Dragoslav Srejović

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК
24
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

РАЧА
2011
Centre for Mythological Studies of Serbia
Mythology collection
24
Rača
2011
Центар за митолошке студије Србије
Уредник
ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приредио
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 24
Прво издање
Издавач
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ — РАЧА
Главни и одговорни уредник

ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приређивач
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
Редакција
проф. др Радмило Петровић, проф. др Милорад Радусиновић,
доц. др Малиша Станојевић, Живојин Андрејић, проф. др Марко
Атлагић, Бобан Станојевић
Рецензенти
проф. др Александар Петровић, проф. др Радмило Петровић, др
Миленко Богдановић, Живојин Андрејић
Технички уредник
Бобан Станојевић
Преводи на енглески
Братислав Срећковић, Мирјана Марушић, Анкица Станојевић
Тираж
300
Штампа
Колор Прес — Лапово
ISBN 978–86–83829–42–2
Академик
Драгослав Срејовић
Рача
2011
CENTRE DES ÉTUDES MYTHOLOGIQUES DE SERBIE
DRAGOSLAV SREJOVIĆ
membre de l’Académie
Академик Драгослав Срејовић
Научни скуп „Академик Драгослав Срејовић“
Рача
16. април 2011. године
САДРЖАЈ
Садржај 9
Подарје 13
Биоблиографија академика Драгослава Срејовића 15

Живојин Андрејић 15
Драгослав Срејовић 41
1931–1996 41
Никола Тасић 41
Драгослав Срејовић и источна Србија 51

Видојко Јовић 51
Центар за научна истраживања САНУ 61

и Универзитета у Крагујевцу –
поглед изнутра 61
Лела Вујошевић 61
Борба за античко наслеђе академика Срејовића 79

Бранко Надовеза 79
Неколико непознатих података о пореклу академика Драго-
9
Митолошки зборник 25
слава Срејовића 95
Бориша Радовановић 95
Драгослав Срејовић и Врњачка Бања – Прилози за биографију

115
Јелена Боровић-Димић 115
Сећања са археолошких ископавања на Лепенском Виру 125

Иванка Црнобрња 125
Обдарје 133
Метафизика, уметност и митско-историјски обрасци 135

мезолитско-неолитске културе
Лепенског Вира 135
Живојин Андрејић 135
Драгослав Срејовић као догађај 169

Петар Милосављевић 169
О биоклиматском карактеру архитектуре културе Лепенског

Вира 207
Ненад Милорадовић 207
Old European Language as the Protoserbian Language 227

Aleksandar M. Petrovic 227
Вигиланција 243
Радмило Петровић 243
10
Садржај
Допринос Драгослава Срејовића развоју проучавања царске

дијадеме 263
као хералдичког симбола 263
Марко Атлагић 263
Звездана Елезовић 263
Римска Доклеја под лумпом археолога Драгослава Срејовића

275
Милорад П. Радусиновић 275
Частодарје 289
Ватинска култура и микенски свет 291

Миленко Богдановић 291
„Cheval“ и „коњ“ 307

Бобан M. Станојевић 307
Праисторијско насеље у Стапарима 315

Љиљана Мандић 315
Налазишта из предримског периода у зони става Јужне Мора-

ве и Западне Мораве 327
Душан Рашковић 327
Прилог проучавању појасних копчи типа Ламинци 349

Славица Арсенијевић 349
Информација о површинским налазима са рекогносцирања
11
неолитских телова у Семберији (1995–2005.) 405

Мирко Бабић 405
Први трагови христијанизације наших простора 415

Млађан Цуњак 415
Скраћено техничко упутство за израду радова 439
12
ПОДАРЈЕ
13
14
Оригинални научни рад
УДК: 012 Срејовић Д.
БИОБЛИОГРАФИЈА АКАДЕМИКА
ДРАГОСЛАВА СРЕЈОВИЋА
DRAGOSLAV SREJOVIC’S BIBLIOGRAPHY
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ1
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ
РАЧА
1955.
1. Cista iz Vučedola, Živa antika V-2, Skoplje 1955, 403–406.
1956.
2. Једна непубликована ваза из Винче, Годишњак Музеја града
Београда III, Београд 1956, 21–26.
3. Thymiateria, Živa antika VI-2, Skoplje 1956, 301–306.
1. mitcentar@nadlanu.com
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ 15
1957.
4. Баденска керамика у Винчи, Зборник Филозофског факулте-
та IV-1, Београд 1957, 73–79.
5. Јелен у нашим народним обичајима, Гласник Етнографског
музеја у Београду VIII, Београд 1957, 231–237.
6. Kritsko-mikenski religiozni simboli u badensko-vučedolskoj
kulturi, Živa antika VII-1, Skoplje 1957, 123–136.
7. Na temu klasična – moderna umetnost, Delo III/8–9, Beograd
1957, 337–353.
8. Pregled kamenog oruña i oružja iz Vinče, (коаутор: Б. Јовано-
вић), Arheološki vestnik VIII/3–4, 256–267.
9. George E. Mylonos, Ancient Mycenae the Capital of
Agamemnon, London 1957, (приказ), Živa antika VII-2, Skoplje
1957, 280–282.
10. Fitz Schachermayer, Poseidon und die Entstehung des
griechischen Gotterglaubens, Leo Lehnen Verlag, Munchen 1957,
(приказ), Živa antika VII-2, 285–288.
1958.
11. Les anciens elements balkaniques dans la figuew de Narko
Kraljević, Živa antika VIII-1, Skoplje 1958, 75–79.
12. Prethodni izveštaj o zaštitno-sistematskom iskopavawu u Donjoj
Brnjici, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije III, Priština 1958,
271–273.
13. Wilhelm Brandenstein, Die Gottin von Dupljaja, Carinhia I/3–4,
1956, 419–424, (приказ), Старинар VII–VIII, Београд 1958,
420–422.
14. A. Rmpf, Stilphasen der spatantiken Kunst, Westdeutscher
Verlag, Koln und Opladen 1957, (приказ), Živa antika VIII-2,
Skoplje 1958, 383–386.
16 ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
Биоблиографија академика Драгослава Срејовића
1959.
15. Бронзана статуа из Тамнича, Старинар IX–X, Београд 1959,
43–52.
16. Dva kasnoantička portreta iz Srbije, Živa antika IX, Skoplje 1959,
253–264.
17. Prvi rezultati ispitivanja rimske nekropole u Sasama, (коаутор:
М. Баум), Članci i graña za kulturnu istoriju Bosne III, Tuzla 1959,
23–54.
18. Оруђе и оружје од кости и накит из Винче, (коаутор: Б. Јо-
вановић), Старинар IX–X, Београд 1959, 181–190.
19. Портрет византијске царице из Балајнца, (коаутор: А. Си-
мовић), Старинар , Београд 1959, 77–87.
20. Tragičan lik kritičara, Delo V-3, Beograd 1959, 316–327.
21. J. Banner, Die Peceler Kultur, Budapest 1956, (), Старинар IX–X,
Београд 1959, 395–397.
22. P. Amandry, Colection Helene Stathatos. Les bijoux antiques,
Strasbourg 1953, (приказ), Старинар IX–X, 400–401.
1960.
23. Dokleja – Duklja – naselje i nekropola, Arheološki pregled 2,
Beograd 1960, 112–114.
24. Karagač – Kosovska Mitrovica, nekropola, Arheološki pregled 2,
Beograd 1960, 72–74.
25. Novi rezultati ispitivanja rimske nekropole Sase, (коаутор: М.
Баум), Članci i graña za kulturnu istoriju istočne Bosne IV, Tuzla
1960, 3–31.
26. Pesak – Korbovo – Negotin, nekropola, Arheološki pregled 2,
Beograd 1960, 59–60.
27. Praistorijska nekropola u Donjoj Brnjici, Glasnik Muzeja Kosova
i Metohije IV–V, Priština 1960, 83–135.
28. Archaeologia Iugoslavica I (1956), III (1959), Рад војвођанских

музеја 9, Нови Сад 1960, 291–293.
29. Зборник радова Народног музеја I, Београд 1958, Рад вој-
вођанских музеја 9, 292–293.
1961.
30. Два порфирна портрета из Србије и проблем датовања те-
трархијске порфирне скулптуре, Гласник Српске академије на-
ука и уметности XII-1, Одељење друштвених наука, Београд
1961, 80.
31. Doclea код Титограда, Старинар XI (1960), Београд 1961,
245–246.
32. Три праисторијске оставе из источне Србије, Старинар
(1960) XI, Београд 1961, 47–64.
33. Karagač, Kosovska Mitrovica – nekropola razvijenog metalnog
doba, Arheološki pregled 3, Beograd 1961, 54–55.
34. Pesak, Korbovo – žutobrdska i slovenska nekropola, Arheološki
pregled 3, Beograd 1961, 40.
35. Doclea код Титограда, Старинар XII, Београд 1961, 279–280.
36. Ј. Тодоровић – А. Цермановић-Кузмановић, Бањица – на-
сеље винчанске културе, Београд 1961, Рад војвођанских музеја
10, Нови Сад 1961, 228–229.
37. F. Neumann, Die Grobe Mutter, Rhein-Verlag Zurich 1956, Živa
antika XI-1, Skoplje 1961, 204–206.
1963.
38. Versuch einer historichen Wertung der Vinča-Gruppe,
Archeologia Iugoslavica IV, Beograd 1963, 5–17.
39. Bare, Kragujevac – praistorijske hunke, (коаутор: М. Јеринић),
Arheološki pregled 5, Beograd 1963, 46–47.
1964.
40. Jevrejska grobnica u Duklji, (коаутор: А. Цермановић-Кузма-
новић), Jevrejski almanah, Beograd 1964, 56–62.
41. Donje Butorke – Kladovo – praistorijsko naselje starčevačke i
kocofeni grupe, Arheološki pregled 6, Beograd 1964, 51–52.
42. Gotovouša, Pljevlja – ilirska humka starijeg gvozdenog doba,
(коаутор: Ч. Марковић), Arheološki pregled 6, 39.
43. Versuch einer geschichtlichen Werung der Butnir-Gruppe,
Archeologia Iugoslavica V, Beograd 1964, 1–8.
1965.
44. La necopole romaine a Duklja (Doclea) pres de Titograd en
Montenegro, (коаутори: А. Цермановић-Кузмановић и О. Вели-
мировић-Жожић), Inventaria archeologica 8, Beograd 1965.
45. Ispitivanje rimske nekropole u Sasama 1961–1962, Članci i graña
za kulturnu istoriju istočne Bosne VI, Tuzla 1965, 7–49.
46. Komini, Pljevlja – rimska nekropola, ( ), Arheološki pregled 7,
Beograd 1865, 144–145.
47. Lepenski Vir, Boljetin, Donji Milanovac – neolitsko naselje,
Arheološki pregled 7, 91–93.
48. Milića gradina, Ljuljaci, Kragujevac – gradina bronzanog doba,
Arheološki pregled 7, 54–55.
49. Римске некрополе Раног царства у Југославији, Старинар
XIII–XIV, Београд 1965, 49–88.
50.Споменици праисторије и антике, У: Србија. Знаменитости
и лепоте, Београд 1965, 153–184.
51. The Neolitic Figurines from Yugoslavia, Jahrbuch fur
prahistorische und etnographische Kunst 21, Berlin 1965, 28–41.
1966.
52. Lepenski Vir – a new Prehistoric Culture in the Danubia Region,
Archeologia Iugoslavica VII, Beograd 1966, 13–17.
1967.
53. Praistorija, Beograd 1967.
54. Novootkrivena lepenska kultura, Jugoslovenski istorijski časopis
VI/1–4, Beograd 1967, 103–110.
55. Rezultati novih arheoloških istraživanja u jugoistočnom delu
rimske provincije Dalmacije, (коаутор: А. Цермановић-Кузмано-
вић), (VII конгрес археолога Југославије, Херцег Нови 1966.),
Materijali IV, Beograd 1967, 21–28.
56. Rezultati arheoloških istraživanja na području antičke Dokleje,
Materijali IV, 69–76.
57. Споменици архитектуре и скулптуре са Лепенског Вира,
Развитак VII/4–5, Зајечар 1967, 70–75.
58. Lepenski Vir, Katalog, Beograd 1967.
59. После открића код Лепенског Вира. Једна предрасуда мање,
Политика 19352, Београд 20. август 1967, 15.
1968.
60. Данило – Бутмир – Ленђел, Старинар XVIII (1967), Београд
1968, 1–10.
61. Die Lepenski Vir-Kultur, Raggi VIII-4, Zurich 1968, 101–114.
62. Komini, Pljevlja – rimska nekropola, (А. Цермановић-Кузма-
новић, Ч. Марковић), Arheološki pregled 8 (1966), Beograd 1968,
115–116.
63. Komini, Pljevlja – rimska nekropola, (А. Цермановић-Кузма-
новић, Ч. Марковић), Arheološki pregled 9, Beograd 1968,
113–115.
64. Lepenski Vir 7000 Years Age, Ilustrated London News, Arch. Sec.
2282, London 1968.
65. Лепенски Вир, ископавања 1965–1967. године, Старинар
XVIII (1967), Београд 1968, 157–166.
66. Неолоитска пластика централнобалканског подручја, У: Не-
олит централног Балкана, Народни музеј, Београд 1968,
177–243.
67. Pottery and Sculpture from Lepenski Vir, Ilustrated London
News, Arch. Sec. 2282, London 1968.
68. Праисторија и антика, У: Војводина – знаменитости и лепо-
те, Београд 1968, 177–206.
69. Die Lepenski Vir. Kultur, Ragii VIII - 4, 1968, 101–114.
70. Lepenski Vir. A New Prehistoric Cultur in the Danubian Region,
Archeologia iugoslavica VII, Beograd 1968, 13–17.
1969.
71. Лепенски Вир – Нова праисторијска култура у Подунављу,
Београд 1969.
72. Доње Буторке, Кладово – насеље старијег нолита и позног
енеолита, У. Старе културе у Ђердапу, Београд 1969, 69–71.
73. Лепенски Вир, насеље из доба преднеолита и старијег не-
олита, У. Старе културе у Ђердапу, 69–71.
74. Die genetischen und chronologischen Beizehungen der Vinča
und der Lengyel-gruppe, Študijne zvesti 17, Nitra 1969, 383–392.
75. Lepenski Vir, Archeologia 28, Paris 1969, 42–51.
76. Lepenski Vir, Doba upotrene metala, У: Umetničko blago
Jugoslavije, Beograd 1969, 74–94.
77. Lepenski Vir, Obdelovanje kovin, У: Umetnosti zakladi
Jugoslavije, Beograd, Ljubljana, Zagreb 1970, 51–56, 77–94.
78. Lepenski Vir, Protoneolithic and Erly Neolitic Settlements,
Archaeology 22-1, New Yersey 1969, 26–35.
79. Лепенски Вир, Гласник српске књижевне задруге XXIV,

Београд 1969, 3–8.
80. Нови налази из Доклеје, Старинар XIX (1968), Београд 1968,
89–100.
81. The Roots of the Lepenski Rir Culture, Archeologia Iugoslavica
X, Beograd 1969, 13–21.
1970.
82. Alte Stadt am Eisernem Tor, Bild der Wissenschaft 2, Suttgart
1970, 159–164.
83. Lepenski Vir, Boljetin – predneolitska i neolitska naselja i
nekropola, Arheoloљki pregled 11 (1969), Beograd 1970, 121.
1971.
84. Arheologija i istorija, Treći program Radio Beograda, Beograd
1971, 465–470.
85. Die Lepenski Vir-Kultur und der Beginn der Jungsteinzeit an der
Mittleren Donau, Fundamente Reihe A/3, Koln – Wien 1971, 1–19.
86. Donja Brnjica, necropole de l’Age du Fur Ancien – recherches et
resultats, У: Epoque prehistorique et protohistorique en Yougodlvie,
Beograd 1971, 171–173.
87. Lepenski Vir, site protoneoltique et neolitique, (коаутор: З. Ле-
тица) , У : Epoque prehistorique et protohistorique en Yugoslave,
Beograd 1971, 180–183.
88. Hunters – Fishers of the Iron gate, (коаутор: З. Летица),
Ilustrated London News, Arch. Sec. 2357, London 1971.
89. Erli Farming Cultures in Central Serbia – preliminary report and
Guide to an exibit in the National museum of Kragujevac, Eastern
Yugoslavia, (коаутор: A. McPherron), Kragujevac 1971.
90. Predneolitsko i neolitske kulture u Đerdapu, Materijali VI (VIII
kongres arheologa Jugoslavije, Bor 1969), Beograd 1971, 19–25.
1972.
91. Komini, Pljevlja – nekropola antičkog grada, (коаутор: А. Цер-
мановић-Кузмановић), Arheološki pregled 14, Beograd 1972,
91–92.
92. Kulturen des fruhen Postglazials im sudlichen Donauraum,
Balcabica III, Beograd 1972, 11–48.
93. Lepena kod Karaule, Boljetin – naselje starijeg gvozdenog doba,
Arheološki pregled 12 (1970), Beograd 1972, 71–72.
94. Europe's First Monumental Sculpture. New Discoveries at
lepenski Vir, Thames and Hudson, London 1972.
95. Europe's First Monumental Sculpture. New Discoveries at
lepenski Vir, London, New York, Stein and Day, 1972.
96. Necropoles romaines a Komini pres de Pljevlja (Municipium
S…), (коаутори: А. Цермановић-Кузмановић и Ч. Марковић),
Inventaria Archaeologica 15, Beograd 1972.
97. Lepenski Vir, Boljetin – predneolitska i neolitska naselja i
nekropole, Arheološki pregled 12 (1970), Beograd 1972, 72–73.
98. Vlasac, Boljetin – epipaleolotska naselja i grobovi, (коаутор: З.
Летица), Arheološki pregled 12, 67–71.
99. La religion de la culture de Lepenski Vir, : Symposium
international sur les religions de la prehistoire, Valcamonica 1972,
1–7.
100. А. Цермановић-Кузмановић, Комини, Пљевља – Некропо-
ла античког града, Археолошки преглед 14, Београд 1972,
91–92.
1973.
101. Die Anfange des Neolithikums im Bereich des Donauraumes,
У: Actes du VIIIe Congres international des sciences prehistoriques
et protohistoriques, Beograd 1973, 252–263.
102. Karagač and the Problem of the Ethnogenesis of the

Dardanians, Balcabica IV, Beograd 1973, 39–72.
103. Kultura Lepenskog Vira i njena prirodna sredina, Zemlja i ljudi
23, Beograd 1973, 105–114.
104. Lepenski Vir – Eine vorgeschichtliche Geburtsstatte
europaischer Kultur, Gustav Lubbe Verlag, Bergisch Gladbach 1973.
105. Muzeji Jugoslavije, Beograd 1973.
1974.
106. Епипалеолитска насеља на Власцу, Старинар XXII (1971),
Београд 1974, 23–33.
107. Lepenski Vir, Yugoslavia: The First Planned Settlement in
Europe, Ekistics 38, Athens 1974, 364–367.
108. Komini kod Pljevalja – rimske nekropole, (коаутори: А. Цер-
мановић-Кузмановић и Ч. Марковић), Arheološki pregled 15
(1973), Beograd 1974, 71–73.
109. Mezolitske osnove neolitskih kultura u južnom Podunavlju,
Materijali X, Beograd 1974, 21–30.
110. Винча, У: Велика археолошка налазишта у Србији,
Београд 1974, 7–17.
1975.
111. Гробнице Аурелије Максимине и Паконија Монтасне у
Коминама (Municipium S…), Зборник Народног музеја VIII,
Београд 1975, 177–189.
112. Komini, Pljevla Municipium S, rimske nekropole, (коаутор: А.
Цермановић-Кузмановић и Ч. Марковић), Arheološki pregled 16
(1974), Beograd 1975, 89–90.
113. Остава из Алуна; Остава из Уровице; Остава из Брзе Па-
ланкње; Преглед металних остава на територији СРС, У: Пра-
историјске оставе у Србији и Војводини I, Београд 1975, 93–96,

96–100, 100–103, 104.
114. Pećina Odmutnjača, Plužine – višeslojno praistorijsko, (коау-
тори: Ч. Марковић, Р. Кујовић), Arheološki pregled 16, Beograd
1975, 10–11.
115. Pećina Spila, Perast – višeslojno praistorijske nalazište, (коау-
тор: Ч. Марковић, Ј. Мартиновић, Р. Кујовић), Arheološki
pregled 16 (1974), Beograd 1975, 11–12.
116. La religion de la Culture de Lepenski Vir, : Les religions de la
prehistoire, Capo di Ponte 1975, 87–94.
117. The Late Roman Imperial Palace at Gamzigrad, Illustrated
London News, Arch. Sec. 2368, London 1975.
118. Antička Duklja. Nekropola, (коаутори: А. Цермановић-Куз-
мановић, О. Велимировић-Жижић), Cetinje 1975.
1976.
119. Gamzigrad, Zaječar – kasna antika, (коаутор: А. Лаловић),
Arheološki pregled 17 (1975), Beograd 1976, 72–73.
120. Hunke stepskih odlika na teritoriji Srbije, Godišnjak Centra za
balkanološka ispitivanja Akademije nauka i umjetnosti Bosne i
Hercegovine XIII-11, Sarajevo 1976, 117–130.
121. Komini, Pljevlja – rimska nekropola, (коаутори: А. Цермано-
вић-Кузмановић и Ч. Марковић), Arheološki pregled 17, 104–105.
122. Lepenski Vir 7000 Years Age; Lepenski Vir, У: The Great
Archeologistes, London, Secker and Warburg, 1976, 406–407; 408.
123. Muzeji Jugoslavije, Beograd, Ljubljana, Zagreb 1976.
124. Римска некропола у Коловрату, Сеоски дани Сретена Ву-
косављевића IV, Пријепоље 1976, 89–92.
1977.
125. The Odmut Cave – a new facet of the Mesolithic Culture of the
Balcan Peninsula, Archeologia Iugoslavica XV (1974), Beograd 1977,
3–6.
126. Пећина Одмут, У: Велика археолошка налазишта у Црној
Гори, Београд 1977, 7–13.
127. Праисторијска некропола у Дојевићима и њен значај за
оцену етничке припадности становника долине Рашке у пре-
римско доба, Новопазарски зборник 1, Нови Пазар 1977, 73–81.
128. Варварске енклаве на подручју муниципија С…, Balcanica
VIII, Београд 1977, 83–87.
129. Muzeji Jugoslavije, (на словеначком језику), Beograd, Zagreb,
Ljubljana 1977.
130. Muzeums of Yugoslavia, (на енглеском језику), Beograd,
Ljubljana, Zagreb 1977.
1978.
131. Власац – Мезолитско насеље у Ђердапу, коаутор: З. Лети-
ца), Том I, Београд 1978.
132. Neolithisation de la region des Portes de Fer, Godišnjak Centra
za balkanološka ispitivanja Akademije nauka i umetnosti Bosne i
Hercegovine XVI-14, Sarajevo 1978, 21–29.
1979.
133. Балкански источници Милана Будимира, У: Милан Буди-
мир, Споменица САНУ V-1, Београд 1979, 21–24.
134. Uvod; Zaključna razmatranja, (коаутори: А. Бенац и М. Гара-
шанин), У : Praistorija jugoslovenskih zemalja II, Sarajevo 1979,
11–31; 635–667.
135. Покушаји етничког и територијалног разграничења старо-

балканских племена на основу начина сахрањивања, У:
Сахрањивање код Илира, Београд 1979, 79–87.
136. Protoneolit – Kultura Lepenskog Vira, У : Praistorija
jugoslovenskih zemalja II, Sarajevo 1979, 33–76.
137. Речник грчке и римске митологије, (коаутор: А. Цермано-
вић-Кузмановић), Београд 1979, 1987, 1989, 1992, 2000.
138. Лепенски Вир. Водич, (на српском и енглеском језику), На-
родни музеј, Београд 1979.
1980.
139. Gamzigrad, Zaječar – kasna antika, Arheološki pregled 21
(1979), Beograd 1980, 126–127.
140. Les industries litiques de Vlasac et de Lepenski Vir, (коатори: J.
K. Kozlowski, S. Kozlowski), У: Problems de la neolithisation dans
certaines regions de l’Europe, Krakow 1980, 195–205.
141. Праисторијска некропола на локалитету Латинско гробље,
(коаутор: З. Летица), Новопазарски зборник 4, Нови Пазар 1980,
155–159.
1981.
142. Гамзиград, (коаутори: А. Лаловић и Ђ. Јанковић), Стари-
нар XXXI (1980), 65–80.
143. Културе старијег и средњег каменог доба; Културе млађег
каменог доба; Култура бакарног и раног бронзаног доба; Кул-
туре средњег и позног бронзаног доба; Културе гвозденог доба,
У: Историја српског народа I, Београд 1981, 3–14; 15–30; 31–43;
44–53; 54–65.
144. Lepenski Vir, Menschenbilder einer fruhen europaischen
Kultur, Mainz am Rhein 1981.
145. Lepenski Vir, Menschenbilder einer fruhen europaischen

Kultur, (коаутор: Љ. Бабовић) Koln 1981.
1982.
146. Praistorijska epoha; Rimski period, У: Socijalistička Republika
Srbija I, Beograd 1982, 521–538; 539–548.
147. Antička umetnost; Antički i ranovizantijski spomenici, У:
Socijalistička Republika Srbija II, Beograd 1982, 5–15; 73–78.
148. Two Late Roman Temples at Gamzigrad, (коаутори: А. Лало-
вић и Ђ. Јанковић), Archeologia Iugoslavica XIX (1978–1979),
Beograd 1982, 54–63.
149. Лепенски Вир. Водич, (коаутор: Љ. Бабовић), Народни му-
зеј, Београд 1982, 1983 (на енглеском), 1986, 1995.
1983.
150. Археологија на Великој школи и Универзитету у Београду,
Споменица Археолошког друштва 1883–1983, Српско архео-
лошко друштво, Београд 1983, 17–25.
151. A Find from Lisijevo Polje near Inagrad (Montenegro), (коау-
тор: Ч. Марковић), Archeologia Iugosavica XX–XXI (1980–1981),
Beograd 1983, 70–79.
152. Касноантичка житница у Маскару, (1982–1983), Београд
1983, 35–43.
153. Koreni zapadno-evropske civilizacije, Gradina VIII, Niš 1983,
128–135.
154. Увод; Гамзиград у праисторији; Римско пољско имање;
Царски дворац; Каталог, У: Гамзиград – касноантички царски
дворац, Београд 1983, 4–16; 19–21; 21–23; 24–68; 69–95.
155. Umetnost Lepenskog Vira, (коаутор: Љ. Бабовић), Beograd
1983.
156. Muzeji Jugoslavije, (на италијанском језику), Milano 1983.
157. Племенити дарови Лазара Трифуновића, Сведске друштва

историчара уметности СР Србије 15, Београд 1983, 8.
158. Predgovor, У: A. Manić, U svitanje sveta, priča o lovcima iz
lepenskog Vira, Beograd 1983, 5–9.
1984.
159. Катаринине ливаде, насеље бронзаног доба, Старинар
(1982–1983), Београд 1984, 209–210.
160. Lepenski Vir, (коаутор: Љ. Бабовић), Jugoslawische Revue
208, Belgrad 1984, 17–19.
161. Лепенски Вир, незолитско и неолитско насеље, Старинар
XXXIII–XXXIV (1982–1983), Београд 1984, 195–196.
162. Лепенски Вир – римска кула, Старинар XXXIII–XXXIV,
197–199.
163. Власац, мезолитско насеље, (коаутор: З. Летица), Старинар
XXXIII–XXXIV, 231–232.
164. Милоје М. Васић, творац српске археолошке науке, Стари-
нар XXXV, Београд 1984, 25–32.
165. Уметност и религија, У: Винча у праисторији и средњем
веку, Београд 1984, 42–56.
1985.
166. Белешке о археологији (напомене), У: Ф. Каниц, Србија
земље и становништво од римског доба до краја века , Београд
1985, 575–596.
167. Die Welt der ersten Ackerbauern im Donauraum, (коаутор: Љ.
Бабовић), Jugoslawiche Revue 1–2, Beograd 1985, 4–8.
168. Felix Romuliana, Галеријева палата у Гамзиграду, Старинар
XXXVI, Београд 1985, 51–67.
169. Кад смо били културно средиште света, У: Средиште кул-
туре миленијума, Београд 1985, 40–70.
170. Two Memorial Monuments of Roman Palatial Architecture:

Diocletianus’ Palac in Split and Galerius’ Palace at Gamzigrad,
Archaeologia Iugoslavica XXII–XXIII (1982–1983), Beograd 1985,
41–49.
1986.
171. Две касноантичке царске палате, Глас САНУ CCCXLIII,
Одељење историјских наука, 5, Београд 1986, 9–25.
172. Felix Romulian: царска палата или…?, Старинар XXXVII,
Београд 1986, 87–102.
173. Гроб угледне Трачанке из Улпијане, Старинар XXXVII,
179–189.
174. A cultura e a arte de Lepenski Vir, Catalogue, (коаутор: Љ. Ба-
бовић), Galeria de Exposicoes Temporarias, Lisboa 1986.
175. El arte de Lepenski Vir. Catalogue, Museo Arqueologico
Nacional, Madrid 1986.
176. The art of Lepenski Vir. Catalogue, Southampton Art Gallery,
Southampton 1986.
177. Лепенски Вир, Водич, (коаутор: Љ. Бабовић), Београд 1986.
1987.
178. Bioče, paleolitsko nalazište, (коаутор: О. Жижић), Arheološki
pregled 27 (1986), Ljubljana 1987, 36.
179. Die Hauptwege des Vortosses der Steppenkulturen auf den
Balkan, У: Hugelbestattung in der Karpaten-Donau-Balkan-Zone
wahrend der aneolithischen Period, Beograd 1987, 45–49.
180. Kasnoantički i ranovizantijski portret, У: Antički portret u
Jugoslaviji, Beograd 1987, 95–103.
181. Medena stijena, paleolitsko i mezolitsko naselje, (коаутор: Ч.
Марковић), Arheološki pregled 27, 37–38.
182. Neolithic religion, У: The Encyclopedia of Religion, Mircea

Eliade et al. 9, New York 1987, 352–360.
183. Римска скулптура у Србији, (коаутор: А. Цермановић-Куз-
мановић), Београд 1987.
184. Lepenski Vir – prahistorische Plastik vom Eisernen Tor.
Katalog, (коаутор: Љ. Бабовић), Bodemuseum, Berlin 1987.
185. Hugelbestattung in der Karpaten-Donau-Balkan-Zone
wahrend der aneolithischen Periode, (едитор са: Н. Тасић),
Beograd 1987.
вић-Кузмановић), (друго издање), Београд 1987.
187. Археологија (САНУ 1886–1986), (уредник: С. Ћелић),
Београд 1987, 106–107.
1988.
188. Благо из Крушевице, (коаутор: О. Вукадин), У: Рашка ба-
штина 3, Краљево 1988, 7–14.
189. Die Hofarchitektur im Zeitalter der Tetrarchie; Balcanica
XVIII–XIX (1987–1988), Beograd 1988, 115–221.
190. Spatantikes und fruhbyzantinisches Portret, У: Antike Portrats
aus Jugosawien, Frankfurt am Main 1988, 32–40.
191. The Neolithic of Serbia, У: The Neolithic of Serbia.
Arhaeological Research 1948–1988, Belgrad 1988, 5–19.
192. Divostin and the Neolihic of Central Serbia,(едитор са: A.
NcPherron), Pittsburgh 1988.
193. The Neolithic of Serbia, Archaeogical Research 1948–1988,
(едитор), Belgrade 1988.
1989.
194. El retrat tard i el Bizanti primitui, У: Retrats antivs a Iugoslavia,
Barcelona 1989, 61–73.
195. La cultura di lepenski Vir, L’umana avventura, anno 3/10

(1988–1989), Milano-New York-Paris-Stuttgart 1989, 73–79.
196. Felix Romuliana, Il palazzo di Galero a Gamzigrad, L’umana
avventura, anno 4/12, Milano-New York-Paris-Stuttgart 1989,
23–33.
197. The Mesolithic of Serbia and Montenegro, У: The Mesolithic in
Europe, Edinburg 1989, 481–491.
198. Felix Romuliana, Галеријева палата у Гамзиграду, (коаутор:
А. Лаловић), Центар за археолошка истраживања Филозофског
факултета, Београд 1989, 1991.
вић-Кузмановић), (треће издање), Београд 1987.
1990.
200. Дијалог човека са каменом, У: Човек и камен, Београд 1990,
92–119.
201. Lepenski Vir, У: 5 Millions d'années d'aventure humaine,
Bruxelles 1990, 288–299.
202. The Neolithic of Serbia: A Review of Research, У: Die ersten
Bauern 2, Zurich 1990, 91–97.
203. Винча. Центар неолитске културе у Подунављу, (коаутори:
Н. Тасић, Б. Стојановић), Центар за археолошка истраживања
Филозофског факултета, Београд 1990.
204. Vinča and its word, (едитор), Belgrade 1990.
1991.
205. Die Darstellung der Tetrachen am Osttor der jungeren
Befestigung von Romuliana, Зборник Филозофског факултета
XVII, Београд 1991, 177–185.
206. Трибалски гробови у Љуљацима, Старинар XL–XLI
(1989–1990), Београд 1991, 141–153.
207. Мир Младена Србиновича, Москва 1991, 5–6.

208. Пред сликама Недељка Гвозденовића, (уредник: Д. Вуко-
тић), Титоград-Београд 1991.
209. Felix Romuliana – Галеријева палата у Гамзиграду, (коау-
тор: А. Лаловић), Београд 1991.
1992.
210. Археологија и природне науке – могућност и ограничења,
У: Археологија и природне науке, Београд 1992, 7–10.
211. Етнологија, археологија и антропологија данас, Гласник
Етнографског института XLI, Београд 1992, 49–53.
212. Leksikon religija i mitova drevne Evrope, (коаутор: А. Церма-
новић-Кузмановић), Beograd 1992, 1996.
213. Археологија и природне науке, (едитор), САНУ, Београд
1992.
вић-Кузмановић), (четврто издање), Београд 1987.
1993.
215. Der Balkan und Anatolien in der mittleren und jungeren
Steinzeit, Anatolica XIX, Istambul 1993, 269–282.
216. Felix Romuliana – Галеријев идеолошки тестамент; Архи-
тектура; Архитектонски украси; Портрет; Скулптура; Мозаик;
Сликарство, У: Римски царски градови и палате у Србији, (на
српском и енглеском језику) Београд 1993, 31–53, 86–88,
193–195, 225–227, 239–241, 261–263, 277–279.
217. У Гамзиграду (Ромулијани) пронађена глава статуе рим-
ског императора Галерија, Развитак 33 / 1–2, Зајечар 1993,
64–65.
218. Царски маузолеј у Гамзиграду (Felix Romuliana), Развитак
33 / 3–4, Зајечар 1993, 4–8.
219. Римски царски градови и палате у Србији, САНУ, (еди-

тор), (на српском и енглеском језику), Београд 1993.
1994.
220. A Porphyry Head of a Tetrarch from Romuliana (Gamzigrad),
XLIII–XLIV (1992–1993),
221. Emperor Galerius’s Buildings in Romuliana (Gamzigrad,
Eastern Serbia), (коаутор: Ч. Васић), Antiquite Tardive 2, Paris
1994, 123–141.
222. The representation of Tetrachs in Romuliana, Antiquite Tardive
2, Paris 1994, 143–152.
223. Царски маузолеји и консекративни споменици у Felix
Romuliani. Гамзиград, источна Србија, (коаутор: Ч. Васић), (на
српском и енглеском језику), Београд 1994.
1995.
224. Diva Romula – Divus Galerius, Сунчани сат IV/5, Сремска
Митровица 1995, 17–30.
225. Diva Romula – Divus Galerius, У: The Age of Tetrarchs,
Beograd 1995, 295–310.
226. Imperial Head Unearthed in Serbia, archaeology 48 (1), New
York 1995, 14.
227. Felix Romuliana, Галеријева палата у Гамзиграду, (коаутор:
А. Лаловић), Центар за археолошка истраживања, Београд
1995.
228. The Age of Tetrarchs, (едитор), Beograd 1995.
1996.
229. Felix Romuliana, la residence de l’empereur Galere,
Archeologia 319, Dijon 1996, 20–29.
230. Лепенски Вир, У: Национални парк Ђердап. Развитак при-

роде и човека, Београд 1996, 133–140.
231. Родно место цара Јустинијана, Освит VI/16, Лесковац 1996,
5–7.
232. Foreword, У: Prehictoric Settelments in Caves and Rock-
Shelters of Serbia and Montenegro, Fascicule I, Belgrad 1996, 7–8.
233. Prehictoric Settelments in Caves and Rock-Shelters of Serbia
and Montenegro, (едитор), Fascicule I, Belgrad 1996.
234. Iliri e Traci, Milano 1996.
235. Празно поље, Вршац 1996.2
1997.
236. Art et religion des premieres agriculturs du Bassin danubien,
Les Dossiers d’Archeologie 220, Dijon 1997, 18–25.
237. Le Danube arterecentrale de i’Europe; Les Dossiers
d’Archeologie 220, Dijon 1997, 2–9.
238. Lepenski Vir: Becean de la civilisation du Bassin danubien, Les
Dossiers d’Archeologie 220, Dijon 1997,10–17.
239. Dragoslav Srejović, Arheološki leksikon, (коаутор: А. Церма-
новић-Кузмановић), Beograd 1997.
1998.
240. Археолошко благо Косова и Метохије, Галерија САНУ (ау-
тор изложбе), Београд 1998.
241. Балкан и Анадолија у средње и млађе камено доба, (при-
редио: В. Јовић), Књижевност 103 – 3/4, Београд 1998, 760–765.
2. За израду овог дела библиографије консултовани су: Драгослав Срејовић,
дописни члан, Годишњак САНУ (1975), Београд 1976, 175–179; Б. Јовановић,
Драгослав Срејовић, редовни члан, Годишњак САНУ CIII (1996), Београд 1997,
465–462; Библиографија, Уздарје Драгославу Срејовићу, Београд 1997, 74–83.
242. Иконографија градитељског подухвата римског императо-

ра Галерија у Гамзиграду, (приредио: В. Јовић), Књижевност
104 – 11/12, Београд 1998, 2084–2093.
243. Огледи о древној уметности : од Лепенског Вира до Визан-
тије, (приредио: В. Јовић), Београд 1998.
1999.
244. Три значајна археолошка открића за која је везан мој жи-
вот, Развитак 201–202, Зајечар 1999, 60–74.
245. Dragan Stojkov, У: U svetu oblutaka Dragana Stojkova. Katalog,
Beograd 1999.
246. Археолошко и историјско време, (приреди: В. Јовић), Књи-
жевност 104 – 3/4, Београд 1999.
247. Уметност и религија првих подунавских земљорадника,
Књижевност 104 – 5 , Београд 1999.
2000.
вић-Кузмановић), Београд 2000, 2004.
249. Na temu klasična – moderna umetnost, У: M. Nedeljković,
Nedogled Ikarije, Kragujevac 2000, 115–123.
250. Три најзначајнија археолошка открића за која је везан мој
живот, Настава историје 12, Београд 2000, 186–208.
2001.
251. Искуства прошлости, (приредио: В. Јовић), Београд 2001.
2002.
252. Илири и Трачани, (приредио В. Јовић, преговор А. Пала-
вестра), Београд 2002.
2003.
253. Имамо споменике на које треба да будемо поносни, Разви-
так 213–214, Зајечар 2003, 4–10.
2004.
254. Власац – мезолитско насеље у Ђердапу, (коаутор: З. Лети-
ца), Развитак 217–218, Зајечар 2004, 12–14.
255. Светлост, простор и време Драгана Тодоровића, Развитак
217–218, 68.
2007.
256. Лепенски Вир. Водич, (коаутор: Љ. Бабовић), Народни му-
зеј, Београд 2007.
2010.
257. Царски дворац, У: Felix Romuliana – Гамзиград, (коаутор),
Београд 2010, 43–47.
Литература
Драгослав Срејовић, дописни члан – Биографија, Годишњак САНУ,
LXXXII (1975), Београд 1976, 174–179.
Срејовић Драгослав (1931), Мала енциклопедија Просвета 3, Београд
1986, 470.
Н. Тасић, Академик Драгослав Срејовић (1931–1996), Новопазарски
зборник 20, Нови Пазар 1996, 183–184.
Љ. Зотовић, Успомене и сећања, In memoriam, Драгослав Срејовић,
Viminacium 10, Пожаревац 1996, 299–304.
Н. Тасић, Драгослав Срејовић 1931–1996, Старинар XLVIII, Београд
1997, 239–242.
N. Tasić, Prehistoric Southeastern Europe in the Works of Dragoslav
Srejović, Balcanica XXVIII, Belgrade 1997, 7–14.
Уздарје Драгославу Срејовићу, Поводом шездесет година живота од
пријатеља, сарадника и ученика, Београд 1997.

М. Гарашанин, Драгослав Срејовић (1931–1996), Годишњак САНУ,
CIII (1996), Београд 1997, 587–588.
Драгослав Срејовић, редовни члан (Допуна биографије и библиогра-
фије), приредила: Биљана Јовановић, Годишњак САНУ, CIII
(1996), 455–462.
Рад Драгослава Срејовића на истраживању праисторије Централног
Балкана, Меморијал Драгослава Срејовића, Зборник радова 1,
Крагујевац 1998.
Археолошко благо Косова и Метохије, Галерија САНУ (аутор изло-
жбе). Каталог, Београд 1998.
J. Janićijević, The Cultural Treasury of Serbia, Beograd 1998.
Тако је говорио и радио Драгослав Срејовић; Д. Срејовић, Три значај-
на археолошка открића за која је везан мој живот, Развитак
201–202, Зајечар 1999, 59–74.
И. Ивањи, Празно поље, (интервју Д. Срејовића), (Предговор: В.
Огњановић, приредио: В. Јовић), Београд 1999.
Археологија и археолози, Развитак 207–208, Зајечар 2002, 58–74.
М. Живић, Felix Romuliana – 50 година одгонетања, Зајечар 2003.
Рад Драгослава Срејовића на истраживању античке археологије, Ме-
моријал Драгослава Срејовића, Зборник радова 2, Крагујевац
2003.
Пола века систематског истраживања Гамзигарада (Ромулијане), Раз-
витак 211–212, Зајечар 2003, 3–44.
Митолошки зборник 10–11, (Научни скуп: Митологија Лепенског Ви-
ра, Д. Милановац); Научни скуп: Дунав митска рек, В. Гради-
ште), Рача 2004.
Археологија – истраживања и одгонетања, Развитак 217–218, Зајечар
2004, 3–46.
В. Јовић, Срејовић и Хад, Политика 32534, Београд, 5. јун 2004, В4.
В. Јовић, Лепенски Вир као инспирација, Развитак 215–216, Зајечар
2004, 85–86.
Ж. Андрејић, Метафизика Лепенског Вира, Рача 2005.
Археологија и археолози, Развитак 225–226, Зајечар 2006, 69–92.

Љ. Бабовић, Светилишта Лепенског Вира, Београд 2006.
В. Јовић, Драгослав Срејовић – археолог светског гласа, Даница,
Београд 2006, 115–122.
Археологија и номинација, Развитaк 227–228, Зајечар 2007, 5–18.
И. Ивањи, Срејовић и музика, Развитaк 227–228, Зајечар 2007, 19–22.
Љ. Бабовић, Тајна Лепенског Вира. Каталог, Народни музеј, Београд
2008.
Драгослав Срејовић и уметност, Меморијал Драгослава Срејовића,
Зборник радова 3, Крагујевац 2008.
Д. Борић, Култура Лепенског Вира у светлу нових истраживања,
Гласник САД 24, Београд 2008, 9–44.
Академик Драгослав Срејовић – Од Лепенице до Лепенског Вира,
Митолошки зборник 24, Рача 2010.
УДК: 902:929 Срејовић Д.
ДРАГОСЛАВ СРЕЈОВИЋ
1931–1996
НИКОЛА ТАСИЋ1
СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ
БЕОГРАД
У низу великих имена српске, југословенске и светске архе-

ологије која су последњих година отишли од нас, несумњиво
је најблиставије име Драгослав Срејовић. Нема, и задуго неће
бити енциклопедија, лексикона, великих синтеза праисториј-
ске или античке археологије, историје култура и цивилиза-
ција нашег старог континента, у којима се неће наћи резулта-
ти његовог научног рада. Пријатељи, генерације студената
које је извео на пут науке, сећаће се лика увек насмејаног, дра-
гог човека, спремног на лепу реч, на другарски или очински
савет, спремног да саслуша озбиљне животне проблеме или
наивне љубавне јаде својих ученика. Једноставан и приступа-
1. ntasic@gmail.com
НИКОЛА ТАСИЋ 41
чан, добар и кад хвали и кад грди млађе, обесхрабривао је са-

беседнике логиком свога размишљања, изузетном сугестивно-
шћу и чврстином аргумената. Његов брилијантан говорнички
дар није остављао простора саговорнику да му се супротстави.
У полемикама међу колегама, у уопштеним разговорима с
пријатељима или на научним скуповима, остајао је доследан
али не и тврдоглав, било да је реч о струци или о другим љу-
бавима којима се предавао: позоришту, филму, књизи, сли-
карству, класичној музици. Често би, свестан не баш велике
вредности какве сентименталне причице или романа, па чак и
оних из предратних „Недељних илустрација“, жустро бранио
просечност, иако је управо њему она најмање била својствена.
Бранио је зарад оних хиљада читалаца који су с усхићењем
читали те јефтине романе. Није се устезао да пусти сузу над
љубавним јадима сеоске учитељице или над судбином јунака
филма „Прохујало с вихором“.2
Овај кратки увод о личности Драгослава Срејовића можда
није прикладан ни прилици поводом које се пише, ни угледу
часописа у коме се објављује. Али, чини нам се да великог ар-
хеолога какав је он био не можемо разумети ако личности на-
учника одвојимо од личности човека. Чак и неке слабости или
упорно истрајавање у сопственом мишљењу постаће нам тако
разумљивији. Професор Милоје Васић, учитељ Срејовића и
многих генерација, често је у својим последњим годинама го-
ворио, помало пркосно: „Господо, зар ви мислите да ја не знам
да Винча није јонска колонија, али пустите их нека се мало по-
муче да докажу да она то није“ (разговори у шетњи Калемегда-
2. Уз сагласност академика Николе Тасића објављујемо овај текст који своје-
добно објављен као некролог поводом смрти академика Драгослава Срејо-
вића (Старинар XLVIII, 1997. године.)
42 НИКОЛА ТАСИЋ
ном с М. Васићем). Нешто од тога остало је и Срејовићу. Гра-

био је даље, без освртања на оно што је урадио, остављајући
другима да исправе оно што се могло исправити. Страст ис-
траживача гонила га је напред, у откривање нових тајни које
су замагљивале слику развоја праисторијских култура и број-
них античких споменика на нашем тлу. Нова сазнања била су
за њега изазов и поглед му је вазда био уперен напред.
Основни биографски подаци казују да је Срејовић рођен 8.
октобра 1931. године у Крагујевцу, у угледној трговачкој поро-
дици у којој се држало до части и поштења, и у којој је књига
била добар сапутник одрастања и сазревања његовог и њего-
вих сестара. Култ лепе књижевности пратио га је од тренутка
када је научио прва слова па до последњих дана живота.
Осећао је потребу да прати догађаје у песничком или драм-
ском стваралаштву, у литератури уопште. Кроз Крагујевачку
гимназију је просто прошетао и из ње изашао као најбољи ђак
генерације. Матурирао је 1950, а четири године касније стекао
диплому Филозофског факултета у Београду. Године 1964. од-
бранио је, први у својој генерацији, докторски рад „Неолитске
и енеолитске антропоморфне фигурине у Југославији“. Ка-
ријеру је почео као професор средње школе додељен на рад ка-
тедри за археологију (парадоксалног ли звања у парадоксално
време!), а онда започиње његов пут педагога: асистента, доцен-
та, ванредног и редовног професора на катедри за археологију
Филозофског факултета, где је провео цео свој радни век. Ва-
жио је за омиљеног професора чија су предавања увек била ра-
до посећена, а учионице пуне не само студената археологије
већ и многих знатижељних који су с посебним уживањем пра-
тили његова излагања из праисторијске археологије проткана
безбројним асоцијацијама на живот, уметност, филозофију,
социологију, историју религије и савремена збивања. Слично
Милоју Васићу, правио је веште екскурсе повезујући про-

шлост и садашњост, историју и уметност, археологију и жи-
вот. Његов педагошки рад најбоље је описала Ивана Радо-
вановић, његова ученица и наследница на катедри, у
„Антидорону“, зборнику састављеном њему у част поводом
шесдесет пет година живота. „Уздарју“ које није доживео да
држи у рукама. Умро је 29. новембра 1996. године, неколико ме-
сеци пре него што је књига изашла из штампе.
Пут научника Драгослава Срејовића био је сличан путу про-
фесора Драгослава Срејовића. У непрекидном успону, стре-
мећи савршенству у тумачењу археолошке материје и у начи-
ну излагања. Текстове је по неколико пута прерађивао, тесао,
док не постали права литература – кадкад приповетка, каткад
есеј или студија. Причао ми је да је често сатима знао да седи
над рукописима тражећи једну једину реч, праву реч која ће
објаснити суштину ствари. Стога и није чудо што се његови
радови читају с лакоћом, као неко занимљиво штиво о зби-
вањима у далекој прошлости. Нарочито они радови који се ба-
ве духовним стваралаштвом праисторијског човека, неолит-
ском уметношћу, скулптурама Лепенског Вира или Винче,
радови који говоре о златном накиту из степских тумула код
Бара у Шумадији, о репрезентативном накиту из Крушевца
код Рашке или о уметнички израђеним украсима из гроба
„угледне Трачанке“, откопаног у Черкеском пољу код Улпија-
не. У тим текстовима, а нарочито онима посвећеним мито-
лошким темама, Срејовић прича, попут античких наратора,
приповест о веровањима прохујалих култура и цивилизација,
ослањајући се, при том, на чврсте податке материјалне култу-
ре.
Истраживачки и научни опус Драгослава Срејовића до те
мере је обиман и разноврстан да би нам за пуко набрајање на-
лазишта која је истраживао или радова које је објавио у до-

маћим и страним часописима, монографијама, каталозима и
студијама, требало знатно више простора и времена. Најпот-
пуније податке о њима налазимо у поменутом Зборнику радо-
ва објављених поводом 65-годишњице живота (Антидорон –
Уздарје Драгославу Срејовићу, Београд 1997). Иако непотпуни
(у међувремену је изашло још неколико његових радова, чла-
нака и књига), ти подаци показују све богатство интересовања
која је Срејовић гајио истражујући прошлост људског дру-
штва. С лакоћом је прелазио из једне тематске области у другу,
из једног доба у друго, с једног методолошког приступа на
други. Пут његове знатижеље ишао је од палеолитских стани-
ца Србије и Црне Горе, кроз све праисторијске културе, преко
палеобалканских племена, до римске тетрархије и великих
споменика тог раздобља. Егзактне бројке показују да је Срејо-
вић истраживао скоро седамдесет налазишта у Србији, Црној
Гори и Босни и да је на некима од њих радио и више година
(најдуже у Гамзиграду, затим Лепенском Виру, Коловрату, на
Пештерској висоравни, на римској некрополи Сасе код Сре-
брнице и многим другим). Када се све сабере – то је читав је-
дан радни век проведен у трагању за материјалним сведочан-
ствима о животу и веровањима људи различитих епоха.
Остаће тајна када је стигао да, уза све то, напише више од 200
библиографских јединица: преко двадесет монографија и бли-
зу двеста студија, расправа, чланака, извештаја, критичких
анализа књига које су други написали. Систематизација овог
импресивног опуса превазилази могућности аутора овог не-
кролога и простора који му стоји на располагању. Свесни опа-
сности да ће то бити само уопштена и свакако непотпуна ана-
лиза научних радова Драгослава Срејовића, које баштине
наша наука и култура, поменућемо само поједине области које
су у већој или мањој мери привлачиле његову истраживачку

пажњу и радозналост, не наводећи библиографске податке.
Они се могу наћи у поменутој библиографији у „Антидорону“.
Истраживање палеолита Србије започео је још као студент,
ископавањем пећине код Градца. Наставио га је радећи на
бројним пећинама у Црној Гори (Медена стијена у кањону Ће-
хотине, Биоче у кањону Мораче, Требачки крш код Иванграда
итд.), а у Србији, на подручју Ђердапа, где су први пут на на-
шем тлу откривена мезолитска насеља. Власац и Лепенски Вир
постаће синоними открића једне нове цивилизације, језгра,
какао је сматрао Срејовић, из кога је настала цивилизација на-
шег континента. Управо зато ће Лепенски Вир, осим Гамзигра-
да и периода тетрархије, остати тема којој ће се много пута
враћати током свог четрдесетогодишњег научног рада. Лепен-
ски Вир ће у нашој науци и у раду проф. Срејовића постати
граничник између два истраживачка периода. Откриће једне
културе којој нема премца на европском тлу, с изванредним
монументалним скулптурама, светилиштима и архитектон-
ским остацима, превазилази све што је археолошка наука поз-
навала из преднеолитског и неолитског времена. Лепенски
Вир надмашује значај осликаних пећина у Шпанији и Дор-
доњи, засењује мистику Стоунхенџа. Разумљиво је што је
Срејовић том феномену посветио више књига, студија, ра-
справа и размишљања на екранима многих телевизијских ста-
ница. Угледни издавачи из Лондона (Thames and Hudson),
Њујорка (Stein and Day), Немачке (две куће) такмичили су се ко
ће пре објавити књиге о Лепенском Виру. Изложба о тим нала-
зима, коју је Срејовић осмислио, обишла је многе европске
градове и била пропраћена репрезентативним каталозима
(Немачка, Енглеска, Шпанија, Португалија). У делима пра-
историјских уметника с обала Дунава код Лепенског Вира
уживали су посетиоци у Минхену, Берлину, Мајнцу, Саутемп-

тону, Мадриду, Лисабону.
С ништа мањим жаром бавио се Срејовић проучавањем
винчанске културе. Од докторске дисертације до последњих
својих радова често се враћао тој младалачкој љубави, коју је у
њему пробудио његов професор Милоје Васић. Посебно га је
занимала антропоморфна и зооморфна пластика првих не-
олитских земљорадника на нашем тлу, али и њихова веза са
суседним културама – бутмирском, ленђелском, Данило кул-
туром и другим. Енеолитском периоду посветио је мањи број
радова упркос чињеници да су му први објављени прилози би-
ли управо из те области („Циста из Вучедола“, Жива антика V/
2, 1955; „Баденска керамика у Винчи“, Зборник Филозофског фа-
култета IV/1, 1957; „Критско-микенски религиозни симболи у
баденско-вучедолској култури“, Жива антика VII/1, 1957).
Као што је био зачетник истраживања култура и насеља у
многим областима, тако је и у проучавању бронзаног доба
унео низ нових података који нам много јаснијим чине развој
култура на подручју Дунава, на северу, до Пештерске висорав-
ни и Црне Горе, на југу. Истражио је налазишта дубовачко-жу-
тобрдске културе, оставе бронзаних предмета у источној Ср-
бији и Подунављу, ватинску културу на Милића градини у
Љуљацима, тумуле код Новог Пазара, Пријепоља, поред реке
Таре (Жугића лука), код Матаруга близу Пљеваља, некрополу
код Брњице на Косову, и о свему томе писао. Захваљујући пре-
васходно овом последњем налазишту, као и резултатима ис-
траживања на Пештерској висоравни (Глоговик, Делимеђе, Ла-
тинско гробље и др.) Срејовићу је успело да у оквиру позног
бронзаног доба издвоји једну нову појаву, коју је означио као
брњичка култура. Сличан је био и исход истраживања на Ма-
гури код Гамзиграда, где је открио остатке једне, по његовом
мишљењу, непознате групе, коју је означио као гамзиградска

култура.
Гвоздено доба није представљало посебну преокупацију
Драгослава Срејовића. Па ипак, његово ће име остати везано и
за истраживања овог предримског раздобља на простор Балка-
на. Карагач код Косовске Митровице већ је ушао у научну ли-
тературу кад је реч о појави и генези балканских племена. По-
ред тога, остаће трајно забележена и Срејовићева истраживања
на подручју Трибала, где је идентификовао једну значајну
културно-историјску појаву, коју је назвао Рача-Љуљаци кул-
тура. Издвојивши је као самосталну културу и века пре наше
ере, Срејовић је учинио јасним присуство Трибала у овим
крајевима и испунио једну дотад нејасну хронолошку празни-
ну између Босут–Басараби културе, с једне стране, и раздобља
досељавања Келта у Подунавље и, јужно од њега, у Поморавље
(Пећине код Виминацијума) и Шумадију (Љуљаци), с друге
стране.
Објективном аналитичару дела Драгослава Срејовића те-
шко је да одреди шта је за нашу науку значајније: рад на ис-
траживању праисторијских култура и налазишта, ископавање
и објављивање ремек-дела античке културе и уметности или,
пак, грандиозни захвати археолошко-културног карактера,
међу њима, пре свега, „Речник грчке и римске митологије (са
А. Цермановић-Кузмановић), који је доживео четири издања,
„Лексикон религија и митова древне Европе“ (са истим ко-ау-
тором) или вансеријски „Археолошки лексикон“, који је из
штампе изашао после његове смрти. Чини се, ипак, да је у ње-
говом раду све важно и значајно – колико кратка саопштења
на симпозијуму и конгресима, толико и више од двадесет мо-
нографија које је оставио за собом.
Истраживању античког периода Срејовић је посветио други
део свог научног деловања. Радост почетника употпуњена је

1958. године објављивањем два изузетна налаза античке умет-
ности: Херакла из Тамнича и прелепог портрета византијске
царице Еуфемије из Балајнца – два дела која би пожелела сва-
ка галерија, сваки музеј у свету. Ово задовољство подстакло је
у њему још веће интересовање за античку археологију, па га
убрзо срећемо где грозничаво истражује римску некрополу у
Сасама код Сребрнице и Доклеју (Дукљу) код Подгорице, и
објављује резултате. И тако, праисторичар постаје античар да
би убрзо античар постао праисторичар и тако до краја научног
века. Лако је прескакао векове и просторе, па после рада о
првим земљорадницима у Подунављу објављује античку До-
клеју, за којом следе мезолитски Власац и Лепенски Вир, па
опет пише о римској скулптури, царским маузолејима, Гамзи-
граду – Felix Romuliani и тако редом до последњег свог великог
открића – златног накита из крипте код Шаркамена. И то није
све. Срејовића више нема, а из његове се заоставштине
појављују нови и нови рукописи, нове књиге. Шта је све било у
тој ризници знања, које се наталожило током четрдесет година
рада, никада нећемо до краја сазнати. Сазнаћемо само оно што
је ставио на папир. Римске некрополе код Пљеваља и Прије-
поља можда ће обрадити сарадници професора Срејовића, као
и нека друга налазишта на којима су с њим радили. То је,
уосталом, њихова обавеза. Његово дело биће извор надахнућа
многих генерација које ће се бавити археолошком прошлошћу
овог простора.
Слика заслужног археолога Драгослава Срејовића не би би-
ла потпуна ако се не помене и његов теоријски рад. Археоло-
гију није схватао као сувопарну науку, херметички затворену
у периодизације, типологије, стратиграфију, дескрипцију, и
тако ју је и предавао студентима. Ширина знања које је посе-
довао омогућавала му је да говори и пише о коришћењу дру-

гих наука неопходних за реконструкцију праисторијског или
античког друштва. Интересовање археолога, говорио је, није
предмет ископан или нађен, већ живот онога који га је напра-
вио. Стога не изненађују чланци у разним часописима с тема-
ма као што су „Археологија и историја“, „Археологија и при-
родне науке – могућности и ограничења“, „Етнологија,
археологија и антропологија данас“, „Дијалог човека с каме-
ном“, „Белешке о археологији“.
За све што је урадио за српску и југословенску археологију
Драгослав Срејовић добио је још за живота готово сва при-
знања. Постао је редован члан Српске академије наука умет-
ности 1983. године, биран је најпре за секретара Одељења исто-
ријских наука, а затим и за потпредседника ове највише
научне установе у нас. Добио је многа државна и стручна од-
личја, награде и повеље. Признања ће стизати и даље, иако ње-
га више нема.
УДК: 902:929 Срејовић Д.
903/904 (497.11)
ДРАГОСЛАВ СРЕЈОВИЋ И
ИСТОЧНА СРБИЈА
DRAGOSLAV SREJOVIĆ ET LA SERBIE ORIENTALE
ВИДОЈКО ЈОВИЋ
СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ
БЕОГРАД
У археологији постоје два феномена, међусобно повезана:

Лепенски Вир и Драгослав Срејовић. Феномен Лепенског Вира
одгонетао је Срејовић, а ја ћу покушати да бар мало осветлим
феномен Срејовића. Када је тумачио самониклост и јединстве-
ност Лепенског Вира, Срејовић је тврдио да за остварење вели-
ке културе и велике уметности није неопходно економско бла-
гостање. То најбоље потврђује сâм Лепенски Вир који је
смештен у неприступачној и ћудљивој Ђердапској клисури, и
њоме одвојен од света. Када једног дана неко буде проучавао
ВИДОЈКО ЈОВИЋ 51
Срејовићев опус, наћи ће се пред сличним објашњењем. У јед-

ној сиромашној земљи на Балкану, трусном подручју од пра-
историје до данас, настало је његово велико дело, и то у непо-
вољно време, у време идеологије ненаклоњене науци, у време
грађанских ратова и економских санкција. Значи, и његово де-
ло показује и доказује да велика наука не настаје само у нај-
већим и најбогатијим земљама.
Иако Шумадинац по рођењу, а и преци су му старином из
Љуљака код Крагујевца, Драгослав Срејовић је археолошки
највише био везан за источну Србију. Одмах се намеће пи-
тање: зашто није био везан за Војводину која је у његовој мла-
дости више обећавала археолозима, или за западну Србију где
су се одвајкада сустицале и разилазиле културе, или, пак, за
јужну Србију где се фолклор и стара предања још највише
осећају и гаје, него баш за источну Србију?
Источна Србија је у много чему специфична област: у гео-
лошком, геоморфолошком, климатолошком, ботаничком, ру-
дарском, етнолошком, па и у археолошком смислу. Сигурно је
Срејовић, вођен Цвијићевом логиком, увидео и схватио значај
топографије, геолошке подлоге и фолклора у препознавању те-
рена који обећавају богате археолошке дарове. А све је то у ис-
точној Србији тако испреплетано да је просто чекало једног
Срејовића да прочита дебеле наслаге људског стварања и раза-
рања. То је Срејовић интуитивно осетио и добар део свог, ина-
че кратког, живота посветио источној Србији.
До сада нико то није посебно разматрао, а нарочито просто
невероватно чињеницу: Срејовић је почео и завршио архео-
лошку каријеру у околини Неготина. Започео је 1956. године
изузетним открићем бронзане фигурине Херакла Епитрапези-
оса у Тамничу, а завршио 1996. године у Шаркамену сензацио-
налним налазом касноантичког златног накита. А тај период
52 ВИДОЈКО ЈОВИЋ
Драгослав Срејовић и источна Србија
од 40 година он је провео у истраживању више десетина лока-

литета, од којих су многи у источној Србији:
– 1960–1961 – Песак код Корбова – жутобрдска култура

– 1964 – Доње Буторке код Кладова – старчевачка и Коцо-
фени култура
– 1965-1970 – Лепенски Вир – мезолитска и протостарче-
вачка култура
– 1968 – Катаринине ливаде – енеолитско насеље
– 1968 – Клисура код Лепенског Вира – ватинска култура
– 1969 – Мале ливадице код Лепенског Вира – гвоздено
доба
– 1970 – Бољетин – гвоздено доба
– 1970 – Велике ливадице – бронзано доба, Коцофени
култура
– 1970-1971 – Власац – мезолит, култура Лепенског Вира
– 1970-1996 – Гамзиград – праисторија, касна антика,
средњи век
– 1976-1977 – Барбарош – бронзано доба
– 1980 – ушће Слатинске реке код Брзе Паланке – Черна-
вода и босутска културна група
– 1980 – Руженка код Михајловца - босутска културна
група
– 1980-1984 – Кула код Михајловца – мезолит, гвоздено
доба, рани средњи век
– 1987 – Шкодрино поље код Књажевца – енеолит и гво-
здено доба
– 1991-1996 – Магура код Гамзиграда – бронзано доба
– 1994-1995 – Бањска стена код Гамзиградске Бање – ене-
олит и бронзано доба
– 1994-1996 – Капетанова пећина код Мајданпека – Коцо-

фени култура
– 1994-1996 – Шаркамен – касна антика
– 1996 - Бањска стена - абри – енеолит и бронзано доба
У археологију је ушао преко уметности, која га је стално

пратила на свим локалитетима, а од археологије и живота
опростио се „златним“ открићем, како и доликује таквој несва-
кидашњој личности.
Само две године после дипломирања, 1956, археолошка ре-
когносцирања у источној Србији доносе Срејовићу велико от-
криће у селу Тамничу: бронзану статуету Херакла Епитрапе-
зиоса, изванредну реплику Лизипове фигурине коју је овај
радио за Александра Великог. О Лизипу је иначе писао у свом
дипломском раду. Каква случајност, али не и једина у Срејо-
вићевој каријери!
Највеће Срејовићево откриће представља мезолитска култу-
ра Лепенског Вира у Ђердапу која је монументалним скулпту-
рама од облутака и стаништима изненадила цео свет. То је јед-
но од највећих археолошких открића XX века које је умногоме
променило дотадашња схватања о мезолиту, настанку умет-
ности, миграцијама популација, аутохтоности култура, архи-
тектури, итд. Истовремено, он је дефинисао и протостарчева-
чку културу, значајну за објашњење неолитизације у
Подунављу и централнобалканском подручју. Затим су усле-
дила истраживања Власца у Ђердапу која су употпунила сли-
ку о култури Лепенског Вира.
Гдегод је скулптура са Лепенског Вира излагана у тадашњој
Југославији и Европи изазивала је радозналост, дивљење али и
чуђење. Сигурно је да лепенски уметници нису знали колико
је велики физички свет, нити су слутили да ће њихове скулп-
туре обићи огромне просторе и да ће их посматрати толике

хиљаде људи, за које нису могли ни помислити да постоје из-
ван њихове клисуре, велике воде и околних шума.
Као завршне речи књиге Уметност Лепенског Вира Драго-
слав Срејовић је написао следеће: „Свет облутака у коме је по-
никла уметност Лепенског Вира давно се расточио, али сећања
на њега као да се још увек испољавају у понеком обичају, сти-
ху или вајарском делу. Можда ово и није привид јер се још не
може ни наслутити на које се све начине прошлост прелива у
садашњост и преноси у будућност“ (1983, стр. 64).
Из необјављених његових рукописа ваља навести следеће:
«Откриће Лепенског Вира променило је у много чему наше
схватање древне прошлости и историје уметности. Прво, зато
што се веровало да у то доба, негде на осам или десет хиљада
година пре наше ере човек у Европи није могао да креира ори-
гиналне облике, да је европска култура тог времена била са-
свим маргинална и да је прво плођење културе те древне Евро-
пе протекло под утицајима са Блиског истока или из Мале
Азије, Анадолије, данашњег Леванта… Лепенски Вир је изне-
надио цео свет, јер се мислило да се у једној примитивној кул-
тури, као што су те ловачко-скупљачке културе, не обраћа пу-
но пажње на ликовна остварења, на архитектуру и слично. А
показало се да је човеку у свако доба дата могућност да креира
велике ствари. Оно што је нарочито важно јесте да се стил
обраде камена, стил тих скулптура, потпуно разликује од фор-
ме које су приближно у исто време оствариване на Блиском
истоку. Лепенски Вир је доказ аутономије не само древне
Европе, него и духа европског човека, доказ да у континуитету,
од Лепенског Вира до дана данашњег, постоји нешто што на-
шу европску цивилизацију одваја од великих цивилизација
Египта, Мале Азије или Далеког истока, које имају свој свет,
исто тако хиљадама и хиљадама година конципиран. Без обзи-

ра на то што су сви људи једнаки, њихова искуства су различи-
та. Азијске цивилизације исто тако имају стотинама хиљада
година своје праисторије и касније историје, које су се поне-
што другачије кретале, што нам омогућава само формални
контакт између култура, а у ствари ми не разумемо Исток, као
што ни Исток не разуме европског човека.
Лепенски Вир је исто тако плод једног другог развоја. Ми не
видимо оно дуго клијање једне биљке док је још под земљом,
сакривена од нашег погледа, и одједном видимо биљку која се
нагло развија и цвета, а не знамо њене корене. И тада сам схва-
тио, да пошто је све на Лепенском Виру већ савршено од по-
четка, то је морало имати једну предигру, далеко дужу, и да ће
се у старијим етапама у Подунављу, где се налази центар кул-
туре Лепенског Вира наћи елементи који воде до овог бујања,
до овог процвата. Заиста се и показује, кад се пажљиво посма-
тра, да је у Подунављу бар на још 350 хиљада година такође
постојао један свет зачараних облутака, из којих су се постепе-
но одвајали готово невидљиви садржаји, најпре у посебном
стилу формирања алатки, затим у одабирању природних фор-
ми, у бојењу тих форми - да би се на самом Лепенском Виру
дошло већ до, како бисмо рекли, високо естетизованих облика,
за које нам је скоро несхватљиво да су могли да буду остварени
у тој далекој прошлости. Корени културе Лепенског Вира сежу
далеко пре тих осам хиљада година, и већ данас се на ужем и
ширем подручју Ђердапа проналазе локалитети који су ста-
рији од Лепенског Вира, и где је већ у зачетку, у клици све оно
што ће касније на Лепенском Виру процветати, умножити се и
показати у раскошним, савршеним облицима. «
Лепенски Вир спада у ретке археолошке локалитете у свету
који су толико инспирисали све оне који су се нашли у њего-
вом дохвату: сликаре, вајаре, песнике, приповедаче, роман-

