”, reče Julijana.
„A isto je i sa knjigama”, reče Džo, neuznemiren. „Sve je to kartel koji
operiše izvan Minhena. U Njujorku samo štampaju; samo velike štamparske
mašine – ali pre rata, Njujork je bio centar svetske izdavačke industrije, bar
tako kažu.”
Stavivši prste u uši, ona se usredsredi na stranicu koja joj je bila otvorena
na krilu, isključivši njegov glas. Stigla je u Skakavcu do dela koji opisuje
bajnu televiziju i to ju je očaralo; naročito onaj deo o jeftinim malim
aparatima za zaostale u Africi i Aziji.

…samo su jenkijevsko umeće i sistem masovne proizvodnje – Detroit, Čikago, Klivlend,

magijska imena mogli da izvedu trik, da upute tu neprekidnu i gotovo nerazumno
plemenitu poplavu jeftinih televizijskih aparata od jednog dolara (kineskog dolara,
trgovinskog dolara) u svako selo i mrtvaju Orijenta. I kada je aparat sklopio neki mršavi,
grozničavi junoša u selu, izgladneo za šansom, za tim što su mu pružili plemeniti
Amerikanci, taj zveckavi mali instrument sa ugrađenom energetskom jedinicom ne većom
od klikera počinjao je da prima. I šta je primao? Čučeći ispred ekrana, mladići iz sela – a
često i stariji – videli su reči. Uputstva. Najpre čitanje. Zatim ostalo. Kako da iskopaju
dublji bunar. Da zaoru dublju brazdu. Kako da prečiste vodu, izleče svoje bolesnike. Iznad
glava, obrtao se američki veštački mesec, šiljući signal, pronoseći ga svuda… svim željnim
masama Istoka koje su očekivale.

„Jel’ čitaš sve skroz?” zapita Džo. „Ili preskačeš?”

Ona reče: „Ovo je divno; piše kako šaljemo hranu i obrazovanje svim
Azijatima, milionima njih.”
„Socijalni rad u svetskim razmerama”, reče Džo.
„Da. Nju Dil pod Tagvelom; podižu nivo masa – slušaj.” Uze da naglas
čita Džou:

…Šta je bila Kina? Patnja, jedan siromašan izmešan život okrenut Zapadu, njegov veliki
demokratski predsednik Čang Kai Šek, koji je vodio kineski narod kroz godine rata, i sada
ga vodi u godine mira, u dekadu obnove. Ali za Kinu to nije bila obnova, ponovna
izgradnja, jer je ta gotovo nadprirodno prostrana ravna zemlja koja nikada nije ni bila
izgrađena, još ležala uspavana drevnim snom. Buđenje; da, biće, džin, najzad je moralo da
poprimi deo pune svesti, da se probudi u moderni svet sa njegovim mlaznim avionima i
atomskom energijom, autoputevima i fabrikama, i lekovima. A odakle će doći tresak groma
koji će razbuditi diva? Čang je to znao, još dok je trajala borba za pobedu nad Japanom.
Doći će iz Sjedinjenih Država. I, do 1950. godine, američki tehničari i inženjeri, nastavnici,
doktori, agronomi, povrveće kao kakva nova forma života u svaku provinciju, u svaki…

Džo je prekide: „Znaš ti šta je on učinio, zar ne? Uzeo je ono najbolje kod
nacizma, socijalistički deo, Organizaciju Tot i ekonomski napredak koji smo
postigli preko Špera, i kome on sada odaje hvalu? Nju Dilu. A izostavio je
onaj loši deo, deo S.S.-a, rasnog istrebljenja i segregacije. To je jedna utopija!
Ti zamišljaš da su Saveznici pobedili da bi Nju Dil bio u stanju da oživi
privredu i dovede do sveg tog socijalističkog blagostanja kao što on kaže?
Ma, đavola; on govori o jednom obliku državnog sindikalizma, o kolektivnoj
državi, kao što smo mi napravili pod Dučeom. On priča: imali biste sve ono
dobro a ništa od…”
„Pusti me da čitam”, reče ona besno.
On sleže ramenima. Ali prestade da brblja. Ona nastavi sa čitanjem, ali za
sebe.

„…I ta Tržišta, bezbrojni milioni Kine, pokrenula su fabrike u Detroitu i Čikagu na rad
punom parom; ta ogromna usta nikako se nisu mogla napuniti, tim ljudima nije se ni za
stotinu godina moglo dati dovoljno kamiona ili cigala, ili čeličnih ingota, ili odeće, ili
pisaćih mašina, ili konzerviranog graška, ili časovnika, ili radio-aparata ili kapljica za nos.
Američki radnik je, do 1960. godine, imao najviši životni standard na svetu, i to sve
zahvaljujući onome što su fino nazivali klauzulom ‘najpovlašćenije nacije’ u svakoj
trgovinskoj transakciji sa Istokom. SAD više nisu držale Japan pod okupacijom, a nikada
nisu ni okupirale Kinu; a ipak se nije mogla osporavati činjenica: Kanton i Tokio, i Šangaj
nisu kupovali od Britanaca; kupovali su američku robu. A sa svakom prodajom, radni
čovek u Baltimoru ili Los Anđelosu ili Atlanti doživljavao je dalji mali napredak.
Planerima, dalekovidim ljudima u Beloj kući, činilo se da su gotovo postigli svoj cilj.
Istraživački raketni brodovi će uskoro oprezno krenuti u vasionu iz jednog sveta koji je
najzad doživeo kraj svojih vekovnih muka: gladi, kuge, rata, neznanja. U Britanskoj
imperiji, iste mere u pravcu društvenog i ekonomskog napretka donele su slično olakšanje
masama u Indiji, Burmi, Africi, na Srednjem istoku. Fabrike Rura, Mančestera, Sara, nafta
iz Bakua, sve je to teklo i uzajamno delovalo u jednom komplikovanom ali efikasnom
skladu; stanovništvo Evrope se baškarilo u nečemu što je izgledalo…

Ja mislim da oni treba da vladaju”, reče Julijana zastavši u čitanju. „Oni su

uvek bili najbolji. Britanci.”
Džo ne reče ništa na to, iako je ona čekala. Najzad nastavi da čita.

…Ostvarenje Napoleonove vizije: racionalna homogenost raznovrsnih etničkih grupa koje

su se svađale i balkanizovale Evropu još od pada Rima. Kao i vizija Karla Velikog
ujedinjeno hrišćanstvo, potpuno u miru ne samo sa samim sobom, već i sa ostalim svetom.
A ipak – još je ostalo jedno dosadno bolno mesto.
Singapur.
U Malajskim državama bilo je brojno kinesko stanovništvo, većina preduzimljive
poslovne klase, i ti škrti, marljivi buržuji su u američkoj upravi nad Kinom videli jedan
pravičniji postupak sa onim što se nazivalo ‘domaći’. Pod britanskom vladavinom, tamnije
rase su bile isključene iz klubova, hotela, boljih restorana; one su se našle, kao u stara
vremena, vezane za određene delove voza i autobusa i što je možda gore od svega –
ograničene u izboru mesta stanovanja u svakom gradu. Ovi ‘domaći’ primećivali su i
konstatovali u svojim razgovorima za stolom i novinama, da je u SAD problem obojenih
bio rešen do 1950. godine. Belci i Crnci živeli su, radili i jeli rame uz rame, čak i na
Dalekom jugu; drugi svetski rat je okončao diskriminaciju…

„Je li nešto nije u redu?” zapita Julijana Džoa.

On je gunđao, pogleda prikovanog za put.
„Kaži mi šta se događa”, reče ona. „Znam da neću stići da je završim;
bićemo u Denveru dosta brzo, da li Amerika i Britanija stupaju u rat, i jedna
izlazi kao vladar sveta?” Džo uskoro reče: „Na neki način to nije loša knjiga.
On je razradio sve pojedinosti; SAD imaju Pacifik, nešto slično našoj sferi
zajedničkog prosperiteta Istočne Azije. Podele Rusiju. To uspeva oko deset
godina. Onda dođe do nevolje – prirodno.”
„Zašto prirodno?”
„Zbog ljudske prirode”, dodade Džo, „prirode država. Zbog sumnje,
straha, gramzivosti. Čerčil misli da S.A.D. podrivaju britansku vladavinu u
Južnoj Aziji obraćajući se velikom kineskom stanovništvu, koje je prirodno
proamerički raspoloženo zahvaljujući Čang Kai Šeku. Britanci počinju da
osnivaju” – kratko se isceri na nju – „ono što nazivaju pritvorskim
rezervatima. Drugim rečima, koncentracione logore. Za hiljade, možda
nelojalnih Kineza. Optužuju ih za sabotažu i propagandu. Čerčil je tako…”
„Ti misliš da je on još na vlasti? Zar on nema negde oko devedeset
godina?”
Džo reče: „u tome je prednost britanskog sistema nad američkim. Svakih
osam godina S.A.D. daju nogu svojim liderima bez obzira na to koliko su
sposobni, a Čerčil ostaje i dalje. S.A.D. nema rukovodstvo kao što je on,
posle Tagvela. Samo beznačajne osobe. I što više stari, to postaje sve veći
autokrata i sve krući – mislim Čerčil. Sve do 1960. on je kao neki stari
vojskovođa iz Centralne Azije: niko ne može preko njega. Na vlasti je već
dvadeset godina.”
„Blagi bože”, reče ona listajući poslednji deo knjige, tražeći potvrdu
onoga što je Džo govorio.
„Sa time se slažem,” reče Džo. „Čerčil je bio jedini dobar lider koga su
Britanci imali za vreme rata; bolje bi im bilo da su ga zadržali. Kažem ti;
država je onakva kakav joj je vođa. Princip firera – princip rukovodstva, kao
što kažu nacisti. Oni su u pravu. Čak i taj Abendsen mora s time da se suoči.
Sigurno, S.A.D. se širi ekonomski pošto dobije rat protiv Japana, zato što
imaju to ogromno tržište u Aziji koje su oteli od Japova. Ali to nije dovoljno;
to nema spiritualnosti. Ne da ga Britanci imaju. I jedna i druga su
plutokratije, kojima vladaju bogati. Da su oni pobedili, mislili bi jedino o
tome kako da steknu još više para, ta viša klasa. Abendsen, on nije u pravu;
ne bi bilo nikakve socijalne reforme, nikakvih planova javnih radova za opšte
dobro; anglosaksonski plutokrati to ne bi dozvolili.”
Julijana pomisli, ovaj govori kao zaneseni fašista.
Džo je očigledno po njenom izrazu primetio šta ona misli; okrenu se ka
njoj, usporavajući kola, držeći jedno oko na njoj, a drugo na kolima ispred
sebe. „Slušaj, ja nisam intelektualac – fašizmu to nije potrebno. Delo se traži.
Teorija se izvodi iz akcije. Ono što naša kolektivna država zahteva od nas
jeste shvatanje društvenih snaga – istorije. Razumeš? Kažem ti; znam ja,
Julijana.” Ton mu je bio ozbiljan, gotovo preklinjući. „Te stare trule imperije
kojima je upravljao novac, Britanija i Francuska i S.A.D., mada je ova
poslednja u stvari neka vrsta izroda, ne baš imperija, ali svejedno orijentisana
na novac. Nisu imale duše, i zato nisu imale ni budućnosti. Nije bilo razvoja.
Nacisti gomila uličnih, koljaša; slažem se. Slažeš se? Je li tako?”
Morala je da se osmehne; savladali su ga italijanski maniri u njegovom
pokušaju da istovremeno vozi i drži govor: „Abendsen govori kao da je
veliko pitanje u tome da li konačno pobeđuju S.A.D. ili Britanija. Blebetanje!
Nema nikakve vrednosti, nikakve istorije u tome. Čupnuo malo odavde, malo
odande. Jesi li čitala nekad šta je Duče pisao? Imao nadahnuće. Divan čovek.
Divno pisao. Objašnjava ono što je stvarno u osnovi svakog događaja. Pravo
pitanje u ratu je bilo: staro protiv novog. Novac – zato su nacisti jevrejsko
pitanje greškom uvukli u to – protiv komunalnog duha mase, protiv onoga što
Nacisti nazivaju Gemeinschaft – zajedništvo. Kao Sovjeti. Komuna. Je li
tako? Samo, komunisti su u Sveslovensko carstvo Petra Velikog uvukli
ambicije zajedno s tim, i od socijalne reforme napravili sredstvo imperijalnih
ambicija.”
Julijana pomisli, kao što je učinio Musolini. Tačno tako.
„Nacističko koljaštvo tragedija,” mumlao je dalje Džo pretičući jedan
spor kamion. „Ali promena je uvek gadna za onog koji gubi. Ništa novo.
Pogledaj ranije revolucije kao što je francuska. Ili Kromvelova protiv Iraca.
U germanskom temperamentu ima mnogo filozofije; i mnogo teatra. Svi ti
skupovi. Pravi fašista nikada ne priča, on samo radi kao ja. Je li tako?”
Ona reče, smejući se: „Bože, pa ti govoriš milju na minut.”
On uzbuđeno uze da viče: „Objašnjavam fašističku teoriju akcije!”
Nije mogla da odgovori; bilo je i suviše smešno.
Ali čovek pored nje nije mislio da je smešno; buljio je u nju namršteno, sa
pocrvenelim licem. Vene na čelu su mu nabrekle i on opet poče da drhti.
Ponovo je grčevito prelazio prstima po temenu, napred-nazad, ne govoreći,
samo buljeći u nju.
„Nemoj da se ljutiš na mene,” reče ona.
Za trenutak pomisli da će je udariti; on povuče ruku unazad… ali onda
zagrokta, ispruži ruku i otvori radio. Vozili su se dalje. Orkestarska muzika sa
radija, smetnje.
Opet pokuša da se usredsredi na knjigu.
„U pravu si”, reče Džo posle dužeg vremena.
„U čemu?”
„Malecka imperija. Imali klovna za vođu. Nije čudo što ništa nismo
izvukli iz rata.”
Ona ga potapša po ruci.
„Julijana, sve je to mrak”, reče Džo. „Ništa nije istina niti izvesno. Je li
tako?”
„Možda je tako”, reče ona odsutno, i dalje pokušavajući da čita.
„Britanija pobeđuje”, reče Džo pokazujući knjigu. „Uštedeću ti trud.
S.A.D se smanjuju, Britanija nastavlja da podbada i meša se i širi se,
zadržava inicijativu. Zato ostavi knjigu.”
„Nadam se da ćemo se zabavljati u Denveru”, reče ona, zatvarajući
knjigu. Tebi je potrebno da se opustiš. Želim da to učiniš. Ako se ne opustiš,
mislila je, razletećeš se u milion komada. Kao kad pukne feder. A šta će onda
biti sa mnom? Kako da se vratim? I – da li da te jednostavno ostavim?
Želim da se provedem kako si mi obećao, mislila je. Ne želim da budem
prevarena; i suviše sam bila obmanjivana u životu do sada, previše ljudi me
je prevarilo.
„Zabavljaćemo se”, reče Džo. „Slušaj.” Proučavao ju je sa čudnim,
zatvorenim u sebe izrazom. „Toliko si zavolela tog Skakavca; pitam se – šta
misliš da li čovek koji napiše bestseler, pisac kao što je taj Abendsen… da li
mu svet piše pisma? Kladim se da mu puno ljudi hvali knjigu u pismima, da
ga možda čak i posećuju.”
Ona odjednom shvati. „Džo – pa to je samo još stotinu milja!”
Oči mu zasjaše; nasmeši joj se, opet srećan, bez crvenila i brige na licu.
„Mogli bismo!” reče ona. „Ti tako dobro voziš, mogli bismo da
produžimo do tamo kao ništa, zar ne?”
Lagano, Džo reče: „Pa, sumnjam da jedan slavan čovek pušta posetioce
da svraćaju. Verovatno ih ima tako mnogo.”
„Zašto da ne pokušamo? Džo…” Ona ga zgrabi za rame, uzbuđeno ga
stisnu. „Sve što bi mogao da učini je da nas otera. Molim te.”
Duboko premišljajući, Džo reče: „Kada se nakupujemo i nabavimo novu
odeću, nalickamo se… to je važno, napraviti dobar utisak. I možda čak da
iznajmimo nova kola tamo u Čejenu. To sigurno možeš da učiniš.”
„Da,” reče ona. „A ti treba da se podšišaš. I pusti me da ti ja izaberem
odelo; molim te, Džo. Ja sam Frenku uzimala odela; muškarac nikad ne ume
da kupi sebi odelo.”
„Ti imaš dobar ukus u oblačenju”, reče Džo, opet se usredsredivši na
drum ispred sebe, sa natmurenim pogledom. „A i inače. Bolje ako ga ti
pozoveš. Stupiš u kontakt s njim.”
„Urediću kosu,” reče ona.
„Dobro.”
„Ja se uopšte ne bojim da odem i zazvonim”, reče Julijana. „Hoću da
kažem, živi se samo jedanput. Zašto da se plašimo? On je samo čovek kao i
svi mi ostali. U stvari, verovatno bi mu bilo drago da čuje da je neko vozio
toliko dugo samo zato da mu kaže koliko mu se dopada njegova knjiga.
Možemo da dobijemo autogram na knjizi, na unutrašnjoj strani gde se oni
potpisuju. Zar ne? Bolje da kupimo novu knjigu; ova je sva zaprljana. Ne bi
dobro izgledala.”
„Što god hoćeš”, reče Džo. „Daću ti da odlučiš o svim pojedinostima;
znam da ti to možeš. Lepa devojka uvek svakog pridobije; kad bude video
kakva si puška ima širom da otvori vrata. Ali slušaj; bez vrdanja.”
„Na šta misliš?”
„Kazaćeš da smo venčani. Ne želim da se spanđaš s njim – znaš. To bi
bilo strašno. Uništilo bi život svima; koja nagrada za puštanje posetilaca u
kuću, koja ironija. Zato se pazi, Julijana.”
„Možeš se raspravljati s njim”, reče Julijana. „O onom delu kada Italija
gubi rat time što ih izdaje; reci mu ono što si meni rekao.”
Džo klimnu glavom. „Tako je. Možemo razgovarati o celoj stvari.”
Vozili su brzo dalje.

U sedam sati sledećeg jutra, u P.A.D., gospodin Nobusake Tagomi se

diže iz kreveta, pođe prema kupatilu, onda se predomisli i ode pravo
proročanskim knjigama.
Sedeći prekrštenih nogu na podu svoje dnevne sobe, poče da barata sa
četrdeset devet strukova hajdučice. Proganjao ga je osećaj da su njegova
pitanja jako hitna, i grozničavo je radio sve dok najzad nije imao šest redova
pred sobom.
Šok! Heksagram, Pedeset jedan!
Bog se pojavljuje u znaku Probuđenja. Grom i munja. Zvuci – bez svoje
volje diže ruke da pokrije uši. Ha-ha! Ho-ho! Veliki prasak od koga se trže i
zažmirka. Gušter juri a tigar urliče, a sam bog izlazi!
Šta to znači? zagledao je po dnevnoj sobi. Dolazak – čega? Poskoči na
noge i stade dahćući, očekujući.
Ništa. Udaranje srca. Respiracija i svi somatski procesi, uključujući sve
autonomne diencefalično kontrolisane reakcije na krizu: adrenalin, pojačano
lupanje srca, ubrzan puls, obilno lučenje žlezda, paralisano grlo, iskolačene
oči, utroba razvezana, i dr. U stomaku muka, seksualni instinkt potisnut.
A ipak, ništa da se vidi; ništa da telo učini. Trčati? Sve pripremajući se za
panični beg. Ali kuda i zašto? Pitao se gospodin Tagomi. Nema rešenja: stoga
nemoguće. Dilema civilizovanog čoveka; telo mobilisano, ali opasnost
neodređena.
Ode u kupatilo i poče da nanosi penu za brijanje na lice. Telefon zazvoni.
„Šok”, reče on glasno, spuštajući brijač. „Budi spreman.” Izađe brzo iz
kupatila i vrati se u dnevnu sobu. „Spreman sam,” reče, i podiže slušalicu.
„Ovde Tagomi.” Glas mu je cičao, i on pročisti grlo.
Ćutanje. Zatim slab, suv, šušketav glas, gotovo sličan udaljenom šuštanju
sasušenog lišća, reče: „Gospodine. Ovde Šindiro Jatabe. Stigao sam u San
Francisko.”
„Viša trgovinska misija vas pozdravlja” reče gospodin Tagomi. „Tako mi
je drago. Vi ste dobro, i odmorni?”
„Da, gospodine Tagomi. Kada mogu da se sastanem sa vama?”
„Vrlo brzo. Za pola sata.” Gospodin Tagomi se zagleda u sat u spavaćoj
sobi, pokušavajući da vidi koliko je časova. „Jedna treća strana: gospodin
Bejns. Moram da stupim u kontakt s njim. Moguće je odlaganje, ali…”
„Da kažemo za dva sata, gospodine?” reče gospodin Jatabe.
„Da”, reče gospodin Tagomi poklonivši se.
„U vašoj kancelariji u zgradi Nipon Tajmsa.”
Gospodin Tagomi se još jednom pokloni. Škljoc. Gospodin Jatabe je
okačio slušalicu.
Biće zadovoljan gospodin Bejns, mislio je gospodin Tagomi. Ima da se
raduje kao mačka kad joj se baci parče lososa, recimo lep debeo rep. Prodrma
viljušku telefona, zatim žurno okrete broj hotela Abhirati.
„Mučenje zaključeno”, reče, kada se začu pospan glas gospodina Bejnsa.
Glas smesta prestade da bude pospan. „Stigao je?”
„U mojoj kancelariji”, reče gospodin Tagomi. „U deset i dvadeset. Do
viđenja.” Obesi slušalicu i otrča nazad u kupatilo da završi brijanje. Nema
vremena za doručak; neka gospodin Remzi posvršava stvari pošto se završi
dolazak u kancelariju. Sva trojica možda možemo da uživamo istovremeno –
dok se brijao planirao je u glavi jedan lep doručak za sve njih.

U pidžami, gospodin Bejns je stajao kraj telefona, trljao čelo i razmišljao.

Šteta što sam popustio i stupio u vezu sa onim agentom, mislio je. Da sam
čekao samo još jedan dan…
Ali verovatno nije učinjeno nikakvo zlo. Ipak je danas trebalo da se vrati
u robnu kuću. A ako se ne pojavim? Pretpostavimo da se ne pojavim? To
može da pokrene lančanu reakciju; pomisliće da sam ubijen ili tako nešto.
Pokušaće da mi uđu u trag.
Nije važno. Zato što je on ovde. Najzad. Čekanje je završeno.
Gospodin Bejns požuri u kupatilo i pripremi se za brijanje.
Ne sumnjam da će ga gospodin Tagomi prepoznati čim ga vidi, zaključi
on. Sad možemo da ostavimo masku ‘Gospodin Jatabe’. U stvari, možemo da
skinemo sve maske, sva pretvaranja.
Čim se obrijao, gospodin Bejns skoknu pod tuš. Dok je voda urlala oko
njega pevao je punim plućima:

„Wer reitet so spat,

Durch Nahct und Wind?
Es ist der Vater
Mit seinem Kind.”[44]

Verovatno je sada i suviše kasno da Služba bezbednosti išta učini, mislio

je. Čak i ako saznaju. Zato možda mogu da prestanem da brinem; bar onu
trivijalnu brigu. Konačnu, privatnu brigu o svojoj sopstvenoj koži.
Ali što se tiče ostaloga – možemo upravo da počnemo.
 11.