сијере, есејисте и друге.
Године 1970. Срејовић је започео нови живот: после сензаци-
оналног открића једне праисторијске културе у Подунављу,
културе Лепенског Вира, он предузима археолошка истражи-
вања једног античког локалитета - Гамзиграда код Зајечара. За
многе археологе такав прелаз са праисторије на антику јесте
веома необичан, али за Срејовића то није. Ископавања Гамзи-
града која су обављана од 1953. године до Срејовићевог доласка
збунила су истраживаче: да ли је то војни логор, рударски или
административни центар, или, пак, утврђена вила. Међутим,
свестрана анализа до тада ископаних налаза и онога што је
Срејовић са сарадницима открио, наметнула му је још 1975. го-
дине веома смелу идеју да је у питању Ромулијана, Галеријева
палата из времена касне антике, о којој се мало знало из писа-
них извора. Тек 1984. године, када је откривен фрагмент архи-
волте са натписом: Felix Romuliana, било је јасно да је Срејовић
још једном био у праву, вођен интуицијом али и посебном ар-
хеолошком логиком. А онда 1990. године следе открића маузо-
леја Галерија и његове мајке Ромуле, као и места где су обавље-
не њихове апотеозе. Године 1993. навршавало се 1700 година од
успостављања тетрархије, посебног система власти у Римском
царству, а Срејовић долази до новог сензационалног налаза -
порфирног портрета Галерија. То откриће као да је било нару-
чено за обележавање јубилеја тетрархије и за изложбу „Римски
царски градови и палате у Србији“ у Галерији САНУ исте го-
дине.
За књигу „Римски царски градови и палате у Србији“ он је
био не само приређивач и аутор значајног текста о Гамзигра-
ду, већ и аутор уводних текстова каталога о архитектонским
украсима, портретима, скулптури, мозаицима и сликарству из
периода тетрархије. Ти текстови су прави уметнички медаљо-

ни – енциклопедијске синтезе, а овде се наводи само један део
о портретима: „Бронзана глава из Ниша (тј. Константина I)
приказује императора у тријумфу, са блиставом дијадемом,
која је алузија не само на велике хеленистичке владаре већ и
на божанства која расипају светлост, пре свега на Аполона –
Хелија. Сваки детаљ на овој глави на неки начин је оса-
мостаљен и стилизован, услед чега лик добија натприродну
тајновитост која опчињава и улива највеће поштовање. Тим
портретом коначно је дефинисан лик императора нове светске
монархије, величанственост његовог божанског лица, као и
његово апсолутно господарење природом, историјом и људи-
ма“ (стр. 227).
Исте године (1987) за изложбу „Антички портрет у Југосла-
вији“ Срејовић је написао бриљантну студију о касноан-
тичком и рановизантијском портрету. На крају је описао пор-
трет Еуфемије из Балајнца и закључио: „Портрет из Балајнца
свакако је један од последњих портрета на коме форме античке
уметности оживљавају у свој ранијој свежини. Тим подмлађи-
вањима и истицањем традиционалних вредности, међутим,
само је стварана илузија о обнови и трајности античке циви-
лизације, која се, међутим, већ после неколико генерација ра-
спала под снажним налетом варварских племена“ (стр. 103).
И када се мислило да ће Срејовић до краја живота ископава-
ти само Гамзиград, и допуњавати стечену слику о античкој Ро-
мулијани понеким детаљом: скулптуром, архитектонским
украсом, новчићем или неким другим предметом, он отпо-
чиње истраживања Шаркамена, прилично тајанственог лока-
литета у околини Неготина. Срејовића је, опет, интуиција во-
дила до правог циља. У почетку ископавања, осим велике
гомиле шута и земље, ништа није било обећавајуће. Једино
његова упорност и логика не посустају у истраживању једне

грађевине која је умногоме личила на гамзиградске маузолеје
на Магури. И онда је уследило велико откриће: златни накит
из тетрархијског периода, и Срејовић организује веома не-
обичну промоцију тог накита у Галерији САНУ. Била је то по-
следња његова представа и велика улога, јер ускоро после тога
он одлази са овог света.
Од 67 локалитета које је Срејовић истраживао у Србији, Цр-

ној Гори и Босни, њих 19 налази се у источној Србији. Томе
треба придодати још неке значајне налазе из источне Србије
које је Срејовић описао и учинио познатим: рановизантијски
портрет Еуфемије из Балајнца код Ниша и касноантичке пор-
фирне портрете из Ниша, не слутећи да ће и он сâм касније от-
крити на Гамзиграду изванредан тетрархијски порфирни пор-
трет – портрет Галерија. Ниједан други српски археолог није
толико учинио за источну Србију колико Срејовић. А својим
сензационалним открићима на Лепенском Виру, Гамзиграду
и Шаркамену, бацио је у засенак друге делове Србије. И да му
је Бог подарио дужи живот, вероватно би било још археоло-
шких открића у источној Србији. А можда и не би – можда је
он завршио своју мисију и богови су га узели код себе, као сво-
га миљеника. Својим открићима Срејовић је постао легендар-
на личност источне Србије – за његово име увек ће се везивати
Лепенски Вир, Гамзиград и Шаркамен – мезолит и касна анти-
ка. Било је то златно доба српске археологије које ће можда
једног дана бити названо „Срејовићево доба“.
Срејовић Д., Бронзана статуета из Тамнича, Старинар IX-X (1958-
1959), 43-52, Београд, 1959.
Портрет византијске царице из Балајнца, Старинар IX-X
(1958-1959), 77-87, Београд, 1959 (коаутор А. Симовић).
Два касноантичка портрета из Србије, Жива антика IX, 253-
264, Скопље, 1959.
Уметност Лепенског Вира, 1983, Београд (са Љ. Бабовић).
Римска скулптура у Србији, Галерија САНУ 60, Београд,
1987 (коаутор А. Цермановић-Кузмановић).
Римски царски градови и палате у Србији, Галерија САНУ
73, Београд, 1993.
A Porphyry Head of a Tetrarch from Romuliana (Gamzigrad),
Старинар XLIII-XLIV (1992-1993), 41-47, Београд, 1994.
Празно поље, КОВ, Вршац, 1996 (2 издања; 3. допуњено издање Арс
Либри, Београд, 1999)
УДК: 001.31 (497.11)
902 : 929 Срејовић Д.
ЦЕНТАР ЗА НАУЧНА ИСТРАЖИВАЊА САНУ

И УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ –
ПОГЛЕД ИЗНУТРА
LE CENTRE D’ÉTUDES SCIENTIFIQUES DE L’ASSA ET DE L’UNIVERSITÉ

DE KRAGUJEVAC – UN APERÇU DE L’INTÉRIEUR
ЛЕЛА ВУЈОШЕВИЋ1
ЦЕНТАР ЗА НАУЧНА ИСТРАЖИВАЊА САНУ
КРАГУЈЕВАЦ
Апстракт: У тексту се говори о односу друштва у транзи-

цији према институцијама и научноистраживачком раду, на
примеру Центра за научна истраживања Српске академије
наука и Универзитета у Крагујевцу, чији је један од оснивача
и први управник – академик Драгослав Срејовић. Он је остао
1. мејл
ЛЕЛА ВУЈОШЕВИЋ 61
симболичко упориште Центра, његов потенцијал и инспира-

ција, његова традиција и будућност.
Кључне речи: научне институције, Центар за научна истра-
живања Српске академије наука и Универзитета у Крагујевцу,
култура сећања
Чини ми се да интелектуалци треба више да ослушну

археолошко време које нас учи бар једној мудрости: да
будемо стрпљиви, широкогруди и племенити, да не
доносимо брзе пресуде, да схватимо да несрећа једних
пре или после постаје несрећа и других, да ће, ако не
стигне нас, задесити нашу децу или наше унуке.
Научне институције и друштвени развој
У квалитету функционисања институционалног система

огледа се организација, регулација и визија целокупног наци-
оналног развоја. Институције су централни регулатор развоја
свих друштвених система – економског, здравственог, поли-
тичког, безбедоносног, образовног и других система у чијем
спектру посебно место и значај заузима научноистраживачки
систем. Свака стабилна и снажна држава тежи да има развије-
ну науку, а власт која није сигурна у своју будућност не издва-
ја средства у базичну науку (фундаменталне научне пројекте),
већ у оне пројекте који дају брзу добит. Ипак, та стратегија, ду-
горочно гледано, није целисходна. Једино производи заснова-
ни на знању, високој технологији и модерним достигнућима
су предуслов економског развоја савремених држава, на дужи
62 ЛЕЛА ВУЈОШЕВИЋ
Центар за научна истраживања САНУ
ток. Држава која не жели да подстиче своју науку, пре или ка-
сније, подстицаће туђу, увозећи технологију, робу широке
потрошње и лиценце, а њихови научници развијаће еконо-
мију других држава.
Како су друштва током њиховог развоја подвргнута сталном
диференцирању у којем свака новонастала јединица значи ви-
ши степен функционалне специјализације односно развојни
напредак, тако и диференцијација унутар институција не зна-
чи само пораст њених капацитета, већ и повољно друштвено
(нарочито политичко) окружење које не спутава или пак план-
ски подстиче његов развој у квалитативном и квантитативном
смислу.
Политичка и економска стабилност једног друштва су од
кључне важности за развој институција, а с друге стране, ин-
ституције утичући на квалитет функционисања друштвеног
система, утичу и на стабилност свих његових сегмената. Када
је реч о Србији, у нашој растрзаној историји, у култури опте-
рећеној прекидима, расцепима, трвењима, тешко се одржава
континуитет чак и међу истим генерацијама. Културне, еко-
номске, идејне и идеолошке промене перпетуирају културу
заборава – дискредитовање, омаловажавање или уништавање
и рушење материјалног и културног наслеђа претходника.
Зато се може подвести под успех да једна институција, по-
крет, идеја, успе да одржи континуитет постојања до свог пу-
нолетства. Нарочито ако та институција дејствује у процесу
транзиције, коју суштински обележава институционални дис-
континуитет. Научни скуп посвећен лику и делу академика
Драгослава Срејовића повод је да се направи мала ретроспек-
тива развоја Центра за научна истраживања Српске академије
наука и Универзитета у Крагујевцу, чији је он један од идејних
твораца и први управник. Он је Центру дао део свог драгоце-
ног времена, део своје огромне радне енергије, али и лик и ду-
шу, богату и свестрану, која је уграђена у идентитет институ-
ције. И данас, после скоро две деценије рада Центра,
присуством Драгослава Срејовића мери се домет и ауторитет
ове институције.2
Развој Центра за научна истраживања Српске

академије наука и Универзитета у Крагујевцу
Почетак деведесетих година прошлог века обележили су

историјски ломови; У вихору рата распадала се једна државна
заједница а, упоредо са државним системом, разарало се и са-
мо српско друштво – његова економија колапсирала је у гало-
пу хипер инфлације, институције су разаране споља и изну-
тра, урушаван је дотадашњи систем вредности, лични и
колективни.3 Као одговор на ове друштвене околности, Српска
академија наука и уметности, као највиша научна институ-
ција у земљи, покушавала је да покрене извесне иницијативе
2. Оваква врста анализе може да отвори неке наредне теме које би преиспи-
тивале шта је живо од резултата његовог рада и вредности у које је он веро-
вао.
3. Криза, ма каквог карактера и интензитета била, никада није значила пот-
пуни крах националне науке, јер су се смењивали само научници и научне
институције, а истраживања су се водила у складу са стандардима светске
науке. Суштинске разлике у конфигурацијама односа власти и науке у екс-
тремним условима отварају многе варијанте поређења науке у различитим
државама, које су прошле кроз кризна времена. Испуњење тог задатка омо-
гућиће да пређемо од општих тврдњи о утицају социјално-културних и по-
литичко-идеолошких фактора на науку на изучавање конкретних механиза-
ма тога утицаја у различитим историјским периодима и у различитим
државама.
како би указала на тачке ослонца, на могуће замајце промена у

правцу духовног преображаја, културне и националне обнове.
Једна од иницијатива била је да се промовише наука, нарочи-
то да се развијају оне научне области које се не проучавају на
универзитетима јужно од Београда, укључујући и интерди-
сциплинарност, да се снажи научни дух у овим срединама, да
се отворе врата за разноврсна стваралачка настојања у српском
научном и културном простору који се шири јужно од престо-
нице. Ову идеју је тадашњи председник САНУ, академик Ду-
шан Каназир, артикулисао једноставним речима: „треба про-
свећивати народ“!
Намера за децентрализацијом (дебеоградизацијом) науке,
популаризацијом науке и подстицању научних капацитета
јужно од Београда, реализована је 1991, оснивањем центара за
научна истраживања у договору са универзитетима два велика
универзитетска центра, Крагујевца и Ниша. Функцију управ-
ника Центра у Крагујевцу прихватио је академик Драгослав
Срејовић, првенствено из обавезе према свом родном граду,
иако је у то време већ био на захтевним позицијама потпред-
седника САНУ и директора Галерије САНУ. Ову функцију
обављао је све до своје смрти, у позну јесен 1996.
Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Кра-
гујевцу формиран је уз велике амбиције, уз подршку институ-
ција и угледних појединаца из Београда, Крагујевца и градова
у којима су смештени факултети Универзитета у Крагујевцу.
Потписивањем Одлуке о оснивању Центра за научна истражи-
вања САНУ и Универзитета „Светозар Марковић“ у Крагујевцу
и Правилника о организацији и раду, од стране оснивача: ака-
демика Душана Каназира, као председника САНУ и проф. др
Илије Росића као ректора, на дан обележавања Дана Универзи-
тета, 21. маја 1991, створен је нормативно-регулативни оквир
за рад. Пошто је Центар формиран у време изградње нове згра-

де Ректората, од Министарства науке Републике Србије (Фонда
за науку) обезбеђена су средства за изградњу три канцеларије
на приземљу зграде Ректората за његов рад, као и радно место
за једног стално запосленог – за секретара Центра. За заменика
управника Центра именован је др Милош Којић, професор тех-
ничких наука, на основу постизања комлементарности рада,
како би управник и његов заменик представљали обе оснива-
чке институције, као и поља рада и друштвених и природних/
техничких наука. За секретара Центра постављен је Љубомир
Стефановић, доктор правних наука, и он је на том месту остао
до 1996. када га је наследила Лела Вујошевић, социолог. Основ-
на средства за реализацију делатности обезбеђивала је САНУ,
а логистику за рад је пружао Универзитет у Крагујевцу.
Управник Центра, академик Драгослав Срејовић, је својим
неприкосновеним научним ауторитетом и магичном духов-
ном снагом, привукао најумније људе са крагујевачког уни-
верзитета. Формирано је девет одсека4 из различитих области
наука, именовани њихови начелници који су, са сарадницима,
осмислили пројекте интердисциплинарног карактера. Центар
је постао простор за истраживање неких стратешких тема које
се односе на историју, историју науке и културни развој Кра-
гујевца и региона и нарочито на популаризацију науке. Исто-
времено, проф. др Милош Којић који је био на функцији заме-
ника управника Центра од оснивања, до свог пензионисања,
2008. године, иницирао је пројекат мултидисцилинарног
истраживања из области биоинжењеринга, који је касније пре-
растао у научни програм истраживачког-едукационог карак-
тера. Око њега су се окупили научни радници са Машинског
4. Види додатак 1.
факултета у Крагујевцу, ПМФ-а, Медицинског факултета, Кли-

ничког центра Крагујевац, Института за водопривреду „Ја-
рослав Черни“ у Београду, Ваздухопловно-техничког институ-
та из Београда, а касније и са угледних међународних научних
институција (Харвард Универзитета, САД, Политехничког
универзитета у Хонг Конгу, Кина, институтима у Аустрији,
Италији…) што је Центру дало карактер својеврсног „center of
exellence“.
Захваљујући и чињеници да су и први управник, академик

Драгослав Срејовић, ако и његов наследник, академик Никола
Тасић, били на функцијама потпредседника САНУ, Центар је
углавном имао велику наклоност и подршку од стране руко-
водства САНУ. Када је долазило до размимоилажења ставова
са руководством Универзитета у погледу реализације про-
грамских активности, Драгослав Срејовић, је, као управник,
испољавао задивљујућу социјалну аналитичност и способност
усаглашавања наизглед непомирљивих интерперсоналних
ставова. Моћ коју је Драгослав Срејовић имао над људима (а
која и данас исијава) комплексна је и произилазила је из раз-
личитих сфера његове личности. На први поглед би се могло
закључити да се она гради из рафинираног, а данас тако ре-
тког у нашој култури, грађанског духа, који је красио и његову
сестру Радмилу Новаковић. Ипак, без сумње, моћ коју је имао
над људима је превасходно своју снагу црпела из супериор-
ности његовог знања и ширине образовања. У контексту нове
научне парадигме коју је развио Мишел Фуко, по којој је човек
одређен мрежом институција и друштвених односа око којих
нема преговарања, постоје ретки појединац који, налик Драго-
славу Срејовићу, поседује тзв. дискурзивну моћ, моћ мењања
тих датости, утицајем на јавно мњење. А ту је моћ увек кори-

стио промишљено и сврсисходно, с аспекта шире друштвене
користи. Поменућу ситуацију чији сам сведок била: када се,
једном приликом сарадник Центра из Крагујевца, нашавши се
у деликатној ситуацији због нараслих проблема са својим ди-
ректором, обратио за помоћ лично академику Срејовићу, он је,
без оклевања, уложио свој ауторитет и утицај, после чега је
проблем био решен на задовољство сарадника Центра. Овај
пример је наведен и као аргументација ставу да је Драгослав
Срејовић у оно што је радио уносио способност разумевања
људске ситуације и емоције (душевност и доброту).5 Уосталом,
смисао ангажовања у крагујевачком Центру за Драгослава
Срејовића није био у испуњавању још једне у низу радних
обавеза. У једном интервјуу он је изјавио да му је рад у Центру,
поред његове породице, остао једина веза са родним градом!
Активности Центра су се, од оснивања, одвијала у три сег-

мента:
– Радом на научноистраживачким пројектима
– Издавачкој делатности
– Организацијом научних, стручних, културних мани-
фестација
Пројекти Центра имају карактер својеврсне институције –

5. Не сузбијајући своје емоције и не делајући искључиво на рационално-те-
оријском упоришту, као што већина модерних истраживача претенциозно
чини, Драгослав Срејовић је успео не само да развије драгоцену стваралачку
имагинацију већ да се, налик ренесансном интелектуалцу, изгради у све-
страну личност и врхунског естету. И, очигледно, да изгради естетику
живљења. У свему.
не окончава се рад на њима, само се смењују поједине теме

које се обрађују унутар њих. Реализација пројеката одвија се у
сарадњи са другим институцијама културе (Центром за стрна
жита, крагујевачком Народном библиотеком, Народним му-
зејом, Гимназијом, Звичајним музејом у Јагодини…) и та
пракса је, између осталог, могла да демантује тезу о „ivory
tower“ универзитета и научних организација, затворених у
своје уске, езотеричне оквире. Практичну подршку за реализа-
цију пројеката Центар је добијао захваљујући оствареном пар-
тнерству са републичким телима (ресорна министарства), Гра-
дом Крагујевцем и другим административним и привредним
организацијама (Општином „Зубин Поток“, Општином Реко-
вац, Електродистрибуцијом Србије…) Захваљујући таквој фи-
нансијској политици, сваке године су приходи Центра значај-
но превазилазили његове расходе.
Издавачка делатност Центра је веома бројна и разноврсна6.

У контексту издавачке делатности издваја се часопис „Ли-
цеум“, који је покренут 1995. a за 2009. годину категоризован je
фактором М 51. Низ публикација откупило је Министарство
културе за мрежу јавних библиотека Србије, остале се раз-
мењују или продају у књижари „Иницијал“ у згради САНУ.
У организацију научних манифестација пре свега спада ор-
ганизација циклуса јавних предавања (обично се одржи шест
предавања током једног циклуса). Они се одржавају сваке
школске године (понекад се истовремено одржавају два циклу-
са предавања) и посвећене су одређеној теми, одн. научној
области. Циклуси предавања се, у зависности од теме, органи-
6. Види додатак 2.
зују у сарадњи са СКЦ-ом, Народном библиотеком, Шумадиј-

ском епархијом, Окружним судом, Клиничким центром…
Већина ових циклуса предавања је крунисана објављивањем
ауторизованих текстова у часопису „Лицеум“.
Од 1999. до 2009. одржано је 10 семинара „Васкуларна доплер
ултрасонографија“, чији је руководилац био др Божидар Нова-
ковић. Ова врста континуиране медицинске едукације (тео-
ријског и практичног дела) била је профитног карактера и кроз
њу је прошло око две стотине полазника из Србије, Црне Горе,
Републике Српске, Македоније и уручени су им сертификати.
Ангажовани су предавачи са Медицинског факултета у Крагу-
јевцу, КЦ Крагујевац, КЦ Србије, ВМА из Београда, Института
за кардиоваскуларне болести „Дедиње“, као и угледни
стручњаци из Велике Британије, САД-а…
Унутрашња организација Центра је, од самог оснивања, за-
снована на принципу унутрашње и спољашње флексибил-
ности, одсуства хијерархије структуре, истицањем персонал-
ности као централној категорији, делотворне слободе духа,
слободе избора теме и динамике рада. То је, у актуелном кул-
туролошком контексту, довело до извесне статичности у раду,
инерције, недовољне агилности и пропулзивности у смислу
идеја и људског потенцијала, јер управо у људским ресурсима
би требало да лежи његов основни потенцијал. У том смислу, у
данашњој фази развоја, намеће се потреба кооптирања нових
сарадника који би покренули нове, атрактивне пројекте и ре-
дизајнирали концепцију рада Центра. С обзиром да институ-
ције не постоје у вакуму, већ у контексту владајућег културног
модела који може да ограничава или подстиче њихову модер-
низацију и развој (при том се нарочито мисли на оне које су
основане да буду водеће у својој области), један од прворазред-
них националних задатака, политички и образовни, почивао
би на јачању унутрашње снаге институција и, сагласно са тим,

креираће се и одговарајуће поверење грађана у њих. Управо су
ови елементима кључни за изградњу економске и друштвене
стабилности једног друштва.
Сећање на Драгослава Срејовића
У знак сећања на оснивача и првог управника Центра, по-

кренуто је одржавање „Меморијала Драгослав Срејовић“. У
оквиру Меморијала се, последњих дана новембра, обележа-
вајући и годишњицу смрти Драгослава Срејовића, организују
научни скупови (и објављују зборници радова) посвећени ње-
говом лику и стваралаштву, изложбе и промоције књига. Го-
дину дана након Срејовићеве смрти, 1997, одржан је научни
скуп „Рад Драгослава Срејовића у истраживању праисторије
централног Балкана“, 2002. одржан је скуп „Рад Драгослава
Срејовића на истраживању античке археологије“, а поводом
10-годишњице од његове смрти, 2006. године, скуп „Драгослав
Срејовић и уметност“. Председник организационог одбора
прва два скупа био је академик Никола Тасић, а трећег, акаде-
мик Видојко Јовић. У склопу пројекта „Наука сада – више од
историје“ (чија је окосница био избор за најзначајнијег Кра-
гујевчанина), а који је подржало Министарство за науку и тех-
нолошки развој и Град Крагујевац, 2008. године одржано је ве-
че „Сећање на Драгослава Срејовића“. У Првој крагујевачкој
гимназији, коју је похађао академик Срејовић, беседили су:
академик Никола Тасић, академик Видојко Јовић, проф. др
Славиша Перић и Јован Ћирилов, театролог.
Такође, настојећи да се у име његовог родног града одужи
свом славном суграђанину, Центар је покренуо иницијативу
да се Фонд за стипендирање талентованих ученика и редовних

студената основних и последипломских студија са подручја
града, основан 1995 у оквиру Скупштине града Крагујевца, на-
зове именом „Академик Драгослав Срејовић“. Скупштина гра-
да је ову иницијативу реализовала 1998, а истовремено је реа-
лизована и идеја Центра да се једна значајна крагујевачка
улица назове именом „Драгослав Срејовић“. Центар је, форму-
лишући предлог за промену имена тадашњој улици Вељко
Влаховић, која води према главној аутобуској станици, симбо-
лично навео да млади људи који са аутобуске станице одлазе у
Београд и касније у свет, да би проносили славу свог града, на
тај пут треба да крену ходајући улицом „Драгослава Срејо-
вића“.
Живимо у времену које нема визија и веровања, људи не
сањају о стварању новог, бољег света, већ је пуко згртање новца
основна покретачка снага. Драгослав Срејовић је током целог
свог живота, све до последњих тренутака на болесничкој по-
стељи, био страсно обузет радом и стварањем. Никада није био
пуки извршилац нити политички сведен човек, већ увек ис-
траживач, утемељивач или покретач. И то не само у погледу
своје струке и већ и у очајничком настојању да се у Србији об-
нови грађанска свест и да народ у њој живи боље. За њега на-
ука којом се бавио, институција у којој је радио, земља у којој
је живео, нису биле средство, за њега су они били циљеви. Тим
светим циљевима је посветио цео свој живот. Ни једног тре-
нутка свог радом испуњеног живота који је био препун сапли-
тања и спутавања, углавном од стране сујетних колега или на-
шег политичког и културног естаблишмента, није се
поколебао, нити скренуо на пут јаловог, али комотног опорту-
низма. То је његов рад чинило још енергичнијим, а његове
циљеве још изоштренијим. Можда да је зато прерано и саго-
рео, остао без животне снаге за борбу против јединог против-

ника који га је надвладао – против болести. Али премда се на
многе знамените Србе може односити судбина Атанасија Ни-
колића, првог ректора крагујевачког „Лицеја“, који је „својски
радио, не обазирући се на то што се у Србији ревност и рад не
награђује“, можемо рећи да за Драгослава Срејовића то није
случај. Његове књиге се прештампавају, улице многих срп-
ских градова носе његово име, а сећање на њега и његов на-
учни рад не само што не бледи у научним и стручним круго-
вима у свету, већ је и његов јавни рад и даље присутан у
сећањима његових савременика, али и на културној и медиј-
ској сцени Србије. Било би погубно за сваку културу, а нарочи-
то за малобројну и сиромашну као што је наша, да допустимо
да је тако ретки и драгоцени делатнци као што је Драгослав
Срејовић, заиста напусте!
Србија је племенита, човеку благонаклона земља. Њена
територија обележавала је у неколико махова среди-
ште цивилизованог света, а често је била и родитељка
људи и идеја које су пресудно утицале на привредну,
културну или политичку историју Европе.
(Драгослав Срејовић)
Додатак 1: Одсеци Центра за научна истраживања

САНУ у Крагујевцу
1. Одсек за историју и археологију – академик Андреј

Митровић 1992–1997; академик Сава Вуковић (1999–2002);
академик Милош Благојевић (2002–2006); др Миленко
Богдановић (2006–2010)
Пројекат: Старе културе на тлу централне Србије од пра-

историје до средњег века.
Пројекат: Историја Крагујевца (академик Андреј Митровић)
1992–2000.
2. Одсек за језик и књижевност – академик Предраг Пала-
вестра (1992–2000); проф. др Мирјана Детелић (2000-)
Пројекат: Културни и књижевни живот Крагујевца.
3. Одсек за проучавање народа академик Драгослав Анто-
нијевић (1992–2001); проф. др Љубинко Раденковић
(2002–2006); проф. др Драгана Радојчић (2006–2010)
Пројекат: Етнолошке особености Шумадије и Поморавља у
укупном балканском простору.
4. Одсек за материјале и компоненте – академик Миленко
Шушић (1992–2002) проф. др Алекса Маричић (2002-)
Пројекат: Физичко-хемијске и физичке особине неких нових ме-
талних и неметалних материјала у кристалном и аморф-
ном облику.
5. Одсек за природне науке, математику и механику –
проф. др Станимир Константиновић (1992–2002); проф. др
Бранислав Чабрић (2004–2008)
Пројекат: Нове методе примере рачунара и НМР спектроско-
пије у природним наукама и медицини (проф. др Станимир
Константиновић)
Пројекат: Стање животне средине у Косовскомитровачкој ен-
клави и предлог мера за њено очување, побољшање и уна-
пређивање (доц. др Миљана Стојановић) 2004–2010.
6. Одсек за техничке науке – проф. др Бранко Ивковић
(1992- 1998); проф. др Мирослав Демић (2004)
Пројекат: Триболошки речник (проф. др Бранко Ивковић)
1992–1998.
Пројекат: Групно-теоријске формулације у линеарној и нели-
неарној анализи конструкција (академик Ђорђе Злоковић)
Пројекат: Истраживање нових техничких решења на мотор-

ним возилима (проф. др Мирослав Демић)
7. Одсек за економска, правна и демографска истражи-

вања – проф. др Живадин Стефановић (1992–1998); проф.
др Радован Вукадиновић (1999–2003), академик Војислав
Становчић (2005-)
Пројекат: Међународне интеграције и конституционализам
(проф. др Радослав Вукадиновић)
8. Одсек за биомедицинска истраживања – проф. др Вуја-

дин Мујовић (1992–1996); проф .др Миодраг Остојић
(1996–2008)
Пројекат: Експериментална и клиничка истраживања кар-
диоваскуларног система (проф. др Вујадин Мујовић)
9. Одсек за биотехничке науке – проф. др Драгољуб Мак-

симовић (1992–1999); Академик Драган Шкорић (2007–)
Пројекат: Варијабилност глијадинских алела код домаћих сор-
ти пшенице (проф. др Десимир Кнежевић) 2000.
Пројекат: Варијабилност аминокиселина код домаћих сорти

пшенице (проф. др Десимир Кнежевић) 2004
Пројекат: Генетичке основе технолошког квалитета пшени-

це (проф. др Десимир Кнежевић) 2004.
Научни програм БИОИНЖЕЊЕРИНГ: Развој метода и соф-

твера за нумеричка и експериментална истраживања у
области биомедицинских наука – проф. др Милош Којић,
проф. др Мирко Росић (1997–2009)
Додатак 2: Публикације Центра

за научна истраживања САНУ у Крагујевцу
МОНОГРАФИЈЕ
Проф. др Милош Којић, Општи концепт имплицитне интеграције
конститутивних релација при нееластичном деформисању
материјала, 1993.
Предраг Циле Михајловић, Миломир Минић, Споменар 1904–1914,
снимци крагујевачких фотоаматера, 1996.
Др Мирјана Детелић, Урок и невеста – поетика епске формуле, 1996.
Миле Недељковић, Записи о Шумадији,1996.
Проф. др Милош Којић, Computational Procedures in Inelastic Analysis
of Solids and Structures, 1997.
Библиографија периодике Крагујевца (1834–1941), 1997.
Библиографија периодике Крагујевца (1942–1998), 1999.
Мр. Божидар Новаковић, Васкуларна доплер ултрасонографија, 1999.
Проф. др Александар Лома, Пракосово – словенски и индоевропски ко-
рени српске епике, 2002.
Др Миленко Богдановић, Гривац – насеља протостарчевачке и вин-
чанске културе, 2004.
Мр. Снежане Марковић, Приповетке и предања из Левча, 2004.
Др Мила Стефановић, Народна библиотека у Крагујевцу 1866–2004,
2005.
Рајко Стојадиновић, Крагујевачко позориште 1951–1984, 2005.
Др Душан Михајловић, Михаило Кандић, Мила Стојадиновић – пе-
сник глуме, 2005.
Миливоје Д. Милосављевић, Корићани – село у Шумадији, 2007.
Mр Чедомила Маринковић, Слика подигнуте цркве –представе ар-
хитектуре на ктиторским портретима у српској и византиј-
ској уметности , 2007.
Проф. др Мирослав Демић: Кибернетски систем: човек-возило-
окружење (2008)
Др Миљана Стојановић: Ибарски Колашин – природа и традицијска
култура (зброрник радова), 2009.
БИБЛИОТЕКА „ЛИЦЕУМ“
(ЗБОРНИЦИ ТЕКСТОВА СА ОДРЖАНИХ ЦИКЛУСА ПРЕДАВАЊА)
Прекретнице новије српске историје, 1 (уредник: академик Андреј
Митровић), 1995.
Од мита до фолка, 2 (уредник: др Мирјана Детелић), 1996.
Етнолошка преиспитивања, 3 (уредник: академик Драгослав Анто-
нијевић), 1997.
Новине и стремљења у медицини, 4 (уредник: проф. др Мирко Росић),
1999.
Култ светих на Балкану, I, 5 (уредник: др Мирјана Детелић), 2001.
Новине у васкуларној хирургији и ангиологији, 6, 2001.
Култ светих на Балкану, II, 7 (уредник: др Мирјана Детелић), 2002.
Избегличко Косово, 8 (уредник: др Биљана Сикимић), 2004.
Живот у енклави, 9 (уредник: др Биљана Сикимић), 2005.
Скривени хоризонт, 10 (уредник: др Александар Петровић), 2006.
Злоупотребе историје у српској књижевности од 1945. до 2000, 11
(уредници: проф. др Мирјана Детелић и др Драган Бошковић),
2007.
Европска слика балканске жене, 12 (уредник: проф. др Ђорђе С. Ко-
стић), 2009.
A Distant Accord (Russian-Serbian Links in the Fields of Science,
Humanities and Education: the 19th - the first half of the 20th
century, 13 (уредници: проф. др Александар Петровић, академик
Едуард И. Кољчински), 2010.
ЗБОРНИЦИ РАДОВА СА ОДРЖАНИХ НАУЧНИХ СКУПОВА

Рад Драгослава Срејовића у истраживању праисторије централног
Балкана, 1997.
Рад Драгослава Срејовића на истраживању античке археологије,
2003.
Драгослав Срејовић и уметност, 2008.
РЕЧНИЦИ
Проф. др Душан Симић, Енглеско-српски технички речник, 1999.
Проф. др Душан Симић, Немачко-српски технички речник, 2001.
Проф. др Душан Симић, Српско-енглески научно-технички речник,
2003.
Проф. др Душан Симић, Енглеско-српски енциклопедијски речник,
2005.
CD-ROM
Др Мирјана Детелић, проф. др Александар Лома, Градови – у
хришћанској и муслиманској усменој епици, др Мирјана Дете-
лић, проф. др Александар Лома, 2005.
Васкуларна доплер ултрасонографија, 2006.
LELA VUJOŠEVIĆ
LE CENTRE D’ÉTUDES SCIENTIFIQUES DE L’ASSA ET DE L’UNIVERSITÉ DE

KRAGUJEVAC – UN APERÇU DE L’INTÉRIEUR
Dans ce texte nous décrivons l’attitude d’une société en transition en-

vers les institutions et la recherche scientifiques, prenant comme exemple
le Centre d’études scientifiques de l’Académie serbe des sciences et de
l’Université de Kragujevac, dont l’un des fondateurs et le premier diri-
geant fut l’académicien Dragoslav Srejović. Il est resté le soutien symbo-
lique du Centre, dont il a inspiré les membres, il représente une part im-
portante de sa tradition et un symbole de son avenir.
Mots clés: institutions scientifiques, Centre d’études scientifiques de
l’ASSA, culture du passé
УДК: 904 (497.11)
902 : 929 Срејовић Д.
БОРБА ЗА АНТИЧКО НАСЛЕЂЕ

АКАДЕМИКА СРЕЈОВИЋА
The Struggle for the Heritage

of the Classical Antiquity of Dragoslav Srejović
БРАНКО НАДОВЕЗА1
ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ
Апстракт: Борба за античко наслеђе српског простора је

борба за припадност европској култури и цивилизацији. У то-
ме је спој антике и савремености који сагледава академик
Драгослав Срејовић.
Кључне речи: Академик Срејовић, антика, Гамзиград, Фе-
ликс Ромулијанa, Србија.
1. мејл
БРАНКО НАДОВЕЗА 79
Борба за Античко наслеђе води се готово код свих европ-

ских народа, а у новије време и код неких азијских народа.
Борба за Античко наслеђе већа је од борбе за праисторијско
или наслеђе средњег века, а поготово од наслеђа нове и новије
историје.
Америчко-мексички писац и научник Роберто Салинас
Прајс је шесдесетих и седамдесетих година прошлог века твр-
дио да је Хомерова Троја била у херцеговачком месту Габела а
не у Малој Азији. Салинас је тврдио да Хомеровски проблеми
уопште нису решени. Он пише:
„Моја тврдња је једноставна: Троја није била у Малој Азији,
Троја је била у Југославији. Због тога су искрсла многа озбиљ-
на питања и два пута толико закључака произашлих из такве
премисе (што ја називам схватањем Хомера). Али морам оста-
вити та питања без одговора иначе би се изменила сврха књи-
ге. Међутим, волим да мислим како сам бар покренуо значајно
питање, и предложио хронолошки модел – парадигму – који
други истраживачи могу да следе и граде своју историјску
слику протоисторијских времена наше западне цивилиза-
ције“. (Салинас Прајс 1983: стр. 9)
Теорија Салинаса о Троји у Габели није научно прихваћена,
чак је оцењена више као утопијска, али је повргнула смисао
борбе за античко наслеђе, испоставило се више као интерес хр-
ватског народа и католицизма него као југословенски интерес.
Салинас је на историјским темељима Илијаде и Одисеје
својом интерпретацијом покушао доказати своје ставове.
„Два главна аргумента ове књиге су згуснути напори дуги
две деценије. С једне стране, то је само задатак вађења из тек-
ста Илијадиних географских информација, и проналажење за
њих одговарајућих географских локација. А С друге, израда
прихватљивог историјског оквира из пратеће инпликације и
80 БРАНКО НАДОВЕЗА
Борба за античко наслеђе академика Срејовића
асоцијације“. (Салинас Прајс 1983: стр. 140)

Борба за Античко наслеђе била је толика да се претворила у
националне циљеве. Државе су у то улагале значајна мате-
ријална средства, ангажовале најбоље археологе, историчаре,
класичне филологе.
Академик Драгослав Срејовић свакако је највише учинио да
се Античко наслеђе дубоко укорени и у српску историјску на-
уку, а српски простор добије значај античког континуитета.
Прихватање словенског порекла Срба и њихов долазак иза
Карпата на Балканско полуострво између 5. и 7. века нове ере
је основа историјске и археолошке науке, а борба за античко
наслеђе је постала универзална борба са околним европским
народима.
Академик Срејовић је најзаслужнији за два археолошка и
научна пројекта: Фелиx Ромулиану и Лепенски вир. Лепенски
вир је израз праисторијског наслеђа српског простора а Фелиx
Ромулијана за израз Античког наслеђа српског народа. Акаде-
мик Срејовић је схватио смисао те борбе, а то је пре свега борба
за припадност европској култури и цивилизацији. Касније
разноразни раздори европских народа све до друге половине
20. века почивале су на основама припадности и неприпадно-
сти европској цивлизацији; од верских ратова у читавом
средњеем веку, преко буржоаских револуција, Наполеонових
похода и два крвава светска рата у првој половини 20. века; по-
чивале су на тој основи.
Српски простор налази се на темељима праисторијског и
античког простора, то је добро схватио Академик Срејовић,
још од почетка своје научне каријере. Тај простор није зна-
чајан за Античко наслеђе као простор данашње Италије, Грч-
ке, Турске; али је био везан за те просторе.
Гамзиград (Феликс Ромулијанa) је пример континуитета
једног простора од праисторије до средњег века, и управо је то

Академик Срејовић најбоље знао. Античко утемељење има го-
тово целокупан српски простор и Источна Босна, Црна Гора
(Срејовић је писао о Античкој Дукљи), сви делови Србије, Вој-
водина. Академик Срејовић је о томе написао много стручних
радова, али свакако простор Гамзиграда је јединствен.
Приказ културне стратификације Гамзиграда је и приказ
његове историје. Због тога се Гамзиград може посматрати у
шест посебних археолошких и историјских видова. Као пра-
историјско насеље, као римско пољско имање, као царски дво-
рац, као црквено добро и збег у сутону античког света, као рано
византијско насеље и као средњовековни град.
Из стручне а још више из нестручне јавности су покушали
да прикажу рад академика Срејовића да би, наводно, са Гамзи-
градом и теоријом о Феликс Ромулијани покушао парирати
Диоклецијановиј палати у Сплиту, која има чвршће и темељ-
није историјске основе.
Навикли смо се на мисао да се налазимо сасвим по страни
значајних културних и историјскух догађаја и као да смо се
помирили да је то наша судбина, па смо постали сумњичави и
на прошлост земље у којој живимо, а и на њену будућност. Ар-
хеологија нас, међутим, уверава у супротно, бар што се тиче
прошлости. Данас располажемо са неколико археолошких на-
лазишта, достојних да се по њима назову поједине епохе
европске праисторије, а има и таквих места у нашој земљи где
су некада пулсирали дамари светске историје. Дозволите ми
да вас подсетим на смо нека од њих – на Крапину, Лепенски
вир, Винчу, Стоби, Сирмиј, Виминациј, Наис и Царичин град.
Међу тим местима налазе се и две касноантичке царске палате
– једна у Сплиту и једна у Гамзиграду – обе подигнуте у ми-
хољско лето Римског царства и обе подједнако значајне за ра-
зумевање епохе у којој су настале. (Срејовић 1989: стр. 9)

Гамзиград и Диоклецијанова палата нису једина римска на-
слеђа јужнословенског простора, али су свакако најважнији. У
Гамзиграду нису откривене грађевине и предмети који сигур-
но припадају Цару Галерију. Због тога су многи оспоравали
Срејовићев проналазак. Срејовићева борба за историјску исти-
ну о Гамзиграду и императору Галерију није само борба за па-
ритет са Диоклецијановом палатом, дуализам са Хрватима у
већ тада начетој југословенској државној заједници, већ пре
свега борба за научну истину. Борба за античко наслеђе про-
стора је почела бити и борба за будућност. Почело је прећутно
утркивање југословенских археолога и историчара за значај
Античког наслеђа. Академик Срејовић је увек наступао аргу-
ментовано, без обзира што је често износио и хипотетичке
ствари, које су многи у начелу одбацивали, али такође без
ваљаних аргумената.
Галеријева палата у Гамзиграду разликује се формално од
Диоклецијанове палате у Сплиту, али је у суштини њој исто-
ветна. Својим положајем, архитектуром и декорацијом она
илуструје, али још наглашеније, онај исти тетрархијски мит о
харизматском владару, који рођен у забити Царства, од незна-
ног оца и хвале достојне мајке, остварује највеће подвиге и за-
добија вечити живот, тј. бива увршћен међу богове. Гамзиград
понавља готово до детаља целу нападну нарацију и апологети-
ку сплитске архитектуре: тешко доступан, зачаран предео, са-
модовољну изолованост, монументалност спољашњих оквира
и декоративност главних приступа, пренаглашени луксуз до-
веден до неукуса, храмове у којима се слави господар државе,
приказе богова хероја – Херкула, Ескулапа и Диониса који тре-
ба да подсете на порекло, подвиге и апотеозу власника палате
и, најзад, храм – маузолеј који се налази у средишту палате и
акцентује оно што је у њој најбитније. Сумње нема: Ромулија-

на и асамо палата-маузолеј; то је уствари Галеријева задужби-
на а и последњи споменик дворске архитектуре везан за Дио-
клецијанов систем управљања државом, јер већ 324. године
Константин успоставља наследну монархију у којој нема ме-
ста за здања попут Диоклецијанове палате у Сплиту и Гале-
ријеве палате у Гамзиграду.
Проучавање касноантичких царских палата у Сплиту и Гам-
зиграду са становишта комуникације омогућује не само да се
боље одреди њихова функција већ и да се дефинише катего-
рија споменика дворске архитектуре, зависна од Диоклеција-
новог политичког програма. Архитектура споменика те кате-
горије јесте комуникациони чин у правом значењу те речи, а
њена је основна функција да образложи и трајно подржи идео-
логију тетрархије. Реторика те архитектуре рачуна да помоћу
алузивних знакова, митова и симбола трајно васпитно делује,
али је она одвећ гласна, одвећ наметљива и одвећ извештачена
да би се дуго памтила и поштовала. То, уосталом, јасно пока-
зује каснија историја и сплитске и гамзиградске палате.
Царске палате у Сплиту и Гамзиграду веома су кратко слу-
жиле првобитној сврси. Чињеница да су остале незавршене
јасно истиче њихове зле судбине: сплитска палата била је спо-
меник у славу свога власника и његове идеологије око двадесе-
так година, а гамзиградска – непуних четрнаест. Те две тетрар-
хијске задужбине остале су незавршене због верске и
идеолошке нетрпељивости, због слома старог и успостављања
новог политичког система. После коначног распада тетрар-
хије, 324.године, обе палате су прикључене осталим царским
добрима. Константину и његовим наследницима, који су ус-
поставили систем власти „по милости божијој», мало су биле
потребне тетрархијске задужбине у забити далеке Далмације и
Приобалске Дакије, али је млада хришћанска црква могла же-

лети да споменике који славе њене највеће идеолошке непри-
јатеље – Диоклецијана, Ромулу и Галерија – преобрази у сим-
боле своје велике победе. (Срејовић 1989: стр. 19)
Тешко је поредити историјски значај Гамзиграда и Диокле-
цианове палате, али су они сигурни део једног времена и кон-
тинуитета једне империје.
Дворац у Газимграду, као као и Диоклецијанова палата у
Сплиту, требало је да после смрти свог власника постане трај-
ни спомен на нови систем управљања светом, на тетрархију.
После Галеријеве смрти он је то свакако и био, али вероватно
само за кратко време. Лициније коме је Галерије на самртни-
чкој постељи поверио свој део Царства, своје поседе и целу
своју породицу, свакако је преузео старање о последњем пре-
бивалишту свог поочима и добротвора. Чини се, међутим, да
Лициније није дуго памтио Галеријева доброчинства јер је већ
313.године на свиреп начин отерао у смрт и Галеријевог сина и
Галеријеву удовицу. Убрзо после овог догађаја Константин је
преузео Лицинијеве територије у централнобалканским обла-
стима, а сњима и дворац у Гамзиграду. Није познато да ли је
Константин поштовао успомену на Галерија, али је мало веро-
ватно да се посебно трудио око очувања било каквог спомени-
ка у славу тетрархије јер је свим својим поступцима показивао
да му је до ње мало стало, да жели да је што пре коначно уни-
шти. Кад му је то 324.године то пошло за руком, дворац у Гам-
зиграду је вероватно постао само једно од царских добара.
Константин није имао посебних разлога да ништи спомен на
Галерија, али је зато победничка хришћанска црква то свакако
силно желела. Текстови хришћанских писаца 4.века, посебно
Лактанцијев, јасно показују да су Галерије и његова мајка Ро-
мула оптужени занајгора злодела према онима који су верова-
ли у Христа, да се на њих сручила мржња свих прогоњених

хришћана. Цару и држави мало је требао дворац у забити При-
обалске Дакије, али је млада хришћанска црква могла желети
да пребивалиште Ромуле и Галерија, најжешћих непријатеља
и поогонитеља хришћана, преобрази у симбол своје победе.
Зато је могуће да је дворац маузолеј у Газимграду препуштен
цркви јер само у овом контексту постаје разумљиво зашто је
први објект који је нарушио структуру Галеријевог дворца би-
ла хришћанска базилика и зашто је та базилика подигнута у
сред најрепрезентативније дворане палате 1, дворане која је
служила за царске аудијенције.
Неизвесно је, међутим, кад је преобликовање гамзиградског
дворца отпочело, односно кад је ово здање постало црквено
добро.Ако се суди по археолошким налазима из зграда које су
никле око прве гришћанске базилике у Гамзиграду, црква је
добила овај посед најраније у време владавине Валентинијана
1 или Валенса. Због удаљености од главних комуникација и
већих насеља Газимград се, међутим, ни касније није развио у
велико црквено седиште. Црква је вероватно дуго задржала
Гамзиград у свом поседу, можда све до најезде Хуна 441. годи-
не, Да је она водила о њему бригу и касније, у другој полови-
ни2. и током целог 6. века, показује изградња нових цркава са
крстионицама (в. стр.120). Ови напори нису, међутим, могли
да зауставе процес рурализације Газимграда који је отпочео
већ крајем 4. века. У 7. веку Газимград је опустошен и расељен,
а затим је четири столећа остао пуст, све до краја 10. века кад
су га населили Словени. За то дуго време заборављен је и назив
царског дворца у Газимграду и име његовог власника.
Претходна истраживања и натписи о Газимграду од стране
2. Gamzigrad – kasnoantički carski dvorac, Galerija SANU, Beograd 1983, str. 66.
барона Фон Хердера, геолога Брајтхаурта и историчара, архео-

лога и путописца Феликса Каница само су делимично помогла
Академику Срејовићу о Газимграду као Царској палати гале-
рија.
„Крајем 19.века некада романтичарско усхићење пред разва-
линама древног града уступило је место уверењу да је Гамзи-
град велики војни логор (цаструм), само арсенал ратног мате-
ријала, који је могао да пружи обичну помоћ многобројним
римским насељима и мањим утвраењима дуж Дунава. Та
упрошћена представа о Газимграду одржала се све до средине
нашег века, до почетка систематских археолошких ископа-
вања. Та ископавања су показала да Газимград није војни ло-
гор већ раскошна палата, један од најрепрезентативнијих спо-
меника римске дворске архитектуре.“ (Срејовић, Лаловић 1989:
стр. 5)
Анализирајући културну стратификацију Гамзиграда, Ака-
демик Срејовић је доказао да тај простор има велики историј-
ски континуитет.
Прошлост Газимграда је веома сложена. При археолошким
ископавањима на готово свим истраженим површинама от-
кривене су не само грађевине које су истовремене са фортифи-
кацијама већ и различите зграде које су касније у њих укључе-
не или које их пресецају и надслојавају. Та жива градитељска
делатност, прекидана у неколико махова разарињима и пожа-
рима, утицала је на формирање веома неуједначеног, сложе-
ног и тешког читљивог културног стратума. Како се слој који
прекрива архитектонске остатке састоји најчешће од рушеви-
на, то се стратиграфија и хронологија могу утврдити само на
основу преградњи, пресецања или надслојавања грађевина,
односно археолошких предмета који су нађени на њиховим
подовима. Не поремећени културни слојеви постоје заправо
само на површинама које нису непосредно захваћене зграда-

ма, углавном дуж ширих пролаза или на слободном простору
испред храмова и већих грађевина. Мада ни на овим местима
културни слој нема увек уједначену дебљину и структуру,
ипак неки његови делови пружају поуздан увид у основне то-
кове живота и културе у Гамзиграду.3
Тврдња Срејовића да је у Гамзиграду, у палати Феликс Ро-
мулијана живео имератор Галерије, да је из ње владао рим-
ским царством, да је још изузетан и посебан историјски значај.
Пронађени натпис на једној грађевини Феликс Ромулијана, је
свакако највећи аргумент за Срејовићеве тврдње.
Противници таквих теза износе аргументе да је Феликс Ро-
мулијана изузетно далеко од града Рима на Апенинском полу-
острву, да је у смислу тадашњих комуникација и саобраћаја
била далеко од осталих центара империје, далеко на граници
римских провинција Мезије и Дације које је Римска власт те-
шко могла контролисати. У близини нема воде, велике реке, је-
зера и мора; што је у то доба било основа опстанка. Али, Ака-
демик Срејовић је увек износио јаке противаргументе,
тврдећи да је чак 311.године нове ере Галерије умро и
сахрањен у Гамзиграду. Његова борба за своју теорију о Гамзи-
граду трајала је дуго и још није завршена, а тешко да ће икада
бити завршена, јер дилема да ли је Фелиxомулиана обичан вој-
ни логор, царска палача или нешто треће, остаће по свему су-
дећи, историјска мистерија.
"Идеална реконструкција Ромулијане делимично дочарава
њен изглед у то време. То је сјајна, скупоцена скриња која
блиста у величанственој усамљености. Све што је ту, и положај
Ромулијане, и распоред грађевина у њој, и врсте рађевинског
3. Gamzigrad – kasnoantički carski dvorac, Galerija SANU, Beograd 1983, str. 14
материјала, и архитектонски украси, и скулптуре – стављено је

у службу тетраријске идеологије. Архитектура Ромулијане,
као и архитектура Диоклецијанове палате у Сплиту, илуструје
тетрархијски мит о харизматском владару који извршава нај-
веће подвиге, уништава зло, уводи ред и усрећује човечанство,
а затим се повлачи на највеће висине, у тешко приступачно и
блиставо место, одакле ће мотрити на збивања у свету и бдети
над својим великим делом. Место његовог последњег боравка
јесте зато духовно средиште Царства, нови Рим, симбол трај-
ног реда, обиља и мира. Из тих разлога Ромулијана припада
једној посебној категорији споменика римске дворске архитек-
туре, која је везана искључиво за раздобље тетрархије. Рому-
лијана је подигнута у славу Галерија и његовог великог дела.
Њена намена је двојака: да великом владару омогући живот у
највећем сјају, а да после његове смрти постане место ходоча-
шћа, својеврсан меморијални споменик, нека врста политич-
ког и идеолошког завештања свим поданицима Римског цар-
ства. Ромулијана је само кратко време служила тој сврси,
вероватно непуних тринаест година. Археолошким истражи-
вањима је утврђено да је већ од средине IV века отпочео процес
преобликовања појединих грађевина који је трајао све до сре-
дине V века. У то време централна дворана палате у североза-
падној четврти скраћена је и преображена у тробродну
хришћанску базилику.
Уз источну фасаду ове палате истовремено је изграђена јед-
на нова грађевина са атријумом у средишту. Током целог тог
раздобља Ромулијана је ипак сачувала репрезентативни карак-
тер, тј. служила је као боравиште неке веома угледне личности
са царског двора или неког високог црквеног великодостојни-
ка. Гауденцијус, који се помиње на једном надгробном споме-
нику из Гамзиграда, можда је један од црквених великодостој-
ника Ромулијане из краја ИВ века. Око средине V века спаљене

су и порушене готово све грађевине, вероватно приликом
најезде Хуна. У наредним деценијама Ромулијана је обновље-
на, али је из основе изменила изглед. Све грађевине које су по-
дигнуте током друге половине V и у VI веку скромних су раз-
мера и од лошег су материјала. У свим тим зградама
откривена је велика количина кухињске керамике и разне вр-
сте гвозденог алата, најчешће ковачког и пољопривредног. Све
то показује да је Ромулијана кроз цео ВИ век била скромно на-
сеље пољопривредника и занатлија, без правих урбаних одли-
ка. Чак и две једнобродне цркве из тог времена изграђене су од
поломљених опека, сполија и ломљеног камена. Трећа црква –
велика тробродна базилика са четворолисном крстионицом –
очигледно замишљена као велелепна грађевина, реализована
је тек крајем VI века, и то само делимично. Почетком VII века,
у време учесталих продора Авара и Словена, Ромулијана је ра-
сељена, а затим је четири стотине година остала пуста, све док
се у њене рушевине нису населили Срби и ту основали мање
средњовековно насеље. (Срејовић, Лаловић 1989: стр. 15)
Уопште, веза балканског подручја са Римском империјом по-
чиње негде око II века пре нове ере. Целокупно подручје при-
падало је Риму на самом почетку нове ере, заслугом Октавија-
на Августа. Римљани су тешко покоравали домородачко
становништво Балкана, а још теже га контролисали. Стога је
римска уметничка култура споро допирала до Балкана. „Спо-
меници архитектуре откривени у Сирмију (Сремска Митрови-
ца), Сингидунуму (Београд) и Виминацију (Стари Костолац)
показују да су сви градови овог подручја били уређени по узо-
ру на градове у Италији“. (Срејовић 1983: стр. 10)
Иако немају неку велику вредност, има много уметничких
дела, пронађених на подручју Балкана, која су дела антике, по-
готову римске цивилизације. „Сем споменика монументалне

уметности у подручју ране романизације, нађен је и знатан
број предмета за свакодневну употребу, обликованих у најчу-
венијим радионицама уметничког занатства“ – пише Драго-
слав Срејовић. То су најшечће ликови античких божанстава,
императора, разне ствари везане за војну опрему, маске, шти-
тови и друге ствари. Најезда варварскоих народа са севера и
истока је уништила многе остатке Римске империје.
„Територија данашње СР Србије била је повезана

с античким светом, с грчком и римском цивилиза-
цијом, пуних 15 векова. Ова дуготрајна повезаност,
мотивисана најпре економском а, касније, и поли-
тичким интересима, постепено је мењала културу у
унутрашњости Балканског полуострва тако да се она
у једном тренутку из основе преобразила и постала
недељиви део античке цивилизације. У овом пре-
ображају расточили су се и локални уметнички сти-
лови и уступили место особеним облицима античке
уметности.
Најстарији споменици античке уметности, који су
нађени на тлу СР Србије, потичу с краја VIII или по-
четка VII века пре н.е., из раздобља када се на југу
Балканског полуострва, у Грчкој, образују прве
државице и кад, под утицајем Оријента, отпочиње
процват занатске и монументалне уметности. На
централнобалканском подручју, међутим, у ово вре-
ме се наставља развој локалне праисторијске култу-
ре старијег доба у којој се уметничко стваралаштво
своди на украшавање глиненог посуђа и разновр-
сног металног накита најједноставнијим геометријс-
ким шарама. Ове разлике у општем нивоу културе

отежавале су успостављање приснијих веза између
Грчке и области у њеном северном залеђу и за дуго
време онемогућавале да средњобалканска племена
прихвате особене облике античке уметности“ (Срејо-
вић 1983: стр. 7)
Српски простор има континуитет са античким простором у

смислу трајања људске цивилизације.
Salinas Prajs R. (1985). Homerova slepa publika. Beograd.
Srejović D. (1986). „Dve kasnoantičke carske palate“. У: Glas SANU (књ. 5;
стр. 9). Beograd.
Srejović D., Lalović A. (1989). Felix Romuliana, Galerijeva palata u
Gamzigradu. Beograd.
Srejović D. (1983). Antička umetnost, SR Srbija (II т.). Beograd.
BRANKO NADOVEZA
The Struggle for the Heritage

of the Classical Antiquity of Dragoslav Srejović
Academic Srejović considered the Serbian space the heritage of the

Classical Antiquity space, especially of Ancient Rome. Gamzigrad with
the palace Felix Romuliana is a centre of the classical culture in the Ser-
bian space, which equals to the Diocletian palace. Also the other spaces of
Serbia have the classical heritage and somewhere there is the continuity
of the prehistory, Classical Antiquity and Medieval Age.
The struggle for the classical heritage is the struggle for belonging to
the European culture and civilization. That is the connection of the Clas-
sical Antiquity and modernity which is perceived by academic Dragoslav

Srejović.
Key words: Academic Srejović, Classical Antiquity, Gamzigrad, Felix
Romuliana, Serbia
УДК: 902 : 929 Срејовић Д.
НЕКОЛИКО НЕПОЗНАТИХ
ПОДАТАКА О ПОРЕКЛУ
АКАДЕМИКА ДРАГОСЛАВА
СРЕЈОВИЋА
SOME UNKNOWN DATA ON THE ORIGIN OF THE ARCHAELOGIST

DRAGOSLAV SREJOVIĆ
БОРИША РАДОВАНОВИЋ1
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ШУМАДИЈЕ
Ми једни на друге утичемо на посредан начин, који

припада свету подсвесног.
Д. Срејовић
1. borisaradovanovic@gmail.com
БОРИША РАДОВАНОВИЋ 95
Апстракт: Тематику рада чини разматрање о најстаријем

пореклу породице академика Драгослава Срејовић из Крагу-
јевца, чији корени су у селу Љуљаци у Горњој Гружи, а даље
порекло у Пиви у Црној Гори. Рад је настао на основу литера-
туре и извора различитог порекла. У том контексту се тумачи
утицај породице и школе на његово интелектуално сазре-
вање.
Кључнe речи: Драгослав Срејовић, Крагујевац, Гружа,
Љуљаци, Пива, Рудница.
Драгослав Срејовић се родио у Крагујевцу 8. октобра 1931.

године у кући трговца Животе Срејовића. Поросдица Срејо-
вић се у Крагујевац населила у периоду између два рата, из
Гружанаког села Љуљаци. Драгослав је у Крагујевцу завршио
основну школу и Другу мушку гимназију 1949/50. школске го-
дине, као ђак генерације.2 Године 1954 дипломирао је на групи
за археологију на Филозофком факултету у Београду. Необич-
но радознао, савестан и марљив, примљен је на катедру за ар-
хеологију Филозофског факултета у Београду за асистента
приправник 1955. године. Већ од првог дана предао се раду у
настави од када почиње његов успешна универзитетска ка-
ријера. Прошао је кроз сва предвиђена звања у настави: аси-
стент 1958, доцент 1965, ванредни професор 1970. и редовни
професор 1976. године. Археолошким истраживањима која је
извршио Драгослав Срејовић у периоду од 1965 до 1970 на Ле-
пенском Виру промењена је археолошка карта југоисточне
Европе. Резултати истраживања које је изнео о настанку најра-
нијих друштвених група у доба неолита на овом простору,
2. Споменица Гимназије у Крагујевцу 1833–1983, Крагујевац, 1989, стр. 945.
96 БОРИША РАДОВАНОВИЋ
Неколико непознатих података о пореклу Д. Срејовића
допринели су да се боље спозна најранија праисторија овог де-

ла Балканаског полуострва. Веома значајна су и његова от-
крића у источној Србији, у Гамзиграду и Шаркамену, којим је
допринео да се боље сагледа римска култура у време импера-
тора Галерија, на Балкану. Члан САНУ постао је 1983. године.
Умро је у Београду 1996. године. Сахрањен је на варошком
гробљу у Крагујевцу.3
Породица Срејовић населила се у Крагујевац из села Љуља-
ка које се налази у Горњој Гружи. Кућа Животе Срејовића на-
лазила се у главној улици(данас Крагујевачког октобра) близу
Нове цркве. До пресељења у Крагујевац живели су Срејовићи у
Љуљацима преко 150 година. Даље порекло овог рода може се
реконструисати само на основу усмене традиције, легенди и
предања, пошто писаних обавештења о томе нема. На основу
усмених обавештења која су забележена крајем деветнаестог
века, они су се у Љуљаке доселила из области Пиве у Црној Го-
ри.
Како је текао тај процес пресељавања и који су узроци тешко
је утврдити. Етнолог М. Недељковић је на основу усмене тра-
диције и истраживања М. Драгића, утврдио да су се они у Гру-
жу населили крајем XVIII века, Према његовим истраживањи-
ма, Срејовићи су истог порекла као и род Марковића који се ту
доселио од Пиве у првој половини XVIII века. Ево како је он за-
бележио о том насељавању „Уз Марковиће су у Љуљацима и
њихови сродници Мирковићи, који су пре насељавања у
3. О раду Драгослава Срејовића на истраживању праисторије Централног
Балкана одржан је од 27. до 29. новембра 1997. у Крагујевцу научни скуп у ор-
ганизацији Центра за научна истраживања САН-у и Универзитета у Крагу-
јевцу. Радови са научног скупа објављени су у Зборнику радова: Рад Драго-
слава Срејовића на истраживању праисторије Централног Балкана, Центар
САНУ и Универзитет у Крагујевцу, Крагујевац 1998, 1–208.
Љуљаке пребивали у селу Деретин код Кушића (општина

Ивањица). Ове две велике фамилије, које су се у Гружи разро-
диле, знају да су од истог племена из Пиве, то јест од рода Баје
Пивљанина. Мирковићи се у ужем смислу деле на Пантелиће
и Филииовиће, а по домазетској линији су међу њима Драго-
вићи и Алексићи. Ближи род са Мирковићима у Љуљацима су
Павловићи, Петронијевићи и Мијатовићи, а њихов род су и
Срејовићи у истом селу, досељени право из Пиве пре Ка-
рађорђевог устанка.“4
Стари завичај Срејовића је Пива. То је област у Црној Гореи
која се простире у сливу река Комарнице, Пиве и Таре, између
планина Дурмитора, Маглића, Власуље, Голије и Војника. На
истоку од Пиве је Дробњак, на западу Гацко и Голија, а на југу
Шипачно. До године 1875. Пива је била под турском управом,
од тога времена, до уједињења 1918. године, била је у саставу
Црне Горе, потом у саставу Југославије, а после распада у
саставу Црне Горе.5
Пива је вековима била уточиште за многа српска племна
после турских најезда да би крајем XVI века постала расадник
за насељавање. Ако се са продором Турака пивско станов-
ништво проредило, оно се током даљих векова „подмладило и
са прираштајем и досељавањем умножило“.6 Пошто је тај крај
остао у залеђу Турака дуго је остала мирна област чије станов-
ништво није узнемиравано ратним операцијама. Током XVII и
XVIII века пивско становништво се веома умножило тако да је
4. М. Недељковић, Записи о Шумадији, Крагујевац, 1996, стр. 128 – 131.
5. С. Томић, Светозар Томић, Пива и Пивљани, Посебан отисак Српског
етнографског зборника књ. LIX Насеља и порекло становништва, књ. 31,
Београд, 1946, стр. 3.
6. Име „Пива“ носи овај крај по једној валовитој стени са око 1200м надмор-
ске висине, где су најстарија пивска насеља.
почело да се расељава. Једна струја ишла је према Гласинцу и

Сребреници у Босни, а друга у северозападни део Београдског
пашалука и Подриње.
Из породице Марковић, из Гружанског села Љуљаци, која је
у даљем крвном сродству са Срејовићима је и професор уни-
верзитета у Београду 1905. године, Стеван Мирковић. Једини
траг о насељавању ове породице у Љуљаке из Пиве он је забе-
лежио по казивањима свога деде Огњена („ђед Огњен“, умро
1872. године). Он је саставио историју ове породице која није
објасвљена а траг јој се изгубио.7 О Стевану Марковићу по-
стоји биографија која је објављена приликом оснивања
Београдског универзитета.8
Михаило Драгић који је истраживао Гружу у периоду из-
међу два рата позивајући се на рукопис ове хронике навео је да
7. Сви покушаји да се дође до рукописа ове хронике породице Марковић из
Љуљака остали су безуспешни.
8. Стеван Марковић је рођен у Љуљацима 22. септембра 1860. године. Роди-
теља Косте и Јелене су му били. Основну школу завршио је у Жабарима, а
гимназију са матуром у Крагујевцу 1882. године. Потом се уписао на При-
родно–математичког одсека Филозофског факултета у Београду и по свр-
шетку 1886. постављен је, као одлично свршени ученик, за професорског
приправника за физику на Великој школи. После две године рада упућен је
као државни питомац за изучавање физике, на Бечки универзитет к на коме
је 1892. године положио докторат из физике, са математиком и психологијом
и промовисан за доктора филозофије. Идуће, 1893. године поново је послат
да о државном трошку изучава у Лијежу на Институту „Монтефјоре“ елек-
тротехнику, а већ 1894. год. изабран је и постављен за редовног професора
Техничке физике са електротехником на Техничком факултету Велике шко-
ле у Београду. Када је 1905 године основан универзитет изабран је и по-
стављен за ванредног професора за Електротехнику на Техничком факулте-
ту. Био је ожењен Београђанком, Султаном ( порењклом Гркиња и имао је
три сина: Ивана, Милана и Милоша.
Марковићи воде порекло од Баје Пивљанина. То би значило да

су Срејовићи из Љуљака који су у сродству са Марковићима
потомци овога Пивског хајдука.9
Ако се ослонимо на вести из овог извора и сачувану тради-

цију родова из села Љуљака у Гружи, видећемо да у старом за-
вичају Срејовића у Пиви, и данас живе њихови преци, или ди-
ректни потомци Баје Николића, Пивљанина (он је по завичају
из кога потиче назван Пивљанин). Бајо Пивљанин, који није
имао порода због хајдуковања није имао је седморо браће. Сви
они имали су пород. Зна се да је Бајо Пивљанин имао дванаест
„Братанаца“ („братучеда“), које су Турци стално узнемиравали
да би им издали стрица. Предање каже да су „Једном у кући
похватали и свезали једанаесторицу, но једна се жена искраде
и јави дванаестом братучеду, који је био код стоке у бачији, а
овај нетом дојави Баји, који са дружином похита, те све Турке,
затечене разузурене на спавању, но бију, а братучеде ослобо-
де.“ Због тога, по Бајином савету, да их Турци не би нашли и
осветили се, растуре се, сваки са својом породицом, али - нигде
по тројица заједно.10 Предање каже да су од Вука, за кога кажу
да се презивао Марковић (а можда је и он, скривајући се,
9. Бајо ( Николић) Пивљанин (? - 1685), хајдучки харамбаша и ускочки вођа
из Пиве. Опеван је у многим народним песмама. Помиње се млетачким до-
кументима у доба Кандијског рата у околини Котора, а од 1671. у околини
Задра као ускок. Погинуо је у борби са Турцима код Цетиња (Вртељица), а
сахрањен је пред Влашком црквом на Цетињу: М. Драгић, Гружа-антропо-
географска испитивања, Београд, 1922.
10. Тако „Бачар“ (што је био оне ноћи на бачији), са браћом Мрљешом и Ву-
ком, доће у Луњевицу (Таково), а одатле се, пошто им се ту није допало, ра-
зиђу. Бачар оде у Радмилоииће, Мрљеш у Топоницу, а Вук, за кога кажу да
се презивао Марковићи (или је и он, скривајући се, мењао презиме), дође у
Љуљаке. Видети С. Томић, Пива и Пивљани, нав. дело.