Za konzula Rajha u San Francisku, frajhera Huga Rajsa, prvi posao upravo
ovog dana bio je neočekivan i žalostan. Kada je stigao u svoju kancelariju
nađe jednog posetioca kako već čeka, krupnog sredovečnog čoveka sa teškim
vilicama, rošave kože i smrknutog neodobravajućeg pogleda od koga su mu
se spajale crne, zamršene obrve. Čovek se diže i pozdravi partijski,
promrmljavši istovremeno ‘hajl’.
Rajs reče: „Hajl.” Jeknu u sebi, ali zadrža poslovan zvanični osmeh. „Her
Krojc fon Mere. Iznenađen sam. Zar nećete ući?”
Otključa svoju unutrašnju kancelariju, pitajući se gde mu je vicekonzul, i
ko je pustio šefa Službe bezbednosti da uđe. U svakom slučaju, čovek je bio
tu. Ništa se nije moglo učiniti.
Idući za njim, sa rukama u džepovima svog tamnog vunenog kaputa,
Krojc fon Mere reče: „Slušajte, frajhere. Otkrili smo ovog abverovca. Tog
Rudolfa Vegenera. Pojavio se u jednom starom punktu Abvera koji držimo
pod prismotrom.” Krojc fon Mere se zacereka, pokazujući ogromne zlatne
zube. „I pratili smo ga nazad do hotela.”
„Fino”, reče Rajs, primetivši da mu je pošta na stolu. Znači, Pferdehuf je
bio tu negde. Bez sumnje je ostavio kancelariju zaključanu da šef SB ne bi
njuškao za svoj groš.
„Ovo je važno”, reče Krojc fon Mere. „Obavestio sam Kaltenbrunera.
Najbitnije. Verovatno će vam se sada javiti Berlin svakog trenutka. Osim ako
oni Unratfressers[45] tamo u zemlji sve ne zabrljaju.” Sede na konzulov sto,
izvadi smotuljak ispresavijanog papira iz džepa od kaputa, te ga brižljivo
razmota dok su mu se usne micale. „Lažno ime je Bejns. Predstavlja se kao
švedski industrijalac ili trgovački putnik ili nešto u vezi sa proizvodnjom.
Primio telefonski poziv jutros u osam i deset od japanskog funkcionera u vezi
sa sastankom u Japovoj kancelariji u deset i dvadeset. Sada nastojimo da
otkrijemo odakle je bio poziv. Verovatno će mu ući u trag za još jedno pola
sata. Javiće mi ovde.”
„Shvatam”, reče Rajs.
„Sada možemo da pokupimo tog tipa”, nastavi Krojc fon Mere. „Ako ga
uhvatimo, naravno da ćemo ga vratiti u Rajh sledećim Lufthanzinim
avionom. Međutim, Japovi ili Sakramento će možda protestovati i pokušati
da blokiraju stvar. Protestovaće kod vas, ukoliko budu protestovali. U stvari,
mogu izvršiti ogroman pritisak. A doteraće na aerodrom kamion onih
Tokokinih grubijana.”
„Ne možete ih sprečiti da saznaju?”
„I suviše je kasno. On se već uputio na taj sastanak. Možda ćemo morati
da ga pokupimo baš tamo, na licu mesta. Utrčimo, zgrabimo ga, istrčimo.”
„To mi se ne dopada”, reče Rajs. „Šta ako se sastaje sa nekim strašno
visokim japovskim funkcionerima? Možda je lični Carev predstavnik upravo
sada u San Francisku. Čuo sam da se nešto govorka pre neki dan…”
Krojc fon Mere ga prekide. „To ne mari. On je nemački državljanin.
Potpada pod zakon Rajha.”
A mi znamo šta je zakon Rajha, mislio je Rajs.
„Ja imam spremno odeljenje komandosa,” nastavi Krojc fon Mere.
„Petoricu dobrih ljudi.” Zacereka se. „Izgledaju kao violinisti. Lepa asketska
lica. Duševna. Nešto kao studenti teologije. Oni će ući. Japovi će misliti da su
gudački kvartet…”
„Kvintet”, reče Rajs.
„Da. Doći će do samih vrata – obučeni su baš kako treba.”
Odmeravao je konzula. „Dosta slično vama.”
Hvala, pomisli Rajs.
„Na očigled svima. U sred bela dana. Priđu tom Vegeneru. Okupe se oko
njega. Kao da konferišu. Važna poruka.” Brundao je dalje Krojc fon Mere,
dok konzul poče da otvara svoju poštu. „Bez nasilja. Samo: her Vegener.
Pođite sa nama, molim. Shvatate.” A između kičmenih pršljenova iglica.
Upumpati. Gornje ganglije paralisane.
Rajs je klimao glavom.
„Slušate li?”
 „Ganz bestimmt.”[46]
„Zatim napolje. Do kola. Natrag u moju kancelariju. Japovi dignu veliku
galamu. Ali učtivi do kraja.” Krojc fon Mere se svali sa stola da pantomimom
izvede kako se Japanci klanjaju. „Jako prostački što ste nas prevarili, her
Kroje fon Mere. Međutim, do viđenja, her Vegener…”
„Bejns”, reče Rajs. „Zar ne koristi svoje lažno ime?”
„Bejns. Baš nam je žao što idete. Idućeg puta ćemo možda mnogo više
razgovarati.” Telefon na Rajsovom stolu zazvoni, i Krojc fon Mere prestade
sa ludiranjem. „Možda je za mene.” Pođe da uzme slušalicu, ali Rajs pride
telefonu i uze je sam.
„Rajs ovde.”
Jedan nepoznat glas reče: „Konzule, ovde Ausland Fernsprechamt[47] u
Novoj Škotskoj. Imate transatlantski telefonski poziv iz Berlina, hitan.”
„U redu”, reče Rajs.
„Samo trenutak, konzule.” Slabe smetnje, pucketanje. Zatim drugi glas,
telefonistkinja. „Kanzlei.”[48]
„Da, ovde Ausland Fernsprechamt u Novoj Škotskoj. Poziv za Rajhsa
Konzula H. Rajsa San Francisko; imam konzula na liniji.”
„Sačekajte.” Duga pauza, za to vreme Rajs nastavi, jednom rukom, da
prebira po pošti. Krojc fon Mere je nemarno posmatrao. „Her konzul,
izvinjavam se što vam oduzimam vreme.” Muški glas. U Rajsovim venama
krv stade istog trenutka. Bariton, kultivisan, uglađen glas poznat Rajsu.
„Ovde doktor Gebels.”
„Da, kancelaru.” Preko puta Rajsa, Krojc fon Mere se polako nasmeši.
Opuštena vilica prestade da visi.
„General Hajdrih me je baš sad zamolio da vas pozovem. Ima jedan agent
Abvera tamo u San Francisku. Zove se Rudolf Vegener. Treba u potpunosti
da sarađujete sa policijom u pogledu njega. Nema vremena da vam se daju
detalji. Jednostavno im stavite svoju kancelariju na raspolaganje. Ich danke
Ihnen sehr dabei.”[49]
„Razumem, her kancelare”, reče Rajs.
„Do viđenja, konzule.” Rajhskancelar spusti slušalicu.
Krojc fon Mere je napregnuto posmatrao dok je Rajs spuštao slušalicu.
„Jesam li bio u pravu?”
 Rajs sleže ramenima. „Nema spora.”
„Ispišite ovlašćenje za nas da tog Vegenera prinudno vratimo u
Nemačku.”
Uzevši pero, Rajs ispisa ovlašćenje, potpisa, dodade ga šefu SB.
„Hvala”, reče Krojc fon Mere. „Sada, kada vas japovske vlasti pozovu i
požale se…”
„Ako pozovu.”
Krojc fon Mere ga pogleda. „Pozvaće. Biće ovde petnaest minuta pošto
mi pokupimo tog Vegenera.” Više nije imao svoj šaljivi, klovnovski manir.
„Bez gudačkog kvinteta”, reče Rajs.
Krojc fon Mere ne odgovori. „Imaćemo ga negde do podne, zato budite
spremni. Možete reći Japovima da je homoseksualac ili falsifikator, ili nešto
slično. Da ga u zemlji traže zbog nekog krupnog zločina. Znate da oni ne
priznaju devedeset pet od sto nacional-socijalističkog zakona.”
„Znam to”, reče Rajs. „Znam šta da radim.” Osećao se razdražen i
prevaren. Prešao me, reče sam sebi. Kao i obično. Stupio u kontakt sa
Kancelarijom. Kopilad.
Ruke su mu drhtale. Poziv od doktora Gebelsa; je li to od toga?
Strahopoštovanje pred moćnikom? Ili je to mržnja, osećanje da si opkoljen…
do đavola i ta policija, pomisli. Sve su jači. Već su uhvatili i Gebelsa da radi
za njih; oni upravljaju Rajhom.
Ali šta ja mogu da učinim? Šta iko može da učini?
Mislio je rezignirano, bolje sarađuj. Nije vreme stati ovom čoveku sa
pogrešne strane; verovatno može da dobije što god hoće u zemlji, a to bi
moglo uključiti i otpuštanje svakoga ko mu je neprijatelj.
„Vidim”, glasno reče, „da niste preuveličali značaj ove stvari, her
Policajfirer. Očigledno da bezbednost same Nemačke zavisi od vašeg brzog
otkrivanja ovog špijuna ili izdajnika ili već šta je.” U sebi se zgrči od reči
koje je izabrao.
Međutim, Krojc fon Mere je izgledao zadovoljan. „Hvala, konzule.”
„Možda ste nas sve spasli.”
Krojc fon Mere mračno reče: „Pa, još ga nismo uhvatili. Sačekajmo to.
Želeo bih da me najzad pozovu.”
„Ja ću se postarati za Japance”, reče Rajs. „Imam prilično iskustvo, kao
što znate. Njihove žalbe…”
„Ne trabunjajte”, prekide ga Krojc fon Mere. „Moram da mislim.”
Očigledno ga je poziv iz Kancelarije uznemirio; sada se i on osećao pod
pritiskom.
Taj tip se eventualno izvuče, i to će te koštati mesta, mislio je konzul
Hugo Rajs. Mog mesta, tvog mesta – obojica bismo mogli da se nađemo na
ulici u svakom trenutku. Ti nisi ništa sigurniji od mene.
U stvari, možda bi vredelo videti kako bi malo ošljarenja tu i tamo moglo
da te zaglibi u tvojim aktivnostima, her policajfireru. Nešto negativno što se
nikada ne bi moglo utvrditi. Na primer, kada Japanci uđu ovamo da se žale,
mogao bih da izvedem tako da nagovestim kojim Lufthanzinim avionom tip
treba da bude odvučen… ili bez toga, da ih podbodem da se još malo više
razbesne, recimo, samo lakim prezrivim osmehom – kojim kažem da oni
zabavljaju Rajh, da on ne uzima ozbiljno male žute ljude. Lako ih je žacnuti.
I ako se dovoljno naljute, mogli bi to da prenesu Gebelsu.
Ima svakakvih mogućnosti. SB zaista ne može da izvuče tog tipa iz
P.A.D. bez moje aktivne saradnje. Samo ako mogu da pogodim tačno u
živac…
Mrzim ljude koji uspevaju preko mene, reče sam sebi frajher Rajs. To ne
trpim u božju mater. Toliko se iznerviram zbog toga da ne mogu da spavam,
a kada ne mogu da spavam ne mogu da radim svoj posao. Zato dugujem ja
Nemačkoj da ispravim taj problem. Mnogo bih se udobnije osećao noću, a i
danju, ako je do toga, kad bi ovaj sitni bavarski razbojnik bio u zemlji i pisao
izveštaje u nekoj bednoj sreskoj policijskoj stanici.
Muka je u tome što nema vremena. Dok ja pokušavam da odlučim kako
da…
Telefon zazvoni.
Ovog puta Krojc fon Mere posegnu za slušalicom, i konzul Rajs mu ne
stade na put. „Halo”, reče Krojc fon Mere u slušalicu. Trenutak tišine dok je
slušao.
Već? pomisli Rajs.
Ali je šef SB pružao slušalicu. „Za vas.”
Potajno odahnuvši od olakšanja, Rajs uze slušalicu. „Neki učitelj”, reče
Krojc fon Mere. „Želi da zna da li mu možete dati postere Austrije za razred.”
 Negde pre jedanaest časova pre podne, Robert Čildan zatvori radnju i
uputi se, pešice, u kancelariju gospodina Pola Kasure.
Srećom, Pol nije bio zauzet. Uglađeno pozdravi Čildana i ponudi mu čaj.
„Neću vas dugo gnjaviti”, reče Čildan pošto su obojica počeli da
pijuckaju čaj. Mada mala, Polova kancelarija bila je moderna i jednostavno
nameštena. Na zidu jedna jedina izvanredna grafika: Mokeijev Tigar, remek-
delo s kraja trinaestog veka.
„Uvek mi je drago da vas vidim, Roberte”, reče Pol, tonom, koji možda –
pomisli Čildan – ima prizvuk ohole uzdržanosti.
Ili je to možda bila njegova uobrazilja. Čildan oprezno pogleda preko
svoje šolje. Čovek je svakako izgledao prijateljski. A ipak – Čildan je osećao
promenu.
„Vaša žena je”, reče Čildan, „bila razočarana mojim grubim poklonom.
Možda sam je uvredio. Međutim, kod nečeg novog i neisprobanog, kao što
sam objasnio kad sam vam ga dao, ne može se napraviti prava ili konačna
procena – bar to ne može da učini neko ko je u samom biznisu. Svakako ste
vi i Beti u boljem položaju da prosuđujete nego ja.”
Pol reče: „Nije ona bila razočarana, Roberte. Nisam joj dao nakit.” Iz
stola izvadi malu belu knjigu. „Nije izašao iz ove kancelarije.”
Zna, pomisli Čildan. Pametan čovek. Čak joj nije ni rekao. Šta je, tu je.
Sada se nadajmo da se neće razbesneti na mene. Da mi tresne neku optužbu
da sam pokušao da mu zavedem ženu.
Mogao bi me uništiti, reče Čildan u sebi. Pažljivo je nastavio da srkuće
čaj, sa spokojnim licem.
„Oh?” blago reče. „Zanimljivo.”
Pol otvori kutijicu, izvadi broš i poče da ga zagleda. Držao ga je prema
svetlosti, okretao ga i obrtao.
„Bio sam slobodan da ovo pokažem jednom broju poslovnih poznanika,”
reče Pol, „ljudima koji dele moj ukus za američke predmete od istorijskog
značaja i za predmete od opšte umetničke, estetske vrednosti.” Posmatrao je
Roberta Čildana. „Niko od njih, naravno, nije nikada video nešto ovakvo.
Kao što ste rekli, do sada nije poznat ovakav savremeni rad. Mislim, takođe,
da ste rekli da ste vi jedini predstavnik.”
„Da, tako je”, reče Čildan.
 „Želite da čujete njihovu reakciju?” Čildan se pokloni.
„Te osobe su se”, reče Pol, „smejale.”
Čildan je ćutao.
„Pa i ja sam se smejao pokrivajući se šakom, da vi ne vidite”, reče Pol,
„pre neki dan kada ste se pojavili i pokazali mi tu stvar. Naravno, da bih vam
sačuvao sang-froid,[50] ja sam sakrio da me to zabavlja; kao što se bez sumnje
sećate, na izgled sam ostao manje-više ravnodušan.”
Čildan klimnu glavom.
Proučavajući broš, Pol nastavi. „Lako se može shvatiti takva reakcija. Tu
je komad metala koji je istopljen dok nije izgubio oblik. Ne predstavlja ništa.
Niti ima bilo kakav smišljen dizajn. Prosto je bezobličan. Čovek bi mogao
reći, to je sam sadržaj, lišen forme.”
Čildan klimnu glavom.
„Ipak”, reče Pol. „Posmatram ga već nekoliko dana, i ni iz kakvog
logičnog razloga osećam izvesnu emocionalnu sklonost. Zašto je to tako?
Mogu da pitam. Ja čak ni sada ne projektujem u tu grumuljicu svoju psihu,
kao u nemačkim psihološkim testovima. I dalje ne vidim nikakve oblike niti
forme. Ali to nekako ima u sebi Tao. Vidite?” Pozva Čildana pokretom ruke.
„Uravnoteženo je. Sile u ovom komadu su stabilizovane. U mirovanju. Da se
tako kaže, ovaj predmet se pomirio sa vasionom. Odvojio se od nje, i otuda je
uspeo da stigne do homeostaze.”
Čildan je klimao glavom, razgledao komad. Ali Pol nije obraćao pažnju
na njega.
„Nema vabi”, reče Pol, niti bi mogao da ga ima. Ali…” Noktom dotače
broš. „Roberte, ovaj predmet ima vu.
„Verujem da ste u pravu,” reče Čildan, pokušavajući da se seti šta je vu;
to nije bila japanska reč – bila je kineska. Mudrost, zaključi on. Ili
razumevanje. U svakom slučaju, bilo je veoma dobro.
„Ruke majstora”, reče Pol, „imale su vu, i omogućile su da se to vu
prelije u ovaj komad. On sam verovatno jedino zna da ovaj komad
zadovoljava. Potpun je, Roberte. Razmišljanjem o njemu, sami postižemo
više vua. Doživljavamo spokojstvo koje je povezano ne sa umetnošću, već sa
svetošću. Sećam se jednog ćivota u Hirošimi u kome se mogla videti gnjat
nekog srednjovekovnog sveca. Međutim, ovo je izradila ljudska ruka, a ono
je bila relikvija. Ovo je živo u sadašnjosti, dok je ono samo ostalo. Ovakvim
razmišljanjem, kojim sam se nadugačko bavio od kada ste poslednji put bili
ovde, došao sam do vrednosti koju ovo ima nasuprot istorijata. Duboko sam
dirnut, kao što vidite.”
„Da,” reče Čildan.
„Nemati istorijat, a ni umetničke, estetske vrednosti, pa ipak nositi u sebi
neku eteričnu vrednost – to je čudo. Upravo zato što je ovo jadna, mala,
naizgled bezvredna gromuljica; to, Roberte, doprinosi njenom posedovanju
vua. Jer činjenica je da se vu obično nalazi na najneuglednijim mestima, kao
u onom hrišćanskom aforizmu, ‘u kamenovima koje je graditelj odbacio’.
Čovek doživljava svest o vuu u takvim otpacima kao što su stari štap ili
zarđala konzerva od piva kraj puta. Međutim, u tim slučajevima vu se nalazi
u posmatraču. To je religiozni doživljaj. Ovde je jedan majstor stavio vu u
predmet, umesto da samo posvedoči vu koji se tu nalazi.” On diže pogled.
„Da li jasno govorim?”
„Da”, reče Čildan.
„Drugim rečima, ovim se ukazuje na čitav jedan nov svet. To se ne zove
ni umetnost, jer nema forme, a nije ni religija. Šta je to? Neprestano sam
razmišljao o tom brošu, i ipak ne mogu da ga dokučim. Očigledno nam
nedostaje reč za predmet kao što je ovaj. Zato ste vi u pravu, Roberte. Ovo je
autentično nova stvar na licu zemljinom.”
Autentična, mislio je Čildan. Da, svakako jeste. To sam uhvatio. Ali što
se tiče ostalog…
„Pošto sam promislio u tom cilju”, nastavi Pol, „opet sam pozvao ovamo
one iste poslovne poznanike. Uzeo sam na sebe, kao što sam baš sada učinio
sa vama, da stavim ozbiljan prigovor, lišen takta. Ovaj predmet nosi u sebi
moć koja primorava na napuštanje prikladnosti, toliko je velika neophodnost
predavanja same spoznaje. Tražio sam od tih ličnosti da slušaju.”
Čildan je znao da za Japanca kao što je Pol nametanje svojih ideja drugim
osobama predstavlja gotovo neverovatnu situaciju.
„Rezultat je”, reče Pol, „bio žestok. Bili su u stanju pod takvom prinudom
da usvoje moje stanovište; videli su ono što sam ocrtao. Znači, vredelo je.
Pošto sam to učinio, odahnuo sam. Ništa više, Roberte. Iscrpljen sam.” Položi
broš nazad u kutiju. „Moja obaveza je prestala. Stvar je obavljena.” Gurnu
kutijicu prema Čildanu.
„Gospodine, vaš je”, reče Čildan, osećajući zabrinutost; situacija se nije
uklapala ni u jedan model koji je ikada doživeo. Japanac na uglednom
položaju koji do neba hvali poklon koji mu je dat – pa ga onda vrati. Čildan
oseti kako mu se tresu kolena. Nije imao pojma šta da učini; stajao je
čupkajući rukav, pocrvenevši.
Hladno, gotovo grubo, Pol reče: „Roberte, morate pogledati stvarnosti u
oči sa više hrabrosti.”
Pobledevši ustade, licem prema njemu. „Pazite. Zadatak je vaš. Vi ste
jedini predstavnik za ovaj komad i ostale od te vrste. Vi ste i profesionalac.
Povucite se u izolaciju jedno vreme. Razmišljajte, eventualno konsultujte
Knjigu promena. Onda proučite ono što vam stoji u izlozima, vaše reklame
vaš sistem trgovanja.”
Čildan je blenuo u njega.
„Videćete šta treba da činite,” reče Pol. „Šta morate da preduzmete da od
ovih stvari napravite modni krik.”
Čildan je bio zabezeknut. Čovek mi kaže da sam dužan da preuzmem
moralnu obavezu za Edfrankov nakit! Suludo neurotično japansko gledište:
ništa manje nego duhovni i poslovni odnos broj jedan sa nakitom koji prolazi
u očima Pola Kasure.
A najgore od svega je bilo to što Pol svakako govori sa autoritetom,
upravo iz samog središta japanske kulture i tradicije.
Obaveza, gorko pomisli. Mogla bi da mu se nakači do kraja života, kad je
jednom natovari. Sve do groba. Pol se – na svoje sopstveno zadovoljstvo u
svakom slučaju otresao svoje obaveze. Ali Čildanova; ta obaveza je, na
žalost, imala obeležje beskrajnog.
S uma su sišli, reče Čildan sam sebi. Primer: neće pomoći povređenom
čoveku da se podigne sa dna, zbog obaveze koju to nameće. Kako se to
naziva? Rekao bih da je to tipično; šta bi i očekivao od rase koja kada joj se
kaže da napravi kopiju britanskog razarača uspe čak da iskopira i zakrpe na
kotlu kao i…
Pol ga je napeto posmatrao. Srećom, zahvaljujući dugoj navici, Čildan je
automatski potiskivao svaki znak istinskih osećanja. Imao je učtiv, trezven
izraz osobe koja se postavlja prema situaciji. Osećao ju je tamo s druge
strane, masku. Ovo je strašno, zaključi Čildan. Katastrofa. Bolje da je
pomislio da pokušavam da mu zavedem ženu.
Beti. Sada više nije bilo šanse da ona vidi nakit, da se ostvari njegov
prvobitni plan. Vu ne ide sa seksualnošću; vu je, kao što reče Pol, svečan i
svet, kao relikvija.
„Dao sam svakoj od tih ličnosti po jednu vašu kartu”, reče Pol.
„Molim?” reče Čildan, obuzet mislima.
„Vaše podsetnice. Da bi mogli da dođu u radnju i razgledaju i druge
primerke”
„Razumem”, reče Čildan.
„Još jedna stvar,” reče Pol. „Jedna od tih osoba želi da o svemu tome
razgovara sa vama u svojoj kući. Zapisao sam njegovo ime i adresu.” Pol
pruži Čildanu presavijenu cedulju. „Želi da čuju i njegovi poslovni prijatelji.”
Pol dodade: „On je uvoznik. Uvozi i izvozi na veliko. Naročito u Južnu
Ameriku. Radio-aparate, foto-aparate, doglede, magnetofone, takve stvari.”
Čildan spusti pogled na cedulju.
„On, naravno, trguje ogromnim količinama,” reče Pol. „Možda
desetinama hiljada komada od svakog artikla. Njegova kompanija upravlja
raznim preduzećima koja proizvode za njega uz niske poslovne troškove i sva
su na Orijentu gde ima jeftinije radne snage.”
„Zašto je on…” započe Čildan.
Pol reče: „Komadi kao što je ovaj…” Opet nakratko uze broš. Zatvorivši
poklopac, vrati kutiju Čildanu. „…mogu se masovno proizvoditi. Bilo od
metala bilo od plastike. Po kalupu. U svakoj količini koja se želi.”
Posle nekog vremena, Čildan reče: „A vu? Da li će to ostati u
primercima?”
Pol ne reče ništa.
„Vi mi savetujete da se vidim s njim?” reče Čildan.
„Da”, reče Pol.
„Zašto?”
„Amajlije”, reče Pol. Čildan je blenuo.
„Amajlije za sreću. Da se nose. Da ih nosi relativno siromašan svet.
Amuleti koji bi se prodavali po celoj Latinskoj Americi i Orijentu. Najveći
deo masa još veruje u magiju, znate. Čini. Čarobne napitke. Kažu mi da je to
veliki biznis.” Polovo lice bilo je bezizrazno, glas nije imao tona.
„Izgleda,” reče polako Čildan, „kao da bi tu palo dosta para.”
Pol klimnu glavom.
„Je li to bila vaša ideja?”
 „Ne”, odgovori Pol. Zatim zaćuta.
Tvog poslodavca, mislio je Čildan. Pokazao si nakit tvom
pretpostavljenom, koji poznaje tog uvoznika. Tvoj pretpostavljeni – ili neka
uticajna osoba iznad tebe, neko ko ima vlast nad tobom, neko bogat i veliki –
stupio je u vezu sa tim uvoznikom.
Zato mi ga vraćaš, shvati Čildan. Ti ne želiš ništa od toga. Ali znaš ono
što ja znam: da ću otići na ovu adresu i videti se sa tim čovekom. Moram.
Nemam izbora. Daću nacrte pod zakup ili ću ih prodati na bazi procenta; neka
pogodba će se sklopiti između mene i te strane.
Izvukao sam ti se iz šaka. Potpuno. Pokazao si loš ukus kad si preduzeo
da me zaustaviš ili se raspravljaš sa mnom.
„Ima jedna šansa za vas,” reče Pol, „da se strašno obogatite.” I dalje je
stoički gledao ispred sebe.
„Ideja mi se čini bizarna,” reče Čildan. „Praviti amajlije od ovakvih
umetničkih predmeta; ne mogu to da zamislim.”
„Zato što to ne spada u vaš prirodan posao. Vi ste odani ukusu
ezoteričnog. I ja sam isti. A i te osobe koje će uskoro doći u vašu radnju, te
koje sam spomenuo.”
Čildan reče: „Šta biste vi učinili na mom mestu?”
„Ne potcenjujte mogućnost koju predlaže cenjeni uvoznik. On je jedna
prepredena persona. Vi i ja – mi nismo svesni koliko mnogo ima
neobrazovanih. Oni iz identičnih predmeta izrađenih po kalupu mogu da
izvuku radost koja bi nama bila uskraćena. Mi moramo pretpostaviti da
imamo jedan jedini predmet od neke vrste, ili bar nešto retko, što poseduje
veoma mali broj ljudi. I, naravno, nešto istinski autentično. Ne maketu ili
kopiju.” I dalje je gledao negde iza Čildana, u prazan prostor. „Ne nešto
izliveno u desetinama hiljada primeraka.”
Da nije on nabasao na tačnu predstavu, pitao se Čildan, da su izvesni
istorijski predmeti u radnjama kao što je moja (a da i ne govorimo o mnogim
predmetima iz njegove lične kolekcije) imitacije? On kao da nešto nabacuje.
Kao sa prizvukom ironije kaže mi nešto sasvim drugačije od onog što izgleda
da jeste. Dvosmislenost, kad se čovek spotakne u proročanstvu… osobina
orijentalnog uma, kao što kažu.
Čildan se premišljao, on u stvari kaže: koji si ti, Roberte? Onaj koga
proročanstvo naziva ‘inferiornim čovekom’, ili onaj drugi kome su namenjeni
svi dobri saveti? Moraš odlučiti, ovde. Možeš da stupiš na jedan ili drugi put,
ali ne na oba. Sada ti je trenutak da biraš.
A kojim će putem krenuti nadmoćni čovek? Zapita sam sebe Robert
Čildan. Bar prema mišljenju Pola Kasure. Jer ovo što imamo ovde pred
sobom nije nikakva hiljadama godina sakupljana božanski nadahnuta
mudrost; to je samo mišljenje jednog smrtnika – jednog mladog japanskog
biznismena.
Pa ipak, ima tu neke srži. Vu, što bi Pol rekao. Vu ove situacije je u
ovome: bez obzira na to što mi lično ne volimo, sumnje nema da nas
stvarnost vodi u pravcu uvoznika. Loše je po ono što smo nameravali;
moramo se prilagoditi, kao što kaže proročanstvo.
I, na kraju krajeva, u mojoj radnji se još mogu prodavati originali.
Poznavaocima, kao što su, recimo, Polovi prijatelji.
„Borite se sa sobom”, primeti Pol. „Nema sumnje da u ovakvoj situaciji
čovek više voli da bude sam.” Uputio se ka vratima kancelarije.
„Već sam odlučio.”
Polove oči zasvetlucaše.
Klanjajući se, Čildan reče: „Poslušaću vaš savet. Sada ću da odem da
posetim uvoznika.” Podiže presavijenu hartiju. Začudo, Pol nije izgledao
zadovoljan; samo nešto progunđa i vrati se svom stolu. Oni zadržavaju svoje
emocije do kraja, pomisli Čildan.
„Mnogo hvala za poslovnu pomoć”, reče Čildan spremajući se da ode.
„Jednog dana ću, ako bude moguće, uzvratiti. Zapamtiću.”
Ali mladi Japanac i dalje nije pokazivao nikakvu reakciju. Više je nego
tačno, pomisli Čildan, ono što smo govorili: oni su nedokučivi.
Dok ga je pratio do vrata, Pol je izgledao duboko zamišljen. Odjednom iz
njega izlete: „Američki majstori su ovaj komad napravili sve samim ručnim
radom, je li tako? Njihov lični rad?”
„Da, od početnog nacrta do konačnog glačanja.”
„Gospodine! Da li će se ti majstori složiti? Rekao bih da su sanjali nešto
drugo za svoje delo.”
„Smeo bih da tvrdim da bi se mogli ubediti”, reče Čildan, problem je,
njemu, izgledao sitan.
„Da”, reče Pol. „Pretpostavljam.”
 Nešto u njegovom tonu natera Roberta Čildana da se odjednom trgne.
Neki nejasan i čudnovat akcenat. Onda mu sinu. Bez ikakvog kolebanja
razluči dvosmislenost – sada je video.
Naravno. Čitava stvar je surovo odbacivanje američkih napora, tu pred
njegovim očima. Cinizam, ali bože oprosti, progutao sam udicu, konac i teg
za potapanje. Naveo me da se složim, korak po korak, doveo me finim putem
do ovog zaključka: proizvodi američkih ruku nisu ni za šta drugo već za to da
posluže kao modeli za tričave amajlije.
Tako vladaju Japanci, ne grubo već sa prefinjenošću, pronicljivošću,
beskrajnom oštroumnošću.
Hriste! Mi smo varvari u poređenju s njima, shvati Čildan. Mi nismo ništa
više nego glupaci prema ovakvom nemilosrdnom rezonovanju. Pol nije kazao
– nije mi rekao da je naša umetnost bezvredna; naveo me je da ja to kažem
umesto njega. I, što je najveća ironija, bilo mu je žao što sam to rekao. Nejak,
civilizovan uglađen gest žaljenja kada je čuo istinu od mene.
Skršio me je, gotovo glasno reče Čildan – srećom, međutim, uspe da
zadrži misao u glavi; kao i pre, čuvao je to u svom unutarnjem svetu,
izdvojeno i potajno, za samog sebe. Ponizio je mene i moju rasu. A ja sam
bespomoćan. Nema osvete za ovo; poraženi smo, i naši porazi su kao ovaj,
toliko istančani, toliko fini, da smo jedva u stanju da ih primetimo. U stvari,
moramo da napravimo zarez u našoj evoluciji da bismo znali da se to ikada
dogodilo.
Kakav bi se veći dokaz mogao pružiti o japanskoj sposobnosti da
vladaju? Dođe mu da se nasmeje, možda sa zahvalnošću. Da, pomisli, to je
to, kao kad čovek čuje dobar vic. Moram da ga se setim, da ga naknadno
sladim, čak i ispričam. Ali kome? Problem, jeste. I suviše je lično za pričanje.
U uglu Polove kancelarije korpa za otpatke. U nju! Reče sebi Robert
Čildan, u korpu s ovom grumuljicom, s ovim nakitom koji ima vu.
Da li bih mogao to da učinim? Da ga odbacim? Okončam situaciju na
Polove oči?
Ne možeš čak ni da ga hitneš, otkri stiskajući komad. Ne smeš – kad
pomisliš da ćeš se opet pogledati u oči sa svojim japanskim drugarom.
Prokleti bili, ne mogu da se oslobodim od njihovog uticaja, ne mogu da
popustim impulsu. Sva spontanost uništena… Pol ga je pažljivo posmatrao,
nije mu bilo potrebno ništa da kaže; dovoljno je i samo prisustvo čoveka.
Uhvatio mi je savest u mrežu, provukao nevidljivo uže od ove gromuljice u
mojim šakama uz ruku, sve do duše.
Valjda već i suviše dugo živim u njihovoj blizini. Sada je prekasno da
bežim, da se vratim među belce i u život belih.
Robert Čildan reče, „Pole…” glas mu je, primeti, promukao u mučnom
nastojanju da se izmigolji; bez kontrole, bez modulacije.
„Da, Roberte.”
„Pole, ja… sam… ponižen.” Soba se okretala oko njega.
„Zašto, Roberte?” ton zabrinutosti, ali na odstojanju.
„Pole. Trenutak samo.” Opipavao je komad nakita, koji se već lepio od
znoja. „Ja – ponosan sam na ovaj rad. Ne dolaze u obzir nikakve jeftine
amajlije. Odbijam.”
I opet nije mogao da pročita reakciju mladog Japanca, samo pažljivo uho,
samo svest.
„Hvala vam, ipak”, reče Robert Čildan. Pol se pokloni.
Robert Čildan se pokloni.
„Ljudi koji su ovo napravili”, reče Čildan, „su ponosni američki umetnici.
Zato nas predlaganje bezvrednih amajlija vređa, i ja molim za izvinjenje.”
Neverovatno dugo ćutanje.
Pol ga je posmatrao. Jedna obrva mu se lako podiže, na tankim usnama
trzaj. Osmeh!
„Zahtevam”, reče Čildan. To je bilo sve, dalje nije mogao. Sada je samo
čekao.
Ništa se ne desi.
Molim te, mislio je. Pomozi mi.
Pol reče: „Oprostite mi zbog arogantnog nametanja.” Ispruži ruku.
„U redu”, reče Robert Čildan. Rukovaše se.
U Čildanovom srcu se sleže spokojstvo. Preživeo sam i izvukao se, znao
je. Skroz. Milošću božjom; postojala je u pravom trenutku za mene. Drugi
put – bilo bi drugačije. Da li bih ikada smeo opet da se usudim, da izazivam
sreću? Verovatno ne.
Osetio je melanholiju. Kratak trenutak, kao da sam se podigao na
površinu, i video stvari bez opterećenja.
Život je kratak, mislio je. Umetnost, ili nešto što nije život, je dugo,
proteže se bez kraja, kao betonska traka. Ravna, bela, neuglačana
prolaženjem uzduž ili popreko. Stojim ovde. Ali više ne. Uzevši kutijicu,
odloži komad Edfrankovog nakita u džep od kaputa.
 12.

Gospodin Remzi reče: „Gospodine Tagomi, ovo je gospodin Jatabe.” Povuče

se u ugao kancelarije, a napred istupi vitak stariji gospodin.
Pružajući ruku, gospodin Tagomi reče: „Drago mi je da se upoznam sa
vama, gospodine.” Lagašna, krhka stara ruka skliznu u njegovu; on je
protrese bez stiskanja i odmah pusti. Ništa nije slomljeno, nadam se, pomisli.
Ispitivao je crte starog gospodina i to ga zadovolji. Takav strog, sređen, duh.
Nezamagljen duh. Svakako jasan nastavak svih stabilnih starih tradicija.
Najbolje što je staro moglo da predstavlja… i onda otkri da stoji licem u lice
sa generalom Tedekijem, bivšim načelnikom Generalštaba Imperije.
Gospodin Tagomi se duboko pokloni.
„Generale”, reče.
„Gde je treća strana?” zapita General Tedeki.
„Sad će, samo što nije stigao”, reče gospodin Tagomi. „Lično sam ga
obavestio na sobu u hotelu.” U glavi mu je bila pometnja, povuče se nekoliko
koraka sve tako klanjajući se, jedva u stanju da ponovo zauzme uspravan
stav.
General sede. Gospodin Remzi, koji bez sumnje nije znao ko je starac,
primače stolicu, ali bez naročitog poštovanja. Gospodin Tagomi oklevajući
sede na stolicu preko puta.
„Besposličimo”, reče general. „Za žaljenje, ali neizbežno.”
„Tačno”, reče gospodin Tagomi.
Prođe deset minuta. Nijedan od dvojice ljudi ne progovori.
„Izvinite me, gospodine”, reče najzad gospodin Remzi vrpoljeći se. „Ja ću
da odem, osim ako nisam potreban.”
Gospodin Tagomi klimnu glavom, i gospodin Remzi se udalji.
 „Čaj?” zapita Gospodin Tagomi.
„Ne, gospodine.”
„Gospodine”, reče gospodin Tagomi, „priznajem da se plašim. Osećam
nešto strašno u ovom susretu.”
General naže glavu.
„Gospodin Bejns, sa kojim sam se upoznao”, reče gospodin Tagomi, „i
primio ga u svojoj kući, izjavljuje da je Šveđanin. Ipak, kada čovek pažljivo
osmotri, dolazi do ubeđenja da je on u stvari Nemac na nekom krupnom
položaju. Ja to kažem zato što…”
„Molim vas nastavite.”
„Hvala. Generale. Na osnovu njegove uznemirenosti u vezi sa ovim
sastankom ja zaključujem da postoji veza sa političkim prevratima u Rajhu.”
Gospodin Tagomi ne spomenu još jednu činjenicu: da je svestan da general
nije uspeo da se pojavi u očekivano vreme.
General reče: „Gospodine, vi sada pecate. Ne informišete.” Njegove sive
oči zasjaše očinski. Bez zlobe.
Gospodin Tagomi prihvati prekor. „Gospodine, da li je moje prisustvo
ovom sastanku samo formalnost da se zbune nacistička njuškala?”
„Prirodno”, reče general, „stalo nam je da održimo izvesnu sliku.
Gospodin Bejns je predstavnik Tor-Am Industrije iz Stokholma, čisto
poslovan čovek. A ja sam Sinđiro Jatabe.”
Gospodin Tagomi pomisli: a ja sam Tagomi. To jeste tako.
„Nema sumnje, nacisti su motrili na kretanje gospodina Bejnsa”, reče
general. Položio je ruke na kolena, sedeći pravo kao strela… kao da, pomisli
gospodin Tagomi, njuši miris kuvane govedine iz daljine. „Ali da bi razbili tu
sliku, moraju da pribegnu zakonskim merama. U tome je prava svrha; ne da
se zavaraju, već da se u slučaju otkrivanja zahtevaju formalnosti. Vidite, na
primer, da bi se dočepali gospodina Bejnsa, oni moraju da učine nešto više
nego da ga samo ubiju… što bi mogli da učine kada bi on morao da putuje
kao – pa, da putuje bez tog verbalnog kišobrana.”
„Razumem”, reče gospodin Tagomi. Izgleda kao neka igra, zaključi on.
Ali znaju oni nacistički mentalitet. Zato valjda vredi.
Interfon na stolu zazuja. Glas gospodina Remzija: „Gospodine, gospodin
Bejns je došao. Da ga pošaljem unutra?”
„Da!” viknu gospodin Tagomi.
 Vrata se otvoriše i pojavi se gospodin Bejns, doteran, u savršeno
ispeglanom i majstorski skrojenom odelu, sabranih crta lica.
General Tedeki se diže da bi stao naspram njega. Diže se i gospodin
Tagomi. Sva trojica se pokloniše.
„Gospodine”, reče gospodin Bejns generalu, „ja sam kapetan R. Vegener,
iz Pomorske kontra-obaveštajne službe Rajha. Kao što se zna, ja ne
predstavljam nikoga osim sebe lično i izvesnih privatnih ličnosti koje nećemo
imenovati; nikakva odeljenja niti biroe vlade Rajha.”
General reče: „Her Vegener, shvatam da vi ni na koji način zvanično ne
predstavljate bilo koji deo vlade Rajha. Ja sam ovde kao nezvanična privatna
stranka za koju se po njenom bivšem položaju u Imperijalnoj armiji može
reći da ima pristupa krugovima u Tokiju koji žele da čuju što god vi imate da
kažete.”
Jeza od razgovora, pomisli gospodin Tagomi. Ali nije neprijatan. Ima
nešto gotovo muzički u tome. Osvežavajuće olakšanje, u stvari.
Sedoše.
„Bez uvoda”, reče gospodin Bejns, „želeo bih da obavestim vas i one
kojima imate pristupa da u Rajhu postoji, u poodmaklom stadijumu, jedan
plan koji se zove Lowenzahn. Maslačak.”
„Da”, reče general, klimajući glavom kao da je već čuo za to; ali, pomisli
gospodin Tagomi, kao da mu je jako stalo da gospodin Bejns nastavi.
„Maslačak se”, reče gospodin Bejns, „sastoji od jednog incidenta na
granici između Država Stenovitih planina i Sjedinjenih Država.”
General je klimao glavom, osmehujući se.
„Trupe S.A.D. će biti napadnute i odvratiće prelaženjem granice i
angažovanjem regularnih trupa D.S.P. koje su stacionirane u blizini. Trupe
S.A.D. imaju detaljne mape vojnih postrojenja armije Srednjeg Zapada. To je
prvi korak. Korak broj dva se sastoji od izjave koju daje Nemačka u vezi sa
konfliktom. Jedan odred padobranaca Vermahta dobrovoljaca – biće upućen
u pomoć S.A.D. Međutim, to je dalja kamuflaža.”
„Da”, reče general, slušajući.
„Osnovna svrha Operacije maslačak”, reče gospodin Bejns, „jeste
ogroman nuklearni napad na Houm Ajlends, bez ikakvog prethodnog
upozorenja.” Onda zaćuta.
„Sa ciljem uništenja kraljevske porodice, domaće odbrambene armije,
najvećeg dela Imperijalne mornarice, civilnog stanovništva, industrije,
bogatstava”, reče General Tedeki. „Ostavljanje prekomorskih poseda da ih
apsorbuje Rajh.”
Gospodin Bejns ne reče ništa.
General upita: „I šta još?”
Gospodin Bejns kao da je bio u nedoumici.
„Datum, gospodine”, reče general.
„Sve je promenjeno”, reče gospodin Bejns. „Zbog smrti M. Bormana. Bar
pretpostavljam. Sada nisam u kontaktu sa Abverom.”
Malo zatim general reče: „Nastavite, her Vegener.”
„Ono što mi preporučujemo jeste da se japanska vlada umeša u
unutrašnju situaciju Rajha. Ili bar, ja sam došao ovamo da to preporučim.
Izvesne grupe u Rajhu su za Operaciju Maslačak; neke druge nisu. Postojala
je nada da bi one koje su protiv mogle da dođu na vlast posle smrti Kancelara
Bormana.”
„Ali dok ste vi bili ovde”, reče general, „her Borman je umro i politička
situacija je donela svoje sopstveno rešenje. Doktor Gebels je sada kancelar
Rajha. Prevrat je završen.” Zastade. „Kako ta stranka gleda na Operaciju
Maslačak?”
Gospodin Bejns reče: „Doktor Gebels se zalaže za Maslačak.”
Neprimećen, gospodin Tagomi zatvori oči.
„Ko je protiv?” zapita General Tedeki.
Gospodin Tagomi začu glas gospodina Bejnsa. „General S.S. Hajdrih.”
„Iznenađen sam”, reče General Tedeki. „Sumnjam. Je li ovo legitimno
obaveštenje ili samo stanovište koje zastupate vi i vaše kolege?”
Gospodin Bejns reče: „Administracijom Istoka – to jest oblasti koju sada
drži Japan – upravljao bi Forin Ofis, Rozenbergovi ljudi, koji direktno
sarađuju sa Kancelarijom. To je pitanje oko koga su se glavešine žestoko
raspravljale na mnogim sednicama prošle godine. Imam fotokopije zabeleški.
Policija je tražila vlast, ali je bila odbijena. Oni treba da upravljaju
kolonizacijom vasione Marsa, Meseca, Venere. To ima da bude njihova
oblast. Čim je sređena ta podela vlasti, policija se svom svojom težinom
stavila iza vasionskog programa, a protiv Maslačka.”
„Suparništvo”, reče General Tedeki. „Jednu grupu protiv druge
nahuškava vođa. Tako on nikada ne dolazi u pitanje.”
„Tačno”, reče gospodin Bejns. „Zato su me i poslali ovamo, da molim za
vašu intervenciju. Još je moguće intervenisati; situacija je još fluidna. Proći
će meseci i meseci dok doktor Gebels ne učvrsti svoj položaj. Moraće da
slomi policiju, eventualno da pogubi Hajdriha i druge vrhovne lidere S.S. i
S.B. Kada to bude učinjeno…”
„Mi treba da damo podršku Ziherhajtsdinstu?” prekide general Tedeki.
„Najzloćudnijem delu nemačkog društva?”
Gospodin Bejns odgovori. „To je tačno.”
„Car”, reče general Tedeki, „nikada ne bi tolerisao tu politiku. On na
elitne korpuse Rajha, gde god se nosi crna uniforma, gleda kao na smrt.
Sistem tvrđave – za njega je sve to zlo.”
Zlo, mislio je gospodin Tagomi. Da, jeste. Da li treba da mu pomognemo
da dođe do vlasti da bismo sačuvali svoje živote? Je li to paradoks naše
situacije na ovoj Zemlji?
Nisam dorastao ovoj dilemi, reče sam sebi gospodin Tagomi. Taj čovek
treba da deluje u takvoj moralnoj dvosmislenosti. Tu nema puta; sve je
zbrkano. Sve je haos svetla i tame, senke i materije.
„Vermaht”, reče gospodin Bejns, „vojska, jedino u Rajhu poseduje
hidrogensku bombu. Tamo gde su je crnokošuljaši koristili, činili su to samo
pod nadzorom Armije. Pod Bormanom. Kancelarija nikada nije dozvolila da
bilo kakvo nuklearno naoružanje ode policiji. U Operaciji Maslačak, sve će
izvesti Vrhovna komanda Armije.”
„Znam to”, reče general Tedeki.
„Moralna praksa crnokošuljaša po zverstvu prevazilazi ono što radi
Vermaht. Ali njihova moć je manja. Treba da razmišljamo samo na osnovu
stvarnosti, stvarne moći. Ne na osnovu etičkih intencija.”
„Da, moramo biti realni”, glasno reče gospodin Tagomi. I gospodin Bejns
i general Tedeki ga pogledaše. General se obrati gospodinu Bejnsu. „Šta vi
konkretno predlažete? Da mi uspostavimo kontakt sa S.B. ovde u Pacifičkim
državama? Direktno pregovaramo sa – ne znam ko je ovde šef S.B.
Zamišljam da je neki odbojan tip.”
„Lokalna S.B. ne zna ništa”, reče gospodin Bejns. „Njihov šef ovde,
Bruno Krojc fon Mere je starovremenska partijska raga. Ein
Altparteigenosse.[51] Imbecil. Niko u Berlmu ne bi ni pomislio da mu šta
kaže; on samo obavlja rutinske poslove.”
„Šta onda?” General se ljutio. „Sa konzulom ovde, ili ambasadorom
Rajha u Tokiju?”
Ovaj razgovor neće uspeti, mislio je gospodin Tagomi. Bez obzira na to
šta je u pitanju. Ne možemo ulaziti u čudovišnu šizofreničnu kaljugu
nacističke ubilačke zavere; naš um se ne može tome prilagoditi.
„Mora se raditi oprezno”, reče gospodin Bejns. „Preko niza posrednika.
Preko nekog bliskog Hajdrihu ko je izvan Rajha, u nekoj neutralnoj zemlji. Ili
nekog ko putuje između Tokija i Berlina.”
„Imate li nekoga na umu?”
„Italijanskog ministra spoljnih poslova, grofa Ćana. To je inteligentan,
pouzdan, veoma hrabar čovek, potpuno odan međunarodnom
sporazumevanju. Međutim, on nema nikakav kontakt sa aparatom S.B. Ali bi
mogao da radi preko nekog drugog u Nemačkoj, preko ekonomskih interesa
kao što su Krupovi ili preko generala Špajdela ili eventualno čak i preko
ličnosti iz Wafen-S.S. Wafen-S.S. je manje fanatična, više uklopljena u
glavnu struju nemačkog društva.”
„Vaša ustanova, Abver – bilo bi uzaludno pokušati da se dođe do
Hajdriha preko vas.”
„Crnokošuljaši na nas bacaju drvlje i kamenje. Već dvadeset godina
pokušavaju da dobiju odobrenje od Partaja da nas potpuno likvidiraju.”
„Zar vama lično ne preti ovde velika opasnost?” reče general Tedeki.
„Čujem da su aktivni ovde na Pacifičkoj obali.”
„Aktivni, ali nespretni – čovek iz Forin Ofisa, Rajs je vešt, ali se
suprotstavlja S.B.” Sleže ramenima.
General Tedeki reče: „Želeo bih vaše fotokopije. Da ih predam mojoj
vladi. Sve materijale koje imate u vezi sa tim razgovorima u Nemačkoj. I…”
Onda malo promisli. „Dokaz. Objektivne prirode.”
„Svakako”, reče gospodin Bejns. Posegnu unutrašnji džep sakoa i izvuče
pljosnatu srebrnu tabakeru. „Videćete da svaka cigareta predstavlja šuplju
futrolu za mikrofilm.” Dodade tabakeru generalu Tedekiju.
„A sama tabakera?” reče general razgledajući je. „Izgleda i suviše
dragocena da bi se poklonila.” Poče da premešta cigarete iz tabakere.
Smešeći se, gospodin Bejns reče: „I tabakera.”
„Zahvaljujem.” Isto tako se smešeći, general odloži tabakeru u džep svog
sakoa.
Na stolu zazuja interfon. Gospodin Tagomi pritisnu dugme.
Začu se glas gospodina Remzija: „Gospodine, dole u holu je jedna grupa
ljudi iz S.B; pokušavaju da zauzmu zgradu. Tajmsovi čuvari se nose sa
njima.” U daljini, zavijanje sirene, sa ulice ispod prozora gospodina
Tagomija. „Dolazi Vojna policija, a i San Francisko Kempeitai.”
„Hvala, gospodine Remzi,” reče gospodin Tagomi. „Dobro ste učinili što
mirno izveštavate.” Gospodin Bejns i General Tedeki su slušali, obojica
ukrućeni. „Gospodo,” reče im gospodin Tagomi, „bez sumnje ćemo poubijati
razbojnike iz S.B. pre nego što stignu na ovaj sprat.” Zatim se obrati
gospodinu Remziju: „Isključite struju za lifotove.”
„Da, gospodine Tagomi.” Gospodin Remzi prekide vezu.
Gospodin Tagomi reče: „Čekaćemo.” Otvori fioku svog stola i izvadi
kutiju od tikovine; otključa je i izvuče savršeno očuvan Kolt ‘44 iz
Američkog građanskog rata, model 1860, dragocen kolekcionarski primerak.
Izvukavši kutiju sa barutom i municiju, poče da puni revolver. Gospodin
Bejns i general Tedeki su posmatrali širom otvorenih očiju.
„Iz lične kolekcije,” objasni gospodin Tagomi. „Mnogo straćenog
vremena u taštom uvežbavanju brzog potezanja, i pucanja, u slobodnim
časovima. Priznajem da dobro prolazim na takmičenjima sa drugim
entuzijastima. Ali do sada nije bio ozbiljno upotrebljen.” Držeći ispravno
revolver, uperi ga u vrata kancelarije. I tako je sedeo, čekajući.

Za tezgom u njihovoj radionici u suterenu, sedeo je Frenk Frink. Držao je

poluzavršenu srebrnu minđušu uz pamučnu glačalicu koja se brzo okretala;
komadići fero-oksida su mu prskali po naočarima i crnili nokte i ruke.
Minđuša, oblikovana kao spirala puževe kućice, se zagreja od trenja, ali Frink
je besno još više pritiskao.
„Nemoj da je i suviše usijaš”, reče Ed Makarti. „‘Vataj samo izbočene
delove; udubljene možeš sasvim da ostaviš.” Frenk Frink zagunđa.
„Srebro se bolje prodaje ako nije previše usjajeno”, reče Ed. „Srebro treba
da ima onu patinu.”
Tržište, mislio je Frenk Frink.
Nisu ništa prodali. Osim komisiona u Američkim umetničkim
rukotvorinama, niko nije ništa uzeo, a obišli su sve u svemu pet trgovina na
malo.
Ne pravimo pare, reče Frink sam sebi. Pravimo sve više nakita i samo
gomilamo oko sebe.
Točak zakači pozadinu minđuše na zavrtanj, komad se ote iz Frinkovih
ruku i odlete na štitnik za poliranje, onda pade na pod. On isključi motor.
„Nemoj da pogubiš te parčiće”, reče Makarti kod plamenika za
zavarivanje.
„Hriste Bože, pa nije veća od zrna graška. Ne možeš je uhvatiti.”
„Pa, digni je kako god znaš.”
Neka ide sve do đavola, pomisli Frink.
„U čemu je stvar?” reče Makarti, pošto se on i ne pokrenu da nekako
upeca minđušu.
Frink reče: „Bacamo pare ni za šta.”
„Ne možemo prodati ono što nismo napravili.”
„Ne možemo mi ništa prodati”, reče Frink. „Pravili, ne pravili.”
„Pet radnji. Drn-zvrn.”
„Ali kako su krenule stvari”, reče Frink. „To je dovoljno da se vidi.”
„Ne pravi budalu od sebe.”
Frink reče: „Ne pravim budalu od sebe.”
„Šta to znači?”
„To znači da je vreme da počnemo da tražimo tržište za materijal.”
„U redu”, reče Makarti, „onda ostavi.”
„Ostavio sam.”
„Ja ću da nastavim sam.” Makarti opet zapali plamenik. „Kako ćemo
razdeliti stvari?”
„Ne znam. Ali naći ćemo neki način.”
„Otkupi moj deo”, reče Frink.
„Đavola, neću.”
Frink je računao. „Plati mi šest stotina dolara.”
„Ne, uzmi polovinu od svega. Pola motora?”
Onda obojica zaćutaše.
„Još tri radnje”, reče Makarti. „Pa ćemo onda razgovarati o tome.”
Spustivši masku, poče da lemi jedan deo mesingane šipke u narukvicu.
 Frenk Frink siđe sa stola. Nađe minđušu – puževu kućicu – i stavi je u
kutiju sa nezavršenim komadima. „Idem napolje da popušim”, reče, i ode
preko suterena do stepeništa.
Trenutak kasnije stajao je napolju na trotoaru, sa jednom Tien-lai
cigaretom među prstima.
Svršeno je, reče sam sebi. Nije mi potrebno proročanstvo da mi kaže.
Prepoznajem trenutak. Tu smrdi. Poraz.
A teško je stvarno reći zašto. Možda bismo, teoretski, mogli da
nastavimo. Od radnje do radnje, u drugim gradovima. Ali – nešto ne valja. I
sav trud i dosetljivost neće to promeniti.
Želim da znam zašto, pomisli. Ali nikada neću znati.
Šta je trebalo da radimo? Šta da pravimo umesto ovoga? Išli smo protiv
trenutka. Protiv Taoa. Uz vodu, u pogrešnom pravcu. I sada – razlaz.
Raspadanje.
Jin nas ima u rukama. Svetlost nam je okrenula stražnjicu, otišla negde
drugde. Možemo samo da savijamo šipke.
Dok je tako stajao pod nadstrešnicom zgrade, brzo uvlačeći dimove
marihuane i tupo posmatrajući saobraćaj kako prolazi, privuče mu se jedan
sredovečan belac običnog izgleda.
„Gospodin Frink? Frenk Frink?”
„Pogodili ste”, reče Frink.
Čovek izvuče presavijen dokument i predstavi se.
„Ja radim u Policiji San Franciska. Imam nalog za vaše hapšenje.” I već
je uhvatio Frinka za ruku; već je bilo gotovo.
„Zbog čega?” zapita Frink.
„Obmana. Gospodin Čildan, Američke umetničke rukotvorine.” Žaca
silom povede Frinka trotoarom; pridruži im se još jedan policajac u civilu,
sad su mu bili sa obe strane. Gurali su ga ka jednom parkiranom Tojopetu bez
oznake.
Vreme to zahteva od nas, pomisli Frink kada ga baciše na sedište kola
između dvojice policajaca. Vrata se zalupiše; kola, koja je vozio treći pajkan,
u uniformi, uleteše u saobraćaj. To su ti dripci kojima moramo da se
pokoravamo.
„Imaš advokata?” zapita ga jedan od žaca.
 „Ne”, reče on.
„Daće ti spisak imena u stanici.”
„Hvala”, reče Frink.
„Šta s’ uradio s parama?” zapita ga jedan od njih kasnije dok su parkirali
u garaži policijske stanice u Kerni Stritu.
Frink reče: „Potrošio.”
„Sve?”
On ne odgovori.
Jedan od žaca zavrte glavom i nasmeja se.
Dok su izlazili iz kola, jedan od njih mu reče: „Je li tvoje pravo ime
Fink?”
Frinka obuze užas.
„Frink”, ponovi žaca. „Ti si čiva.” Izvuče veliku sivu fasciklu. „Izbeglica
iz Evrope.”
„Rođen sam u Njujorku”, reče Frenk Frink.
„Ti si begunac od nacista,” reče žaca. „Znaš šta to znači?”
Frenk Frink se otrže i potrča preko garaže. Trojica žaca zavikaše, i on se
na vratima nađe pred policijskim kolima sa uniformisanim policajcima koja
mu preprečiše put. Policajci mu se nasmešiše, i jedan od njih, držeći pušku,
iskorači i škljocnuvši namače mu lisicu na ruku iznad članka. Trzajući ga za
članak, tanak metal mu je zasecao u meso, sve do kosti, žaca ga povede nazad
putem kojim je došao.
„Natrag u Nemačku”, reče jedan od žaca posmatrajući ga.
„Ja sam Amerikanac”, reče Frenk Frink.
„Ti si Jevrejin”, reče žaca.
Dok su ga vodili uza stepenice, jedan od žaca reče. „Hoćemo li ga ovde
zavesti?”
„Ne”, reče drugi. „Zadržaćemo ga za nemačkog konzula. Žele da mu sude
po nemačkom zakonu.”
Na kraju krajeva, nije bilo nikakvog spiska advokata.