мењао презиме), воде порекло данашњи потомци Марковића

у Љуљацима.
Зна се да су Марковићи досељени у Љуљаке у првој полови-
ни XVIII века. Кумови су им Поповићи из Белог Поља. Уз Мар-
ковиће су у Љуљацима и стигоше сродници Мирковићи, који
су се пре насељавања у Љуљаке задржали у селу Дерстин код
Кушића (општина Ивањица). Ове две велике фамилије су се у
Гружи разродиле, знају да су од истог племена из Пиве, то јест
од рода Баје Пивљанина.11
У извору се даље каже. „Ближи род са Мирковићима у
Љуљацима су Павловићи, Петронијевићи и Мијатовићи, а њи-
хов род су и Срејовићи у истом селу, досељени право из Пиве
пре Карађорђевог устанка.“
Шта је био узрок покретања ове фамилије из Пиве извори
нам не говоре. Можемо само пртпоставити да су се они покре-
нули због економских разлога. На основу другоразредних оба-
вештења, можемо наслутити разлоге. Умножавање фамилија и
неплодност и недостатак зиратне земље, били су основни раз-
лози за многе фамилије из Пиве да се покрену са вековних
огњишта. Пошто су Срејовићи били у сродству са раније до-
сељеним фамилијама у Љуљаке, а ови су још увек одржавали
односе са „старим крајем“ и причали им о моигучности на-
сељавања у Гружи, старији насељеници су тако повукли млађе.
Тај се континуитет исељавања породица из Пиве наставио и
даље.
Још теже је утврдити у коме пивском насељу су Срејовићи
живели до насељавања у Гружу. Према испитивањима Свето-
зара Томића, која су вршена после другог светског рата, поро-
11. Мирковићи се у ужем смислу деле на Пантелиће и Филииовиће, а ио
домазетској линији су међу њима Драговићи и Алексићи.

дица Бајовић, која је у директном сродству са Бајом Пивљани-

ном, живела је у селима Рудинци и Безује. Вероватно су
Срејовићи живели у старијем насељу Рудинци, јер су село Без-
ује основали Гаговићи, крајем 18. века. Тешко је поверовати да
би се они двапут пресељавали, најпре у Безује а потом у Гружу.
Село Рудинци у коме су, највероватније, живели преци
Срејовића насељених у Љуљаке у Гружу, налази се у левом
кањону Комарнице, а на висини од 959 м, на таласасто-нагну-
том земљишту, јужно од Сељана. Село је према претпоставци
име добило, по руди која се ту вадила некада. Село се дели на
Горње и Доње Рудинице.
У горњем делу села има једна главица од црвенице - Рудино
Гувно - са великим процентом гвожђа. У селу има доста воде,
за Горње Рудинице је чесма Тодоровац, а за Доње извор - Кори-
та.
Куће су растурене по селу без реда. Њиве су око кућа а лива-
де су у Пољу. Стаје су око кућа, а има стаја и кућа на Равнима
рудиничким. Катуни су на Горњим Брдима и у Долима (ном.
До). Планина им је Вукодо у Голији. Дрва догоне из Бријега и
Вукодола. Рудинице се сматрају као једно од најстаријих на-
сеља у Пиви. У Рудиницама су живеле после другог светског
рата ове породице:
У Доњим: Гломазићи (12 к., св. Никола), старинци. Дамљано-
вићи (5 к., св. Никола), старинци. Благојевићи (2 к. ) од Благо-
јевића с Буковца.
У Горњим: Николићи (8 к. ), Дачићи (тако прозвани по не-
ком свом даку) (4 к. ), Дикановићи (8 к) и Гутовичи (7 к. ), сви
су један род и сви славе св. Николу и старинци су. Шућури (3
к. св. Никола), старинци. Голићи (7 к. св. Дордије), дошли за
одивом из Ибарскога Колашина, пореклом Дробњаци. На Ру-
диницама живи још по једна кућа: Јаредића (Мирића), који су

старинци, Вујиновића и Поповића скорашњих досељеника.12

У овом селу живе Бајовићи (звани Чепури) (2 к. св. Никола).
Бајовићи су од Бајева Поља. Они су непосредни потомци Баја
Николића Пивљанина. На овог знаменитог Пивљанина и да-
нас подсећа топоним „Бајово Поље“ на коме је према предању
Бајо убио првог Турчина. До средине двадесетог века се у Ру-
диницама на јужној страни села, у крају који мештани нази-
вају „ Ивановићи“, могли видети остаци куће Баје Пивљанина.
Село Љуљаци у Горњој Гружи, где се пре првог устанка на-
селила породица Срејовић, је све до првог светског рата, зајед-
но са селом Баре, били средиште економског и културног раз-
витка Горње Груже. О томе када је настало ово насеље и
пореклу његовог имена тешко је шта рећи. Зна се да је Гружа у
средњем веку била у саставу жупе Борач чије средиште је било
у селу Борчу на Борачком кршу. Ту је на ободу Борачког крша.
прилагоћен максимално терену. који је стеновит и непристу-
пачан са три стране. настао у средњем веку град од кога су до
данас сачувани трагови од бедема н зидова. То је „славни град
Борач“ која је у средњем веку обухватала већи део онога што се
данас зове Гружа. Овој жупи припадало је и село Љуљаци. 13
У време Деспотовине ови крајеви су били густо насељени и
припадали властелинству Радича Поступовића. Услед продора
Турака Гружанска котлина се испразнила. Оно мало станов-
ништва је услед сталних буна, устанака и немира а нарочито
после продора Турака у Централну Србију, бежало је на север.
12. О насељима у Пиви писао је С. Томић у: Пива и Пивљани, Српски етно-
графски зборник књ. LIX Насеља и порекло становништва књ. 31, Београд,
1946.
13. О томе како се из села Љуљака издвојило село Баре писао је Р. Ђекић, Се-
ло Баре у Гружи, Дечје новине, Горњи Милановац1988, стр. 7-8.: Б. Радовано-
вић, Борач драгуљ Шумадије, Крагујевац, 2003, стр. 10.

Горња Гружа је страховито опустела. У време велике сеобе под

Арсенијем Чарнојевићем мали број породица остао је да живи
у Гружи. Прва насељавања Груже бележе се у XVIII верку. Не-
што се населило у време Кочине крајине а масовнији прилив
породица био је у време Првог устанка, 1809. године.
Породица Срејовић населила се у Гружу у време Кочине
Крајине, 1788-1791. У време устанка под Карађорђевог они се
помињу у Љуљацима. У Горњој Гружи они су се населили нај-
вероватније у Љуљаке, директно из Пиве. Да би опстали на
овим теренима досељеници су користили постојеће изворе у
атару села Љуљака: Велики извори испод гробља (Топлик), Ле-
кића и Ђекића извор (доцније назван), извор Стублина, Вито-
шевића извор (доцније назван), Керешдо, Думачки извор и во-
ду реке Груже. У поседу села било је преко 300 хектара
заједничких шума (Ковиљача — 452 метра надморске висине),
у селу Барама највећи део, у Љуљацима и Кнежевцу мањи део,
Ново досељавање у Љуљаке у време Првог устанка (1809. ) ка-
рактеристично је по томе што тада настају читави нови краје-
ви у селу, а формирају се и нова насеља. Од једног засеока села
Љуљака настаје село Баре са 29. кућа.
Село Љуљаци је разбијеног типа. Због терена куће су у селу
неправилно распоређене. По Јовану Цвијићу, село се налази на
качерској језерској висоравни, која је благо нагнуто према југо-
западу, са пуно извора и потока чије воде богате реку Гружу.
Надморска висина насеља креће се између 208 метара (Гружа)
и 452 метра (Ковиљача).
Село се дели на неколико крајева, који су обично један од
другог удаљени, и то по 500 до 1000 м. То су ови крајеви: Мед-
ведица с леве стране потока Медведице, а на благим странама
испод Љуљачке Главице; поједине куће и групе од кућа удаље-
не су једне од других по 20—30 м. ; више Медведице су Брђани;

крај Кадијевац по благим косвњицама у изворишту Медведи-

це, испод Вршнате Главице, а једним делом и испод Мајданске
Главице; овде растојање измећу кућа износи од 20-80 м. ; у
горњем делу Сувога Потока је крај Каменац, а ниже, č десне
стране тога потока, по благим странама испод којих су омане
јаруге је крај Томирача; испод Мајданске Главице и Клека на-
лази се Збеговиште, чије су куће по благим косањицама, које
иду до Сувог Потока, а растојање измећу појединих кућа оби-
чно варира од 30 до 100 м. Куће краја Авале су по благим стра-
нама брда Авале и Мајданске Главице Западу окренутим; нај-
зад поред друма је Ковиљача (Старо Село), где су дућани.
кафана и општина.14
О Марковићима из Љуљака који су у сродству са Срејовићи-
ма забележио је интересантно предање Михаило Драгић. У
време његовог истраживања Груже у Љуљацима је живело 12
кућа Марковића (око 1920). Он је забележио:
Вук Марковић је живео у време првог устанка у Љуљацима.
Имао сина Мата, који се на Бадњи-дан удавио у Гружи, коју је
прелазио коњем, па га санте обориле. „Вук je сахрањен у ’Мају-
ру’ у Љуљацима, где и сада има белега, а по смрти осгавио си-
нове Мијаила и Милоша. Мијаило је имао сина Марка а Ми-
лош снна Огњана — зћеда“. Пошто је Михаило умро његов син
Марко остане у задрузи са стрицем Милошем. Милош се добро
познавао с Карађорђем и с њим хајдуковао.
По наговору своје жене Ружице, Милош почне делити од се-
бе Марка. У тој деоби посвађају се око неке крмаче и Милош
посече Марка јатаганом по плећки. Од тога је oвaj дуго бело-
вао, али је трпио и није се тужио, те је и деоба остала неизвр-
шена.
14. М. Драгић, Гружа-антропогеографска испитивања, Београд, 1922, стр. 293.

Ускоро по томе догаћају Караћорће пође неким поелом у Ка-

рановац (Краљево). Ружица, жена Милошева, која се познавала
са Карђорђем, јер је са Милошем ишла у Тополу (а и, Ка-
рађорђе је долазио кући њиховој у Љуљаке), изаће пред Ка-
рађорђа увијена у неко црно „вуто“ (нека врста великих стру-
ка). Кад је Карађорђе упита за Милоша, она му одговори: „твој
је Милош погинуо“. На питање „од кога“, — одговорила је „од
свог синовца«. Како је ово било у Малим Барама (село), на јед-
но 500 метара иза гробља источно, Карађорђе сврати њиховој
кући у Љуљаке и кад виде да га је Ружица преварила и дозна
да је Милош Марка онеспособио, наљути се и заповеди те и
Милоша и Ружицу исеку на комаде и у једном гробу сахране
их. На том месту Марко им је подигао спомен од белог мрамо-
ра, који је до скора стајао. С Марковићима су фамилија и
Мићићи у Опланићима“.
Срејовићи су заједно са Гавриловићима, Милићима, Крсма-
новићима Деловићима и Бумбулама живели у крају села
Љуљака које се називало Авали. Најпре су оно живели са Мир-
ковићима и Марковићима испод Авале у Гружанској равници,
где је пролазио стари пут за Горњи Милановац. Они су се ода-
тле саселили даље, због тога што су их Турци често узнемири-
вали. Место испод Авале где је некада биле њихове старе куће
назива се Старо село. На том месту је постојала некада стара
црквина. Доказ да су Срејовићи истог порекла са Мирковићи-
ма и Марковићима у Љуљацима где су живели заједно и да им
је Слава иста (Св. Јован, пр. 24 јун).15
Тачну година његовог пресељења у Крагујевац нисам могао
утврдити. У документима Удружења трговаца за град Крагује-
вац и срезове Гружански и Крагујевачки. Налазимо га у перио-
15. Исто, стр. 294–296

ду између два рата. Из једног списка о поштовању наредбе о

отварању и затварању радњи из 1938. године види се да држи
мануфактурну трговину Године 1940. његово име налазимо на
списку предложених кандидата за почасне судије у Окружном
суду у Крагујевцу од стране Удружења. Из документа се види
да је имао регистровану мануфактурну трговачку радњу у
улици Краља Петра бр. 91.16
Према матичним књигама Живота Срејовић се родио у
Љуљацима 1889. године. Умро је 1983. године, у 94 години жи-
вота у Крагујевцу, а сахрањен је на Градском гробљу. Из брака
са Наталијом (рођ. Тодоровић) Срејовић (1895–1970. ) из Трсте-
ника, имао је, до рођења Драгослава, само женску децу.17
Период између два рата када се Живота Срејовић населио у
Крагујевац, карактеристичан је по коренитим променама које
су захватиле град. Крагујевац је постајао економски јачи, кул-
турнији а живот у њему конфорнији, здравији и лакши наро-
чито за један слој његовог становништва. Промене до којих је
дошло највише су биле изазване начином производње. У Кра-
гујевцу су између два светска рата постојало и деловало неко-
лико одбора политичких партија и странака и велики број
удружења. Своје месне одборе имале су у овом периоду ове по-
литичке партије: Социјалдемократска партија, Демократска
странка, Радикална странка, Републиканска странка.
У читавом овом периоду Крагујевац је био значајно војно
средиште земље. Од војних установа и јединица у граду су би-
16. Историјски архив Шумадије – Крагујевац, Фонд Удружење трговаца за
град Крагујевац и срезове Крагујевачки и Гружански (1911-1938), кут. II док. 9.
17. Податак о пореклу мајке Драгослава Срејовића добијен је од његове ста-
рије сестре Вере (рођ. Срејовић), 20. септембра 2010. године. Подаци о години
рђења и смрти родитеља прикупљени су са породичне гробнице Срејовић на
Градском гробљу у Крагујевцу.

ле лоциране ове јединице и команде: Штаб Команде шумади-

ске дивизиске области, Шумадиски пешадијски пук, Шума-
дијски возарски ескадрон, Шумадијска болничарска чета.
Стална гарнизонска управа, Стална војна болница. Стална
марвена болнипа. Стално гофијантско слагалиште, Штаб пу-
ковске окружне команде, Ш Коњички пук и Управа Војно-тех-
ничких завода.
Крагујевац је је све до 1923. године био окружно место, када
је по новој адаминистративно-територијалној подели, постао
седиште Шумадијске области (жупе) и, истовремено, седиште
округа крагујевачког и рудничког и срезова гружанског и кра-
гујевачког. Од 1929 године, када су образоване бановине, Кра-
гујевац први пут од свога постанка није седиште највеће адми-
нистративно-територијалне јединице. Он је од тада па све до
1941. године само седиште срезова гружанског и крагујевачког.
У њему су се у овом периоду налазила ова надлештва и уста-
нове: Окружни суд, Државно тужиоштво, Срески суд, Суд оп-
штине града Крагујевца, и Начелства срезова: крагујевачког и
гружанског, Пореска управа, Шумска управа, Пошта, телеграф
и телефон, Окружни уред за осигурање радника, Дом народног
здравља (са бактериолошком станицом и амбулантом за кожне
и венеричне болести, школском поликлиником, антирабич-
ним и хемиским одељењем). У Крагујевцу је била и Бановин-
ска болница, Шумадиска стална војна болница, Штаб Шума-
диске дивизијске области, Крагујевачки војни округ, Команда
места, Касарна 19-пешадиског пука „Војвода Путник“, Артиле-
риски пук „Танаско Рајић“ и Управа Артилериско-техничког
завода. Из овога се може извести закључак да је овај моменат,
везан за нову административно-територијалну поделу Србије
утицао на опадање привредне снаге града а самим тим смањи-
вању области која је њему гравитирала.

Рођење сина 1931. године, дочекано је у кући трговца Живо-

те Срејовића са великом радошћу. Захваљујући материјалној
сигурности Драгослав је добио темељно основно образовање и
грађанско васпитање.
Шта је утицало и определило Драгослава да се посвети архе-
ологији и када је он показивао интересовање за ову област. Ве-
роватно су на његово интелектуално сазревање утицали про-
фесори у Крагујевцу који су му предавали у Другој мушкој
гимназији.
У периоду када је он био ђак Друге мушке гимназије преда-
вали су ови професори који су могли имати утицаја на његов
интелектуални развој:
Директори
ДУШАН ПРЕДОЈЕВИЋ, математика, 30. 9. 1945 -22. 11. 1948.
ФРАЊО МАРТИНЦ, физика, математика, в. д. директора, наставник,
24. 10. 1945-12. 9. 1949. 22. 11. 1948-6. 12. 1948.
ЈОВАН Т. НЕШИЋ, историја, 6. 12. 1948-31. 8. 1951.
Професори и наставници:
БРАНИСЛАВА РАНКОВИЋ, српскохрватски језик, југ. књижевност
1945/46-31. 8. 1951.
ЉУБИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ, српскохрватски језик, југ. књижевност
10. 11. 1945—16. 9. 1948.
ИГРУТИН СТЕВОВИЋ, српскохрватски језик 30. 9. 1945-22. 5. 1946.
ЈОВАНКА ПЕТРОВИЋ, српскохрватски језик 1945/46-3. 11. 1948.
СТОЈАНКА ДИМИТРИЈЕВИЋ, југ. књижевност, руски језик 1945/46-
11. 10. 1948.
ДАНИЦА КНЕЖЕВИЋ, руски језик, 24. 10. 1945/1948/49.
ДР ТИОСЛАВ МАТИЋ, руски језик, доктор наука, 30. 9. 1945-29. 4.
1946.
МИЛОЈКО ЧОЛОВИЋ, руски језик 1945/46-31. 8. 1951.

ЈОВАН ПОПОВИЋ, филозофија, 12. 3. 1946-31. 8. 1946.

ДАНИЦА РАДОЊИЋ, француски језик 1945/46-16. 9. 1949.
МОМЧИЛО ЛУКИЋ, француски језик 1945/46-1949/50.
МИРОСЛАВА ПАВИЋЕВИЋ, латински и српскохрв. језик 1945/46-31.
8. 1951.
ЕМИЛИЈА ЈОВАНОВИЋ, историја, 24. 10. 1945-31. 8. 1951.
МИХАИЛО СТЕФАНОВИЋ, историја, 1945/46.
НАТАЛИЈА ПОПОВИЋ, историја, 1945/46—23. 1. 1947.
ПРЕДРАГ МИЏОВИЋ, географија, 30. 9. 1945-4. 9. 1946.
ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ, географија, проф. ВПШ у пензији, писац
уцбеника и публициста. 17. 11. 1945-3. 9. 1946.
СВЕТИСЛАВ ВУКОЈЕВИЋ, биологија30. 9. 1945-9. 9. 1946. 1947/48-31. 8.
1951.
ВИТАЛИ ХВОРОСТАНСКИ, математика, 1945/46—31. 8. 1951.
ОЛГА РУДСКИ, хемија, физика 1945/46-1950/51.
ЈОВАН ПАУНОВИЋ, математика, 30. 9. 1945-14. 2. 1946.
ДАРИНКА ИСАИЛОВИЋ, 30. 9. 1945-29. 3. 1946.
ДРАГОЉУБ БАКИЋ, историја, проф. ВПШ, бавио се научним радом,
4. 4. 1946-24. 10. 1947.
МЛАДЕН АТАНАСИЈЕВИЋ, латински језик, 5. 4. 1946-31. 8. 1946.
РАДОЊА ЛАЛИЋ, математика 1946-6. 2. 1947.
РАДОЈЕ НИКОЛИЋ, географија, 1946/47 -28. 12. 1946.
МИЛАН С. КАРИЋ, географија, геологија, астрономија, 13. 9. 1946-31.
8. 1951.
ТЕОДОРА ФЛАНЂА, биологија, 1946/47.
ЈОВАНКА ГАРТАН, 3. 11. 1948.
ЈОСИФ НИКОЛИЋ, музика, 1948/49-31. 8. 1951.
МИЛЕВА МАКСИМОВИЋ, југ. књижевност, немачки језик 3. 11.
1948-31. 8. 1951.
ЉУБИНКА СТЕФАНОВИЋ, руски језик, 15. 11. 1948-1. 12. 1948.
ЗАГОРКА РАДОСАВЉЕВИЋ, географија, геологија16. 12. 1948-31. 8.
1951.
ЈЕЛЕНА МИЛОЈКОВИЋ, југословенска књижевност 12. 2. 1949-1949/

50.
МИЛАН ГАВРИЛОВИЋ, француски исрпскохрватскијезик 1947/48-
31. 8. 1951.
ДРАГИЊА НЕШИЋ, историја, 8. 12. 1948-31. 8. 1951.
МИХАИЛО МАРЈАНОВИЋ, историја, српскохрв. језик 1949/50.
СМИЉА МИЛОСАВЉЕВИЋ, руски, латински језик, историја 1. 6.
1949-31. 8. 1951.
ДРАГОСЛАВ МИЛОЈКОВИЋ, математика, физика 16. 9. 1949-31. 8.
1951.
ОЛГА МАКСИМОВИЋ, франц. језик, југ. књижевност 15. 4. 1950-31. 8.
1951.
ДУШАНКА НЕШОВИЋ, српскохрватски језик 25. 10. 1950-31. 8. 1951.
НАДА ЈОВАНОВИЋ, немачки језик, 6. 10. 1950-31. 8. 1951.
ЗОРКА ВУЈНОВИЋ, руски језик, 1. 3. 1951-31. 8. 1951.
ЈОВАН ВУЛЕВИЋ, српскохрватски језик, књижевник 17. 4. 1946-9. 10.
1948.
ДАНИЦА ТРБОЈЕВИЋ, српскохрватски језик, математика 5. 2. 1946-
24. 1. 1949. 1. 1. 1951-31. 8. 1951.
СВЕТОЗАР МИЛОШЕВИЋ, српскохрватски језик 29. 10. 1945-31. 8.
1951.
МАРИЈА ДЕДИЋ, историја, 1. 1. 1946-31. 8. 1951.
ДРАГОЉУБ ДАМЈАНОВИЋ, математика, 1945/46. ; 6. 12. 1945—5. 2.
1946.
ВОЈИСЛАВА ОБЕРКНЕЖЕВИЋ, биологија 1946/47.
СТАНИКА ЈАНИЋИЈЕВИЋ, математика, физика 10. 9. 1946-24. 1. 1949.
БОГИЋ ПАНТИЋ, цртање, 20. 1. 1949- 31. 8. 1951.

МИЛИЦА ЛОЦ, фискултура
ХРИСТИНА ГОРДИЋ, биологија, 1948/49.
ГЛИГОР ТРЕБЈЕШАНИН, историја, 16. 9. 1948-31. 8. 1951.
МИЛОРАД МАРТИНОВИЋ, предвојничка обука 1948/49.
ЗЛАТА МАКАРОВ ГЉЕБ, руски језик, 3. 4. 1950-31. 8. 1951.
РАДМИЛА ПАВЛОВИЋ, историја, српскохрватски језик 1950/51.

МИЛОРАД АЋИМОВИЋ, фискултура, предвојничка обука 1. 10. 1950-

31. 8. 1951.
МИРКО ВЕЉОВИЋ, физика, 1. 9. 1950-31. 8. 1951.
ЉУБИЦА АГАПИЈЕВИЋ, цртање24. 9. 1946-30. 11. 1947.
МИЛЕНА НИКОЛИЋ, математика, биологија 6. 2. 1946-1946/47.
ДРАГИЊА ВУКИЋЕВИЋ, цртање1945/46.
СОФИЈА ЖИВКОВИЋ, фискултура, 1945/46-1948/49.
ВУКАДИН ТУБИЋ, математика, 25. 9. 1946-1947/48.
СТАНКО ВИЛИЧИЋ, 20. 12. 1946-9. 4. 1947.
ТАНАСИЈЕ ГОЛИЋ, фискултура 9. 9. 1946-31. 3. 1948, 3. 8. 1948-31. 8.
1951.
ЉУБОМИР ВУКОТИЋ, српскохрватски језик, цртање 1. 9. 1947-20. 12.
1948.
ДРАГОЉУБ ВУКИЋЕВИЋ, српскохрватски језик, географија 1. 9.
1947-9. 12. 1948.
ЂОРЂЕ МИХАИЛОВИЋ, биологија, географија, хемија 15. 9. 1947—31.
8. 1951.
ЖИВКО МАТИЋ, фискултура, 1. 4. 1948-31. 8. 1948.
ЧЕДОМИР КРАСОЈЕВИЋ,
ДУШИЦА ДАМЈАНОВИЋ, 1948/49.
ЈУЛИЈАНАЋУК цртање, 20. 12. 1948—31. 8. 1951.
ЈЕЛКА КРАСОЈЕВИЋ, певање, 1948/49.
ВЛАДИМИР ЂУРЕТАНОВИЋ, предвојничка обука 20. 1. 1949-1949/50.
МИЛИЦА ЈОВАНОВИЋ, цртање, фискултура, српскохрв. Језик, 3. 5.
1950-31. 8. 1951
РУЖИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ, цртање, 3. 5. 1950-31. 8. 1951.
ДР МИЛАН КРЕСТИЋ, професор, филозофија 1946/47.
МАРКО НИКОЛИЋ, судија, Устав ФНРЈ, 1948/49-1949/50.
МИЛАН МИЛОШЕВИЋ, професор, филозофија 1947/48. ; 1949/50.
ЉУБОВ МОРОЗОФСКА, руски језик, наставник 1947/48-1949/50.
НИКОЛА ЂОРЂЕВИЋ, дипл. правник, Устав ФНРЈ 1947/48.
ТИХОМИР ЧУМИЋ, цртање, наставник 1947/48.
БОРИСЛАВ МИЏОВИЋ, правни референт, општин. тужилац, Устав

ФНРЈ, 1948/49-1949/50.
ДР ЗАГОРКА МИЦИЋ-ЦОЛОВИЋ, филозофија, доктор наука 1948/
49.18
BORIŠA RADOVANOVIĆ
Some unknown data on the origin of the archaelogist

Dragoslav Srejović
Besides his scientific researches, Professor Dragoslav Srejovic dealt al-

so with the pedagogic work in the course of his successful scientific ca-
reer for over forty years in order to transfer his experience to young ar-
chaeologists. The systematization of his extensive work remains to be
done in order that his contribution to particular sciences he dealt with
may be elucidated. It is also necessary to point to his roots and the earliest
sources of knowledge whereby it would be painted a complete portrait of
the man who taught us, inspired with humanism, that the „curiosity is a
virtue of a researcher and that it is not subject to the divisions into the
disciplines”.
Following the trace of the old records, documents and legends, which
represent an important source for studying the origin of the Serbian fam-
ilies, we have determined that his family traces its roots to Piva in Monte
Negro, where it moved to the village Ljuljaci in Gornja Gruza from. There
the family Srejovic lived for 150 years. In the period between the two wars
his father moved to Kragujevac where Dragoslav was born in 1931. In
Kragujevac he completed the elementary and High School. His intellectu-
al development was influenced by the family, civil society and the school
which he attended in Kragujevac.
Many young archaeologists drew their inspiration from the work of ac-
ademic Professor Dragoslav Srejovic and his scientific discoveries, and
18. Споменица гимназије, нав. дел. стр. 873 – 876.

this insight into his until now unknown roots of the family Srejovic and
his intellectual development is an attempt to point out the roots of his sci-
entific knowledge.

903/904 (497.11)
ДРАГОСЛАВ СРЕЈОВИЋ И ВРЊАЧКА

БАЊА – ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФИЈУ
DRAGOSLAV SREJOVIĆ ET VRNJAČKA BANJA

– ADDENDA POUR UNE BIOGRAPHIE
ЈЕЛЕНА БОРОВИЋ-ДИМИЋ1
ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ – ЗАМАК КУЛТУРЕ,
КУЛТУРНИ ЦЕНТАР ВРЊАЧКЕ БАЊЕ
Апстракт: Име Драгослава Срејовића везанo је за прва

археолошка ископавања на врњачкој територији, јер је он био
руководилац пројекта „Археолошко истраживањe праисто-
ријског локалитета Лађариште“ (1987–1990). Такође је везан и
за прво презентовање и представљање широј јавности овог
локалитета најпре у оквиру изложбе „Неолитско налазиште у
1. jelenaborovicdimic@gmail.com
ЈЕЛЕНА БОРОВИЋ-ДИМИЋ 115

Страгарима“ у Трстенику 1988. године, уз коју је представљена

и једна витрина са материјалом с Лађаришта, а потом и кроз
изложбу „Лађариште – култура и уметност првих земљорад-
ничких заједница на територији Србије“ у Врњачкој Бањи
1989. године. О Срејовићевим делима говорило се у Замку
културе 2002. године на књижевној вечери посвећеној књига-
ма „Искуства прошлости„ и „Илири и Трачани“, а потом и
2006. године у оквиру пројекта „Велики српски научници“.
Кључне речи: Драгослав Срејовић, Врњачка Бања, Лађари-
ште, неолит, ископавања, изложбе, предавања.
Драгослав Срејовић и Врњци –

Прилози за биографију
Име проф Драгослава Срејовића везано је за прва археоло-

шка истраживања на врњачкој територији. Наиме, када је по-
сле рекогносцирања терена и прикупљања површинског мате-
ријала током 1985. и 1986. године, у селу Врњцима локални
врњачки археолог, са кесом материјала отишао на одељење за
археологију Филозофског факултета у Београду, у кабинет свог
професора, који је увек проналазио времена и разумевања за
своје студенте, он је одмах реаговао: „Ово публиковати, а треба
направити и пројекат истраживања за наредну годину“. Тако
је и урађено, прикупљени материјал је публикован у Круше-
вачком гласнику2 који издаје Народни музеј Крушевац, а при-
премљен је пројекат „Археолошко истраживање праисториј-
ског локалитета Лађариште у Врњцима“. Носилац
2. Јелена Боровић, Локалитет Лађариште код Врњачке Бање, Крушевачки
зборник 86/87, Крушевац 1987, 195; Ј. Боровић-Димић, „Богати налази на
Лађаришту“, Врњачке новине бр., Врњачка Бања 4. новембар 1987.
116 ЈЕЛЕНА БОРОВИЋ-ДИМИЋ

истраживања био је Центар за археолошка истраживања Фило-

зофског факултета у Београду, чији је директор био проф.
Срејовић који је био и руководилац пројекта. Теренски руково-
диоци су били Светозар Станковић и Јелена Боровић Димић.
Пројекат су заједнички финансирали Основна заједница науке
Региона Краљево са седиштем у Чачку и Самоуправна инте-
ресна заједница (СИЗ) културе Врњачка Бања. Пројекат је реа-
лизован у кампањама од 1987. до 1990. године. Укидањем
Основне заједнице науке као главног финансијера престаје се
са радом на овом локалитету.
Као руководилац пројекта проф Срејовић се залагао за пре-
зентовање локалитета. Резултати радова публиковани су у
Гласницима српског археолошког друштва из 1988, 1989, 1990,
1995. године3.
Поводом обележавања осамдесетогодишњице од почетка
првих систематских истраживања Милоја М. Васића на не-
олитском локалитету Винча одржан је, у Београду и Смедерев-
ској Паланци од 10. до 15. октобра 1988. године међународни
симпозијум „Винча и њен свет“. На њему су учествовали науч-
ници из десетак европских земаља, врхунски стручњаци за
млађи неолит.4 Том приликом организоване су тематске из-
ложбе и посећене су збирке винчанског материјала у самој
3. Ј. Боровић-Димић, С. Станковић, Ископавање праисторијског насеља на
локалитету Лађариште у Врњцима, Гласник српског археолошког друштва
бр. 4, Београд 1987, 46–47, 206; Ј. Боровић Димић, Станковић, Археолошка ис-
копавања неолитског насеља у Лађаришту у 1988. години, Гласник српског
археолошког друштва бр. 5, Београд, 1989; Ј. Боровић Димић, Археолошко
ископавање неолитског локалитета Лађариште у 1989. години, Гласник срп-
ског археолошког друштва бр. 6, Београд , 1990, 59; Ј. Боровић Димић, Вин-
чанска глинена пластика са Лађаришта, Гласник српског археолошког
друштва бр. 10, Београд , 1995, 104–114.

Винчи, Смедеревској Паланци и Трстенику, што је била добра

прилика да се европски стручњаци упознају са најновијим ис-
траживањима у овој области у централној Србији.
На изложби под називом „Неолитско налазиште у Страга-

рима“ која је за ту пригоду организована у Ликовном салону
Народног универзитета „Прва петолетка“ у Трстенику, прика-
зани су резултати истраживања овог локалитета чији је руко-
водилац пројекта био проф Д. Срејовић, а теренски руководи-
лац С. Станковић. Уз материјал који је представљао локалитет
Страгаре, презентован је и локалитет Лађариште5, због близи-
не врњачке територије и могућег утицаја. У једној витрини дат
је кратак преглед материјала добивеног делом површинским
прикупљањем после изоравања, а делом са двогодишњих ис-
копавања. Сужен избор кременог и глачаног каменог мате-
ријала наговештавао је могућу улогу Лађаришта као насеља
специјализованог за индустрију обраде камена као свој главни
производни артикл. Камени материјал је веома привукао па-
жњу учесника симпозијума6. Том пригодом је издата и публи-
кација на енглескоом језику под насловом „Неолит Србије. Ар-
хеолошка истраживања 1948–1988“7 са уводном студијом
4. Од учесника треба поменути: Милутина и Драгу Гарашанин, Алојза Бене-
ца, Богдана Брукнера, Николу Тасића, Бору Јовановића (Србија), Бохуслава
Новотнија (Чехословачка), Шандора Бекењија (Мађарска), Ж. Козловског и
М. Кацановску (Пољска), Стефана Хилера (Аустрија), Мишела Сеферијадеса
(Француска), Хенријету Тодорову (Бугарска), Јањиса Асланиса (Грчка) и дру-
ге.
5. Ј. Боровић – Димић. Прво презентовање материјала са ископина у Лађа-
ришту, Врњачке новине бр. 407, Врњачка Бања, 10. новембар 1988, 11.
6. М. Гарашанин га је окарактерисао као специјализовану радионицу за
обраду камена у тексту „Промоција Гласника српског археолошког друштва
број 5“, Гласник Српског археолошког друштва бр 6, Београд 1989, 240.

Драгослава Срејовића и прилозима Живка Микића о антропо-

логији, Миле Лазић о фауни, Дубравке Николић о флори и Не-
нада Тасића о датовању неолитских налазишта Србије мето-
дом C–14. У публикацији су дати сви локалитети истраживани
у овом периоду, међу којима је и Лађариште.
Тада пада одлука да се Лађариште мора представити у кон-
тексту културе млађег каменог доба централнобалканског
подручја коме припада и већ се назире контура изложбе
„Лађариште – култура и уметност првих земљорадничких за-
једница на територији Србије“ у коју су укључене и презенто-
ване својим материјалом бројне установе заштите културних
добара са територије целе Србије: Народни музеј Смедеревска
Паланка, Народни музеј Крагујевац, Народни музеј Пожаре-
вац, Народни музеј Крушевац, Војвођански музеј у Новом Са-
ду, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводи-
не, Музеј Косова у Приштини, Археолошка збирка
Филозофског факултета у Београду и Раднички универзитет
Трстеник. Изложба у организацији Замка културе Културног
центра Врњачке Бање и Центра за археолошка истраживања
Филозофског факултета у Беграду, отворена је 21. јула 1989 го-
дине, у старом здању виле Белимарковић, у Замку културе у
Врњачкој Бањи и трајала је до 20. септембра8. Штампан је ката-
лог чији су аутори текста академик Драгослав Срејовић, мр
Светозар Станковић и Јелена Боровић-Димић. Аутори постав-
ке изложбе су мр С. Станковић и Ј. Боровић-Димић, који су ау-
7. The Neolithic of Serbia. Archaeological reseаrch 1948–1988, editor Dragoslav
Srejović, Belgrad 1988, 078–079.
8. Р. М. Ликовни живот Замка: Лађариште, академици, графика, Врњачке но-
вине бр. 422, Врњачка Бања 10. август 1989; Јелена Боровић-Димић, Културе
мађег каменог доба, Ибарске новине, Краљево, 3. август 1989, 12.

тори и цртежа. Аутори фотографија су били: Владимир Попо-

вић, Тихомир Ђокић и Вукашин Сарић. Резиме на енглеском
превео је Веселин Костић, а дизајн каталога радио је Благоје
Димић.
После скидања ове изложбе професор Срејовић је инсисти-
рао на сталној поставци Лађаришта, да се бар у једној просто-
рији представе трагови најстаријег насељавања на врњачкој
територији. Како у то време Замак културе није имао музеј-
ских витрина, јер су оне увек доношене са гостујућим постав-
кама других музеја, Срејовић одлучује да старе витрине из Ар-
хеолошке збирке Филозофског факултета у Београду које су
замењене новим, поклони за ову сврху музеју. Тако је 1989. на-
стало језгро сталне врњачке музејске поставке.
Као директор Галерије Српске академије наука и уметности
проф Драгослав Срејовић је 1988. године у Замку културе,
отворио изложбу „Римска скулптура у Србији“9 чији је коаутор
био са проф др Александрином Цермановић – Кузмановић.
Они су аутори и истоименог каталога који је пратио изложбу.
Поставку је радила кустос историчар уметности Галерије
САНУ Гордана Хараџић.
Поновни сусрет Срејовића и Врњачке Бање био је, постхум-
но, преко његовог рада. Године 2002. у Замку културе10 пред-
стављене су његове књиге „Искуства прошлости“ и „Илири и
Трачани“ о којима су говорили његов сарадник у области пе-
трологије и минералогије камених артефаката, професор Ру-
дарско геолошког факултета у Београду, Видојко Јовић, који је
Срејовићеве рукописе прикупио и приредио, и професор Фи-
9. Р. Младеновић, Римљани у Замку, Врњачке новине бр. 398, Врњачка Бања,
17. јун 1988, 11.
10. Књижевно вече је одржано 29. јуна 2002. године.

лозофског факултета, археолог др Милош Јефтић11.

Покретањем у оквиру врњачког музеја, едукативног пројек-
та „Велики српски научници“ који има за циљ презентовање и
упознавање шире јавности са животом и делом наших науч-
ника, професор Видојко Јовић дописни члан САНУ и сарадник
на пројекту одржао је, у Замку културе, поводом 75 година од
рођења и 10 година од смрти, предавање са видео презента-
цијом о професору Срејовићу, 11. августа 2006. године12. Том
приликом штампан је и мањи каталог са текстом.13
Најзад познат као врсни познавалац и љубитељ уметности
професор Срејовић је у својој уметничкој колекцији имао и
три дела уметника са врњачке територије. Ради се о сликама
Благоја Димића магистра сликарства.
Најзад, од Врњачке Бање је неодвојива и опаска В. Јовића
која је изречена на поменутој књижевној вечери, а која добро
осликава Срејовићеву личност.
„Не могу да прежалим ненаписане есеје, јер је Срејовић, на
гозбама, уз добар залогај и племенито вино, као у Платоновим
дијалозима, често изговарао занимљиве, оригиналне и мудре
анализе древне прошлости, али и књижевних и уметничких
11. М. Ст. Ј. Стожер српске археологије, Врњачке новине бр. 649, Врњачка
Бања, 20. август 2002, 8.
12. Љ. В. Трајне вредности наше науке и културе, Врњачке новине бр. 699,
Врњачка Бања, 4. септембар 2006, 15.
13. Програм „Велики српски научници замишљен тако да сваке недеље у ав-
густу буде представљен по један научник из друштвених, техничких и при-
родних наука. Предавања изводе еминентна имена наше савренмене науке.
За програм се штампа каталог са скраћеним текстовима о научницима о ко-
јима се говори тог августа и дели се бесплатно свим посетиоцима. Те године
поред Срејовића говорило се и о Николи Тесли, Јовану Жујовићу и Милути-
ну Миланковићу.

дела, политичких догађаја и људских поступака. Шта је све тај

човек носио у себи и како је успевао да из много хиљада стра-
ница које је прочитао, из обиља свакодневних података и ин-
формација, одабере праве ствари и угради их у свој систем
мишљења, у своју мисаону архитектуру која је била као Кеоп-
сова пирамида, где свака мисао као сваки камени блок има
своје одговарајуће место, то ће остати тајна. А када се све то по-
веже са великим знањем археологије, антропологије, митоло-
гије, религије, историје, филозофије, књижевности, уметно-
сти, – онда настаје веома ретка врста мудрости – археолошка
мудрост“.
ЈЕЛЕНА БОРОВИЋ-ДИМИЋ
Драгослав Срејовић и Врњачка Бања –

Прилози за биографију
Име Драгослава Срејовића везан је за прва археолошка ископа-

вања на врњачкој територији јер је он био руководилац пројекта
„Археолошко истраживање праисторијског локалитета Лађариште“
које је истраживано у периоду од 1987. до 1990. године. Такође је ве-
зан и за прво презентовање и представљање широј јавности Лађа-
ришта, најпре у оквиру изложбе „Неолитско налазиште у Страгари-
ма“ у Трстенику 1988. године, уз коју је представљена и једна витри-
на са материјалом с Лађаришта, а потом и кроз изложбу „Лађари-
ште – култура и уметност првих земљорадничких заједница на
територији Србије“ у Врњачкој Бањи 1989. године.
Као директор галерије САНУ отворио је у Врњачкој Бањи 1988. го-
дине изложбу „Римска скулптура у Србији“ чији је коаутор.
Године 2002. у Замку културе постхумно су представљене његове
књиге „Искуства прошлости“ и „Илири и Трачани“ о којима су гово-

рили његов сарадник у области петрологије и минералогије, профе-

сор Рударско геолошког факултета у Београду, др Видојко Јовић,
који је Срејовићеве рукописе прикупио и приредио, и Срејовићев
ученик, професор Филозофског факултета, археолог др Милош Је-
фтић.
Покретањем едукативног пројекта „Велики српски научници“
који има за циљ презентовање и упознавање шире јавности са жи-
вотом и делом наших научника, професор Видојко Јовић дописни
члан САНУ и сарадник на пројекту одржао је, поводом 75 година од
рођења и 10 година од смрти професора Срејовића, предавање са ви-
део презентацијом у Замку културе 2006. године.
Као познавалац и љубитељ уметности Драгослав Срејовић је у
својој уметничкој колекцији имао и три рада уметника са врњачке
територије. Ради се о сликама Благоја Димића, магистра сликар-
ства.


903/904 (497.11)
СЕЋАЊА СА АРХЕОЛОШКИХ
ИСКОПАВАЊА НА ЛЕПЕНСКОМ ВИРУ
ИВАНКА ЦРНОБРЊА
ОБРЕНОВАЦ
Поклон од Драгослава Срејовића, прво издање књиге „Ле-

пенски Вир“, добила сам 21. децембра 1969. године, са посве-
том: „Драгој Иванки за неуморан рад на терену и сталну ве-
дрину у часовима одмора, Срдачно Драган“. Та књига стоји на
највишој полици наше кућне библиотеке и ја се, кад имам не-
ког одговарајућег госта, попнем на столицу, скинем ту књигу,
одувам прашину и показујем, причам и сећам се. Много ми је
мило кад неко жели да слуша моје приче о археолошким иско-
павањима са Лепенског Вира, далеке 1968–1969. године. Била
сам и на другим ископавањима, Текији, Дивостину… Али, Ле-
пенски Вир је био нешто посебно.
Био је то диван студентски живот, прожет ентузијазмом, за-
носом и узбуђењем. Ја сам сигурна да све не би тако било да
ИВАНКА ЦРНОБРЊА 125

није било вођено чаробном руком необичног човека, Драгана

Срејовића. Као студент архитектуре, са 22 године, била сам
члан секције коју је основао професор Ђурђе Бошковић на Ар-
хитектонском факултету. Чланови те секције одлазили су на
конзервацију манастира, на ископавања, а мени се десило, да
ме као члана екипе за Лепенски Вир, прими Драгослав Срејо-
вић. Ђердапску клисуру знали смо само из географије. У то
време путовало се углавном једном годишње лети и то возом
до Сплита, па на море, није било „Гугла“, ни интернета, те
нисмо довољно познавали своју земљу.
Речено ми је да треба да дођем бродом до Доњег Мила-

новца. Добила сам пристојну суму – дневнице од Археоло-
шког института и ја сам, замишљајући себе као неког будућег
истраживача, потрудила се да тако и изгледам. Преврнула сам
цео Београд док нисам у једном Комисиону пронашла и купи-
ла тропски шешир од плуте, пресвучен белим платном и беле
патике.
Дунавом је тада почео да плови брод „Метеор“, на линији
Београд – Текија, који је возио брзином глисера. Са великим
узбуђењем гледала сам те дивне пределе са палубе брода.
Десно Србија, лево Румунија. Дивља природа, стрме литице,
углавном без насеља, а Дунав аутентичан. Тада још није био
преграђен, брана још није била изграђена.
На пристаништу Доњег Милановца дочекала су ме два бра-
дата човека. Један од њих, после сам сазнала, био је археолог
Влада Кондић. Ушли смо у неки стари џип, изашли из Мила-
новца и кренули живописним пределима уз Дунав, али пута
као да није било. Више смо се возили ливадама што је мене
потпуно збуњивало. Куда они то мене воде? И најзад, дошли
126 ИВАНКА ЦРНОБРЊА

Сећања са археолошких ископавања на Лепенском Виру
смо до једног повећег дворишта и старог дугачког руинираног

приземног објекта – бивше војне карауле, где је била коначна
тачка нашег пута. Сви су нешто радили у том дворишту.
Првог сам упознала Драгана Срејовића. Тај срдачан поздрав
при пријему не могу заборавити.
Упознала сам се са екипом, али једном студенту нисам хтела
да пружим руку јер је он четкицом за зубе, у неком кориту, ри-
бао људске кичмене кости. Припала ми је мука. То је био, тада
студент археологије, а сада професор Живко Микић, наш по-
знати антрополог. Сместили су ме у једну собу у коју се улази-
ло са дугачког трема. Пољски и гвоздени кревет, нема струје,
нема купатила, бунар је 200 метара даље. Тако је то почело.
Драган ми је рекао шта је мој посао. Да све што се у слојеви-
ма открива треба да нацртам у координатној мрежи. Било је
занимљиво гледати како се полако помаљају сва та открића,
како они то пажљиво чисте, какве разговоре воде у вези свега
тога. Ја сам имала хиљаду питања, која су њима била смешна,
али сам добијала одговоре. Са великим полетом се радило. У
пет сати, пре свитања, устајало се и колона је ишла уз обалу
око два километра, до локалитета на обали Дунава, где је по-
чињао рад и трајао све до 17 сати. Заједничка вечера је била
увек доживљај. Све те приче које смо слушали од Драгана то је
богатство за живот. Он је поред свих активности везаних у то-
ку дана за радове, вредно учио енглески, ту на терену, јер дола-
зиле су многе делегације страних научника и новинара да ви-
де то откриће лепенског Вира, једне од најчуднијих и
најблиставијих култура праисторије. Осим трагова живота на
локалитету се дошло до невероватних трагова стања људског
духа времена од 8000. година пре нове ере до данас, где су от-
кривене скулптуре необичне лепоте. Ја као нестручњак не-
зграпно саопштавам али увек се човек запита: како су они то

умели? Шта ми знамо о њима? Човек је вероватно у сваком

тренутку своје историје могао да уради оно што ради и данас,
само да ли је за тим постојала потреба. По виђењу и чуђењу
оних који су долазили у посте из дана у дан у такве забити
Ђердапске клисуре, да би били сведоци величанственог от-
крића, сакупљала сам своја сазнања и закључке.
Уз Драна Срејовића, веома, веома љубазног домаћина, напо-
ре истраживачког рада делила је и све те стручњаке примала и
гђа. Зага Летица, научни сарадник Археолошког института,
која је, већ у дубоким годинама, са великим полетом, на неко-
лико језика комуницирала. Сећам се и неких имена научника
из Мађарске: др Немешкари, др Бекењи, Жужа Цофман, а било
их је из ББС, РАИ, Њујоршке телевизије… Цео свет тада је чуо
за Лепенски Вир.
Оно што је било посебно, онако људски, опет је било везано
за Драгана Срејовића, а то је, да је он нама, младим људима
омогућио и леп друштвени живот. Увече, на обали Дунава, уз
логорску ватру, уз гитару смо певали. Драган је дивно певао.
Сви ти гости одлазили су и због таквих доживљаја, са посеб-
ним лепим утисцима. Али, рад није трпео. Увече, уз „петро-
макс“ лампу се радило и цртало. Све у имптовизованим усло-
вима, а рано ујутру опет на посао.
Радници су били локални становници, Власи, са којима смо
се споразумевали на неком међујезику. Они су усвајали неке
наше речи, а ми у жаргону употребљавали њихове на вла-
шком. Долазе екипе на Ђердап за њих је био прозор у свет. Без
пута, одсечени од цивилизације, они су на неки начин имали
кроз тај рад са нама додир са њом. Село Бољетин, одакле су до-
лазили, било је потпуно аутентично у народној архитектури.
То је мене занимало па сам једну по једну кућу снимила. Што
би рекли етносело у функцији.

После двадесет година, са децом, породично, отишли смо да

им покажемо Лепенски Вир. Ја сам понела копије цртежа свих
тих бољетинских кућа, помишљајући да народу поделим из
пажње. Кад смо дошли на локалитет Лепенски Вир били смо
тужни у каквом стањи је све то. Прилаз до локалитета може да
прихвати само антузијаста, неко баш радознао да све то види.
Кровна конструкција која све то покрива је у оронулом и не-
угледном стању. Ако би просечног грађанина питао: „Јеси ли
чуо за Лепенски Вир?“, он ће рећи да јесте, али чуо је и за хотел
Лепенски Вир и она два мамута испред улаза који су ту још од
„Игара без граница“. Људи незнају за археолошки локалитет.
Отишли смо и до села Бољетина и тамо више нема оних
дивних кућа. Саграђене су велике шарене куће – како то воле
Власи, јер доласком пута они су се отиснули у гастарбајтере, у
Немачку, зарадили паре и градили нове куће, а старе рушили.
Моји цртежи нису били ни занимљиви, били су равнодушни
јер то је траг нечега што су они желели да промене. Али, наша
деца су била очарана и одушевљена „ископинама“. Објашња-
вали смо им да је све то билом доле на обали Дунава, да кад се
ниво воде због бране подигао 20 метара, све је „подигнуто“, део
по део, горе у брдо на сличан терен, вештим рукама екипе
конзерватора које су водили МИле Медић и Милка Чанак-Ме-
дић. И ето, можда је баш ту клица за археологију примио мој
син Адам, археолог, који врши тренутно ископавања на не-
олитском локалитету у Стублинама код Обреновца. Имамо ве-
ру и наду да ће тај локалитет дати очекујућа открића.
Део екипе Са Лепенског Вира се окупио 2007. године у На-
родном музеју на промоцији књиге „Светилишта Лепенског
Вира“ коју је написала Љубинка Бабовић (раније Суботић),
која је била десна рука Драганова на Лепенском Виру. Негде
сам прочитала лепу мисао: „Само по светлости која је у њему

човек је велики“. Драган је био археолог, научник, али светлост

његовог духа, ево и сада траје и мене води у писање овог тек-
ста. На интеренету се могу наћи сви подаци о животу и науч-
ном раду Драгана Срејовића, али о његовом надахнутом уму
нема података на интернету.
Године 1996, 29. новембра, умро је Драган Срејовић. Успела
сам преко неких веза да добијем место у аутобусу за Крагује-
вац, који је организовала САНУ. У аутобусу, на сахрану, пошли
су веома стари људи из Академије наука. Како сам била
упадљиво млађа од свих присутних и непозната, један стари
господин радознало ме је упитао: „Откуд Ви у овом аутобусу,
знали сте Драгана?“. Сећам се да сам одговорила: „Да, Драган
је био необично раскршће у мом животу“. Нисма рекла тада, а
мислила сам следеће: Да ме није примио за члана екипе можда
не бих упознала свог супруга на Лепенском Виру, не бих доби-
ла надимак „Вања“, који носим целог живота и не би нам син
био археолог.
Пошто посвећујем овај текст сећању на Драгана Срејовића,
желела бих и да цитирам његове речи из књиге разговора са
Илди Ивањи „Празно поље“, који је водила, записала и објави-
ла, 1996. године:
„Сваки археолог трага за прошлошћу да би разумео сада-
шњост, себе, значи човека. Људско биће је тајанствено, заго-
нетно, пуно изненађења, неочекиваности. Наше уверење да
познајемо људску личност и људске особине заблуда је као
што је заблуда да сбе познајемо. Представа о нама одговара са-
мо једној од уобичајених традиционалних норми, елитном
укусу, околини у којој се налазимо.
Зато сам био током читаве своје каријере непопустљив:
снажно сам се опирао струји која је сматрала да човек може са-
гледати преко његових примарних потреба, помоћу рекон-

струкције онога што је користио за исхрану, сировина које је

познавао и својих личних потреба.
О човеку прошлости сазнаћемо више размишљајући гене-
рално о човеку, па и о човеку данашњице, него што можемо на
основу самих археолошких налаза. Археолог мора добро да
познаје свог савременика, себе, да би то могао да пројецира у
прошлост, да тако евентуално наслути, као је нешто настало,
како је до нечега дошло и како је, можда, кренуло да се развија.
Добар археолог мора познавати велики број археолошких
чињеница, логичних конструкција и, на крају крајева, своје
интуиције. Мислим да су највеће истине о човеку и прошло-
сти дотакнуте пре у литератури и уметноси, него у друштве-
ним или ма којим наукама. Уметници су ти који су имали
храбрости да искажу неке истине о човеку, осећајући свепри-
сутност у сваком од нас, као делићу целокупне историје.“


ОБДАРЈЕ
133
134
УДК: 008 : 903’1 ’’633/634’’ (497.11)
МЕТАФИЗИКА, УМЕТНОСТ И МИТСКО-

ИСТОРИЈСКИ ОБРАСЦИ
МЕЗОЛИТСКО-НЕОЛИТСКЕ КУЛТУРЕ
ЛЕПЕНСКОГ ВИРА
METAPHYSICS, ART AND PATTERNS OF THE CULTURE OF LEPENSKI VIR

FOLLOWING THE STUDIES OF DRAGOSLAV SREJOVIĆ
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ1
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ
(РАЧА)
АПСТРАКТ: У овом раду су синтетисана сва наша закључи-

вања на ову тему проистекла из већ објављених радова и књи-
га, од 1993. до 2010. године и, уз критички осврт, извршено од-
бацињање нових тумачења која су се у новије време појавила
1. mitcentar@nadlanu.com

у нашој науци.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Драгослав Срејовић2, Дунав, Лепенски Вир,

Мезолит, Неолит, метафизика, митологија, уметност, кућа-
светилиште, свештени град, прво лице Бога, Бог Сунце, кален-
дар, космогонија, астрономија, сферна слика света, бројеви,
писмо.
По ономе што се данас сасвим поуздано зна Ђердапска кли-

сура реке Дунав и њено залеђе су матична област мезолитско-
неолитске културе Лепенски Вир. (Срејовић Д. 1969; Srejović D.
1979: 59–76; Srejović D., Babović LJ. 1983; Cermanović-Kuzmanović
A., Srejović D. 1996: 348–350.) Ова клисура је само један мали део
Подунавља које органски повезује западну и источну Европу.
Средње Подунавље је насељено између 350.000 и 250.000 година
пре н. е. али је све до пред крај последњег леденог доба, до 11.
миленијума старе ере на културном плану остало потпуно бес-
плодно. Тада је у Ђердапу формирана култура на чијим ће се
дуготрајним традицијама развити, у 7. миленијуму, велика и
јасно профилисана уметност Лепенског Вира. (Андрејић Ж.
1993; Исти, 1997; Исти, 2001: 108–115; Исти, 2002: 7–14; Исти, 2002
б: 114–123; Исти, 2004: 7–20; Исти, 2004 б:137–164; Исти, Рача
2005; Исти, Рача 2010: 109–140.) На најстаријим налазиштима
каменог доба Подунaвља откривене су једино алатке од облу-
2. Академика Срејовића упознао сам данас давне 1978. године када је дошао
у Рачу са археологом Милетом Богдановићем из Крагујевца да би се упознао
са садржајем археолошке збирке коју сам формирао сакупљањем артефаката
у Шумадији и Поморављу. Срејовић је пронашао интересантан материјал са
неколико локалитета из долине реке Раче који је он сврстао у новоуспо-
стављену културну групу гвозденог доба Србије под називом Рача-Љуљаци.
Касније сам се сусретао са њим у САНУ.

Метафизика, уметност и митско-историјски обрасци
така које су својим обликом, одликама и бојом за људе тога

времена биле загонетне и натприродне.3
На оруђу од облутака, камена и костију се појављују одређе-
ни графизми где сваки знак има одређени смисао тако да се
ствара нека врста идејног писма. Графизми ловачко-скупљач-
ке заједнице Ђердапа везани су пре свега за воду и рибу. Коле-
бања климе при крају леденог доба када је био хладно и вла-
жно учинило је да су реке често мењале своје токове и стварале
баре и мочваре. Промене опште климе око 8.300. године пре н.
е. нису пореметиле културни развој тако да је традиционални
свет белутака преживео. Утврђено је и заједништво ликовно-
сти дела Европе и предње Азије у том периоду које потиче из
европског млађег палеолитског графизма.
Становници Лепенског Вира су насељавали дунавске терасе
са старим схватањем џиновских пећина. Основе станишта су
изведене из круга куполасто-шаторастом конструкцијом –
балдахин али тако да се њима могло прилазити једино са оба-
ле или реке чамцима. Из присног додира воде (хранитељка ре-
ка) и камена (стеновита обала на којој се живи) из тог пра-
исконског јајета (белутка) рађа се све, а на првом месту
3. Један од најближих сарадника академика Срејовића, археолог Љубинка
Бабовић објавила је свој први самосталан рад на тему Лепенски Вир тек по-
сле његове смрти (Бабовић Љ. 1997: 97–108.) Љ. Бабовић је овај рад значајно
проширила, допунила и објавила скоро десет година касније као велику
двојезичну монографију, напоредо на српском и енглеском језику. (Бабовић
Љ. 2006.) При томе нас упозорава да је овај „Оглед рађен од 1997. до 2001.“ и
обавештава да „за то време одвијао се процес видљив у ткању и ткиву огле-
да“. Шта се овиме хтело рећи и шта ово значи, тешко је одгонетнути? Најзад,
повод изложбе Народног музеја у Београду, „Тајна Лепенског Вира“, Љ. Ба-
бовић је уз каталог објавила свој рад: Тајна Лепенског Вира – Лик бога Сунца
из VII миленијума пре Христа, Београд 2008.

риболика бића (прародитељи људског рода). Ове терасе су би-

ле врло погодне и за лов риба које су овде биле божански вели-
ке. Посебно важан је био лов на моруне које су овде долазиле из
Црног Мора да би се мрестиле сваког пролећа у периоду од
марта до маја месеца, а понекад, и чак до краја јесени да би
остале да презиме у зимском сну. Зато су ловљене не само због
меса већ и због обилне икре.
Моруне живе у Црном и Каспијском мору, а среће се и у
Бајкалском језеру и њиховим притокама при чему су достиза-
ле величину од око 10. метара и тежину преко 1500. килограма
и чије је месо веома укусно и могло се јести и живо. Јајник са
икром такве моруне био је тежак преко 400. килограма. У река-
ма живе заривене у речно дно и више пужу него што пливају.
За време мрешћења се хране разним врстама шарана. Из поло-
жене икре – јаја легли су се младунци који су потом ту прово-
дили прву и другу годину живота. На свим местима где се у ја-
тима појављује ова огромна плодоносна риба развила су се
насеља. Велика Ђердапска клисура и њени казани богати ри-
бом представљали су ускомешани сафон. Али, прича о моруни
и њеном лову и коришћењу њене икре почела је далеко пре.
Крајем леденог доба, 20.000 до 15.000. година пре н. е. ледена
капа је још увек покривала читав северни део Европе, до обала
данашње Француске, Немачке и Пољске, а залеђени крајеви су
се простирали све до Алпа, Карпата и Дунава. Ниво светског
мора је био доста нижи него данас тако да је Средоземно море
било одвојено од Атлантика и подељено јединственим копном
између Апенинског полуострва, Сицилије и Африке. Балкан и
Грчка су били спојени копном са Малом Азијом пошто је
нестало Егејско море. Такав случај је био и са Јадранским мо-
рем. Африка и Арабија су били спојени, а Црвено море су
представљала мања језера. Од Црног, Каспијског и Азовског

мора настало је једно велико унутрашње, Понтско море, које је

воденом масом било спојено и са Балхашским језером далеко
на Истоку. Ниво тог унутрашњег мора је неминовно био дале-
ко већи тако да је захватао велики део данашњег копна испод
Кавказа, Јужне Русије до планине Урал и данашњег Туркме-
стана, Узбекистана и Казахстана, све до Киргиских планина.
Био је то велики потоп. Лед и велико унутрашње море је затва-
рало пут између Европе и Истока северним правцем. Лед Алпа
и замрзнуте мочваре Паноније као и велика река Дунав чини-
ли су животну границу људи. Једини повољнији ареал пред-
стављало је доње Подунавље и Балкан са врло једноставном ко-
муникацијом са Азијом и Африком директним копном преко
Апенина и Балкана.
Из унутрашњег, Понтског мора, су се природном оријента-
цијом оствареном уз дневно кретање Сунца са истока на запад,
кретале моруне у Дунав. У то време остале велике реке Дњепар,
Дњестар и Волга готово да нису ни постојале или су биле за-
робљене огромним залеђеним простором тако да је моруна
своје мрешћење обављала искључиво у Дунаву. Када је на-
стављен процес отопљавања на северној полулопти ледена ка-
па се повукла далеко на север и дошло је до померања нивоа
светских мора која су данашњу форму коначно добила око
11.000. година пре н. е. Животни циклус моруне је потом остао
непромењен до данас.
На другој страни, Персијски залив је у време глацијала по-
дигао ниво тако да је велики део Међуречја и долина река Ти-
гар и Еуфрат био потопљен. Међутим, у том заливу није по-
стојала тако велика врста риба попут моруне која је залазила у
ове реке и тиме била нераскидиво и органски повезана са жи-
вотом људи на тим просторима око које се могла створити

митска и космолошка матрица типа риболиког бића Лепен-

ског Вира на Дунаву.
Иако није град у правом смислу најстарија фаза насеља Ле-

пенског Вира садржи све његове основне елементе: природним
бедемом ограничен простор у ували реке, збијеност објеката,
централни трг, централну грађевину – светилиште, нека врста
градских комуникација и велика река као пловни пут. Овде је
прва појава града, протограда. Околност да је у сим светили-
штима вршено сахрањивање деификованих предака доводи
до претпоставке дс овде није у питању прави град живих већ
свештени град мртвих, некрополис.
Мртви су били први који су имали трајно пребивалиште, а
та места постала су маркантне тачке којима су се живи враћа-
ли у одређеним и редовним размацима. У култури Лепенског
Вира се догодила изузетна промена: људи живе заједно са
претцима и духовно и физички. Град мртвих и град живих се
прожимају. Овде је успостављен јасан концепт смрти који под-
разумева однос између неба и земље, између света богова и
света људи. Овде се појављује идеја да судбину заједнички де-
ле и живи и мртви. Развија се пракса фетишизације светих и
деификованих предака благосиљањем огњишта и хране над
њиховим моштима. Али, још увек није изграђен фетишизам
мошти светих предака који имају подршку Бога који може све.
Смрт је доживљена као крај живота на земљи, не и као крај жи-
вота уопште, тако да је уздигнута на степен иницијације у нов
живот бића.
Лепенац има знања о космогонији и теогонији чиме је успо-
ставио јасан однос између неба и земље, између света божан-
ства и света људи. Небески свод је небески божански дом коме

на земљи одговара земаљски човеков дом. Небески божански

дом је вечан и на њему влада вечни и непромењени ред. Тако
и добро почиње на страни изалска сунца, а завршава се на
страни заласка где почиње тмина. У том свету је глава деифи-
кованог претка. На прилику Бога, централно место моћи, цен-
тар Света. У граду светих покојника Лепенског Вира је прису-
тан спој делова старије шаманистичке и новоуспостављене
земљорадничке магије.
Као прва „кућа“ и први град мртвих и живих имају кружни
облик. Прастара кружна кућа и прво огеиште скасније у срцу
града, а као кућа и град је аналоган свету. Функцију центра, ла-
виринта у светилиштима Лепенског Вира има аниконична
скулптура постављена изнад огњишта која је по свему исто-
ветна форми омфалоса у храмовима потоњих праисторијских
религија.
Комуникације у Лепенског граду су усмерене у два правца
„на горе“ и „на доле“, односно према тргу и реки и према цен-
тралнох кући – светилишту тако да је створена „лавиринтска“
структура насеља. На овај начин се лавиринтска концепција
успоставља у оквиру схватања „мистерије живота и смрти“ и
одбране гробова божанских предака од неиницираних. У окви-
ру града је место сваког светилишта одређено на основу њего-
ве посвећености и намене што претпоставља идејно устројство
града у коме се унапред пројектује симболика и садржина сва-
ког објекта. У оквиру небеске сфере дана оријентација свих
светилишта је у склопу положаја и функције привидног днев-
ног и годишњег кретања Сунца при чему се посебно наглаша-
вају већ уочене солстиције.
Светилиште Лепенског Вира је кућа саграђена за боравиште
божанства Сунца и божанских предака, према томе, божанства
доњег света и уређује се према свим његовим хипостазама. До-

словни и пренешени смисао грађевина, садржај и аналогија,

метафоре и симболи, нису успостављени случајно већ дубо-
ким промишљањем кроз успостављен систем. Оријентација у
простору према сунцу и небеским телима је посведочена и у
оријентацији светилишта које је на тај начин постављена коа
нека врста опсерваторије и календара, унутар кога су антропо-
морфизирана божанства епифаније небеских тела на челу са
Сунцем које управља читавим космосом и мисаоним порет-
ком Лепенске културе. Протоград Лепенски вир је заснован као
хелиополис и свештени некрополис.4
У Лепенском Виру, успостављена есхатологија куће-гроба у
елементарној форми, кроз сахрањивање око огњишта, има не-
прекинуту традицију до светилишта најновијих времена.
4. Љ. Бабовић, у својој књизи: Тајна Лепенског Вира (2007: 80.) употребљава

термине „Хелиополис“ и „свештенички град“ као своје иако смо их ми пре
тога први конципирали и ауторизовали у поглављу: Хелиополис и свештени
некрополис књиге Метафизика Лепенског Вира (2005: 79–92.) Још веће повре-
де су учињене у књизи Тајна Лепенског Вира – Лик Бога Сунца из VII миле-
нијума пре Христа (2008.) „Хелиополис“, „свештенички град“, „бог Сунца“,
„прво лице Бога“, „календар бога Сунца“… Све ове термине смо ауторизова-
ли у радовима објављеним од 2001. до 2005. (види у напомени 2.) а поготову
у књизи Метафизика Лепенског Вира. Са свим овим нашим радовима Љ. Ба-
бовић је била упозната пошто су јој је лично уручени Митолошки зборник
10–11. Осим тога, текст за нашу књигу Метафизика Лепенског Вира је при-
мила на евентуално рецензирање на предлог једног од рецензената, др Иви-
це Тодоровића, а у његовом присуству, али га је после месец дана вратила
одбијајући да буде рецензент. И књига Метафизика Лепенског Вира јој је
лично уручена од стране аутора одмах по изласку из штампе. Са свим на-
шим радовима је на исти начин био упознат и проф. Александар Јовановић
(+), један од рецензената Љ. Бабовић, али очигледно примедбом није утицао
на овакав поступак!