Gospodin Tagomi je ostao dvadeset minuta nepomičan za svojim stolom,

držeći revolver uperen u vrata, dok je gospodin Bejns hodao po kancelariji.
Pošto je malo porazmislio, stari general je podigao slušalicu i pozvao
Japansku ambasadu u San Francisku. Međutim, nije mogao da dobije barona
Kelemakulea; ambasador je, reče neki birokrata, izvan grada.
Sada je General Tedeki pokušavao da dobije transpacifičku vezu sa
Tokijom.
„Konsultovaću se sa Vojnom akademijom”, objasni gospodinu Bejnsu.
„Oni će se javiti Imperijalnim vojnim snagama koje su ovde blizu
stacionirane.” Nije izgledao uznemiren.
Znači, smeniće nas kroz nekoliko sati, reče sam sebi gospodin Tagomi.
Možda japanski mornari sa nekog nosača, naoružani mašinkama i
minobacačima.
Delovanje preko zvaničnih kanala je veoma efikasno u smislu konačnog
rezultata… ali se na žalost izgubi u vremenu. Dole ispod nas, crnokošuljaški
huligani mlate palicama sekretarice i činovnike.
Međutim, on lično nije mogao nešto više da učini.
„Pitam se da li bi vredelo pokušati da dobijemo nemačkog konzula”, reče
gospodin Bejns.
Gospodin Tagomi zamisli sebe kako poziva gospođicu Efreikian sa
njenim magnetofonom, da joj izdiktira hitan protest her H. Rajsu.
„Mogu da pozovem her Rajsa”, reče gospodin Tagomi. „Na drugoj liniji.”
„Molim vas”, reče gospodin Bejns.
I dalje držeći svoj kolekcionarski primerak Kolta ‘44, gospodin Tagomi
pritisnu jedno dugme na svom stolu. Otkri se nezavedena telefonska linija,
posebno instalirana za poverljive razgovore.
On okrenu broj nemačkog konzulata.
„Dobar dan, ko zove?” Žustar muški funkcionerski glas sa akcentom.
Nesumnjivo podređeni.
Gospodin Tagomi reče: „Njegovu ekselenciju her Rajsa, molim. Hitno.
Ovde gospodin Tagomi. Viša Imperijalna trgovinska misija, najviše mesto.”
Govorio je svojim tvrdim, neću-nikakve-gluposti glasom.
„Da, gospodine. Trenutak, ako hoćete da sačekate.” Zatim, jedan dug
trenutak. Nikakav zvuk u slušalici, čak ni škljocanje. On samo stoji tamo
pored telefona, zaključi gospodin Tagomi. Izvlači se tipičnom nordijskom
podmuklošću.
Generalu Tedekiju, koji je čekao na drugom telefonu, i gospodinu Bejnsu,
koji je koračao po sobi, reče: „Naravno da odlažu sa razgovorom.”
Najzad se opet začu funkcionerov glas. „Izvinjavam se što čekate,
gospodine Tagomi.”
„Ništa.”
„Konzul je na razgovoru. Međutim…”
Gospodin Tagomi spusti slušalicu.
„Trud uzaludan, u najmanju ruku”, reče, osećajući se osujećen. Koga
drugog da pozove? Takoka je već obavešten, kao i jedinice Vojne policije
dole na obali; ne vredi telefonirati im. Da zove direktno Berlin? Rajh
kancelara Gebelsa? Imperijalni vojni aerodrom u Napi, da traži pomoć iz
vazduha?
„Pozvaću šefa S.B, her B. Krojca fon Merea”, glasno odluči. „I gorko ću
se žaliti. Nadaću dreku i vrisku.” Poče da okreće broj zvanično –
ublažavajuće – zaveden u telefonski imenik San Franciska kao ‘Odeljenje za
zaštitu dragocenih pošiljki Terminala Lufthanze’. Dok je telefon zvonio, on
dodade: „Udariću u grdnju i histeriju.”
„Dobro odglumite”, reče general Tedeki, osmehujući se. Jedan germanski
glas reče u uvo gospodinu Tagomiju: „Ko zove?” Glas još-više-od-mene-
neću-nikakve-gluposti, pomisli gospodin Tagomi. Ali je nameravao da
nastavi. „Požurite”, zahtevao je glas.
Gospodin Tagomi povika. „Naređujem hapšenje i suđenje vašoj bandi
koljaša i degenerika koji besomučno divljaju kao plave pobesnele zveri, što
se ne može ni opisati! Poznaješ li me, Kerl?[52] Ovde Tagomi, Savetnik
Imperijalne vlade. Pet sekundi, ili zanemarujemo zakon i naređujemo da
udarna Mornarička jedinica započne masakr sa zapaljivim fosfornim
bombama. Sramota za civilizaciju.”
Na drugom kraju je ljigavko iz S.B. zabrinuto frfljao.
Gospodin Tagomi namignu gospodinu Bejnsu.
„…mi ne znamo ništa o tome”, govorio je ljigavko.
„Lažove!” dreknu gospodin Tagomi. „Onda nemamo izbora.” Zalupi
slušalicu. „To je svakako samo priča”, reče gospodinu Bejnsu i Generalu
Tedekiju. „Ali ne može da škodi, ni u kom slučaju. Uvek postoji mala
mogućnost da ima izvesnih nervoznih elemenata čak i u S.B.”
General Tedeki krenu da govori. Ali onda se začu ogromna graja na
vratima kancelarije; on prestade. Vrata se naglo otvoriše.
 Pojaviše se dva kršna belca, obojica naoružana pištoljima sa
prigušivačima. Primetiše gospodina Bejnsa.
„Da ist er”,[53] reče jedan. Uputiše se ka gospodinu Bejnsu. Za stolom,
gospodin Tagomi uperi svoj starinski kolekcionarski primerak Kolta ‘44 i
pritisnu okidač. Jedan od ljudi iz S.B. pade na pod. Drugi munjevito okrenu
svoj revolver sa prigušivačem ka gospodinu Tagomiju i uzvrati vatru.
Gospodin Tagomi nije čuo okidanje, video je samo sićušan pramičak dima iz
revolvera, pritiskao je oroz Kolta, iznova i iznova.
Vilica čoveka iz S.B. se rasprsnu. Po vazduhu se razleteše komadići kosti,
mesa, krhotine zuba. Pogodak u usta, shvati gospodin Tagomi. Grozno mesto,
naročito ako zrno ide nagore. U očima čoveka iz S.B. bez vilice još je tinjao
nekakav život. Još me primećuje, mislio je gospodin Tagomi. Onda oči
izgubiše sjaj i čovek se preturi, ispustivši revolver uz neljudsko krkljanje.
„Da ti se smuči”, reče gospodin Tagomi.
Na otvorenim vratima se više nisu pojavljivali ljudi iz S.B. „Moguće da je
gotovo”, reče general Tedeki posle pauze. Gospodin Tagomi, zabavljen
mučnim trominutnim poslom ponovnog punjenja revolvera, zastade da
pritisne dugme interfona na stolu. „Dovedite hitnu pomoć”, naloži on.
„Grozno povređen razbojnik je ovde.”
Nikakav odgovor, samo zujanje.
Sagnuvši se, gospodin Bejns je pokupio revolvere oba Nemca; dodade
jedan generalu, zadržavši drugi za sebe. „Sad ćemo ih pokositi”, reče
gospodin Tagomi, ponovo sedajući sa svojim Koltom ‘44 kao i pre. „Strašan
trijumvirat, u ovoj kancelariji.”
Iz hola pozva jedan glas: „Nemačke vucibatine, predajte se!”
„Već su sređeni”, odvrati gospodin Tagomi. „Leže mrtvi ili već umiru.
Dođite i potvrdite empirijski.”
Jedna grupa službenika Nipon Tajmsa se pojavi sa preteranom
opreznošću, nekoliko njih sa opremom za slučaj nereda u zgradi, sekirama,
puškama, i bombama sa suzavcem.
„Cause celebre”,[54] reče gospodin Tagomi. „Vlada P.A.D. u Sakramentu
bi bez oklevanja mogla da objavi Rajhu rat.” Zakoči svoj revolver. „U
svakom slučaju, svršili smo s tim.”
„Poreći će saučesništvo”, reče gospodin Bejns. „Standardna tehnika.
Korišćena bezbroj puta.” Položi pištolj sa prigušivačem na sto gospodina
Tagomija. „Made in Japan.”
Nije se šalio. Bilo je istina. Japanski nišanski pištolj odličnog kvaliteta.
Gospodin Tagomi ga razgleda.
„I nisu nemački državljani”, reče gospodin Bejns. Bio je uzeo lisnicu
jednog belca, onog mrtvog. „Građanin P.A.D. Živi u San Hozeu. Ni po čemu
se ne može povezati sa S.B. Zove se Džek Sanders.” Hitnu novčanik na pod.
„Prepad”, reče gospodin Tagomi. „Motiv: naš zaključani podrum. Bez
političkih aspekata.” Podiže se drhtavo na noge.
U svakom slučaju, pokušaj ubistva ili otmice koji je učinila S.B. je
propao. Bar ovaj prvi. Ali jasno je da su znali ko je gospodin Bejns, a bez
sumnje i po što je došao.
„Prognoza je”, reče gospodin Tagomi, „mračna.”
Pitao se da li bi u ovom slučaju proročanstvo uopšte koristilo. Možda bi
moglo da ih zaštiti. Da ih upozori, zakloni svojim savetom.
Drhtavim rukama poče da vadi četrdeset devet strukova hajdučice. Cela
situacija je zbunjujuća i nenormalna, zaključi on. Nijedan ljudski mozak ne bi
mogao da je odgonetne; tu se jedino može primeniti hiljadugodišnji
zajednički um. Nemačko totalitarno društvo liči na neku pogrešnu formu
života, goru od prirodne. Goru u svim svojim mešavinama, u svom potpuriju
besmislenosti.
Ovde, mislio je, lokalni šef S.B. deluje kao instrument policije, potpuno
posvađan sa šefom u Berlinu. Gde je smisao u tom složenom biću? Ko je
zapravo Nemačka? Ko je ikada bila? Gotovo kao košmarna parodija
problema koji se obično sreću u životu.
Proročanstvo će prodreti u to. Čak je i jeziva vrsta zverke kao što je
nacistička Nemačka shvatljiva za Ji Đing.
Videći kako gospodin Tagomi rastrojeno premeće po rukama pregršt
biljnih stabljičica, gospodin Bejns shvati koliko je duboko očajanje tog
čoveka. Za njega, mislio je gospodin Bejns, ovaj događaj, to što je morao da
ubije i unakazi ova dva čoveka, nije samo strašan; neobjašnjiv je.
Šta mogu da kažem što bi ga moglo utešiti? Pucao je u moje ime; moralna
odgovornost za ta dva života je prema tome moja, i ja je prihvatam. Ja to tako
gledam.
Prišavši gospodinu Bejnsu general Tedeki reče tihim glasom: „Vidite
koliko je čovek očajan. On je, znate, bez sumnje odgajan kao Budista. Čak i
ako ne formalno, uticaj je bio tu. Jedna kultura u kojoj se ne oduzima ničiji
život; svi životi su sveti.”
Gospodin Bejns klimnu glavom.
„Povratiće on ravnotežu”, nastavi general Tedeki. „Vremenom. Ovog
časa on nema nikakvo stanovište na osnovu koga može da sagleda i shvati
svoj čin. Ta knjiga će mu pomoći, jer mu daje spoljašnji okvir obaveštenja.”
„Shvatam”, reče gospodin Bejns. Pomisli – još jedan okvir obaveštenja
koji bi mu mogao pomoći bilo bi Učenje o prvobitnom grehu. Pitam se da li
je ikada čuo za njega. Svima nam je suđeno da izvršavamo postupke
svireposti, ili nasilja, ili zla. To nam je sudbina, zahvaljujući starim uzrocima.
Naša karma.[55]
Da bi spasao jedan život, gospodin Tagomi je morao da oduzme dva.
Logičan, uravnotežen um to ne može da shvati. Blagorodan čovek kao što je
gospodin Tagomi bi mogao poludeti od implikacija takve stvarnosti.
Ipak, mislio je dalje gospodin Bejns, odlučujuća tačka ne leži u
sadašnjosti, ni u mojoj smrti niti u smrti dvojice ljudi iz S.B; leži –
pretpostavimo – u budućnosti. Ono što se ovde dogodilo opravdava se, ili se
ne opravdava, onim što se događa kasnije.
Možemo li možda da spasemo živote miliona, ceo Japan u stvari.
Ali čovek koji je baratao stabljičicama nije ni pomišljao na to; sadašnjost,
stvarnost, bila je i suviše opipljiva, mrtav i umirući Nemac na podu njegove
kancelarije.
General Tedeki je bio u pravu; vreme će dati perspektivu gospodinu
Tagomiju. Ili to, ili će se možda povući u tminu mentalne bolesti, odvratiti
pogled zauvek, zbog beznadežne pometenosti.
I mi se stvarno ne razlikujemo od njega, mislio je gospodin Bejns.
Suočeni smo sa istom pometenošću. Zbog toga na žalost ne možemo pružiti
pomoć gospodinu Tagomiju. Možemo samo da čekamo, nadajući se da će se
on konačno oporaviti ili podleći.
 13.

U Denveru su našli šik, moderne radnje. Odeća je, mislila je Julijana,

zapanjujuće skupa, ali Džo se izgleda nije brinuo zbog toga ili čak nije ni
primećivao; prosto je plaćao ono što je izdvojio, i onda bi žurili dalje u
sledeću radnju.
Ona glavni dobitak – posle mnogo isprobavanja haljina i mnogo
otegnutog predomišljanja i odbijanja – pribavi pred kraj dana: svetloplavi
italijanski originalni model sa kratkim, lepršavim rukavima i bezobrazno
dubokim dekolteom. U jednom evropskom modnom časopisu bila je videla
manekenku sa takvom haljinom; smatrana je najlepšim krojem godine, i
koštala je Džoa gotovo dve stotine dolara.
Uz haljinu, bila su joj potrebna tri para cipela, više najlon čarapa,
nekoliko šešira, i nova crna kožna tašna – ručni rad. I, otkri još i to da dekolte
italijanske haljine zahteva nove prslučiće koji pokrivaju samo donji deo
dojki. Gledajući se u velikom ogledalu u radnji, oseti se preterano razgolićena
i pomalo nesigurna ako bi se sagla. Ali prodavačica ju je ubeđivala da novo
poluprsluče čvrsto stoji na svom mestu uprkos tome što nema bratele.
Tek toliko da pokrije bradavicu, mislila je Julijana zagledajući se u
samoći svoje sobe, i ni milimetar više. I prsluče je prilično koštalo; isto tako
uvezeno, objasnila je prodavačica, i ručni rad. Prodavačica joj je pokazala i
sportsku odeću, šorc i kupaće kostime, i haljinu za plažu od frotira; ali Džo se
odjednom uznemiri. Zato odoše dalje.
Dok je Džo tovario pakete i kese u kola, ona reče:
„Zar ne misliš da ću strašno da izgledam?”
„Da”, odvrati on preokupiranim glasom. „Naročito ona plava haljina. Nju
ćeš da obučeš kad budemo išli tamo, Abendsenu, razumeš?” Poslednju reč
izgovori odsečno kao da naređuje: ton je iznenadi.
 „Nosim broj dvanaest ili četrnaest”, reče ona kad uđoše u sledeću radnju
sa odećom. Prodavačica se ljupko nasmeši i odvede ih do stalkova sa
haljinama. Šta joj je još potrebno? pitala se Julijana. Bolje da uzme što je više
moguće dok može; očima obuhvati odjednom sve, bluze, suknje, pantalone,
kapute. Da, kaput.
„Džo”, reče ona, „moram da imam dugačak kaput. Ali ne kaput od štofa.”
Složiše se oko jednog kaputa od sintetičkog vlakna iz Nemačke; bio je
trajniji od prirodnog krzna, a manje skup. Ali ona je bila razočarana. Da bi se
razvedrila poče da razgleda nakit. Ali to je bila žalosna starudija, bez mašte i
originalnosti.
„Moram da uzmem neki nakit”, objasni ona Džou. „Makar minđuše. Ili
broš – za plavu haljinu.” Povede ga trotoarom do jedne juvelirske radnje. „A
tvoje odelo”, seti se, sa osećanjem krivice. „Moramo da pazarimo i za tebe.”
Dok je ona tražila nakit, Džo se zadrža u berbernici da se podšiša. Kada
se pojavio kroz pola časa, bila je zapanjena; ne samo da je kosu skratio što je
više mogao, nego ju je i ofarbao. Jedva da bi ga prepoznala; sada je bio plav.
Dobri bože, mislila je, buljeći u njega. Zašto?
Slegnuvši ramenima, Džo reče: „Dosadilo mi da budem makarondžija.”
To je bilo sve što je hteo da kaže; odbi da o tome razgovara kada uđoše u
radnju sa odećom za muškarce i počeše da kupuju za njega.
Kupili su mu lepo skrojeno odelo od jednog od Diponovih novih
sintetičkih materijala, Dakrona. I nove čarape, veš, i par mondiš šimi cipela.
Šta sada? – mislila je Julijana. Košulje. I kravate. Ona i prodavac odabraše
dve bele košulje sa francuskim manžetnama, nekoliko francuskih kravata, i
par srebrnih dugmadi za manžetne. Bilo je potrebno samo četrdeset minuta da
se pokupuje sve za njega; iznenadilo ju je koliko je to lako u poređenju sa
njenom kupovinom.
Odelo, mislila je, treba da mu se prepravi. Ali Džo se opet uzvrpolji,
platio je račun novčanicama Rajhsbanke. Znam ja još nešto, zaključi Julijana.
Nova lisnica. Tako ona i prodavac izdvojiše za njega jednu lisnicu od crne
krokodilske kože, i tačka. Izađoše iz radnje i vratiše se do kola. Bilo je pola
pet, i kupovina je – bar što se tiče Džoa – bila završena.
„Nećeš da ti se malo suzi u struku?” zapita ona Džoa kada se on uključi u
saobraćaj u centru Denvera. „Na tvom odelu…”
„Ne”, trže je njegov glas, odsečan i bezličan.
 „Šta nije u redu? Jesam li i suviše mnogo kupila?” Znam da je to, reče
sama sebi, potrošila sam preko svake mere. „Mogla bih da vratim neke
suknje.”
„Hajde da večeramo”, reče on.
„Oh, Bože”, uzviknu ona. „Znam šta nisam uzela. Spavaćice.”
On se zagleda u nju krvoločnim pogledom.
„Zar ne želiš da uzmem neku lepu novu pidžamu?” zapita ona. „Pa da
budem sva sveža i…”
„Ne.” Odmahnu glavom. „Pusti to. Traži gde da jedemo.”
Julijana reče čvrstim glasom: „Najpre ćemo otići da se prijavimo u hotelu.
Da možemo da se presvučemo. Pa ćemo onda da jedemo.” I bolje da to bude
stvarno fini hotel, inače otpada sve. Čak i ovako kasno. A u hotelu ćemo ih
pitati gde se u Denveru najbolje jede. I za neki dobar bar gde možemo da
vidimo predstavu kakvu vidiš jednom u životu, ne neki lokalni talenat već
neka krupna imena iz Evrope, kao Elinor Perez ili Vili Bek. Znam da takve
velike zvezde dolaze u Denver, jer sam videla reklame. I neću ni za šta manje
ni da čujem.
Dok su tražili neki dobar hotel, Julijana je pogledavala čoveka kraj sebe.
Sa kratkom i plavom kosom, i u novom odelu, ne liči na onu istu osobu,
mislila je. Da li ga više volim ovako? Teško je bilo reći. A ja, kad budem
doterala kosu – bićemo dve sasvim druge osobe. Stvorene ni iz čega, ili bolje
reći, novcem. Ali ja samo moram da uredim kosu, reče za sebe.
Nađoše jedan veliki impozantan hotel u poslovnom centru Denvera sa
uniformisanim vratarom koji se postara da im se parkiraju kola. To je ona
želela. I hotelski dečko – zapravo odrastao čovek ali u tamnocrvenoj uniformi
– brzo dođe i ponese sve njihove pakete i prtljag, ne ostavivši im ništa drugo
da rade nego da se popnu širokim zastrtim stepenicama, ispod nadstrešnice,
prođu kroz vrata od stakla i mahagonija i uđu u hol.
Radnjice sa obe strane hola, cvećarnice, pokloni, slatkiši, mesto za
telegrafisanje, za rezervaciju avionskih karata, muvanje gostiju oko deska i
liftova, ogromne biljke u saksijama, a pod nogama zastirač, debeo i mek…
osećala je miris hotela, mnoštva ljudi, meteža. Neonski natpisi su označavali
u kom su pravcu hotelski restoran, salon za koktele, snek-bar. Jedva da je sve
to mogla da zapazi dok su prelazili hol i najzad stigli do pulta za rezervacije.
Bila je tu čak i knjižara.
 Dok se Džo potpisivao u knjigu, ona se izvini i požuri u knjižaru da vidi
da li imaju Skakavca. Jeste, bio je tu, u stvari čitava sjajna hrpa primeraka, sa
karticom na kojoj je pisalo kako je knjiga popularna i značajna, i naravno, da
je verboter[56] u regionima pod nemačkom upravom. Usluži je nasmešena
sredovečna žena veoma bakinskog držanja; knjiga je koštala gotovo četiri
dolara, što je Julijani izgledalo mnogo, ali je plati novčanicom Rajhsbanke iz
svoje nove tašne i onda odskakuta nazad da se pridruži Džou.
Idući napred sa prtljagom, momak ih odvede do lifta, pa zatim gore na
drugi sprat – tih i topao i zastrt ćilimom do njihove uzvišeno lepe sobe od
koje je zastajao dah. Momak im otključa vrata, unese sve unutra, namesti
prozor i svetla; Džo mu dade napojnicu i on ode zatvorivši vrata za sobom.
Sve se odvijalo tačno onako kako je ona želela. „Koliko ćemo ostati u
Denveru?” zapita ona Džoa, koji je započeo da otvara pakete na krevetu. „Pre
nego što produžimo za Čejn?”
On ne odgovori; bio se udubio u sadržaj svog kofera.
„Jedan ili dva dana?” zapita ona skidajući svoj novi kaput. „Šta misliš, da
li bismo mogli da ostanemo tri?”
Podigavši glavu, Džo odgovori: „Idemo dalje večeras.”
Najpre nije shvatila; a kada je shvatila nije mogla da mu veruje. Blenula
je u njega, a on je blenuo u nju sa mračnim, gotovo ujedajućim izrazom, dok
mu je lice bilo stisnuto od ogromne napetosti, veće nego što je videla kod
ijednog čoveka u svom životu. Nije se pokrenuo; izgledao je kao paralisan, sa
rukama punim odeće iz kofera; presavijenog tela.
„Pošto jedemo”, dodade.
Ništa nije mogla da smisli da kaže.
„Zato obuci tu plavu haljinu koja je toliko mnogo koštala”, reče on. „Onu
koju voliš; onu stvarno dobru – razumeš?” Onda poče da otkopčava košulju.
„Ja ću da se obrijem i dobro se istuširam vrućom vodom.” Glas mu je zvučao
mehanički, kao da govori sa nekog mesta miljama odatle, preko nekakvog
uređaja; okrenu se i pođe ka kupatilu krutim, cimavim korakom.
Ona sa mukom uspeo da izusti: „Večeras je i suviše kasno.”
„Nije. Završićemo sa večerom negde oko pola šest, šest najkasnije. Do
Čejna možemo stići za dva, dva i po sata. To je tek pola devet. Recimo,
najkasnije devet. Možemo odavde da telefoniramo, da kažemo Abendsenu da
dolazimo; da objasnimo situaciju. To će da napravi utisak, međugradski
razgovor. Recimo ovo – idemo avionom za Zapadnu obalu; u Denveru smo
samo večeras. Ali toliko nas je oduševila njegova knjiga da ćemo voziti do
Čejna i nazad, da bismo samo imali priliku da…”
Ona upade: „Zašto?”
Suze joj navreše na oči, i ona oseti kako stiska pesnice sa palčevima
unutra kao što je činila kao dete; oseti da joj podrhtava brada, i kada
progovori, glas joj se jedva čuo. „Ne želim da idem da ga posetim večeras; ja
ne idem. Uopšte ne želim, čak ni sutra. Želim samo da obiđem mesto ovde.
Kao što si mi obećao.” I dok je govorila, ponovo se pojavi strah i leže joj na
grudi; onaj čudni slepi strah koji jedva da je popuštao, čak i u najveselijim
trenucima sa njim. Strah izbi na površinu i uze je pod svoje; osećala je kako
joj titra na licu i otkriva se, tako da je on mogao lako da ga primeti.
Džo reče: „Šibnućemo se tamo, pa onda posle kada se vratimo – onda
ćemo ovde da obilazimo.” Govorio je razumno, a ipak i dalje sa ukočenim
mrtvilom kao da recituje.
„Ne”, reče ona.
„Obuci tu plavu haljinu.” Preturao je po paketima sve dok ne nađe haljinu
u najvećoj kutiji. Pažljivo skloni uzicu, izvadi haljinu, položi je na krevet
preciznim pokretima; nije se žurio. „Okej? Bićeš bomba. Slušaj, kupićemo
bocu skupog viskija da ponesemo. Onaj vat 69.”
Frenk, pomisli ona. Pomozi mi. Zapala sam u nešto što ne shvatam.
„To je mnogo dalje”, odgovori ona, „nego što misliš. Pogledala sam na
mapi. Biće zaista kasno kad stignemo tamo, nešto oko jedanaest, ili posle
ponoći.”
On reče: „Obuci haljinu ili ću te ubiti.”
Zatvorivši oči, ona poče da se kikoće. Moja obuka, pomisli. Na kraju
krajeva, bilo je istina; sad ćemo da vidimo. Može li on da me ubije, ili ja da
mu prištinem jedan nerv u leđima i obogaljim ga za ceo život? Ali on se borio
sa onim britanskim komandosima; on je to već prošao, pre mnogo godina.
„Znam da možda možeš da me baciš na pod”, reče Džo. „A možda i ne
možeš.”
„Ne da te bacim”, reče ona. „Nego da te trajno unakazim. Stvarno mogu.
Živela sam na Zapadnoj Obali. Japovi su me naučili, tamo u Sijetlu. Idi ti
dalje za Čejn ako želiš, a mene ostavi ovde. Ne pokušavaj da me prisiliš. Ja te
se bojim i pokušaću.” Glas joj se prekide. „Pokušaću da te sredim ako
nasrneš na mene.”
„Ma hajde – obuci tu prokletu haljinu! Šta je sada? Mora da si šašava kad
govoriš tako o ubijanju i unakazivanju samo zato što želim da skokneš u kola
posle večere i provozaš se autoputom sa mnom i vidiš tog tipa čija knjiga
ti…”
Na vratima se začu kucanje.
Džo se prišunja do vrata i otvori ih. Jedan uniformisan momak na
hodniku reče: „Zvali ste, gospodine.”
„Ah, da”, reče Džo prilazeći krevetu; pokupi nove bele košulje koje je
kupio i odnese ih do momka. „Možete li da ih vratite za pola sata?”
„Samo da se ispeglaju presavijena mesta”, reče momak razgledajući
košulje. „Bez čišćenja. Da, siguran sam da mogu da stignu, gospodine.”
Dok je Džo zatvarao vrata, Julijana reče: „Kako si znao da nova bela
košulja ne može da se nosi dok se ne ispegla?”
On ne reče ništa; sleže ramenima.
„Ja sam zaboravila”, reče Julijana. „A žena treba da zna… kada ih izvadiš
iz celofana sve su zgužvane.”
„Kada sam bio mlađi oblačio sam se i dosta izlazio.”
„Kako si znao da hotel ima rum servis? Ja to nisam znala. Jesi li zaista
odsekao i ofarbao kosu? Mislim da ti je kosa uvek bila plava, i da si nosio
periku. Zar nije?”
On opet sleže ramenima.
„Ti mora da si iz S.B.”, reče ona. „Prerušen u makarondžiju, vozača
kamiona. Nikad se nisi borio u Severnoj Africi, je li tako? Znam da jeste.
Mislim da sam prilično glupava.” Osećala se sasušena, uvela.
Poćutavši, Džo reče: „Sigurno da sam se borio u Severnoj Africi. Možda
ne u Pardijevoj artiljerijskoj bateriji. Sa Brandenburžanima.” Dodade:
„Vermaht komando. Infiltrirao se u britanski štab. Ne vidim kakva je tu
razlika; imali smo dosta akcije. I bio sam u Kairu; zaradio sam medalju i
pohvalu za držanje na bojnom polju. Kaplar.”
„Je li ono penkalo oružje?”
On ne odgovori.
„Bomba”, shvati ona odjednom, izgovorivši naglas: „Bomba zamka, koja
ima žicu tako da eksplodira kada je neko dotakne.”
 „Ne”, reče on. „To što si videla su odašiljač i prijemnik od dva vata. Tako
da mogu da budem u radio-vezi. U slučaju promene plana, s obzirom na
razvoj političke situacije u Berlinu iz dana u dan.”
„Proveriš kod njih neposredno pre nego što učiniš. Da budeš siguran.”
On klimnu glavom.
„Ti nisi Italijan; Nemac si.”
„Švajcarac.”
Ona reče: „Moj muž je Jevrejin.”
„Baš me briga šta ti je muž. Sve što želim to je da obučeš tu haljinu i
doteraš se da možemo da idemo na večeru. Uredi nekako kosu; kad bi mogla
da odeš do frizera! Možda je hotelski salon još otvoren. To bi mogla da
uradiš dok ja čekam košulje i istuširam se.”
„Kako ćeš ga ubiti?”
Džo reče: „Molim te obuci novu haljinu, Julijana. Ja ću da telefoniram
dole da pitam za frizera.” Priđe sobnom telefonu.
„Zašto sam ti ja potrebna?”
Okrećući brojeve, Džo reče: „Imamo obaveštenje o Abendsenu i izgleda
da ga privlači izvestan tip crnomanjaste, pohotljive devojke. Specifičan
srednjoistočni ili mediteranski tip.”
Dok je on razgovarao sa hotelskim osobljem, Julijana ode do kreveta i
leže. Zatvori oči i stavi ruku preko lica.
„Imaju frizerku”, reče Džo pošto je obesio slušalicu. „I može odmah da te
primi. Idi dole u salon; u mezaninu je.”
Nešto joj je pružao; otvorivši oči vide još novčanica Rajhsbanke. „Da joj
platiš.”
Ona reče: „Pusti me da ležim ovde. Hoćeš li, molim te?”
Posmatrao ju je sa izgledom jake radoznalosti i zabrinutosti.
„Sijetl je kao što bi bio San Francisko”, reče ona, „da nije bilo velikog
požara. Sa pravim starim drvenim zgradama i ponekom od cigle, i brdovit
kao i S.F. Tamo je bilo Japova još mnogo pre rata. Imaju celu poslovnu četvrt
i kuće, radnje i sve, vrlo staro. To je luka. Taj mali stari Jap koji me je učio –
otišla sam tamo sa jednim momkom iz Trgovačke mornarice, i dok sam bila
tamo počela sam da uzimam te časove. Minoru Ičojasu; nosio je prsluk i
kravatu. Bio je okrugao kao jo-jo. Poučavao je na spratu u jednoj japovskoj
poslovnoj zgradi; imao je onaj staromodan natpis sa zlatnim slovima na
vratima, i čekaonicu kao kod zubara. Sa National Geographics.”[57]
Sagnuvši se preko nje, Džo je uhvati za ruku i podiže u sedeći položaj;
pridrža je i podupre. „Šta je? Ponašaš se kao da si bolesna.” Zagledao joj je u
lice, pretražujući joj crte.
„Umirem”, reče ona.
„To je samo jedan napad zabrinutosti. Zar ih nemaš sve vreme? Mogu da
ti donesem neki sedativ iz hotelske apoteke. Šta kažeš na fenobarbiton? A
nismo ni jeli još od jutros u deset. Biće ti dobro. Kada stignemo do
Abendsenove kuće, ti ne moraš ništa da činiš, samo da stojiš sa mnom; ja ću
da razgovaram. Samo se smeši i budi prijatna sa mnom i sa njim; ostani sa
njim i vodi razgovor, tako da on ostane sa nama i ne ode. Kada te bude video
u toj italijanskoj haljini sa velikim izrezom siguran sam da će nas pustiti
unutra. I ja bih te pustio kada bih bio na njegovom mestu.”
„Pusti me u kupatilo”, reče ona. „Muka mi je. Molim te.”
Ote se od njega. „Pripada mi muka – pusti me.”
On je pusti, i ona se uputi preko sobe u kupatilo; zatvori vrata iza sebe.
Mogu ja to da učinim, pomisli. Kvrcnu prekidačem; zaseni je svetlost.
Ona zažmiri. Mogu da ga nađem. U ormančiću za lekove, paketić nožića za
brijanje sapun, zubna pasta. Ona otvori nov paketić nožića za brijanje. Sa
jednom oštricom, da. Odmota nov gladak plavo-crni nožić za brijanje.
Iz tuša poteče voda. Ona uđe pod tuš – blagi Bože; bila je obučena.
Propast. Haljina joj se obesi. Sa kose je curila voda. Prestrašena, spotače se,
skoro pade, pokušavajući da napipa izlaz. Voda joj je prskala iz čarapa…
poče da plače.
Džo je nađe kako stoji kroj šolje. Bila je skinula svoju mokru uništenu
haljinu; stajala je gola, podupirući se jednom rukom, naslonjena i opuštena.
„Isuse Hriste”, reče mu kada shvati da je on tu. „Ne znam šta da radim.
Kostim od žerseja mi je uništen. Od vune je.” Pokaza rukom; on se okrete i
vide hrpu raskvašene odeće.
Veoma spokojno – ali lice mu je bilo potreseno – on reče: „Pa, to ionako
nisi htela da nosiš.” Obrisa je mekim belim hotelskim peškirom, odvede je iz
kupatila natrag u toplu glavnu sobu zastrtu ćilimom. „Obuci veš – stavi nešto
na sebe. Reći ću da frizerka dođe ovamo; mora, i tačka.” Opet podiže
slušalicu i okrenu broj.
 „Kakve pilule si mi nabavio?” zapita ga ona kada je završio sa
telefoniranjem.
„Zaboravio sam. Zvaću dole apoteku. Ne, čekaj; imam ja nešto.
Nembutal, ili tako neki đavo.” Požuri do kofera i poče da pretura po njemu.
Kada joj pruži dve žute kapsule, ona reče: „Hoće li me uništiti?” – i
nespretno ih primi.
„Šta?” zapita on sa zgrčenim licem.
Da mi istruli stomak, pomisli ona. Isuši prepone. „Mislim”, reče oprezno,
„da mi ne oslabi koncentraciju?”
„Ne – to je neki proizvod A. gospodin Hemie koji dobijamo tamo u
zemlji. Ja ih uzimam kad ne mogu da zaspim. Doneću ti čašu vode.” I otrča.
Nožić, mislila je. Progutala sam ga; sada mi seče slabine zauvek. Kazna.
Udata za Jevrejina, a spanđala se sa gestapovskim ubicom. Oseti kako joj na
oči naviru suze, vrele. Za sve što sam počinila. Propala sam. „Hajdemo”,
reče, podižući se na noge. „Frizerka.”
„Ti nisi obučena!” Povede je, namesti je da sedne, pokuša da joj navuče
gaćice, bez uspeha. „Moram da ti sredim kosu”, reče očajničkim glasom.
„Gde je ta Hur,[58] ta žena?”
Ona uze da govori, polako i sa mukom: „Kosa pravi kosu koja sklanja
rosu. Kriri, kožu o kuku ne kačiti. Kuka od boga. Šnjur, dur Hur.” Pilule
razjedaju. Verovatno terpentinska kiselina. Svi su se sakupili, i odredili
najkorozivniji rastvor da me zauvek izjede.
Buljeći odozgo u nju, Džo preblede. Mora da me čita, pomisli ona. Čita
mi mozak svojom mašinom, mada ja ne mogu da je nađem.
„Te pilule”, reče ona, „zbunjuju i stvaraju pometnju.”
On reče: „Nisi ih uzela.” Pokaza na njenu stisnutu pesnicu; ona otkri da ih
još uvek drži u ruci. „Ti si duševno bolesna”, reče on. Postao je težak, trom,
kao neka nepokretna masa. „Jako si bolesna. Ne možemo ići.”
„Neću lekara”, reče ona. „Biće mi dobro.” Pokuša da se osmehne;
posmatrala je njegovo lice da vidi da li je uspela. Odraz iz njegovog mozga,
uhvatio mi misli u raspadanju.
„Ne mogu te voditi Abendsenovima”, reče on. „Ne sada, nikako. Sutra.
Možda će ti biti bolje. Pokušaćemo sutra. Moramo.”
„Mogu li opet u kupatilo?”
 On klimnu glavom, napregnutog lica, jedva ju je čuo. Zato se ona vrati u
kupatilo; opet zatvori vrata. U ormančiću još jedan nožić koji uze u desnu
šaku. Opet izađe.
„Baj-baj”, reče.
Dok je otvarala vrata od hodnika on uzviknu i divlje je zgrabi.
Zviz. „Strašno je”, reče ona. „Oni siluju. Treba da znam.” Spremna sam
za otimača tašni; razne noćne skitnice, sa njima sigurno mogu da iziđem na
kraj. Gde se ovaj izgubio? Da ga pljesnem po vratu, malo zaigram. „Pusti me
da prođem”, reče ona. „Ne zaprečuj mi put, osim ako nećeš da ti održim
lekciju. Međutim, samo žene.” Držeći nožić uzdignut, nastavi da otvara vrata.
Džo sede na pod, pritiskajući rukama vrat sa strane. Poza izgorelog od sunca.
„Do viđenja”, reče i zatvori vrata za sobom. Topao zastrt hodnik.
Jedna žena u belom mantilu, zujkajući i pevušeći, gurala je kolica
hodnikom, sa pognutom glavom. Zjakala je u brojeve na vratima, i stiže pred
Julijanu; žena podiže glavu, iskolači oči i ostade otvorenih usta.
„Oh, dušo”, reče ona, „stvarno si se nacugala; treba tebi mnogo više nego
frizer – vrati se pravac u sobu i obuci se dok te ne izbace iz hotela. Gospode
Bože.” Otvori vrata iza Julijane. „Neka te tvoj čovek istrezni; reći ću da ti
pošalju vruću kafu u sobu. Molim te sada, ulazi u sobu.” Gurnuvši Julijanu
nazad u sobu, žena zalupi vrata za njom i buka od njenih kolica se izgubi u
hodniku.
Frizerka, shvati Julijana. Pogledavši nadole, vide da nema ništa na sebi;
žena je imala pravo.
„Džo”, reče, „neće da me puste.” Nađe krevet, pronađe svoj kofer, otvori
ga, prosu odeću iz njega. Veš, zatim bluzu i suknju, par cipela sa niskim
potpeticama. „Naterala me da se vratim”, reče. Pošto pronađe češalj brzo se
očešlja, onda iščetka kosu. „Kakav doživljaj. Ta žena je upravo bila napolju,
spremala se da zakuca.” Podiže se i ode da nađe ogledalo. „Je li ovako
bolje?” Ogledalo u vratima plakara; okrećući se, posmatrala je sebe, izvijajući
se, uspinjala se na prste. „Tako sam zbunjena”, reče tražeći ga pogledom
unaokolo. „Jedva znam šta činim. Mora da si mi dao nešto; šta god da je bilo,
od toga mi se samo smučilo umesto da mi pomogne.”
I dalje sedeći na podu, pritiskujući vrat sa strane, Džo reče, „Slušaj. Vrlo
si dobra. Presekla si mi aortu. Arteriju u vratu.”
Kikoćući se, ona se udari šakom po ustima. „Oh, Bože takvo si čudovište.
Mislim, reči si sve pobrkao. Aorta ti je u grudima; ti misliš na karotidu.”
 „Ako pustim”, reče on, „iskrvaviću za dva minuta. To znaš. Zato mi
dovedi neku pomoć, dovedi doktora ili ambulantna kola. Razumeš me? Jesi li
to nameravala? Očigledno. Okej – pozvaćeš ili otići da dovedeš nekoga?”
Pošto je promislila, reče: „Nameravala sam.”
„Pa”, reče on, „kako god, dovedi mi ih. Mene radi.”
„Idi sam.”
„Nisam je potpuno zatisnuo.” Krv mu se probijala kroz prste, videla je, i
curila niz zglavak. „Ne usuđujem se da se pomaknem. Moram da ostanem
ovde.”
Ona obuče svoj novi kaput, zatvori novu kožnu tašnu ručni rad, pokupi
kofer i što je više mogla paketa koji su bili njeni; posebno se uveri da je uzela
kutiju i plavu italijansku haljinu pažljivo naguranu u nju. Otvorivši vrata od
hodnika osvrnu se na njega. „Možda mogu da im kažem na recepciji”, reče,
„dole.”
„Da,” reče on.
„U redu”, reče ona. „Kazaću im. Ne traži me onde u stanu u Kenon sitiju,
zato što se ne vraćam tamo. I imam većinu onih novčanica Rajhsbanke tako
da sam u dobroj formi, uprkos svemu. Do viđenja. Izvini.” Zatvori vrata i
požuri hodnikom što je brže mogla, cimajući kofere, pakete.
Kod lifta, pomogoše joj jedan postariji poslovan čovek i njegova žena;
poneše joj pakete, i dole u holu ih predadoše momku umesto nje.
„Hvala”, reče im Julijana.
Pošto joj je momak odneo kofer i pakete preko hola i napolje pred izlaz,
ona pronađe hotelskog službenika koji joj objasni kako da dobije kola nazad.
Ubrzo je stajala u hladnoj betonskoj garaži ispod hotela i čekala da poslužitelj
doveze Studebakera do nje. U tašni nađe svakakve sitnine; dade poslužitelju
napojnicu, i zatim se poveze uz žuto osvetljenu rampu, pa na ulicu u mraku
sa njenim svetlima, automobilima, neonskim reklamama.
Uniformisani vratar hotela lično joj je natovario prtljag i pakete u
prtljažnik, bodreći je tako srdačnim osmehom, da mu ona dade ogromnu
napojnicu pre nego što se odveze. Niko ne pokuša da je zaustavi, i to je
začudi; niko ne podiže ni obrvu. Valjda znaju da će on platiti, zaključi ona. Ili
je možda već platio kada nas je prijavljivao u hotelu.
Dok je čekala sa ostalim kolima da se promeni svetlost na semaforu, seti
se da nije rekla onima na recepciji da Džo sedi na podu u sobi i da mu je
potreban lekar. Još čeka tamo gore, čeka da sada pa do kraja sveta, ili dok se
ne pojavi čistačica sutra u neko doba. Bolje da se vratim, odluči ona, ili da
telefoniram. Da stanem kod neke javne govornice.
To je tako blesavo, mislila je dok je vozila dalje tražeći neko mesto da
parkira i telefonira. Ko bi pomislio pre jedan sat? Kada smo se potpisali u
hotelsku knjigu, kada smo se zaustavili… gotovo smo krenuli dalje, obukli se
i izašli na večeru; možda bismo čak stigli i u bar. Opet poče da plače: suze su
joj kapale sa nosa, na bluzu, dok je vozila. Ne valja što nisam pitala
proročanstvo; ono bi znalo i upozorilo me. Zašto nisam? Mogla sam da pitam
u svakom trenutku, na svakom mestu na putu ili čak i pre nego što smo pošli.
Poče nehotice da ječi; užasan zvuk, zavijanje koje nikada ranije nije čula da
izlazi iz nje, ali nije mogla da ga suzbije iako je čvrsto stisnula zube.
Avetinjsko pevušenje, pevanje, cviljenje, izbijalo je gore kroz nos.
Parkirala je i ostala da sedi sa upaljenim motorom, drhteći, sa rukama u
džepovima kaputa. Hriste, reče sebi ojađeno. Pa, valjda se takve stvari
događaju. Izađe iz kola i izvuče kofer iz prtljažnika; otvori ga na zadnjem
sedištu i uze da kopa među haljinama i cipelama sve dok ne dohvati dve crne
knjige proročanstva. Tu, na zadnjem sedištu kola, sa upaljenim motorom,
poče da baca tri novčića koristeći svetlost iz izloga jedne robne kuće. Šta ću
učiniti? Kaži mi šta da učinim; molim.
Heksagram Četrdeset dva, Povećanje, sa pokretnim redovima na drugom,
trećem, četvrtom i gornjem mestu; zato se pretvara u Heksagram Četrdeset
tri, Proboj. Pohlepno je ispitivala tekst, hvatajući značenje sa stupnja na
stupanj, sakupljajući ga i shvatajući; Isuse, tačno je naslikalo situaciju – opet
čudo. Sve što se dogodilo, tu pred njenim očima, detaljan plan, shematski:

Pomaže čoveku
da preduzme nešto.
Pomaže čoveku da pređe veliku vodu.

Na put, da ode i učini nešto značajno, ne da ostane ovde. Sada redovi.

Usne su joj se pokretale, tražeći…

Deset pari kornjača ne mogu mu se suprotstaviti.

Stalna istrajnost donosi dobru sreću.
Kralj ga predstavlja bogu.
 Sada šest u trećem. Dok je čitala, zavrte joj se u glavi;

Čovek se obogaćuje nesrećnim događajima.

Nema krivice, ako si iskren i hodaš po sredini,
I javiš se sa pečatom princu.

Princ… mislio je na Abendsena. Pečat, nov primerak njegove knjige.

Nesrećni događaji – proročanstvo je znalo šta joj se dogodilo, užas sa Džoom
ili već ko je bio. Pročita šesticu na četvrtom mestu:

Ako hodaš po sredini

javiš se princu,
On će poslušati.

Moram da odem tamo, shvati ona, čak ako Džo i dođe za mnom. Proždra
poslednji pokretni red, devet na vrhu:

On nikome ne donosi povećanje.

Zaista, nego ga čak udara.
On ne drži svoje srce u stalnoj postojanosti.
Nesreća.

Oh, Bože, pomisli ona; to znači ubica, Gestapovci, kaže mi da će Džo ili
neko kao on, neko drugi stići tamo i ubiti Abendsena. Brzo se okrenu
Heksagramu Četrdeset tri. Sud:

Stvar se mora odlučno objaviti

Na kraljevskom dvoru.
Mora se saopštiti istinito. Opasnost.
Potrebno je obavestiti svoj grad.
Ne pomaže pribegavati oružju.
Dobro je da čovek preduzme nešto.

Znači ne vredi vraćati se u hotel i uveravati se o njemu; beznadežno je,

zato što će poslati druge. A opet proročanstvo kaže, još naglašenije: stići do
Čejena i upozoriti Abendsena, koliko god to bilo opasno po mene. Moram
mu otkriti istinu. Onda zatvori knjigu.
 Vrativši se za upravljač kola, ponovo se uključi u saobraćaj. Za kratko
vreme pronađe put iz poslovnog centra Denvera, pa onda na glavni autoban
ka severu; vozila je najvećom brzinom kojom su kola mogla da idu, a od
neobične lupe motora tresao se upravljač i sedište i sve je zveketalo u
pregradi za sitnice.
Bogu hvala za doktora Tota i njegove autobanove, reče za sebe dok je
kloparala kroz mrak, videći samo svoja prednja svetla i linije koje su
označavale trake.
U deset časova te večeri zbog nezgode sa gumom još nije bila stigla u
Čejen, tako da nije ostajalo ništa drugo nego da skrene s druma i potraži
prenoćište.
Na znaku za izlaz sa autobana ispred nje stajalo je GRILI PET MILJA.
Sutra ujutru ću krenuti dalje, reče za sebe posle nekoliko minuta dok je
lagano vozila glavnom ulicom Grilija. Videla je nekoliko motela sa upaljenim
znacima da imaju slobodne sobe, tako da nije bilo problema. Šta moram da
učinim, zaključi ona, to je da večeras pozovem Abendsena i kažem da
dolazim.
Kada je parkirala izađe umorno iz kola, sa olakšanjem što može da
protegne noge. Ceo dan na drumu, od osam sati ujutru. Nedaleko niz ulicu
mogao se videti dragstor otvoren preko cele noći; sa rukama u džepovima
kaputa pođe u tom pravcu, i ubrzo je bila zatvorena u samoći telefonske
kabine i tražila Čejen od telefoniste.
Njihov telefon je – hvala bogu – bio u registru. Ona ubaci novac i
telefonista joj dade vezu.
„Halo”, uskoro se začu ženski glas, energičan, prilično prijatan glas
mlade žene; žene otprilike njenih godina.
„Gospođa Abendsen?” reče Julijana. „Mogu li da razgovaram sa
gospodinom Abendsenom?”
„Ko je to, molim?”
Julijana reče: „Pročitala sam njegovu knjigu i vozila sam ceo dan od
Kenon Sitija iz Kolorada. Sada sam u Griliju. Mislila sam da bih mogla da
stignem do vas večeras, ali ne mogu, pa želim da znam da li mogu da ga
posetim sutra u neko doba.”
Poćutavši, gospođa Abendsen reče i dalje prijatnim glasom: „Da, sada je i
suviše kasno; mi rano ležemo. Jeste li imali ikakav – poseban razlog zašto
želite da se sretnete sa mojim mužem? On upravo sada veoma mnogo radi.”
„Želela sam da razgovaram s njim”, reče ona. Njen sopstveni glas joj je u
ušima zvučao jednolično i drveno; buljila je u zid kabine, nesposobna da
pronađe šta dalje da kaže; telo ju je bolelo, a usta su joj bila suva i puna
gadnog ukusa. Iza telefonske kabine mogla je da vidi gazdu kod šanka sa
bezalkoholnim pićima kako služi napitak od mleka i sladoleda četvorici
tinejdžera. Čeznula je da bude tamo; jedva da obrati pažnju dok je gospođa
Abendsen odgovarala. Žudela je za svežim, hladnim mlekom i sendvičem sa
salatom od piletine uz to.
„Hotorn ćudljivo radi”, govorila je gospođa Abendsen svojim veselim,
živahnim glasom. „Ako se dovezete ovamo sutra ne mogu vam ništa obećati,
zato što bi mogao biti zauzet ceo dan. Ali ako to shvatite pre nego što
preduzmete put…”
„Da”, upade ona.
„Znam da će mu biti drago da proćaska sa vama nekoliko minuta ako
može”, nastavi gospođa Abendsen. „Ali molim vas ne budite razočarani ako
ne može da napravi dovoljno dug prekid da razgovara, ili čak i samo da se
vidi sa vama.”
„Čitali smo njegovu knjigu i dopala nam se”, reče Julijana. „Nosim je sa
sobom.”
„Razumem”, dobroćudno reče gospođa Abendsen. „Zaustavili smo se u
Denveru i išli u kupovinu, pa smo izgubili mnogo vremena.” Ne, pomisli; sve
se promenilo, sve je drugačije. „Slušajte”, reče, „proročanstvo mi je reklo da
dođem u Čejen.”
„A, tako”, reče gospođa Abendsen kao da zna za proročanstvo, ali da ipak
situaciju ne uzima ozbiljno.
„Daću vam redove.” Bila je ponela proročanske knjige sa sobom u
telefonsku govornicu; uspravivši knjige na polici ispod telefona, s mukom je
okretala stranice. „Samo trenutak.” Nađe stranicu i najpre pročita zaključak
pa redove gospođi Abendsen. Kada stiže do devetke na vrhu – ču kako
gospođa Abendsen uzviknu. „Molim?” reče Julijana, zastavši.
„Nastavite”, reče gospođa Abendsen. Ton joj je, pomisli Julijana, sada
bio budniji, zaoštreniji.
Pošto Julijana pročita zaključak Četrdeset trećeg Heksagrama, sa rečju
opasnost, nastade ćutanje. Gospođa Abendsen ne reče ništa i Julijana ne reče
ništa.
„Pa, onda vas očekujemo sutra”, reče najzad gospođa Abendsen. „I
hoćete li mi reći vaše ime, molim vas?”
„Julijana Frink”, reče ona. „Najlepše hvala, gospođo Abendsen.”
Telefonista sa centrale je, sada, već upao glasno negodujući što je vreme već
isteklo; zato Julijana obesi slušalicu, pokupi tašnu i proročanske knjige, izađe
iz govornice i ode prema šanku sa bezalkoholnim pićima u dragstoru.
Pošto je poručila sendvič i koka-kolu, i sedela pušeći cigaretu i
odmarajući se shvati u nastupu užasa sa nevericom da nije gospođi Abendsen
ništa rekla o Gestapovcu ili čoveku iz S.B. ili već šta god da je bio, taj Džo
Ćinadela koga je ostavila u hotelskoj sobi u Denveru. Prosto nije mogla da
veruje. Zaboravila sam! reče za sebe. Potpuno mi je izašlo iz glave. Kako je
to moglo da bude? Mora da sam ćaknuta, mora da sam strašno bolesna i
glupa i udarena.
Trenutak je preturala po tašni, pokušavajući da nađe sitninu da još
jednom pozove. Ne, zaključi polazeći da se digne sa stolice. Ne mogu ih opet
zvati večeras; pustiću to prosto je i suviše kasno. Ja sam umorna, a oni sada
verovatno već spavaju.
Pojede svoj sendvič sa piletinom, popi koka-kolu, i onda se odveze do
najbližeg motela, iznajmi sobu i uvuče se drhteći u krevet.
 14.

Gospodin Nobusake Tagomi je razmišljao: nema odgovora, nema

razumevanja. Čak ni u proročanskim knjigama. Pa ipak moram i dalje da
živim iz dana u dan na svaki način.
Otići ću i naći malo. Živeti neprimećen, u svakom slučaju. Do nekog
kasnijeg vremena kada…
U svakom slučaju rekao je svojoj ženi do viđenja i otišao od kuće. Ali
danas nije otišao u zgradu Nipon Tajmsa kao obično. Kako bi bilo da se malo
opusti? Da se odveze do Parka Golden Gejt gde su zoološki vrt i ribe? Da
vidi mesta gde bića koja ne umeju da misle ipak uživaju.
Vreme. To je dug put za pedikab, i tako dobijam više vremena za
opažanje. Ako se tako može reći.
Ali drveće i zoološki vrt nemaju ništa lično. Moram se hvatati za ljudski
život. Od ovoga sam se pretvorio u dete, iako bi to bilo dobro. Mogao bih da
učinim da bude dobro.
Vozač pedikaba je pumpao Kerni stritom, ka poslovnom delu San
Franciska. Da se provozam žičarom, odjednom pomisli gospodin Tagomi.
Sreća u najčistijem putovanju, koje ti gotovo nateruje suze, objekt koji je
trebalo da iščezne još 1900. godine, ali za čudo još postoji.
Otpusti pedikab, pođe trotoarom do najbliže žičare. Možda, pomisli,
nikada i neću moći da se vratim u zgradu Nipon Tajmsa, sa njenim zadahom
smrti. Karijeru sam završio, ali nema veze. Odbor za delatnosti trgovinskih
misija može da nađe zamenu. Ali Tagomi i dalje hoda, postoji, seća se svake
pojedinosti. Tako ništa nije postignuto.
U svakom slučaju će rat, operacija Maslačak, sve da nas zbriše. Bez
obzira na to šta radili u tom trenutku. Naš neprijatelj, uz koga smo se borili u
prošlom ratu. Kakvo dobro nam je to donelo? Trebalo je da se borimo protiv
njih, možda. Ili da ih pustimo da izgube, da pomognemo njihovim
neprijateljima, Sjedinjenim Državama, Britaniji, Rusiji.
Beznadežno, kuda god čovek pogleda.
Proročanstvo zagonetno. Možda se u žalosti povuklo iz čovekovog sveta.
Mudraci odlaze.
Stupili smo u trenutak kada smo sami. Ne možemo dobiti pomoć, kao
ranije. Pa, mislio je gospodin Tagomi, možda je i to dobro. Ili se može učiniti
da bude dobro. Čovek ipak mora da nastoji da nađe put.
Ukrca se u žičaru u Kalifornijskoj ulici, odveze se sve do kraja linije. Čak
iskoči napolje i pomože da se kabina žičare okrene na svom drvenom
postolju. To je, od svih zabava u gradu, njemu obično najviše značilo. Sada je
efekt usahnuo; još jače oseti prazninu, zato što se stvar pokvarila baš tu, a ne
drugde.
Naravno da se odveze natrag. Ali… formalnost, shvati dok je posmatrao
ulice, zgrade, saobraćaj kako sada prolaze u obrnutom smeru.
U blizini Stoktona se podiže da siđe. Ali mu na stanici, kada je počeo da
silazi, kondukter mahnu. „Vaša torba, gospodine.”
„Hvala.” Bio ju je ostavio na žičari. Pruži ruku uvis i prihvati torbu, onda
se pokloni kada žičara krenu dalje tandrčući. Veoma vredan sadržaj torbe,
mislio je. Unutra je dragocen kolekcionarski primerak Kolta ‘44. Sada ga
stalno držim na domaku ruke, u slučaju da osvetoljubivi huligani iz S.B.
pokušaju da mi naplate kao pojedincu. Nikad se ne zna. A ipak – gospodin
Tagomi oseti da je ovaj nov postupak, uprkos svemu što se dogodilo,
neurotičan. Ne bi trebalo da popustim, opet reče za sebe hodajući sa torbom u
ruci. Prinudno-opsesivna fobija. Ali nije mogao da se oslobodi.
Ona drži mene, a ja nju, mislio je.
Da li sam tada izgubio svoje radosno raspoloženje? zapita se. Da li se sav
instinkt izopačio od sećanja na ono što sam učinio? Sve sakupljanje ugroženo
ne samo stav prema ovom primerku? Glavni oslonac mog života… oblast,
avaj, u kojoj sam boravio sa takvom slašću.
Mahnuvši pedikabu, uputi vozača u Montgomeri Strit, do radnje Roberta
Čildana. Da saznamo. Ostao je još jedan končić koji me veže za dobrovoljno.
Možda bih mogao da ublažim svoje zabrinuto raspoloženje lukavstvom: da
zamenim pištolj za neku stvar koja ima potvrđeniji istorijat. Ovaj revolver, za
mene, ima i suviše mnogo subjektivne istorije… i to sve pogrešne. Ali to se
završava sa mnom; niko to više ne može doživeti od ovog revolvera. Samo u
mojoj psihi.
Da ga se oslobodim, uzbuđeno zaključi. Kada ode revolver, sve odlazi,
oblak prošlosti. Jer nije to samo u mojoj psihi; to je – kao što se oduvek
govori u teoriji o istorijatu – i u samom revolveru. Između nas je znak
jednakosti!
Stiže do radnje. Gde sam toliko dolazio primeti dok je plaćao vozaču. I
poslovno i privatno. Noseći torbu brzo uđe. Tu, kod kase, gospodin Čildan.
Trljao je nekakav pred met tkaninom.
„Gospodine Tagomi”, reče Čildan uz naklon.
„Gospodine Čildan.” On se takođe pokloni.
„Kakvo iznenađenje. Duboko sam dirnut.” Čildan spusti predmet u
tkaninu. Priđe zaobišavši oko tezge. Uobičajeni ritual, pozdravljanje, i tako
dalje. Ipak, gospodin Tagomi oseti da je čovek danas nekako drugačiji.
Prilično – prigušen. Poboljšanje, zaključi on. Uvek je bio pomalo glasan,
piskav. Skakutao uzbuđeno unaokolo. Ali ovo bi mogao da bude i loš znak.
„Gospodine Čildan”, reče gospodin Tagomi stavljajući svoju torbu na
tezgu i otvarajući patent-zatvarač, „želim da zamenim jedan primerak kupljen
pre nekoliko godina. Vi to radite, koliko se sećam.”
„Da”, reče gospodin Čildan. „Zavisi od stanja, na primer.” Budno je
gledao.
„Revolver Kolt ‘44”, reče gospodin Tagomi.
Obojica su ćutala, gledajući u revolver koji je ležao u otvorenoj kutiji od
tikovine, sa kutijom delimično potrošene municije.
Gospodin Čildan se ohladi za nijansu. Ah, shvati gospodin Tagomi. Pa,
neka bude tako. „Niste zainteresovani”, reče gospodin Tagomi.
„Ne, gospodine”, reče gospodin Čildan krutim glasom. „Neću
navaljivati.” Uopšte nije osećao snagu. Popuštam. Jin, prilagodljiv, prijamčiv,
nadvladava u meni, bojim se…
„Oprostite mi, gospodine Tagomi.”
Gospodin Tagomi se pokloni, vrati revolver, municiju, kutiju u svoju
torbu. Sudbina. Moram da zadržim ovu stvar.
„Izgledate – sasvim razočarani”, reče gospodin Čildan.
„Primećujete.” Bio je uznemiren; da li je svoj unutrašnji svet izložio
pogledu svih? Slegnu ramenima. Svakako.
„Jeste li imali neki poseban razlog što ste želeli da zamenite taj predmet?”
reče gospodin Čildan.
„Ne”, reče on, još jednom saskrivši svoj lični svet; kao što i treba da
bude.
Gospodin Čildan je oklevao, zatim reče: „Ja – pitam se da li je to poteklo
iz moje radnje. Ja ne držim taj artikl.”
„Siguran sam”, reče gospodin Tagomi. „Ali nije važno. Prihvatam vašu
odluku nisam uvređen.”
„Gospodine”, reče Čildan, „dozvolite mi da vam pokažem šta smo dobili.
Imate li vremena za trenutak?” Gospodin Tagomi oseti u sebi stari nemir.
„Nešto od uobičajenog interesa?”
„Dođite, gospodine.” Čildan ga povede preko radnje; gospodin Tagomi
pođe za njim.
U zaključanoj staklenoj vitrini, na postoljima od crnog somota, ležali su
mali metalni zavijuci, oblici pre jedva nagovešteni nego stvarni. Gospodina
Tagomija obuze čudno osećanje kada stade da ih razgleda.
„Bez milosti ih pokazujem svakoj svojoj mušteriji”, reče Robert Čildan.
„Gospodine, znate li šta je ovo?”
„Nakit, izgleda”, reče gospodin Tagomi, primetivši jedan broš.
„Ovo su stvari američke izrade. Da, naravno. Ali, gospodine. Nisu stare.”
Gospodin Tagomi diže pogled.
„Gospodine, ovo su nove stvari.” Belo, pomalo sumorno lice Roberta
Čildana bilo je uzbuđeno patnjom. „Ovo je novi život moje zemlje,
gospodine. Početak u obliku sićušnog neuništivog semena. Semena lepote.”
Sa dužnim interesovanjem, gospodin Tagomi natenane razgleda nekoliko
komada uzevši ih u ruke. Da, ima nešto novo što daje dušu ovim komadima,
zaključi on. Tu se potvrđuje Zakon Taoa; kada je Jin svuda, odjednom u
najtamnijim dubinama oživljava prvi tračak svetlosti… svima nam je
poznato; videli smo kako se to događa i pre, kao što ja ovde vidim sada. A
ipak su za mene to samo komadići. Ja ne mogu da se ushitim kao ovaj
gospodin Čildan. Na žalost, po nas obojicu. Ali, takav je slučaj.
„Sasvim lepo”, promrmlja spuštajući komade.
Gospodin Čildan reče energičnim glasom: „Gospodine, to se ne dogodi
odmah.”
„Molim?”
„Novo gledanje u vašem srcu.”
„Vi ste preobraćeni”, reče gospodin Tagomi. „Želeo bih da sam i ja.
Nisam.” Zatim se pokloni.
„Drugi put”, reče gospodin Čildan, prateći ga do ulaza u radnju; nema
nameru da pokaže ma šta drugo, primeti gospodin Tagomi.
„Pouzdajete se u sumnjiv ukus”, reče gospodin Tagomi. Kao da se
nezgrapno nameće.
Gospodin Čildan ne savi kičmu. „Oprostite mi”, reče. „Ali ja sam u
pravu. Tačno osećam u ovim stvarčicama zapretenu klicu budućnosti.”
„Neka bude tako”, reče gospodin Tagomi. „Ali ne sviđa mi se vaš anglo-
saksonski fanatizam.” Ipak, oseti da mu se malo obnavlja nada. Njegova
nada, u samom sebi. „Do viđenja.” Pokloni se. „Opet ću doći ovih dana.
Možda da proučimo vaše predskazanje.”
Gospodin Čildan se pokloni bez reči.
Noseći svoju torbu sa Koltom ‘44, gospodin Tagomi se oprosti. Izlazim
kao što sam i ušao, razmišljao je. I dalje tražim. I dalje bez onog što mi je
potrebno da bih se vratio svetu. A šta da sam kupio jednu od onih čudnih,
neodređenih stvarčica? Da sam je držao, pregledavao, razmišljao… da li bih
potom, kroz nju, našao put povratka? Sumnjam.
Te stvari su za njega, ne za mene.
Pa ipak, čak ako i jedna osoba pronađe svoj put… to znači da put postoji.
Čak ako je lično i ne uspem da ga se domognem.
Zavidim mu.
Okrenuvši se, gospodin Tagomi pođe nazad ka radnji. Tamo, u vratima,
stajao je gospodin Čildan i posmatrao ga. Nije se vratio u radnju.
„Gospodine”, reče gospodin Tagomi, „kupiću jednu od onih stvarčica,
koju god odaberete. Vere nemam, ali se trenutno hvatam i za slamku.”
Ponovo pođe za Čildanom kroz radnju, prema staklenoj vitrini. „Ja ne
verujem. Nosiću je sa sobom i gledati u pravilnim razmacima. Svaki drugi
dan, na primer. Posle dva meseca ako ne vidim…”
„Možete je vratiti i dobiti novac nazad”, reče gospodin Čildan.
„Hvala”, reče gospodin Tagomi. Osećao se bolje. Ponekad čovek mora da
pokuša bilo šta, zaključi on. Nije sramota. Baš naprotiv, to je znak mudrosti,
shvatanja situacije.
„Ovo će vas umiriti”, reče gospodin Čildan, i pripremi mali srebrni
trougao ukrašen šupljim kapljicama. Crn sa donje strane, odozgo sjajan i
ispunjen svetlošću.
„Hvala”, reče gospodin Tagomi.

Gospodin Tagomi se odveze pedikabom do Portosmut skvera, malog

otvorenog parka na padini iznad Kerni Strita, naspram policijske stanice.
Sede na jednu klupu na suncu. Golubovi su se šetkali po popločanim stazama
u potrazi za hranom. Odrpani ljudi čitali su novine ili dremali na ostalim
klupama. Drugi su ležali tu i tamo na travi, gotovo zaspali.
Izvadivši iz džepa papirnu kesu sa firmom R. Čildana, gospodin Tagomi
sede držeći kesu obema rukama i poče da se greje. Onda otvori kesu i podiže
svoje novo vlasništvo da ga razgleda u samoći, tu u tom travnatom parkiću
staraca, ispresecanom stazama.
Držao je andrmolju od srebra. Odraz podnevnog sunca, kao sitna đinđuva
u obliku žitnog zrna na poklopcu kutije u uvelićavajućem ogledalu. Ili –
zagleda se dole u broš. Om, kao što kažu Bramini. Sažeta tačka u kojoj je sve
uhvaćeno. I jedno i drugo, bar nagoveštajem. Veličina, oblik. Revnosno
nastavi da ispituje.
Hoće li se desiti, kao što je predskazao gospodin Robert Čildan? Pet
minuta. Deset minuta. Sedim dokle god mogu. Vreme će nas, avaj, naterati da
dignemo ruke. Šta je to što ja držim, dok još ima vremena?
Oprosti mi, pomisli gospodin Tagomi u pravcu andrmolje. Uvek neki
pritisak da se dignemo i delamo. Sa žaljenjem, poče da smešta stvarčicu
nazad u kesu. Još jedan konačan pogled sa nadom – i opet je pažljivo
posmatrao svime što je imao. Kao dete, reče za sebe. Podržavam nevinost i
veru.
Na morskoj obali, pritiskam uz glavu slučajno nađenu školjku. U njenom
romorenju čujem mudrost mora.
To činim, uho sam zamenio okom. Uđi u mene i obavesti me šta je
učinjeno, šta to znači, zašto. Spoznaja sakupljena u jednu konačnu tričariju.
Traži se i suviše, pa se tako ne dobije ništa.
„Slušaj”, reče on andrmoljici sotto voce.[59] „Garancija prilikom prodaje
je mnogo obećavala.”
Kad bih je žestoko protresao, kao stari sat koji nikako da proradi. To i
učini, gore-dole. Ili kao kockicu kod kritičnog bacanja. Da razbudim ono
božanstvo unutra. Pribogu sniva. Ili je na putu. Uzbudljiva teška ironija
proroka Ilije. Gospodin Tagomi još jednom žestoko protrese srebrnu džidžu u
stisnutoj pesnici. Da ga glasnije pozovem. Onda opet uze pažljivo da je
posmatra.
Ti tričarijo, prazna si, mislio je.
Psuj je, reče sam sebi. Zaplaši je. Prepadni je.
„Strpljenje mi je pri kraju”, reče on sotto voce.
I šta onda? Zavrljačim te u slivnik? Duvaj na nju, tresi je, duvaj. Pobedi.
Zasmeja se. Ludačenje tu na toplom suncu. Prizor za svakog ko prođe.
Sad zveranje unaokolo, kao krivac. Ali niko nije video. Starci dremaju. Može
se malo odahnuti, znači.
Pokušao sve, shvati on. Molio, premišljao, pretio, nadugačko filozofirao.
Šta se još može učiniti?
Kad bih samo mogao da ostanem ovde. To mi je uskraćeno. Prilika će se
možda opet ukazati. A ipak, kao što kaže V. S. Džilbert, takva prilika se neće
opet ukazati. Je li tako? Osećam da jeste.
Kada sam bio dete mislio sam kao dete. Ali sada sam ostavio svoje stvari
iz detinjstva. Sada moram tražiti u drugim carstvima. Moram odgonetati ovu
stvar na neki nov način.
Moram to naučno da radim. Da logičnom analizom iscrpim svaki prilaz.
Sistematski, na način klasične Aristotelove laboratorije.
Stavi prst u desno uvo, da bi isključio saobraćaj i svu ostalu buku koja
smeta. Onda jako pritisnu srebrni trougao, kao školjku, na levo uvo.
Nikakav zvuk. Nema urlanja lažnog okeana, u stvari unutrašnje buke koju
stvara krvotok – čak ni toga.
Pa kojim bi se drugim čulom onda dokučila tajna? Sluh ne koristi,
očigledno. Gospodin Tagomi zatvori oči i poče da opipava delić po delić
površine predmeta. Dodir ne, prsti mu ne rekoše ništa. Miris. Približi srebro
nosu i udahnu. Slab miris metala, ali ne izrazi ništa. Ukus. Otvorivši usta
uvuče u njih srebrni trougao, uturi ga kao kreker, ali se, naravno, uzdrža od
žvakanja. Nikakav smisao, samo gorka tvrda hladna stvar.
Onda je opet podrža na dlanu.
 Najzad se vrati čulu vida. Najvišem od svih čula: grčka skala prvenstva.
Okretao je srebrni trougao na sve strane; gledao ga iz svih mogućih uglova.
Šta vidim? pitao se. Zahvaljujući dugom strpljivom i mučnom
proučavanju. Šta je ključ istine koja stoji preda mnom u ovom predmetu?
Popusti, reče srebrnom trouglu. Iskašlji skrivenu tajnu. Kao žaba
izvučena iz dubina, pomisli. Stisnuta u pesnicu, naređeno joj da iskaže šta
leži dole u vodenom ambisu. Ali ovde se žaba čak i ne ruga; guši se ćuteći,
pretvara se u kamen ili u ilovaču ili mineral. Nepokretna. Vraća se, u krutu
materiju u njenom grobnom svetu.
Metal dolazi iz zemlje, mislio je razgledajući broš. Odozgo: iz tog carstva
koje je najniže, najgušće. Zemlje trolova[60] i pećina, ubitačno vlažne, večito
mračne. Iz sveta Jina, u njegovom najsumornijem vidu. Sveta leševa,
raspadanja i propasti. Faecesa.[61] Svega što je umrlo, skliznulo nazad u
dubinu i raspalo se sloj po sloj. Demonskog sveta neizmenjivog; vremena-
koje-je-bilo.
Pa ipak, srebrni trougao je svetlucao na suncu. Odbijao je svetlost. Vatra,
pomisli gospodin Tagomi. Nije to uopšte vlažan niti taman predmet. Nije
težak niti zamoren, već pulsira životom. Uzvišeno carstvo, vid Janga: na
najvišim nebesima, vazdušast. Kao što priliči umetničkom delu. Da, to je
posao umetnika: da uzme stenu iz mračne ćutljive zemlje i preobrazi je u
sjajan oblik sa neba koji od sebe odbija svetlost.
Mrtvog je, oživeo. Leš pretvorio u plameni prizor; prošlost se predala
budućnosti.
Koje si ti? zapita srebrnu đinđuvu. Mračni mrtvi Jin ili blistavi živi Jang?
Na njegovom dlanu, srebrna džidža zaigra i zaslepi ga; on zažmiri, videći
sada jedino igru vatre.
Telo Jina, duša Janga. Metal i vatra sjedinjeni. Spoljno i unutarnje;
mikrokosmos na mom dlanu.
Kakav je to svemir o kome ovo govori? Vertikalan uspon. Na nebo.
Vremena? U svetlost-svet promenljivog. Da, ova stvar je povratila svoj duh:
svetlost. I pažnja mi je prikovana; ne mogu da odvratim pogled. Začaran sam
hipnotišućom svetlucavom površinom kojom više ne mogu da vladam. Više
nisam slobodan da je odbacim.
Govori mi sada, obrati se on trouglu. Sada kada si me uhvatio u zamku.
Želim da čujem tvoj glas kako izlazi iz zaslepljujuće jasne bele svetlosti,
onakve kakvu očekujemo da vidimo jedino u zagrobnom postojanju Bardo
Thodola. Ali ja ne moram da čekam smrt, razlaganje svoje duše dok luta u
potrazi za novom utrobom. Sva zastrašujuća i milostiva božanstva; zaobići
ćemo ih, kao i zadimljene svetlosti. I parove u snošaju. Sve osim ove
svetlosti. Spreman sam da se suočim sa njom bez straha. Primećuješ da ne
uzmičem.
Osećam kako me teraju vreli vetrovi karme. Ipak ostajem ovde. Moja
obuka je bila ispravna: ne smem ustuknuti pred jasnom belom svetlošću, jer
ako ustuknem, ponovo ću ući u ciklus rađanja i smrti, ne spoznavši slobodu,
ne dobivši oproštaj. Veo maje[62] će opet pasti ako ja…
Svetlosti nestade. Držao je samo nezanimljiv srebrni trougao. Senka je
zaklonila sunce; gospodin Tagomi diže pogled. Visok policajac u plavom
odelu, stoji kraj njegove klupe, osmehuje se.
„A?” reče gospodin Tagomi, prepadnut.
„Samo sam vas gledao kako radite sa tom igračkom.” Policajac krenu
stazom.
„Igračka”, ponovi gospodin Tagomi kao odjek. „Nije igračka.”
„Zar to nije jedna od onih igračkica što morate da ih rastavljate? Moj mali
ih ima sijaset. Neke su teške.” Policajac prođe dalje.
Gospodin Tagomi pomisli, pokvarila se. Moja šansa za nirvanu. Nestala.
Prekinuo ju je taj beli varvar Neandertalac, jenk. Taj podčovek koji je
pretpostavio da rastavljam dečju igračku.
Ustavši sa klupe načini nekoliko nesigurnih koraka. Moram se smiriti.
Strašne niske šovinističke rasističke pogrde, nedostojne mene.
U grudima mi se sukobljavaju neverovatne strasti koje ne donose spas.
Krenu kroz park. Samo se miči, reče sebi. Katarza u kretanju.
Stiže do kraja parka. Trotoar, Kerni Strit. Veliki bučan saobraćaj.
Gospodin Tagomi zastade kod ivičnjaka.
Nema pedikaba. Zato pođe trotoarom; pridruži se gomili. Nikad ga ne
uhvatiš kada ti treba.
Bože, šta je to? Zaustavi se, zablenu se u groznu stvar nakaznog oblika na
horizontu. Kao košmar od malog voza u luna-parku, koji visi u vazduhu i
zaklanja vidik. Ogromna građevina od metala i cementa u vazduhu.
Gospodin Tagomi se okrete jednom prolazniku, tankom čoveku u
izgužvanom odelu. „Šta je to?” zapita pokazujući rukom.
 Čovek se iskezi. „Strašno, je li? To je Embarkadero Frivej. Mnogi misle
da je upropastio vidik.”
„Nikad ga nisam video do sada”, reče gospodin Tagomi.
„Srećni ste”, reče čovek i produži.
Ludački san, mislio je gospodin Tagomi. Moram se probuditi. Gde su
danas pedikabi? Ubrza korak. Ceo vidik ima mutan, zadimljen grobni izgled.
Miris paljevine. Nejasne sive zgrade, trotoar, čudan oštar tempo među
ljudima. A ipak nema pedikaba.
„Kab!” vikao je hitajući dalje.
Beznadežno. Samo kola i autobusi. Automobili kao brutalne velike
drobilice, svi nepoznatog oblika. Izbegavao je da ih vidi; držao pogled uperen
pravo ispred sebe. Deformacija moje optičke percepcije posebno mračnog
karaktera. Poremećaj orijentacije. Iskrivljena linija horizonta. Kao smrtni
astigmatizam koji udara bez upozorenja.
Moram da dobijem odmor. Napred, jedan prljavi bife. Unutra samo belci,
svi večeraju. Gospodin Tagomi otvori drvena vrata gurnuvši ih. Miris kafe.
Groteskni džu-boks u uglu arlauče; on se trže i uputi ka šanku. Sve stolice
zauzeli belci. Gospodin Tagomi uzviknu. Nekoliko belaca diže pogled. Ali
nijedan ne napusti svoje mesto. Niko mu ne ustupi svoju stolicu: samo
nastaviše da jedu.
„Insistiram?” glasno reče gospodin Tagomi prvom belcu; vikao je čoveku
u uvo.
Čovek spusti svoje lonče sa kafom i reče: „Pazi se Tojo!”[63]
Gospodin Tagomi se okrete ostalim belcima; svi su ga gledali sa
neprijateljskim izrazom lica. I nijedan se ne pomače.
Egzistencija Bardo Thodola, mislio je gospodin Tagomi. Teraju me vreli
vetrovi ko zna gde. Ovo je vizija – čega? Može li duša ovo da izdrži? Da,
Knjiga mrtvih nas priprema: posle smrti izgleda da za tren vidimo druge ali
svi izgledaju neprijateljski raspoloženi prema nama. Čovek stoji izdvojen.
Nema potpore, kamo god se okrene. Strašno putovanje – i uvek su tu carstva
patnje, ponovnog rođenja, spremna da prime izbeglički, demoralisani duh…
Zablude.
Žurno se udalji od šanka. Vrata se sklopiše za njim; opet je stajao na
trotoaru.
Gde sam? Izvan svog sveta, svog prostora i vremena. Srebrni trougao me
je dezorijentisao. Istrgao sam se iz svog sidrišta i eto stojim ni na čemu.
Dobio sam lekciju zauvek. Čovek se trudi da porekne svoje percepcije –
zašto?
Da bi mogao da luta potpuno izgubljen, bez putokaza i bez vodiča?
Ovo dremežno stanje. Sposobnost pažnje smanjena, tako da se dolazi u
stanje sumraka; svet se vidi samo u simboličnom arhetipskom vidu, potpuno
izmešan sa nesvesnim materijalom. Tipično za somnambulizam izazvan
hipnozom. Moram zaustaviti ovo grozno jedrenje kroz senke; ponovo se
usredsrediti i tako povratiti centar egoa.
Opipa po džepovima da nađe srebrni trougao. Nema ga. Ostavio ga na
klupi u parku sa tašnom. Katastrofa. Poguren, trkom se vrati trotoarom do
parka.
Dremljive skitnice su se iznenađeno zagledale u njega dok je žurio
stazom. Eno je, klupa. I još uvek prislonjena uz nju, njegova tašna. Od
srebrnog trougla ni traga. Uze da ga traži. Da. Pao u travu; ležao je delimično
skriven. Tamo gde ga je zavitlao u jarosti.
Ponovo sede, zadihan.
Usredsredi se još jednom na srebrni trougao, reče sebi kada je došao do
daha. Pažljivo ga posmatraj i broj. Na deset, izusti nešto za prepadanje.
Erwache,[64] na primer.
Idiotsko sanjarenje u stilu fuge, mislio je. Nadmetanje više štetnih
aspekata adolescencije, umesto bistre prastare nevinosti autentičnog
detinjstva. Baš ono što ionako zaslužujem.
Sve je moja greška. Nema tu nikakve namere gospodina R. Čildana ili
umetnika; kriva je moja sopstvena pohlepa. Ne može se shvatati na silu.
Brojao je polako, glasno, i onda skoči na noge. „Prokleta glupost”, reče
oštro.
Jesu li se magle razišle?
Zverao je unaokolo. Izmaglica se povukla, po svoj prilici. Sada čovek
shvata izbor britkih reči sv. Pavla… kroz staklo viđena u tami ne metafora,
već prepredeno ukazivanje na optičku iskrivljenost. Mi zaista vidimo
astigmatski, u fundamentalnom smislu: naš prostor i naše vreme su tvorevine
naše sopstvene psihe, i kada one trenutno posrnu – to je kao akutni poremećaj
srednjeg uva.
Povremeno se zanesemo u stranu, izgubljen je sav osećaj ravnoteže.
 Opet sede, odloži srebrnu dranguliju u džep od kaputa, i tako je sedeo sa
tašnom na krilu. Šta sada moram da učinim, reče sebi, to je da odem i vidim
da li je ona opaka građevina – kako je ono nazva onaj čovek? Embarkadero
Frivej. Da li je još opipljiva.
Ali plašio se da ode.
A ipak, mislio je, ne mogu samo da sedim ovde. Moram da grbačim, kako
to kažu stari Amerikanci. Poslovi čekaju. Dilema.
Dva kineska dečaka dođoše stazom bučno poskakujući. Jato golubova se
uzleprša u vazduh; dečaci zastadoše. Gospodin Tagomi ih pozva: „Vi,
mladići.” Zavuče ruku u džep. „Hodite ovamo.”
Dva dečka se oprezno približiše.
„Evo desetak.” Gospodin Tagomi im hitnu novčić; dečaci stadoše da se
otimaju o njega. „Otidite do Kerni Strita i vidite da li ima neki pedikab.
Vratite se da mi kažete.”
„Hoćete li nam dati još jedan desetak?” reče jedan od dečaka. „Kada se
vratimo?”
„Da”, odgovori gospodin Tagomi. „Ali da mi kažete istinu.”
Dečaci odjuriše stazom.
Ako nema, mislio je gospodin Tagomi, bilo bi pametno da se povučem na
neko usamljeno mesto i ubijem se. Stisnu tašnu. Još imam oružje; prema
tome nema problema.
Dečaci se vratiše čupajući se. „Šest!” zaurla jedan. „Izbrojao sam šest.”
„Ja sam izbrojao pet”, zinu drugi dečak.
Gospodin Tagomi reče: „Sigurni ste da su bili pedikabi? Videli ste jasno
vozače kako teraju?”
„Da, gospodine”, rekoše uglas dečaci.
On svakome dade po deseticu. Oni mu zahvališe i otrčaše.
Nazad u kancelariju i na posao, mislio je gospodin Tagomi. Diže se na
noge, čvrsto držeći ručicu svoje tašne. Dužnost zove. Još jedan uobičajeni
dan.
Ponovo je išao stazom, pa do trotoara.
„Kab!” pozva.
Iz saobraćaja se pojavi pedikab; vozač se zaustavi uz ivičnjak, uzano
tamno lice mu se sijalo, grudi dizale i spuštale. „Da, gospodine.”
 „Odvezite me do zgrade Nipon Tajmsa”, naredi gospodin Tagomi. Uspe
se na sedište i udobno se smesti.
Besno gazeći pedale, vozač pedikaba se umeša među ostale pedikabe i
automobile.