Деификованим претцима сахрањеним испод или око

огњишта намењен је вечан живот и „будућност и ћутња“ која
је неопходна у функцији заштите потомака. Тако „уснули“
претци Лепенца манифестују одговор на упитаност пред про-
блемом свесности и идентитета, доживљаја јаве као сна, при-
вида сна и привида јаве.
Огњиште са гробом бр. 69. где је покојник сахрањем у се-
дећем „јога положају“ своју аналогију има данас једино у Ин-
дији где је и објава свете доктрине као и у Лепенском Виру ве-
зана за рибу. Овај покојник је „успаван и везан“ и на овом и на
оном свету у вечном медитативном положају поништавајући
разлику између смрти – сна и будности – живота, односно сна
на јави. Његов медитативани положај се поклапа са положајем
„пробуђеног“ мист – шамана. Иконолики стац деификованог
покојника из гроба бр. 69. говори јасно да је у питању медита-
тивна будност и неузнемиреност мисли усамљеног која има за
задатак понирања у себе са циљем доживљавања „јединства са
природом“, „свести о Богу“, „јединство са космосом“, „стања
душе и тела“ и „суштине света“. Овај божански прототип свеца
је упадљив и по томе што га до открића Лепенског Вира није
било у западним традицијама тако раног времена.
Покојник из гроба бр. 69. манифестује све особине прототи-
па прастарих индијских богова и јогина које прати пас чиме се
он легитимише и као „господар звери“. Он и они су су ти који
су успоставили знања о води и ватри, градњи и геометрији, бо-
жанствима и космосу, календару и теогонији и пореклу људи.
Мит и сан успаваних Лепенског Вира једно друго откривају.
Метафизички идеализам људи преточен у филозофију ми-
тологије има израђена дубља значења која се по први пут ма-
теријално очитују у „успаванима“ испод подова светилишта
Лепенског Вира. Метафизика културе Лепенског Вира носи

свеукупан печат личности из гроба бр. 69. Религијско и ми-

стичко, искуство смрти и поновног рађања, спајања са космо-
сом или богом, сусрет са демонским силама имају архетипско
„природно“ порекло јер је човек био апсолутно синхронизован
са природом свестан снаге њених божанских закона са којима
је био у сталном интуитивном дијалогу. Формирањем идеје
Бога и његовог првог лица у Лепенском Виру свети предак је
досегао „будност“, а тиме је престао сан божанства – хиберна-
ција. Бог је у Лепенском Виру постао вечито будан.
Предак из гроба бр. 69. је њихов Бог, такав какав им треба.
Појавио се инкарниран у риби, заправо обучен у одећу од ри-
бље коже и са рибљим оглављем. Оригиналан човек, велики
мислилац, видовњак и чаробњак који ради чудновата, неоче-
кивана, „благословена“ дела за њих. Он је на прилику хуманог,
духовног Спаситеља, Богом надахнутог, далеко од ратника и
хероја који ствара митски поредак силом. Он производима
своје високе духовности штити заједницу од сила природе.
Митски предак, спаситељ, духовни вођа је увек повезан са ску-
пом светих слика: излазећим сунцем, топлином и сјајем огња,
сјајним погледом, скиптром – жезлом, столетним храстом и
високом, светом планином.
Око 6.500. година пре нове ере, Лепенци – највероватније

Протопелашки Индоевропљани, подижу прве сакралне граће-
вине и у њих постављају аутохтоне, високо осмишљене мону-
менталне камене скулптуре. Коначно се уобличава религија,
ствара лик врача, архитекте и скулптора са магијско-религиј-
ском праксом и настаје монументална уметност. Огњишта се
окружују великим каменим плочама, столовима на земљи из-
над којих се на централном месту постављају скулптуре од ве-

ликих облутака. Основа светилишта се на тај начин компонује

као стилизована људска фигура.
Хоминидне фигуре натуралног стила имају специфично из-
ражајну и посебно обликовану главу где се истичу снажне обр-
ве, дуг нос, широка уста. Поједине скулптуре представљају
искључиво главу и тада још изражајније уочавамо риболико
биће које као да израња из воде, али не као „категорија живота
већ смрти“ и поновног рађања. Такве скулптуре, комплетно
подударне са основним телом облутка, готово ненарушавају
божанску чистоту „светог камена“.
Биће налик човеку је химерично, спој тела рибе и човека,
као да је представа демона дубоких вирова или доброг духа
приобалних дубина.5 Скулптуре представљају бића рођена из
воде, прародитеље људи и свега постојећег. Повезивање скулп-
туре и архитектуре синтетише мит о постанку живих бића са
митом о стварању космоса из воденог хаоса, као целовитог
идејног система. Такав систем срећемо 4.000 година касније, на
разне начине документовано, у митологији Оанеса – Одакона
и Дагона у предњој Азији. Још касније, 5.500 година после Ле-
пенског Вира, ова уверења имали су и први филозофи европ-
ске цивилизације. Талет је у води видео порекло свега по-
5. Сасвим је не утемељена промена заједничког става, који је Љ. Бабовић
имала некада са Д. Срејовићем у књизи „Уметност Лепенског Вира“, да каме-
не скулптуре не представљају риболика божанства. Она сматра да су у пи-
тању форме у виду ларве пчеле, „бићу пчеле и пчелињег друшва, матице и
матичњака“. (Тајна Лепенског Вира – Лик Бога Сунца из VII миленијума пре
Христа, стр. 75.) Настрану то што се Љ. Бабовић, по свом уходаном маниру,
не позива на познату јој књигу В. Ивића „Одгонетнута мистерија пчеле и чо-
века Лепенског Вира“ (Ивић В. 2000: 103–188.) који је ово први тврдио, она, као
ни В. Ивић, није у праву. Нема никаквих доказа да је Лепенац гајио било ка-
кав култ пчеле.

стојећег; Хераклит је рекао да из воде постају душе;

Анаксимандар је проповедао да су људи прво личили на рибе,
да је најпре постало једно риболико биће у коме се развијао
људски род до своје полне зрелости када је опна тог бића пуца-
ла да би на светлост дана изашли мушкарац и жена. Сва ова
схватања о постанку космоса и човека, од Лепенског Вира до
античких филозофа, својеврсне су претече модерне научне те-
орије о еволуцији Чарлса Дарвина.
Скулптура Лепенског Вира исказује лик хибридног божан-
ства које у себи обједињује човека и рибу као божанског
претка. Била је то појава прве монументалне скулптуре и прво
лице Бога, бића чији лик није реално људски, већ метафизи-
чки, експресиван, у стварности непостојећих одлика и снаге.
Прва слика Бога „глава рибе“ се овековечила за сва времена ка
„нуминозна икона“ која снажно делује на посматрача. У моде-
ловању иконе „првог лица Бога“ приказује се само глава сфер-
ног облика што има за циљ изражавање мисаоне и божанске
снаге.
Канонизована скулптура и архитектура Лепенског Вира
илуструје мит о настанку света. Облутак је тако праисконско
јаје изнедрено из воде велике реке. Мишљење да је свет настао
из јајета, а понегде да је из јајета настао човек, прастара је за-
једничка митолошка традиција народа Европе, Азије и Афри-
ке. Сунце као светлосно јаје, које се котрља небеском светло-
сном реком, побуђује земљу и површину воде Дунава која тако
постаје земаљска светлосна река – рајска река.
Облутак, магична лопта – магични круг је моћни инстру-
мент за завођење унутрашњег реда и хармоније и нека врста
мандале. Он је, у исто време, симбол Сопства и слика Бога. Из
тог јајета настаје све, па и лице Бога чиме се антиципира да у

свести Лепенца још увек не постоји схватање да је Бог створи-

тељ свега постојећег.
Бестелесни риболики Бог израња из воде и, његова сфероид-
на камена икона, у кући, из земље. Бестелесни бог је био недо-
кучив и, иако, још увек са људима уроњеним у култ огњишта
и ватре, предака и Сунца. Некада је Бог Палеолита, као што
сведоче камене скулптуре тога доба, имао тело и главу без ли-
ца, а сада у Лепенском Виру има само бестелесну главу али са
лицем. Издизање Бога из воде и земље, пут ка небу и преузи-
мање улоге космократора, у лепенском миту је већ почело.
У Лепенском Виру се на основу култа Сунца – Огња развија
схватање Велебога који надживљава сва људска поколења и
обезбеђује продужетак и кроз култ предака успоставља поти-
рање пролазности људског живота. Биле су то моћи сунца које
је Лепенац артикулисао кроз имагинарно и њему схватљиво
Биће. Његова метафизика кроз скулптуру изражава знања
остварена кроз тражење разумевања духовних принципа, пој-
мова вечне и бескрајне стваралачке снаге која је извор свега
што постоји. Прве „иконе“ са антропоморфизираним лицем
Бога у људској цивилизацији постављене су у најстаријим,
потпуно уобличеним, божјим обитавалиштима – светили-
штима на земљи, људским кућама.
Огњишту и ватри дато је централно место у кући која је

отворена ка истоку чиме се наглашава веза са топлином и
светлошћу излазећег Сунца. Стандардизована камена огњи-
шта правоугаоног реципијента, присутна већ у насељима Про-
толепенског Вира, представљају најмаркантније, централно,
обележје архитектуре. Увођење многих култних одредби веза-
них за ватру и њено одржавање је у култури Лепенског Вира

евидентно. Осим практичне улоге огњиште са ватром има и

улогу гласника који посредује између људи и неба. Маркант-
ност огњишта даје до знања да је ватра у овој култури нека
„света сила“, а у складу са тим је и небески огањ – Сунце успо-
стављено као бит света.
Кућно огњиште је и симбол заједничког живота породице.
Оно је соларно средиште које топлином зближава људе, место
где се припрема храна, рађа и умире, место средишта живота.
Тако ватра огњишта добија функцију врата према оностраном.
Када је у кући Протолепенца први пут сахрањен предак испод
огњишта и када је први пут „благосиљано“ огњиште са храном
створена је идеја о првом храму – хестији. У митској свести,
која се одржава вековима, „сунчев круг“ оцртава границе
огњишта и зато се све дешавало око божанског огњишта. У
кући где живе претци се приноси од прве и последње жртве, је-
де, окупља, моли и прославља, спава, ступа у брак, стварају и
рађају деца… Као најсакралнији центар, огњишта Лепенског
Вира су центар космоса и екумене која су чувале и одржавале
свештенице – мајке. Ту су биле све најзначајније „иконе“ и све-
ти знаци живота и „вере“ који су уз вечни пламен чувани и
поштовани.
Успостављајући правилну оријентацију тока Дунава на про-

стору Лепенског Вира, према нашим досадашњим схватањи-
ма, у смеру север-југ, које обухвата три најзначајнија локали-
тета ове културе: Власац, Лепенски Вир и Падина, дошло се до
важне антиципације да је овде река у оси небеског карда око
кога се привидно, а за Лепенца стварно, ротира Сунце око
Земље. Адекватно таквом гледању лева обала је источна, а де-
сна западна. Овде је на левој страни реке „света планина“

Трескавац, а тачно наспрам насеље Лепенски Вир. Сунце изла-

зи са леве обале реке и при томе почиње дневно осветљавање
кућа – светилишта на десној обали. Тако гледано, Сунце се
креће преко неба с лева на десно. За митолошку свест је од
прадавнина однос лево – десно, однос страна изласка и зала-
ска Сунца, имао вишеструко значења која су и у култури Ле-
пенског Вира релевантна и први пут теоријски и практично
јасно и вишезначно конципирана и конкретно обзнањена.
Истоветну оријентацију према Сунцу, које излази на источ-
ном хоризонту, преко реке имају и локалитети Cuina Turcului,
Клименте I, Клименте II, Ветерани, Икоана и Развртна с једном
великом разликом. Сви ови локалитети се налазе, сасвим су-
протно од локалитета Падина, Лепенски Вир и Власац, на ле-
вој обали реке Дунав.
Сунце и страна његовог изласка, страна на којој се налази

света планина, на којој је у време највеће снаге сваке године, у
време дугодневице, 21–22. јуна, „престо“ Бога Сунца, налази се
на левој обали велике реке, а „свети град“ на десној. Ова дихо-
томна идеја и у Лепенском Виру не одступа од правила пра-
давне Европе, Палеолита и раног Неолита Балкана и Мале
Азије, где је уочена превага отисака леве руке људи у пећина-
ма и насељима (Чатал Хијик). Произилази да је и у Лепенском
Виру, али на један још виши начин, митолошка свест људи
остварила потребу за заменом леве и десне стране као начин
приказивања инверзног, земаљског и оноземаљског света.
Уочени митски однос Лепенца нас доводи и до тога да се доми-
нантно служио десном руком сматрајући своју десну страну
као мушку, светлију и активнију, а леву као женску, мрачну и
лошу. Према томе, његово свеукупно усмерење ишло је с лева
у десно.

По свему, човек Лепепнског Вира је сматрао да је Земља

округла и равна плоча изнад које се налази куполасти небо-
свод преко кога се крећу небеска тела. Центар микрокосмоса је
средишњи храм насеља са омфалосом који се налази у оси тог
света. У оси Света, тачно наспрам светилишта је света планина
трапезастог (об)лика према којој је човек тога доба устројио
кретање сунца и месеца, а ускладу стим и одређени календар.
У основи светилишта-куће у облику кружног исечка троугаоне
форме осећа се јасна, иако невидљива, врло правилна структу-
ра једнакостраничних троуглова. Тај кружни исечак је један од
шест који на макро плану формирају круг земљине плоче. Тај
круг се оријентише у правцу север-југ у јасној подели на три
исечка с једне и друге стране осе, три окренута ка истоку, стра-
ни изласка сунца и три ка западу, страни заласка сунца. Нази-
ре се јасно да Лепенац сматра да се сунце и месец крећу по кру-
гу који се састоји из два дела, дневног и ноћног.
Представа света Лепенског Вира као да има у себи схватање
истоветно много каснијем орфичком учењу које се базира на
представи света карактеристичној за све тзв. Индоевропљане.
Једна од најстаријих познатих слика космоса је Индоведска по
којој је земља плоча која почиње и завршава са трима најви-
шим планинама. Имајући у виду космогонију Лепенца види-
мо да је она још рудиментарнија, јер познаје само једну свету
планину и два сунчева корака. У средишту света Лепенца је
огњиште јасно успостављено и одвојено од примарног култа
ватре. Уобличена релација између сунца, огња, рађања и смр-
ти доводи до успостављања празника сунчевих циклуса, а по-
готову оног када се рађа младо сунце после зимске дуго-
дневице.
Земаљска река – Дунав ствара облутак и својим током сим-
болише рађање, плодност, обнављање и смрт. Таква је и небе-

ска река која носи сунце, небески облутак и небеску огњену ри-
бу. Зато се облутак и риба спајају у јединствену форму у
оквиру поимања свеукупне слике света. Због тога је то најста-
рија слика космоса са првим јасно формулисаним лицем Бога.
Али, слика микрокосмоса, документована у основи свети-
лишта, кубична је и по свему је изведена из старије сферне
слике. Кубична слика основе кућа Лепенца је трапезаста са
три, односно четири области. У исто време та кубична слика је
унутар сферне слике која има четири концентрична круга.
Али, кубична слика космоса у Лепенском Виру још није до-
вољно дефинисана јер је она у митотворној свести Лепенца
била откриће које је тек требало да се потпуно уобличи. Грађе-
вина трапезоидне основе се налази унутар „невидљивог“ круга
са заједничким центром и кровом у облику сфере – балдахина.
Почеци земљорадње и узгајање биљака су захтевали строго
детерминисање и памћење времена, строго сагледавање меха-
низма слике света и божанства као његовог медијатора. Из
одређене доборо уређене слике света происходи и детермина-
ција времена и кретања у простору које се детерминише и
назива календаром.
Једна сунчана година је имала два полупериода од једног

рађања младог сунца (21. 12.) до другог, а за то време је месец
правио 13 периода. Сунце привидно, од 21. децембра до 21.
јуна (по данашњем календару), за пола године, мења тачке из-
ласка на источном хоризонту у лучном распону од 60 степени
(2 х 30о) за географску ширину на којој се налази Лепенски
Вир.6 То је, нема сумње, шестина круга, односно, исто као угао
кружног исечка основе светилишта-куће Лепенског Вира. Ле-
пенац је знао да збраја кроз одређени бројчани систем. То го-

вори врло осмишљена геометрија и „математика“ основе све-

тилишта – куће.
На овом светом месту, са свим његовим маркантним репе-
рима, комплетна природа је, такорећи, својеврстан телескоп за
лепенског човека у који је он само сишао и поставио се на пра-
во место. Када је то учинио природа му је обзнанила своје „тај-
не“ законе – архетипове. Уочавањем и успостављањем маркан-
тног репера, планине Трескавац, која има јединствен облик,
положај и оријентацију у односу на посматрача на на другој
страни реке, на страни Лепенског протограда, био је пресудан.
Постављањем овог репера у иделан центар космогоније сва не-
беска тела и земља са својом природом су постали људски и
космички часовник у коме је сказаљка, планина Трескавац, не-
покретан док се читав „часовник“ покреће око њега. Био је то
„часовник“ који се привидно окретао око своје „сказаљке“ –
6. Љубинка Бабовић у својим књигама Светилишта Лепенског Вира и Тајна
Лепенског Вира – Лик Бога Сунца из VII миленијума пре Христа je направила
на самом почетку круцијалну грешку тиме што је користила некритички
уџбеник за одређивање лучних углова за хелијачке изласке сунца у солсти-
цијима на источном хоризонту! У овим уџбеницима се користе лучни угло-
ви од 45 степени у односу на посматрача који су валидни само за посма-
трања са екватора а као што је познато Лепенски Вир се не налази на еквато-
ру већ на 42 упореднику северне географске ширине! Значи, Љ. Бабовић је у
старту превидела ову чињеницу и, према томе, управљајући се аматерски
према овом уџбенику је сва објашњења за кретање сунца и осталих небеских
тела, када је у питању Лепенски Вир, у читавој књизи, потпуно нетачно при-
казивала! (Погледати, пре свега, план 3. у Светилишта Лепенског Вира) Са-
мим тим, обе књиге Љ. Бабовић су потпуно ненаучно фундиране и апсолу-
тно нерелевантне за даље проучавања космогоније и календара Лепенског
Вира!!! Осим, што је потпуно нетачна, Љ. Бабовић је створила астрономију
људи Лепенског Вира која је нејасна и недокучива и за данашњег „астроно-
ма“!!! (Светилишта Лепенског Вира, план: 3; 2–9, 11–27а; Тајна Лепенског Вира
– Лик бога Сунца из VII миленијума пре Христа, стр. 22, 52.)

Трескавца. Трескавац је постао универзална слика, основна оса

света Лепенца, планина Света као код индоведске слике космо-
са – „јајета света“, са сунчевом реком и три скока сунца преко
планине Меру. С тога, не чуди што је трапезасти врх Трескав-
ца био праслика коју су пресликавањем пренели у основу
грађевине.
У космогонији Лепенског Вира, у календарском значењу,

уочавају се три велика тренутка: дан летње дугодневице (данас
21–22. јун), када сунце има највећу снагу и излази са врха Тре-
скавца, равнодневице (данас 21–22. март и 21–22. септембар) и
зимске краткодневице (21–22. децембра), када се рађа ново,
младо сунце.7 Зато су сва светилишта одувек била окренута
према изласцима сунца. Сасвим је јасно да су прастановници
Европе и пре 10.000 година били ревносни посматрачи неба,
али су астрономију схватили на други начин. Са данашњег
становишта се долази до тога да је ера културе Лепенског Вира
била у зодијачком знаку Рак. Међутим, зооморфна божанства
Лепенца имају форму рибе. Успостављена риболика персони-
фикација божанства се протеже и кроз све касније периоде ци-
вилизације као нека врста примарне и стога непроменљиве
традиције која је у кмолективно несвесном конзервирала рибу
као зооморфну форму Апсолута. Стога је умесно питање: јесу
ли Лепенци знали за неки свој зодијак у коме је ера рибе била
њихово време, а да су каснији „астрономи“ – свештеници пре-
формулисали ере зодијака на основу нових знања и прорачу-
на? Или питање упућено данашњици: Колико су велике пред-
7. Никако се не може прихватити мишљење Љ. Бабовић да је Лепенац знао
за календар са поделом године на 12 месеци у зависности од „броја дана у го-
дини“. (Бабовић Љ. 2008: 23.) За такав закључак нема апсолутно никаквих на-
знака и индиција.

расуде о нашим далеким прецима? Могућ одговор би био у

Корбизијеовој сентенци: „Постоје примитивна оруђа, али не
постоје примитивни људи“.
Основе првих кућа Лепенског Вира у форми „зарубљених

кружних исечака“ у чијој се осовини налази огњиште форми-
рано од насатично постављених камених блокова добија пара-
метар магијске слике чији је систем размеравања тајна
доступна малом броју људи. „Архитекта“ је користио „геоме-
трију“ за размеравање свих дужи, умео је да шестари лук, да
налази тежиште круга у троуглу. Тако је добијен балдахин са
упориштем на земљи.
О карактеру ове архитектуре говоре и гробови унутар ста-
ништа. Кичма покојника је у оси станишта, стомак покрива
огњиште, пупак је означен облутком са удубљењем, стопала
згрчених ногу падају тачно на камене прагове. Успостављена
је магична међузависност између структуре космоса и људ-
ског тела где "архитекта" подражава творца и оца света. Поло-
жај покојника при сахрани је у форми чина подвизавања и ма-
гичног сна. Троуглови који су у основи станишта исти су они
које ће много касније поменути Платон у вези са телесним
склопом свемира из кога се хаос обликује у ликове уз помоћ
бројева и облика: тетраедар – ватра, октаедар – ваздух, ико-
сиедар – вода, хексаедар – земља и додекаедар – свемир.
Када је човек први пут приступио изградњи вештачког
склоништа окренуо се угледању на „конструкције“ из природе.
Поимање и осмишљавање божанства и увођење култова од по-
четка се остварује кроз природну архитектуру пећина која је
створена, као и све остало, божанском силом. Потреба човека за
склоништем на отвореном створиле су идеју о грађевинској

конструкцији од танких дрвених младица, грања и земље, као

што то чине птице и животиње. У складу с тим, примитивне
колибе Палеолита и Мезолита су овалне или кружне основе, а
читава конструкција је сводна као небо. Конструкцију објекта
Лепенског Вира видимо као просторно-површинску, као бал-
дахин који кореспондира и са достигнутим светоназорима.8
Између религије и архитектуре постоји блиска и уска узрочно-
последична веза јер су прво извршени „радови божанства“, а
потом човек почиње своје делање на земљи.
Небо је станиште божанства, први храм Бога, које је он сам и

створио. Према томе, небо је прототип храма према коме треба
градити божји дом на земљи. Отуда и веза између религије и
хармоније у архитектури, симболике величина, геометријских
облика и мера, који су нераздвојни од закона који одређују
природу и космос. Закона утеловљења самог божанства. У по-
сматрању кретања природе и неба која се непрекидно об-
нављају човек је морао да почне са схватањима њихових пра-
вила. Представљајући свет као израз божанства, као израз
8. Ово наше јединствено решење изгледа „куће“ Лепенског Вира први пут је
објављено научној јавности у књизи Метафизика Лепенског Вира. До њега
смо дошли самосталним изучавањем, а потом је извршено консултовање са
архитектом Бобаном Јовановићем из Београда који данас живи и ради у
Њујорку. Реконструисана сферна колиба од плетеног прућа приказана је на
промоцији књиге у Доњем Милановцу, 9. јуна 2006. Овој промоцији је при-
суствовао и археолог Д. Борић. По изласку из штампе књиге Метафизика
Лепенског Вира, архитекта Христивоје Павловић је изнео позитивно мишље-
ње а потом се ангажовао на популарисању овог нашег решења. Међутим, у
новије време (2009–2010.), Х. Павловић је ово решење почео да потписује као
своје у манифестацијама у којима је учествовао. Реч је о „реконструкцијама“
на плахату „Дани Дунава 2009 – Доњи Милановац“. Дакле, мора се упозори-
ти на још један плагијат и злоупотребу наших ауторских права!

геометрије и бројева човек је и божанство схватио у критерију-

мима геометрије и величина.
У том погледу број 3 је први број декаде који се сматра пот-
пуно савршеним и зато постаје знак божанске моћи. Тако је и
троугао, заправо једнакостранични троугао, прототип облика
који служи за конструкцију свих других облика и постаје сим-
бол стварања и божанског ствараоца. Међутим, прва правилна
геометријска слика, коју је човек могао да види у природи, је-
сте круг и тако је он први атрибуиран божанству. Тако је „Бог
бескрајни круг чије је средиште свугде, а периферија нигде“.
Једнакокраки троугао у кругу постаје симбол божанског ства-
раоца што се очитује и у видљивим и невидљивим линијама
конструкције основе куће – светилишта Лепенског Вира.
Кружно захваћен простор је једна од најстаријих форми та-
буисаног, посвећеног и забрањеног простора. У Палеолиту је
то пећина, а потом, налик њој, колиба кружне основе. То значи
да је приликом конструисања основе грађевина Лепенац прво,
уз помоћ штапа и канапа, шестарио магични круг чија је вели-
чина, односно полупречник, зависила од расположивог сло-
бодног простора у насељу. Свети центар куће – светилишта је
центар круга где се поставља белег, омфалос микрокосмоса.
После шестарења круга одређеног полупречника на тлу по-
свећеник је одређивао полазну тачку за шестарење ради поде-
ле круга на шест делова да би добио кружни исечак са углом,
како то ми дана означавамо, од 60 степени. Потом је размота-
вао канап тако да може извршити шестарење кроз две тачке на
кругу у правцу Трескавца и изласка сунца чиме добија кружну
линију будућег чела грађевине. Потом је спојио те две тачке са
својом стајном тачком на супротној страни круга и тиме добио
полазну основу: кружни исечак. Затим је, правим линијама,
повезивао кочиће на северозападу и југозападу круга са онима

на североистоку и југоистоку чији је пресек био у центру прво-

шестареног табуисаног круга. Центру основе будуће грађеви-
не. Коришћењем логике интуитивне геометрије спојио је тач-
ке пресека симетрала и бочних страна кружног исечка. Затим
је уследио шестарење круга којим је на пресеку страна основе
извршено одсецање страна једнакостраничног троугла на врху
кружног исечка. Страна тог једнакостраничног троугла је по-
стао модул, једна четвртина стране кружног исечка. Дакле, Ле-
пенац није знао унапред величину и математски израз овог
модула јер и није знао сложена математска знања. Ово решење
конструкције основе грађевине са прилично замашним шеста-
рењима полази од анализе основе академика Драгослава
Срејовића којом је неспорно утврђен невидљиви сплет једна-
костраничних троуглова и круга.
Долази се до једног могућег, логичног и, за претпостављени
ниво знања Лепепнца, много једноставнијег решења. У пи-
тању је и једноставнија интуитивна геометрија која има уна-
пред припремљен „модул“, случајно изабрану окресану грану
– штап. Лепенац је поставио штап на тло да би потом један
крај штапа држао фиксиран, а затим би вршио ротирање шта-
па у једну, а потом у другу страну. На пресеку тако шестаре-
них полукругова добио би тачку којом би остварио конструк-
цију једнакостраничног троугла. Затим би у теменима троугла
забадао три краћа штапа. Потом би око теменог штапа везао
два узла, канапа и потом их преко два друга штапа усмеравао
праволинијски, под углом од 60о, у правцу будућег чеоног де-
ла грађевине. Низ те узлове би преносио још по три дужине
штапа „модула“ и тако добио однос 1 : 4. Следичо би шеста-
рење чеоног дела основе једним од узлова. Најзад је извршено
одређивање магичног центра табуисаног простора тако што су
из темена кроз половине страница повлачене праве линије, си-

метрале. Из тог центра је сада могла бити извршена завршна

магична лимитација и консекрација, ограђивање од спољних
нечистих сила. Шестарење кроз сва три темена једнакостра-
ничног трогла основе грађевине.
Архитектура Лепенског Вира у себи садржи сферни концепт
тако да је надземни део подражавао примордијални узор, фор-
му пећине лучног свода. Овај балдахин се после нивелације те-
рена изводио ушипљивањем у земљу окресаних младица ле-
ске или врбе које су потом савијане, преклапане и везиване
танким прућем. Потом се вршило плетење оплате зидова одо-
здо на горе. Тако је горњи построј био у форми кошаре која је
омазивана блатом а „кров“ прекриван блатом повезаног тра-
вом.
Овако изведен сферно-конусни балдахин – кошара, са архи-
тектонског гледишта, представља „правоизводну површину
друге генерације“ која подразумева лагану оплату која, насу-
прот томе, може трпети, у обрнутој сразмери, већа опте-
рећења. После изградње надземног дела приступало се из-
градњи огњишта, постављање камених „столова“ и скулптура
и „малтерација“ пода. Кошара има отворено и закошено про-
чеље са полукружним отвором између прагова огњишта који
омогућава брзу комуникацију са спољним светом и ефикасно
издимљавање огњишта. Укратко, реч је о „лакој“ грађевини –
кошари која има само кров.9
Врло сложена геометријска слика основе грађевина Лепен-

ског Вира у себи садржи и одређене бројне вредности које саме
по себи морају имати своја мистична значења а што подсећа
на потоње представе лавиринта васељене. У доба антике „свете
слике“ базирају се на питагорејској идеји тачкастог дијаграма

тетраксиса који представља број 10 – декаду (1+2+3+4). Мисти-

ка бројева успоставља идеју да слика микросвета Лепенског
Вира антиципира у својој основи светилишта скривени тач-
касти дијаграм који формира број 15 – декапенда (1+2+3+4+5)
– пентарксис. Доказали смо да се континуитет ових знања у
Подунављу и на Балкану сачувао до Питагорејаца тако да се и
може пратити уназад преко Микенске културе, Гвозденог,
Бронзаног доба и Неолита Подунавља, све до Мезолита и Ле-
9. Д. Срејовић је уз сугестије архитекте Митровића понудио надземно ре-
шење за кућу Лепенског Вира, чини се без довољне анализе основе и мито-
лошке концепције Лепенца, у виду тешке колибе од облица на две воде и
трапезне основе (Срејовић Д. 1969: 58–61.).
Архитекта П. Ристић је схватио да основа лепенске куће није трапезаста
већ је у питању кружни исечак од 60 степени и понудио надземно решење у
виду шатора од животињских кожа које носе узлови са упором на хипоте-
тичном унутрашњем дрвеном стубу. Узлове су својом тежином затезали
облуци. (Ристић П. 1969: 26; Исти, 1992: 875–883.) Ово решење П. Ристића су Д.
Срејовић и Љ. Бабовић присвојили што је бацило извесну сенку и има нега-
тивне импликације до данас а које су утемељене у изјавама архитекте Ри-
стића: „Сукоб са Срејовићем настао је због његовог елементарног непозна-
вања основа геометрије… Срејовић је 'преузео', као своје, неке моје главне цр-
теже – костур над основом, али није разумео њихову суштину“. (Ристић П.:
15. 08. 2010: 15.) Али, очигледно је да решење архитекте Ристића нема ника-
кву статику и стабилност а и унутрашњи стуб није доказан ни у једној грађе-
вини при ископавањима.
Најновије решење, али без икаквог образложења, понудио је Борић. (Бо-
рић Д. 2008: 15, сл. 2.) Борић, полазећи од става Б. Јовановића, којим се врши
покушај ревидирања Срејовићевих закључака, тврди да су грађевине Лепен-
ског Вира доста млађе и да припадају раном Неолиту и предложио неку вр-
сту стамбене зграде са вертикалним зидовима од ушипљених мертека и
испуном од камена и једносливним, равним кровом. Овако раван кров је
врло тежак у време кишних а, поготову, снежних периода. Настрану то, ова-
ква конструкција нема никакво утемељење у традицији и укупној духовно-
сти мезолита.

пенског Вира. Оваква знања су у складу и са основним начели-

ма Метафизике која стоји на становишту да само правилан
пунктуални троугао, четвороугао и шестоугао могу без оста-
тка испуњавати површински простор – дводимензионални
простор. Метафизика подразумева да се простор може делити
само у мислима, а у стварности само привидно, а на том по-
стулату рефлексије и мишљења заснива се и геометрија Ле-
пенца.10
И најпримитивнији људи Палеолита су имали осећај за ко-
личине, редање предмета и живих бића, збрајање и поимање
величина. Уобличавање појма броја у виду речи претходи гра-
фему. Сопствено тело и његови делови чине први и основни
модел првог збрајања и примитивног бројања. Опажањем про-
стора, времена и броја Лепенац својим језиком остварује битан
учинак у сфери логоса.
Код „скиптара“ из Лепенског Вира запажен је систем писања
бројева наизменичним и усправним зарезима, какав је много
касније познат у европском делу критског и микенског света.
У култури Лепенског Вира све је засновано на броју светом и
светом почелу, а потом на словном знаку и „писму“. Знаци за
бројеве архивирају енигмнатска тајна знања и погледе на свет
и космогонију, од XX до VI миленијума пре н. е. Али, и прва
знаковља за број, нумеру, представљају зачетак писма.
10. У том смислу треба имати у виду, пре свега, Аристотелов став о митоло-
гији и метафизици. Он је сматрао да се у тој „популарној филозофији“ за-
држало мишљење предака и зато у њему налази елементе рационалности. За
њега остаци древне мудрости потичу из искуства. (Аристотел, Метафизика.)

На оруђу Лепенске културе од облутака, камена и костију

појављују се одређени графизми где сваки знак има одређени
смисао тако да се ствара нека врста идејног писма. Графизми
ловачко-скупљачке заједнице Ђердапа везани су, пре свега, за
воду и рибу. Колебање климе при крају леденог доба, када је
било хладно и влажно учинило је да су реке често мењале своје
токове и стварале баре и мочваре. Ове промене Дунава у Ђер-
дапу, по свему, нису биле знатне а поготову његов ток који је
овде чврсто фиксиран. Промене опште климе око 8.300 године
пре н. е. нису пореметиле културни развој тако да је традици-
онални свет белутака преживео. Утврђено је и заједништво ли-
ковности дела Европе и предње Азије у том периоду а које по-
тиче из европског млађег палеолитског графизма.
У свим језицима света самогласник а и мукло б стичу се
прво и из тих разлога су и знаци за њих прва слова. За ране пе-
риоде уопште није лако одредити да ли неки пример графич-
ког израза припада уметничком или примитивном писменом
изражавању. Сматра се да прву фазу писмености представља
пиктографско или сликовно писмо. Међутим, сликовно писмо
је независно од језика за разлику од алфабетског знаковног,
које потпуно зависи од њега. Писмо је заиста производ високе
духовности. Први знаци писмена, свети знаци, у прво време
садрже и висок степен тајности и забране. О табуисаним ства-
рима се није смело говорити и зато су оне означаване, записи-
ване.
Драгослав Срејовић је одмах уочио постојање многих лине-
арних графема у виду писмена, а поготову у вези са знацима
које чине фризове око огњишта у виду великих слова А, Λ и ∆.
Са дозом скепсе сматрао је да графизми Лепенског Вира пред-
стављају завршну фазу формирања језика у којем је сваки знак
имао одређени смисао при чему је створена врста идејног

„синтетичког“ писма које поуздано утврђује „писменост“ ове

ловачко-скупљачке заједнице.
У Европи и Малој Азији, код белих људи – Индоевропљена,
писмо је једино било словног карактера и јасно знаковно. Из је-
зичких релација најстаријег у митотоворном језику метафизи-
ке и писму види се једна заједничка и јединствена основа
прастарог језичког језгра у Подунављу.
Све графизме које је систематизовао Срејовић за културу
Прото и зрелог доба Лепенског Вира јасно су и континуирано
геометријско-линерани. Произилази да сваки графем пред-
ставља одређен апстрактан појам, одређену реч, а то би озна-
чавало стадијум идеографског или појмовног писма. Слобод-
није речено, у питању је геометризовано, линеарно
идеографско писмо. Једини пример сликовно – натуралног
знака који представља рибу налази се на скиптру из Лепенског
Вира. Стварањем линеарног идеографског писма изгледа да је
дошло до стварања логографског писма. Графеми – слова око
огњишта кућа – светилишта Лепенског Вира и на ново откри-
веном жртвенику из Власца карактеристични су за силабичка
писма (слоговна) у коме ови знаци представљају слогове од-
ређеног језика презентованог кроз знаке за сугласнике којима
се придају самогласници. Собзиром да се сви до сада познати
графизми – слова културе Лепенског Вира појављују и у
писменима неолитске Винчанске културе произилази да је на
простору Подунавља могло доћи до развоја гласовног писма
које је по много чему алфабетског типа.
Елементи ове прамитологије су симболи ловачко-скупљач-

ког привређивања: вода, камен, јаје, риба, а у њима тада није
могло бити зрневља и топле земље које ће проклијати у њеној

утроби. Ова прамитологија, много касније уобличена у фило-

зофску мисао, нема места за зрно иако је оно профилисало и
изменило целокупан друштвени живот човека у оквиру ратар-
ско-сточарске економије. Средње Подунавље постаје плодна
земља произвођача хране, нестаје монументална уметност и
као да се руши митологија и свет облутка. Од средине 6. миле-
нијума, често и на рушевинама насеља културе Лепенског
Вира, настају прва аутохтона ратарско-сточарска насеља чији
се житељи и даље баве ловом и риболовом.
У свим најстаријим неолитским насељима прављене су
трошне колибе, покојници су полагани у гробовима на бок у
"ембрионалном" положају, керамика је монохромна. Укупна
пажња се преноси на земљу у коју се баца семе, од кога зависи
живот, и покојници у нади да ће се из њеног материнског кри-
ла опет родити. Извор живота који је у претходној култури
представљао облутак, примордијално јаје – омфалос, у раном
неолиту је оличен у лоптастој земљаној посуди која својом
формом задржава раније успостављену идеју сферног космоса.
Идеја плодности и стварања се више не одвија у реци већ у не-
дрима земље. Сви традиционални мотиви задржавају своја
значења у основи, већина и даље симболише воду и живот, али
не воду велике реке која оплођава облутак, већ небеску воду –
кишу која напаја земљу и омогућава да семе проклија. Крајем
4. миленијума пре н. е. настају велика кретања Подунаваца –
на југоисток и запад и тада долази до губљења прастаре тради-
ционалне културе.
Новија археолошка истраживања и анализе говоре да преке-
рамички период Анадолије и предње Азије није у вези са Бал-
каном. Исто тако, ранонеолитске појаве из овог подручја нису
преношене на Балкан сеобама са југоистока већ су оне у обе ре-
гије аутохтоне, чак се може говорити о неким кретањима са

Балкана на југоисток у време старијег неолита. Балканско-ана-

долски комплекс се ствара много касније, почетком металног
доба. (Грбић М. 1969: 27–29.) Анализирајући све ове најраније
странице историје људи, животињског света и природе, на
просторима старе Европе и Предње Азије, незаобилазно дола-
зимо до разлика и у религијским основама. На простору Семи-
та Предње Азије од давнина је јасна монотеистичка структура
мита и космогоније, принцип једног Бога, а код белих индо-
европских дошљака са севера она се базира на природи и обо-
жавању предака. Сваки од ових токова има дијаметрално су-
протне животне концепције: јединство и универзалност, а на
другој страни бескрајност разноврсности и бројних стремљења
душе. Код белаца Европе је успостављен и култ свете ватре, а
потом је уследио пут у Азију. Освојен је Иран са севера, а стал-
не инфилтрације у Анадолију и Блиски исток извршене су са
северозапада.
Судећи по Ргведама Индовропљани истока и запада по-
штују претка у оквиру религије гроба, а то ће рећи да свака по-
родица или род поштује божанског претка. Божански предак
сахрањен под огњиштем тиме постаје бранич огња и рода. У
спомен мртвих је успостављено крсно име рода које је истовет-
но имену божанског претка. Божански прародитељ роду и
земљи даје име. Зооморфни прародитељ људи и простора око
Дунава у култури Лепенског Вира је риболико божанство Да-
гон. То божанско име се селило са њима у правцима њихових
миграција.
Дунав, једна од највећих европских река, спаја њене средње

и југоисточне делове представљајући у прастара времена
кичму прве, Старе Европе којом се у то време сматрало шире

подручје Балкана, њеног највећег полуострва, од масива Алпа

до Црног мора и од венца Татра до Средоземног мора. Зато је
Подунавље, као просторно и временски континуирани ареал,
цивилизацијски фиксиран још од палеолитске културе Брно-
Пшедмост (20.000 година пре н. е.), преко прото-мезолитског
локалитета Куина Туркулуи (око 13.000 – 10.000 година п. н. е.)
на румунској страни Ђердапа; јасно профилисане високе ме-
золитско културе Лепенски Вир (7.500–6.500.); старије фазе не-
олитске културе познате као Старчево (6.500–5.500.) и још
млађе неолитске културе Винча (5.500–3.000. године пре н. е.).
Највећи део простора на коме су се развијале ове културе, са
њиховим великим духовним и урбаним средиштима – „ме-
трополама“: Лепенски Вир, Старчево и Винча, налазе се на оба-
лама Дунава, на етничкој територији српског народа и, самим
тим, представљају, у првом реду, српски а потом европски и
планетарни културни простор. Као што се види, тај културни
простор је континуирано аутохтона матица свеукупне европ-
ске цивилизације исказано у најстаријем људском глобалном
памћењу које је, као такво, у потоњим временима, али врло ра-
ним, историзовано записивањем у Старом завету. То Староза-
ветно сећање реку Дунав бележи као једну од првих рајских,
историчних река, реке првих људи чије се доба означава чи-
стим и безгрешним, достојних Раја. Из тог првог европског
Раја, као из оног предњеазијског, у долинама Тигра и Еуфрата
усмеравала су се, од њих и ка њима, сва мирна и неприрна кре-
тања људи, њихове разарајуће силе или плодови високе духов-
ности.
Андрејић Ж. (1993). Шакасте гривне. Београд-Рача.
Андрејић Ж. (1997). Гривне живота. Београд-Рача.

Андрејић Ж. (2001). Дунавски бог Дагон. У: Развитак 205–206, Зајечар

2001.
Андрејић Ж. (2002). Логика бројева геометрије Лепенског Вира. У:
Баштиник 5, Неготин.
Андрејић Ж. (2002. б). Метафизичка геометрија и прво лице Бога све-
та културе Лепенски Вир. Развитак 209–210, Зајечар.
Андрејић Ж. (2004). Уснули будни. У: Митолошки зборник 10–11, Рача.
Андрејић Ж. (2004. б). Представа космоса Лепенца. Митолошки збор-
ник 10–11. Рача.
Андрејић Ж. (2005). Метафизика Лепенског Вира. Рача.
Андрејић Ж. (2010). Валоризовани резултати Милана Будимира као
полазна основа у трагању за континуитетом индоевропске,
Прве – Старе Европе. Митолошки зборник 23, Рача.
Бабовић Љ. (1997). Положај светилишта на Лепенском виру. У: Уз-
дарје Драгославу Срејовићу. Београд.
Бабовић Љ. (2006). Светилишта Лепенског Вира. Београд.
Бабовић Љ. (2008). Тајна Лепенског Вира – Лик бога Сунца из VII миле-
нијума пре Христа, Београд.
Борић Д. (2008). Култура Лепенског Вира у светлу нових истражи-
вања. У: Гласник САД 24, Београд.
Грбић М. (1969). Подударност почетка керамичког неолита на Бал-
кану и у Предњој Азији. У: Старинар XIX, Београд.
Ивића В. (2000). Одгонетнута мистерија пчеле и човека Лепенског
Вира. Рума.
Ристић П. (1969). Исконска архитектура. У: Књижевне новине 352,
Београд.
Ристић П. (1992). Протоисторијско дете Бога, У: Catena mundi,
Краљево-Београд.
Ристић П. (15. 08. 2010). Бездушни систем гута идеје аутора. У: Поли-
тика 34759, Београд.
Срејовић Д. (1969). Лепенски Вир. Београд.
Srejović D. (1979). Protoneolit – Kultura Lepenskog Vira. У: Pristorija
jugoslovenskih zemalja II, Sarajevo.

Srejović D., Babović Lj. (1983). Umetnost Lepenskog Vira. Beograd.

Cermanović-Kuzmanović A., Srejović D. (1996). Mezolitska religija. У:
Leksikon religija i mitova drevne Evrope, Beograd.

ŽIVOJIN ANDREJIĆ
Metaphysics, art and patterns of the culture of Lep-

enski Vir following the studies of Dragoslav Srejović
In this work are synthesized all our conclusions considering this sub-
ject-matter derived from the already published works and books, from
1993 to 2010.
It is as clear as daylight that each great culture, as it is also Lepenski Vir,

has all its spiritual horizons fully founded by myth. And regarding the sta-
bility of the myth in general, so the myth and the spirituality of Lepenac*
still exist in the European (and the world) thought “because the myth did
not stop living, but it changed only the name”.
The intuitive ingenuity of the myth of Lepenski Vir realized discoveries

which became the treasure of the collective unconscious of the Western
civilization. Therefore, all its intuitive “scientific” discoveries and meta-
physical ideas bring us to the archetypes. By discovering the path and
mechanism of the apparent motions of the Sun around the Earth sky, the
habitant of Lepenski Vir “discovered” how the cosmos and its ecumenism
function, who created them and what is the face of that “ex machina” like.
It was the first anthropomorphous face of God of the Sun. That revelation
is transformed into the new archetypical, transpersonal, metaphysical
“heritage” living also today. It was a primitive comprehension of the gen-
eral harmony of the nature and archetypical laws according to which the
nature was created. The first habitant of Lepenski Vir with its complete
being and spirituality became also by itself our archetype.
Key words: Dragoslav Srejovic, Lepenski Vir, Mesolithic, Neolithic,

mythology, house-sanctuary, ecclesiastical town, Sun God, calendar, cos-
mogony, astronomy, script

008 : 903’1 ’’633/634’’(497.11)
ДРАГОСЛАВ СРЕЈОВИЋ КАО ДОГАЂАЈ
DRAGOSLAV SREJOVIĆ AS AN EVENT
ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ1
НОВИ САД
Откриће Лепенског Вира спада у велике догађаје. Главни ју-

нак овог открића био је Драгослав Срејовић. Од овог догађаја
почињу и многе промене у читавом низу дисциплина. До про-
мена је дошло најпре у археологији која се бави истраживањи-
ма терена у Србији. Затим и у истраживањима у области ми-
тологије, нарочито српске. Неки од српских научника, као
Светислав Билбија и Радивоје Пешић, нашли су се у шпици
генологије (дисциплине која се бави проблемима писма). Тек
после тог догађаја почела се обнављати српска самородна
школа (да подсетимо само на радове Олге Луковић Пјановић,
1. petarmilosavljevic@gmail.com
ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ 169

Јована Деретића, Реље Новаковића). Откриће је имало одјеке и

међу архитектима (Пеђа Ристић). И да не набрајам.
Овом низу домаћих и страних истраживача (од којих сам
само неке поменуо) придружио сам се и ја. До сада сам се Ле-
пенским виром бавио у три своја рада. Први је Логос и митос
Лепенског Вира (објављен је у Митолошком зборнику, 10-11/
2004). Други је књига Српска писма (2006, 2010) која практично
почиње тумачењима словних знакова нађених у Лепенском
Виру. Трећи рад чине два одељка у књизи Обнова логоцен-
тризма (2010). У овим радовима доказујем да се после открића
Лепенског Вира мора другачије говорити и размишљати о те-
мама које се тичу и митологије и граматологије, али и семио-
логије и историје филозофије. Па и аритметике и порекла
арапских цифара.
Замишљам да зборник о Срејовићу, који се припрема у Ми-
толошком центру Србије, треба да буде место сусрета разних
виђења овог догађаја. Верујем стога да би и и ова моја истра-
живања у једном оваквом зборнику имала сврхе. Зато и прила-
жем, нешто прилагођене, одељке из књиге Обнова логоцен-
тризма. Књига је филозофског карактера, па је и израз догађај
у њој употребљаван у значењу које може имати у тој дисци-
плини.
Цивилизација као догађај

Енглески историчар Арнолд Тојби, који је у 20. веку дуго ва-
жио као један од највећих живих историчара, био је превасход-
но историчар цивилизација. Он је показао да су се у прошло-
сти смениле неколике цивилизације. Слично је скоро стотину
година пре њега чинио и руски полихистор Данилевски.
Да бисмо нешто рекли о цивилизацији као догађају, не мо-
рамо, међутим, да идемо Тојнбијевим трагом. У другој поло-
170 ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ

Драгослав Срејовић као догађај
вини 20. века, на простору Србије, откривена је једна од најста-

ријих цивилизација: цивилизација Лепенског вира. Оно што о
тој цивилизацији као догађају можемо да кажемо, може се, у
основи, односити и на друге цивилизације.
Лепенски вир – то је једно од многих места на Дунаву, изме-
ђу Смедерева и Ђердапа, које до пре 1965. године није било
много интересантно. По одлуци влада Југославије и Румуније
шездесетих година одлучено је да се изгради велика хидро-
централа на Ђердапу. Изградња велике бране предвиђала је да
ће се многа места узводно на Дунаву наћи под водом. Требало
је отуда испитати могуће археолошке локалитете. Место под
називом Лепенски Вир није много обећавало као археолошки
локалитет: у изгледу су била откривања неких делова утврђе-
ња из римског периода. Испитивања терена била су поверена
једном младом и мање познатом археологу, асистенту Фило-
зофског факултета у Београду Драгославу Срејовићу.
Прва сондирања терена, међутим, указала су на његову изу-
зетну археолошку вредност. Радови на терену у току наредних
година потврдили су да је откриће од изузетног значаја. Све до
1969. године археолози практично нису објављивали резултате
својих истраживања. А тада је и у Југославији и у свету одјек-
нула сензационална вест: да су на локалитету Лепенски Вир
откривени трагови најстарије европске и светске цивилизаци-
је. То је био догађај. Тај догађај је потврђен извештајима у
штампи, на радију и на телевизији, филмским снимцима,
књигама.

Драгослав Срејовић је рођен у Крагујевцу 1931. године. У ње-
говој породици пре њега нико није био археолог. Чињеница да
је био један од најбољих студената археологије сигурно је ва-

жна, али не и пресудна: било је и доста других одличних сту-

дената археологије који нису постали што и он: а он је постао
један од најзначајнијих светских археолога 20. века. Отуда мо-
жемо да кажемо да је он пре Лепенског вира био само потенци-
јално велики археолог. Тај локалитет му је пружио прилику да
се покаже на делу и на актуелан начин. Следећа археолошка
открића (Гамзиград и друга) његову научну величину су по-
тврдила. Он је био свестан да је имао срећну руку. Говорио је
на телевизији отприлике овако: где год се машио лопате, увек
је нешто значајно открио.
Било је једно време када је у Србији било и значајне архео-
логије али није било Срејовића. Срејовић се догодио. Цео ње-
гов живот је један велики догађај. Тај догађај је структуриран
и он се може схватити ако се имају у виду све његове важне фа-
зе. Бар три од њих треба имати у виду: то су године припрема,
године активног рада, и време посмртног деловања. Ако неко
хоће помно да истражи догађај који се зове Срејовић, мораће
да испита његово порекло и да се суочи са његовим прецима;
затим да испита природу археолошких истраживања у Србији
и шире, најзад да се бави одјецима и рецепцијом његовог дела.
При тим испитивањима вреди се подсетити речи његовог по-
штоваоца Видојка Јовића. Срејовић је, каже Јовић, ликом под-
сећао на његове Лепенце. Он, који је рођен на Лепеници (у Кра-
гујевцу) доживео је да своју највећу потврду доживи на
Лепенском Виру.
Откривање Лепенске цивилизације као догађај

Обично се истиче да је Лепенски вир открио Драгослав Сре-
јовић. У том истицању нема ничег погрешног. Али постоји и
једна потпунија истина. По њој су за откривање Лепенског ви-
ра били заслужни многи чиниоци. Најпре, то је одлука да се

гради хидроцентрала на Ђердапу. Затим одлука да се испита

локалитет Лепенски вир; па одлука да се за руководиоца ис-
траживања овога локалитета постави Драгослав Срејовић. Све
је то било пре него што су он и његова екипа стигли на терен.
Пре доласка на терен, руководилац истраживања Срејовић ни-
је ни био у ситуацији да се покаже као велики археолог. На те-
рену, он није деловао сам, већ је деловала екипа: археолога,
студената, помоћног особља. Деловали су и посебни консул-
танти из земље и иностранства. Срејовић је био само среди-
шња личност овога догађаја.
Лепенски вир као вишедимензионални или

вишезначни догађај
Од своје докторске дисертације, која је 1974. одбрањена под
насловом Поетика Момчила Настасијевића (објављена је 1978)
ја примењујем у својим истраживањима метод дијалектике
конкретног тоталитета. Назив томе методу дао је Карел Косик,
чешки неомарксиста, у својој првој књизи Дијалектика кон-
кретног, која је на чешком објављена 1963, а код нас преведена
1967. О Косиковом методу писао сам више пута у мојим књи-
гама. Највише простора сам му посветио у књизи Логос и пара-
дигма. За тај метод је карактеристично да појаве сагледава као
динамичке тоталитете, да их сагледава у целини и у конкрет-
ностима; да конкретни тоталитет разликује од лажних тотали-
тета и псеудоконкретних тоталитета и да има мета-критички
однос према другим методама.
Некако у време – а то је крај шездесетих - када сам се ја тек
одлучивао да прихватим тај метод, јер ми се учинио најпри-
кладнијим за моја истраживања, исти метод је већ био приме-
њен у истраживању Лепенског Вира. Применио га је Драгослав
Срејовић и као руководилац истраживања Лепенског вира и

као писац књиге Лепенски вир (1969). Нема никаквог трага у

Срејовићевој књизи или у његовим текстовима (можда све ни-
сам прочитао) да је он ишта битно знао о методу који је Косик
формулисао. Али то ипак не значи да му је оно што је у основи
тога метода било страно. Обратно од тога: и цео његов истра-
живачки поступак, и начин писања његове књиге, сведоче да је
он тај метод у пракси стварно примењивао. Та чињеница по-
зитивно сведочи и о методу, као и о самом археологу Срејови-
ћу. Не знајући, вероватно, за резултате Косикових истражива-
ња, он се несвесно служио једним од најразрађенијих метода,
који је способан да о појавама мисли у тоталитету, али и у кон-
кретностима. Срећом, сличним методом, бар неким његовим
особинама, служили су се и други истраживачи.
Драгослав Срејовић (то се из његове књиге јасно види), от-
кривао је слој по слој Лепенског вира. У његовој књизи ти су
слојеви овако представљени: Протолепенски вир, Лепенски
вир I (a, b, c), Лепенски вир II (a, b, c), Лепенски вир III. Сама по-
дела археолошких налаза у истраживању Лепенског вира, ово
нала-зиште приказује као динамички и као конкретни тотали-
тет. У њему је више слојева и подслојева, од којих је сваки са
својим особинама и карактеристикама. Из Срејовићевих ис-
траживања показује се да оно што је могуће било да се деси у
слоју Лепенски вир I, није било могуће да се деси у слоју Прото
Лепенски вир. Откривајући слој по слој Лепенског вира, Срејо-
вић је тачно навео у којем су се слоју појавиле скулптуре и на
ком су слоју нестале.
На Срејовићева истраживања ја сам се највише надовезивао
у књизи Српска писма (2006).
Лепенски вир као догађај од пре 9.000-6.000 година

Оно што је откривено шездесетих година 20. века, међутим,

тицало се једног много старијег догађаја. Тачније, тицало се

нечега што се догађало, постојало, развијало се и умрло у доба
неолита, пре девет до шест хиљада година. Тада је на једној
малој ували на обали Дунава била зачета и дуго се одржавала
цивилизација која је оставила своје трагове. Ти трагови су ма-
теријалне природе: то су темељи и подови људских станишта,
њихова огњишта, жртвеници, неки „загонетни троуглови“; за-
тим скулптуре од порозног камена, остаци њихових оруђа и
оружја. На основу тих трагова откриваоци Лепенског вира на-
стојали су да докуче шта се на том терену збивало у најстарије
време.
Оно што је Срејовић описао да се догодило у Лепенском ви-
ру вишедимензионалног је значаја. Археолог је, другим речи-
ма, покренуо мноштво питања. Збир тих питања није коначан.
За нека од њих можемо да кажемо да су јасно постављена, за
друга да нису.
а) Једно од питања које је Срејовић отворио јесте „друштве-
ни живот“ човека Лепенског вира. Из онога што је он казао ис-
пада да је у Лепенском Виру у једном тренутку живело најви-
ше стотинак људи. По Срејовићевим сазнањима нико од њих
не би могао да опстане сам; сваки члан заједнице био је упућен
на друге. Сама та чињеница упућује на потребу да се испита
однос човек-човек.
б) Друго питање, које је Срејовић такође јасно отворио, тиче
се односа човека према материјалној култури. Тај однос има и
своју естетску димензију. Заједно са Љубинком Бабовић, исто-
ричарем уметности, Срејовић је сачинио значајну књигу под
насловом Уметност Лепенског Вира (1983).
в) Треће питање може се тицати естетичких погледа човека
Лепенског вира. Ради сагледавања тога питања већ имамо на
располагању значајан број чињеница. У те чињенице спадају

све оне скулптуре, или други предмети који репрезентују

уметност човека Лепенског вира. На основу тих чињеница мо-
гуће је реконструисати нешто као „естетику“ креативних Ле-
пенаца.
г) У четврто питање спада духовни живот човека Лепенског
Вира. Тај духовни живот је везан за оно што је Срејовић нази-
вао станиште. Он сам дао је довољно аргумената да се тај
објект схвати и као „кућа“ и као „храм“. Траг духовног живота
Лепенаца јесу огњиште, жртвеник и оне скулптуре које су из-
раз духовног живота.
д) У пето питање спадају митске представе и митски одгово-
ри које је човек Лепенског вира имао о свету. До наслућивања
и тих одговора и тих питања Срејовић је дошао на основу уви-
да у оне скулптуре. Он је дао и вредна тумачења митских
представа о свету лепенског човека.
ђ) У шесто питање спада однос Лепенаца према знаковима
које су стварали и које су користили, као и питање о знаков-
ним системима које је човек Лепенског вира почео да заснива.
е) У седмо питање спада однос Лепенаца према вредности-
ма.
И тако даље. Сама чињеница да се ова питања могу поста-
вити потврђују став да је налазиште Лепенски Вир стварно на-
лазиште једне – цивилизације.
Ово поглавље садржи неколико основних теза:
1. Оно показује да се свет може раставити на чињенице.

Такво растављање на чињенице наизглед има сличности
са оним што је пре тога Витгенштајн учинио у Тракта-

тусу. Та слич-ност је, међутим, само спољашња. Из ње

стоје, ипак, посве различите концепције.
2. За схватање какво заступам, важно је да се израз чиње-
ница може замењивати изразима конкретни тоталитет и
догађај. Ти изрази, и концепције на којима почивају,
омогућавају да се стави нагласак на различито виђење и
интерпретирање чињеница: у првом случају на њихову
целовитост (конкретни тоталитет); у другом случају на
њихову догађајност и динамичност (догађај). Издвајање
двеју особина везаних за чињенице: њихове целовитости
и њихове догађајности не би требало схватити као случај-
но. То су битне особине онога што зовемо чињеница.
3. Кад се уз израз чињеница, инсистира на њеној целови-
тости, онда се у први план истиче однос целине и делова.
Такво гледање на чињенице ипак није свеобухватно. Оно
фокусира синхрону перспективу.
4. Кад се уз израз чињеница употреби израз конкретни
тоталитет, онда се свет чињеница схвата као једна кон-
кретна уређена целина састављена од све мањих и мањих
конкретних целина (тоталитета).
5. Кад се уз израз чињеница употреби израз догађај, онда
се акценат ставља на догађајност, на процес, што значи на
дијахрону перспективу.
Отуда можемо да закључимо да поменуте три категорије (тј.
чињеница, тоталитет, догађај), треба схватити као три вида ис-
тог, односно као исто што се појављује у три вида.

ЛОГОС ЛЕПЕНСКОГ ВИРА
Општи део
Кад говоримо о логосу и о митосу Старе Грчке, по правилу
се позивамо на артефакте језичке природе. Тих артефаката не-
ма довољно. Од филозофа предсократовског раздобља остали
су само фрагменти. Од Хераклита, на пример, остало је 44
фрагмената. Од неких других филозофа остало је нешто више,
а од неких других и мање. Колико је из Старе Грчке вредних
ствари пропало најбоље можемо да видимо на примеру Софо-
кла. Постоје сазнања да је он написао укупно 96 трагедија; од
њих се свега нколико сачувало у целини и још само неколико
у одломцима. Судбина Софокловог опуса поређена је са суд-
бином Шекспирог опуса. Замислете, каже се, да су од Шекспи-
ра остали само Хамлет, Магбет, и још понеки одломци од
других драма и комедија; колико би Шекспир био умањен!
Далеко од тога да су у језичким артефактима сачувани сви
грчки митови. Класична књига Роберта Грејвса која се зове
Грчки митови – то је само реконструкција грчке митологије.
Лексикони грчке или римске митологије, то су само рекон-
струкције онога што се о разним митовима зна. Истраживачи
митова по правилу се служе артефактима језичке природе.
Ретко када подсете се чињенице да су се митови представљали
и у невербалном облику: разним скулптурама, цртежима на
вазама а пуно је и сведочанстава да су се митови представљали
у виду ритуала.
Цивилизација Старе Грчке простирала се на на подручју да-
нашње Грчке, затим на простору Мале Азије, Јужне Италије,
Сицилије и доброг дела Јадранског мора; захватала је и африч-
ки континент. По пространству, то је била једна од највећих

цивилизација старог света. Много од те цивилизације нестало

је без трага. Али је много и сачувано. Оно што је сачувано све-
дочи о великој ликовној уметности, великој књижевности, ве-
ликој митологији; сведочи такође и о утемељеној науци ан-
тичког грчког света.
У случају Лепенског Вира, односно лепенске цивилиза-ције,
имамо делимичан увид у остатке насеља на подручју једне
увале у подручју Ђердапа које је могло да омогући живот за
свега стотинак људи у исто време. Из те цивилизације остало
је релативно мало артефаката. Практично сви они могу да ста-
ну у једну малу музејску зграду каква је она на садашњем под-
ручју Лепенског Вира.
Да бисмо сазнали како је живео човек грчке цивилизације, у
највећем броју случајева служићемо се језичким документи-
ма: трагедијама, комедијама, еповима, лирским песмама,
историј-ским списима, митским причама. Практично, тек као
допуна служе невербални документи: археолошка ископава-
ња. Пошто је старогрчка цивилизација до сада била сматрана
и најстаријом европском цивилизацијом, природно је било да
у њеном осве-тљавању и разумевању језички артефакти доби-
ју прворазредну улогу. Данас се уопште сматра да се не може
мислити без језика; да су језик и мисао нераздвојни. Ако хо-
ћеш да мислиш, мораш имати језик, мораш мислити помоћу
језика, заједно с језиком.
Посве је други случај са Лепенском цивилизацијом. Од ње
није остао ниједан вербални артефакт. То, не значи никако да
се Лепенци нису служили језиком, већ да су сви језички спо-
меници нетрагом нестали. На питање: да ли икако и ишта мо-
жемо сазнати о чему су и како Лепенци мислили, одговор мо-
жемо да дамо само на основу сачуваних и пронађених
артефаката. А то значи: ако обратимо пажњу на станишта која

су градили, на начин њихове градње, на уређење насеља, на

уређење унутар станишта, на артефакте који су ископани.
Укупно узев, никако не можемо порећи став да су и Лепенци
мислили.
На овај начин смо доведени у ситуацију да заузмемо став да
се људска мисао не мора изражавати само помоћу језика, тј.
само помоћу вербалних знакова. Такође смо имплицитно до-
ведени дотле да морамо заузети став да се трагови мишљења
морају тражити и у нејезичким (невербалним) артефактима.
Другим речима, доведени смо и ситуацију да закључимо: чо-
векову мисао прате знакови, али ти знакови не морају да буду
вербални; могу да буду и невербални.
Али ни ту не морамо стати. С правом можемо да кажемо да
се може мислити вербално и невербално. Уколико сматрамо да
се може мислити само вербално, онда се сужава природа и мо-
гућност људског мишљења. Проблем о којем говорим трети-
ран је у чувеној књизи Жака Дериде која се зове О граматоло-
гији. Та књига је настајала управо у време кад је Лепенски Вир
откриван; објављена је 1967. У њој се заузима оштар став про-
тив фоноцентризма. Тај став, на начин на који је био изложен
и третиран, био ми је посве неразумљив. После откривања Ле-
пенског Вира и Срејовићевих тумачења, лакше је било схвати-
ти да је западна цивилизација апсолутну премоћ дала вербал-
ним знаковима (фоноцентризам). Срејовић се није бавио
истим питањима којима и Дерида; израз граматологија или
фоноцентризам се у његовој књизи никако и не спомињу. Дра-
гослав Срејовић, откривалац и тумач Лепенског Вира, међу-
тим, својим открићима дао је и практичну основу да и не-вер-
бални знакови имају исти третман као и вербални знакови.
Његова открића морају имати последице и по саму филозофи-
ју језика као дисциплину: ова филозофија мора бити подређе-

на једној широј филозофији која захвата и језик, али и још ши-

ра подручја од оних која захвата језик. Мра се тицати
човекових знаковних продужетака уопште.
Знаковни систем Лепенског Вира

Лепенски Вир је скренуо пажњу на себе шире културне јав-
ности најпре и највише монументалним скулптурама. Неке од
њих су биле риболиког али и јајоликог и човеколиког облика;
друге су имале неке интересантне шаре, треће нису имале
сличне особине.
У поглављу књиге Лепенски Вир које се зове Осмишљавање
света, Срејовић је описао ове фигуре и направио извесну њи-
хову систематизацију. Значајан пасус у коме се та системати-
зација представља гласи:
Према ономе шта приказују и на који начин то приказују
оне се могу сврстати у три групе: фигуралне скулптуре моде-
ловане у натуралистичком стилу, 2. скулптуре на којима су об-
ликоване на изглед само апстрактне арабеске и 3. аниконичне
и семианиконичне форме. (98)
У књизи Лепенски Вир нема индиција да је Срејовић био
озбиљније информисан о основама симиологије као дисци-
плине; нигде, на пример, не помиње ни Де Сосира, ни Перса.
Пада у очи, међутим, да се његова подела знакова у основи по-
дудара са Персовом поделом знакова, по којој се сви знакови
могу поделити на иконичке, индексне и симбличке знакове.
Оно што Срејовић назива „фигуралне скулптуре“ у пуној мери
одговара Персовим иконичким знаковима; његове наизглед
апстрактне арабеске одговарају Персовим индексним знакови-
ма, а аниконичне фигуре Персовим симболичким знаковима.
Све три врсте знакова он је у својој књизи коректно описао.
Од три врсте знакова које има у виду Срејовић, ипак има

једна врста од које, као прве, треба почети. То су они знакови

које он назива фигуративним скулптурама моделованим у на-
туралистичком стилу. У другој терминологији - то су Персови
иконички знакови. А ако хоћемо да схватимо шта су знакови
уопште, тј. шта је знак уопште, најбоље је почети од њих.
А најлакше је схватити шта је то знак ако имамо у виду сли-
ку некога и нечега, па ту слику схватимо као његов знак. Фото-
графија Његошева није Његош, већ слика (знак) Његошеве
личности. Иконички знакови су прави знакови. Они се за-
снивају на пресликавању: њихово значење можемо познати по
томе шта представљају. А да је нешто симболички знак може-
мо знати тек у оквиру симболичког поретка, односно система
знакова исте или сличне природе. Такође, да је нешто индек-
сни знак, можемо знати тек кад нешто што је сасвим природно
схватимо као знак, или као део знаковног система. А да је то
тако може се видети у истраживањима Драгослава Срејовића.
Срејовић је јасно видео да фигуралне скулптуре представљају
одређене знакове. Али све скулптуре Лепенског вира нису се
могле уврстити у фигуративне (иконичке) знакове. Неке од
њих (које су симболичке природе) биле су ослобођене анало-
шке везе са оним што представљају какве имају иконички зна-
кови; зато су ти знакови по природи симболички. Други су та-
ко везани са оним што изражавају да се може поставити и
питање да ли су уопште знакови: то су они које Перс назива
индексним знаковима, а Срејовић знаковима који само споља
личе на арабеске а који нису арабеске. Једноставно речено: не-
ки од тих знакова су прави (иконички, фигуративни); други су
посве својевољни, могуће и произвољни; трећи су знакови
условно: у систему других знакова.
Чињеница да Срејовић (вероватно) није знао за Персову по-
делу знакова, а да је ипак дошао до исте поделе знакова као и

Перс, ипак повољно говори о његовом открићу. Знаковне си-

стеме које је Перс откривао у развијеним цивилизацијама,
Срејовић је открио у најстаријој познатој. Ови знакови, јасно
испада по Срејовићу, имали су функцију да организују духов-
ни живот човека Лепенског Вира. Та функција се разликовала
од оне која је имала за циљ да човеку Лепенског вира обезбеди
биолошку егзистенцију. Биолошка егзистенција човека Ле-
пенског Вира је превасходно била обезбеђена локацијом њего-
вих станишта и урбанизацијом његовог насеља.
У осветљавању својих открића, Срејовић се показао као од-
личан херменеутичар. Тумачећи невербалне артефакте, он је
показао да је човек Лепенског Вира имао и развијен духовни
живот, такође и развијен религиозни живот и већ изграђену
митологију; чак и нешто што би се могло назвати филозофи-
јом живота.
У књизи Лепенски Вир, пре наведеног поглавља под насло-
вом Осмишљавање света, налази се исто тако значајно погла-
вље које се зове Организовање простора. У њему се говори о то-
ме како је човек Лепенског Вира организовао своје насеље, како
је градио своје станиште, како је градио своја огњишта и жр-
твенике. У изучавању ових тема, Срејовић се понашао као кла-
сични археолог. Његова инвентивност је ту негде стала. Али је
он, својим коректним описима, дао довољно основа да се и
други облици Лепенског Вира, а не само скулптуре, схвате као
знакови.
Срејовићева истраживања Лепенског Вира могу да буду зна-
чајна и због тога што је њима откривена цела једна стара ци-
вилизација у којој је знаковни систем развијен, али у којој не-
ма сачуваних вербалних знакова. Самим тиме истраживач је
принуђен да у корену схвати да му је задатак да ишчитава
истину о духовном и мисаоном животу човека Лепенског Вира

и без вербалних знакова. Та чињеница из корена мења укоре-

њене представе о односу језика и мисли.
Супстанцијализам Лепенског Вира
Један од видова у којем се појављује логос јесте онај који смо

означили изразом супстанцијализам. Супстанцијалистичка
оријентација у истраживању логоса тежи ка томе да одговори
на два основна питања: прво, да одговори на питање од чега је
све настало, односно где је почетак свему, а затим, да одговори
на питање: шта је то непроменљиво у променљивом. Одговоре
на прво питање код старих Грка, предсократовских мислилаца,
обично се везује за напор да се пронађе архе (прапочело); одго-
воре на друго питање обично се налазе у напору да се пронађе
основна парадигма (ејдос, идеја).
Драгослав Срејовић није имао намеру да се бави филозофи-
јом, односно њеном историјом. Али је узгред, и нехотице да-
вао релевантан материјал који се тиче филозофских питања,
онога што се тиче архе и онога што се тиче природе парадигме
(тј. Платонове идеје).
Архе
Ево два пасуса из одељка Осмишљавање света из Срејовиће-
ве књиге Лепенски Вир, који неодољиво подсећају на трагање
грчких предсократоваца за праначелом.
Велики облутак, постављен иза огњишта и усађен

дубоко у тле испод пода, означава духовно средиште
светилишта, а самим тиме и центар микро- и макро-
космоса културе Лепенског Вира. Његов положај

утврђен је одмах, при крају фазе Iа, али не и значе-

ње. Шта су све у првом тренутку становници Лепен-
ског Вира хтели да искажу овом аниконичком фор-
мом, тешко је наслутити. Извесно је, међутим, да су
постављањем облутка уз огњишта симболично пре-
нета у кућу два основна елемента спољашњег света:
камен и вода. Осим Сунца, чврста стеновита обала и
брза река једине су трајне и делотворне силе у про-
стору око Лепенског Вира; из њиховог сталног доди-
ра настаје облутак који, за разлику од осталих обли-
ка, има јасно порекло и историјат. Овај камен који се
креће не осећа се стога као део неживе материје, већ
као једина форма у природи која је истовремено и
жива и вечита. Снаге воде и свих бића која у њој бо-
раве сједињују се у облутку са чврстином камена и
силама живога света које он носи. Облутак с тога ла-
ко прераста у симбол; он је, у ствари, огромно јаје
испуњено мноштвом енергије, бића или слика које
теже да пробију танку спољашњу љуску, да се оса-
мостале и да дођу на свет. Снаге овог симбола актив-
но делују на појединце и данас. (141-142).
На сличан начин, исту тему о праначелу (како га је могао

схватити човек Лепенског Вира), Срејовић је коментарисао по-
водом фигуралног (тј. иконичког) знака:
Скулптура постављена изнад главе покојника са-

храњеног испод зачеља грађевине бр. 40 (фаза Ic)
представља у ствари човека-рибу, а исти мотив при-
казан је и на скулптури која је откривена у среди-
шту прочеља куће бр. XLIV (Лепенски Вир II). Пошто

фигуралне представе из фазе Ib никад немају рибо-

лике црте, очигледно је да постоји одређена веза из-
међу покојника сахрањених у светилиштима и
скулптура на којима је људски лик приближен из-
гледу рибе. Чини се да је дубље размишљање о смр-
ти побудило ново интересовање за прошлост: прво-
битна концепција о настанку органског света из воде
и камена јасније је формулисана, и то на тај начин
што је риби, у општој генези дато хронолошки при-
оритетно место и најзначајнија улога. Тиме је утвр-
ђен не само почетак света, већ је омогућена и нека
врста историјског мишљења, сагледана је цела про-
шлост, а у свести је формирано сазнање о бројним
претходним генерацијама, о прародитељима и пре-
цима. Ако је риба прво живо биће рођено из водe и
камена, онда она мора бити и родоначелник целог
људског рода. Ова ликовна идеја вероватно је обра-
зложена у прочељу светилишта куће бр. XLIV: рибо-
лика фигура фланкирана је скулптурама од којих
једна приказује жену, а друга мушкарца, можда пра-
мајку и праоца становника Лепенског вира. Међу-
тим, ова „тријада“, која сугерише постојање посеб-
ног риболиког божанства у религији културе
Лепенског Вира, настала је релативно позно. Она се
вероватно развила из убеђења да су сви људи деца
реке, односно потомци човека-рибе, или из једног
мита у коме вода, камен, облутак, риба, јелен и људ-
ска глава заузимају значајно место. (143)
Из онога што је Срејовић „прочитао“ у пронађеним арте-

фактима Лепенског Вира испада да се праначело треба видети

у води. Тај став за познаваоце историје филозофије није нов.

Нешто слично је у својим сачуваним фрагментима говорио и
Талес, најстарији познати грчки филозоф. Талес је живео у 7.
веку старе ере. Он је, дакле, артикулисао ставове о којима има-
мо невербална сведочанства још код Лепенаца.
Логос као супстанција и парадигма

Управо у поглављу Организовање простора, која се тиче ур-
баних и архитектонских решења Лепенског Вира, Срејовић је
донео једну скицу насеља, насталу на основу снимака ископа-
вања. Она представља слику једне од фаза у историји Лепен-
ског Вира. То је ова слика.
Слика 1: скица насеља

На слици има укупно 36 црном бојом означених „кућа“. По-

ред неких од њих су необојено означена и нека од других „ку-
ћа“ из ранијих фаза.
Голим оком се види: да су та станишта разних величина; да
су сва окренута у истом правцу и да су сва истог облика. То
што се види голим оком Срејовић је у својим анализама и по-
тврдио. Станишта има различитих величина, од 8 до 28 ква-
дратних метара. Сва су окренута ка Дунаву који на том месту
тече правцем север-југ источно од Лепенског Вира и сва су
прављена према једном истом моделу. Тај модел чини трапез
под углом од 60 степени са заобљеном предњом, дужом стра-
ном.
Филозофским језиком казано: све куће имају једну исту суп-
станцију. При томе израз супстанција треба схватити као оно
што је битно и непроменљиво у небитном и променљивом.
Супстанција је оно што је Присутно (Хајдегеров израз) у сва-
ком од ових објеката. У основи сваке од кућа налази се, дакле,
иста идеја куће (Платонов израз). Срејовић је архитекту и ур-
банисту Лепенског Вира називао генијалним. Платон би си-
гурно констатовао да је овај архитекта, као демијург, градио
свој архитектонски и урбанистички свет према идејама.
На питање: да ли у организацији насеља као целине има ре-
да, односно да ли у изградњи свих тих кућа има логоса, мој од-
говор је потврдан. Са таквим одговором сложио би се и Срејо-
вић. (Ја само другачије изражавам његову мисао).
Као што је скицом представио насеље, Срејовић је једном

скицом представио и једно од станишта („кућа“) Лепенског
Вира. То је следећа скица:
Та скица је детаљније представила тлоцрт и унутрашњу ор-

ганизацију једног станишта. Срејовић је и овом скицом откри-

вао природу модела и унутрању организацију „куће“. Свако
станиште је имало огњиште сазидано у облику правоугла. На
челу огњишта налазио се жртвеник са отвором у облику круга.
Други елементи (на пр. „камени столови“) су били променљи-
вог облика, а скулптуре (оне монументалне, чувене) јављале су
се у неким одређеним периодима (не свим!) Лепенског Вира.
О чему нам сведоче ове скице? Оне сведоче о томе да постоје
материјални знакови који потврђују да је човек Лепенског Ви-

ра знао шта је оно што ће касније бити названо супстанција,

модел, парадигма, идеја. Он је био и претходник не само Пар-
менида, већ и претходник Платона. Парменид – то је онај грч-
ки предсократовац који је тврдио да се у свету ништа не мења.
Тај Парменидов став је још јасније елебориран код Платона.
Јер се и по Платону, оно битно, идеја, не мења; мењају се само
одрази идеја, дакле оно што је небитно.
Релационизам артефаката Лепенског Вира
Логос као однос елемената станишта

Прва Срејовићева скица, она која представља урбану целину
Лепенског Вира, показује неколико особина које се тичу лого-
са. Ово су Срејовићеви налази:
а) Насеље Лепенског Вира, представљено на слици, показује
да је у његовом уређењу вођено рачуна о правцима комуника-
ције. То су оне изукрштане „улице“ чије је правце Срејовић
означио стрелицама.
б) Сва станишта су била окренута Дунаву,
в) Сва станишта су била окренута ка сунцу.
Све ово што смо рекли потврђује да је било логоса (у значе-

њу реда) у односу човека према околини и према свету у којем
живи, као и према другом човеку.
Сличне односе показује и друга овде пренета Срејовићева

скица. Она показује да је у трапезоидном облику станишта са-
држана и симетрија (два дела станишта су на симетричан на-
чин истоветна). Такође, она показује и да је у градњи бочних
линија станишта поштована и пропорција: једна и по дуж чи-

ни ту као и другу бочну линију. Равнострани троугао, који је

уграђен у станиште, засечен је по трећини оних симетричних
дужи. И у томе је поштован принцип пропорције. Исти прин-
цип је поштован и кад су грађена огњишта. Она су грађена у
облику правоугаоника, у односу 1:2, 1:3 или 1:4.
Претходни налази следе као закључци изведени на матери-

јалу који је археолог могао да сними. Они су у највећој мери
мери потврђени на основу конкретних истраживања. Сва та
открића тичу се онога што је археолог могао да нађе на земљи
у виду остатака. Станишта су, међутим, имала и свој надзем-
ни део. Срејовић је и тај део реконструисао. За ту реконструк-
цију је карактеристично како су се греде углављивале у под и
како су се на врху, на „кровном делу“ повезивале. То је чињено
на начин хармоније. Израз хармонија употребљен је овде у
значењу које му је дао Лаза Костић, а Костић је то значење иш-
читао из грчког језика, од Хомера, где реч хармонија значи
брвно, тј. означава начин на који се гради брвно: усецањем јед-
не греде у другу.
Круг, трапезоид, симетрија, пропорција, хармонија, као обе-

лежја станишта Лепенског вира, и ред у њиховом распореду –
то су све изрази који, упркос различитости, указују на нешто
битно: на супстанцију која је поштована при градњи ових ста-
ништа, и на ред којим су појединачна станишта међусобно
организована. Кратко речено, у цивилизацији Лепенског Вира
било је логоса. Оно што је као невербална мисао о геометриј-
ским облицима већ постојало у Лепенском Виру, то ће се у
вербалном облику појавити у Платоновонм Дијалогу Теет.
Ова анализа археолошких налаза Лепенског Вира показује и
да је Питагора имао претече; да су те претече поштовали логос

до кога ће тек он доћи. Али та анализа потврђује да се логос

може схватати и у једном од главних значења које данас израз
логос има: у значењу ред, поредак, закон, мера, симетрија, хар-
монија.
Логос као однос човека и света

Приликом реконструкције станишта Лепенског Вира Драго-
слав Срејовић је морао да издвоји више геометријских облика.
То су: круг, угао, троугао, трапез, правоугаоник. Ти облици, у
својој савршеној форми, нигде се не могу наћи у природи. О
њима можемо да говоримо само као о апстракцијама (идеали-
тетима) које су садржане у конкретним артефактима.
Круг је садржан у свим жртвеницима, јер су сви жртвеници
кружног облика. На питање зашто је то тако, задовољавајући
одговор може нам дати Аласова теорија пресликавања. Између
жртвеника, на самој средини „куће“, чија је горња површина
увек исклесана у облику круга, и Сунца које Лепенац свако-
дневно види, постоје битне разлике. Али постоји и језгро слич-
ности. То је његов облик. Правећи жртвеник у облику круга у
свом станишту, Лепенац је уносио у њега, макар на симболи-
чан начин, извор живота (сунце). Овоме не противрече ни ту-
мачења која у жртвенику виде слику пупка. У оба случаја он је
слика круга.
Из спољног света Лепенац је у своју „кућу“, и у њен сам об-
лик, унео и други битан геометријски облик. То је угао. Посто-
ји једно високо окомито брдо на румунској страни Дунава, које
је становник Лепенског Вира често могао да види. Ивице тога
брда су тако окомите да се њихова визура јасно оцртава у об-
лику слова Λ, рецимо у облику угла од четрдесетак степени.
Куда год је погледао према планинским венцима, Лепенац је
увек могао да види како планински венци заклапају извесне

углове. Као што је могао да уочи круг, тако је Лепенац могао да

препозна и угао.
У сталном додиру са спољним светом, човек Лепенског Вира
је често могао да се среће са два основна геометријска облика,
са кругом (Сунце, Месец) и са угловима. Та два геометријска
облика су, међутим, дијалектички повезана. Круг се састоји од
360 углова. Сваки унутрашњи угао подразумевао је и свој ком-
плементарни додатак, спољашњи угао. Спољашњи и унутра-
шњи угао увек су морали да заклопе круг. Ако је круг могао да
симболизује целину, унутрашњи угао је могао да симболизује
део те целине, нешто појединачно, индивидуално.
Сви други геометријски облици изведенице су из односа
круга и угла. И они су најчешће били створени тако да пред-
стављају нешто пресликано из света са којим се Лепенац сусре-
тао.
Ја сам дуго мислио да је облик основе куће-храма виду тра-
пеза настао путем пресликавања облика Ђердапске клисуре:
две косе окомите линије завршавале су се на равној површини
воде Дунава, горе спојене закривљеном линијом небеског сво-
да. Ни данас не одустајем од те тезе. Међутим, Живојин Ан-
дрејић, који је из мог текста о Лепенском Виру прихватио ло-
гику пресликавања Михаила Петровића Аласа, обратио је
пажњу на други модел за основу лепенске „куће“. Он је своју
пажњу усмерио ка брду Трескавац, са друге стране Дунава,
баш насупрот Лепенског Вира. То брдо током дана више пута
мења изглед, зависно од временских прилика, положаја Сун-
ца. Могао га је, због тога, Лепенац доживљавати и као свето бр-
до. Андрејић је преко фотографије брда Трескавац повукао ли-
није и добио нешто сасвим слично трапезоидном облику
„куће“ Лепенског Вира. То, другим речима, значи да је Лепе-
нац у основи своје „куће“ могао да преслика облике брда Тре-

скавац, као што је могао да преслика и облик Ђердапске клису-

ре. Аналогна веза између нечега виђеног у спољашњој
стварности, и облика човекових станишта, успостављена је на
основи феноменологије пресликавања. Човек Лепенског Вира
се преко облика које је сам стварао укључио у свет који га окру-
жава.
Ни облик правоугла није нешто што је он измислио, чега ни-
је могло бити у спољашњем свету. Даска, сплав, ствари су у об-
лику правоугла.
Геометријски облици нису, међутим, морали да буду схва-
тани само као геометријски облици; могли су да буду схватани
и као знакови. А то значи онако као што се знакови, по дефи-
ницији схватају; као нешто што представља нешто друго.
Археолог Срејовић је сасвим јасно и опредељено мону-мен-
талне скулптуре Лепенског Вира третирао као знакове. Помоћу
тих знакова тумачио је унутрашњи свет Лепенца, пре свега ње-
гову митологију и његову религију.
Створила се, међутим, једна баријера коју Срејовић није мо-
гао да савлада. То је појава извесних геометријских облика, од-
носно знакова, који су се јавили око огњишта Лепенског Вира.
Срејовић је у Лепенском Виру донео и фотографију и скицу тих
облика и знакова. То је ова фотографија и ова скица:
Фотографија и скица илуструју исто: облике и знакове рас-

поређене око огњишта. Те геометријске облике Срејовић је на-
зивао „загонетним троугловима“. Чинио је тако јер није на
убедљив начин могао да протумачи њихову сврху.
Радивоје Пешић, који је схватио значај открића Лепенског
вира, схватио је и да те геометријске облике треба схватити као
словне знакове. Он их је тако и третирао и јасно идентифико-
вао: Λ, ∆, А. На основу та три словна знака реконструисао је мо-


гући Буквар Лепенског Вира. Тај Буквар се састојао од постоје-

ћих знакова и њихових могућих комбинација. Комбинацијом
та три словна знака он је направио укупно 48 словних знакова.
Потвр-ду да су такви знакови могли постојати нашао је у арте-
фактима Винчанске цивилизације. Та цивилизација је настала
неколико хиљада година касније од лепенске у њеном непо-
средном суседству. Пешић је нашао да у винчанској цивилиза-
цуији постоји већ развијено писмо. Називао га је винчанско
писмо или скраћено винчаница. Затим је потврдио своје откри-
ћа да је винчанско писмо једнако са писмом, азбуком, елемен-
том старих Етрураца. Његова открића су направила прави пре-
врат у мишљењу о постанку писма. Показало се да, на овом
ступњу научних сазнања, порекло писма не треба везивати за
Месопотамију или Египат, већ за Лепенски Вир и Винчу. По
Пешићу су најпре настали знакови Лепенског Вира, па елемен-
та (тј. азбука) винчаница која је једнака са етрурчицом, а затим
сва друга писма. Са винчаницом и етрурчицом разне азбуке
имају доста заједничких елемената. Са рунским писмом имају
заједничка 4 словна знака, са феничанским 7, са грчким 9, са
српском ћирилицом чак 20.
Пешић и Срејовић, међутим, нису нашли прави кључ за об-
јашњење природе оних знакова. То се види по томе што их је
и Пешић, као и Срејовић, називао „загонетним троугловима“.
При томе су, и један и други, правили очигледне грешке. Од
наведена три знака само за један се може рећи да је троугао. То
је знак ∆. Други знак, Λ, јесте угао, а не троугао, а трећи, А, је-
сте један троугао и два угла. Исправнији је став да је у основи
сва три знака угао, а не троугао. Такав став је исправнији и зато
што је угао имплициран у кругу као његов део. Тек кад се про-
блем тако разреши, тј. тек кад се угао издвоји као основни гео-
метријски облик који се налази у основи словног знака, могуће

је до краја решити проблем. Ако се тако поступи, мора се рећи

да је знакова (словних) у Лепенском Виру је укупно пет а не
три. Јер, поред она три, која је издвојио Пешић, треба урачуна-
ти и круг (са жртвеника) који је још старији знак; то је укупно
четири знака. Слово Λ (ћирилица) кад се преокрене – то је знак
V латиницом. Кад се постави укосо < или > добије се знак који
се среће у другим писмима (рецимо у етрурчици). Са ових пет
словних знакова комбинација алфабетских знакова постаје
још потпунија. На њиховој основи још лакше је репродукова-
ти бар основне алфабетске системе (грчко писмо, латиница,
ћирилица, глагољица).
Тек кад се угао (а не троугао) схвати као основни облик ал-
фабетских знаковних система, могуће је протумачити не само
порекло алфабетске писмености већ и природу тзв. арапских
бројева.
Да дођем до сазнања о томе како су настале арапске цифре
мени је омогућио један руски емигрант у Немачкој, Борис Ша-
пиро, песник и предавач на неком техничком факултету у Ре-
генсбургу. Спријатељила нас је заједничка тема, Пушкин. На
моју опаску да сам у Пушкиновом музеју у Петрограду, на пе-
сниковом радном столу, видео превасходно неке рачуне и ра-
чунања, са арапским цифрама, он ми је испричао како су у Пу-
шкиновим хартијама нађени облици којима се практично
реконструише настанак арапских цифара. Колико се сећам,
Шапироова реконструкција Пушкинове реконструкције, овако
изгледа (види следећу слику).
Цифре су обликоване тако да представљају број углова: у
цифри 1 – један угао, затим два угла, три угла, 4 угла, 5 углова,
6 углова, 7 углова, 8 углова, 9 углова и, најзад 0 – знак без угло-
ва.

Бројеве ретко када можемо срести онако како су горе оцрта-

ни. Обично их срећемо исписане на стилизован начин. А кад
се испишу нестилизовано, открива се да у природи исписи-
вања тз. „арапских цифара“ постоји логос. Увек је, у конструк-
цији цифре, поштована логика: логос збрајања углова.
Можемо отуда да закључимо: два система знакова, алфабет-
ско писмо и арапске цифре, заснивају се на открићу угла, као
основног продуктивног геометријског облика. Овај закључак
још више оснажује Пешићеву тезу о пореклу алфабетског
писма. Пешић је, помоћу винчанице и етрурчице, успоставио
континуитет са познатим алфабетским писмима, феничанс-
ким, критским, грчким итд. Такав континуитет није успос-
тављен и кад је у питању знаковни систем арапских цифара.
Чак и да се никад такав континуитет не успостави, увек је мо-
гуће тврдити да је за ову врсту проналазака битнија логика не-
го стварност. Логика збрајања углова довела је до стварања ци-
фара, које су (колико се засад зна) по пореклу индуске, а не
арапске.
Откуда они „загонетни троуглови“

Од више геометријских облика, који се у стаништима Ле-
пенског Вира појављују као знакови (О, Λ, V, ∆, А), за прва три

можемо да кажемо да су пресликана из природе, а за остала

два да су конструкције, односно комбинације.
Одговори на питање откуда баш ти знакови, а не неки дру-
ги, садржани су већ у самој реконструкцији станишта Лепенс-
ког Вира, за коју је основни материјал пружио већ Срејовић.
Почињући да прави станиште човек Лепенског Вира морао

је да се послужи шестаром (тј. кочићем и канапом) и прво што
је учинио јесте да опише круг, дакле знак без углова. То је, у
систему арапских цифара нула (О), а у систему алфабетског
писма слово О.
Друго што је морао да уради – то је да сачини угао. Прено-
сећи дужину полупречника круга на две тачке на кружној ли-
нији, и повезујући те тачке са центром, добио је угао. То је онај
угао у облику слова Λ, односно V.
Повезујући, затим, правом линијом две тачке на кружној

линији, заједно са већ исцртаним линијама угла, добио је тро-
угао, тј. грчки знак делта.
Најзад, издвајајући само теме угла хоризонталном линијом,

добио је знак А.
Ништа се, дакле, у знаковном систему Лепенског Вира, који

се доводи у везу са словним знаковима, није десило произвољ-
но и мимо градитељске праксе. У конструисању свих знакова
било је логоса и праксиса.
(Знатно опширније о овим проблемима и виђењима писао
сам у књизи Српска писма (2006, у њеном првом делу које се зо-
ве Алфабетска писменост).

Логоцентризам Лепенског Вира
Човек Лепенског Вира као део организоване заједнице

Као што је био део организованог насеља, у којем је имао
своје место, човек Лепенског вира је био (морао бити) део орга-
низоване људске заједнице. Он је морао да се удружује са дру-
гим људима да би скупљао и чувао храну, да би подизао кућу,
да би сахрањивао своје мртве. Чим се каже да је човек био део
организоване људске заједнице, ма како у повоју, и ма како не-
изграђене, самим тиме су се отварале неколике могућности
које ће бити карактеристичне бар за неколико дисциплина
које ће се касније развити: за политикологију, социологију,
економију и етику. Све би те дисциплине могле понешто да
кажу о човеку Лепенског Вира као делу организоване људске
заједнице. Homo politicus, homo ekonomicus, homo ethicus. Човек
Лепенског Вира стварао је и извесне предмете који су у наше
време доживљени као уметнички. Он је дакле био и homo
aesteticus.
Срејовићев приказ живота људи Лепенског Вира, указује,
међутим, на још нешто битно. Он човека Лепенског Вира при-
казује и као homo religiosus. Срејовићева археологија је убед-
љиво показала да човек Лепенског Вира има два центра: један
је центар у његовој „кући“, на самом жртвенику, односно у
простору иза жртвеника који Лепенац обликује постављајући
три скулптуре у облику троугла.
Други центар Лепенца налази се у средишту самог насеља.
Реконструкције су показале да се у средишту насеља увек на-
лази највећа „зграда“ и (релативно велика) пољана испред ње.
Та два центра производ су логоцентричке мисли Лепенца. А
ова два центра имају у виду и трећи, који трансцендира и ње-

гово станиште и насеље. Оно се налази у космосу. Средиште

космоса представља Сунце.
Поруке Лепенског Вира

Најстарији грчки филозофи живели су од 7-4. века пре нове
ере; то је мање од пре три хиљаде година. Откриће Лепенског
вира показало је да је далеко пре грчке цивилизације, 4-5.
хиљада година била старија једна цивилизација у самом су-
седству старих Грка. Од те цивилизације нису остали никакви
вербални трагови. Али су остали материјални докази о њеној
природи и њеним достигнућима. Откривалац те цивилиза-
ције, Драгослав Срејовић, прецизно је описао своје налазе у
књизи Лепенски Вир (1969) а затим и у другим књигама. Њего-
ва открића показују да су стари Грци, а поготово грчки мис-
лиоци, имали у тој цивилизацији велике претече. Једног од
тих претеча Срејовић назива „великим архитектом“ лепенске
цивилизације. Срејовићева открића су бројна. Нарочито су
значајна она која се тичу митоса Лепенског Вира. Пошто нас
превасходно овога пута интерсује логос, само ћемо на та от-
крића обратити пажњу. У најдубљем слоју до којег је својим
ископавањима доспео, до Прото Лепенског Вира, Срејовић је
дошао до открића да су сва станишта била обликована у обли-
ку круга (отприлике као индијански шатори). Али је у слојеви-
ма које је означио као Лепенски Вир I, II, III, доспео до сазнања
о основним геометријским облицима: углу, троуглу, квадрату,
правоуглу, трапезу.
Питагора, Еуклид, али и геометри 17-18. века, и каснијих времена,
имали су свог великог претка у архитектима и геометрима
Лепенског Вира.
А сад да цитирам једну реченицу из Филозофије језика Му-
хамеда Филиповића:

Прва предност геометрије над дотадашњим

физичким и метафизичким мишљењем и методом
дедукције из чистих принципа мишљења који
одговара том схватању, који владају у антици и
сколастичкој мисли, била је у томе што геометрија
своје истине демонстрира и показује као очигледне,
не дока-зујући их спекулативно и на темељу
дедукције, као што су то радиле друге знаности, па и
сама алгебра, односно аритметика. (1987:157-158).
Овај цитат потиче из одељка Емпиризам и рационализам у

схватању језика, који се односи на филозофску мисао 17-18.
века када се посебно развија геометрија, али и дају идеје о
стварању симболичког језика. Најдубљи корени тих настојања
воде ка Лепенском Виру.
Логос и графија Лепенског Вира

Навешћемо сада и једно мишљење које разматра могућу ве-
зу између геометријских облика нађених у Лепенском Виру,
са облицима словних знакова, и њиховој могућој вези са српс-
ким језиком. То тумачење је донела Вера Милосављевић у тек-
сту Логос и графија Лепенског Вира (Изговорен је најпре на сим-
позијуму у Доњем Милановцу 2003, а штампан у
Митолошком зборнику, 10-11/2004 па прештампан у њеној
књизи књига Чувари имена, 2004). Она порекло речи логос до-
води у везу са српском речи лог.
Основно значење речи лôг јесте: станиште, лежиште, седи-

ште. У другом издању Вуковог Српског рјечника реч лôг преве-
дена је на немачки као das Liegen и на латински као cubitus.
Ови преводи су веома прагматични и не изражавају сво зна-

чењско богатство српске речи. Академијин Речник српскохр-

ватског народног и књижевног језика дефинише основно зна-
чење речи лôг као: 1. легало (животиња) 2. лежај, постеља, 3а.
смештај, распоред земљишних слојева, 3б. лепо прилегање
(камена) на оне испод њега (што би се могло изразити појмо-
вима сложај, слагање, углављивање). Овај речник наводи још
једну реч истога корена која гласи лóга са различтим значењи-
ма: скровиште за животиње или склониште за људе, лежај
(постеља) али и: боловање, односно дуго лежање у постељи.
Лóга значи и: пасмина или раса. Логов се зове млади коњ који
се привезује да каска уз коња који вуче запрегу.
Лексема лôг је веома честа у творби сложених речи. Она је
једна од оних носећих речи у српском језику помоћу којих се
граде многобројне изведенице различитих значења. Овде се не
наводе многобројни називи научних дисциплина почев од ар-
хеологије и биологије до стоматологије, фармакологије, фено-
менологије и других које су преузете из грчког и латинског је-
зика. У обзир су узете само оне изведенице од речи лôг које оз-
начују појмове, радње и својства, битне за српски језик као
систем.
Од именице лôг изводи се глагол ложити. Реч ложити била
је доскора незаобилазна у свакодневном животу. Ложило се у
сваком људском станишту од времена изума ватре до прона-
ласка и широке примене електрицитета. Ложити и лôг асоци-
рају и на огањ и на огњиште. Огњиште у српском језику је
симбол за људско станиште што је иманентно и значењу речи
лôг. Лексеме огањ и лôг блиске су и по звучању. Већина изве-
деница од речи лôг настале су додавањем различитих предло-
га. Прва по азбучном реду је именица брлог и глагол брложи-
ти. Следи: вртлог, вртложити. Глог, гложити (се). Залог,
залогај, заложити, залагати. (Већина ових глагола могу да буду

и повратни као: залагати се, итд.). Излог, изложити, излагати.

Налог, наложити, налагати. Облог, обложити, облагати. Одла-
гати, одложити. Парлог, (за)парложити. Подлог, подлога, под-
лагати, подложити. Полог (у смислу: 1. јаје које се ставља ко-
кошки носиљи у гнездо да зна где треба да снесе; 2. земљиште)
положити, полагати. (Већина ових глагола има најразличи-
тију употребу. На пример: полагати испит или рачун и пола-
гати храну стоци.) Предлог, предложити, предлагати. Разлог,
разложити, разлагати. Слог, слога, сложити, слагати. Талог, та-
ложити, сталожити. Улог, уложити, улагати. Од ових изводе се
даље именице типа: улагач, предлагач, ложач итд. и глаголске
именице као: полагање, улагање, затим, придеви: положен,
сталожен итд. Корен лог имају и речи: положај, положеник,
положајник (у којима је палатализацијом г прешло у ж, као и
у другим таквим случајевима). На исти начин постала је и реч
ложа. Али, од корена лог, уз замену гласа г гласом к (услед јад-
начења по звучности) настала је и именица локва (воде или
крви) – место испуњено течношћу, затим, глаголи локати;
подлокати (у смислу ждерати, халапљиво пити; водом потко-
павати). Ту су и именице ложница (постеља) ложица (жлица,
кашика) које такође имају у основи лог. А да ли је реч логор
(логоровати, логораш) настала од српског лог или од немачког
Lager, како мисле неки наши лингвисти, око тога се не треба
спорити. Наведена изворна значења речи у српском језику са
кореном лог која проистичу из народног живота уверљиво ука-
зују на старост лексеме лог. Карактеристика наведених зна-
чења је да она, у већини, означавају место. Но, није реч о било
каквом месту него него о једном конкретном, важном месту
које је, у одређеном контексту, главно. Зато би име лог сасвим
одговарало као вербална ознака за станишта или куће у архео-
лошком насељу Лепенски вир. А именом логор могла би се оз-

начити целина насеља.
Мноштво значења речи лог и њених изведеница у српском

језику сасвим јасно и убедљиво показује да реч логос не треба
схватити као прости превод са грчког на српски језик. Могуће
је да је та реч, по пореклу, можда и старосрпска, па да су је Гр-
ци преузели од Срба (тачније: од прото-Срба). А ако неко не
буде сагласан да ту реч схвати као изворно српску, моћи ће јој
корене наћи у староевропском језику. Светислав Билбија је, у
књизи Староевропски језик и писмо Етрураца, сматрао да је
такав језик постојао, али да је он био, по природи и пореклу, у
80% случајева старосрпски.
Проблем о којем говоримо није нов. Са њим се суочила још
Олга Луковић-Пјановић у својој докторској тези на францус-
ком језику посвећеној пробему правде (δίκη) у Софокловим и
Еурипидовим трагедијама (1967). Олга Луковић је показала да
грчка реч дике није била само старогрчка. Та реч је веома при-
сутна у српском и у другим словенским језицима за које ника-
ко не можемо да кажемо да су преводи са грчког језика. То исто
се, очигледно, показало и на примеру речи лог/ос (λόγ-ος) . Та
реч у свом скраћеном облику је далеко присутнија у српском
него у грчком језику.
Ако човек нормално пореди основна значења која реч логос
има у лексикографској одредници Бранка Бошњака, са зна-
чењима која том појму придају Мухамед Филиповић, Богољуб
Шијаковић, он неће моћи да одбаци ниједно од тумачења. Са-
свим је јасно да израз логос, који долази од грчке речи легеин,
има значење које ту реч везује за говор. То значење се никако
не јавља у тексту Вере Милосављевић. Али друга значења речи
логос имају сигурно више потврда у изведени-цама речи лог
које она наводи.

Традиционални став да све потиче од Старих Грка па од

њих потиче и реч логос, на овај начин пољуљан је. Јер је бар
остварена могућност да се мисли да реч логос не мора да поти-
че баш од Грка, већ да од њих не мора да потиче ни сама кон-
цеп-ција логоса. А то значи да је отворен простор да се и на ка-
тего-рију логоса може гледати и другачије него што се чини.

УДК: 551.586 : 903’1 ’’633/634’’ (497.11)
О БИОКЛИМАТСКОМ КАРАКТЕРУ
АРХИТЕКТУРЕ КУЛТУРЕ
ЛЕПЕНСКОГ ВИРА
ABOUT THE BIOCLIMATIC CHARACTER

IN THE ARCHITECTURE OF THELEPENSKI VIR CULTURE
НЕНАД МИЛОРАДОВИЋ1
БЕОГРАД
Апстракт: У раду се говори о биоклиматским аспектима,

односно елементима пасивне соларне архитектуре, који су ве-
ома изражени у архитектури културе Лепенског Вира. Ово се
пре свега односи на оријентацију и облик кућа на Лепенском
1. n.miloradovic@beoelektrane.rs. Аутор је дипломирани машински инжењер
(смер термотехнике), запослен у ЈКП „Београдске електране“. У својој књизи
Термички аспекти градње кућа. Историјат и перспективе, објављеној 2009.
године у Београду, у издању Грађевинске књиге, обрадио је аспекте грејања
грађевинских објеката од праисторије до почетака 21. века.
НЕНАД МИЛОРАДОВИЋ 207

Виру и Падини. Оријентација кућа била је према највећим до-

бицима топлоте и светлости од сунчевог зрачења у условима
конфигурације Ђердапске клисуре. Изучавањем и усаврша-
вањем ове архитектуре могуће је доћи до сазнања која могу
бити искоришћена приликом пројектовања нових нискоенер-
гетских зграда.
Кључне речи: архитектура, клима, оријентација, сунчево
зрачење, облик кућа.
Увод
О биоклиматском карактеру архитектуре културе Лепенског

Вира, као најранијој европској соларној архитектури, до сада је
већ писано у стручној литератури. У својим књигама и радо-
вима о овом проблему детаљно су писали Мила Пуцар, Томи-
слав Павловић и Весна Косорић, као и аутор овога чланка.
Међутим, у неким књигама и на неким стручним сајтовима
постоје и површна, а самим тим и нетачна помињања смисла
ове архитектуре – да је карактер соларне архитектуре на Ле-
пенском Виру постигнут захваљујући оријентацији кућа
својом широм страном према југу. Чињеница је да су те куће
углавном окренуте приближно источно, а да се биоклиматски
карактер праисторијских насеља постиже захваљујући прева-
сходно специфичној конфигурацији терена у условима Ђер-
дапске клисуре, што ћу покушати да у овом свом прилогу по-
дробније појасним, ослањајући се на неке од закључака из
релевантне литературе.
208 НЕНАД МИЛОРАДОВИЋ

О биоклиматском карактеру архитектуре културе Лепенског Вира
Географска локација
и историјат истраживања
Археолошко налазиште Лепенски Вир налази се у Ђердап-

ској клисури, на десној обали Дунава, око 190 km низводно од
Београда, а око 15 km испред Доњег Милановца. „Данас се по-
уздано зна да је ово место пре осам миленијума, негде између
7000. и 6000. г. старе ере, било средиште једне од најсложенијих
култура праисторије…“ [1]. Осим Лепенског Вира, као најзна-
чајнијег и највећег насеља те културе, у непосредној близини
су се налазила још два њена истражена локалитета – Власац и
Падина. Сва три локалитета се налазе у области Ђердапа која
је на српској страни, где Дунав тече приближно у правцу се-
вер-југ, па се може рећи да се они налазе на западној обали Ду-
нава (види слику 1). На румунској страни, на око 65 km низвод-
но од Лепенског Вира – преко пута Кладова и иза
хидроелектране Ђердап 1 – налазио се локалитет Кладовска
Скела (Schela Cladovei). Ова археолошка налазишта су значајна
због присуства најстаријих остатака архитектуре у Ђердапу,
који бивају занимљиви и када се осмотре са биоклиматског
аспекта.
Археолошким истраживањима на Лепенском Виру руково-
дио је Драгослав Срејовић у периоду од 1965. до 1968. године, а
истраживања су вођена у циљу заштите археолошких локали-
тета, која је била нужна због потапања терена и пуштања у рад
хидроелектране Ђердап 1. Том приликом су урађени конзерва-
ција и измештање ископина на место које се налази непосред-
но изнад првобитне локације. Велико вештачко језеро, образо-
вано 1970. године, подигло је ниво Дунава у просеку за 12
метара. На тај начин је сачувано сведочанство о животу људи

Слика 1: Важнија археолошка налазишта културе Лепенског Вира у

Ђердапу [10]
из каменог доба, док књига археолога Драгослава Срејовића –
Лепенски Вир, нова праисторијска култура у Подунављу [2] –
представља основни извор информација о овом бисеру светске
археологије.
Мање значајни археолошки локалитети Власац и Падина
нису сачувани. Власац, који се налазио око 3 km низводно од
Лепенског Вира, био је истраживан пре потапања, током 1970.
и 1971. године, од стране Д. Срејовића и З. Летице, као и током
кампање 2006. године (Борић, Френч и Димитријевић), када се
услед опадања нивоа Дунава потопљени локалитет Власац по-
ново краткотрајно нашао изнад површине вештачког језера.
Археолошким ископавањима у Падини, која се налазила око 6
km узводно од Лепенског Вира, на месту где Дунав скреће пре-
ма југу, руководио је археолог Борислав Јовановић у периоду

од1968. до 1970. године.

Кладовска Скела се налазила низводно, иза саграђене хи-
дроелектране Ђердап 1, и није била потапана (за разлику од
поменутих узводних локалитета). Локалитет је открио румун-
ски археолог Василе Боронеанц, а током ископавања 1991/92.
године, у румунско-британском тиму археолога налазио се и
Клајв Бонсел (Clive Bonsall). У каснијем периоду је локалитет
прекривен бетоном, како би се оближње куће и железничка
пруга заштитиле од ерозије [17].
Климатски услови након леденог доба
„Осунчавање планета, дакле и оне која нас међу њима најви-

ше занима, Земље, подлеже непрекидној промени. Обртање
Земље око своје осе има као последицу смену дана и ноћи, а
њено кружење око Сунца изазива ток годишњих доба; узајам-
но привлачење планета полако али стално мења облик и про-
сторни положај Земљине путање; прецесија Земљине осе дово-
ди до тога да се и еквиноцијални положаји Земље премештају
дуж ове променљиве Земљине путање, а све то има као неми-
новну последицу секуларни ток осунчавања Земље. Све ове
промене, захваљујући сферној астрономији и небеској меха-
ници, могу се математички егзактно описати и, корак по ко-
рак, пратити у далека доба.“ [8]. На тај начин се могу сагледати
и климатски услови који су владали у Ђердапској клисури у
време настанка трапезоидних кућа на Лепенском Виру и Па-
дини, пре око 8.000 година. „Климатске осцилације биле су,
међутим, мање осетне у заклоњеним подручјима Подунавља,
посебно у Ђердапу. Ова клисура, дуга непуних 100 km, пред-
стављала је у то време свет за себе, скучен, али не и монотон,

већ бескрајно разноврстан и динамичан. У њему су се на ма-

лим размацима по вертикали и хоризонтали брзо смењивали
тле, клима, биљне заједнице и животињске врсте.“ [4].
Ледено доба се окончало пре око 14.000 година, када је леде-
ни покривач почео да се повлачи, а у току 7.000 година повукао
се до својих садашњих граница [5]. Пред крај леденог доба љу-
ди су населили пећине у Ђердапу и у њима живели све до
7.000. године старе ере, када је општа клима осетније отоплила.
Тада се јављају прва насеља на отвореном, под ведрим небом,
на ниским дунавским терасама [4]. Из тог времена потичу
остаци прве архитектуре у Ђердапу.
У литератури [6] налазе се следећа запажања која су у вези с
претходно реченим:
– У последњих 20.000 година долина Дунава је далеко од
граница сталног леденог покривача, те је постојање
цивилизације могуће;
– Пошто је Нант лоциран на 47,2°N, a Ђердапска клисура
на 44,5°N, јасно је да су климатски услови били релатив-
но стабилни између 8.000. и 3.500. г. пре н.е. и топлији
него данас;
– Више него запажене промене у температури од 4.000. г.
пре н.е. до данас (са минималном вредношћу око 2.800.
г. пре н.е.) могу да доведу до значајних промена водо-
стаја Дунава и до плављења насеља близу обале.
Настанак архитектуре у Ђердапу
Са аспекта биоклиматске архитектуре, пажњу привлаче тра-

пезоидне основе куће пронађених на Лепенском Виру и Пади-
ни, које се временски смештају у период између 6.200 и 5.900 г.

пре н.е. [11]. Њима је претходила једноставнија архитектура

на Власцу, која се односи на период после 7.000. г. пре н.е., а
који се делом преклапа и са периодом фазе трапезоидних кућа
на Лепенском Виру и Падини [11]. Трапезоидне куће на
Власцу биле су укопане у нагнуту терасу или смештене у по-
стојећа удубљења на терену [15]. „Карактер мезолитских на-
сеља у области Ђердапа најбоље репрезентују Власац на срп-
ској обали Дунава и Кладовска Скела у Румунији. Налази на
ова два локалитета ограничена су на период касног мезолита
између 7.100 и 6.300 г. пре н.е. Становници су, чини се, живели
у трапезоидним укопаним кућама [16]“.
Говорећи о оријентацији кућа на Власцу, може се констато-
вати да је она пратила обалу реке и да су куће широм страном
биле окренуте ка североистоку (јер је обала Дунава на Власцу
ипак незнатно одступала од правца север-југ).
Што се тиче налаза архитектуре у Кладовској Скели, треба
истаћи да су пронађени остаци скелета, трапезоидног огњи-
шта и наслаге камења за које се претпоставља да представљају
подну конструкцију, тако да се сâм облик куће само наслућује:
он није јасно и прецизно дефинисан. На основу тих недовољ-
них информација може се само претпоставити да је таква кућа
била окренута низводно широм страном, а не у правцу обале
Дунава, те да је гледала у правцу југоистока (види слику 3, пре-
узето из литературе [18]). „Прве генерације које су желеле да
искористе погодности боравка под ведрим небом морале су,
значи, да ‘измисле’, да створе стамбени простор практично ex
nihilo. Како се до њега дошло може се само наслућивати, али је
извесно да су у његово стварање морали бити улагани огром-
ни напори.“ [1].
Архитектура Лепенског Вира јединствена је по своме стилу.
Она није била са ортогоналном основом, док зидови нису били

Слика 2: Основа „кућа“ на Власцу [1]
вертикални. Кров је почињао од нивоа терена, што се може за-

кључити по сачуваним траговима угљенисаних греда, а осно-
вица је, по Срејовићу, представљала зарубљени кружни исечак
изведен комбинацијом круга и троуглова [1]. Трећа димензија
кућа је непозната, и могуће су само претпоставке. Због тога не
знамо на који су начин житељи Лепенског Вира одводили
димне гасове са масивног огњишта. [3]
За разлику од Лепенског Вира, где су комуникације између
кућа биле радијалне, на Падини су куће грађене „у паралел-

Слика 3: Налази са ископавања у Кладовској Скели [18]
ним редовима, један изнад другог, формирајући тако степе-

насте терасе [19]“.
Повезаност архитектуре и кретања сунца
Драгослав Срејовић сматра да се архитектура Лепенског Ви-

ра не може објаснити само специфичностима амбијента Ђер-
дапске клисуре, већ да овде архитектура представља реализа-
цију једне сасвим особене идеологије, која одражава однос
човека и спољне слике света – као особеног „погледа на свет“
популације Ђердапа, те да се тако читав амбијент укључује у
архитектуру [1]. Овде се можемо запитати да ли у „амбијент“
и „спољну средину“ спадају само конфигурација терена и гео-
графско окружење, или пак они укључују и повезаност са
астрономском појавом кретања Сунца по небеској сфери и
правцима добитака топлоте и светлости од Сунца. Оријента-
ција станишта, како појединачних кућа тако и насеља у цели-

Слика 4: Фотографија основе куће на Лепенском Виру [12]
ни (са изузетком Кладовске Скеле), у први план избацује чиње-

ницу да је архитектура културе Лепенског Вира – а пре свега
архитектура самог Лепенског Вира и Падине, где су већ архи-
тектонске форме јасно дефинисане – давала предност при-
ближно источној оријентацији објеката. Ова источна оријен-
тација делом је постигнута осмишљеном конструкцијом кућа,
а делом – самим избором места за изградњу насеља, чему је ве-
роватно претходило дуготрајно праћење природних феноме-

Слика 5: Претпостављени тродимензионални

изглед кућа на Лепенском Виру, по Срејовићу
на, попут сушења земљишта и исушивање барица после киша,
поплава или топљења снега. На поменутим се локалитетима
источна оријентација поклапа са највећим добицима сунчевог
зрачења, односно – са правцима највећег прилива топлоте и
светлости, а све то због конфигурације терена. Ово је изузетно
важно у климатским условима Ђердапске клисуре, где високе
планине наткриљују речни ток, а стрма залеђа чине да током
поподнева насеља бивају у сенци.
„Висок степен урбанизације насеља и образац кућа цивили-
зације Лепенског Вира могао би да буде веома интересантан за
историју европске архитектуре и градитељства. (…) Треба при-
метити да куће имају исту структуру и оријентацију усвојену
према локалним климатским условима, правцу доминантних
ветрова, као и кретању Сунца током дана. (…) На крају можемо

Слика 6: Положај станишта и комуникације на Лепенском Виру [1]

препознати одређену хијерархију на четири нивоа: човек –
кућа – насеље – река, или уопштеније, хијерархију као: ин-
дивидуа – породица – друштво – природа, која значи да је
филозофски идеал постигнут у култури Лепенског Вира био:
живети у сагласју с природом“ – забележио је Зоран М. Ра-
дић [6]. А Љубинка Бабовић у својој књизи Светилишта Ле-
пенског Вира. Место, положај и функција [7] наводи да су ста-
новници Лепенског Вира 1 располагали знањима о Сунчевој
путањи која су применили приликом изградње светилишта.
Познавали су проток дана и ноћи, година и сати, годишњих
доба, као и оријентацију у простору која је повезана са мести-
ма изласка и заласка Сунца. Због тога Љ. Бабовић сматра да је

Слика 7: Позиција „кућа“ у сектору III

локалитета Падина Б [14]

Сунце било окосница културе Лепенског Вира, те да Лепенски

Вир представља својеврсни Хелиополис или свештенички
град.
Очигледно је да су различити аутори препознали повеза-
ност архитектуре културе Лепенског Вира са кретањем Сунца
по небеској сфери. Међутим, нико од њих то не тумачи као
усмереност „кућа“ према највећим добицима топлоте и све-
тлости од сунчевог зрачења на датом локалитету. А то даје
суштински – биоклиматски карактер овој архитектури и свр-
става је у пасивну соларну архитектуру.
Биоклиматска архитектура – кључна карика у

складу архитектуре и природног окружења
Да бисмо увидели повезаност биоклиматске архитектуре,

која представља шири појам од пасивне соларне архитектуре,
треба да имамо увид у најважније климатске елементе који се
уважавају приликом пројектовања кућа. Због потреба грејања
и хлађења доминантна је спољна температура ваздуха, затим
следе сунчево зрачење и земљино израчивање, правац и брзи-
на ветра и влажност ваздуха, а мањи утицај имају ваздушни
притисак, облаци, магла и падавине. „Клима има важан утицај
на енергетске потребе објеката. Основни предуслов за успешно
пасивно соларно пројектовање је добро познавање утицаја
који спољна клима има на понашање зграде. (…) Најважнија
питања на која треба дати одговоре кроз урбанистичко плани-
рање и пројектовање објекта, а која су у вези са елементима
климе:
– Која је оптимална локација и оријентација зграде (уко-
лико је избор могућ);

– Који су повољни и неповољни елементи климе и

микроклиме и како их оптимално прилагодити згради
и зграду њима; на који је начин могуће побољшати
микроклиму око зграде и унутар зграде?“ [9].
У архитектури Лепенског Вира веома је присутан биокли-
матски карактер пројектовања „кућа“. Сагледавањем поједи-
начних објеката, али и насеља Лепенског Вира и Падине у це-
лини ,може се закључити да је њихов „архитекта“ дао одговоре
на горепостављена питања.
Терен на којем се налази Лепенски Вир је оивичен стрмим
брдом са западне стране, тако да је цео локалитет у сенци већ
после 15 часова. Његова источна оријентација је због тога по-
вољна, односно, кућице су оријентисане према највећим доби-
цима сунчеве енергије. Ово је повољно зими, када је енергија
Сунца потребна за грејање. Највеће потребе за енергијом за за-
гревање су у јутарњим часовима, када је спољна температура
нижа од максималне дневне и када после хладне ноћи објекат
треба да се узгреје. Тако је на овом локалитету, пре свега
услед конфигурације терена, повољнија источна оријента-
ција уместо теоријски повољније јужне оријентације. На
овај начин се демонстрира добра усклађеност односа потреба
за енергијом и снаге сунчевог зрачења. Влажна клима, код које
је честа кондензација воде у виду росе, нарочито после хлад-
нијих ноћи пред зору, као и честе падавине и велика релатив-
на влажност ваздуха, условљавају то да су потребе за сушењем
биле највеће управо ујутро. Такође и током лета, када је висока
спољна температура, најбољу угодност обезбеђује источна
оријентација, пошто у поподневним часовима заједно делују
висока спољна температура и добици од сунчевог зрачења.
Тада је цео локалитет у хладу. Све то повољно утиче на услове
комфора у кућицама током целе године [3].

Закључак
Принципи пасивне соларне и биоклиматске архитектуре

који се примећују на архитектури Лепенског Вира упућују на
то да специфичан тип архитектуре Лепенског Вира није могао
настати случајно, већ се његово постојање може објаснити
утицајем Сунца и његовог зрачења. Неки од ових принципа су
очигледни и могу се лако уочити, док се до неких могло доћи
тек озбиљнијим промишљањем. Не губећи из вида неопходну
дозу опреза, износим своје уверење да су становници Лепен-
ског Вира правили изузетно комфорне куће за време у коме су
живели. Чини се да у прилог томе, поред уважавања већ по-
мињаних биоклиматских аспеката, говори и податак да „на
скелетима становника Лепенског Вира, осим спондилозе, нису
примећени трагови других обољења, а често су умирали у ду-
бокој старости“ (види литературу [2]). Дакле, на њима нису
примећени реуматски процеси који настају услед влаге или
хладноће, а што се могло очекивати уколико се узме у обзир
влажна клима на локалитету.
Тако, може се закључити да су неимари Лепенског Вира би-
ли свесни принципа градње кућа које се идеално уклапају у окол-
ни природни и климатски амбијент, те да је архитектура Ле-
пенског Вира узоран пример и за данашње архитекте које желе
да праве нискоенергетске зграде (наравно, уз још нека усавр-
шавања давно заборављеног умећа). Уштеду енергије могуће је
остварити сасвим једноставним техникама – уколико се води
рачуна о природном окружењу. Архитектура Лепенског Вира
може да послужи као инспирација за пројектовање нових
здања која би трошила мање енергије, пошто је облик ексцен-
тричне основице кућа на Лепенском Виру изузетно атракти-

ван у енергетском смислу [3]. Чињеница је да су те куће углав-

ном окренуте приближно источно, а да се биоклиматски
карактер праисторијских насеља постиже захваљујући прева-
сходно специфичној конфигурацији терена у условима Ђер-
дапске клисуре.
Наведени изражени биоклиматски аспекти архитектуре Ле-
пенског Вира доприносе не само бољем разумевању тог давног
периода, бивајући прилог историји архитектуре и енергетике,
већ могу да представљају и путоказ за енергетску ефикасност
у зградарству. Не треба размишљати о томе да ли су ловци и
риболовци из доба неолита били у стању да осмисле овакав
приступ архитектури. Доказе за то, осим саме њихове архитек-
туре, вероватно никада нећемо пронаћи. Потребно је само
усавршити њихова достигнућа и применити их у савременим
условима.
На известан начин, пророчански звуче речи археолога
Срејовића: „Светилишта Лепенског Вира не треба посматрати
само као места у којима је поникла једна од најсложенијих ре-
лигија праисторије и најстарија монументална скулптура
Европе, већ и као неку врсту научних лабораторија у којима су
антиципирана знања и вештине наредне, неолитске епохе“ [4].
Разматрајући могуће термичке аспекте градње кућа у пра-
историјско доба, увиђамо да су на Лепенском Виру заиста ан-
тиципирана знања и вештине и за неке будуће епохе, знатно
касније од наступајуће неолитске.
[1] Д. Срејовић, Љ. Бабовић, Уметност Лепенског Вира, Југославија,
Београд, 1983, стр. 9, 39, 43-44.
[2] Драгослав Срејовић, Лепенски Вир, нова праисторијска култура у
Подунављу, СКЗ, Београд, 1969, стр. 42-92, 157.

[3] Ненад Милорадовић, Термички аспекти градње кућа, историјат

и перспективе, Грађевинска књига, Београд, 2009, стр. 29-45.
[4] Драгослав Срејовић, Искуства прошлости, Арс Либри, Београд,
2001, стр. 51-55, 83-89.
[5] John Imbrie and Katherine Palmer Imbrie, Ice ages, Solving the Mystery,
превод: Душан Латковић, Нолит, Београд, 1981, стр. 18.
[6] Зоран М. Радић, Some puzzles about the Danubean and European
cultural history and connections of civilization development with
Climate, Water and Hydrology, http://medhycos.mpl.ird.fr/doc/
zoran.htm, посећена 14. Х 2010.
[7] Љубинка Бабовић, Светилишта Лепенског Вира. Место, положај
и функција, Народни музеј, Београд, 2006, стр. 13, 18, 20-21.
[8] Милутин Миланковић, Изабрана дела, 1, Канон осунчавања
Земље, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, из
Предговора, стр. 87-88.
[9] Мила Пуцар, Биоклиматска архитектура, застакљени простори
и пасивни соларни системи, Посебна издања ИАУС бр. 45,
Београд, 2006. стр. 24-25.
[10] Clive Bonsall, Mark G. Macklin, Robert W. Payton, Adina Boroneant,
Climate, floods and river gods: environmental change and the Meso-
Neolithic transition in southeast Europe, Before Farming 2002/3_4 (2)
http://www.aberystwyth.ac.uk/iges/staff/Macklin%20files/Bonsall_
BF2002.pdf, документ преузет 14. Х 2010.
[11] Борић Душан, Култура Лепенског Вира у светлу нових истра-
живања, Гласник Српског археолошког друштва, 2008, (24), стр.
9-44.
[12] www.yurope.com/people/nena/Vir/arhitekt.html посећена 14. Х 2010.
[13] www.donsmaps.com/vlasac.html посећена 14. Х 2010.
[14] www.donsmaps.com/padina.html посећена 14. Х 2010.
[15] Borić Dušan, Charles French, Vesna Dimitrijević, Vlasac revisited: for-
mation processes, stratigraphy and dating, Documenta Praehistorica
XXXV (2008), http://arheologija.ff.uni-lj.si/documenta/pdf35/boric
35.pdf преузет 14. Х 2010.

[16] Clive Bonsall, Iron Gates Mesolithic, Charles Scribner’s Sons, 2004,
http://www.jiffynotes.com/a_study_guides/book_notes/aneu_01/
aneu_01_00044.html посећена 14. Х 2010.
[17] http://www.donsmaps.com/schela.html посећена 14. Х 2010.
[18] Vasile Boroneant, Clive Bonsall, Kathleen McSweeney, Robert Payton
and Mark Macklin, A Mesolithic burial area at Schela Cladovei,
Romania, L’Europe des derniers chasseurs, 5. Colloque international
UISPP, 18-23 septembre 1995, p. 385-390.
[19] Borislav Jovanović, Micro-regions of the Lepenski Vir culture: Padina
in the Upper Gorge and Hajdučka Vodenica in the Lower Gorge of the
Danube, Documenta Praehistorica XXXV (2008), http://
arheologija.ff.uni-lj.si/documenta/pdf35/jovanovic35.pdf, преузет
14. Х 2010.
NENAD MILORADOVIĆ
About the bioclimatic character

in the architecture of the Lepenski Vir Culture
The architecture of the Lepenski Vir Culture had very strong bioclimat-
ic aspects and elements of passive solar architecture. It was related to ori-
entation and houses shape at Lepenski Vir and Padina. The architecture
had a strong connection with nature and environment and it was an an-
swer to sun movement. Orientation was connected with heat and light
gains from Sun rays. From this architecture we can learn and apply
knowledge in design of new low energy buildings. Comfort in those old
houses was high for this ancient age, because there was no trace of rheu-
matism in the found skeletons.
Key words: architecture, climate, orientation, sun rays, houses shape.


УДК: 930.2 : 003.314’’633’’ (4)
81-112
OLD EUROPEAN LANGUAGE AS THE

PROTOSERBIAN LANGUAGE
ПРОТОСРПСКИ ЈЕЗИК КАО ДРЕВНИ ЕВРОПСКИ ЈЕЗИК
ALEKSANDAR M. PETROVIC1
FACULTY OF PHILOSOPHY OF THE UNIVERSITY OF PRIŠTINA
KOSOVSKA MITROVICA
Abstract: In the honour of scientific labour of prof. Dr Dragoslav

Srejović we investigated some aspects of possibility of existence of old
writing-culture, and a some winks of her traditional transporting to the
contemporary ages. In the elements of writing-artefacta finding in the
Old Europe (Primary Vinča in Serbia and Tordos in Rumania), we were
able to apply hermeneutic facts of finding writing documents so many
millenia before Christus naissance, and also the language adequate to this
discovered material. For these times, we know for existence of Vinca-let-
1. aleksandarpetrovic@gmail.com
ALEKSANDAR M. PETROVIC 227

ter and make a hypothesis that it correspond to the first Old European
language, by all signs and marks one Proto-Serbian language. Dr Radivoj
Pešić is by the following his poetical enthusiasm and science invention,
stand on the point of wiew of reading „Vatinski pršljenak“ (The engraving
ring from Vatina), in the meanning – Život je ljubav /life is love/. It is lin-
ear shape artifact presents courious written message. That inscriptions are
the testimony of mentality of that old people who wanted to leave a sus-
tained message to the Earth civilization.
Key words: Old Europe, Writing-culture, Applied hermeneutic,
Proto-European and Proto-Srbian language
The fact concerning the origin of the letter and language we may
find in the Balkan is the most significant than until now. It is natu-
rally accept in present time that the exploration of the origin of the
letter is essential for all the regions in the world.2 Reason is in the
making louminus shine on the roots in the world literacy. The ques-
tion of sence of language existence is put in the position of the deep
historical background and practically means work on the materials
as investigations and discoveries of the unknown and known sign
contents. With that interpretations of sign contents we have a better
and mostly real picture of the development of that literacy. In to-
day`s written systems it is possible to see the branches of millenni-
2. „Poštovanjem predaka i insistiranjem na njihovoj vezi sa ribom, oblutkom i ka-
menom, zajednica se u celini čvrsto ukorenjuje u tle i stiče potrebnu sigurnost, a
oblici koji zauzimaju odreñeni položaj u okvirima svetilišta, otkrivaju pravu sušti-
nu religije kulture Lepenskog Vira. Oni su uvek rasporeñeni oko ognjišta okrenuti
su - ili suncu, koje se raña iz džinovske porfiritne stene, ili prema zapadu, ka strani
mrtvih. Stoga se čini da ova religija prvenstveno razrešava tajnu rañanja i smrti i
da je u njoj najznačajnije mesto dato precima, koji se staraju o prosperitetu cele za-
jednice i čuvaju vatru domaćeg ognjišta.“ / Dragoslav Srejović, Lepenski Vir, ili no-
va praistorijska kultura u Podunavlju, Beograd, 1969, str. 146./
228 ALEKSANDAR M. PETROVIC

Old European Language as the Protoserbian Language
um tree of Old Europe letter-civilisation generating in Vinca. The

slant proposed in “applied hermeneutic” is possibility to expressed
through the revision and reinterpretation of themes pertinent to the
discipline of philosophy of language and speech; themes which are
congruous with other themes pertinent to the discipline of right in-
tention in theory. In the discipline of philosophy, intentionality is a
term first used by the Scholastics in the Middle Ages to define, in
terms of natural and unnatural motion, the intent of God in relation
to his creation and the free will of man to choose or reject a virtuous
life. In the elements of writing-artefacta finding in the Old Europe
(Primary Vinca in Serbia and tordos in Rumenia), we was able to
applied hermeneutic facts of finding writing documents so many
millenia before Christus naissance, and also the language adequate
to this discovered material. For these times, we know for existence
of Vinca-letter and make a hypothesis that it correspond to the first
Old European language, by all signs and marks one Proto-Serbian
language.
New archaeological discoveries that have been made during the
last two centuries offer us very rich documentation, which defini-
tively rejects all hesitations, doubts and playing with history. The
archaeological, anthropological, ethnological, semiotic and linguis-
tic explorations of this century are the new lights of history, which
can no longer be blind to the facts. The extremely rich culture that
can be found in neolithic regions in Serbia (Lepenski vir, Starcevo,
Vinca, etc.) as well as in the regions of Hungary, Macedonia, Greece,
Romania and Bulgaria, despite slight differences in style, we do not
have enough ground for doubting the similarity or homogeneity of
these cultures in such a big area. The extremely early appearance of
literacy (the Vincan alphabet), and its diffusion, are the testimonies
of a high degree of civilization in this cultural area. The valley of the
Danube, especially the part between the middle and the lower re-

gions, as the cradle of literacy which was so wide-spread, systema-

tized and in so frequent, everyday use, is the testimony of the way
of thinking which raised the achievement of human mind to the
consciousness level of holiness. The new anthropological explora-
tions in these regions have discovered the artefacta who needs the
results of the common characteristics of those people who knew
how to express their creative energy, described by recent investiga-
tions of dr Shann Winn Milton (:Pre-writing in Southeastern Eu-
rope: The Sign System of the Vinca Culture ca 4000 BC, Calgary,
1981), and Haarman Harald (:Early Civilization and Literacy in Eu-
rope. An Inquiry Into Cultural Continuity in the Mediterranean
World, Berlino, New York, 1995.) In that works we find a complete
endorsement of the origin of letter in Balkan, and with the energy
power point for opening the doors of new perceptions by the inten-
sify the resarches on the origin and the progress on the letter-dis-
coverings in this region.
The duty of each generation is to place effort to relighting the
dark zones of early history in the way to understand our existence3,
our behavior and aspirations, and to make strong reflexions in de-
fining flexibility of our orientations.4 Vinca letter have like any lan-
guage and letter in the world, their own mutual root from the lan-
guage of gestures and significal passes into the phonetic language.5
Transformations means slowly changes itself in a local dimensions
3. „Lik vrača, šamana, arhitekte i skulptora, uobličavao se uporedo sa procesom po-
dele rada, to jest sveštenim prenošenjem dužnosti koje je zahtevala tradicionalna
magijsko-religijska praksa na jednog ili nekoliko članova zajednice. Zajednica se na
ovaj način oslobañala dela obaveza, ali se ovim investiranjem sve više odricala po-
svećenosti u tajne prirode. Tako je u svakodnevnom životu vremenom stvoren du-
bok jaz izmeñu profanog i sakralnog, izmeñu onog što je svakom dostupno i onog
što je tajno i dostupno samo pojedincima.“/D. Srejović, Ogledi o drevnoj umetnosti,
Beograd, 1998., str. 61/

and accustomed by the development of communicative needness in

social, economic and spiritual sence.
Haarman and others studying the Old European culture and liter-
acy are maximally exploiting the founding’s from the written ce-
ramics from plates. But strictly says dr Radivoj Pesic as first rigt see
that pictograms and mythograms are in the context ofgravures in
the shape of geometrical signs, which he identify as signs out of
which directly comes out the phonetic alphabet. Cupolas, recticules,
lines and hyphens are the first graphisms with who began the devel-
opment of the world culture and literacy. Recticules latter show up
or the netted gravures, maby next stage in the development of the
4. „Znanje i veštine koje akumuliraju kao vlastiti posed pojedinci ili jedna zajedni-
ca postaju uzrok daljem društvenom raslojavanju (možda izdvajanje posebne sve-
šteničke kaste), nadmoći odreñenih grupacija (stvaranjem verskih središta) i sve
učestalijih dodira izmeñu stanovnika odreñenih naselja (razmena dobara, odreñene
svetkovine). Ovi procesi mogu se pratiti poreñenjem arheoloških nalaza iz Vlasca i
Lepenskog Vira. Od trenutka kad Vlasac postaje sezonski logor (Vlasac II), Lepenski
Vir prerasta u veliki kulturni i verski centar (Lepenski Vir Ib-e), u neku vrstu 'sve-
šteničkog grada u čijim se svetilištima čuvaju najveće svetinje, i to, čini se, ne samo
jedne već svih zajednica Đerdapa. Dok se u svetilištima Lepenskog Vira konačno
utvrñuje religija i nastaje monumentalna umetnost, u Vlascu II i u ostalim istovre-
menim naseljima (Ikoana, Kladovska Skela) jasno se manifestuju promene u ekono-
mici: proizvodi se sve veći broj specijalizovanih alatki i zapaža se nagli porast inte-
resovanja za zemlju i njene plodove.“/ D. Srejović, Ogledi o drevnoj umetnosti, Be-
ograd, 1998., str. 62/
5. „Pravila ove zakonitosti iscrtana su na njihovim telima, ali i na kamičcima sa ko-
jima su sahranjivali pokojnike i na kojima je bio urezivan ili upisan znak koji je bio
'otisak duše pokojnika', otud i naziv 'kamičci duše'. Takvi 'kamičci duše' otkriveni su
i u pećini Mas d` Asil u Ariježu, čija je hronologija determinisana na oko 10.000 go-
dina starosti. Na njima je crvenim okerom ispisano još nepoznato pismo, koje mož-
da nije samo 'otisak duše predaka', već i sistem jednog linearnog pisma koje ćemo
naći i na ostalim arheološkim lokalitetima u svetu.' /Dr Radivoj Pešić, Optužujem
ćutanje, Beograd: Pešić i sinovi, 2001., str. 30-31/