Bilo je nešto pre podneva kada gospodin Tagomi stiže do Nipon Tajmsa.
Iz glavnog hola naloži telefonisti da mu da vezu sa gospodinom Remzijem.
„Ovde Tagomi”, reče kada se veza uspostavi.
„Dobar dan, gospodine. Sada mi je laknulo. Pošto se niste pojavili, brinuo
sam se pa sam telefonirao na kuću u deset sati, ali vaša žena mi reče da ste
otišli u nepoznatom pravcu.”
Gospodin Tagomi reče: „Je li se raščistio nered?”
„Nije ostalo ni traga.”
„Sigurno?”
„Dajem vam reč, gospodine.”
Zadovoljan, gospodin Tagomi obesi slušalicu i ode da uhvati lift.
Gore, dok je ulazio u kancelariju, dozvoli sebi trenutnu istragu.
Krajičkom oka. Nikakvog traga, kao što je obećano. Oseti olakšanje. Ko nije
video ne bi mogao znati. Istorijat uzidan u najlonsku oblogu poda…
Unutra ga sačeka gospodin Remzi. „Vašu hrabrost kuju u zvezde dole u
Tajmsu”, započe. „Jedan članak opisuje…” Primetivši izraz gospodina
Tagomija, prekide da govori.
„Odgovarajte o hitnim stvarima”, reče gospodin Tagomi. „General
Tedeki? To jest, bivši gospodin Jatabe?”
„Vraća se brižljivo prikrivenim avionom za Tokijo. Trag je zavaran.”
Gospodin Remzi ukrsti prste, izražavajući nadu.
„Molim vas ispričajte o gospodinu Bejnsu.”
„Ne znam. Dok ste bili odsutni pojavio se na kratko, čak krišom, ali nije
razgovarao.” Gospodin Remzi je oklevao. „Možda se vratio u Nemačku.”
„Za njega je daleko bolje da ode na Houm Ajlends”, reče gospodin
Tagomi, uglavnom za sebe. U svakom slučaju, njihova zainteresovanost,
značajna, odnosila se na starog generala. I to je izvan moje oblasti, pomisli
gospodin Tagomi. Izvan mene, mog položaja; iskoristili su me ovde, što je
naravno bilo ispravno i dobro. Bio sam im – kako se to smatra? Paravan.
 Ja sam maska, koja skriva stvarno. Iza mene, skrivena, nastavlja se
stvarnost, zaštićena od očiju koje vrebaju. Čudno, mislio je. Da je ponekad od
životnog značaja biti samo fasada od kartona, kao kutija. Ima tu malo
satorija,[65] ako bih mogao da ga se dokopam. Svrha u sveukupnom sistemu
zavaravanja, ako bismo samo mogli da je izmerimo. Zakon ekonomije: ništa
se ne baca. Čak ni nestvarno. Kakav uzvišen proces.
Pojavi se gospođica Efreikian, uzbuđena. „Gospodine Tagomi. Poslali su
me sa centrale.”
„Budite spokojni, gospođice”, reče gospodin Tagomi. Struja vremena nas
odnosi, pomisli.
„Gospodine, tu je nemački konzul. Želi da razgovara sa vama.” Prelazila
je pogledom sa njega na gospodina Remzija i nazad, neprirodno bledog lica.
„Kažu da je bio ovde u zgradi i, ranije, ali su znali da vi…”
Gospodin Tagomi je ućutka pokretom ruke. „Gospodine Remzi. Molim
vas podsetite me kako se zove konzul.”
„Frajher Hugo Rajs, gospodine.”
„Sad se sećam.” Pa, pomisli, gospodin Čildan mi je učinio uslugu, na
kraju krajeva. Time što je odbio da opet primi pištolj.
Noseći svoju tašnu, izađe iz kancelarije u hodnik. Tamo je stajao
suvonjav, dobro obučen belac. Kratko podšišana riđasta kosa, sjajne crne
cipele od evropske kože na šniranje, uspravno držanje. I feminizirana
muštikla od slonovače. Bez sumnje on.
„Her H. Rajs?” reče gospodin Tagomi.
Nemac se pokloni.
„Činjenica je”, reče gospodin Tagomi, „da smo vi i ja u proteklo vreme
obavljali poslove poštom, telefonom, i tako dalje. Ali do sada se još nikad
nismo videli licem u lice.”
„Čast mi je”, reče her Rajs, prilazeći mu. „Čak i s obzirom na ove
razdražujući nesrećne okolnosti.”
„Pitam se”, reče gospodin Tagomi. Nemac podiže jednu obrvu.
„Izvinite me”, reče gospodin Tagomi. „Moć saznavanja mi se zamaglila
zbog tih navedenih okolnosti. Slabost bića od ilovače, moglo bi se reći.”
„Strašno”, reče her Rajs i zavrte glavom. „Kada sam prvo…”
Gospodin Tagomi reče: „Pre nego što počnete sa litanijom, dozvolite mi
da govorim.”
„Svakako.”
„Ja sam lično pucao na vaša dva čoveka iz S. B..” reče gospodin Tagomi.
„Pozvala me je policija San Franciska”, reče her Rajs, obavijajući ih
obojicu ljutim dimom cigarete. „Satima sam bio dole u stanici na Kerni Stritu
i u mrtvačnici i prečitavao izjave koje su vaši ljudi dali istražnim policijskim
inspektorima. Apsolutno je strašno, ovo, od početka do kraja.”
Gospodin Tagomi ne reče ništa.
„Međutim”, nastavi her Rajs, „tvrđenje da su vucibatine povezane sa
Rajhom nije dokazano. Što se mene tiče, cela stvar je bezumna. Siguran sam
da ste postupili apsulutno kako treba, gospodine Tagomi.”
„Tagomi.”
„Evo ruke”, reče konzul, pružajući ruku. „Da sklopimo džentlmenski
sporazum da zaborammo ovo. Nedostojno je naročito u ovim kritičnim
vremenima kada bi svaki glup publicitet mogao da zapali gomilu, na štetu
interesa obe naše zemlje.”
„Krivica je ipak na mojoj duši”, reče gospodin Tagomi. „Krv se, her
Rajse, ne može izbrisati kao mastilo.”
Konzul je izgledao zabezeknut.
„Ja vapim za oproštajem”, reče gospodin Tagomi. „Vi mi ga, međutim, ne
možete dati. Možda niko i ne može. Nameravam da pročitam čuveni dnevnik
starog sveštenika iz Masačusetsa, Gudmena K. Matera. Govori, kažu mi, o
krivici i paklenom ognju i drugom.”
Konzul je brzo pušio svoju cigaretu, pomno proučavajući gospodina
Tagomija.
„Dozvolite mi da vam saopštim”, reče gospodin Tagomi, „da će se vaša
nacija srozati u veću gnusnost nego ikada. Znate heksagram Ambis? Kao
privatno lice, ne kao predstavnik zvaničnih tela Japana, izjavljujem: srce je
bolesno od groze. Kupanje u krvi se ne može ni sa čim uporediti. Ipak se još i
sada borite za nekakav mršavi samoživi dobitak ili cilj. Prešli ste suparničku
frakciju, S. B., a? Dok vi saterujete her Krojca fon Merea u škripac…” Nije
mogao da nastavi. Steglo ga je u grudima. Kao u detinjstvu, pomisli. Astma
kada se naljutiš na staru gospođu. „Ja patim,” reče her Rajsu koji je sada bio
ugasio cigaretu. „Od bolesti koja se razvijala kroz ove duge godine, ali koja
je dobila virulentnu formu onog dana kada sam, bespomoćan, čuo kako se
recituje o obesnim podvizima vaših vođa. U svakom slučaju, terapijskih
mogućnosti nema. Ni za vas, gospodine. Jezikom Gudmena K. Matera, ako
se tačno sećam: pokaj se!”
Nemački konzul suvo reče: „tačno se sećate.” Klimnu glavom, pripali
novu cigaretu drhtavim prstima.
Iz kancelarije se pojavi gospodin Remzi. Nosio je formulare i papire.
Obrati se gospodinu Tagomiju, koji je stajao ćuteći i pokušavao da udahne
bez stezanja u grudima. „Dok je on ovde. Rutinska stvar u vezi sa njegovom
funkcijom.”
Gospodin Tagomi uze pružene formulare. Baci pogled na njih. Formular
20-50. Zahtev Rajha preko predstavnika u P. A. D. konzula frajhera Huga
Rajsa, za izručenje zločinca sada zatvorenog u Policijskom odeljenju San
Franciska. Jevrejina pod imenom Frenk Finko, – po zakonu Rajha
državljanina Nemačke, retroaktivno juna 1960. Radi stavljanja u pritvor po
zakonu Rajha, itd. Pažljivo jedanput pregleda formular.
„Pero, gospodine”, reče gosrodin Remzi. „Time se zaključuje posao sa
nemačkom vladom sa današnjim datumom.” Gledao je konzula sa
odvratnošću dok je pružao pero gospodinu Tagomiju.
„Ne”, reče gospodin Tagomi. Vrati formular 20-50 gospodinu Remziju.
Onda ga zgrabi natrag, naškraba pri dnu, Osloboditi. Viša trgovinska misija,
V. Vojni protokol 1947. Tagomi. Pruži jednu kopiju nemačkom konzulu, a
ostale zajedno sa originalom gospodin Remziju. „Do viđenja, her Rojs.”
Pokloni se.
Nemački konzul se takođe pokloni. Jedva da se potrudio da pogleda u
papir.
„Molim vas ubuduće obavljajte poslove preko posrednog mehanizma, kao
što je pošta, telefon, telegraf”, reče gospodin Tagomi. „Ne lično.”
Konzul reče: „Vi me smatrate odgovornim za opšte uslove izvan moje
nadležnosti.”
„Sranje”, reče gospodin Tagomi. „To je moj odgovor.”
„Civilizovane osobe ne vode poslove na ovakav način”, reče konzul. „Vi
sve ovo činite gorkim i osvetoljubivim. Gde treba da bude čista formalnost
bez uplitanja ijedne ličnosti.” Baci cigaretu na pod hodnika, zatim se okrete i
ode.
„Ponesite gadnu smrdljivu cigaretu za sobom”, reče Tagomi slabim
glasom, ali konzul je već zašao za ugao. „Detinjasto ponašanje samo po
sebi”, reče gospodin Tagomi gospodin Remziju. „Bili ste svedok odbojnog
detinjastog ponašanja.”
Nesigurno se uputi nazad u kancelariju. Sada mu se dah potpuno prekide.
Bol mu poteče niz levu ruku, i istovremeno mu veliki otvoren dlan ruke
spljošti i stisnu rebra. Ispred njega, nikakav ćilim, već samo kiša varnica koje
se dižu uvis, crvene.
Upomoć, gospodine Remzi, reče. Ali ne pusti nikakav glas. Molim. Pruži
se napred, posrnu. Čak nema ni za šta da se uhvati.
Dok je padao čvrsto je u svom kaputu držao srebrnu trouglastu stvarčicu
koju mu je gospodin Čildan utrapio. Nije me spasla, pomisli. Nije pomogla.
Toliki trud.
Telo mu tresnu o pod. Na šakama i kolenima, otvorenih usta, nosom u
ćilim. Gospodin Remzi stade da trči unaokolo kukumavčeći. Držati
ravnotežu, pomisli gospodin Tagomi.
„Imam mali srčani napad”, uspe da kaže gospodin Tagomi.
Nekoliko osoba se sada muvalo oko njega, prenosili su ga na kauč. Jedan
je govorio: „Budite mirni, gospodine.”
Uskoro ču zvuk ambulantnih kola. Zavijanje sa ulice. Još i silnu
užurbanost. Ljude kako dolaze i odlaze. Preko njega je stavljeno ćebe, sve do
pazuha. Skinuta kravata. Olabavljen okovratnik.
„Sad je bolje”, reče gospodin Tagomi. Ležao je udobno, ne pokušavajući
da se pomakne. Sa karijerom je svršeno, u svakom slučaju, zaključi. Nemački
konzul će bez sumnje nadati dreku na višim nivoima. Žaliće se na
neuljudnost. U pravu je da se žali na to, možda. Bilo šta bilo, stvar je
učinjena. Koliko god ja mogu, moj deo posla. Ostalo zavisi od Tokija i
stranaka u Nemačkoj. Borba je izvan mene, u svakom slučaju.
Mislio sam da je reč samo o plastičnim masama, pomisli. Da je važan
trgovački predstavnik za kalupe. Proročanstvo je pogodilo i dalo rešenje,
ali…
„Skinite mu košulju”, reče jedan glas. Bez sumnje lekar zgrade. Veoma
autoritativan ton; gospodin Tagomi se osmehnu. Ton znači sve.
Da li bi ovo, pitao se gospodin Tagomi, mogao biti odgovor? Misterija
telesnog organizma, njegovog sopstvenog poznavanja. Vreme da se ode. Ili
vreme za delimično odlaženje. Svrha kojoj se moram povinovati.
 Šta je proročanstvo reklo poslednji put? Na njegovo pitanje u kancelariji
dok su ona dvojica ležala na samrti ili već mrtva. Šezdeset jedan Unutrašnja
istina. Svinje i ribe: najmanje su inteligentne od svih; teško ih je ubediti. To
sam ja. Knjiga misli na mene. Nikada neću potpuno shvatiti; to je priroda
takvih stvorenja. Ili je ovo sada Unutarnja istina, ovo što mi se događa?
Čekaću, Videću. Ko je to.
Možda je i jedno i drugo.

Te večeri odmah posle večernjeg obeda, jedan policijski oficir dođe do

ćelije Frenka Frinka, otključa vrata, i reče mu da ode i pokupi svoje stvari.
Uskoro, on se nađe napolju na trotaru pred Stanicom u Kerni Stritu, među
mnogim užurbanim prolaznicima, autobusima i automobilima koji trube
sirenama i razvikanim vozačima pedikebova. Vazduh je bio hladan. Ispred
svih zgrada pružale su se duge senke. Frenk Frink postoja jedan trenutak, i
onda se automatski utopi u grupu ljudi koji su prelazili ulicu na pešačkom
prelazu.
Uhapšen ni iz kakvog stvarnog razloga, mislio je. Bez ikakve svrhe. A
onda su me na isti način i pustili.
Ništa mu nisu rekli, jednostavno su mu vratili njegovu vrećicu sa odelom,
novčanikom, satom, naočarima, ličnim stvarima, i okrenuli se svom sledećem
poslu, postarijem pijancu koga su doveli sa ulice.
Čudo, mislio je. Da su me pustili. Neka luda sreća. Po pravu bi trebalo da
budem u avionu za Nemačku, predviđen za istrebljenje.
Još nije mogao da veruje. Ništa od svega, hapšenje, pa sada ovo.
Nestvarno. Lutao je dalje pored zatvorenih radnji, koračajući preko krša koji
je nanosio vetar.
Nov život, mislio je. Kao ponovo rođen. Malo sutra. Ali jeste.
Kome da se zahvalim? Molim, možda?
Da se molim čemu?
Kad bih mogao da razumem, govorio je za sebe prolazeći prometnim
večernjim trotoarom, pored neonskih firmi pored ulaza u barove na Grantovoj
aveniji iz kojih je urlala muzika. Želim da shvatim. Moram.
Ali je znao da nikada neće shvatiti.
Samo budi zadovoljan, mislio je. I teraj dalje.
U nekom krajičku mozga javi mu se misao – a onda natrag Edu. Moram
da nađem put nazad u radionicu, tamo u onom suterenu. Da nastavim tamo
gde sam napustio, da pravim nakit, koristim svoje ruke. Da radim i ne mislim,
ne dižem pogled i ne pokušavam da shvatim. Moram stalno da budem zauzet.
Moram izbacivati komade.
Blok za blokom kuća, žurio je kroz grad na koji se spuštao mrak. Trudio
se da se što pre vrati na utvrđeno, shvatljivo mesto na kome je bio.
Kada stiže tamo nađe Eda Makartija kako sedi za tezgom i večera. Dva
sendviča, termos sa čajem, banana, nekoliko kolačića. Frenk Frink stade u
vrata, zijajući.
Ed ga najzad ču i okrete se. „Imao sam utisak da si mrtav”, reče. Žvakao
je, ritmično gutao, još jednom zagrize. Pored tezge, Ed je bio upalio njihovu
malu električnu grejalicu; Frenk joj priđe i čučnu da zagreje ruke.
„Radujem se što si se vratio”, reče Ed. Lupi Frenka dva puta po leđima,
onda se vrati svom sendviču. Više ne reče ništa; čulo se jedino zujanje
ventilatora grejalice i Edovo žvakanje.
Položivši kaput preko stolice, Frenk pokupi pregršt poluzavršenih
srebrnih segmenata i odnese ih do osovine. Navrte vuneni kolut za glačanje
na vreteno, pusti motor u rad; obloži kolut smešom, stavi masku da bi zaštitio
oči, i onda sedeći na stolici poče da skida vatrenu krljušt sa komada, redom.
 15.

Kapetan Rudolf Vegener koji je trenutno putovao pod lažnim imenom

Konrad Golc, trgovac medicinskim materijalom na veliko, virio je kroz
prozor raketnog broda Lufthanze Meg-E. Ispred njega je Evropa. Kako brzo,
pomisli on. Sletećemo na Tempelhof za oko sedam minuta.
Pitam se šta sam postigao, mislio je posmatrajući masu zemlje kako se
povećava. Zavisi od generala Tedekija, sada. Od onoga što on može da učini
na Haum Ajlendsu. Ali smo im bar preneli informaciju. Učinili smo što smo
mogli.
Mislio je, ali nema razloga za optimizam. Verovatno Japanci ne mogu
ništa da učine da promene kurs nemačke unutrašnje politike. Na vlasti je
Gebelsova vlada, i verovatno će ostati. Pošto se konsoliduje, opet će se
prihvatiti ideje Maslačka. I još jedan veliki deo planete biće uništen, sa
svojim stanovništvom, radi jednog sumanutog, fanatičnog ideala.
A ako je najzad oni, Nacisti, razore celu? Satru je u sterilni pepeo? Mogli
bi to oni; imaju hidrogensku bombu. I nema sumnje da bi hteli; mišljenje im
je usmereno ka onom Gotterdammerungu.[66] Možda oni za tim i žude, i
nastoje da postignu, konačan pokolj za sve.
I šta će to ostaviti za sobom, to Treće svetsko ludilo? Da li će okončati
celokupan život, svake vrste, svuda? Kada naša planeta postane mrtva
planeta, uništena našim sopstvenim rukama?
Nije mogao da poveruje u to. Čak ako i sav život na našoj planeti bude
uništen, mora da negde postoji drugi život o kome ništa ne znamo. Nemoguće
je da je naš svet jedini svet; mora da postoji svet za svetom koji mi ne
vidimo, u nekoj oblasti ili dimenziji koju jednostavno ne opažamo.
Čak iako to ne mogu da dokažem, čak ako i nije logično – ja to verujem,
reče za sebe.
 Iz zvučnika se začu: „Meine Damen und Herren. Achtung, bitte.”[67]
Približavamo se trenutku sletanja, reče za sebe Kapetan Vegener. Gotovo
sigurno će me sačekati Ziherhajtsdinst. Pitanje je: koja će policijska frakcija
biti zastupljena? Gebelsovci? Ili Hajdrihovci? Pod pretpostavkom da je
General S.S. Hajdrih još živ. Dok sam ja bio na ovom brodu, mogli su ga
skleptati i ubiti. U totalitarnom društvu, u prelaznom periodu stvari se brzo
događaju. Postojali su, u nacističkoj Nemačkoj, otrcani spiskovi imena nad
kojima su ljudi već mozgali…
Nekoliko minuta kasnije, kada je raketni brod pristao, on se nađe na
nogama, krećući se ka izlazu sa kaputom preko ruke. Iza i ispred njega,
zabrinuti putnici. Ovog puta nema nikakvog mladog nacističkog umetnika,
seti se Vegener. Nema nikakvog Locea da me jedi svojim kretenskim
stanovištem.
Jedan uniformisani službenik vazduhoplovnog saobraćaja – obučen,
primeti Vegener, kao sam maršal Rajha – pomagao im je svima da, jedan po
jedan, siđu rampom na tle. Tamo je, kraj prolaza za putnike, stajala grupica
crnokošuljaša. Za mene? Vegener poče polako da se udaljuje od parkiranog
raketnog broda. Na drugom mestu su muškarci i žene čekali, mahali, zvali…
čak i nekakva deca.
Jedan od crnokošuljaša, plav čovek pljosnatog ukočenog lica, sa
oznakama S.S. – Vafen, pristupi žustro Vegeneru, zvecnuvši sastavi pete
svojih čizama i salutira. „Ich bitte mich zu entschuldigen. Sind Sie nicht
Kapitan Rudolf Wegener, von der Abwehr?”[68]
„Žao mi je”, odgovori Vegener, „ja sam Konrad Golc. Zastupam
Medicinski materijal A.G. Hemikalien.” Onda krenu da prođe.
Druga dva crnokošuljaša, takođe S.S. Vafen, pođoše prema njemu.
Trojica od njih mu se postaviše sa strane, tako da je, iako nastavi
ravnomernim korakom u istom pravcu, odjednom i stvarno bio pod stražom.
Dvojica od S.S. Vafenovaca su nosili mašinke ispod ogrtača.
„Vi ste Vegener”, reče jedan od njih dok su ulazili u zgradu.
On ne reče ništa.
„Imamo kola”, nastavi Vafen-esesovac. „Naloženo nam je da sačekamo
vaš raketni brod, stupimo u kontakt sa vama, i odmah vas odvedemo
Generalu S.S. Hajdrihu koji je sa Sep Ditrihom u Štabu Odreda telesne garde.
Posebno ne smemo da dozvolimo da vam se približe osobe iz Vermahta ili
Partaja.”
Znači neće me ubiti, reče za sebe Vegener. Hajdrih je živ, i na sigurnom
mestu, i nastoji da pojača svoju poziciju prema Gebelsovoj vladi.
Možda će Gebelsova vlada ipak pasti, mislio je dok su ga uvodili u S.S.
Daimler sedan koji ih je čekao. Odred S.S. Vafen smenjen iznenada noću;
stražari u Rajhskancelariji oslobođeni dužnosti, zamenjeni. Berlinske
policijske stanice odjednom bljuju naoružane esesovce u svim pravcima,
isključene radio stanice i struja, Tempelhof zatvoren. Tutnjava teških topova
u tami, na glavnim ulicama.
Ali zar je to važno? Čak i ako se doktor Gebels ukloni sa položaja a
operacija Maslačak otkaže? Oni će i dalje postojati, crnokošuljaši, Partaj,
zavere, ako ne na Orijentu, onda negde drugde. Na Marsu i Veneri.
Nije čudo što gospodin Tagomi nije mogao dalje, mislio je. Strašna
dilema naših života. Što god se dogodi, zlo je neuporedivo. Onda, zašto se
boriti? Zašto birati? Ako su sve alternative iste…
Očigledno da napredujemo kao što smo uvek činili. Iz dana u dan. U
ovom trenutku radimo protiv Operacije Maslačak. Kasnije, u jednom drugom
trenutku radićemo da potučemo policiju. Ali ne možemo sve to učiniti
odjednom; to ide redom. Proces koji se odvija. Jedino izborom na svakom
koraku možemo upravljati krajem.
Mislio je – samo se možemo nadati. I pokušavati.
Na nekom drugom svetu, možda je drugačije. Bolje. Postoje jasno
određene dobre i loše mogućnosti. Ne ove opskurne mešavine, ovi spojevi,
bez pravog alata kojim bi se razmrsili sastavni delovi.
Nemamo idealan svet, onakav kakav bismo želeli, gde je moralnost laka
zato što je spoznaja laka. Gde čovek može da čini pravo bez ikakvog napora
zato što može da otkrije očigledno.
Daimler krenu, sa kapetanom Vegenerom na zadnjem sedištu, po jedan
crnokošuljaš sa svake strane, mašinka na krilu. Za volanom crnokošuljaš.
A šta ako je prevara čak i sada, mislio je Vegener dok se u sedan kretao
velikom brzinom kroz berlinski saobraćaj. Ne vode me generalu S.S.
Hajdrihu u štab Odreda telesne garde; vode me u partajski zatvor, da me tamo
ubogalje i konačno dotuku, ali ja sam izabrao; izabrao sam da se vratim u
Nemačku; izabrao sam da rizikujem da me uhvate pre nego što stignem do
ljudi iz Abvera i dobijem zaštitu.
 Smrt u svakom trenutku, jedan put koji nam je otvoren u bilo kojoj tački:
mi je konačno biramo, uprkos sebi. Ili dižemo ruke i namerno je prihvatamo.
Gledao je berlinske kuće kako promiču. Moj sopstveni Volk,[69] pomisli; ti i
ja, opet zajedno.
Trojici esesovaca reče: „Kako stoje stvari? Ima li odskora nešto novo u
političkoj situaciji? Nekoliko nedelja sam izvan zemlje, zapravo od pre
Bormanove smrti.”
Čovek sa desne strane odgovori: „Ima, naravno, histerične podrške rulje
malom doktoru. Gomila ga je popela na položaj. Međutim, nije verovatno da
će trezveniji elementi, kada preovladaju, želeti da podržavaju bogalja i
demagoga koji zavisi od zapaljivanja mase svojim lažima i začaravanjem.”
„Razumem”, reče Vegener.
Nastavlja se, mislio je. Ubilačka mržnja. Možda je seme tamo, u tome.
Oni će najzad pojesti jedan drugog, i ostaviti nas ostale tu i tamo po svetu,
žive. Dovoljno nas da opet gradimo i nadamo se i napravimo nekoliko
jednostavnih planova.

U jedan sat po podne, Julijana Frink stiže u Čejen u Vajomingu. U

poslovnom delu grada, preko puta ogromnog starog železničkog depoa,
zaustavi se kod jedne trafike i kupi dva podnevna lista. Parkirana uz ivičnjak,
tražila je sve dok najzad ne nađe vest.

ODMOR SE ZAVRŠIO FATALNIM KASAPLJENJEM.