Balkan written system. More of the exhavating engraved complexes

are interesting by the type with lines and hyphenes, amongst which
the written forms are dominating, forms originated with cross
matching or other combination of the basic signs, as well as the lines
and hyphens. The analysis of the form of the gravures shows that
engraved gravures are in the shape of single written signs, in a line-
ar order, and thereare also small group of written form look like
modern words. In the vicinity of some of the written signs a simpler
forms (engraved such as a modern cyrillic), are complementary to
the form of the sign and they are determining its meaning, as a well
known phenomenon in the paleographic. It is clearly shown that the
gravures confirms the idea that they are representing written signs,
and not just ornament mark. The inscriptions is a combination of
simple signs, which form grupes in the complex meaning in the in-
terpretation. It is interesting that by the cupolas and recticules we
have also the symbol of cross as an old engraved and painted form
because that pictogram from the beginning representing a man. The
whole engraved complex, as dr Pesic insisted, signifies one reli-
gious-philosophical idea. As the pattern, cross with spots on the
endings of the lines is a rear sign in the world, but frequent in the
inscriptions in Vinca artefacts, and probably have a religious con-
tent. The written cross in scripted as a quadrant is infiltrated in
many old written systems, wit a lonely feature who comes in a con-
text of cupolas engraved from maybe marks the earth, judging ac-
cording to a composite gravure of sun and quadrant, where the cen-
tre of the quadrant and the centre of the sun are connected with a
line, as if the artist-graver wanted to affirm that the earth can not be
without its life source in the sun. Thre are also so many stela-meg-
alits engraved in the complexity cruciform of an open hand who ex-
plaining the spiritual function of hand, and also in the different sizes
and in linear shape presents courious written message. The inscrip-

tions in some cases looks like made in the Christian cross6, and it is
not impossible that cultivator as if has wanted to leave a sustained
message to the Earth civilization. By the investigations of dr Pesic,
the crosses alike letters later evolve in other form of letters, in a
combination with other types of written signs, and also, some of the
written signs (about 20) in the same form are made known in the
prehistory, as “kind of pictograms” shows as written signs in some
old Balcan systems of writting up to the modern time, and it is not
nonsence that all old signs have parallel in some of old written sys-
tems. It shows that no limited definition on the question when the
prehistory ends and when the history begins. Artefacta from Vinca
are prehistoric objects according to the production, but also historic
according to the signs on them.
For the Old European letter the science says that it remains deci-
phered because namely numerous factors are making the interpre-
6. One wink gives us also a study on a early midlleages archaeological investigati-
ons of mrs. Sofia Davidovic-Živanovic:
„U prvim vekovima posle Hrista većinu stanovništva činili su drevni Srbi… U
Sremskoj i u Mačvanskoj Mitrovici i u okolini ispitana su ranohrišćanska groblja u
kojima su nañeni ostaci koji su pripadali drevnim Srbima. Pošto je arheološkim
iskopavanjima u Sirmiumu do sada otkriveno deset hrišćanskih bogomolja, to
proizlazi da je hrišćanstvo bilo jako ukorenjeno kod autohtonog stanovništva.
Istorijski izvori govore da su se u Sirmiumu nalazile mošti velikih svetitelja i
prvomučenika. U Sirmiumu je postradalo više hiljada hrišćana. Ovaj grad je
privlačio na hodočašće desetine hiljada vernika. Hrišćanstvo je do kraja III i
početka IV veka postalo ustaljena vera kod Srba, pa nisu tačni navodi germanske i
vatikanske škole da su Srbi primili hrišćanstvo tek zahvaljujući misiji Svetih Ćirila
i Metodija. Sveti Metodije je došao za episkopa i mitropolita u Sirmium zato što je
tu imao jako hrišćansko uporište i odatle je mogao da organizuje misionarski rad
van granica carstva dalje na zapad i na istok od Panonije u kojoj je hrišćanstvo već
više vekova postojalo.“ /Sofija Davidović-Živanović, Mementa archaeologia et
eruditiva, Beograd, 1999., str. 82-83/

tation impossible. Truth is really different, because main subject of

prehistoric gravures shows the secret of the birth and death, the fer-
tility, the renewal of life, not only the human, but the entire life on
the earth and in the whole cosmos, developing in a perfect alphabet-
ical system. It is possible to distinguish the written signs from the
signs that represent ornaments or marking of possesivity. The orna-
ment must not be observed as a regular, but as a complex sign with
a strongly expressed symbolical meaning. As the time moves on, the
semantics of the complex ornaments is lost, and remains the form
that plays the role of a psycho-gram meaning that, it evokes spirit-
ual astonishing at the ones that watches it, without knowing the se-
mantics of the producet ornament. The written sign originate from
the abstract signs and symbols, from the pictograms and ideograms,
but the geometrical signs out of which are arising a big number of
alphabetical systems, surely are originating from the pictograms
and ideograms. All the written systems are upcoming from the old
signs that have represented people, animals, visible objects and nat-
ural phaenomenon, which were tightly connected with the religious
symbolism. By the meaning of dr Radivoj Pesic that many signs are
reforming its meaning in the envoy by depending of how and in
which part of the sign are used spots, look at the latter general using,
with the clear phainomena that duplication and multiplication may
have a (“white”)magic purpose sence. In the study Gods and God-
desses of the ancient Europe, dr Maria Gimbutas means that other
origins of winding lines and signs in a form of a letter V are also in-
cised in the figures from Vinca. On the edges and surfaces of laege
vessels and pots, there appear incised signs as well. They cannot be
interpreted as pottery signs because they are not separated geomet-
ric signs, but a series of linear signs. She originated Vinca-script to
the fifth or sixth millennia BC as the earliest ever script of the an-
cient world, and says: “The incised testamentary objects speak

clearly of the existence of ancient European linear signs, and in gen-

eral, of a very early appearance of the script. From the material dis-
covered up to now it could be concluded that the beginning should
be sought at the end of the Neolitic and the beginning of the Halcol-
itic Era (the later Starcevo – early Vinca on the Central Balkan) ca.
5500-5000 BC. Further research of the script is pending (but see the
dissertation by Milton Winn, UCLA, 1973, book for the analysis of
the signs is to appear in 1982).” Our modern scientist from Macedo-
nia, dr Dusko Aleksovski also find the primogenetic level of alpha-
bet linear writing in Vinca as the real old Europe written signs. He
says: “I think that the Rock Art is the foundation of the world liter-
acy, i.e. that the explorers of the Rock Art are facing the basis of the
worlds culture and literacy, namely the source of the entire world
sacred legacy and its their task to keep it clean and not permitting
anyone to filth it.” (Expose in the symposia “The signs of civiliza-
tions”). He also have a meaning that the nature of that old protoeu-
ropean language is close to the Slav languages, and in the matter of
fact to the Serbian in the varieties of old Serbian, Serboslavic, Sla-
vonic, Dalmatian, Bosnian, Serbo-Croatian, antique and modern
Macedonian, enough Bulgarish and Rumunian and Greek also, as
the languages dominating on the territory of Old Europe.
The Proto-European or Yaphetic stage of the development of the
Slavs, besides the Illyrians, Thracians, Scythians, Sarman(t)s and
the above-mentioned Etruscans, also includes the Kemerians (Iberi-
ans), whom Milan Budimir (From Balkan Sources, Beograd, 1969)
identifies with the term sebar-serf (the old form is simb/e/ro) which
was later used to denote the Serbian Slavs. In the spirit of the Ya-
phetic theory, Mavro Orbini (The Kingdom of the Slavs, 1601) finds
the ethongenesis of the Slavs in the ethnic formations of the Sar-
mats, Scythians, Vends (Veneti), Antes, Serbes (Serbs), Swedes,
Finns, Prussians, Vandals, Burgundians, Poloni, Bohemians, Illyri-

ans, Thracians, etc. Mavro Orbini’s theory has not been so widely
accepted or thorouly verifies, the fact is that the vestiges of the Slav
inhabitants have remained in all the regions mentioned in territory
of Old Europe, and also in England, Germany, Austria and Italy.
The great explorer of Slavic history P. I. Safarik (Slovanske staro-
zitnosti, Praha, 1837) never questions the autochtony of the Slavs in
the Balkans. In a documentary way, he rejects the credibility of Por-
phyrogenit’s information about the alleged migrations of the Slavs
and their settlement on the Balkan peninsula in the 7th century.7
Categorically rejecting the veracity of Porphyrogenit’s information,
Safarik considers it to be deliberately “involved” so that it could re-
alize its “political apologia”. The history of the research of the Slav
origins has come across such apologias for contemporary politics
before, as well as after Safarik, but political apologias can never be
accepted as history, but only as another kind of “history”. Besides
Letopis by Nestor of Kiev and the chronicle The Kingdom of the
Slavs by Mavro Orbini, the distant past of the history of the Serbs
and Slavs enough is the subject of the so-called Isenbeck’s tablets,
the parts of which were decoded and first published in 1954-1959 in
San Francisco and edited by A.A Kur and J. Mirolubov. The com-
plete edition of this unusual document of Slav history, entitled Vles
kniga, appeared in ten volumes translated into Ukrainian and edited
by M. Skripnik in the Hague, 1967, and naw also in translation on
modern Serbian language from dr Radivoj Pesic in Belgrade, 1998.
An unknown writer wrote down on these tablets (wooden ones), in
the pre-Cyrillic alphabet, the history of the Slavs from the year 650
B.C up to the 9th century A.C, on the basis of which one may sup-
pose that the document was written in the 10th or 11th century. This
newly found chronicle of the Slavs, all together unusual, raises
many fundamental questions concerning the Slav ethnogenesis and
history and attracts the attention of scholars by pointing to the

records of the Slavs in the epoch B.C existing in the very large area
of the European and one part of the Asian continent. For example,
the ancient Armenian chronicler Moses of Chorene (370-487), in the
early forth century AD, points out: “Thrace lands are situated east
of Dalmatia, at Sarmatia, and Thrace has five small and one large
province peopled by the Slav tribes (in quae septem genera Slavo-
7. „Ovde ne valja smetnuti s uma ni čitavu plejadu vizantijskih istoričara, koji su,
uz nekoliko časnih izuzetaka, uspevali da šire takve teorije i da zbog sličnih motiva
Srbima nametnu kompleks naroda bez korena i stabla, nekih doñoša pod njihove
granice tek u VII veku nakon Hrista, čak 'ropskih priroda' i nekom navodnom 'eti-
mološkom imenu Srba', kako je to videvći obuću na njihovim nogama (verovatno
opanke), baš 'celomudreno' zaključio i njihov car Konstantn Porfirogenit u 10-om
veku. Pavle Josif Šafarik istakao je merodavne sudove u svojoj ranoj knjizi koja go-
vori o poreklu Slovena, objavljenoj početkom prošlog veka, a pri tome nije dopustio
sebi da posrne pred duhovnom okupacijom pretećeg vizantijskog cezaropapistič-
kog autoriteta ili potonjih pangermanskih istoriografskih holizama, centriranih u
tzv. 'nordijskoj školi', pa je uopšteno izveo pravi zaključak: „Zaista je čudno da mi
tim starim piscima pripisujemo sveznanje i nepogrešivost, o čemu čak ni oni sami
nisu sanjali! Strabon priznaje na više mesta, da niti on, a niti oni pre njega nisu u
tom smislu nešto više i nešto zasigurno znali. Ptolomej je, istina, sabrao iz raznih
starijih i savremenih izvora gomilu imena, dobivši naziv 'božanskog geografa', a
opet, on bi se i sam našao u neobranom grožñu, kada bi neko zatražio, da napravi
klasifikaciju tih njegovih imena po jezičkoj, ili pak krvnoj srodnosti naroda na koje
se ta imena odnose.
Tacit, poznat kao glavni izvor o Germaniji, koji uostalom, dolazi sam sa sobom u
protivrečnost, sa drugim piscima pa čak i sa činjenicama i prirodom stvari,
priznaje, da ništa ne zna jasno o odnosu i srodstvu Germana, Veneda i Sarmata,
premda je bio u Germaniji. A Prokopijevo naklapanje o Skito-Gotima i Sarmato-
Germanima treba za nas /još i/ da bude kanon genealogije naroda?! Ne!
Svedočanstva ni jednog ni drugog, niti više takvih svedoka, ovde ne može da odlući;
kroz takav jedan lavirint može da nas vodi jedino sveukupno istraživački, istinski i
sveobuhvatan rad.“ /Paul Joseph Sachaffarik nach Lorenz Surowiecki, Über die
Abkunft der Slawen, Ofen, 1828, s. 79-80/“ (Aleksandar M. Petrović, Kratka
arheografija Srba, Noi Sad, 1995 /1997.).

rum habitant), as well as Goths, and they have hills, rivers, sea, is-
lands, and the capital, the happy Constantinople.” It mention of fa-
moust Armenian is possible to linking with the old people in the
Balcan mentioned bay Greek historiographers. That another line to
situation in a proto historical connection was excellently revived in
our time by Milan Budimir in his study of the relations of the old
Pelasgians and the Slavs /what means by Pliny the Elder (69 BD),
Ptolemy (175 AD), Strabo (49 BC) etc. – the Serbs/. Material on
Pelasgian and Serbs issues scattered about and thrown around, was
painstakingly reinvestigated through historical linguistic layers in
the quest after the relation with the oldest peoples, according to
Pelasgians by ancient beliefs. To bring them into correlation with
the peoples of the Serbian ethnic, who were historically completely
marginalized, pseudo-named or entirely anonymous, is more than a
courageous pioneer enterprise. The South Slavs were cruelly brand-
ed as the “gravediggers of the ancient culture” by Gibbon and Fallm-
erayer, showing the extremely destructive state in the Nordic sci-
ence, which can only be a result of internal psychic convoulsions
from menances. About that famoust Serbian arcaeologist Miloje M.
Vasic expressed his opinion thereabout in his short article “Dirigov-
ana arheologija”(Directed archaeology), publicly discussed in 1950
and published in 1955, and Milan Budimir also in the work “Problem
bukve i protoslovenske domovine” (The problem of the birch and
proto-Slavic homeland, Rad, JAZU, Zagreb, 1951), explicitly point-
ing out the continuity of the matter in his paper “Antika i Pelasti”:
“As far as I know, professor M.M.Vasic was the first to raise his voice
against the Nordic theory and to relate the Carpathian-Middle Dan-
ube Basin cultures with those of the Anatolia and East Mediterrane-
an. Due to the fact that the German scientist ruled with their activ-
ities nearly a century and a half the European science, particularly
with regard to the antiquity and the East, a long period of time will

be needed to revise the traditional cognitions createt in the spirit of

the Nordic theory.” (M. Budimir, Antiquity and the Pelasgians, “Live
antiquity”, Skopje, 1951., p.88) But, dr Harald Haarman changed
that picture about Nordic theory in the same time as the systemati-
zation of the Vica script, like so many authors at us. In the article
Migrations or the geometry of identity Radivoj Pesic shows the tes-
timonies and controversies on the migration of European peoples
during pre-Christian era, and marked the barrier for seemed to have
closed the Budimirs Pelasgian circle, as bed causal branch of usual
thinking that the offered mythology and inconvincible conclusion
of missing written sources, often pointed out at the mention of the
Slavs and their “migrations”. Also, the Vinca script “expanded as far
as the end of the second millennium, while the beginning of the
flourish of the Etruscan civilization was shifted to a deeper past, on
the basis of the most recent archaeological resarches. It is still obvi-
ous the circle has yet not been closed. The old civilizations point to
a somewhat different geography comparing to the one they have
been drawn into.” (R. Pesic, Denial plot, Bgd., 1996., p.35) Chrono-
logical and comparative point of view there is not more a foreign in-
fluence on to the progress of literature on the Balkans, which is a
confirmation of the originality of the Vinca letter that has its roots
in this artefacta engravings, and it is possible to find them all over
the Balkans including Sclavonia and Hungary. They are closely con-
nected with the religious believes, and with them the European ab-
stract symbolism becomes more explicable. This heritage for which
Europe itself is not yet adequately aware off, also is the foundation
not just Serbian, but for the Old Europen identity and all world
community.
References
Srejović D. (1998). Ogledi o drevnoj umetnosti, Beograd.

Srejović D. (1969). Lepenski Vir, ili nova praistorijska kultura u Podunavlju.

Beograd.
Orbini M. (1601): The Kingdom of the Slavs. Zara (and latter translations
on the serbian language)
Safarik P. (1837): Slovanske starozitnosti. Praha.
Milton S. W. (/1975/1981): Pre-writing in Southeastern Europe: The Sign
System of the Vinca Culture ca 4000 BC. Calgary.
Harald H. (1995): Early Civilization and Literacy in Europe. An Inquiry
Into Cultural Continuity in the Mediterranean World. Berlino, New
York.
Gimbutas M. (1975): Gods and Goddesses of the ancient Europe.
Massachussetts.
Davidović-Živanović S. (1999). Mementa archaeologia et eruditiva.
Beograd.
Petrović A. M. (1995/1997) Kratka arheografija Srba. Novi Sad.
Pesić R. (1996). Vinčansko pismo (Vinca letter); Zavera ćutanja (Denial
plot). Belgrade.
Budimir M. (1969): Sa balkanskih istočnika. Beograd: SKZ.
Budimir M. (1951): Problem bukve i protoslovenske domovine. Zagreb: Rad,
JAZU, Zagreb.
Budimir M. (1951a). Antiquity and the Pelasgians. In: “Live antiquity”.
Skopje.
Aleksovski D. (2004): “Rock Artes in Balkan /Alphabet linear writing in
Vinca as the real old Europe written signs/”, on a symposia “The
signs of civilizations”. Novi Sad.
Vasic M. M. (1955). Dirigovana arheologija. Belgrade.

АЛЕКСАНДАР М. ПЕТРОВИЋ
Протосрпски језик као древни европски језик
У част научног дела проф. др Драгослава Срејовића истраживали

смо неке аспекте могућности постојања културе писма, те неке тра-
гове њеног наследног преноса до савремености. У састојцима писа-
них докумената нађених у Старој Европи (првенствено Винче у Ср-
бији и Тордоша у Румунији), били смо склони да применимо
ерменевтичке чињенице за налазе писаних докумената много ми-
ленијума пре Христовог рођења, те такође језик који одговара про-
нађеном материјалу. За та времена сазнали смо да постоји Винчан-
ско писмо и сачинили хипотезу да оно одговара првобитном језику
Старе Европе, а према свим знацима и обележјима једном Пра-Срп-
ском језику. Др Радивој Пешић је следећи своје поетско надахнуће
и научну инвентивност, заузео ствановиште ишчитавања „Ватинс-
ког пршљенка“ (изгравираног прстена из Ватине) у значењу – „Жи-
вот је љубав“. Тај линеарни облик артефакта преставља поуздану
писмену поруку. Ти исписи су сведочанство обичајности тих древ-
них људи који су пожелели да пошаљу поруку светској цивилиза-
цији.
Кључне речи: Стара Европа, Култура писма, Примењена
ерменевтика, Протоевропски и Прасрпски језик.


УДК: 7.032(37)
903/904(497.11)
ВИГИЛАНЦИЈА
VIGILANTIA
РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ1
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У ПРИШТИНИ
КОСОВСКА МИТРОВИЦА
Апстракт: Ново сагледавање портретне скулптуре из Ба-

лајнца код Ниша која је у науци већ била идентификована као
жена византијског цара Јустина I Еуфемија о којој је академик
Срејовић давно писао, дало је могућност за сасвим новим на-
учним исходима.
Аутор је са адекватном научном акрибијом наведену скулп-
туру из Балајнца везао за Вигиланцију, мајку цара Јустинија-
на I која се родила у Кулинама, код Балајнца, а чија је скулп-
тура била нађена на локалном римском каструму.
1. dr.petrovic@hotmail.com
РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ 243

Вигиланција је била сестра византијског цара Јустина I а

мајка Јустинијана I. Ово сасвим ново тумачење наведене
скулптуре у потпуности мења досадашњу научну интерпре-
тацију која је већ била прихваћена, а самим тим истиче срп-
ски простор као матични византијских династија 6. века.
Кључне речи: Јустин I, Јустинијан I, Вингиланција, Балај-
нац, Кулине, Аријадна, Еуфемија, Теодора.
Место налаза портретне скулптуре
Три изузетно важна римска града Јустинијана Прима (Н.

Вулић, 1933: 53-63.), Таурисиум и Бедеријана били су блиско
повезани са животом византијског цара Јустинијана I. Сти-
цајем околности и уз помоћ систематских археолошких иско-
павања наведени градови су са пуно сигурности идентифико-
вани као локалитети Лебане, Бреговина и Балајнац. (Д.
Срејовић, А. Симовић, Starinar 9-10, 77-87.)
Наведеном би требало придружити чињеницу да је Јусти-
нијановом Новелом, једним правним законским актом (S.
Kašić, 86; G. Cvetković-Tomašević, 1978: 8.) број XI, од 11–14 апри-
ла 535. године, главни град провинције Дарданије пребачен из
Скупија у Јустинијану Приму, код данашњег града Лебана у
непосредној близини места царевог рођења (Op.cit.).
Акрибично идентификовање Јустинијане Приме, Таурисиу-
ма и Бедеријане (N. Vulić, оp. cit.; S. Kašić, оp. сit., 82.) дало је
услова да се портретна скулптура из нишког музеја која је до
сада била идентификована као Еуфемија, жена византијског
цара Јустинс I, сада атрибуира царевој мајци Вигиланцији, јер
се досадашњим тумачењем историјских извора некако смет-
нуло с ума веома дуга Јустинијанова владавина која је у пот-
244 РАДМИЛО ПЕТРОВИЋ

Вигиланција
пуности условила спровођење култа „Divus parentibus“ царске

породице чиме је глава из Ниша добила много већи историј-
ски значај него што се досада мислило.
Затечено стање након изведених

археолошких истраживања код Балајнца из
1950. године
Локалитет „Кулине“ код Балајнца налази се на путу од града

Ниша, античког Наисуса из провинције Дакије Медитеранеје
кa суседној јужној провинцији Дарданији према градовима
Улпијани и Скупима. (Jireček, 1959: 89.)
Бронзани царичин портрет био је нађен у средишту
утврђења римског каструма 1958. године на месту где су се се-
кле главне улице Кардо и Декуманус (Petrović, 1976: 155.). Из
разлога потпуне сигурности у атрибуцији портрета, академик
Срејовић је везао портрет за Јустинијанову ујну, Еуфемију, јер
портретна скулптура није била аналогна ни царици Аријадни,
Анастазијевој жени, нити Теодори, жени цара Јустинијана I.
Тако да је Срејовић, ослоњен искључиво на постојећи истраже-
ни материјал, везао и Кулински град и скулптуру за Јустинија-
новог ујака и ујну, цара Јустина I и царицу Еуфемију.
Формални опис скулптуре
По опису каснијих истраживача, после акад. Срејовића, др

П. Петровића (Op.cit.), као да се дефинитивно оспорила Срејо-
вићева атрибуција бронзане главе опредељене за Јустинијано-
ву ујну, Еуфемију. П. Петровић (Ibid) описујући формалне дате

портрета из Нишког музеја казује да је лик младе жене био

према напред зачешљан са косом обавијеном танким свиле-
ним велом, просифионом који је био украшен царском дијаде-
мом. Њена коса се спуштала одозго надоле, а са стране су па-
дали низови бисера, тзв. Препендулије. У тумачењу стила
бронзане скулптуре Петровић се одлучио за време неокласи-
цизма из 20. и 30. година 6. века (Ibid). Један други аутор, Мери
Г. Хјустон (Houston, 1977: 136.) радећи на књизи о историјском
развоју костима од времена антике до византијског доба, освр-
нуо се и на тумачење Теодориног световиталског портрета из
Равене, при чему је тачно је било уочено порекло Теодориног
танког вела просифиона на портрету једне друге царице, Гала
Плацидије, ћерке цара Теодисија I, (Op. cit. 132-133, сл. 144 b.)
која је била представљена на јеном диптиху од слоноваче. На-
име, Хјустонова је уочила да је царица Гала Плацидија нема
никакву круну на глави, већ косу обмотану само свиленим ве-
лом - прософијоном. (Petrović, Op. сit.)
Другу дилему отворила је реномирана Швеђанка и Грабаро-
ва ученица, Елизабета Пилц у једном свом раду који је по-
свећен типологији византијских круна у коме је она посебну
пажњу посветила крунама царева и царица из 6. века. (Pilts,
1975: 24, сл. 35.) Круну налик оној којој је носила Вигиланцији
Пилц назива стемом са привесцима који су висили наниже,
тзв. Препендулијама.Е.Пилц је артикулисала стему као тип ви-
зантијске круне под називом „дијадема“. Етимолошки на грч-
ком језику то је имало значење траке која се везивала преко
чела (Ibid), а дијадема, током своје историје била је круна пер-
сијских и грчких краљева и царева искључиво у форми траке
бело–плаве боје која се везивала преко чела. Управо из те функ-
ције, везивање преко чела настао је назив дијадема. (Vujaklija,
1975: 226, „dijadema“.)

Стил
Џејмс Д. Брекенриџ (Breckenridge, 1979: 6.) расправљајући о

рановизантијским портретима као сарадник једног публико-
ваног компендијума који је био написан о уметности од 3-7.
века наше ере поводом изложбе одржане у Њујоршком Метро-
политен музеју, бриљантно је артикулисао тај скулптурални
стил који је формиран од краја 5. до прве четвртине 6. века
(Ibid). Наиме Брекенриџ каже да се од времена појаве портрета
византијске царице Аријадне, жена цара Анастазија I почео да
формира један особени стил који се огледао у нарочитој сфе-
ричности, углачавању спољашности и полирању површине.
Лице скулптуре је тако започело да омекшава, све више губећи
своју оштрину, неприродно се издужујући (Ibid). А карактер
представљеног лица почео је да се своди искључиво на зна-
чење царске круне и религиозности која је произилазила из
израза очију. Форма носа и уста остала је тако само у оквиру
анатомских карактеристика портрета што је омогућило ис-
кључиво идентификацију лица. Као да је композиција лица
желела да нагласи само супротност између декоративности
царске круне и већ претерано крупних експресивних очију
који су постали карактеристика тог рановизантијског доба, на-
лик Скопасовом патетичном третману очију из доба хелениз-
ма. Тако наглашена византијска религиозност која је произи-
лазила из претерано увећаних очију, коначно ће одвести, већ
од времена 7. века византијску царску представу на нумизма-
тичком материјалу у апсолутну апстракцију. У 7. и 8. веку ви-
зантијски портрет већ је увелико пратио процес иконоборачке
иконофобије који је, терајући Христову људску представу из
уметности, одагнао и формалну царску препознатљивост са

царских официјалних портрета и нумизматичког ковања. Тек

од периода средине 9. века и доба обнове икона и покушаја ау-
тентичног осликавања анатомских црта царева и царица , њи-
хова формална сличност се знатно повећала. Али, стилизација
портрета остала је главна карактеристика тог византијског
уметничког стила, а не она реалистична античка тачност и
портретски хијерархијски значај представњеног цара.
Царске зенице на портрету из Балајнца као

ознака идеје „Divus parentibus“2
Зенице женског царског портрета из Балајнцу немају ону

егзактну интонацију која је остварена нарочитим урезивањем
која је била тако карактеристична и за царске портрете
Аријадне и Теодоре. Овде , код Вигиланције као да је било са-
мо речи о лицу царске покојнице која је било начињено по
сећању и са тенденцијом формалне стилизације која је тежила
само за што већим улепшавањем покојнице цареве мајке. Из
тог разлога, портрет из Балајнца иако је био приказан са свим
елементима стила свог доба, већ дубоко одише оним духов-
ним стањем византијског доба које ће бити карактеристика у
тек каснијем времену када духовност и верски агон пред-
стављеног буде био важнији од његове физичке сличности.
Али, на срећу у времену прве четвртине 6. века и добу Виги-
ланције, тај процес је био још увек у свом зачетку, па су се
уметници у том времену држали оног класичног античког ми-
мезиса чији је закон био да се уметност и портрет што више
приближи формалној сличности датом оригиналу.
2. R. Petrović, 2002: 24.

Реконструкција Вигиланцијиног лика уз

помоћ синовљевог лица у жељи за што већом
физичком сличности и идеји „Divus
parentibus“
Формална портретна сличност Балајначке бронзе са четири

код нас аналогна Јустинијанова портрета (J. D. Breckenbridge,
Оp. cit; C. Mango, 1976: 85; F. Gerke, 1973: 194-195, 204-205.) указује
на чињеницу да је Јустинијан I имао за циљ да сачува мајчин
лик у свом сећању и покаже преко њене представљене лично-
сти свој корен и порекло. Тако сагледан Балајначки портрет
добија свој прави смисао.На тај начин лик Вигиланицје је
успео да артикулише не само Јустинојанов лик својом слично-
шћу, већ је тиме опредмећивао место њеног рођења у Бeде-
ријани, на локалитету Кулине код Балајнца, дајући тако цару
форму оне неопходне генетске аутентичности.
Вратимо се ипак неколиким Јустинијановим представама
која свака за себе има изузетно значење. Оној у цркви у Св. Ви-
тала у Равени, израђена у техници мозаика, другом, пред-
стављеном на коњичкој композицији, у слоновачи, тзв. Дипти-
ху Барберини (Ch. Schug-Wille, 1970: 122.) и коначно, аверсу и
реверсу једног златника са коњаничким ликом цара који држи
копље и епиграфским формулацијама: Dominus nostrus
Iustinianus pater patriae avgustus и реверсним Salus et gloria
romanorum и цариградским печатом радионице Conob. И ко-
начно, четврти узор за Вигиланцијин лик био је Јустинијанов
порфирни портрет из венецијанске цркве св. Марка. Сви ти
узори и аналогије Вигиланцијином лику из Балајнца показују
и улепшан и карикиран Јустинијанов лик. Све његове предста-

ве имају идентичне Вигиланцијине очи са наглашеним обрва-

ма и очним дупљама, веома дуг и хрбаст нос, без икакве де-
вијације, који својим дужином и дисциплином дају лицу
ваљану композитност, а осталим елементима лица потпуну
сигурност. При томе би требало додати да усне и Вигиланције
и Јустинијана су оно најважније наше аналогно прибежиште
која нам даје праву основу за нашу интерпретацију. Својом
дужином, нешто више растегнутије, царичине усне, својом не-
посредном позом, дају љупскост и младеност, иако је реч о по-
којници, а не о живој особи. Томе би требало додати и закљу-
чак да је Теодорин мозаични портрет из Св. Витала у Равени у
многим елементима је био сличан Вигиланцији. Али, Балај-
начки портрет и лик Вигиланције са посебно наглашеним
уснама као да се некако губи унутар меснатог лица на онај
истоветан начин као што се дешава на лицу њеног сина Јусти-
нијана. За разлику од тога, Теодорине усне са св. Виталског мо-
заика, иако доста сличне Вигиланцији, захваљујући уском и
веома издуженом лицу, добијају бескрајну рафинираност и
љупкост која је била ретко достижна у том добу. Још један ку-
риозитет везан је за формалну сличност ликова Вигиланције и
Теодоре, је то што су њихове службене представе биле форми-
ране у тренутку кад је њихов живот био већ окончан. Тако да
су обе царице већ биле једна форма „animae in deo vivas“ само
сенка оне њихове земаљске савршености.
Breckenridge D. J. (1979). Age of Spirituality, New Work.
Vujaklija M. (1975). LEKSIKON stranih reči i izraza, Beograd.
Вулић Н. (1933). Неколико питања из античке прошлости, Јустинија-
на Прима. У: Глас СКА, други разред 78. Београд.
Gerke F. (1973). Kasna antika i rano hrišćanstvo, Novi Sad.

Група аутора. (1994). Antičko srebro u Srbiji. Beograd.

Jireček K., (1969). Vojna cesta od Beograda do Carigrada. У: Zbornik
Konstantina Jirečeka I, SANU, posebna izdanja, knj. CCCXXVI, n. s.
33. Beograd.
Kašić S., Rano Hrišćanstvo na tlu Jugoslavije, Magistarski rad u rukopisu.
Mango C. (1976). Naslednica Rima, Vizantija od Justinijana do Teofila,
Rani Srednji vek. Beograd.
Petrović P. (1976). Niš u Antičko doba. Niš.
Petrović R. (2002). Car Konstantin i carica Jelena, Beograd.
Pilts E., (1975). Couronnes Byzantines reflechies dans les sources litteraires
– tentative de typologie. У: Bizantina, Argang 3–4 1974–75,
Conference donnee a la Sorbonne, IV eme, le 14 mars 1975.
Срејовић Д., Симовић А., Portrait d’une imperatrice byzantine de
Balajnac. У: Starinar 9-10.
Houston G. M., (1977). Ancient Greek, Roman and Byzantine Costume and
Decoration. London.
Cvetković-Tomašević G. (1978). Ranovizantijski podni mozaici. Beograd.
Schug-Wille C. (1970). Bizant i njegov svet. Rijeka.

Прилози
Слика 1: Slika bronzane glave iz Balajnca vizantijske carice

Vigilancije sada u posedu Narodnog muzeja u Nišu.

Слика 2: Мозаик цара Јустинијана I, Сан Витале,

Равена (Gerke, op.cit)
Слика 3: Идеално пропорцијско мерење у доба Византије
(Mako 1988: 12)
Слика 4: Пропорцијско мерење у Ренесанси (Panofsky 1974: сл. 47)
Слика 5: Frontalni izgled glave vizantijske carice Vigilancije
(Breckenbridge, op. Cit: 32)

Слика 6: Изглед Вигиланције из ¾ позе (Gorenc, op.cit)

Слика 7: Коњаничка представа цара Јустинијана као браниоца вере
(Mango, op.cit)

Слика 8: Порфирна глава цара Јустинијана I из цркве Св.

Марка у Млецима (Breckenbridgе, сл. 6)
Слика 9: Мозаик са представом цара Јустинијана I из цркве
Сан Витале у Равени (Gerke, Op.cit)

Слика 10: Златник цара Јустинијана I. На аверсу цар као копљоноша,

на реверсу као коњаник са викторијом која му утире пут до победе
(Gerke, op.cit)
Слика 11: Византијски цар на полиптиху од слоноваче као бранилац
вере (Mango, op.cit)

Слика 12: Византијска царица Аријадна, слоновача, жена цара Анаста-

зија I (Schug-Wille, op.cit, стр. 119–121)
Слика 13: Седећа поза Аријадне са шаром и крстом, слоновача
Слика 14: Портрет царице Аријадне од мермера (Breckenridge, op.cit. стр.
30–31)
Слика 15: Царица Теодора, из Милана (Breckenridge, op.cit. стр. 33)

Слика 16: Мозаична представа царице Теодоре (Gerke, op.cit)

Слика 17: Диптих од слоноваче песника Боетија из Монце; с леве страна
налази се муза Полихимнија – за њен лик узета је глава царице, жене цар
Анастализа I (Gerke, op.cit, стр. 122)

Слика 21: Мозаична представа цара Јустинијана I као

приносиоца причесника окруженог дворском пратњом из
равенског Св. Витала (F.Gerke: Op.cit).

Слика 18: Цртеж Јустинијана I који приноси причесну патеру и царице

Теодоре која приноси причесни путир, Сан Витале у Равени
(Houston, op.cit, сл. 148).
Слика 19: Теодора с пратњом на мозаичном панелу из Сан Витала
(Gerke, op.cit)
Слика 20: Цртеж представља ћерку Теодосија I, Гала Плацидију, која на
глави носи рану форму свилене тканине, профосион, у суштини најранију
форму круне (Houston, op. Cit. стр. 132–133, сл. 144 b

RADMILO PETROVIĆ
Vigilantia
The Serbian spiritual space in the first decades of the 6th century on the
same way as it happened two centuries ago, at the time of Constantine the
Great, was brought to focus of the world history, art, religion and culture,
so becoming the eyeball of the whole mankind. Taking all that under con-
sideration, a special curiosity is also the fact that in the vicinity of Lesko-
vac, by Lebane, was established the Emperor’s Home of the Justinian dy-
nasty, in the city Justiniana Prima, what is specially denoted by a silver
Tabula ansata of the theological contents, then in Bregovina, the antique
Tauresium, Emperor’s birth place by a theological text from the Altar
Screen and finally as the crown of the whole early Byzantine history of
the Balkan by the bronze portrait of the Empress mother Vigilantia, of di-
mensions 29x22x12-14 cm, which was found at the archaeological locality
Kuline, by Balajnc, the former antique Bederiana, and today this wonder-
ful portrait is in possession of the People’s Museum of Niš.
Key words: Justin I, Justinian I, Vigilantia, Balajnac, Kuline, Ariadne,
Euphemia, Theodora


УДК: 929.6 ’’37’’
903/904(497.11)
ДОПРИНОС ДРАГОСЛАВА СРЕЈОВИЋА

РАЗВОЈУ ПРОУЧАВАЊА ЦАРСКЕ
ДИЈАДЕМЕ
КАО ХЕРАЛДИЧКОГ СИМБОЛА
CONTRIBUTION OF DRAGOSLAV SREJOVIĆ TO THE CONSIDERATIONS OF

THE EMPEROR'S DIADEME AS A HERALDIC SYMBOL
МАРКО АТЛАГИЋ1
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У ПРИШТИНИ
ЗВЕЗДАНА ЕЛЕЗОВИЋ
БЕОГРАД
Апстракт: Срејовић је дао велики допринос обрадом балај-

1. atlagicmarko@gmail.com
МАРКО АТЛАГИЋ 263

начког портрета развоју проучавања веома значајног херал-

дичког симбола – дијадеме, њеном развоју у процесу форми-
рања круне као знака чина (ранга), и достојанства. (Атлагић
M. 2007: 398–399; Zmajić В. 1996: 69.) Тиме је допринео и развоју
хералдике у целини.
Кључне речи: дијадема, балајначки портрет, круна, Д.
Срејовић, хералдика
Драгослав Срејовић је заједно са А. Симовићем 1959. године

објавио рад под називом „Портрет византијске царице из Ба-
лајнца.“ (Д. Срејовић Д., Симовић А. 1959: 77–95.) У њему је
описао бронзану главу, коју је 1958. године пронашао Драго-
мир Вељковић на локалитету Кулина – Балајнац.2 Срејовић са-
општава да је бронзана глава нађена тачно у центру градског
платоа, где су се укрштале главне улице, а претпосставља да се
ту налазио и форум на коме је била постављена статуа, којој је
припадала пронађена бронзана глава.3 Балајначки портрет
представља младу жену са компликованом фризуром и укра-
сима на глави. Ови украси уствари одређују ранг (чин), пор-
третисане особе. Украс на глави састоји се од три дела: спе-
цијалне фризуре, капе и дијадеме. 4
Сама реч дијадема долази од грчке речи diadhma, односно
*diadew, што значи, вежи око, врпца, или трака. Дијадема је у
2. Локалитет Кулина – Балајнац налази се 300 метара западно од села Гради-
ште. Сам локалитет био је познат као значајан касноантички локалитет и
пре открића бронзане главе. О томе су писали Т. Ђорђевић, Н. Вулић и Ка-
ниц.
3. У раду нећемо наводити Срејовић – Симовић, већ само Срејовић, а подра-
зумеваће се и Симовић као коаутор.
4. У овом раду Срејовић је, до у детаље, обрадио фризуру и капу о којима ми
у овом раду нећемо говорити јер нису у предмету нашег интересовања.
264 МАРКО АТЛАГИЋ, ЗВЕЗДАНА ЕЛЕЗОВИЋ

Допринос Д. Срејовића развоју проучавања царске дијадеме
Слика 1: Слика 1. Бронзана глава из Балајнца
ствари првобитно трак, који су владари на средњем истоку но-

сили око главе као ознаку апсолутне и божанске власти. У вре-
ме хеленистичке експанзије, пренета је из Персије у Европу.
Хеленистички краљеви носили су једноставну дијадему од бе-
ле свилене траке, коју су везивали на потиљку великим чво-
ром.
МАРКО АТЛАГИЋ, ЗВЕЗДАНА ЕЛЕЗОВИЋ 265

Први римски император који је носио дијадему био је Ауре-

лијан – Lucius Domitius Aurelianus, (214–275).5 Дијадема као
стандардни део царског орната постала је за време владе цара
Диоклецијана, када је спроводио стандардну реформу владар-
ског статуса и идеологије.6 Дијадема се од тада боји и украша-
ва мискама бисера и драгим камењем. (A. Alfоldi А. 1935.) Она
се по правилу носила у римском царству уз триумфаторски
орнат. Аугуст није на глави носио дијадему, али се појављује
само на његовим портретима у Египту, где је као наследник
Птоломеја сматран за краља.7 Једини познати Аугустов пор-
трет са дијадемом, данас је у Штутгарту, а потиче из Египта.
Под називом дијадема,8 врло често се сврставају и други обли-
ци владарских круна, а дијадема је најнижа зона. И архијереј-
ска митра првобитно је имала облик дијадеме.9
Срејовић наглашава да је украс балајначког портрета одре-
дио друштвени положај портретисане особе. Бронзана статуа
која је стајала у центру градског платоа највероватније на фо-
руму, представља по мишљењу Срејовића једну од византиј-
5. Претпоставља се да је пореклом из Сирмијума, где су га легије прогласиле
царем. Победио је Готе, успешно ратовао против Вандала и против Јутунга и
Алемана, који су угрозили Италију 271. године. Око Рима започео је из-
градњу чврстих зидова – Аурелијански зидови, ради одбране од „Варвара“.
Оборио је Паламирску државу на Истоку 273. године, а на Западу победио је
274 Тетрика, који се у Галији прогласио царем. Први је од римских царева по-
чео носити оријенталне владарске инсигније (дијадему).
6. Гај Аурелије Валерије Диоклецијан (Gaius Aurelius Valerius Diokletianus),
око 243–316, римски цар, родом из Далмације. Увео је по оријенталном узору
строг дворски церемонијал.
7. Дијадеме сличне царским срећу се и на представама Богородице или на
персонификацијама Цариграда и Рима.
8. Облике дијадеме у IV и првој половини V века, каже Срејовић, детаљно је
обрадио R. Delbruick, Spätantike Kaiserporträts, Berlin 1933.

ских царица у царком орнату, саму или са мужем.
Слика 2: Бронзана глава из Балајнца
Срејовић надаље констатује да дијадема у оквиру касноан-

тичке и византијске иконографије, почев од прве половине IV
века, има своју посебну историју. Украс, на глави балајначког
9. Под именом дијадема од XI Века почиње се подразумевати посебна форма
тријумфаторског појаса, односно лороса. У циљу терминолошког разлико-
вања лороса примењује се новогрчко читање слова ита(). У Србији за време
Стефана Немање као и у Византији дијадема означава лорос, ношен преко
груди. Владар када носи дијадему, обично не носи манијак. Код срба се на
сликовним портретима дијадема први пут запажа на портрету цара Душана
у Пећкој патријаршији. У новије време, понекад се дијадема назива сваки
прстенасти украс главе израђен од племенитог метала с или без украса од
драгог камена и нема обавезну конотацију владарске инсигније. На Западу
се појам дијадема користи за ореол.

Слика 3: Бронзана глава из

Балајнца
портрета представља најзначајнији елемент за датовање и ко-
начно утврђивање идентитета ове портретисане царице.
Украси који се појављују на балајначком портрету, у овом пе-
риоду још се не појављују осим код Константинове мајке Јеле-
не. (Поповић И. 2005: 103–117.) која носи дијадему (приказану
на новцу после 325. године), која се састоји од широке траке,
глатке и оивичене бисерима. Нешто касније, примећује Срејо-
вић између низова бисера умеће се драго камење, тако да се
дијадема после 350. године редовно среће, а која чини основни
елемент у украсу и глави балајначког портрета и која ће послу-
жити као основа за све касније типове дијадема.
(Deppert–Lippitz В. 1996: 38–39.)
Срејовић проналази дијадему на новцима Лициније Еудок-

сије, која ће послужити као база за дијадему царице портрети-

сане на балајначком портрету, а касније и за круну, као херал-
дички симбол који ће означавати знак чина и достојанства у
хералдици. Луцинија Еудоксина, каже Срејовић, носи раскош-
ну дијадему оивичену бисерима али са специјалним додаци-
ма на горњој страни, ау центру се налази група од три бисера
од које се лијево и десно диже по један троугаони украс, док се
са обе стране лица спуштају на рамена низови бисера.
Срејовић је тражио портрете на којима је нашао дијадеме
сличне балајначком, па их је сврстао у три групе: првој групи
припада мермерна глава из Милана, другој мермерна глава из
Латерана и Лувра, и трећој групи Теодорин портрет у С. Вита-
ле.10
Анализом украса на глави балајначког портрета може се за-
кључити да је тај портрет израђен између 520 и 530. године у
неком од уметничких центара на Истоку или под њиховим
утицајем, сматра Срејовић. Иначе сви споменици блиски ба-
лајначкој глави везују се за оријенталне радионице, тј. пока-
зују александријске или сиријске утицаје.
Срејовић је, до у појединости, описао дијадему на балајнач-
ком портрету. Сама дијадема састоји се од два дела: од широке
кружне траке причвршћене за отвор капе и специјалних укра-
сних додатака распоређених на предњој, специјалној за то
проширеној површини капе. Трака дијадеме оивичена је гу-
стим низом драгог камења постављеног у кружним лежишти-
ма. У центру венца дијадеме, изнад чела, налази се девет укра-
сних бисера, такође укружним лежиштима, распоређених у
10. Ако се украси на глави балајначког портрета упореде са ове три варијан-
те, Срејовић сматра да она стоји између друге и треће групе то јест између
Латеранске главе и Теодориног портрета у С. Витале.

а б в г
д ђ е
Слика 4: а) Мермерна глава из Милана, б) Мермерна глава из Лате-

рана, в) Мермерна глава из Лувра, г) Бронзана глава из Балајнца,
д)Теодорин портрет на мозаику у С. Витале, ђ)Портрет Зое на
мозаику у Св. Софији, е)Портрет Ирене на мозаику у Св. Софији.
три реда, за које се на горњој страни везује троугаоно пласти-

чно лежиште са великим драгим каменом и лоптастим укра-
сом на врху. Лево и десно од троугаоног украса у центру про-
лазе по два реда бисера који затварају троугаоне површине са
великим лоптастим украсом на врху. Поред низова бисера,
који се спуштају вертикално од центра дијадеме, за дијадему

се везују и вертикални троструку низови бисера који се спуш-

тају преко ушију.
Слика 5: Вероватни изглед горњег дела ста-

туе којој је припадала бронзана глава из
Балајнца.
Драго камење и перле на дијадеми потпуно су пластично

моделовани и глачани. Ипак, Срејовићна основу дијадеме на
балајначкој глави прецизно одређује да је у питању ранг (чин),
личности, па додаје да је у питању нека од византијских цари-
ца. Међутим, у времену од 520 и 530. године, када је балајначки
портрет настао, могле су да буду портретисане само две лич-
ности, ито Еуфемија, жена Јустина I и Теодора, каже Срејовић,
која је 527. године постала званично византијска царица. На

концу, Срејовић се опредељује да би на балајначком портрету

могла бити ипак царица Теодора. (Енциклопедија православља 2.
2002: 1063–1064.)
Из дијадеме ће се развити круна, (Исто, 1234.) као посебно
покривало за главу, односно круна у облику митре. Митра је у
ствари венац односно круна коју православни архијереји
стављају на главу у току богослужења. У архијерејском чинов-
нику митра се назива и штаком. Архијерејска митра по св. Си-
меону Солунском, подсећа на кидар који су на глави носили
старозаветни првосвештеници. Митра је украшена иконама
Спаситеља, Богородице, Часног крста, Св. Јована Крститеља
или јеванђелиста. Митра означава покорност архијереја Хри-
стовог јеванђеља а у исто време и Христов венац. После св.
Апостола Јована Богослова, који је носио на глави венац, ми-
тру су у почетку носили само александријски архијереји, а од
XVI века носили су је источни патријарси, а од XVII века поче-
ли су је носити и остали архијереји.
Код римокатолика почевши од X века митру носе бискупи,
надбискупи, папе, као и митроносни опати са посебним до-
пуштењем врховног црквеног оца из Рима. Облик митре се
кроз историју мењао, док се није усталила у XVII веку, прво у
Русији, а затим у другим православним земљама. У почетку је
била у облику шиљасте тзв. фригијске капе, атрибута фригиј-
ских, персијских и грчко-римских божанстава – Атиса и Кибе-
ле, Митре и Церере (Деметре).
Тијара (састављена од три улице неједнаких величина),
означава знак највише царске милости према ономе коме се
дарује, јер треба да обезбеди његову максималну заштиту и
непобедивост. Према легенди, цар Константин Велики
(306–337) поклонио је св. Силвестру – римском папи, прву у ис-
торији познату, митру у облику беле фригијске капе.

Срејовић (Срејовић Д., Симовић А. 1959: 77–85.) је у овом ра-

ду обрадио и тражио сличност код шест дијадема разних про-
венијенција из којих ће се формирати круна. Тај процес фор-
мирања круне може се врло лепо уочити у портретима које је
Срејовић обрадио, као нпр: Мермерна глава из Милана, мер-
мерна глава из Латерана, мермерна глава из Лувра, бронзана
глава из Балајнца, Теодорин портрет на мозаику у С. Витале,
портрет Зое на мозаику у Св. Софији, портрет Ирене на моза-
ику у Св. Софији.
Значајан број Срејовићевих радова односи се на древну
уметност, у њима је дошао до изражаја његов поетско-умет-
нички приступ археологији. Посебно треба нагласити вред-
ност изложбе Римска скулптура у Србији, коју је Срејовић са
Александрином Цермановић-Кузмановић, приредио у Гале-
рији САНУ 1987, као и изложбу Антички портрет у Југосла-
вији, исте године. (Јовић В. 2003:159–160.)
Литература:
Alfоldi A. (1935). Insignenuna Tracht der römischen Kaiser. У: Mitteilun-
gen Des Deutschen Archälogischen, Institus, Römische Abteilung 50.
Атлагић М. (2007). Помоћне историјске науке у теорији и пракси,
Београд.
Delbruick R. (1933). Spätantike Kaiserporträts, Berlin.
Deppert–Lippitz B. (1996). Late Roman Splendor: Jewelry from the Age of
Constantine. У: Cleveland Studies in the History of Art I.
Енциклопедија православља 2 (2002). Београд.
Zmajić B. (1996). Heraldika, Zagreb.
Јовић В. (2003). Античка уметност у делима Драгослава Срејовића.
У: Зборник Матице српске за класичне студије, 2002–2003, бр.
4–5. Нови Сад.
Поповић И. (2005). Дијадема на константиновом портрету из Ниша.
У: Ниш и Византија III. Ниш.

Срејовић Д., Симовић А. (1959). Портрет византијске царице из Ба-

лајнца. У: Старинар, IX–X, (1958–59). Београд.
MARKO ATLAGIĆ, ZVEZDANA ELEZOVIĆ
Contribution of Dragoslav Srejović to the considera-

tions of the emperor's diademe as a heraldic symbol
D. Srejović has dated the portrait from Balainac, connotated him with
it what he have in a role to emperors Theodora from the 6th century. To the
details he elaborated a emperors diadema on the portrait of Balainac. In
the latter connection of him with her, and it will be develloping of a em-
perors crown as a heraldic symbol, who in the heraldica encounted on the
level of order and exellention. By that he was give a contribution to the
development of the heraldica as a knowledge.
Key words: Srejovic D., Crown, Diademe, Symbol, Heraldica

УДК: 904:72 ’’37’’ (497.11)
РИМСКА ДОКЛЕЈА ПОД ЛУМПОМ

АРХЕОЛОГА ДРАГОСЛАВА СРЕЈОВИЋА
РИМСКА ДИОКЛЕА В ИССЛЕДОВАНИЯХ

АРХЕОЛОГА ДРАГОСЛАВА СРЕЙОВИЧА
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ1
ПРВА ГИМНАЗИЈА
БЕОГРАД
Апстракт: Римска Доклеја надомак Подгорице је била у жи-

жи интересовања археолога последњих пола вијека. У том
погледу и Драгослав Срејовић је дао тим истраживањима свој
лични допринос. Њега су, у мањој мјери, интересовали и дру-
ги локалитети са простора данашње Црне Горе, некадашње
римске Доклеје, која је доцније пренијела своје име на
средњовјековну Дукљу. Академик Срејовић је испитивао ур-
1. nina.radusinovic@gmail. com
МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ 275

бане римске средине поменуте провинције, али и некрополе

и друга археолошка налазишта, тражећи и заједничке карак-
теристике и различитости на данашњем јужнословенском
простору у току неколико вјекова, прије времена него што су
Словени потиснули римски утицај с Балкана, стварајући на
римским развалинама сопствене државе.
Кључне ријечи: Доклеја, форум, терме, некрополе, Римља-
ни.
Одмах на почетку ваља нагласити да се проф. Срејовић за-

нимао и за доантички период у Црној Гори и да га је интере-
совала пећина Одмут у Пиви, у којој су људи боравили између
8300 п. н. е. до 1800 п. н. е. Ту су откривени трагови керамике и
оруђа од углачаног камена. Али налазишта из предисторијске
епохе потиснута су пробуђеним интересовањем за многа на-
лазишта из римске епохе која су била недовољно позната, а
нека су тек у новије вријеме озбиљније истражена. У таква спа-
да Доклеја, античко насеље смјештено између Мораче, Зете и
Ширалије. Прва испитивања овог локалитета су кренула тек
концем XIX вијека, а почели су их француски конзул Прико де
Сент-Мари (1873), Р. Мова (1882), Павле А. Ровински (1890–
1892), Енглез М. Мунроа (1893), те П. Стикоти (1913). Наступила
је пауза од неколико деценија, а онда су се од 1954. укључили
археолози из Србије и Црне Горе. 2
Док се трагови Будве као градског насеља могу да прате од V
вијека прије Христа, тј. кад још није била присутна римска
2. Драгослав Срејовић, Велика археолошка налазишта у Црној Гори, Београд
1977, с. 7–50; Штефан Млакар, Нека теренска испитивања у околини Дукље у
Црној Гори, Старинар, к. XI, 1960, с. 215–224.
276 МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

власт на том тлу, за Доклеју се може тврдити да је основана у I

вијеку нове ере као римски муниципиј. Спорови међу научни-
цима о времену настанка града воде се и даље. Било је
мишљења да је град настао у доба Везпазијана Флавија (69–79
године нове ере), док су други склонији да то везују за вријеме
Тита (79–81г. ), али Срејовић, ослањајући и на археолошке до-
казе, у недостатку историјских трагова, држи да се град офор-
мио у доба цара Домицијана (81–96 г. ).
Тад се поуздано може тврдити да је настао први велики
успон Доклеје: изградња комплекса форума и базилике и то је
вријеме кад се може са сигурношћу датовати откривени по-
часни натпис. Очигледно је да је насеље Доклеја добило име
по илирском племену Доклеата, које је живјело и граничило се
са Лабеатима. Град је, по узору на римске градове, почео да се
гради након 9. н. е. у времену кад је сломљен велики илирски
устанак. Насеље је имало двије улице које су сијекле град на
четири дијела. Центар је имао изглед правоуглог трга, град је
посједовао храмове и терме, водовод, а доцније је добио и све-
чани славолук посвећен императору Галијену (253–268 г. н. е. ).
Главна улица – Via pincipalis – протезала се у правцу запад–ис-
ток од моста на Ширалиjи до ријеке Мораче. Близу моста на
Ширалији била је западна капија. Ту су била два храма по-
свећена богињима Рими и Дијани. Управо у близини су биле
терме, купатило које је посједовало свлачионицу, салон за
гимнастику, просторије за хладна и топла купања, одаје за од-
мор и читаоницу са библиотеком. Терме су декорисане сли-
карским дјелима и скулптурама, базен је обложен скупоцје-
ним мермером, а подови су били украшени мозаиком у више
боја. Мале терме су најприје коришћене, а тек онда велике тер-
ме, а и једне и друге су биле смјештене с десне стране главне
улице. С лијеве стране главне улице био је форум са нешто

доцније изграђеном базиликом, све је то био антички цезари-

он. У базилици су откривени и подови с мермером, и то у про-
сторији са апсидом, ту је нађена и колосална статуа, чија се
глава једино мијењала како се мијењао владар на пријестолу.
Срејовић је недвосмислено утврдио да нађени, оштећени пор-
трет припада Септимију Северу (193–211). Не само по начину
чешљања косе и браде, него и по лику, а такви ликови су нађе-
ни и на Истоку, иако су Каракула (Марко Аурелије Антонин) и
његови сљедбеници увели сличну моду чешљања косе и браде.
3
На спољној страни зидова базилике су откривени остаци фа-
садног мермера са горњим слојем у помпејанској црвеној боји.
На епистилу базилике дио натписа је посвећен рано угаслом
представнику локалне аристократије, тек петнаестогодишњем
младићу Флавију Финтасу Балбину. Доклеја је постала једно
од највећих насеља Превалитане, која се реформом 297. из-
двојила из провинције Далмације. Пошто нису нађени старији
трагови и трагови из предримског времена, разумна је
претпоставка да су Римљани одлучили , да би лакше покорили
Доклеате и сусједна племена , да њихов центар, негдје у пла-
нинама, помјере у равницу. Истовремено, текла је колониза-
ција дошљака Италика, а отпочела асимилација домородач-
ког, старосједалачког становништва, па је тај процес до краја
успјешно проведен.
Доцније је читав комплекс Доклеје порушен од варвара већ,

изгледа, у IV вијеку, тад су страдали и градски бедеми, а
страшни земљотрес из 512. године направио је праву пустош,
3. Драгослав Срејовић, Нови налази из Доклеје, Старинар XIX, Београд 1969,
с. 89–100; Д. Срејовић, Резултати археолошких истраживања на подручју ан-
тичке Доклеје, Материјали IV, VII конгрес арехолога Југославије у Херцег-
Новом, Београд 1967, с. 69–76.

уклањајући и оно што нису успјели да униште варвари.

Међу рушилачке варваре Срејовић је убрајао не само Готе,
него и аварско-словенску групацију. Или, прецизније, та сло-
венска племена могли су бити само Срби.
У Доклеји су њени становници користили најприје мале
терме, ту је нађен женски портрет направљен од кречњака,
осредњег квалитета. На глави жене се издвајају крупне очи,
осмијех архаичан, раздјељак на коси, савијеној у пунђу и пре-
баченој на тјеме. Ову главу треба датовати пред сам крај четвр-
тог вијека или почетком петог вијека. Очигледно да је ријеч о
припадности овог портрета нижој сталешкој групи. Ако се
упореди са поменутом скулптуром младића Балбина на коњу,
који је породица позлатила и украсила предворје храма, кла-
сна и сталешка разлика је очигледна. Али постваља се питање
да ли су припадници племена Доклеата пресељавани у ново
насеље гдје су Римљани могли лакше да романизују тек поко-
рено племе и да они временом добију статус римских грађана?
Највеће тешкоће настају због чињенице да су многе тековине
материјалне културе уништене, а то што се сачувало пружа
мало података о центру Доклеата. Спасоносна су, бар што се
тиче ревносних архелога, сачувана гробља – некрополе, чак је
обрађено 339 гробова, што је заиста импозантан број. Она дају
одговоре на неке скривене тајне прохујалних времена кад се
територија пространог Илирика растварала под ударцима ро-
манизације. Потиснути илирски говор, нити проучен, нити
разјашњен, изазивао је нове спорове о способностима неког је-
зика да преживи, а другог да изумре.
Југоисточна некропола Доклеје даје највише податка о про-
шлости града. Сахрањивање у овој некрополи вршено је од по-
четка нове ере (I вијек), па до шездесетих година IV вијека. Са-
мо мали број гробова је из првих деценија првог вијека и они

припадају домородачком становништву. То су елипсоидне ја-

ме испуњене остацима с ломаче (сигурно гробови старосједи-
лаца ) и керамичке урне смјештене у плитке јаме ( гробови и
старосједилаца и дошљака). Иначе керамичке урне су по узору
на оне из ближе Будве или из даље Македоније. У гробовима је
нађен новац из времена Августа (31. година п. н. е–14 г. н. е)
као најстарији, а најмлађи новац потиче из времена цара Кон-
стантина (312–337). Знатно касније настала је гробница у Ло-
виштима, западно од града. Очигледно је да су се западно од
града почели да сахрањују хришћани који су одбили да почи-
вају поред пагана у југоисточној некрополи. Свакако да је
христијанизација одмакла, пошто је престала да се користи ју-
гоисточна некропола, сви су почели да се сахрањују у западној
некрополи, што би говорило у прилог чињенице да су сви ста-
новници Доклеје крајем IV в. постали хришћани. Први гробо-
ви из времена јулијевско-клаудијевске династије (I вијек нове
ере) па све до средине IV вијека показују да од 351 гроба при-
мјењен погребни ритуал спаљивања покојника у 226 гробова,
док су у само 125 гробова нађени скелети. Спаљивање покојни-
ка се почело да напушта од времена Каракуле (211–217). До тог
доба трајао је жесток сукоб римске са културом старосједила-
ца. Доклеја је била миниципиј са принцепсом из племена До-
клеата. Али романзација се настављала све више ишчезавају
имена домородаца с надгробних споменика.
Ако се погледају илирски гробови непосредно прије рим-
ског освајања (у Момишићима код Подгорице, у Медуну у Ку-
чима, у Гостиљу) запажа се да су Илири веома ријетко спаљи-
вали покојнике. Илирски старосједиоци су своје мртве
сахрањивали у равним гробовима или под тумулама. То би го-
ворило у прилог тезе да су ритуал спаљивања преузели од
Римљана, а и кад су почели да га напуштају, у знатној мјери

романизовани, и на то су Римљани пресудно утицали. Први

скелетни гробови се приписују досељеницима са Истока. Што
се тиче трговачких и других веза оне су веома живе са Истоком
до римског освајања, а онда су у знатној мјери прекинуте, па се
трговина из Доклеје окренула ка Риму и римској провинцији
Далмацији. 4
Доклеја је с разлогом постала центар римске управе, јер су се

ту укрштавали путеви из Скодре (Скадра), Акрувијума (Кото-
ра), Рисинијума (Рисна) и Епидаурума (Цавтата). Град биљежи
видљив успон у времену Хадријана (117–138 г. н. е. ) и Антони-
на Пија (138–161). Након што су Каракулином реформом и до-
мороци добили права римског грађанина и процес романиза-
ције је кренуо брже, што се могло запазити и на именима
исписаним на надгробним споменицима. Од времена Доми-
цијана Доклеја је била мунициј, па се у њу досељавају Итали-
ци и други дошљаци из приобалне Далмације и потискују до-
маће илирско становништво, на примјер пристижу дошљаци
из Рисинијума, Салоне (Солина), Јадере (Задра) итд. Њен
успон је трајао све до времена цара Марка Аурелија (276–282),
за кога се знало да је био Илир. Везе са Грчком и Македонијом,
трговачке и политичке, присутне и прије римских освајања,
доста су ослабиле у току првих деценија принципата. Али
криза од средине II вијека која је запљуснула Римско царство,
посебно његове западне провинције, брзо се одразила на трго-
вину Доклеје с њима. Криза је дуго трајала, изазвала је опа-
дање зaнатства и трговине, а становништво се почело да по-
4. Покушај етничког и територијалног разграничавања старобалканског
становништва на основу начина сахрањивања (научни скуп „Сахрањивање
Илира“), к. VII, Одел. историјских наука, к. 2, Београд 1979, с. 80–83; Н. А.
Машкин, Историја старог Рима, Београд 1951, с. 367–503.

мјера од центра ка периферији, велике латифундије су се

претварале у мања имања, смањио се број робова, робовла-
снички систем је био знатно уздрман. Доклеја се окреће нека-
дашњој трговини са Истоком, док везе са Римом, па и Далма-
цијом примјетно слабе. Дошљаци, који су стигли на мјеста
одсељених старих породица у приобалном појасу Јадрана, до-
спјели су и до Доклеје и измијешали се са домаћим Флавијама,
Елијима и Епидијима, не нарушавајући пуно затечену дру-
штвено-економску структуру. Доклеја је имала привлачност
коју не сусрећемо ни у Риму , ни на Апенинском полуострву,
ни на Јадрану. Занимљиво да су трговачке везе ојачале са
Истоком, а и дошљаци с Истока живе и умиру у Доклеји, уз то
су живнуле везе и са Рајнском облашћу, а такве релације ће се
задржавати и у доцнијим вјековима Доклеје до њеног уни-
штења. Доклеја је примјетно напредовала и у III вијеку, док је
приморски дио Далмације преживљавао тешке економске тре-
нутке. Становници Доклеје су постали римски грађани у пу-
ном смислу те ријечи, иако је долазак странаца ослабио купов-
ну моћ становника Доклеје, што се види и по једноличним
прилозима у гробовима, једино се као новина срећу и прилози
израђени у локалним радионицама. Па ипак, прави процвет
Доклеје и зенит њене економске моћи био је у доба прве тетра-
архије, односно времена Диоклецијана (284–305). Каснији из-
вори и народно предање доводе име Диоклецијана и Доклеје у
везу и приписују цару Диоклецијану посебне заслуге за рене-
сансу Доклеје, Срејовић то оспорава, али признаје да се баш у
вријеме тог цара Доклеја преобразила у богат и добро насељен
град, што није могло бити спонтано. Константин Порфироге-
нит, византиски цар из Х вијека тврдио је да је Диоклецијан
извршио колонизацију Доклеје. То се не би смјело у цјелини
одбацити. Реформом из 297. Доклеја се одвојила од Далмације

и припала провинцији Превалис, ослободила се удаљене Сало-

не као административног средишта, неприродног и вјештачки
одржаваног, па се усмјерила ка Новом Епиру, Македонији Са-
лутарис и Дарданији. Нађени су трговачки предмети не само с
Истока, Македоније, Грчке и Рајнске области него и из сјеверне
Африке. Чак су уочени први додири Доклеје са Подунављем,
специјално с Панонијом. Иако не можемо да детаљно знамо о
етничком саставу становништва, треба нагласити да гроб 281
припада јеврејској породици. Мотиви на зидовима гробнице:
велики седмокраки свијећњак (менора), гирланде с птицама
(могуће да је голуб у питању), звијезда, вијенац, култна посуда
за уље, нар и лимун, а цијела композиција припада старој
јеврејској уметности, па се може датовати у крај III и почетак
IV вијека н. е. Гроб је свједочио да је у Доклеји тог времена био
висок степен толеранције, чим су јасна јеврејска обиљежја мо-
гла да се нађу уз гробове других грађана Доклеје, а не сметају
ни јеврејски симболи, нашао је мјесто космополитизам у ло-
калном миљеу Доклеје. 5
У времену Константина I и његових насљедника дошло је до
пада животног стандарда и „пролетаризације“ града. Од вре-
мена Констанса II (351–361) и Јулијана Апостате Отпадника
(361–363) видљиво је присутство војника. Ови војници се нису
појавили случајно него су се обрели у Доклеји због појаве ли-
меса, односно утврђене границе којом је римска власт покуша-
вала да спријечи најезду варвара, чији су упади озбиљно угро-
зили стабилност царства. Но бројне богате гробнице у Доклеји
и мермерни саркофаг из базилике у Дољанима (у Кучима) иду
5. Д. Срејовић, Доклеа код Титограда, Старинар XI, 1960, с. 245–246. А. Цер-
мановић-Кузмановић и Д. Срејовић, Јеврејска гробница у Дукљи, Јеврејски
алманах 1963–1964, Београд 1965, с. 56–62.

у прилог тезе да становници града и околине нису изгубили

свој високи друштвени ранг све до земљотреса у другој деце-
нији V вијека и продора аварско-словенске масе која је докрај-
чила римску власт и очигледно бројном надмоћношћу и вој-
ничком побједом промијенила и етнички састав
становништва и некадашњу романизацију замијенила слове-
низацијом, тачније србизацијом. Уплашено романско станов-
ништво се склањало иза зидина утврђених приморских градо-
ва или се, беспомоћно, препуштало надошлој словенској
бујици, која се у једном тренутку спустила до Тесалије (Серби-
ка), Пелопонеза, Крита, чак и Мале Азије.
Гробови из I вијека су распоређени одмах с обје стране пута
у дужини око 100 метара, док су гробови из II вијека у југо-
источној некрополи удаљени 50 метара од пута, у III в. чак
удаљени око 80 м. од пута, док се у IV в. некропола шири 40 м.
према југозападу и према југоистоку. Гробови су индивидуал-
ни, иако има примјера да је 2 или више покојника сахрањено
у један гроб . Поред кружних и елипсастих јама појављују се и
етажни гробови.
Тек касније су присутни и скелетни гробови, грађени од
опеке, ломљеног и притесаног камена и камених плоча. У југо-
источној некрополи главе покојника су окренуте највише у
правцу југоисток-сјеверозапад, а мање у другим правцима,
али од појаве хришћанства хришћани у западној некрополи
Доклеје чешће се сахрањују тако да се главе покојника пружају
у правцу запад – исток.
Посебно су занимљиви гробни прилози: код богатих грађа-
на, они су и разноврснији и богатији, код сиромашних их има
мало или их нема, И код гробних прилога се манифестују
класни односи. Прилози који су пронађени битно се не разли-
кују од прилога по другим римским провинцијама. Стаклене

посуде у Будви и римској провинцији Далмацији су сличне

онима које су откривене у Доклеји. Оне су у I в. н. е. из радио-
ница Александрије и Сидона преплавиле Римско царство, али
су и италски мајстори, посебно они из Аквилеје, пожурили да
копирају источне мајсторе и освоје тржиште производима за
којима је владала јагма. Осим стаклених боца, ту су и крчази,
здјеле, пехари, чаше (чувена је подгоричка чаша), балсамари и
амфоре, бочице за мирис, урне, двоухи и троухи лонци и
тањири (на једном од њих представљен је лик Херкула). Нађе-
ни предмети су од метала, кости и стаклене пасте. Они су
представљали предмете из свакодневне употребе са дијелом
одјеће и накита. Пошто је покојник прије сахране умотан у
тканину, а послије се приступало спаљивању, мало је одјеће
сачувано.
Много је нађено фибула (копчи) од гвожђа, бронзе и сребра,
затим дијелови појаса, пређице разних типова, за неке од њих
је утврђено да су западноготског и варварског поријекла. У ма-
лом броју гробова нађен је накит: минђуше, прстење, огрлице,
гривне, игле. Ваља претпоставити да су неки гробови били
опљачкани до доласка првих археолога. Нађен је само један
прстен од злата код ногу покојника. Предмети из свакодневног
живота су обухватили предмете личне тоалете, предмети веза-
не за палестру и забаву и предмети који указују на занимање
покојника. У предмете личне тоалете спадају нађена огледала,
метални дијелови ковчежића за чување накита и металне ку-
тијице за шминку. Од предмета за палестру и забаву нађени
су стригали (врста ножева) и коштане коцке за игру. Од пред-
мета везаних за одређена занимања то су металне мастионице,
затим кратки, дуги ножеви, те ножеви са окомитом тупом
страном и листолики ножеви за које је Срејовић претпоставио
да би могли бити келтског поријекла. 6

Кад је ријеч о посудама са храном и пићем с разлогом се мо-

же претпоставити да су оне остављене покојнику у нади да ће
се он угостити у загробном животу. Док су стаклени предмети
путовали из италских центара и Келна преко Аквилеје путем
Виа Егнатиа до Доклеје, дотле је из Тесалонике (Солуна) ста-
клено и керамичко посуђе истом цестом допирало до Доклеје
која је као добар посредник трговала између Истока и Запада.
Мора се нагласити да проф. Срејовић није гледао изоловано
на Доклеју, него ју је смјестио у вријеме успона и пада римске
цивилизације, настојећи да на археолошким темељима који су
до тада у некој мјери истражени, мада нису и довршени, да ди-
мензију историчности. Тако је археолошка грађа битно опле-
мењена, добијајући печат старинарског и историјског споја,
постигла завидан научни домет.
СРЕЈОВИЋ 1977: Срејовић Д. (1977). Велика археолошка налазишта у
Црној Гори. Београд.
МЛАКАР 1960: Млакар Ш. (1960). „Нека теренска испитивања у околи-
ни Дукље у Црној Гори“. У: Старинар (књ. XI; стр. 215–224).
Београд.
СРЕЈОВИЋ 1969: Срејовић Д. (1969). „Нови налази из Доклеје“. У: Ста-
ринар (књ. XIX; стр. 89–100). Београд.
СРЕЈОВИЋ 1967: Срејовић Д. (1967). „Резултати археолошких истражи-
вања на подручју античке Доклеје“. Материјали IV (стр. 69–76).
Београд.
СРЕЈОВИЋ 1979. Срејовић, Д. (1979). „Покушај етничког и територијал-
ног разграничавања старобалканског становништва на основу
начина сахрањивања“ (научни скуп „Сахрањивање Илира“), к.
VII, Одел. историјских наука, к. 2, Београд 1979, с. 80–83;
Машкин 1951: Машкин Н. А. (1951). Историја старог Рима. Београд.
ЦЕРМАНОВИЋ, СРЕЈОВИЋ 1965: Цермановић-Кузмановић А. , Срејовић Д.

(1963–1964). „Јеврејска гробница у Дукљи“. У: Јеврејски алманах.

Београд.
СРЕЈОВИЋ 1960: Срејовић Д. (1960). „Римске некрополе раног царства у

Југославији“. У: Старинар (књ. XIII-XIV; стр. 49–85). Београд.
ЦЕРМАНОВИЋ-КУЗМАНОВИЋ 1975: Цермановић-Кузмановић А. и др.

(1975). Античка Дукља, Некрополе. Цетиње.
ЉУБИНКОВИЋ 1967: Љубинковић М. (1967). „Ранохришћанска стаклена

чаша из Дукље“. У: Материјали IV са VII Конгреса археолога Ју-
гославије (стр. 85). Београд.
ДР МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЧ
РИМСКАЯ ДИОКЛЕА В ИССЛЕДОВАНИЯХ

АРХЕОЛОГА ДРАГОСЛАВА СРЕЙОВИЧА
За последние полвека римская Диоклеа в районе Подгорицы при-

ковывает к себе огромное внимание археологов. По той же причине
и Драгослав Срейович способствовал этим исследованиям. В мень-
шей мере его интересовали другие места на территории сегодняш-
ней Черногории, когда-то римской Диоклеи, передавшей позднее
свое название средневековой Дукле. Академик Срейович исследо-
вал городские римские районы указанной провинции, некрополи и
прочие археологические находки, выявляя сходства и отличия на
современной южнославянской территории в течение нескольких ве-
ков, до того как славяне вытеснили римское влияние с территории
Балканов, создавая на этих римских развалинах свои государства.
Ключевые слова: Диоклеа, форум, термы, некрополи, римляне.


ЧАСТОДАРЈЕ
289
290
УДК: 903’1 (497.11)
7. 031.1 ’’637’’
ВАТИНСКА КУЛТУРА И
МИКЕНСКИ СВЕТ
THE CULTURAL GROUP OF VATIN AND THE MYCENAEAN WORLD
МИЛЕНКО БОГДАНОВИЋ1
НАРОДНИ МУЗЕЈ
КРАГУЈЕВАЦ
Апстракт: Савремена археолошка истраживања показују да

су се релативно-хронолошки, па и оквири апсолутне хроноло-
гије ватинске културне групе битно изменили. Њено трајање
се може везати за време трајања раног бронзаног доба југо-
источне Европе. Ранија релативно-хронолошка тумачења ва-
тинске културне групе и њено везивање за развијено бронза-
но доба, већина аутора је, поред стилско-типолошких
1. mbogdanovic_muzej@hotmail.com
МИЛЕНКО БОГДАНОВИЋ 291

карактеристика на покретном археолошком материјалу ко-

ристила, за своје тезе о везама са егејским светом и микен-
ским утицајима. Данас се тешко може одбранити микенска
сеоба, управо због релативно-хронолошких односа двеју кул-
тура.
Кључне речи: ватинска култура, Централна Србија, Помо-
равље, микенски свет
Наука је забележила различите теоретске претпоставке о на-

станку и пореклу ватинске културе. Шездесетих година про-
шлог века Ј. Вернер је украсне предмете од кости и рога, про-
нађене на локалитетима ватинске културе, доводио у везу са
микенском декорацијом. Бројне налазе микенских мачева или
домаћих мачева, рађених по микенским узорима, такође, је
доводио у везу са снажним микенским утицајима, на доње По-
дунавље и карпатски басен. (Ј. Вернер. 1950: 294. и д.) М. Грбић
је у Старинару из 1958 године заступао мишљење о страном
пореклу ватинске културе, које се заснива на вези једног пре-
ватинског стила, формираног на простору узе Србије и дво-
ухих лончића, односно пехара Арменохори групе (М. Грбић,
1958: 37.). И. Бона за керамику ватинске групе, порекло тражи
на простору Егеје, међу носиоцима културе посуда са две др-
ске типа depas amphikypellon (И. Бона, 1965: 38). Нешто касније
забележено је и мишљење Б. Јовановића, по коме су на појаву
ватинске културне групе битно утицала ланчана етно-култур-
на померања са простора који су покривале културе раног
бронзаног доба тројанског типа (Б. Јовановић, 1970: 165.). Ми-
кенским утицајима, на материјалну културу раног бронзаног
доба карпатског басена и Подунавља бавили су се, у својим
текстовима, R. Hachman, K.Horedt, S. Foltini, A Mozsolics и
292 МИЛЕНКО БОГДАНОВИЋ

Ватинска култура и микенски свет
J.Vladar. Стилско-типолошке аналогије односе се на спирало-

идну орнаментику на коштаним гладилицама, треншама,
псалмама и другим предметима, затим на гравиране кружне и
спиралоидне орнаменте, које обично прате низови убода на
предметима од бронзе и предмете од злата, као и на сличност
у форми и орнаментици хлебних идола из хоризонта
Schachtgraber II (R. Hachman, 1957: 165; K. Horedt, 1967: 31; S.
Foltini, 1962: 133; A. Mozsolics, 1968: 5; J. Vladar, 1973: 197, 253 263,
291.). Н. Тасић је, у Праисторији Србије, такође, порекло, за ор-
наменталну иконографију на предметима од кости и рога ва-
тинске културе тражио у јаким микенским утицајима. Међу-
тим, касније, овај аутор извориште ватинске културе налази у
домородачком културном комплексу бакарног доба, односно у
распаду великог вучедолског културног комплекса, док кла-
сични, ватински стил доводи у везу са Панчево-Омољица и
Verbricoara II супстратом. (Н Тасић, 1983: 59.). На приближно
сличан начин мисли и S. Morintz, само што се по S. Morintz-у
извориште ватинске културе налази на простору моришке
културне групе, док С Вински идеолошку матрицу ватинске
културе везује за културни комплекс Бубањ-Хум III групе (S.
Morinzt, 1988: 21, 22; K. Vinski-Gasparini, 1973: 27.).
По М. Богдановићу, ватинска култура је аутохтоног порекла,

настала на традицијама култура позног бакарног и раног
бронзаног доба (М. Богдановић, 1986: 71.). Накнадним пре-
испитивањима исти аутор је извориште ватинске културе
ограничио на домородачки културни субстрат бакарног доба,
на баденску костолачку и вучедолску културу, чије се кера-
мичке форме, као што су једноухи и двоухи лончићи и пехари,
ослањају на појаве у позновинчанској керамичкој продукцији,
као и на степске утицаје (М. Богдановић, 2010: 64).

М. Гарашанин, припада групи аутора који су чврсто загова-

рали дифузионистичку теорију. Међутим, његова појмовна и
језичка дијалектика везана за конструкцију балканско-анадо-
лски комплекс, одудара од његовог научног уверења. Анадо-
лија са примарним цивилизацијским центрима, по дифузио-
нистичкој теорији, свакако би требало да стоји испред егејско-
балканског културног комплекса. Сто се пак тиче, микенских
утицаја, Гарашанин као да није потпуно уверен у микенску се-
обу. Он није у недоумици када су у питању контакти и везе из-
међу ватинске културне групе и егејског света, али на једном
месту, у Праисторији југословенских земаља, он каже, да је од
секундарног значаја која је област примарни центар, која при-
малац. На другој страни, у Праисторију на тлу Србије, украсне
предмете од кости и рога, украшене угравираним круговима и
спиралоидним орнаментима, доводи, у стилско-типолошку
везу, са јаким утицајима микенске културе, а када се бави
апсолутном хронологијом ватинске групе, користи минија-
турни пршљенак из Ватина са гравираним писменима, за који
директне аналогије налази у керамичким куглицама са Кипра
исписаним знацима минојско-кипарског писма, уводећи тако
и минојску културу у контакт са ватинском групом (М. Гара-
шанин, 1973: 324; 1983: 509.).
Већина аутора, која се бави микенским утицајима, за одбра-
ну свог става користи стилско-типолошке карактеристике по-
кретног археолошког материјала; керамичко посуђе, премете
од кости и рога,предмете од бронзе и предмете од злата. У ке-
рамичкој продукцији то су двоухи и једноухи биконични лон-
чићи и пехари специфичног изгледа; у раним фазама, у Вати-
ну I са мање разуђеном основном масом посуде, у Ватину II са
нешто развијенијим морфолошким одликама, а током трајања
класичне фазе, Ватина III, ове посуде добијају богату бароци-

зирану форму и богату урезану декорацију. Урезану декора-

цију чине; зарези тачкаста орнаментика, хоризонталне тала-
састе и цик-цак паралелне, урезане линије, урезани кругови,
спиралоидна орнаментика-волуте, вреже и спирале, сложене у
редове и фризне композиције, које понекад потпуно прекри-
вају реципијенте двоухих лончића и пехара и која у комбина-
цији са бароцизираном формом посуде и њеном пластичном
декорацијом, чине керамичку продукцију ватинске културе
супериорном и нестварном у односу на остале бронзанодопске
културне комплексе у Европи. Идентична орнаментика али са
нешто другачијим идеолошким предзнаком и орнаменталном
иконографијом, зависно од врсте материјала, њихових технич-
ких и технолошких карактеристика користи се код декорације
предмета од кости и рога, као и код предмета од бронзе и зла-
та. Међутим, стилско-типолошке карактеристике покретног
археолошког материјала ватинске културне групе добиће још
више на значају, после финијег стратиграфског разуђивања
свих карактеристичних појава у ватинском стилу и утврђи-
вања релативно-хронолошких и односа у оквиру апсолутне
хронологије. Тада ће се потврдити особене, оригиналне и ауто-
хтоне одлике ватинског стила и културе или ће се показати да
је ватинска култура још једна у низу, која је захваљујући егеј-
ском свету и миграционим етно-културним кретањима доспе-
ла на централо-балкански простор.
У керамичкој продукцији Љуљака урезана орнаментика се
појављује тек у хоризонту Љуљаци II, који би релативно-хро-
нолошки одговарао Панчево-Омољица фази по Н. Тасићу, или
Ватину II по М. Богдановићу (Н. Тасић, 1974: 212; М. Богдано-
вић, 2010: 108.). У питању су биконичне зделе разгрнутог врата
и обода и двоухи пехари типа Д-1, док се орнаментика своди
на једноставно линерано украшавање; кратке косе, укрштене

зарезе, орнаменте рибље кости, хоризонталне и цик-цак, пара-

лелне линије, којом се најчешће украшава простор изнад
оштро преломљеног трбуха, прстенасти трбух и дрске двоухих
пехара и здела (М. Богдановић, 1986: 60. Т. II. 4, 6. 170. 97). Овде
треба додати и неколико двоухих и једноухих пехара пронађе-
них у ватинском хоризонту на неолитским насељима у Винчи,
као један двоухи ватински пехар из старијег хоризонта у По-
повом Салашу, који највероватније припадају хоризонту Пан-
чево-Омољица фазе или Ватину II. Ради се о пехарима на та-
бли XV, обележеним бројевима 4, 5 и 6 и сл. 22 из 1984 и 1983.
године, који су украшени на трбуху фризном композицијом,
коју затварају паралелне, хоризонталне линије, а чија су ме-
топска поља испуњена низовима, наизменично постављених
троуглова од тачкастих орнамената и раздељена вертикално
урезаним линијама, односно урезаним тракама, шрафираним
мрежом вертикалних зареза, орнаментима рибље кости и не-
сигурно изведеном криволинејном орнаментиком; таласасти
зарези, волуте и спиралоидни увоји. То би за сада била нај-
ранија појава криволинејне и спиралоидне орнаментике, на
керамичком посуђу ватинске културне групе (Tasić N, 1984: T.
XV. 4, 5, 6. 1983: Sl. 22).
Керамичка продукција из хоризонта Љуљаци III, која по Та-
сићевој релативно-хронолошкој подели ватинске културе од-
говара класичној фази ове културе или Ватину III по М. Богда-
новићу садржи, све стилске карактеристике релевантне за
утврђивање хронолошких односа између ватинске и култура
раног бронзаног доба егејског света. На двоухим и једноухим
пехарима типа Д-1 и Д-2 може се испратити богат и разновр-
стан репертоар урезане орнаментике, посебно онај који се од-
носи на урезане кругове, разне врсте спирала, врежа и тачкасту
орнаментику, која је карактеристична и за ватинску културу и

за микенске утицаје (М. Богдановић, 1986: 62. и д. ил. 96.. 97. 18.
181.)
Богата урезана орнаментика са керамичког посуђа ватинске
културе, као и културне групе Дубовац-Жуто Брдо, углавном,
је забележена на предметима од кости и рога и тореутским
производима пронађеним на простору око Ватина, као и на
простору Vatya и Fizesabony културе у Мађарској и југозапад-
ној Словачкој. Занимљиво је да поменута орнаментика; тач-
касти убоди кружићи и кругови,волуте вреже и спирале које,
изузев, ватинског хоризонта у Винчи, није забележена на пре-
метима од кости и рога и предметима од бронзе пронађеним
на локалитетима ватинске културе јужно од Саве и Дунава,
као и на локалитетима у Бачкој. За коштане налазе из Винче
могло би се реци да припадају групи украсних предмета, мада
не треба искључити и њихову утилитарну намену. Предмети
су прекривени мрежом угравираних концентричних кругова,
који подсећају на метопски раздељене фризне композиције
(Н.Тасић, 1984: Т. XVIII. 12.). Репертоар предмета од кости и ро-
га који је пронађен у околини Ватина је разноврснији и бога-
тији. Поред дршки, шила, запона, пршљеника и коштаних
псалија, са простора Ватина потичу; огрлице правоугаоне и
кружне плочице, привесци и наруквице. Орнаментална ико-
нографија на поменутим предметима од кости и рога, такодје,
је богатија и разноврснија. Заједно са угравираним круговима
и тачкастим орнаментима појављују се; хоризонталне и меан-
драсте, паралелне линије лучно-елипсоидни мотиви, који са
већ поменутим угравираним круговима и тачкастим орна-
ментима образују сложене композиције препознатљивог
ликовног израза. У поређењу са налазима од кости и рога из
Винче представљају потпуно формирану орнаменталну ико-
нографију која ће се у идентичном облику појавити на просто-

ру Мађаровице културе у југозападној Словачкој, а која најве-

роватније припада постватинском културном комплексу (M.
Novotna i B. Novotny, 1984: T. LXXXVI).
Од предмета од бронзе најзанимљивији су; равне, бојне се-

кире и троугаони бодежи пронађени у Ватину, Великом Гају,
Поповом Салашу, али и далеко на северу и североистоку на
простору Vatya, Fizesabony, Kostany, Kozsider, Madjarovice и
Aunjetizt културе, у Мађарској, Словачкој и Шлезији. Секира
из ватина карактеристична је по усаднику, који је највероват-
није моделован од увијеног бронзаног лима и једноставној
урезаној орнаментици, која прати обрисе секире. Примерак са
простора Vatya културе има чистију и прецизније моделовану
форму; ребрасто моделован усадник је прстенасто ојачан на
крајевима, док је линеарна орнаментика суптилније изведена.
Бојна секира која потиче са простора Fizesabony културе доку-
ментује још развијенији тип ове врсте оружја.Чисто и меко из-
ведена форма секире указује на занатско умеће. Усадник до-
бија равну форму и уместо рељефно обликованих ребара,
визуелне ефекте и потпун утисак допуњује фина урезана деко-
рација. Тело секире такодје је украшено сноповима, паралел-
них танких линија, док су глава и усадник додатно украшени
назубљеним троугаоним мотивима. Бојна секира пронађена
на простору Kozsider културе могла би да представља завршну
етапу у развоју секира овог типа. Типолошке промене су при-
метне; горња страна секире уместо сечице трансформише се у
заобљено профилисан чекић. Усадник је масиван и конично
профилисан ојачањима. Доња страна секире је лучно скројена
и има равну сечицу. Орнаменталну декорацију, поред фино
изведене линеране орнаментике, чине и тачкасти убоди, угла-
сти мотиви од снопова урезаних линија, снопови таласастих

линија и геометријске шрафуре (N. Tasić, 1974: T. XXV. 19; T.

Kovacs, 1984: LX. 10. LXVIII. 10.).
Бодежи троугаоног облика са плочицом за причвршћивање
дршке, свакако, спадају у најпознатију врсту оружја у раном
бронзаном добу балканског полуострва и карпатског басена.
Пронађени су на простору ватинске, мориске и Nadjrev култу-
ре, затим на простору Vatya, и Fizesabony културе, као и на
простору Kostany групе, Aunjetizt, Hurbanovo и Kosider култу-
ре. Бодежи троугаоног облика имају стањене ивице и ојачан
средишњи део. Ојачања су наглашена жљебљењем или ребра-
стим испупчењима. На горњем делу бодежа, обично, се налази
лепезаста плочица са перфорацијама за причвршћивање др-
шке. Старији облици изузев ребрастих ојачања, уколико се,
уопште, ова ојачања могу сврстати у пластичну декорацију,
обично су једноставне геометријске форме, без икаквих украса
и орнаментике, док је на оним млађим, а посебно на онима
који припадају развијеним фазама Vatya и Fizesabоny културе,
поред пластичне, може запазити богата и сложена урезана де-
корација. На налазима са простора Vatya културе пластична
ребра, у неколико нивоа, разуђују основну масу бодежа, а уре-
зана орнаментика, од снопова фино урезаних, танких линија
формира троугаони мотив у коме се налази низ висећих, шра-
фираних троуглова. Урезана орнаментика на бодежима тро-
угаоног облика Fizesabony културе документују орнаменталну
иконографију типичну за керамичку продукцију завршних
етапа класичне фазе ватинске културе, односно Ватин III, али
и за керамичку продукцију инкрустоване керамике типа Ду-
бовац-Жуто Брдо, као и за предмете од кости и рога и тореут-
ске производе Vatya културе. Међутим, бодеж из Гаја, украшен
мотивом у облику кружног исецка, који чини низ једноставно
угравираних волута и тачака, по начину како је орманетални

мотив изведен и организован, највероватније документује по-

четну фазу у развоју гравиране орнаментике на троугаоним
бодежима, а посебно у односу на троугаоне бодеже пронађене
на просторима Vatyа и Fizesabony културе. Пажљивијом стил-
ско-типолошком анализом може се закључити да постоји вео-
ма блиска стилско-типолошка сродност између волута са дво-
ухих лончића и пехара, пронађених у хоризонтима Панчево-
Омољица фазе, односно Ватина II и волуте са троугаоног боде-
жа из Великог Гаја (N. Tasić, 1974: XXV. 17; T. Kovacs, 1984: LXIII.
15. LXVIII. 7.).
Из литературе је познато да за већину предмета од кости и
рога и тореутске производе ватинске културе не постоје по-
уздани подаци о условима налаза, па цак и када се зна да по-
тичу из ватинских хоризоната. Они се само широко могу веза-
ти за ватинску културу, као што је то случај са предметима од
кости и рога и предметима од бронзе пронађеним у Винчи По-
повом Салашу, на Гомолави и у Ватину (N. Tasić, 1984: T. XVIII.
Abb. 5.6–8.).
Ако се орнаментика урезаних кругова са убодима, волуте,
затим спиралоидна орнаментика и орнаментика урезаних
врежа појављује крајем Панчево-Омољица и током класичне
фазе ватинске културе (Ватин II и Ватин III по М. Богдановићу)
и на простору инкрустоване керамике типа Дубовац-Жуто Бр-
до, а сасвим .је извесно да су обе иконографије урезане орна-
ментике, на предметима о кости и рога и предметима од брон-
зе, позајмљене из керамичке продукције ватинске и културе
инкрустоване керамике типа Дубовац-Жуто Брдо, онда се оне
могу датовати у временски распон између краја Панчево-
Омољица и краја класичне фазе ватинске културе, док њихово
културно тумачење, на основу орнаменталне иконографије ву-
че на старију ватинску иницијативу, која је стилски јединстве-

на и чврста, без обзира на врсте материјала и предмета, стра-

тиграфски и релативно-хронолошки јасно дефинисана и која
је, у даљем развоју допуњена и обогаћена декорацијом ватин-
ске и инкрустоване керамике типа Дубовац-Жуто Брдо.
Овде треба поменути и троугаоне бодеже са простора
Fizesabony културе украшене мрежом нешрафираних и шра-
фираних ромбоидних мотива (T. Kovacs, 1984: LXVIII. 1). Тро-
угаони и ромбоидни, урезани, мотиви појављују се у керамич-
кој продукцији на простору Verbricoara, Nadggrev, Hatvan,
Vatya и Fizasabony културе, као и на простору Madjarovce и
Kozsider културе (N. Tasić, 1984: T. XIX. 3. 4; N. Kalics, 1984: T.
LXIII 19. T. LV. 7; T. Kovacs, 1984: LXII. 8. 13. T. LXV. 3. 9. 12. 15; N.
Novotna и B. Novotny, 1984: LXXXVI 5. 12; T. Kovacs 1984. T.
XCVII. 4). Ова врста геометријског стила није заступљена на
археолошком мaтeријалу пронађеном на простору ватинске
културе, а до сада се није показало, да се у било ком облику,
овај геометријски стил појављује заједно са урезаном орна-
ментиком ватинске културе. Цео тај тврди, геометријски стил
могао би се дефинисати као стил култура раног бронзаног
доба карпатског басена, поготову сто је поменути геометриј-
ски стил, ако се изузму ватински утицаји, у потпуној равноте-
жи и складу са стилским репертоаром керамичке продукције,
репертоаром предмета од кости и рога и стилским репертоа-
ром предмета од бронзе, који потичу са простора карпатског
басена.
Савремена археолошка истраживања показују да су се рела-
тивно-хронолошки, па и оквири апсолутне хронологије ватин-
ске културне групе битно изменили. Њено трајање, посебно
после истраживања на Милица Брду у Љуљацима, на Мајуру
код Јагодине и присуства елемената ватинске културе на кера-
мици из хоризонта Бубањ-Хум III, на Бубњу код Ниша, вре-

менски, се може везати за време трајања раног бронзаног доба

југоисточне Европе. Ранија релативно-хронолошка тумачења
ватинске културне групе и њено везивање за развијено, одно-
сно средње бронзано доба, већина аутора је, поред стилско-ти-
полошких карактеристика на покретном археолошком мате-
ријалу користила,за своје тезе о везама са егејским светом и
микенским утицајима. Данас се тешко може одбранити ми-
кенска сеоба, управо због релативно-хронолошких односа
двеју култура. Наша ватинска припада раном, а микенска пре-
лазном периоду, односно средњем бронзаном добу.
Временске разлике потврђене су и у апсолутној хроноло-
гији. На основу калибрираних датума хоризонти Љуљаци I,
односно Ватин I по М. Богдановићу може се датовати у време
између 3000. и 2850. BC године. Хоризонту Љуљаци II или Ва-
тин II одговара време између 2850. и 2750. BC године, док би се
хоризонт Љуљаци III или Ватин III, за који, на жалост, нису вр-
шене радио-карбон анализе, могао, датовати у време између
2750. и 2550. BC године.
Данас се поуздано може говорити о пореклу, развоју и ши-
рењу ватинске културе. Прве појаве ватинске културе забеле-
жене су на простору централе Србије, Поморавља и на једном
делу западне Србије на ста указује покретан археолошки мате-
ријал пронађен у преватинским и протоватинским хоризон-
тима на Милица Брду у Љуљацима, на Мајуру код Јагодине и
у хоризонтима Бубањ-Хум III културе, на Бубњу код Ниша,
као и налази у хумци на Савином Лакту код Пријепоља, а који
се сви заједно могу приписати првој, најранијој фази ватинске
културе, Ватину I. Ватин II је фаза успона, јачања, а у исто вре-
ме и фаза сирења ватинске културе. Она обухвата простор цен-
тралне и западне Србије, Поморавље, Бачку и Банат и обје-
дињује хоризонте Љуљаци II и Панчево-Омољицу. Ватин III

означава процват ватинске културе, са којим започиње велика

сеоба, према окружењу, али далеко и дубоко на простор култу-
ра раног бронзаног доба карпатског басена и доњег Поду-
навља; Vatya, Fizesabony, Madjаrovice, Kozsider и других, о чему
најбоље сведоци археолошки материјал ватинске културе про-
нађен на простору поменутих култура. Везу између Доњег По-
дунавља и Егеје не треба доводити у питање. Она је исто толи-
ко реална, колико је била реална у микенској сеоби. Разлика
једино постоји, што се она у овом случају, користи као путоказ
за ватинску сеобу.
Богдановић, М. (1986). Љуљаци – насеље протоватинске и ватинске
културе
Bogdanović M. (1996). Mittelserbien in der Bronzezeit und die Вattina
Kultur in he Yugoslav Danube Basin and the Nieghbourings Regons
in the 2nd Millenium BC.
Богдановић, М. (2010). Преиспитивања у рекострукцији праисторије
Србије (рукопис).
Bona, J. (1965). The Peoples of Southern Origin of the Early Bronze in
Hungary I–II. У: Alba Regia 4/5.
Foltiny, S. (1962). Mykenae and Transylvania. Hung Quarterly II.3–4.
Гарашанин, М. (1973). Праисторија на Тлу Србије
Garašanin, M. (1984). Vatinska grupa u Praistorija jgoslovenskih zemalja.
Giric, M. (1984). Die Maros Kultur. In Kulturen der Fruhbronzezeit des
Karpatenbeckens und Nordbalkans.
Грбић, М. (1958). „Постанак ватинске грнчарије“. У: Старинар (св.
VII–VIII).
Hachman, R. (1957). Die fruhe Bronzezeit im Westichen Ostegebiet und
ihre Mittel und sudosteuropischen Becziehungen.
Horedt, K. (1960). Subenbirgen und Mykena Novelles études d’histoire. 2
Јовановић, Б. (1970). „Апсолутни датуми раног бронзаног доба југо-

источне Евопе“. У: Старинар (св. XX).

Kovacs, T. (1984). „Вatya kultur, Fizesabony kultur“. У: Kulturen der Fruh-
bronzezeit des Karpatenbeckens und Nordbalkans.
Kalics, N. (1984). „Die Somogyvar, Nagyrev, Hatvan Kultur“. У: Kulturen
Der Fruhbronzezeit des Kaptaenbeckens und Norbalkans.
Morintz, S. (1978). Contributtii archeologie la Stori Tracilor timpurii.
Mozsolics (1968). Goldfunde des Depotund horizontes von Hajdusamson
Novotna, M. и Novotny, B. (1984). „Die Kostany Grupe, Aunjetitzer Kultur,
Hurbanovo Typs“. У: Kulturen der Fruhbronzezeit des Karpaten
Beckens und Nordbalkans.
Tasić, N. (1973). Bronzano doba u Praistorija Vojvodine.
Тасић, Н. (1983). Југословенско Подунавље од индоевропске сеобе до
продора Скита.
Tasic, N. (1984). „Vatin Kultur, Die Verbricoara Kultur“. У: Kulturen der
Fruhbronzezeit des Karpatenbeckens und Nordbalkans.
Вinski, K (1973). Kultura polja sa Zarama u sjevernoj Hrvatskoj
Вladar, J. (1973). „Osteuropische und Mediterrane Einfluse“. У: Gebiet Der
Slowakei warend der Bonzezeit SIA. XXI.
MILENKO BOGDANOVIĆ
The cultural group of Vatin

and the Mycenaean influences
M. Garasanin represented the theory of the Mycenaean influences in

his Prehistory on the territory of Serbia when treating the chronology of
the cultural group of Vatin. Decorative objects made from bone and horn
adorned with the engraved circles and spirals he relates with the wide
Mycenaean influences. At a later time, M. Garasanin still holds to his
ground in the Prehistory of the Yugoslav countries from the year 1983,
without regard to the opinion of Tasic that there exist perceptible chron-
ological differences between the culture of Vatin and the cultures of the

spaces of the Mycenaean world. Now, Garasanin establishes the connec-

tion between the culture of Vatin and the cultures of the spaces of the
Mycenaean world through the miniature vertebra-shaped clay artifact
from Vatin with the engraved letters and ceramic small plates with the
written records made with the Mycenae Crete script.
However, recent explorations, especially in Gradina (Slavic word for a
fortified town) in Ljuljaci, at Majur in Jagodina, as well as reexamination
of the archaeological materials from the horizon Bubanj-Hum III cultural
group and ceramic material found in the tumulus at Savin Lakat, near Pr-
ijepolje indicate that the culture of Vatin was formed on the space of cen-
tral Serbia, encompassing also some parts of Serbia and Pomoravlje (land
along the river Morava), on the late Vinca culture substratum and indige-
nous cultures of the Copper Age. Additionally, the development of the
style of Vatin can be gradually and reliably traced, including also the rel-
ative chronology, especially when the ceramic artifacts are in question.
Objects made from bone and horn and toreutic products, according to the
absolute chronology, precede the cultures of the world of Troy, Mycenae
and Crete. Only a question is posed if the analogy can be drawn between
some of the styles of the ceramic artifacts and toreutic products earthed
on the space of the cultural complex of the World of Mycenae and Crete
and the archaeological materials of the cultural group of Vatin.
Key words: culture of Vatin, Central Serbia, Pomoravlje (land along the
river Morava), Mycenaean world


УДК: 811.133.1’373-6
811’373.6(4)
„CHEVAL“ И „КОЊ“
L’ORIGINE DU MOT CHEVAL
БОБАН M. СТАНОЈЕВИЋ1
ФИЛОЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У ПРИШТИНИ
Апстракт: Аутор даје преглед досадашњих теорија о поре-

клу речи „cheval“, указујући на тешкоће у трагању за тачном
етимологијом.
Кључне речи: cheval, коњ, етимологија
Етимологија речи „cheval“ – коњ, у француском језику, до-

некле је одавно утврђена: cheval потиче од латинске речи
caballus, са сличним значењем, која се помиње у текстовима
1. matejstanojevic@gmail.com
БОБАН M. СТАНОЈЕВИЋ 307

већ од првог века п. н. е. Реч је доживела сасвим правилну гла-

совну еволуцију у француском, и у том погледу нема тајни: к
се испред а палатализовало, б између самогласника је ослаби-
ло у в, док је ненаглашени наставак нестао; вокал а је, према
томе је ли се налазио у отвореном или затвореном слогу и да
ли је био под нагласком, доживео правилну еволуцију, при че-
му је прво а, ненаглашено и у отвореном слогу иза струјног
сугласника доживео даљу еволуцију у немо е. Први пут се
среће у текстовима на француском у Песми о Роланду, из 1080.
године. Реч „cheval“ има когнате у свим осталим романским
језицима, тако да се њено порекло из латинског језика чини
несумњивим. Уосталом, сачувани су помени речи код Луки-
лија, Вара, Хорација, Сенеке, Јувенала. (О. Л. Р. 1968), при чему
поменути аутори не наводе да је реч о туђици.
Тешкоће настају када покушамо да кренемо даље у про-
шлост. Латински је располагао са још неколико речи за појам
коња2, али је equus, чији се рефлекси препознају у грчком
híppos, Skt. áśva, била немаркирана и најраширенија у тексто-
вима: скоро је извесно да је caballus имао маркирано значење,
у смислу „товарни коњ, рага“, негде до другог века н. е., када је
почео потискивати старију реч. (Адамс, 2007: стр. 254)
Почетни закључак је био да је реч преузета из континентал-
ног келтског. Најпре, у келтским језицима су постојали когна-
ти: capall у ирском, cavall у старобретонском, ceffyl у велшком
(Дотен, 1915: стр. 85) и, уосталом, реч је реконструисана за про-
токелтски као *kaballo-. Такво објашњење се чинило разумним
с обзиром на то што су Гали били коњанички народ, суседи
2. Од којих су mannus и pareveredus поуздано позајмице из келтског. Mannus
штавише означава врсту малих, хитрих коња пореклом из Галије. За veredus
и paraveredus види Матасовић, 2009.
308 БОБАН M. СТАНОЈЕВИЋ

„Cheval“ и „коњ“
Римљана, и што су у келтским језицима постојале бројне речи

за коња; следеће основе су реконструисане за коња у прото-
келтском *adφastr(j)o-, *ekwo-, *kaballo-, *marko-, *markā-,
*woreido-, док Дотен наводи речи caballus, marca, mannus,
veredus, paraveredus, а знамо још и за konkos, (Дотен, 1918: стр.
29) као и за антропониме вероватно изведене из тог корена
Cancius, Cancilus (Матасовић, 2008: стр. 54), те, даље, Caballos,
Rocabalus и Caballius, и топонониме Cabillonum и Cabellio од
caballos. (Деламар, 2003)
Међутим, иста реч је потврђена и у грчком језику, и то већ у
четвртом веку п. н. е., у облику kabállēs (Шантрен, 1968). Ако се
латинска позајмица из галског чинила вероватном, теже је би-
ло успоставити везу између грчког и галског, без обзира на
бројне културне додире Грка и Гала и постојање грчких коло-
нија на југу Галије. У једном се тренутку помислило да су келт-
ске речи потекле из латинског, што је по облику било могуће,
и што би решило део тешкоћа у потрази за пореклом те речи.
Реч је могла од Грка прећи Римљанима, а од Римљана Галима.
Meђутим, у острвском келтском реконструисани етимон је био
*cappallos, са другачијим консонантизмом, и морало се одуста-
ти од те претпоставке.
Проблем се даље усложњава постојањем когната не само у
иранским језицима (персијски kaval), већ и у словенским –
*kobyla, што се напомиње у свим горе поменутим етимоло-
шким речницима латинског, док се у Шантреновом речнику
порекло грчке речи даље не истражује. Уобичајена је претпо-
ставка, коју износи између осталих Валде и коју Фасмер при-
хвата, да је у питању путујући термин, вероватно пореклом из
старобалканских или анадолских језика. Такво решење не тре-
ба одбацити, мада досад нема потврде у ономе мало што зна-
мо из анадолских језика, где се појављују само когнати латин-

ског equus, како у хетитском (*ekko-), тако и у лувијском

(azuwa) (Клокхорст, 2008: стр. 10, 237–238), док нема правих по-
тврда у штурим остацима балканских језика. Уосталом, „пу-
тујући термин“ је формулација на коју се компаратисти редов-
но позивају кад не могу доћи до решења.
Када је словенски когнат у питању, и Валде, и Фасмер су
сматрали да речи коњ и кобила потичу од истог корена. Такво
решење прихвата и Р. Матасовић, и изводи коњ од праоблика
*kobnyo- > *komnyo-, одбацујући, као и А. Лома, везу са галским
на коју се позива Трубачев. (Матасовић, 2008: стр. 54)
Други научници, пак, сматрају да су те речи различитог по-
рекла. Мелори и Адамс изводе корен речи коњ од *kem, шут,
док Трубачев иде даље, сматрајући да komońъ и konъ имају
различито порекло: прва би реч била ономатопеја, друга
позајмица од келтског konkos, „првобитно у виду *konьkъ, где
би -ьkъ било схваћено као деминутивни суфикс и као такав од-
бачено“. Лома указује на слабост такве концепције, логично
наводећи да би словенска посуђеница гласила *ko̜kъ (Лома,
2003: стр. 35).
И Александар Лома се бавио проблемом порекла речи „коњ“

(Лома, 2003), при чему је понудио оригинално и маштовито
решење, засновано на дубоком познавању устаљених структу-
ра у индоевропској епици. Као и Трубачев и Адамс, Лома
сматра да су речи за коња и кобилу различитог порекла – што
не би било ништа необично, и романски језици су речит све-
док такве појаве (caballos : iumenta, equa, caballa) – и изводи
коњ од индоевропског *pḱo-moni , „руноврати“.

Од наших аутора, нешто више се тим проблемом бавио и

Никола Јеремић, који повезује реконструисани корен речи
коњ са коб > *kob, сматрајући да је назив коња, као хтонског
бића, рано табуизиран код Словена. (Јеремић, 1993: стр. 78)
Ваља напоменути да су његова разматрања опширна и веома
интересантна у једном ширем склопу.
Наравно, упоредна граматика и етимолошка реконструк-
ција имају своја ограничења, која су углавном добро позната.
Определити се између решења које нуде Валде, Фасмер, Мата-
совић и Јеремић, с једне стране, и решења до којег долази Лома
је немогуће. Свако од њих има својих предности, али опште-
позната је истина да је језик историјска категорија у којој спре-
га између истине и логике није примарне природе, и да мето-
долошки обзири нису залог исправности решења.
Међутим, како год да реконструишемо етимон речи коњ,
остаје потенцијална веза између kobyla > *kabula и caballos. Тај
однос би могао бити проблематичан за Јеремићеву рекон-
струкцију – која се од осталих разликује по томе што је екс-
плицитна: наиме, корен *kob- је присутан у галским антропо-
нимима, са о а не а: Vercobius, Cobnertos, Cobrūnus и, или је реч
о раној келтској позајмици из језика у којем долази до проме-
не о у а – падају напамет ирански језици, где, према Бругма-
новом закону, о у отвореном слогу прелази у а3, – или *kobyla
и caballos нису у вези, или Јеремић греши у одређивању коре-
на. Такође, уколико је позајмица, веома је тешко усагласити
галску и прасловенску реч. Теорија по којој је *kobyla реч бал-
канског порекла такође је мало вероватна: тешко је видети на
3. Знамо да је у једном раздобљу у прасловенском фонолошком систему не-
достајало о, али је тешко поставити апсолутне временске оквире за то, а
обично претпостављени оквири се не поклапају с појавом речи caballus.

који начин су је Словени позајмили, што би морало да се деси

у раном прасловенском периоду4. Затим, уобичајено је да се
корен *koby- успоређује с ранолатинским *cabо, -ōnis, при чему
Јеремићева реконструкција опет постаје проблематична, у
оквиру садашњих језичких спознаја, због вокализма почетног
слога.
С друге стране, чини се да Јеремић, као и Лома на нешто
другачији начин, указује на ваљане, релевантне антрополошке
чињенице, чињенице који су и остали поменути лингвисти
имали прећутно у виду. Уосталом, познато је да коњ заузима
хронолошки последње место у низу змија – дивљи вепар – бик
– коњ, као кључна хтонска животиња.
Наравно, скромна знања аутора овог чланка не дозвољавају

да разреши дилеме које су мучиле неколико генерација еруди-
та. Да би се проблем у потпуности сагледао, потребно је много
потпуније познавање језика и дијалеката – и међусобних од-
носа народа који су их говорили – на подручју северне и ис-
точне Европе у антици, при чему, у овом тренутку, нити зна-
мо колико је језика нестало, нити знамо тачну генезу и
међусобни однос бројних античких народа. Докле год нове
чињенице не искрсну и наша се слика о народима који су жи-
вели северно од Дунава не избистри, остаће извесна нелагод-
ност пред недореченошћу дела постојећих решења.
АДАМС, 2007: Adams, J.N. (2007). The regional diversification of Latin 200
4. Аутор не искључује такву могућност, као ни могућност позније позајми-

це те речи.

BC – AD 600. Cambridge: Cambridge University Press.

ШАНТРЕН, 1968: Chantraine, P. (1968–1980). Dictionnaire étymologique de
la langue grecque. Paris: Éditions Klincksieck.
ДЕЛАМАР, 2003: Delamarre, X. (2003). Dictionnaire de la langue gauloise.
Paris: Éditions Errance.
ДОТЕН, 1915: Dottin, G. (1915). Manuel pour servir à l'étude de l'antiquité
celtique. Paris: Librairie ancienne Honoré Champion.
ДОТЕН, 1918: Dottin, G. (1918). La langue gauloise. Paris: Librairie C.
Klincksieck.
КЛОКХОРСТ, 2008: Kloekhorst, A. (2008). Etymological Dictionary of the
Hittite Inherited Lexicon. Leiden / Boston: Brill.
ЛОМА, 2003: Лома, А. (2003). „Прасл. *komońъ ’коњ’“. У: Јужнословенски
филолог (LIX; стр. 35–38). Београд: САНУ.
МАТАСОВИЋ, 2008: Matasović, R. (2008). Poredbenopovijesna gramatika
hrvatskoga jezika. Загреб: Matica Hrvatska.
МАТАСОВИЋ, 2009: Matasović, R. (2009). Etymological Dictionnary of Proto-
Celtic. Leiden, Boston: Brill.
О. Л. Р. 1968: (1968). Oxford latin dictionnary. Oxford: Oxford University
Press.
ЈЕРЕМИЋ, 1993: Јеремић, Н. (1993). Српска земља Бојка. Земун: ИПА
„Мирослав“.
BOBAN STANOJEVIĆ
L’origine du mot „cheval“
Une revue des théories proposées pour l’étymologie du mot „cheval“

révèle clairement les difficultés quant à l’origine de ce mot. Supposer
qu’initialement ce mot est un terme „itinérant“ est une solution maladroi-
te aux problèmes posés par notre connaissance plus qu’imparfaite de no-
tre passé linguistique et par notre ignorance des différents langages parlés
sur le sol européen au nord du Danube – et des peuples qui les utilisaient

– pendant l’antiquité.
Mots clés: étymologie, cheval

УДК: 903.4 ’’634’’(497.11)
ПРАИСТОРИЈСКО НАСЕЉЕ У
СТАПАРИМА
Prehistoric settlement in Stapari near by Uzice
ЉИЉАНА МАНДИЋ1
НАРОДНИ МУЗЕЈ УЖИЦЕ
УЖИЦЕ
Апстракт: Праисторијско насеље на Стапарској Градини

траје у континуитету током IV и III миленијума пре н.е.
Најстарије насеље припада винчанској култури. Имало је над-
земне куће од плитара са облицама и кољем са премазом гли-
не и сачуване подове који су такође премазани глином и за-
печени. У насељу су нађени фрагменти керамике млађег
неолита, фигурине, камене и коштане алатке. Посебно се из-
дваја кремена радионица. – Пехари са две тракасте дршке које
1. mmandic@nadlanu.com
ЉИЉАНА МАНДИЋ 315

полазе од обода припадају млађем слоју насеља из периода

бубањско – хумске културне групе. Позноенеолитско насеље
постоји и траје током баденске и костолачке културе. Нај-
млађи слој вучедолског насеља оштећен је спирањем
земљишта и земљорадничким радови. Млађа насеља имају
делимично сачуване остатке кућа, опредељена су превасход-
но на основу фрагмената керамике.
Кључне речи: Велика стапарска Градина, градинско насеље,
насеље винчанске културе, насеље баденске културе, насеље
вучедолске културе, керамика, неолитске фигурине, камено
оруђе, кућни леп, подови кућа.
На Великој Стапарској Градини у селу Стапари, недалеко од

Ужица, обављена су сондажна археолошка ископавања у пе-
риоду од 1956 до 1960. године. Археолошка ископавања обавио
је Републички Завод из Београда. Археолошким радовима ру-
ководила је Александра Јуришић. Сарадник на истраживањи-
ма био је Борислав Јовановић.
„Стапарска Градина је узвишење са падинама према истоку
и североистоку, остале стране су оштре, стеновите. На северној
страни Велика Градина је благим превојем спојена са Малом
Градином. Са јужне стране Градине протиче Ђетиња, а са ис-
точне стране тече поток Мегара. На западној страни Градине
налази се средњевековно утврђење. У кампањи 1956. године
обављени су сондажни радови, у сонди II отворени су квадрати
А, B; C; D; E; F2.“
На Великој Градини у Стапарима откривено је вишеслојно
праисториско насеље.3 На неким местима културни слој је у
2. Подаци из дневника Александре Јуришић за 1956. годину.
316 ЉИЉАНА МАНДИЋ

Праисторијско насеље у Стапарима
просеку дебео до 3 m и 3.5 m Најстарије насеље припада вин-

чанској култури, одговара Винчи на дубини 6 m.
Насеље винчанске културе
Културни слој дебљине до 1. 30 m у кв. А на дубини 1.10

јавља се кућа 1 која је одређена као кремена радионица са ком-
пактним лепом, окресаним каменим иверјем од алатки, мно-
штвом кремених ножића, секира и коштаних алатки.
У кв. В, у слоју смеђе земље, на дубини 0.60 m, у слоју црвен-
касте земље која је овде здравица издваја се културниу слој
смеђе боје са остацима кућног лепа са отисцима греда полу-
кружног облика, који представљају остатке куће 2 која припада
млађем неолиту.
У кв. C, D, E и F налазе се остаци зидног кућног лепа и пода
неолитске куће.
У кв. С терен има пад. На дубини 1.50 m. слој од 5-ог до 8-ог
откопног слоја има карактеристике неолитског насеља. Овде
су пронађени бројни фрагменти неолитске керамике и на ду-
бини 0.90 m откривени су остаци пода куће млађег неолита.
У кв. D копано је до 16 о.с. Откривена је основа неолитске
куће испод кућног лепа млађе енеолитске куће. Нађени су ко-
мади угља, бројни фрагменти керамике.и животињске кости.
У кв. Е у 15 о.с. откривен је део неолитске куће у дужини око
1 m, са комадима кућног лепа и угљенисана језгра облица и
коља. У овом слоју бројни су налази окресаног иверја који је от-
3. Овај рад обухватио је истраживачки део рада аутора на теренској доку-
ментацији, археолошком и студијском материјалу у депоу Народног музеја
у Ужицу који се односи на истраживања на Стапарској Градини у 1956. годи-
ни.

пао приликом окресивања и обраде камена, као и фрагменти

керамике.
У кв, F од 6 о.с. налазе се остаци винчанског насеља. Основа
куће није откривена. Нађени су комади лепа, угљенисане
облице зидног плетера кућа и леп са отисцима коља већих ди-
мензија. На основу ових налаза неолитске куће су надземне са
зидовима од плетера. Сачувани су отисци већег коља које је
имало полупречник 8 сm, дебљина зида била је до 30 сm. Зидо-
ви су унутра премазани глином која је измешана са ситним
шљунком. Куће су имале релативно дебеле зидове али су
трошне, што се да видети из сачуваних комада зидног лепа.
Под је од набијене земље без премаза. Под је доста оштећен
каснијим укопавањем.
Керамика винчанског насеља заступљена је углавном са
фрагментима биконичних здела које су споља кенеловане. У
насељу је нађено доста камених алатки и животињских ко-
стију.
Налази фрагмената пехара са тракастим дршкама које пола-
зе од обода припадају керамици културе Бубањ-Хум.
На слој винчанског насеља наслојава се позноенеолитско на-
сеље баденске и костолачке културе. Најмлађи слој насеља на
Градини припада вучедолској култури.
Терен на Стапарској градини има пад, најмлађи слој насеља
вучедолске културе веома је оштећен, препознатљив је по на-
лазима фрагмената керамике. Овај слој настаје на позно-
енеолитском насељу баденске и костолачке културе.
Насеље баденске културе
Покретни археолошки налази, на првом месту керамика,

откривају постојање баденског насеља позног енеолита на Ста-

парској градини. Културни слој са остацима објеката из овог
периода становања на Градини није сачуван.
На основу датума апсолутне хронологије баденска културна
група у Посавини и Подунављу опредељена је у другу полови-
ну IV миленија пре н. е. и почетак III миленијума пре н. е. Уко-
лико са упореди са апсолутном хронологијом баденског на-
сеља на Гомолави које више нагиње на основу карактеристика
покретног археолошког налаза у другу половину IV миленију-
ма пре н.е. дакле старији датум по коме се опредељује баден-
ска култура, паралелно са хоризонтом Болераз –Чернавода III,
што одговара оквирно другој половини IV миленијума пре н.е.
У насељу овог хоризонта налазе се фрагменти већих судова
шоља или врчева украшени паралелним редовима плитких
правоугаоних отисака, аналогна са керамиком Гомолавe која је
опредељена у млађу фазу III а1 тип Fonyód.4 Керамика ове фазе
украшена је такође плитким канелурама, утиснутим јамица-
ма и урезаним линијама. Фрагменти керамике украшени са
хоризонталним, косим или вертиканим канелурама нађени су
у кв. А у 4 о. с., а вертикалне шире канелуре на унутрашњој
страни суда у кв. С.у 4 о. с.
На Стапарској Градини у Сонди II, у кв. С у 3 о.с. нађен је
фрагмент обода већег лонца украшен отисцима прста у пла-
стичној траци. Такође, у кв. Е у 1 о.с. нађен је сличан фрагмент
лонца са пластичном траком украшен отисцима прста. као и
налаз из површинског слоја у кв. D.
Налази фрагмената већих судова, лонаца који су на ободу
украшени са једном или две пластичне хоризонталне траке са
дубоким утискивањем прста а површина суда углачана, одго-
4. P. Roman, I. Németi, 1978, pl.29, 2

вара старијој фази Болераз групе Баденске културе, аналогно

налазу из куће 15 са Гомолаве, из нивелационог слоја косто-
лачке културе фазе III б 1.5
Насеље костолачке културе
На Стапарској градини издваја се слој позног енеолитског

насеља које настаје на хоризонту винчанског насеља, на дуби-
ни Винча око 6 m, који се на основу керамике опредељује у слој
костолачке културе.
Није у целости откривена основа ниједне куће да би се мо-
гао реконструисати облик куће. О кућама овог хоризонта може
се говорити на основу сачуваних конструктивних делова кућа;
сачувани подови са субструкцијом, отисци зидова у негативу
са остацима стубова и коља у пресеку кућног лепа. Много ви-
ше, овај слој опредељује керамика која је заступљена у насељу
овог периода. На традицији баденског насеља и даље је за-
ступљена керамика: претежно зделе, лонци, елипсоидни судо-
ви и шоље који имају споља углачане зидове, украшене са по-
лумесечастим зарезима по вертикали и хоризонтали, затим
браздастим утискивам и кружним утискивањем, убоди у низу,
утиснуте јамице и плитко утискивање које подсећа на зарезе.
Међу фрагментима керамике јављају се зделе добро углача-
них зидова са правоугаоним убодима. Једна таква, нађена је у
кв. С у 3 о.с. Слични фрагменти нађени су на Гомолави на поду
куће 10 и припадају млађој фази III б 3, односно, најмлађој фа-
зи Костолачке културе опредељеној у крај IV и почетак III ми-
5. За лонце са утисцима прста у пластичне траке на ободу лонца уп., I.
Torma, 1973, 499, sl. 9,3; 501, sl. 10, 18. V. N. Pavúkova, 1979, 33, sl. 13, 10; P.
Medović, 1976, 7, 9,14, T. I, 6; T. III, 8; T. IX

ленијума пре н.е.

Такође, истоветни фрагменти са браздастим утискивањем и
убодима из кв. С 4. о.с. нађени су на Гомолави, и опредељени
су у фазу III б.
Насеље вучедолске културе
Најмлађи слој вучедолског насеља највероватније да је био

дебљи али је уништен спирањем терена и обрадом земље.
У Сонди II у квадратима, С, Е, F откривене су укопане куће
са остацима зидова од кућног лепа са премазом и отисцима
прућа, и подова од набијене земље.
Куће из млађег хоризонта становања у насељу, прате пад те-
рена доста су оштећене услед спирања земљишта, због тога је
културни слој млађег насеља веома плитак, и куће из овог хо-
ризонта становања откривене су плитко испод површинског
слоја
Насеље вучедолске културе заузима источни део градине,
услед орања и спирања терена добрим делом је оштећено.
Остаци кућа, зидови и подови и фрагменти керамике откри-
вају постојање насеља из овог периода. Подови су од танког
слоја глине, запечени и на њима су нађени фрагменти керами-
ке, кућни леп и гар. Објекат из овог хоризонта насеља страдао
је у пожару, сачувана је неправилна основа куће, која се састоји
од кућног лепа, остатака пода од печене глине са запеченим
премазом. Угљенисане облице и коље нађени на више места
остаци су зидова надземних кућа од плетера са премазом гли-
не.
У кв. F до 4 о.с. откривен је угао куће 1 која припада нај-
млађем слоју становања на насељу. Кућа је надземна и имала

је четвртасту основу. Доста зидног лепа нађено је на поду који

је од печене земље.
Најмлађе насеље на Стапарској градини има две фазе; при-
пада завршној вучедолској преткласичној А и средњој класич-
ној В фази са присуством преткласичне А фазе, која на Гомола-
ви одговара слоју III с 1 који се приближава каснијој
преткласничној фази вучедолске културе и средњој фази III с 2
на Гомолави. Вучедолска керамика није бројна на Стапарској
градини. Од облика заступљене су зделе са ниским наглаше-
ним украшеним раменом, углачаних зидова, са дубоко уреза-
ним мотивима, жљебљеним или ређе утиснутим.
На поду куће и поред куће нађени су фрагменти здела,
већих судова лонаца, украшених дубљим урезивањем и браз-
дастим утискивањем, плитка здела са профилисаним раме-
ном, украшена цик-цак траком на шрафираној основи. које су
испуњене искошеним плитким жљебовима шрафираним тро-
угловима.
Насеље вучедолске културе траје кроз средњу фазу вучедол-
ске културе, класична В фаза, са присуством ране фазе
преткласичне А фазе вучедолске културе, о чему сведоче нала-
зи плитких здела које су на ниском рамену украшене уским
тракама са украсом у техникама урезивања и жљебљења раз-
личитих мотива, урезане линије или дубоко урезане комбина-
ције косих зареза, мотив урезаних укрштених линија које гра-
де ромбоидну мрежу, јамичасти мотиви, као и дугметасте,
тунеласте и језичасте дршке. Много су ретки налази лонаца
који су коришћени у свакодневној употреби.са сличним моти-
вима који се налазе на зделама. На лонцима, украс се најчешће
налази на ободу и делу испод обода. Такође на ободу зделе и
испод обода у кв. С у 2 о.с. нађени су фрагменти зделе са ути-
снутим орнаментом. Слично је украшен обод лонца из Гомо-

лаве из јаме 2, из слоја насеља средње фазе вучедолске културе

III с 2. Из овог слоја потичу фрагменти украшени урезаним
дубљим хоризонталним линијама Одлика лонаца вучедолске
културе је да су грубе фактуре, са тунеластим или језичастим
дршкама, обод им је често украшен или део испод обода пла-
стичном траком и отисцима прста. Исти орнамент се налази
на судовима, такође испод обода, у виду хоризонталне траке
испуњене дубоким урезивањем са комбинацијом различитих
орнамената.
Керамика овог слоја одговара, по релативној хронологији за
Славонију, средњој, класичној В фази, односно насељима вуче-
долске културе, Вучедол- Градац. и Виноград- Белегиш-Шан-
чине. По апсолутној хронологији, вучедолска култура у Поду-
нављу се јавља са завршетком костолачке културе, опрдељена
око средине III миленијума пре н.е.6
Налази на Стапарској Градини свакако би били млађи у од-
носу на позни енеолит Подунавља и централног Балкана. Овде
се већ ради о прелазу у рано бронзано доба.
Dimitrijević S. (1988). Vučedolski kulturni kompleks, geneza i podjela,
Vučedolska kultura Vučedol – treća tisučleće p.n.e. Zagreb.
Јовановић Б. (1964-1965). „Баденско-Костолачка група и хронологија
енеолита у Југославији“. У: Старинар XV- XVI. Београд.
Медовић П. (1976). „Енеолитско насеље“ Брза Врба“ код Ковина“. У:
ГПСКВ (књ. VI- VII; стр. 5–18). Нови Сад.
Nemejcova-Pavukova V. (1979). „Počiatku Bolerazskej Skupiny na
6. Jovanović B., 2002, 359 наводи да се апсолутна хронологија на основу резул-

тати археолошких истраживања на Гомолави и Вучедолу може одредити
оквирно, а тиме и апсолутна хронологија подунавско – централно балкан-
ског позног енеолита.

Slovensku“. У: SLA (св. XXVII-1). Bratislava.

Nikolić D. (2000). Kostolačka kultura na teritoriji Srbije. Beograd.
Petrović J. и Jovanović B. (2002). Gomolava, naselja kasnog eneolita. Novi
Sad- Beograd.
Roman, P. и Németi I. (1978). Cultura Baden in Romania. Bucuresti.
Tasić N. (1995). The Eneolitic Cultures of theCentral and West Balkans.
Belgradе.
Тасић Н. (1985). „О хронолошком односу енеолитских култура у југо-
словенском Подунаву“. У: Старинар (св. XXXVI; стр. 1-11).
Београд.
Torma I. (1973). „Die Boleraz- Gruppe in Ungarn“. У: Simposium (стр. 483
– 512). Bratislava.
LJILJANA MANDIĆ
Prehistoric settlement in Stapari near by Uzice
The site Velika Stara Gradina is located on ten kilometers west from
Uzice, on the left bank of the river Djetinja. Perennial archaeological ex-
cavation were carried out on Velika Gradina, during this archaeological
excavation they revealed multilayered prehistoric Neolitic settlement of
Vinca’s culture about the middle of chronological scale of 6 m., second
layer of the settlement from the end of Neolit, layer of Vinca- and Plocnik
and the youngest third layer, layer of Vucedol from the early Bronze Age.
In all horizonts of habitation the house bases were discovered, remains of
wall sticking, of charrred wood of wattle round poles with coating clay.
The house floors of the compacted earth. In all horizonts of habitation nu-
merous ceramic fragments of larger and smaller vessels, stone trimmed
and polished tools and bone artefacts. On the west part of Gradina medi-
eval forttress is located.
On Mala Gradina a hundred kilometers north from Velika Gradina ne-
cropolis, which was used during the Bronze Age and the Early Iron Age

and later in the Middle Ages, is located.

Key words: Staparska Gradina, Djetinja, Uzice, Vinca’s culture,Vuced-
ol, Bronze Age, Iron Age, Middle Ages


УДК: 902.2(497.11) ’’20’’
НАЛАЗИШТА ИЗ ПРЕДРИМСКОГ
ПЕРИОДА У ЗОНИ СТАВА ЈУЖНЕ
МОРАВЕ И ЗАПАДНЕ МОРАВЕ
THE FINDING REGIONS OF PRE-ROMAN PERIOD IN THE ZONE OF THE

MOUTH OF THE JUZNA AND ZAPADNA MORAVA RIVERS
ДУШАН РАШКОВИЋ1
НАРОДНИ МУЗЕЈ
КРУШЕВАЦ
Апстракт: Почетак античке цивилизације у подручју мо-

равског става сведоче налази новца македонских владара.
Моћ Скордиска потврђује налази каснолатенске керамике и
скупних налази металних предмета. Рани римски интерес за
Поморавље препознајемо преко налаза римског републикан-
ског новца.
1. nmuzejks@yahoo.com
ДУШАН РАШКОВИЋ 327

Кључне речи: Скордисци, опидум, касноалтенска керами-

ка, Praesidium Pompei.
Простор којим се бави тема овог рада налази се у страте-

шком средишту области где се састају речне котлине Централ-
не Србије, крушевачка, параћинско-јагодинска и алексиначка
котлина. То је подручје почетка равнице Велике Мораве, овде
се, на месту Саставци, Јужна Морава и Западна Морава спајају
у Велику Мораву. (Милојевић Ж. Б. 1948: 5–30; Костић М. 1969:
454, 457–458.) Неоспорна стратешка важност овог плодног рав-
ничарског подручја, разлог је континуитета живота у свим
епохама присуства човека у овом крају. (Стојић М., Чађеновић Г.
Крушевац, 2006: 124–126.)
Нашу пажњу усмеравамо према почецима историјских пе-
риода, односно археолошким локалитетима, који су у прото-
истријском периоду дошли највише до изражаја.
Поморавље улази су у сферу ратних збивања нарастањем
македонске државе у IV веку пре Христа. Први војни походи
Александра Великог 335. године пре Христа били су усмерени
према северу Балканског полуострва, па тако и трибалској
земљи, односно ширем подручју Поморавља. (Mirković М. 1977:
812–845.) Тај поход претпостављамо да су доживела и
утврђења централног Поморавља, па су можда и остаци спаље-
них бедема које налазимо на утврђењима, „Градиште“ у Пра-
сковчу и „Богомољиште“ у Кукљину, последица дешавања од
IV до I века пре Христа. (Чађеновић Г. 1998: 95; Чађеновић Г.,
Трифуновић М. 2002: 263–269.) Стратешки положаји у на под-
ручју данашње Србије нису могли бити заобиђени. Спорадич-
ни налази новца су и још једна потврда историјских извора.
Поменимо познате налазе из археолошке литературе. Налазе
драхми локализованих на шире подручје Левча. (Ујес Д. 1996:
328 ДУШАН РАШКОВИЋ

Предримска налазишта у зони става Јужне Мораве и Западне Мораве
31–37.) Налазе грчког новца у околини Крушевца. (Ујес Д.,

Рашковић Д. 1996: 140–148.) Такође и налазе драхми Филипа II
и Александра Македонског са локалитета Глождак у самом Па-
раћину, (Popović Р. 1996: 5.) и налаз драхми са локалитета Ати-
ште недалеко Параћина. (Ветнић С. 1999: 18.)
Према добро познатим анализама историјских извора, по-
четком III века пре Христа, према Поморављу се померају Ау-
таријати, а нешто касније, 279. године, Келти крећу у свој чуве-
ни поход према Делфима. То је време када у Поморављу
почиње нова епоха, млађе гвоздено доба, чији су носиоци
углавном келтска племена.
Након делфског пораза келтска племена сада ослабљена и
неоргаизована бивају уништена. Међутим једно од келтских
племена је преживео делфски пораз и страдање повлачења. То
су Скордисци, који су се под водством Батаната успели врати-
ти и учврстити у Подунављу. Потчинивши, крајем II века пре
Христа, домаће Аутаријате и Дарданце, заузели су и Моравску
долину. Спорадични налази у ближој околини моравског ста-
ва и нешто бројнији налази на ширем околном подручју,
управо говоре и о Скордском присуству у праскозорје историје
у Поморављу.
У селу Рутавац у Алексиначкој котлини је још у 1957. години
констатован налаз мача карактеристичног за млађе гвоздено
доба, који је упозорио на присутност келтских ратника у Ру-
тевцу. (Тодоровић Ј, Симовић А. 1959: 267–271.) Случајни налаз
келтске отпадне јаме на положају недалеко налаза келтског ма-
ча уверава нас да у Рутевцу требамо тражити један од келтских
опидума из времена келтске доминације у Поморављу. Наиме
мештанин Н. Вречић случајно је пронашао јаму са керамиком,
животињским костима и гарежи. Пронађена керамика је ти-
пична каснолатенска керамика, углавном у облику здела, фине

фактуре, понекад са унутрашње стране суда украшене глача-

ним валовницама или шрафираним пољима(Табла-1:1,2). Том
прилиом нађена је и каснолатенска керамика грубе фактуре,
украшена чешљастим или метличастим украсима преко целе
површине суда (Табла-1:3,4). (Рашковић Д. 2005: 205–225.)
Међу пронађеном керамиком истиче се одломак посуде у
виду цедиљке. Већи отвори на површини саме посуде говоре
да је овде можда реч и о посуди за просејавање (Табла-2:2). Нај-
занимљивији одломак мање шољице сачуван само у доњем
делу, украшен рељефним тракама, који се зракасто шире од
дна према претпротављеном ободу шољице и украсом у виду
рељефног крстића на самом дну посудице. Подржава облик
мегарских шољица, али је рађена само као имитација таквих
посуда, так ода је приписујемо хеленистичком периоду одно-
сно оквирно датујемо у време 150–50 године пре Христа (Та-
бла-2:1).
Келти-Скордисци током II века пре Христа заузели су нај-
важније домородачке дарданске опидуме, на главним комуни-
кацијама, на речним терасама и на брдским превојима. Келт-
ска насеља у равничарским просторима Поморавља су центри
пољопривредних активности и она, слично као и у каснијим
римским временима, храном снабдевају утврћења на страте-
шким висовима.
Током археолошких ископавања налазишта Лазарев град
проведених у шездесетим годинама XX века, пронађени су
остаци живота, још једног међу келтским налазиштима у По-
морављу, овај пут смештеног у долини Западне Мораве. Про-
нађени су одломци типичне каснолатенске керамике као што
су фрагменти здела „S“ профилације фине фактуре, рађени на
витлу сиве боје печења или лонаца рађених руком са задебља-
ним ободом испод кога се налази жлеб и чешљастим или ме-

тличастим урезима на трбуху. (Стојић М., Чађеновић Г. 2006:

280–281.) Сличан археолошки материал пронаћен је и током
ископавања локалитета Ивље у селу Глободер код Крушевца.
Реч је о типичној каснолатенској керамици карактеристичној
за период с краја II века пре Христа и I век пре Христа, до поја-
ве Римљана и I века Христове ере. (Васић П. 1990: 27; Palavestra
А., Bahkoff А. H., Winter F. 1990: 84; Palavestra A. 2001: 195–203.)
Археолошким истраживањем локалитета „Бедем“ у селу
Маскаре, установљен је интензиван слој археолошких остатака
једног од већих насеља из каснолатенског периода у Помо-
рављу. Наиме у трећем и четвртом ископном слоју, до дубине
0,90 м овог локалитета, интензиван је слој типичне каснола-
тенске керамике. Реч је о карактеристичној углачаној керами-
ци фине фактуре (Табла-3: 2,3), као и налазима типичне грубе
руком рађене керамике украшене метличастим и грубим
чешљастим орнаментима, које налазимо и на осталима касно-
латенским локалитетима. Међу бројним керамичким одлом-
цима проналазе се и делови великих питоса за складиштење
хране (Табла- 3:1).
Поменимо и важан усамљен налаз луксузног бронзаног олпе
делимично украшеног сребром, израђеног у хеленистичком
маниру, пронађеног на непознатом локалитету у селу Бошња-
не, у непосредној близини, неколико километра од локалитета
Бедем (Табла-5:1). (Antička bronza u Jugoslaviji. 1969: 69.)
Келтска утврђења на стратешким висовима контролисали
су најважније комуникацијске правце, углавном су то
утврђења са континуитетом од старијег гвозденог доба, која су
дакле, због истих стратешких разлога, кориштена још од VI
века пре Христа. То су најпре утврђења Трибала, а касније, од
IV века пре Христа, утврђењима доминирају Дарданци. У II
веку пре Христа Келти-Скордисци господаре утврђењима у

Помораљу. Познат је велики скупни налаз келтских металних

предмета, међу којима и предмети коњаничке опреме, са лока-
литета Велики Ветрен, највишем врху Јухора, одакле је могућа
идеална контрола долине Велике Мораве, све од Јагодине до
Сталаћа. У Град Сталаћу, на стратешком месту које контроли-
ше прелазе преко Јужне Мораве, налази се утврђење „Укоса“ на
којем такође налазимо трагове континуитета кроз историјске
епохе, па и остатке из времена келтске доминације. Током ар-
хеолошког ископавања 2010. године пронађени су бројни при-
мерци керамике из каснолатенског периода. Поменимо да из
Град Сталаћа потиче и случајан налаз каснолатенске фибуле
од гвоздене жице, коју датујемо од I века пре Христа до I века
Христове ере.
Келтски опидум налазимо и на Великом Јастребцу. На лока-
литету „Чукар“ Народни музеј Крушевац је 1989. године про-
вео сондажна рекогносцирања отворивши две мање сонде. Том
приликом је пронађена праисторијска керамике типична за
гвоздено доба, односно брњичку културну групу и керамика
из касноалтенског периода. Међу налазима из каснолатенског
периода истичу се више одломака обода питоса који су служи-
ли за складиштење хране на овом келтком утврђењу.
Народни музеј Крушевац је почетком новембра месеца 2002.
године, добио на поклон случајан скупни налаз од неких три-
десетак гвоздених предмета пронађених на локалитету „Чу-
кар“ у селу Бољевац на источним падинама Великог Јастребца.
Скупни налаз металних, углавном гвоздених предмета, у мо-
менту самог налаза била је потпуно кородирала метална гру-
два изразито жуте боје корозије. Међутим након чишћења по-
казало се да је реч о занимљивом налазу. Налаз садржава
типичне предмете које везујемо за време келтског присуства у
Поморављу. (Рашковић Д., Трифуновић М. 2004: 75.) Налази са

„Чукара“ су једним делом предмети за свакодневну употребу

који указују да на брду „Чукар“ треба тражити цивилнно на-
сеље из каснолатенског периода. Маказе, трозуби жарачи, др-
шке котлића, бронзани симпулум. Ипак о војном карактеру
насеља на Чукару говори коњаничка опрема, мамузе, копља и
стрелице (Табла-4). (Стојић М., Чађеновић Г. Крушевац, 2006:
270–275.)
Келти-Скордисци, су уосталом познати по деловању своје
коњице. Кољица игра одлучујућу улогу у биткама Римљана и
Келта 119. горине пре Христа када је погинуо и сам римски
претор Секст Помпеи. (Papazoglu F. 1969: 222.) Међу пронађе-
ним предметима истичу се два ножа украшена урезаним из-
дуженим волутама сличним оним које налазимо и на келтској
керамици. Издвајамо делимично очувану гвоздену фибулу ка-
рактеристичну за I век пре Христа, за који можемо рећи да је
блиска типу Неухаим, иако лук стопе фибуле није сачуван,
(Luik M. 1999,.) као и делимично очувана копча типа Ламинци.
(Сладић M. 131–136.) На истом простору нађен је и један рим-
ски републикански денар датован у 101. годину пре Христа.
Реч је о ковању M. Lucius Rufusa са главом Роме на десно с
натписом PV на аверсу и Викторији у биги на реверсу, с натпи-
сом RVF M LVCILI. Овај примерак новца уз датовање осталих
пронађених предмета недвосмислено нам говори да је
утврђење на Јастрепцу учесник ратних догађаја с краја II и то-
ком I века пре Христа, а због свог положаја вероватно је играло
улогу у тим догађањима. Сличан је положај и улога локалите-
та Велики Ветрен смештеном на стратешком највишем врху
Јухору. Скупни налаз металних предмета, карактеристичних
за време келтске доминације, са Великог Ветрена, садржи, из-
међу осталог и коњаничку опрему, која је претпостављамо,
овде склоњена управо у време борби Скордиска и Римљана то-

ком I века пре Христа. (Stojić M. 2003.)