Tražena radi saslušanja u vezi sa kobnim iskasapljenjem njenog muža u

njihovim besnim sobama u hotelu predsednik Garner u Denveru, gospođa
Džo Činadela iz Kenon Sitija je, prema rečima službenika hotela, otišla
odmah posle onoga što mora da je predstavljalo tragični vrhunac bračne
svađe. Nožiće za brijanje u sobi, koje, kakva ironija, hotel stavlja za upotrebu
svojih gostiju, verovatno je upotrebila gospođa Ćinadela, opisana kao
crnomanjasta, privlačna, lepo obučena i vitka; oko trideset godina, da bi
prerezala grlo svom mužu, čije je telo našao Teodor Feris, hotelski
nameštenik koji je uzeo košulje od Ćinadele samo pola časa ranije i vraćao ih
kao što mu je naloženo, da bi naišao na jezivu scenu. U apartmanu su se,
izjavljuje policija, videli tragovi borbe, što ukazuje na to da je žestoka
svađa…
 Znači mrtav je, pomisli Julijana savijajući novine. I ne samo to, nego
nemaju moje pravo ime; ne znaju ko sam, niti išta o meni.
Sada mnogo manje zabrinuta, vozila je dalje dok nije našla pogodan
motel; tu sredi za sobu i unese svoje stvari iz kola. Od sada pa nadalje ne
moram da žurim, reče sebi. Mogu čak i da čekam do večeri pa da odem do
Abendsenovih; tako će moći da nosim moju novu haljinu. Ne bi vredelo da se
pojavim u njoj preko dana – takva svečana haljina prosto se ne oblači pre
večere.
A mogu i da završim knjigu.
Udobno se smesti u sobi, upali radio, dobi kafu iz motelskog restorana;
sede naslonjena na uredno namešten krevet, sa novim nečitanim čistim
primerkom Skakavca koga je kupila u hotelskoj knjižari u Denveru.
U šest i petnaest uveče završi knjigu. Pitam se da li je Džo stigao do kraja
knjige? mislila se. U njoj ima toliko mnogo više od onoga što je on shvatio.
Šta je to Abendsen želeo da kaže? Ništa o svom kobajagi svetu. Jesam li ja
jedina koja zna? Kladim se da jesam; niko drugi stvarno ne razume Skakavca
osim mene – samo zamišljaju da razumeju.
Još se pomalo tresući, odloži knjigu u kofer pa zatim obuče kaput i izađe
iz sobe da potraži gde da večera. Vazduh je dobro mirisao, a firme i svetla
Čejena izgledali su posebno uzbudljivi. Ispred jednog bara svađale su se dve
lepe, crnokose indijanske prostitutke – ona uspori hod da bi ih gledala.
Mnogo automobila, blistavih, jurilo je ulicama; čitav prizor odisao je
svetlošću i očekivanjem, nadom da će se dogoditi nekakav srećan i važan
događaj, a na razmatranjem prohujalog… prošlog, mislila je, ustajalog i
sumornog, iskorišćenog i odbačenog.
U jednom skupom francuskom restoranu – gde je čovek u belom parkirao
kola gostiju, i na svakom stolu gorela sveća u ogromnoj čaši za vino, a puter
se služio ne u kockicama već ulupan u okrugle blede loptice – pojede večeru
sa uživanjem, i onda, pošto je imala još puno vremena, odšeta nazad do
motela. Novčanice Rajhsbanke su već gotovo nestale, ali nju nije bilo briga;
to nije imalo značaja. Ispričao nam je o našem sopstvenom svetu, mislila je
otključavajući vrata svoje motelske sobe. O ovome što nas sada okružuje. U
sobi, opet otvori radio. On želi da ga vidimo onakvog kakav jeste. I ja ga i
vidim, i to svakog trenutka sve više.
Izvadivši plavu italijansku haljinu iz kutije, položi je brižljivo na krevet.
Nije uopšte bila oštećena; bilo je potrebno samo da se temeljno iščetka da se
skinu končići i dlačice. Ali kada otvori ostale pakete otkri da nije ponela
nijedan od novih polu-prslučića iz Denvera.
„Boga mu božijeg”, reče skljokavši se u stolicu. Zapali cigaretu, i jedno
vreme je sedela i pušila.
Možda bi mogla da je nosi sa običnim prslučetom. Smaknu bluzu i
suknju, i navuče haljinu. Ali Bretele su se videle, kao i gornji deo korpica,
znači to neće ići. Ili možda, mislila je, mogu da idem i bez prslučeta… Već
godinama to nije probala… to je podseti na stare dane u srednjoj školi kada je
imala veoma malu bistu; onda se čak i brinula zbog toga. Ali dalje sazrevanje
i džudo učinila su da nosi veličinu trideset osam. Ipak, proba haljinu bez
prslučeta, stojeći na stolici u kupatilu da bi se videla u ogledalu na
ormančiću.
Haljina je izgledala zapanjujuće, ali blagi bože, bila je suviše riskantna.
Trebalo je samo da se nagne da ugasi cigaretu ili uzme piće – i eto nesreće.
Broš! Mogla bi da nosi haljinu bez prslučeta i da prikupi prednji deo.
Izručivši sadržaj svoje kutije sa nakitom na krevet, rasprostre broševe,
uspomene koje je čuvala godinama, koje joj je dao Frenk ili drugi muškarci
pre njihovog venčanja, kao i novi broš koji joj je Džo dao u Denveru. Da
odgovarao bi mali srebrni broš iz Meksika, u obliku konja; nađe mu tačno
mesto. Tako najzad može da nosi haljinu.
Drago mi je da imam bilo šta sada, mislila je za sebe. Toliko mnogo se
pokvarilo; ionako je tako malo ostalo od divnih planova.
Dugo je četkala kosu, tako da joj je pucketala i sijala se, i posle toga je
samo trebalo da odabere cipele i minđuše. Zatim obuče svoj novi kaput, uze
kožnu tašnu – ručni rad, i pođe.
Umesto da vozi stari Studebaker, zamoli vlasnika motela da joj telefonom
pozove taksi. Dok je čekala u kancelariji motela, odjednom joj dođe da
pozove Frenka. Zašto joj je to palo na pamet nije mogla da dokuči, tek ideja
je bila tu. Zašto da ne? zapita se. Mogla bi da poništi optužbe; mogla bi da se
oslobodi troškova; bio bi duboko dirnut kada mu se javi, i srećan da plati.
Stojeći iza stola u kancelariji, držala je slušalicu na uvu, slušajući sa
radošću razgovor telefonista na međugradskim linijama koji su pokušavali da
joj uspostave vezu. Čula je telefonistu iz San Franciska, iz daljine, kako
dobija informaciju za broj, zatim puno krckanja i pucketanja, i najzad sam
telefon kako zvoni. Dok je čekala, pogledala je da li dolazi taksi; trebalo bi da
bude ovde svakog časa, mislila je. Ali neće imati ništa protiv da sačeka; oni s
tim računaju.
„Vaša stranka ne odgovara”, reče joj najzad čejenski telefonista.
„Obnovićemo poziv opet kasnije i…”
„Ne”, reče Julijana, vrteći glavom. To je ionako bio samo jedan hir.
„Neću biti ovde. Hvala.” Obesi slušalicu – vlasnik motela je stajao u blizini
da pazi da mu se ne naplati ništa greškom – i brzo izađe iz kancelarije, na
prohladnu, mračnu ulicu, da tamo stoji i čeka.
Iz saobraćaja se izdvoji sjajan nov taksi, pritera uz ivičnjak i stade; vrata
se otvoriše, vozač iskoči i požuri oko kola. Trenutak kasnije, Julijana se
vozila u raskoši u zadnjem delu taksija, preko Čejena ka kući Abendsenovih.
Abendsenova kuća je bila osvetljena, i iz nje su se čuli muzika i glasovi. To
je bila jednospratna kuća od štukoa sa mnogo šiblja i prilično velikom baštom
uglavnom od ruža puzavica. Prolazeći stazom od kamenih ploča, mislila je,
zar sam stvarno tu? Je li ovo Visoki dvorac? A glasine i priče? Kuća je bila
obična, dobro održavana, bašta negovana. Čak je na dugoj cementnoj stazi za
kola bio parkiran dečji tricikl.
Možda je pogrešni Abendsen? Adresu je uzela iz Čejenskog telefonskog
imenika, ali se ona slagala sa brojem koji je predhodne večeri pozvala iz
Grilija.
Stupi na trem sa ogradom od kovanog gvožđa i pritisnu zvonce. Kroz
poluotvorena vrata mogla je da vidi dnevnu sobu, jedan broj ljudi kako stoje
unaokolo, roletne na prozorima, klavir, kamin, police sa knjigama… lepo
namešteno, pomisli. Prijem? Ali nisu bili svečano obučeni.
Dečak, razbarušen, od oko trinaest godina, u majici i farmerkama, naglo
širom otvori vrata. „Da?”
Ona reče: „Da li je – gospodin Abendsen kod kuće? Je li zauzet?”
Obraćajući se nekom iza sebe u kući, dečko pozva: „Mama, ona hoće da
vidi tatu.”
Pored dečka se pojavi žena crvenkasto-smeđe kose, možda od trideset pet
godina, sa tvrdim sivim očima i osmehom tako potpuno merodavnim i
neumoljivim da Julijana vide da se nalazi licem u lice sa Karolinom
Abendsen.
„Ja sam zvala sinoć”, reče Julijana.
„Oh da, naravno.” Osmeh joj postade širi. Imala je savršene pravilne bele
zube; Irkinja, zaključi Julijana. Samo irska krv može toj vilici dati takvu
ženstvenost. „Dajte mi vašu tašnu i kaput. Vrlo dobro što ste došli sada; tu
nam je nekoliko prijatelja. Kakva divna haljina… Kuća Kerubini, je l’ te?”
Povede Julijanu preko dnevne sobe do jedne spavaće sobe gde položi
Julijanine stvari sa ostalim stvarima na krevet. „Moj muž je tu negde.
Potražite visokog čoveka sa naočarima, pije staromodno piće.” Inteligentna
svetlost u njenim očima izli se na Julijanu; usne joj zadrhtaše – između nas je
toliko mnogo razumevanja, shvati Julijana. Zar to nije čudesno?
„Dugo sam vozila”, reče Julijana.
„Da, jeste. Sad ga vidim.” Karolina Abendsen je povede nazad u dnevnu
sobu, ka jednoj grupi ljudi. „Dragi”, pozva, „dođi ovamo. Ovo je jedna od
tvojih čitateljki koja jako želi da ti kaže nekoliko reči.”
Jedan čovek iz grupe se pokrenu, izdvoji i priđe noseći svoje piće.
Julijana vide ogromnog visokog čoveka sa crnom kovrdžavom kosom; koža
mu je, isto tako, bila tamna, a oči su izgledale crvenkaste ili smeđe, veoma
tople boje iza naočara. Nosio je po meri šiveno, skupo odelo od prirodnog
vlakna, možda od engleske vune; odelo je povećavalo njegova široka robusna
ramena, nemajući svoje linije. U svom životu nikada nije videla baš takvo
odelo; zagleda se, fascinirana.
Karolina reče: „Gospođa Frink je vozila svoje od Kenon Sitija iz
Kolorada, samo da s tobom razgovara o Skakavcu.”
„Mislila sam da stanujete u tvrđavi”, reče Julijana. Sagnuvši se da je
pogleda, Hotorn Abendsen se zamišljeno osmehnu. „Da, stanovali smo. Ali
smo morali da se penjemo do nje liftom, pa sam dobio fobiju. Bio sam
prilično pijan kada sam dobio fobiju ali koliko se ja sećam, a i pričaju; odbio
sam da stojim u liftu jer sam rekao da kabl lifta vuče Isus Hristos, a mi idemo
skroz. I bio sam rešen da ne stojim.”
Ona ne shvati.
Karolina objasni: „Hot govori, od kada ga znam, da će sesti kada konačno
vidi Hrista; neće stajati.”
Himna, seti se Julijana. „Tako ste digli ruke od Visokog dvorca i preselili
se nazad u grad”, reče.
„Hteo bih da vam sipam piće”, reče Hotorn.
„Važi”, reče ona. „Ali ne starinsko.” Već je pogledom uhvatila sto sa
nekoliko boca viskija, hors d’oeuvres, čašama, ledom, mikserom, trešnjama i
kriškama pomorandže. Krenu ka stolu, Abendsen sa njom. „Samo I. V.
Harpera na ledu”, reče ona. „To uvek volim. Znate li proročansku knjigu?”
„Ne”, reče Hotorn pripremajući joj piće.
Zapanjena, ona reče: „Knjigu promena?”
„Ne znam, ne”, ponovi on. Pruži joj piće.
Karolina Abendsen reče: „Nemoj je zadirkivati.”
„Pročitala sam vašu knjigu”, reče Julijana. „U stvari, završila sam je
večeras. Kako ste znali sve to, o drugom svetu o kojem ste pisali?”
Hotorn ne reče ništa; trljao je zglavkom gornju usnu, zagledan negde
pored nje i namršten.
„Jeste li koristili proročanstvo?” zapita Julijana.
Hotorn je okrznu pogledom.
„Ne želim da se zavitlavate ili šalite”, reče Julijana. „Ispričajte mi ne
praveći duhovitost od toga.”
Grizući usnu, Hotorn je gledao u pod; obavi ruke oko sebe, stade da se
klati napred-nazad na petama. Ostali u blizini u sobi su bili zaćutali, i Julijana
zapazi da su promenili ponašanje. Nije ih obradovalo, sada, to što je ona
rekla. Ali ona ne pokuša da to povuče ili zamaskira; nije se pretvarala. Stvar
je bila i suviše značajna. A ona je prešla predug put i učinila previše mnogo
da bi od njega prihvatila išta manje od istine.
„Na to pitanje je – teško odgovoriti”, najzad reče Abendsen.
„Ne, nije”, reče Julijana.
Sada su svi u sobi zaćutali; svi su gledali u Julijanu koja je stajala sa
Karolinom i Hotornom Abendsenom.
„Žao mi je”, reče Abendsen, „ne mogu tako odmah da odgovorim.
Moraćete to da prihvatite.”
„Zašto ste onda napisali knjigu?” zapita Julijana.
Pokazujući svojom čašom, Abendsen reče: „Šta znači taj broš na vašoj
haljini? Odbija opasne duše – duhove nepromenljivog sveta? Ili samo
prikuplja i pridržava sve?”
„Zašto menjate temu?” reče Julijana. „Izvrdavate odgovor na ono što sam
vas pitala i pravite ovakvu besmislenu opasku? To je detinjasto.”
Hotorn Abendsen reče: „Svako ima – tehničke tajne. Vi imate vaše; ja
svoje. Trebalo bi da pročitate moju knjigu i prihvatite sve onako kako stoji,
baš kao što i ja prihvatam ono što vidim…” Opet pokaza čašom na nju. „Ne
pitajući da li je ona ispod prava je l’ te, ili napravljena sa žicama i šipkama i
sunđerastom postavom. Zar to nije u sklopu verovanja u prirodu ljudi i u ono
što vidite uopšte?” Izgleda pomisli ona, iznerviran i uzrujan, ne više uglađen,
ne više domaćin. A Karolina je, primeti ona krajičkom oka, imala izraz
napete ozlojeđenosti; usne su joj bile stisnute, i potpuno je prestala da se
smeši.
„U vašoj knjizi ste”, reče Julijana, „pokazali da postoji izlaz. Zar niste to
mislili?”
„Izlaz”, ponovi on sa ironijom kao odjek.
Julijana reče: „Učinili ste mnogo za mene; sada vidim da nemam čega da
se bojim, nemam šta da želim ili mrzim ili izbegavam, ovde, ili od čega da
bežim. Ili šta da postižem.”

Gledao ju je, njišući svoju čašu, proučavajući. „Ima mnogo toga na ovom
svetu što se ne isplati, po mom mišljenju.”
„Razumem šta se dešava u vašoj glavi”, reče Julijana. Za nju je to bio
stari poznati izraz na licu muškarca, ali je ne uznemiri što ga je tu videla.
Više se nije osećala kao nekad. „U dosijeu Gestapoa je stajalo da vas privlače
ovakve žene.”
Abendsen reče, tek malčice promenivši izraz, „Gestapoa nema od 1947.”
„Onda S. B… ili već šta je.”
„Da li biste objasnili?” reče Karolina žustrim glasom.
„Želim da objasnim”, reče Julijana. „Dovezla sam se do Denvera sa
jednim od njih. Oni će se konačno ovde pojaviti. Treba da odete negde gde ne
mogu da vas nađu, umesto što držite ovako otvorenu kuću i dozvoljavate
svakom da ušeta, kao što sam ja učinila. Sledeći koji dođe dovde – neće biti
nikoga kao što sam ja da ga zaustavi.”
„Kažete ‘sledeći’ ”, reče Abendsen posle kratkog ćutanja. „Šta se desilo
sa onim sa kojim ste se dovezli do Denvera? Zašto se on neće ovde pojaviti?”
Ona reče: „Prerezala sam mu vrat.”
„To je baš nešto”, reče Hotorn. „Da ti to kaže jedna devojka, devojka
koju nikada pre u životu nisi video.”
„Zar mi ne verujete?”
On klimnu glavom. „Sigurno.” Nasmeši joj se stidljivo, nežno,
beznadežno. Izgleda da mu čak nije ni padalo na pamet da joj ne veruje.
„Hvala”, reče.
„Molim vas, sakrijte se od njih”, reče.
„Pa”, reče on, „to smo pokušali, kao što znate. Kao što ste pročitali na
omotu knjige… o svem oružju i žici pod naponom. I dali smo da se to napiše
da bi izgledalo kako i dalje preduzimamo mere predostrožnosti.” Glas mu je
bio izmoren, suv.
„Mogao bi bar da nosiš neko oružje”, reče njegova žena. „Znam da će te
jednog dana neko koga pozoveš u kuću da pričaš s njim ubiti, neki nacistički
stručnjak, da ti se osveti; a ti ćeš baš ovako filozofirati. Predviđam to.”
„Mogu te uhvatiti”, reče Hotorn, „ako hoće. Bila žica pod naponom i
Visoki zamak ili ne.”
Takav si fatalista, pomisli Julijana. Pomiren sa svojim sopstvenim
uništenjem. Da li i to znaš, onako kako si poznavao svet u svojoj knjizi?
Julijana reče: „Proročanstvo je napisalo vašu knjigu. Zar nije?”
Horton reče: „Želite li istinu?”
„Želim je i imam pravo na nju”, reče ona, „zbog onoga što sam učinila.
Zar nije tako? Znate da jeste.”
„Proročanstvo je”, reče Abendsen, „bilo u dubokom snu sve vreme dok se
pisala ta knjiga. U dubokom snu u uglu kancelarije.” Oči mu nisu izražavale
veselje; umesto toga, lice mu je izgledalo izduženije, turobnije nego ikad.
„Kaži joj”, reče Karolina. „Ona je u pravu; ima pravo da zna, zbog onoga
što je učinila za tebe.” Obrati se Julijani: „Onda ću vam ja reći, gospođo
Frink. Hot je odabirao rešenja. Hiljade rešenja. Pomoću redova. Istorijski
period. Temu. Likove. Zaplet. Bile su mu potrebne godine za to. Hot je čak
pitao proročanstvo kakav uspeh će knjiga imati. Reklo mu je da će doživeti
veoma veliki uspeh, prvi stvarni uspeh u njegovoj karijeri. Bili ste u pravu.
Mora da i sami dosta koristite proročanstvo kada ste znali.”
Julijana reče: „Pitam se zašto bi proročanstvo napisalo roman. Jeste li
ikad pomislili da ga to pitate? I zašto roman o tome kako su Nemci i Japanci
izgubili rat? Zašto baš tu priču a ne neku drugu? Šta je to što ono ne može da
nam kaže direktno, kao što je pre uvek govorilo? Ovo mora da je drugačije,
zar ne mislite tako?”
Ni Hotorn ni Karolina ne rekoše ništa.
„Ono i ja smo”, reče najzad Hotorn, „davno postigli sporazum oko
autorskih prava. Ako ga ja pitam zašto je napisalo Skakavca, završiću time
što ću mu predati svoj deo. To pitanje znači da ja nisam uradio ništa osim
kucanja, a to nije ni istina ni pošteno.”
„Ja ću ga pitati”, reče Karolina, „ako ti nećeš.”
„To nije pitanje koje postavljaš ti”, reče Hotorn. „Neka ona pita.” Julijani
reče: „Vi imate – natprirodan um. Jeste li svesni toga?”
Julijana reče: „Gde je vaš primerak? Moj je u kolima, kod motela, doneću
ga ako mi ne dopustite da koristim vaš.”
Okrenuviši se, Hotorn pođe. Ona i Karolina pođoše za njim, kroz sobu
punu sveta, ka jednim zatvorenim vratima. Kod vrata ih ostavi. Kada se opet
pojavi, svi su videli dve jednake knjige sa crnim koricama.
„Ja ne upotrebljavam strukove hajdučice”, reče Julijani. „Ne mogu da im
uhvatim smisao; Stalno ih ispuštam.” Julijana sede za stočić u uglu. „Moram
da imam hartiju za pisanje i olovku.”
Jedan od gostiju joj donese hartiju i olovku. Ljudi u sobi priđoše i
napraviše krug oko nje i Abendsenovih, da slušaju i gledaju.
„Možete pitanje reći glasno”, reče Hotorn. „Ovde nemamo tajni.”
Julijana reče: „Proročanska knjigo, zašto si napisala Skakavac pritiska?
Šta treba da saznamo?”
„Postavljate pitanje na uznemirujuće praznoveran način”, reče Hotorn.
Ali čučnu da bi pratio bacanje novčića. „Hajdete”, reče; pruži joj tri kineska
novčića od mesinga, sa rupama u sredini: „Ja obično upotrebljavam ove.”
Ona poče da baca novčiće; osećala se spokojna i veoma prisebna. Hotorn
je zapisivao redove umesto nje. Kada je bacila novčiće šest puta, zagleda se
dole i reče:
„Sunce na vrhu. Tui pri dnu. Prazno u centru.”
„Znate li koji je to heksagram?” reče ona, „a da ne upotrebite tablicu?”
„Da”, reče Hotorn.
„To je Čung Fu”, reče Julijana. „Unutarnja istina. I ja znam bez tablice. I
znam šta to znači.”
Digavši glavu, Hotorn stade da je posmatra. Sada je imao gotovo divlji
izraz. „To znači, je li tako, da je moja knjiga istinita?”
„Da,” reče ona.
Razljućen, on reče: „Nemačka i Japan su izgubili rat?”
„Da.”
 Hotorn onda zatvori obe knjige i podiže se na noge; ne reče ništa.
„Čak ni vi nećete to da vidite”, reče Julijana.
On je razmišljao jedno vreme. Pogled mu je postao prazan. Okrenut u
sebe, shvati ona. Preokupiran, sobom… i onda mu se oči opet razbistriše;
zagunđa, trže se.
„Ni u šta nisam siguran”, reče on.
„Verujte”, reče Julijana. On odrečno zavrte glavom.
„Zar ne možete?” reče ona. „Jeste li sigurni?”
Hotorn Abendsen reče: „Želite li da vam potpišem primerak Skakavca?”
Ona se takođe podiže. „Ja bih da pođem”, reče. „Najlepše vam hvala.
Izvinite, ako sam vam pokvarila veče. Ljubazno od vas što ste me pustili da
uđem.” Prolazeći pored njega i Karoline, uputi se kroz krug ljudi, iz dnevne
sobe pa u spavaću sobu gde su joj bili kaput i tašna.
Dok je oblačila kaput, Hotorn se pojavi iza nje. „Želite li da znate šta
ste?” Okrenu se Karolini koja je stajala pored njega. „Ova devojka je demon.
Mali htonični[70] duh koji…” Podiže ruku i protrlja obrvu, pomerivši malo
naočare sa njihovog mesta. „Koji neumorno luta licem zemlje.” Vrati naočare
na mesto. „Ona postupa po instinktu, jednostavno izražavajući svoje biće.
Ona nije mislila da se ovde pojavi i učini zlo; to joj se jednostavno desilo,
kao što nas zadesi vreme. Drago mi je što je došla. Nije mi žao što sam ovo
saznao, ovo otkriće koje je ona doživela kroz knjigu. Ona nije znala šta će
ovde raditi ili saznati. Mislim da smo svi mi srećni. Nemojmo se ljutiti zbog
toga; okej?”
Karolina reče: „Ona je strašno, strašno razorna.”
„Takva je i stvarnost”, reče Hotorn. Pruži ruku Julijani. „Hvala za ono što
ste učinili u Denveru”, reče.
Ona se rukova s njim. „Laku noć”, reče. „Učinite kao što kaže vaša žena.
Nosite bar neko malo oružje.”
„Ne”, reče on. „Odlučio sam to još davno. Neću dozvoliti da me to
uznemirava. Tu i tamo mogu da se oslonim na proročanstvo, ako me zaista
uhvati nervoza, naročito kasno noću. To nije loše u takvoj situaciji.”
Osmehnu se. „U stvari jedina stvar koja me još brine je to što znam da sve te
propalice što stoje tu unaokolo slušajući i sve shvatajući ispijaju sve piće u
kući dok mi razgovaramo.” Zatim se okrete i ode, nazad do stola da nađe
svežeg leda za svoje piće.
 „Gde ćete sada kad ste završili ovde?” reče Karolina.
„Ne znam.” Problem je nije mučio: mora da sam mu pomalo slična,
mislila je; neću dopustiti da me brinu izvesne stvari ma kako bile značajne.
„Možda ću se vratiti svom mužu Frenku. Pokušala sam večeras da mu
telefoniram; možda ću opet probati. Videću kako se budem osećala kasnije.”
„Uprkos toga što ste učinili za nas, ili što kažete da ste učinili…”
„Želeli biste da nikada nisam došla u ovu kuću”, reče Julijana.
„Ako ste spasli Hotornov život strašno je od moje strane, ali ja sam tako
uznemirena; ne mogu sve to da shvatim, to što ste vi rekli i što je Hotorn
rekao.”
„Što je to čudno”, reče. „Nikada ne bih pomislila da će vas istina
naljutiti.” Istina, mislila je. Strašna kao smrt. Ali teže ju je naći. Ja imam
sreće. „Mislila sam da ćete biti isto tako zadovoljni i uzbuđeni kao što sam i
ja. To je nesporazum, zar ne?” Ona se nasmeši, i gospođa Abendsen,
poćutavši, uspe da joj uzvrati osmeh. „Pa, sad, laku noć.”
Trenutak kasnije; Julijana je ponovo gazila svojim stopama nazad stazom
od kamenih ploča, ulazeći u mrlje svetlosti koje su dolazile iz dnevne sobe,
zatim u senke iza travnjaka oko kuće, dok ne izađe na crni trotoar.
Išla je dalje ne osvrćući se na Abendsenovu kuću, tražeći ulicama neki
taksi ili kola, u pokretu, svetla i živa, da je vrate u njen motel.
 Napomene
[1] Jenki; prim. prev.
[2] Pogrešan korak, greška (franc.); prim. prev.
[3] Japan (‘domovinska ostrva’); prim. prev.
[4] Zemlja osmeha; prim. prev.
[5] Lepotica; prim. prev.
[6]Gospode, Her Kreisleiter. Je li ovo možda mesto gde se može sagraditi
koncentracioni logor? Vreme je tako lepo. Vruće, ali ipak lepo; prim. prev.
[7] Brza sablast (nem.); prim. prev.
[8]Kinez – pogrdan naziv; prim. prev.
[9]Jang – U kineskoj filosofiji i umetnosti, muški element, izvor života i
toplote; Jin – ženski element, koji predstavlja tamu, hladnoću, i smrt; prim.
prev.
[10] Satori – rasvetljenje duha za kojim teže Zeo-Budisti; prim. prev.
[11]
Podrugljiv naziv za doseljenike iz južne Evrope, posebno Italijane; prim.
prev.
[12]Medna pčelica; prim. prev.
[13] Pažnja, moje dame i gospodo; prim. prev.
[14] Boje se da; prim. prev.
[15] Kineska četvrt San Franciska; prim. prev.
[16] Veliko hvala; prim. prev.
[17] Zlatna bulka; prim. prev.
[18] Narod. Zemlja. Krv. Čast; prim. prev.
[19] Dobrota; prim. prev.
[20] Trenutak; prim. prev.
[21] Priroda; prim. prev.
[22] Umetnički predmeti; prim. prev.
[23]Šašavko, ćaknut (jevr.); prim. prev.
[24]Potok u SE Virdžiniji gde su se odigrale dve bitke u Američkom
građanskom ratu, 1861. i 1862; prim. prev.
[25] Sakramento; prim. prev.
[26]Vrsta tamnog čaja, podvrgnutog delimičnoj fermentaciji pre sušenja;
prim. prev.
[27] Britanski vojnik; prim. prev.
[28] ‘…Krupp i Sinovi’; prim. prev.
[29] Gilbert i Sullivan, engleski kompozitori; prim. prev.
[30] Podvig izvanredne snage ili veštine; prim. prev.
[31] Tao – (kineski) – Put, osnovni princip celokupne prirode; prim. prev.
[32] Širok pojas vezan u stilizovanu mašnu, koji nose Japanke; prim. prev.
[33] „Imadoh jednog druga”; prim. prev.
[34] Gospođica usamljena srca; prim. prev.
[35] Momak (nem.); prim. prev.
[36] Nevaljalac; prim. prev.
[37] Jevrejska knjiga; prim. prev.
[38] Države Stenovitih planina; prim. prev.
[39] Uprava, služba (nem.); prim. prev.
[40] Glavna uprava bezbednosti Rajha (nem.); prim. prev.
[41] Udarna grupa (nem.); prim. prev.
[42]Engleski stil nameštaja, za vreme vladavine Džordža III (nazvan tako po
projektantu); prim. prev.
[43] Stil nameštaja, nazvan po projektantu; prim. prev.
[44]„Ko jezdi tako pozno/kroz noć i vetar taj?/To otac s čedom svojim/kroz
pusti jaše kraj.” (Gete: ‘Erlkonig’, ‘Bauk’, u prepevu A. Šantića); prim. prev.
[45] Govnožderi; prim. prev.
[46] Savim sigurno; prim. prev.
[47] Telefonska stanica za inostranstvo; prim. prev.
[48] Kancelarija; prim. prev.
[49] Uz to Vam veoma zahvaljujem; prim. prev.
[50] Hladnokrvnost, sabranost (franc.); prim. prev.
[51] Stari partijski drug (nem.); prim. prev.
[52] Momče; prim. prev.
[53] „Eno ga.”; prim. prev.
[54] Čuveni slučaj (franc.); prim. prev.
[55] Budističko učenje o odgovornosti za svoje postupke u svim
inkarnacijama, čime se objašnjava dobra i zla sreća; slobodno: kob, sudbina
(Sanskrit); prim. prev.
[56] Zabranjena (nem.); prim. prev.
[57] Naziv starog geografskog časopisa; prim. prev.
[58] Die Hure (nem.) – kurva, drolja; prim. prev.
[59] Tiho (muzički termin); prim. prev.
[60]Trol – u skandinavskom folkloru, džin; kasnije – dobar, ali često davolast
patuljak; prim. prev.
[61] Izmet (lat.); prim. prev.
[62]Maya (sansk.) – obmana, iluzija; materijalni svet kao varljiv i nestvaran;
prim. prev.
[63]Tojo Hideki (1884-1948) – japanski general i državnik, predsednik vlade
od 1941-1944; prim. prev.
[64] Probudi se (nem.); prim. prev.
[65] Satori – rasvetljenje duha kojem teže Zen-budisti; prim. prev.
[66] Sumrak bogova (nem.); prim. prev.
[67] „Moje dame i gospodo. Pažnja, molim.” (nem.); prim. prev.
[68]„Molim vas da me da me izvinite. Da niste Vi Kapetan Rudolf Vegener,
iz Abwehra?” (nem.); prim. prev.
[69] Narod (nem.); prim. prev.
[70] Koji pripada zemlji, podzemni (grčki); prim. prev.