Свакако да нас прича о присуству Скордиска у Поморављу
уводи у време када Поморавље већ увелике улази у сферу ин-
тереса римске државе. Присуство Римљана у Поморављу сеже
у немирно време друге половине II века пре Христа. Римљани
ће готово два века бити у сталном рату са народима северно од
провинције Македоније. (Kos Š. M. 1977: 277–295.) Наравно да
им се, међу осталима крајевима, на путу нашло Поморавље; а
Поморављем су, какао нам кажу археолошка истраживања,
господарили моћни Скордисци. (Papazoglu F. 1969: 225–234;
Jovanović A. 1995: 143–152.) Развој историјских догађаја прину-
дити ће римске легије да цео I век пре Христа посвете на-
стојању да учврсте своје војно присуство на Дунаву, у чему је
и Поморавље играло велику улогу. (Вулић Н. 1910: 78–100.)
Покрете римске војске и римски утицај на збивања у Цен-
тралом Поморављу сведоче налази римских републиканских
денара и других ковања, из времена римске републике, Новац
из времена римске републике пронађен на овим просторима
говори нам о контактима Скордиска и Римљана, било да је реч
о трговачким контактима или нам говоре о последицама рим-
ских ратних дејстава. Поменимо појединачне налазе на лока-
цијама у околини Крушевца. Тако је републикански денар да-
тован у 136. године пре Христа случајни налаз из Мачковца,
(Rašković D., Ujes D. 1996: 140–147.) налаз денара датованог у 82.
године пре Христа потиче из Љубостиње, или налаз Таоске
тетрадрахме пронађене негде у Трстенику, датоване у I век пре
Христа. (Борић-Брешковић Б. 1995: 55–56.)
Нерешено је питање тачног места налаза републиканских
денара из села Наупаре. У Народном музеју у Београду налазе
се три примерка римског републиканских денара, ковања M.
Iunius D. Filius Silanus датован у 145. годину пре Христа, денар

C. Calpurnius Piso L. F.Frugi, датован у 67. годину пре Христа и

денар L. Valerius Acisculus датован у 45. годину пре Христа. (Бо-
рић-Брешковић Б., Поповић П. 2006: кат. 165, 1183, 1465.) Један
примерак ковања Аполоније из времена римске власти чува се
у Народном музеју Ниш. (Јанковић-Михалџић Д. 1984: 35)
Претпостављамо да је место налаза овог новца локалитет
„Гроће“ који се налази на издигнутом речном платоу недалеко
десне обале Расине, који је потврђен као антички локалитет,
али на основу датовање овог новца није претераио очекивати
да се и овде налазило насеље из каснолатенског периода.
Наупаре се налазе на десној обали реке Расине, испод пади-
на Великог Јастребца. У том крају у селу Велики Купци про-
нађен је сребрни тордирани торквес са луковичастим заврше-
цима, којег можемо повезати са келтским присуством у овом
крају, односно са каснолатенским периодом (Табла-5, сл. 2).
(Рашковић Д. 2003: 259–265.)
Вратимо ли се у просторе Алескиначке котлине бележимо
да су на подручју села Рутевац и Ћићина пронађена три кома-
да новца из периода римске републике, што је и логично с
обзиром на стратешки положај налазишта. Реч је о ковању D.
Iuniusa Silanusa из 91. године пре Христа, (Борић-Брешковић
Б., Поповић П. 2006: бр. 675–695, 176–178.) Q. Antonius Balbusa iз
83–82. године пре Христа, (Исто: бр. 908–926, 203–205.) и Марка
Антонија из 32–31. године пре Христа. (Исто: бр. 1636, 309.) Ло-
калитет на коме су пронађени ови примерци римског новца је
имао тскву прометну важност да су Римљани овде подигли
једну од најважнијих путних станица на моравском друму,
Праесидиум Помпеи. Штавише сматрамо да је ово насеље јед-
но од насеља из времена саме успоставе римске власти у Помо-
рављу. Међу успешне војне подухвате римске државе у Поду-
нављу за време Аугустове владавине је био и тријумфални

поход Корнелија Лентула. Тај римски легат одбацио је непри-

јатеље далеко од леве обале Дунава. Лентул је тада, између
осталих својих војних подузећа, подигао и више утврђења
пресидија. Можда су, између осталих, нека од тих пресидија
били смештени у Поморављу. Наиме насеља смештена на мо-
равском друму нису била само пуке путне станице већ и рас-
крснице друмова који су се на магистрални првавац спуштали
упоредничким правцима исток-запад. Уз то Алексиначка ко-
тлина, која се налази на размеђи два металогенетска подручја
Копаоника и Источне Србије, морала је имати изузетан при-
вредни значај, као житница, не само за војску на лимесе, већ и
суседне рудничке области. Управо на таквим позицијама мо-
рамо тражити најважније стратешке ослонце римске офензив-
не политике у Подунављу. Приликом одређивања времена
Лентулусова похода приклонити ћемо се мишљењима да је то
било 10–11. године Христове ере, (Mocsy A. 1974: 34–35.) одно-
сно једно извесно време након завршетка далматско-панон-
ског устанка, на самом крају аугустове владавине. (Syme R.
1971: 40–60; Исти. 1999: 193–217.) Чак можемо претпоставити да
је само име насељу дао намесник провинције Македоније
Секст Помпеј, посетилац црноморског изгнаника, римског
песника Овидија. (Premerstin V. A. 1900: 193.) Намесници про-
винције Македоније су до успоставе провинције Мезије под
својом паском имали читав Централни Балкан и имали су
одлучујућу улогу у римским балканским операцијама током
реализације систематичне римске окупационе политике у
овом делу Европе. (Aichinger A. 1979: 603–616.)
Доморадочко становништво које су Римљани затекли, није
нетрагом нестало са плодних простора Поморавља, већ је на-
ставило да живи у оквирима римског начина живљења. Нала-
зи типичне каснолатенске кермике, не могу аутоматски дато-

вати археолошка налазишта у време пре успоставе римске

власти. На то нас упозоравају и налази дачких фибула, са лока-
литета Праесидиум Помпеи (Табла-6:1), и античког локалите-
та у Ћићевцу (Табла-6:2), карактеристичних за почетке рим-
ског присуства на Балкану (Bojović D. 1983: 72–74.) Налаз
каснолатенске фибуле из Град Сталаћа такође (Табла-6:3). По-
себно је индикативан налаз римске емајлиране фибуле про-
нађене у слоју са каснолатенском керамиком на локалитету
„Бедем“ у селу Маскаре. Фибула је типична за перод од I до III
века Христове ере, (Исто) тако да каснолатенску керамику,
пронађену у истом контексту, логично не морамо датовати у
време пре настанка фибуле. Угледајмо се на пример присуства
староседелачког становништва и њихове материјалне културе,
током првих векова римске власти, у случју дачке некрополе
Глождак код Параћина. (Поповић П. 2003: 259–265.)
Домаће становништво није нестало него се прилагођавало и
постепено уклапало у начин живота наметнут од стране
Римљана. Тако је уосталом било у свим осталим деловима и
покрајинама Римског царства.
Прилози:
Карта-1: 1) Лазарев град – Крушевац, 2) Praesidium Pompei, 3) Бедем у
селу Маскаре, 4) Ивље у селу Глободер, 5) Чукар у селу Бољевац,
код Рибарске Бање, 6) Укоса у Град Сталаћу, 7) Наупаре, 8) Вели-
ки Ветрен.
Табла-1: Каснолатенска керамика, Рутевац
Табла-2: 1) Шоља израђена у стилу мегаских шоља, 2) Здела – Цедиљ-
ка.
Табла-3: 1) Каснолатенска керамика са локалитета „Бедем“ у селу
Маскаре.
Табла-4: Копља и стрелице, са локалитета „Чукар“ у селу Бољевац,

код Рибарске Бање.

Табла-5: 1) Луксузни хеленстички олпе из Бошњана, 2) Сребрни тор-
квес из Купаца.
Табла-6: 1) Дачка фибула из римског насеља Праесидим Помпеи, 2)
Дачка фибула из Ћићевца, 3) Касноалтенска фибула из Град
Сталаћа.
Aichinger A. (1979). Die Reichbeamten der Römischen Macedonia der
Prinzipatsepoche. У: Arheološki Vestnik, XXX. Ljubljana.
Antička bronza u Jugoslaviji. (1969). Beograd.
Bojović D. (1983). Rimske fibule Singidunuma. Beograd.
Борић-Брешковић Б. (1995). Тасос: предложак, масовни тип или ко-
пије и имитације. У: Радионице и ковнице сребра. Београд.
Борић-Брешковић Б., Поповић П. (2006). Новац Римске републике.
Београд.
Васић П. (1990). Уметничка топографија Крушевца. Нови Сад – Кру-
шевац.
Ветнић С. (1999). Нови прилози о Петрусу. У: Петрушка област у
средњевековној Србији. Параћин.
Вулић Н. (1910). Ратови римски у данашњој Србији до 29. год. Пре
Христа. У: Глас Српске Краљевске Академије, LXXXII, Други
разред, 49. Београд.
Јанковић-Михалџић Д. (1984). Збирка грчког новца у Народном му-
зеју у Нишу. У: Зборник, Народни музеји Ниш. Ниш.
Jovanović A. (1995). A contribution to research of the rapport between the
Scordisci and the dardanians in the end of the second and the
beginning of the first century bc. У: Balcanica XXVI. Beograd.
Kos Š. M. (1977). The military role of Macedonia from the civil wars to the
establishment of the Moesian limes. У: Limes, 11. Szekesfehervar.
Костић М. (1969). Алексиначка котлина, Друштвеногеографска про-
учавања. У: Зборник радова Геофрафског института Јован
Цвијић, 22. Београд.

Luik M. (1999). Die funde aus den Romischen lagern um Numinatia. У:

Romisch-Germanisches zsntralmuseum, Forischungen fur vor-und
fruhgeschihte. Mainz.
Милојевић Ж. Б. (1948). Долине Западне Мораве, Мораче и Треске.
Београд.
Mirković M. (1977). Bevolkerung und Romische stadte in Obermoesien. У:
Aufstig und Niedergang der Romischen Welt, II, 6. Berlin 1977.
Mocsy А. (1974). Pannonia and Upper Moesia. Boston-London.
Palavestra A., Bahkoff A. H., Winter F. (1990). Humka iz starijeg
gvozdenog doba u Globoderu kod Kruševca. У: Glasnik Srpskog
arheološkog društva 6. Beograd.
Palavestra A. (2001). Pozlatska reka i Globoder – starije gvozdeno doba na
području Kruševca. У: Arheološka nalazišta Kruševca i okoline.
Kruševac-Beograd.
Papazoglu F. (1969). Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba.
Sarajevo.
Popović P. (1996). Ostava novca grada Kime. У: Numizmatičar, 18/19.
Beograd.
Поповић П. (2003). Глождак у Параћину – дачка некролола I века н.
ере. У: Рад Драгослава Срејовића на истраживању античке архе-
ологије, Зборник радова, 2. Крагујевац.
Premerstin V. A. (1900). Die Anfänge der Provinz Moesien, Jahreshefte des
Österreichischen Archäologischen Institutes, I. Wien.
Rašković D., Ujes D. (1996). Grčki novac i rimski republikanski denari iz
Narodnog muzeja u Kruševcu. У: Glasnik srpskog arheološkog
društva, 11. Beograd.
Рашковић Д. (2003). Стање истражености античких налазишта Ра-
синског округа-Трагом рекогносцирања Драгослава Срејовића
и Николе Тасића 1954. годинe. У: Рад Драгослав Срејовића на
истраживању античке археологије, Зборник радова, 2. Крагује-
вац.
Рашковић Д., Трифуновић М. (2004). Касноантичка и рановизатијска
археолошка налазишта Јастрепца. У: Заштита природе, 55/1–2.

Београд.
Рашковић Д. (2005). Римско насеље Praesidium Pompei – Римљани у
Алексиначкој котлини. У: Ниш и Византија V. Ниш.
Syme R. (1999). Lentulus and origin of Moesia, Danubian papaers.
Bucharest.
Syme R. (1999). The Early History of Moesia. У: The Provincial at Rome
and Rome and Balkans 80 BC–AD 14. Exeter.
Сладић М. Појасна копча са локалитета Жидовар. У: Културе гвозде-
ног доба Југословенског Подунавља. Београд.
Stojić M. (2003). Veliki Vetren, Beograd.
Стојић М., Чађеновић Г. (2006). Крушевац, Културна стратиграфија
праисторијских локалитета у зони става Западне Мораве и Ју-
жне Мораве. Крушевац.
Тодоровић Ј., Симовић А. (1959). Праисторијска некропола у селу Ру-
тевац код Алексинца. У: Старинар, Нова Серија, књига IX–X,
1958–1959. Београд.
Ујес Д., Рашковић Д. (1996). Грчки новац и римски републикански де-
нари из збирке Народног музеја у Крушевцу. У: Гласник Срп-
ског археолошког друштва, 11. Београд.
Ујес Д. (1996). Остава хеленистичког бронзаног новца из Левча у за-
вичајном музеју у Јагодини. У: Нумизматичар, 18/19. Београд.
Чађеновић Г. (1998). Богомољиште код Крушевца – градинско насеље
старијег гвозденог доба. У: Гласник Српског археолшког дру-
штва, 14. Београд.
Чађеновић Г. и Трифуновић М. (2002). Прасковче-Градиште – насеље
из металног доба. У: Гласник Српског археолошког друштва, 18.
Београд.

Прилози






DUŠAN RAŠKOVIĆ
The Finding Regions of Pre-Roman period in the Zone of

the Mouth of the Juzna and Zapadna Morava Rivers
The beginnings of the Antique civilization in the region of the Mouth of

the Morava are confirmed by the finding of coins of Macedonian sover-
eigns. The power of Scordiscs are confirmed by the findings of ceramics
and collective metal discoveries. The most important are the flat areas of
Rutevac, Bedem, village Maskare, the Lazar’s town, Ivlje, and the village
Globoder. Among the forts on heights we find Celtic material cultures on
Veliki Vetern, the highest top of Juhor, the areas Ukosa in the town of Sta-
lac, Cukar, in the village of Boljevac and on the mountain Veliki Jastrebac.
The early Roman interest in Pomoravlje is recognized in the findings of
the Republic of Rome coins in the areas of Cicina, Roman Praesidim Pom-
pei, the Pit of Aleksinac, the village of Napuare near Krusevac.
Key Words: Scordiscs, opidum, Late Iron Age Ceramics, Praesidium
Pompei


УДК: 904 : 739.2(497)
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ПОЈАСНИХ

КОПЧИ ТИПА ЛАМИНЦИ
CONTRIBUTION À L’ÉTUDE DES BOUCLES DU TYPE LAMINCI
СЛАВИЦА АРСЕНИЈЕВИЋ1
МУЗЕЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
БАЊА ЛУКА
Апстракт: Појасне копче типа Ламинци од метала, хроно-

лошки потврђене као познолатенски налази, премда постоје
индиције да се јављају раније, а остају у употреби и током ра-
норимског периода, с обзиром на стилско-типолошке одлике
и чињеницу да се могу везати за женске гробове, вероватно су
представљале саставни део женског накита. Истакнуте естет-
ске вредности, димензије и начин обраде ових појасних коп-
чи указују, чини се, подједнако на њихову декоративну и
1. arsenijevics@gmail.com
СЛАВИЦА АРСЕНИЈЕВИЋ 349

утилитарну функцију.
Кључне речи: појасне копче, метал, тип Ламинци, југо-
источна Европе, познолатенски период.
Од првог помена, почетком XX века (Truhelka 1901), о поја-

сним копчама типа Ламинци писало се надаље, како у вези са
њиховим новим проналасцима, тако и у контексту обраде
осталог латенског материјала. Копче, означене као тип Ла-
минци, према епонимном локалитету у северозападној Босни,
представљају саставни део кожног појаса који је био у употре-
би током I в. ст. е. Одликују се хронолошком ограниченошћу,
али великом територијалном распрострањеношћу и, чини се,
различитом етнокултурном припадношћу, те су занимљиве
ради употпуњавања досадашњг знања о овом виду материјал-
не културе заступљеном у последњем веку старе ере.
Првенствено одевном предмету, везаном за кожни тип поја-
са (Todorović 1968: 61–62; 1972: 69; 1974: 80), ламиначким копча-
ма током њихове краткотрајне употребе мењан је изглед у за-
висности од функционалности и тренутних естетских
критеријума. Њихов изглед познат је захваљујући чињеници
да су израђиване од метала, те је велики број пронађених при-
мерака очуван у целини или делимично, што није случај и са
кожним појасевима, чији су ове копче саставни део. У литера-
тури се најчешће помињу као широке, овалне металне плоче
са оплатом од бронзаног лима, украшеног геометријским мо-
тивима, груписаним у посебна поља и изведеним у техници
искуцавања.
На подручју Посавине, Подунавља, Потисја и Паноније2 по-
знато је 18 локалитета са овом врстом налаза: у Србији 5 (Кара-
бурма, Роспи Ћуприја, Ајмана, Ушће Слатинске реке, Боље-
350 СЛАВИЦА АРСЕНИЈЕВИЋ

Прилог проучавању појасних копчи типа Ламинци
вац) у Војводини 6 (Апатин, Гомолава, Жидовар, Јарак,

Кабларовац, Чуруг) у Босни 2 (Доњи Ламинци, Бреза), у Славо-
нији 3 (Даљ, Змајевац, Сотин), у Хрватској 1 (Сисак) и у Слове-
нији 1 (Ново Место). Познато је 40-ак копчи, које већином по-
тичу из гробова, док је десетак примерака из насеља (Гомолава,
Жидовар, Чуруг, Бољевац).3 Преовладавају, дакле, гробни нала-
зи са 13 локалитета, што није случај на територији Румуније,
где је однос између насеобинских и гробних открића при-
ближно једнак (Babeş 1983: 219). Највећи број појасних копчи
откривен је у Доњим Ламинцима (10), неколико фрагментова-
них примерака потиче са Жидовара (5), Карабурме (3), Кабла-
ровца (2), Чуруга (2) и Даља (2), из Сиска (2), Змајевца (1), Соти-
на (1) и Бољевца (1), док су остали локалитети (8) заступљени
са по једним налазом, у целини или делимично сачуваним.4
Аналогни налази са територије југоисточне Европе заступље-
ни су само у мери довољној да се значај обрађеног материјала
сагледа у ширем контексту.
Израђиване претежно у двометалној комбинацији, копче
типа Ламинци састављене су од основне, дебље гвоздене пло-
че, обложене бронзаним украсним лимом, механизма повези-
вања са кожним делом појаса и издужене, савијене куке за
прикопчавање. Изузетак представљају неколико примерка: из
Јарка, искуцан од комада дебљег сребрног лима, без оплате,
2. Извршена је анализа налаза познатих на територији бивше Југославије, те
је надаље уз термине Југославија и југословенски изостављен израз бивши,
јер подразумева напоменуто.
3. Уз напомену да се за налаз из Сиска не зна поуздано да ли припада инвен-
тару разорених гробова.
4. Обухваћени су објављени налази, чије су илустрације преузете, док су не-
публиковане копче представљене у виду који је условљен обавештеношћу
аутора.

Новог Места, у целини од гвозденог лима, као и три фрагмента

са Жидовара.5 Конструисане на овај начин, копче имају широ-
ко плочасто тело различитих димензија. На основу примерака
очуваних у целини уочено је да њихова најмања дужина изно-
си око 15 cm (Доњи Ламинци), просечна око 20 cm (Гомолава),
а највећа између 23 (Доњи Ламинци) и 25 cm (Сотин). Исти на-
лази пружају и податке о ширини, која се креће између 5–9, 5
и 16–18 cm.
Анализом облика појасних копчи типа Ламинци бавили су
се домаћи и страни аутори (Babeş 1983; Јовановић Б. и Јовано-
вић М. 1988; Majnarić-Pandžić 1990; Rustou 1996). Највећи број
копчи откривен је у Доњим Ламинцима и има листолики
(Truhelka 1901), односно елипсоидни облик (Сладић 1984).
Сличног облика су и примерци из Јарка, Новог Места и Сиска,
са Гомолаве и Карабурме (гроб 14), уз напомену да су у по-
следња три случаја наведени као чунасти (Јовановић Б. и Јова-
новић М. 1988), односно овални тип копче (Majnarić-Pandžić
1990; Todorović 1972). Правоугаони облик утврђен је код налаза
са Роспи Ћуприје (Todorović 1963), Карабурме, гроб 39
(Todorović1972), Ајмане (Stalio 1986) и Ушћа Слатинске реке,
гроб 2 (Jovanović, Korać и Janković 1986), премда су прилично
фрагментовани за прецизну идентификацију. Као једини при-
мерак трапезоидног облика на севернојугословенском под-
ручју, наведена је копча са Жидовара (Сладић 1984).
На основу датовања примерка са Гомолаве у фазу VI b и мо-
гућности повезивања са низом гробова из познолатенског пе-
риода у Подунављу, који су опремљени хронолошки осетљи-
вим прилозима (Карабурма, Ајмана, Змајевац), установљен је
старији тип копчи типа Ламинци, чунастог, и млађи, правоу-
5. Видети напомену 12.

гаоног облика, први везан за средину I, а други за завршетак I

в. ст. е. (Јовановић Б. и Јовановић М.1988). Током осамдесетих
и деведесетих година XX века, као резултат проучавања ове вр-
сте копчи, распрострањене на територији југоисточне Европе,
појавиле су типологије румунских археолога (Babeş 1983 и
Rustou 1996).
M. Babeş обрадио је копче типа Ламинци у оквиру разма-
трања познолатенских појасних плочастих копчи југоисточне
Европе. Извршивши типологију налаза са територија Руму-
није, Југославије, Мађарске, Бугарске и Русије (Украјина), при-
писао их је двема ношњама: дакогетској у Румунији и илир-
ско-келтској на подручју Југославије. Двојна типологија M.
Babeş-а резултат је анализе облика копчи и начина причвр-
шћивања њеног плочастог тела са оковом за кожни појас. Ау-
тор разликује два облика ламиначких копчи: старији, издуже-
но овални (А), у правом смислу тип Ламинци, и млађи,
издужено правоугаони (Б). Варијанту А, распрострањену уз
реку Саву, везује за панонско-илирску традицију, а подунав-
ску варијанту Б сматра делом познолатенске ношње Скорди-
ска, преузете од аутохтоног становништва (Babeş 1983: 212).
Копче са шарнирском конструкцијом приписује типу I, за-
ступљеном код дакогетске и илирско-келтске групе, а типу II
налазе дакогетске и бастарнске групе, са једноставном гвозде-
ном жичаном петљом провученом кроз језичасти расковани
преклоп ширег краја појасне копче (Babeş 1983 : 211–213, сл. 10,
типолошка карта).
Везивање за југословенско подручје искључиво појаве типа
ламиначке копче са шарнирском конструкцијом (Babeş 1983 :
220, сл. 10, типолошка карта) није оправдано, што документује
другачији систем причвршћивања код примерака из Јарка и
Сиска. Управо појасне копче из Доњих Ламинаца потврђују да

су на подручју Југославије распрострањена оба типа и обе ва-

ријанте, као што је случај и код румунских налаза (Majnarić-
Pandžić 1990: 61). Варијанта А била је, чини се, омиљенија код
панонских и илирских етничких група, док је варијанта Б била
заступљенија у келтској познолатенској ношњи. На терито-
рији Скордиска очигледно је паралелно присуство обеју ва-
ријанти, при чему је варијанта Б заступљена у већој мери (Жи-
довар) од варијанте А (Гомолава).
А. Rustou је у својој монографији, посвећеној истраживању
развоја металургије бронзе на дачкој територији, разрадио бо-
гату типологију бронзаних предмета. Његов тип VI а (Rustou
1996: 120–121, Fig. 79–80; 81,5; 83,4) одговара ламиначким копча-
ма, односно, Babeş-овом типу I, и везан је за илирско-келтску
(Rustou 1996: Fig. 85,1–2) и дакогетску групу. Бастарнима при-
писује тип VI b (Rustou 1996: Fig. 82, 3–5; 83, 3,5; 84,5), што одго-
вара Babeş-овом типу II, односно копчама са Жидовара и Ајма-
не, док налаз са ушћа Слатинске реке оставља типолошки
неопредељеним (Rustou 1996: 202–203).
Украшавање појасних копчи типа Ламинци, изведено у тех-
ници искуцавања, одликује се једноставношћу и ограниченим
избором мотива, претежно геометријског стила. Код биметал-
них копчи уобичајена је декорација бронзане оплате, док у
случају једнометалних примерака из Јарка (сребрног) и Новог
Места (гвозденог) разуђена украсна композиција заузима чи-
таву горњу површину копче. Репертоар је сведен на сродне
украсне елементе, концентричне кругове и полукругове (гир-
ланде), груписане у посебна поља, уоквирена фризовима,
састављених претежно од попречних или изломљених линија,
паралелно и густо постављених уз саму ивицу копче. Уочене
су две основне декоративне концепције: сложенију карактери-
ше комбинација лукова, гирланди и калотастих испупчења, уз

приметну тежњу да се украсима испуни читава површина

(већина наших налаза), а једноставнију истицање средишњег
ребра, окруженог функционалним калотастим заковицама (Ја-
рак, Сисак).
Доњи Ламинци (северозападна Босна)6
Случајни налаз од 10 примерака појасних копчи (Земаљски

музеј у Сарајеву), према оскудним подацима (Truhelka 1901:
16–18, Т. I, 1–3, Т. II, 1–5), потиче из разорених познолатенских
гробова код Градишке у босанској Посавини. Откривене су уз
керамичке посуде са спаљеним остацима, а Н. Мајнарић-
Панџић их приписује Babeş-овом типу I и обема варијантама
(А, Б). Израђене од гвозденог лима, обложеног украсном
бронзаном лименом плочом, седам копчи очувано је у при-
личној мери, осим 3 фрагментована примерка, тако да им је
познат облик, димензије и стилска припадност. Наведене су
као копче у облику листа, дужине 15–19 cm, ширине 5,5–9 cm,
уз напомену да је један примерак нешто већих димензија
(23x16 cm)7. Декоративна композиција, изведена у техници
искуцавања, састављена је од 2 или 3 поља, украшена гирлан-
дама, лучним и троугаоним мотивима, у једноставним комби-
6. Синтетички приказ налаза по локалитетима дат је према азбучном редо-
следу, изузев Доњих Ламинаца, налазишта по коме је ова врста појасне коп-
че и означена ламиначким типом.
7. Уз два делимично очувана примерка нађена су и два окова, украшена у
истом стилу као и копч (Truhelka 1901: Т. II, сл. 1–5). Реконструкција изгледа
извршена је на основу два фрагментована налаза са истом орнаментиком,
делимично сачуваном (Truhelka 1901: Т.I , сл. 1–3).

нацијама са калотастим испупчењима и уоквирена фризови-

ма са линеарним орнаментима, углавном у виду паралелних и
изломљених линија, постављених хоризонтално, вертикално
или косо.
Доњи Ламинци налазе се на подручју распростирања хал-
штатске културне групе Доња Долина–Сански Мост и њених
носилаца, како се претпоставља, панонских Осеријата (Čović
1987: 287). Утицаји гласиначке (појасне копче са венцем латица
или перли, композитни појасеви) и средњобосанске културне
групе (плочасте појасне копче), на обогаћење халштатске ма-
теријалне културе у босанској Посавини током VIII, VII и дели-
мично VI в. ст. е., највидљивије у типологији накита, последи-
ца су трговинских веза и, могуће, прилива новог
становништва (Čović 1987: 281–282). Правоугаоне појасне копче
из југоисточноалпских области, између осталог, доспеле су до
средњобосанске и средњодалматинске културне групе веро-
ватно посредством Доње Долине, која је имала развијену мета-
лургију гвожђа и трговачке везе са подручјем Средоземља,
Алпа и централног Балкана. Географска повезаност овог про-
стора са Доњом Долином документована је и келтским нала-
зима са познолатенске некрополе у Доњим Ламинцима. Међу-
тим, није утврђено да ли се на овој некрополи налазе гробови
келтских освајача, или је реч о њиховом утицају посредством
стациониране војне посаде, насељених трговаца и занатлија
(Čović 1987: 266, 285).
Ајмана (североисточна Србија)
На локалитету Ајмана, код Мале Врбице, на десној обали

Дунава, откривена су три гроба спаљених покојника са прило-

зима који су приписани Скордисцима и завршетку I века ст. е.

Делимично изгорела ђердапска појасна копча, правоугаоног
облика и сачуваних димензија 16,9 x5,9 cm, са траговима
бронзане оплате, пронађена је у гробу 2, уз спаљене остатке по-
којнице, три керамичке и једну металну посуду типа
Ornavаsso. Гроб 2 идентификован је као женски ради налаза
појасне копче, а одсуства приложеног оружја.8 Из гроба 3, уз
остатке керамике и спаљених металних предмета, потиче и
неколико фрагмената појасне копче, сличне оној која је про-
нађена у гробу 2.9 На основу анализе гробних прилога датова-
на је у другу половину I в. ст. е. и приписана Скордисцима, а
као најближа аналогија наведена је копча из Трошмарије
(Stalio 1986: 34–36). 10 Међутим, судећи по бронзаној посудуи
типа Ornavasso, откривеном у гробу 2, заједно са правоугаоном
копчом типа Ламинци, као и симпулуму типа Pescate из сусед-
ног, богатијег (ратничког ?) гроба 1, могуће је да овај налаз по-
тиче још из средине I в. ст. е. (Јовановић Б. и Јовановић М. 1988:
97).
Истраживања гробова у Ајмани и на Вајуги потврђују при-
суство Малих Скордиска и њихове културе, премда измењене
под утицајем дачких популација, на простору српског Поду-
8. Гроб 2 је поремећен, пронађен на граничном положају између сонди IV и
VII.
9. У уништеном гробу 3 нађена је гомила, готово потпуно деформисаних
бронзаних и гвоздених предмета, међу којима се могу ''распознати кома-
дићи појаса'' (B. Stalio 1986: 36).
10. Налаз из Трошмарје односи се на другу врсту појасних копчеи или окова
трапезоидног и рељефне декорације, протумачен као синкретички производ
јаподске, илирске и келтске традиције и датован у позну фазу средњолатен-
ског периода (Drechsler-Bižić: Latenski grob iz Trošmarje, Adriatica Praehistorica
et antiqua, Zagreb 1970, 246, 248, Т. I, 3, 4).

навља до краја I в. ст. е. и доласка римских легија. На насељима

и некрополама из предримског периода са територије Малих
Скордиска видљив је јак утицај дако-гетске културе. Најста-
рији слојеви на утврђењима римског лимеса дуж Дунава, кроз
Ђердап и Кључ, не показују трагове келтске културе, већ при-
суство дачке керамике. (Jovanović 1987: 850; 1991: 156).
Апатин (Бачка)
Један необјављени ламиначки примерак, према подацима

из литературе, чува се у Градском музеју у Сомбору (Тодоро-
вић 1968: 62).11
Бољевац (Србија)
Фрагментовани гвоздени примерак, сачуваних димензија

4,9x4,9 cm, пронађен је на локалтету Чукар у Бољевцу, код Кру-
шевца, који указује на насеље из старијег (брњичка група) и
млађег гвозденог доба (Stojić, Čañenović., 2006: 64–70, 270, kat. br.
30). Бољевачки примерак, откривен у слоју латенског насеља,
уз бројне налазе керамичких и металних посуда, оружја и
коњске опреме, представља најјужнију ламиначку копчу на
централнобалканском тлу.
11. Захваљујући љубазности колегинице Љ. Трајковић да провери овај пода-
так међу материјалом из фундуса збирки Градског музеја у Сомбору и одго-
варајуће документације, добијен је одговор који, нажалост, не потврђује прве
наводе из литературе (Тодоровић 1968: 62), нити следеће, преузете.

Бреза (средња Босна)
Бреза, код Сарајева, представља најјужнији локалитет на за-

падном Балкану са овом врстом налаза. У Земаљском музеју
чува се примерак, пронађен у једном од гробова са спаљеним
остацима на познолатенској некрополи. У непосредној близи-
ни гроба 2, 12 уз гвоздена копља и ножеве откривена је лами-
начка копча, која је у новијој литератури означена као прилог
гробне јаме 3, ископане у оквиру квадрата H (Paškvalin 2008:
111). На основу украса бронзане оплате, састављеног од пла-
стичног лука, чији су трагови видљиви, и четири калотасте за-
ковице са декоративним урезима, стилски се везује за налаз из
Јарка (Majnarić-Pandžić 1990: 60, нап. 29).13
Овај локалитет везан је за територију халштатске средњобо-
санске културне групе, чији су носиоци, како се сматра, пре-
тежно Десидијати, док су њене периферне области насељене
суседним племенским заједницама (Čović 1987: 527, 528).
Претпоставља се да је Бреза представљала административни
центар племенске заједнице Десидијата, којој је припадала и
некропола на локалитету Камењача, чији се шестовековни
континуитет може пратити од III в. ст. е. до III в. н. е. Начин
сахрањивања (инцинерација) на Камењачи у Брези током пе-
риода илирске независности указује на блиске културне одно-
се са гласиначком популацијом, док фибуле познолатенског
типа документују повезаност са суседном панонском облашћу
и келтском културом (Paškvalin 2000: 73–74). Ламиначка поја-
сна копча из Брезе потиче са дела некрополе датованог у пре-
12. У извештају ламиначка копча није са сигурношћу приписана гробу 2 (V.
Paškvalin 1975: 57–62).
13. Ови подаци односе се на усмено саопштење В. Пашквалина.

лазни период из старе у нову еру, који се граничи са римским

гробовима. Приписана је панонском утицају, без обзира на по-
рекло (Paškvalin 2008: 125–126, T. 16/3).
Гомолава (Срем)
Сремска копча типа Ламинци, за разлику од већине налаза

ове врсте који потичу из гробова, пронађена је у познолатен-
ском насељу на Гомолави, у близини лончарске пећи (Нађ:
1960, 128; T. XII, 9). Претпоставља се да је ово утврђено насеље,
подигнуто на левој обали Саве током друге половине II в. ст. е.,
у време учесталих неуспешних похода Скордиска на Македо-
нију и Грчку, представљало керамички, могуће и металопре-
рађивачки центар (Јовановић Б. и Јовановић М. 1988: 92–94).
У погледу облика (овалан, чунаст), начина израде (биметал-
на) и украшавања (једноставне комбинације гирланди, калота
и украсних трака са линеарним орнаментима у техници иску-
цавања) припада типичним ламиначким копчама. Ова копча,
опредељена у Babeş-ов тип I и варијанту А (Majnarić-Pandžić
1990: 62) на основу шарнирског спојног механизма и издужено
овалне форме тела, има очуване димензије 20,5x9,5 cm и нала-
зи се у Музеју Војводине у Новом Саду. Сматра се, попут среб-
рне фибуле типа Јарак са раскованим троугаоним луком, ло-
калним производом у Посавини и Подунављу, на територији
Скордиска и опредељује у старији, чунасти тип копчи типа
Ламинци, рађен на Гомолави у фази VI b (Јовановић Б. и Јова-
новић М. 1988: 96–97, сл. 40), која означава интензивнији развој
насеља, обнову и проширење фортификационих објеката,
успон керамичке производње.
Поменуто хронолошко опредељење копче са периферије се-

ла Хртковци омогућује њено повезивање са низом налаза ове

врсте из познолатенских гробова у Подунављу (Карабурма, Ја-
рак, Ајмана, Сотин). Међутим, довођење у везу са налазима из
Румуније, где су на дачкој територији датовани у средњола-
тенски период, у II в. ст. е. (Berciu 1981: 76),14 указује на могућ-
ност њихове појаве и пре позног латена (Јовановић Б. и Јовано-
вић М. 1988: 96–97). Овоме у прилог ишла би и сродност дачких
астрагалоидних фибула са сребрним фибулама типа Јарак, за
које се претпоставља да припадају истом хронолошком хори-
зонту као и ламиначке копче, фази Гомолава VI b, односно раз-
добљу од средине I в. ст. е. до последње четвртине I в. ст. е. и
губитка самосталности Скордиска.
Керамичка производња насеља на Гомолави показује разли-
чите технолошке и стилске одлике, при чему преовладава
скордистичка варијанта. За келтску производњу везује се сива
керамика, рађена на витлу. Керамика делимично ручне израде
и украшена техником глачања, чија заступљеност није откри-
вена на Жидовару, познолатенским босутским градинама,
нити на келтским некрополама у Подунављу, вероватно је ау-
тохтоног, панонског или илирског порекла. Појава грубе дачке
керамике на Гомолави у фази VI а везана је за новодосељено
дачко становништво или присуство дачких војних посада. Од-
суство керамичких посуда квалитетније дачке израде на Гомо-
лави, као и на Жидовару, узроковано је, чини се, доминацијом
на тржишту производње фине сиве келтске керамике (Јовано-
вић Б. и Јовановић М. 1988: 94–95; Јовановић 1991: 155). Ово, као
и чињеница да је скромна заступљеност дачких примерака у
целокупној керамичкој производњи латенске Гомолаве, ука-
14. Оштећена копча чунастог типа са дачког утврђења Buridava у Олтенији
датована је у II в. ст. е. (Berciu 1981: T. 65, 4).

зује на припадност насеља Скордисцима, уз присуство дачког

популационог елемента од последњих деценнија II в. ст. е. (Јо-
вановић 1991: 155–157).
Осим керамичких налаза, о присуству различитих култур-
них традиција на познолатенском насељу Гомолава сведоче и
примена дачког начина сахрањивања покојника, уз аутохтони
обичај остављања керамичких прилога, хоризонти сребрног и
бронзаног одевног накита и импортованог луксузног прибора
за вино.
Даљ (источна Славонија)
У литератури су наведена само два необјављена примерка са

даљске латенске
некрополе, о чијим археолошким ископавањима нису сачу-
вани подаци. Чувају се у збирци Археолошког музеја у Загре-
бу, а опредељена су у Babeş-ов тип I и варијанту Б (Majnarić-
Pandžić 1990: 62).
Жидовар (Банат)
Из вишеслојног праисторијског насеља Жидовар, ситуира-

ног на ободу Делиблатске пешчаре, у Банату и атару села Оре-
шац, потиче пет делимично очуваних копчи типа Ламинци.
Први примерак, наведен као бронзани диск са украсне плоче
на појасу (Gavela 1952: 18), пронађен је у прилично фрагменто-
ваном стању у рову 1/III и чува се у Археолошкој збирци Фило-
зофског факултета у Београду, попут још једног фрагментова-
ног бронзаног примерка, откривеног 1966. у сонди IX, на нивоу
откопног слоја VIII, који представља гранични слој између два

културна стратума, старијег, и млађег гвозденог доба (Сладић

1984: 131, сл. 1). У Градском музеју Вршац налази се још три
фрагментoвана жидоварска примерка, пронађена крајем XX и
почетком XXI века.15
Једина објављена жидоварска појасна копча ламиначког

типа (М. Сладић 1984: 131–135, сл. 1), фрагментована, трапезо-
идног је облика, дужине 13,4 cm и ширине од 5,5 cm на ужој, и
9 cm на широј страни. Својом биметалном, слојевитом кон-
струкцијом, која на гвозденој подлози посувраћених ивица
има уметнуту танку плочу од бронзаног лима, одговара лами-
начком типу копче. Видљиви су остаци спојница и гвоздене
жице, која је чинила саставни део шарнира, механизма за при-
чвршћење копче на кожни део појаса. Бронзана оплата укра-
шена је искуцаним једноструким и двоструким фризом „S“
спирала у низу. С обзиром на димензије и тежину, жидоварска
копча не сматра се погодном за употребу и њено порекло при-
писује се пре аутохтоном етничком супстрату, него келтској
традицији, познатој по смислу за функционалност (Сладић
1984: 131). Појаву аутохтоних елемената у материјалној култу-
ри Скордиска, попут астрагалоидних појасева халштатске
провенијенције, документују вероватно и ламиначке копче,
засад без препознатих прототипова у оквиру старијих налаза
појасног дела накита. Претпоставља се да би архаични декора-
тивни стил, чији концепт чине низови спиралних мотива, ра-
споређени дуж ивица и граничних фризова између неукраше-
15. Ови необјављени примерци, према информацији др М. Сладића, израђе-
ни су од гвожђа и немају трагове бронзане оплате. Два фрагмента, од којих
је један кука за закопчавање, потичу са ископавања 2000. г., док је трећи от-
кривен 2001. г. у северозападном углу куће 6, ископане у сектору I, блока V
(Сладић 1997:53–68; Јевтић, Пековић 2008).

них метопских поља, могао жидоварском примерку да да

значај примарног облика у типолошком развоју ове врсте
појасних копчи, или, бар, наговештај повратка старијој, ауто-
хтоној традицији, чији су елементи видљиви и у култури
Скордиска у раздобљу губитка њихове доминације на овом
подручју (Сладић 1984: 132–133, 135).
Резултати анализе латенских покретних налаза, који пока-
зују неједнаку заступљеност, пре свега керамичких и метал-
них предмета келтске, дачке и римске материјалне културе, у
најмлађем насељу на Жидовару, смештеном на периферији
дачке територије, разрешили би дугогодишњу дилему о ка-
квом типу насеља је реч, дунум16 или дава, а самим тим и етно-
културну припадност. Дачка освајања вероватно нису мимои-
шла ни познолатенски Жидовар, о чему сведоче повећано
присуство дачког материјала од средине I в. ст. е. и измењена
етничка структура становништва. Остварена је етнокултурна
симбиоза, састављена претежно од Скордиска и у мањој мери
од дачког становништва, за које се претпоставља да није могло
бити преовлајуће у периферним деловима сопствене земље,
(Сладић 1991: 147–148; 1997: 61, 65–66). Појава дачке керамике
на Жидовару, као и на Гомолави, посматрана у ширем контек-
сту, могла би се довести у везу са одвијањем етнокултурних
кретања током последњих векова старе ере, посебно од по-
следњих деценија II в.ст. е. Од тада је видљива заступљеност
дачког (популационог) елемента у појединим аутохтоним ма-
16. С обзиром на положај и карактер материјалне културе, познолатенско
насеље на Жидовару приписује се Дачанима (Д. Гарашанин 1984: 50) или
Келтима, који су утврђење подигли на доминантном положају и важној ко-
муникацији између долине Мораве, Дунава, Трансилваније и Карпатске ко-
тлине (П. Поповић 1992: 101).

теријалним културама, пре свега на територији југозападне

Словачке (Липтовска Мара) и Војводине (Гомолава, Жидовар),
али и слабљење келтског присуства у Трансилванији и пери-
ферним областима Паноније. Утврђена насеља на Жидовару и
Гомолави вероватно су у већој мери представљала развијена
регионална средишта у оквиру територије Скордиска, насеље-
на келтским и дакогетским становништвом, а мање су имала
значај упоришта одбрамбеног карактера (Јовановић 1991:
155–158).
Змајевац – Сотин (источна Славонија)
Са сотинског подручја,17 из разорених познолатенских гро-

бова, потичу две фрагментоване копче типа Ламинци, које се
налазе у Археолошком музеју у Загребу, попут још једног (или
два) необјављена примерка из уништених гробова у Сиску
(Majnarić-Pandžić 1972–73: 65; 1990: 59, 63).18 Обе копче припа-
дају Babeş-овој варијанти Б, а типолошко одређење могуће је
само код примерка (гроб 1), захваљујући остацима конструк-
ције на шарнир (тип I), што није случај код налаза (уништени
17. За боље очувану копчу извесно је да потиче из гроба 1 на Змајевцу, док
се остаци бронзане оплате не би могли везати за змајевачке гробове, већ са
сигурношћу за уништене гробове са територије Сотина.
18. Уз сотинске копче наведена су још два необјављена примерка са непозна-
тих локалитета и једна велика овална појасна плоча, такође необјављена
(платинирана златним лимом, украшена искуцаним мотивима концентрич-
них кругова), а сродна ламиначким копчама (Majnarić-Pandžić 1972–73: 69,
нап. 39). Двадесетак година касније ова плоча (без окова за појас а очуване
бронзане оплате ''златасте'' боје), извађена из Купе, код Сиска, идентифико-
вана јр као ламиначка копча (Ista 1990: 56).

гробови) са сачуваном бронзаном оплатом. Реч је о случајним

гробним налазима са почетка XX века, познатим на основу по-
датака из књиге музејског инвентара, забележених од стране Ј.
Бруншмида.
Змајевачка гвоздена овална појасна копча (Majnarić-Pandžić
1990: 56, 64, T. I, 9), са бронзаном оплатом, дужине 13,5 cm и ши-
рине 5,5 cm, оштећеног трна и механизма за причвршћивање
на подлогу, са масивним четвртастим ушицама (сл. 18), про-
нађена је у гробу 1, са спаљеним остацима и прилозима у
бронзаном ведру, у функцији урне. Осим појасне копче и ве-
дра, у овом богато опремљеном мушком гробу нађени су и
други бронзани (касерола, симпулум, фибула, наруквица,
фрагментовани ланчани појас) и гвоздени прилози (ножеви,
мамузе, наруквица) различите провенијенције. Посуде од
бронзаног лима, саставни део гарнитуре за пиће представљају
култни прилог и делимично су домаћег (ведра и касероле), од-
носно, североиталског порекла (симпулум). Бронзани накит
одговара типичном келтском познолатенском стилу. Култна
намена ових гробних прилога синкретичког је карактера, спој
традиционалног са новим ритуалом, о чијем опонашању и не-
довољном познавању, уочи нагле романизације, сведочи упо-
треба посуда за пиће, ведра у функцији урне, и касероле као
њеног поклопца (Majnarić-Pandžić 1972–73: 63). Премда накит и
поједини делови ношње из гроба 1 указују на келтски познола-
тенски стил, ламиначка копча, с обзиром на технику израде и
начин украшавања (искуцани полукругови, концентрични
кругови, соларни круг), приписује се аутохтоном становни-
штву северне Босне и јужне Паноније (Majnarić-Pandžić
1972–73: 65). Од друге копче са сотинског подручја, откупљене
1906. и делимично типолошки сврстане у Babeş-ову варијанту
Б, сачувана је само бронзана оплата са низом секундарно про-

бушених рупица за заковице (Majnarić-Pandžić 1972–73: 59, T. V,

6). За најближу аналогију наведен је примерак са доњолами-
начке некрополе, чији гробни инвентар типолошки одговара
познолатенском и римском раноцарском периоду, показујући
истовременост са змајевачком, односно сотинском копчом,
(Majnarić-Pandžić 1972–73: 64).
Типолошке одлике прилога указују на закључак о полној
(мушки),19 и хронолошкој припадности (познолатенска и ра-
норимска) змајевачких гробова, укључујући и уништене гро-
бове. Гробови 2 и 3 датовани су у познолатенски период, док је
гроб 1 симпулум италске производње определио у римско ра-
ноцарско доба, у прве деценије нове ере, премда је у односу на
остале прилоге, па и копчу типа Ламинци, истовремен са нала-
зима из гроба 2 и 3. Змајевачки гробови, иако приписани кел-
тској популацији, представљају доказ постојања обичаја до-
маћег становништва да сахрањује покојнике у духу сопствене
традиције (ношња, бојна опрема) и по формирању римске
провинције Паноније (Majnarić-Pandžić 1972–73: 69). Питање
убикације насеља, коме је припадала змајевачка некропола,
још увек није решено, премда су новија топографска истражи-
вања оправдала претпоставке да би се римски логор могао на-
лазити у селу Сотин. С обзиром на чињеницу да је римска ор-
ганизација допуштала одржавање домаћих традиција,
уводећи у управу племенске принципе, најпре уз војне пре-
фекте, а касније и самостално, да су Корнакати, са којима се до-
води у везу насеље у близини змајевачке некрополе, служили
у ауксилијарним четама у пр. пол. I в. н. е. (Majnarić-Pandžić
19. Д. Божич змајевачки гроб 1 тумачи као двојни (мушки и женски) гроб,
вероватно из раноримског периода, а ламиначке копче као делове женске но-
шње (1981: 322).

1972–73: 70), прихватљиво је и мишљење о употреби копчи

типа Ламинци и после познолатенског периода.
Јарак (Срем)
Појасна копча из Јарка, откривена почетком XX века, је-

динствена је по томе што представља једини примерак ове вр-
сте израђен од племенитог метала (Brunšmid 1902: 86, сл. 45;
Mirosavljević 1951:103–104; Jovanović 1987: 834, T. LXXXIII, 4).
Околности налаза нису познате, али, судећи по сличном са-
држају познолатенског гробног инвентара (дно бронзане касе-
роле, дршка симпулума) на Крабурми и у Сотину, реч је о
гробном прилогу.20 Овом случајном налазу приписују се и два
оштећена примерка сребрних фибула типа Јарак. Појасна коп-
ча, чија дужина износи 25, 5 cm а ширина 12, 5 cm, искуцана је
од једног комада сребрног лима и, с обзиром на издужено ова-
лан облик и кострукцију за причвршћивање појасног окова у
виду једноставног преклопа за провлачење металне спојнице
или петље, могла би се определити у Babeş-ов тип II и варијан-
ту A. Једноставни декоративни елементи, симетрично распо-
ређени на горњој површини копче, постављени су функцио-
нално. Дуж средишњег дела копче налази се пластично ребро,
ширине 2,7 cm, које се са једне стране завршава рачвасто, а са
друге трном или кукицом за прикопчавање. Ивице копче
испуњене су низом од 15 дугметастих (полукалотастих) укра-
сних детаља, причвршћених заковицама. Јарачка копча је пре
више од сто година датована у другу половину I в. ст. е. и при-
20. Установљено је да келтски гробови на овим локалитетима као култни
прилог садрже гарнитуру за пиће од бронзаног лима (ведро, касерола, сим-
пулум).

писана популацији са подручја босанске и сремске Посавине

(Brunšmid 1902: 86). Углавном се везује за копче типа Ламинци
(Babeş 1983:220), премда има и другачијих мишљења, с обзи-
ром на разлике, манифестоване у наглашено испупченом
облику, искуцаног од комада дебљег сребрног лима, без подло-
ге. Сличности се тичу општег изгледа и појединих детаља, као
и њихове истовремености, коју потврђују сребрне фибуле типа
Јарак, пронађене заједно са копчом. Налаз из Јарка у целини
представљао би део луксузне гарнитуре, блиске дачкој ношњи,
са једином аналогијом у Сиску (Majnarić-Pandžić 1990: 57–58).
Кабларовац (Срем)
Две фрагментоване копче типа Ламинци потичу са Кабла-

ровца, трећег сремског локалитета, који се налази између села
Батровци и Вашица, у близини Градине на Босуту, значајног
утврђеног насеља у западним областима Скордиска, чији је
познолатенски слој у великој мери уништен укопавањем ре-
центних гробова. Пронађене су 1989. године, приликом иско-
павања остатака некрополе, источно од Градине, уз керамичке
фрагменте, остатке спаљених људских костију и оштећене ме-
талне предмете, који највећим делом припадају накиту
(бронзане фибуле средњолатенског типа, наруквице различи-
тих типова од бронзе и гвозденог лима, појасне копче и фраг-
ментовани астрагалоидни појас од бронзе), а у мањој мери
борбеној (два гвоздена копља) и коњаничкој опреми (гвоздена
мамуза).
Прва копча, чија је гвоздена конструкција у већој мери очу-
вана од друге копче, овалног је облика и припада Babeş-овој
варијанти A. Горња површина гвозденог лима, делимично

оштећена, издељена је троструким вертикалннм и паралел-

ним урезима у метопска поља, са централним кружним орна-
ментом. Друга копча, без трагова украшавања и очувана само
у делу који се завршава кукицом за прикопчавање (дугметасти
језичак), према правоугаоној форми везала би се за Babeş-ову
варијанту Б, али је, попут прве копче, типолошки неодредива
због несачуваности спојног механизма. На овој некрополи,
чији остаци се условно доводе у везу са градинским насељем
на Босуту, јавља се неколико појасних гарнитура, о чему све-
доче приближно истовремени налази: 4 појасне копче, од
којих су две старијег типа (крај III или II в. ст. е.) а две типа Ла-
минци, као и астрагалоидни појасни чланци, опредељени у
време од средине I в. ст. е до почетка н. е. Сотинске копче типа
Ламинци наведене су ао најближе аналогије (Поповић 2003 :
11,13, Т. 5, 11 и 12).
Карабурма (северна Србија)
На подручју Београда пронађено је до сада четири копче

типа Ламинци, које се чувају у Музеју града Београда, a припа-
дају познолатенским некрополама на Карабурми (3) и Роспи
Ћуприји (1). У гробовима 14, 39 и 110 са некрополе на Карабур-
ми, карактеристичној по изразитим ратничким, и теже одре-
дивим женским гробовима, појасне копче пронађене су уз ке-
рамичке посуде, бронзани и гвоздени накит. На основу
садржаја прилога претпоставља се да је реч о женским гробо-
вима, што би могле да потврде тек антрополошке анализе
остатака спаљених покојника. Гробови су датовани у познола-
тенску фазу D и везани за ступањ Београд 3 (Božič 1981: 319,

324).
Оштећена гвоздена копча овалног облика, сачуваних ди-
мензија 23 X 8 цм, пронађена у гробу 14, уз каснолатенске гво-
здене наруквице са укрштеним крајевима,21 фрагменте спи-
ралне бронзане наруквице (или витичарке),22 коничну зделу и
гвоздени нож. Механизам за спајање са кожним појасом шар-
нирског типа опредељује ову копчу у Babeş-ов тип I, а овална
форма са куком за закопчавање у варијанту A (Todorović 1972:
15–16, Т.V,5; Majnarić-Pandžić 1990: 59, 62). Бронзана оплата
украшена је комбинацијом искуцаних мотива распоређених у
фризовима, са уобичајеном линеарном орнаментиком и ме-
топским пољима, испуњеним гирландама и калотама,23 на
сличан начин као код примерака из Доњих Ламинаца, Новог
Места и са Гомолаве. Фрагментована гвоздена копча, очуваног
издужено правоугаоног облика димензија 10 X 2,8 cm, припада
Babeş-ој варијанти Б, а због непознатог спојног механизма ти-
полошки остаје неодредива. Откривена у гробу 39, заједно са 4
керамичке посуде келтске израде, бронзаном фибулом24 и
округлом гвозденом копчом, обложена је танким бронзаним
лимом, а видљива декоративна схема састављена је од лучних
и калотастих мотива (Todorović 1972: 21–22, Т. XV,5; Majnarić-
Pandžić 1990: 59, 62).
Из богатијег гроба 110 потиче још једна фрагментована гво-
здена копча ламиначког типа, очуваних димензија 12 Х 5,8 cm,
21. Припадају варијанти са елипсоидним проширењима на горњем делу,
која је позната од II в. ст. е. (Todorović 1972: 65).
22. Првобитно су наведене као бронзани торквес (Todorović 1972: 15–16).
23. Начин обраде и облик указују на аутохтоно, илирско порекло са подручја
централног Балкана и јужне Паноније (Todorović 1972: 69).
24. Такозвана псеудофибула саставне конструкције (варијанта Б) са спирал-
ним навојима, чија се појава везује за II в. ст. е. (Todorović 1972: 62).

са бронзаном оплатом, украшеном комбинацијом лучних и

калотастих мотива, распоређених у два поља раздвојена тра-
кастим украсним фризом. Пронађена уз остатке спаљеног по-
којника у познолатенској овоидној урни (рађена на витлу,
украшена сликаним геометријским мотивима),25 као и уз те-
рину, астрагалоидну фибулу дачког типа,26 спиралну гвоздену
наруквицу, фрагментовани гвоздени ножић и бронзану дршку
симпулума типа Pescate,27 опредељена је у Babeş-ов тип I и ва-
ријанту Б (Todorović 1972: 34, T.XXXII, 4; Majnarić-Pandžić 1990:
59, 62). Гроб 14, са ламиначком копчом овалног или чунастог
типа, наводи се као нешто старији од гробова 110 и 39, у којима
је ова категорија накита правоугаоног облика. На основу гроб-
них прилога и повезивања са инвентаром истовремених гро-
бова (Ајмана, Сотин), посебно импортованог бронзаног прибо-
ра за вино, примерци са Карабурме датовани су у
познолатенско раздобље (Јовановић Б. и Јовановић М. 1988:
96–97).28
25. Сликана керамика (геометријски мотиви изведени црвеном бојом на бе-

лој подлози, гроб 110 на Карбурми) јавља се у другој половини последњег ве-
ка старе ере (Todorović 1972: 44, 45)
26. Варијанта Б, од сребра, са краја I в. ст. е. (Todorović 1972: 63).
27. Као саставни део металних посуда за вино јавља се на прелазу старе у
нову еру код Скордиска, посредством римских легија или трговине
(Todorović 1972: 57–60).
28. Појасеви са некрополе на Карабурми, где је накит малобројнији од нала-
за оружја, датовани од времена келтских продора у Грчку до краја старе ере
(поједини облици су у употреби и током I в .н. е.), претежно су аутохтоне из-
раде, прихваћени од стране Скордиска, а у мањој мери келтског порекла
(Todorović 1972: 69, 70).

Ново Место (Долењска)
Најзападнији налаз појасне копче типа Ламинци на по-

дручју некадашње Југославије откривен је у Новом Месту (Бе-
летов врт, гроб 180), приликом систематских истраживања
познолатенске и раноримске некрополе у периоду између
1973. и 1977. Већи део, од преко 220 откривених гробова са
спаљеним остацима, припада раноримском периоду. Гвоздена
копча, пронађена уз две оштећене раноримске бронзане фибу-
ле, фрагменте познолатенске керамике и остатке животињских
костију, чува се у Музеју Долењске. Издужено овалног облика,
димензија 18 X 9, 5 cm и типолошки делимично опредељена,
због несачуваног спојног механизма, у Babeş-ову варијанту А
(Knez 1977: Т. 13; 1980: 150; 1981; 1990: сл. 96; 1992: 62, Т. 65, 1–5;
Guštin 1984: 40; Majnarić-Pandžić 1990: 60),29 разликује се од оста-
лих копчи ове врсте по једнослојној гвозденој конструкцији,
без бронзане горње оплате, али показује стилску сличност.
Словеначка копча има уобичајене украсне тракасте фризове,
са линеарном орнаментиком и поља испуњена троструким
гирландама и калотама. Разлика у односу на најближе анало-
гне примераке из Доњих Ламинаца и са Гомолаве видљива је у
распоређености главних украсних елемената, гирланди и ка-
лота. У прилог повезаности западне и источне келтске култур-
не групе на североисточном југословенском подручју, осим
сродних фибула, наводе се и појасне копче типа Ламинци (Бо-
жич 1987: 896). Словеначки примерак припада западној групи
29. Помиње се гвоздена келтска појасна копча типа Ламинци као гробни
прилог (Rešena arheološka dediščina Slovenije 1945–1980, 1980: 90–92, sl. 8) и нај-
западнија копча такве врсте, карактеристична за Скордиске и Дачане (Guštin
1984: 40, сл. 8).

келтске културе у I. в. ст. е., хоризонту Ново Место-Белетов врт,

везаном за аутохтони развој и утицај јужних суседа (Гуштин
1984: 37, 40).
Роспи Ћуприја (северна Србија)
Четврта београдска копча типа Ламинци, издужено право-

угаоног облика, откривена на Роспи Ћуприји, у гробу 33 на
познолатенској некрополи, опредељена је у Babeş-ов тип I и ва-
ријанту Б (Majnarić-Pandžić 1990: 62). Под бројем 9, у попису
инвентара гроба 33, копча је наведена као прилично оштећена
дршка гвозденог мача или ножа, очуване дужине 12,5 cm, са
горњом површином обложеном бронзаним лимом, која је
украшена урезаним мотивима. Читав налаз (врх гвозденог
копља, остаци гвоздених ножева, фрагментоване бронзане фи-
буле и бронзане наруквице) датован је у Laten II (3)–III
(Todorović 1963: 55, сл. 9), односно у Laten D и ступањ Београд 3
(Božič 1981: 319, 324).
Сисак (западна Хрватска)
У литератури се помињу два случајна налаза са територије

западне Хрватске, извађена из Купе, за које се претпоставља да
потичу из уништених гробова, при чему се необјављени при-
мерак, опредељен у Babeş-ов тип II и варијанту А, чува у Архе-
олошком музеју у Загребу, а други, исте типолошке припадно-
сти, налази се у приватном власништву (Majnarić-Pandžić 1990:
55, 63). Публикована копча из Сиска, овалног облика и благо
испупчена, дужине 22, 5 cm и ширине 12, 4 cm, пронађена на
левој обали Купе, у близини силоса, заједно са оковом димен-

зија 6, 5 X 5 cm, без трагова патине, израђена од гвоздене овал-

не плоче са оплатом од бронзаног лима, уз видљиве остатке
преправки и очувану кукицу и језичасти држач са гвозденом
жичаном спојницом, која држи оков самог појаса. Лимена
бронзана оплата, чија се предња страна завршава троструком
пластичном траком, причвршћена је на гвоздену подлогу по-
моћу 8 већих бронзаних глатких калотастих заковица и цева-
стог лима, постављеног на дужим странама. Дуж оплате иску-
цано је средишње украсно ојачање, састављено од два
паралелна ребра. Украс уз дуже ивице чине гирланде, изведене
плитким убодима и пластични концентрични кружићи дуж
краће стране (Majnarić-Pandžić 1990: 55–56, 61,63; T. I и II).
Друга, необјављена копча типа Ламинци из Сиска, димен-
зија 25 х 18 cm, без сачуваног окова за појас, првобитно је наве-
дена као налаз са непознатог локалитета, ''платиниран злат-
ним лимом'' (Majnarić-Pandžić 1972–73: 65, нап. 39).30 Сродност
обеју копчи из Сиска (конструкција, начин украшавања и
искуцано ребрасто ојачање), које се стилски разликују од нала-
за из Доњих Ламинаца и вероватно потичу из гробова прото-
историјске Сегестике, указује на припадност истој радионици.
(Majnarić-Pandžić 1990: 56). Међутим, питање њихове етнокул-
турне идентификације још увек није решено. Познолатенски
становници Сегестике, смештене на војно-трговачком путу
који је водио од Аквилеје, преко Емоне до Сирмијума, били су
Колапљани или Сегестини, за које се претпоставља да су за-
држали традиционалне облике ношње, накита, и оружја, али и
да су се бавили трговином северноиталских производа. Кул-
турни и економски утицаји ширили су се и од истока према
западу, о чему сведочи појава луксузног сребрног накита и
30. Видети напомену 17!

бројни налази дачке керамике у Срему. Као једина аналогија

копчама из Сиска, у погледу концепције украсних мотива и
механизма за причвршћивање појасног окова у виду једно-
ставног преклопа за провлачење металне спојнице, наведен је
налаз из Јарка, који је изостављен из пописа налазишта копчи
типа Ламинци, јер има једнослојну конструкцију, искуцану од
дебљег сребрног лима, без подлоге (Majnarić-Pandžić 1990:
61–62).
Ушће Слатинске реке (североисточна Србија)
Са подручја Ђердапа, осим ајманске копче, потиче и један

гробни налаз ове категорије накита са вишеслојног локалитета
на ушћу Слатинске реке. Мања некропола са 6 гробова, разли-
читих сепулкралних конституција, везује се за један хроно-
лошки хоризонт (I в. ст. е.– I в. н. е.), могуће и за исту етнокул-
турну припадност, као и комади лепа и груба керамика дачке
провенијенције, откривени приликом истраживања сре-
дишњег дела рановизантијског кастела. Фрагментована поја-
сна копча типа Ламинци налазила се у гробу 2, заједно са оста-
лим деловима накита, такође фрагментованим и израђеним
од гвозденог и бронзаног лима (фибула, 2 наруквице, дугме).
Гробова са спаљеним остацима, један са плитком гробном ја-
мом и без реципијента, типа Мала Копашница-Сасе III, и три
типа Мала Копашница-Сасе I приписани су аутохтоној попу-
лацији. Код гробова са урном уочљиво је сажимање елемената
дачког фунерарног принципа (начин сахрањивања, облик
урни и поклопца) и келтске сепулкралне традиције (оружје и
копче типа Ламинци у својству гробних прилога), што указује
на етнокултурну хетерогеност, попут навода Страбона о за-

једничком присуству келтске, дачке и аутохтоне етничке ком-

поненте у овом делу Подунавља средином I в. ст. е. и касније
(Jovanović, Korać и Janković 1986: 378, 379, 387; сл. 3).
Чуруг (Бачка)
На вишеслојном локалитету Стари виногради у Чуругу, си-

туираном на обали потиског рита, пронађене су две делимич-
но очуване ламиначке копче, са по једним оштећеним појасни
оковом и шарнирским спојним механизмом. Будући да је реч
о необјављеном материјалу, овде је изостављена анализа чу-
рушких налаза, а поменути су у контексту употпуњавања по-
датака о територијалној распрострањености и хронолошке
припадности ламиначких копчи.31
Типолошко-стилска обрада М. Babeş-а, картирање и ката-
лошке одреднице показују заступљеност латенских појасних
копчи широког плочастог тела у југоисточној Европи на преко
30 локалитета, претежно на подручју Румуније и некадашње
Југославије, док су са територије Русије и Бугарске познати са-
мо појединачни налази. Анализом је обухваћено: 14 румун-
ских локалитета са дакогетске територије, из Мунтеније 6,
Трансилваније 5 и Олтеније 3,32 налази са 3 бастарнске некро-
поле у Молдавији, од којих се две веће припадају румунском,
а једна мања руском делу Молдавије, још 1 руски локалитет из
31. Благодарећи љубазности колеге Станка Трифуновића, руководиоца ду-
гогодишњих археолошких истраживања овог налазишта, имала сам могућ-
ност да видим ове копче, које се конзервисане чувају у Музеју Војводине.
32. Налаз са некрополе на локалитету Poiana (гроб 28), украшен антропомор-
фним мотивом и опредељен у тип I, накнадно је унет у каталог (Babeş 1983:
218–219).

Полесја, 1 са бугарског и 10 са југословенског простора

(Babeş1983:196–208).
На територији Румуније заступљене су две групе ове кате-
горије накита: дакогетска (Babeş 1983: 196–204, 213) и бастарн-
ска (Babeş 1983: 204–205, 213). Прва група је типолошки и стил-
ски разноврснија, са примерцима типа I (19х 8 cm) и типа II
(16,5/18,5 х 4/6 cm). У тип I (са шарниром) опредељени су нала-
зи са локалитета Sighişoara (Babeş 1983: fig.1), Chirnogi (Babeş
1983: fig. 4, 1; 6/1), Popeşti (Babeş 1983: fig. 2/1 ; 4/2–4) и
Cîrlomãneşti (Babeş 1983: fig. 4/6), а у тип II (са жичаном пе-
тљом): Orlea (Babeş 1983: fig. 3/1), Ostrovul Şimian (Babeş 1983: fig.
3/3), Bratei (Babeş 1983: fig. 3/5; 6/3), Piscu Crăsani (Babeş 1983: fig.
3/4); док oстали примерци, као слабо очувани, немају типо-
лошку детерминацију. Анализом стилских одлика ових копчи
установљено је шест декоративних схема: две основне, једно-
ставнија и богатија варијанта, уз још четири различите комби-
нације. Једноставнија варијанта сведена је на нерашчлањено
метопско поље, украшено паралелним низом гирланди и уок-
вирено тракастим празним фризом, или фризом са рељефним
потковичастим мотивом (Babeş 1983: Sighişoara, fig. 1). Тежња
да се украсом испуни читава горња површина копче видљи-
вија је код раскошније варијанте, састављене од украсних ме-
топских поља, рашчлањених и уоквирених фризовима правих
паралелних линија, хоризонтално и вертикално постављених,
каткад и са низом изломљених линија. На пољима симетрич-
но су распоређени двојни или тројни полукругови (полукало-
те), мањи концентрични кругови (калоте), док већи стоје само-
стално (Babeş 1983: Orlea, fig. 3/1; Popeşti, fig. 4/2; Chirnogi, fig. 4/
1; Popeşti, fig. 4/2; Cîrlomãneşti, fig. 4/5 и 6; Piatra Roşie, fig. 3/2;
Ostrovul Şimian, fig. 3/3).33 Осим геометријским мотивима, ру-
мунске копче украшене су, премда изузетно, и фигуралном,

стилизованом антропоморфном представом (Babeş 1983:

Popeşti, fig. 2/1; сл. 25; Poiana, fig. 12). Друга румунска група на-
лаза, означена као бастарнска (Babeş 1983: 204–205, 213), припа-
да типу II 34 и култури Поенешти-Лукашевка, за чије носиоце
се претпоставља да су Бастарни и Тиргети. Потиче са молдав-
ских некропола, које већим делом припадају румунској тери-
торији (Boroseşti и Poieneşti), а мањим делом руском простору
(Лукашевка).
На локалитету Boroseşti откривена је бастарнска некропола
са 150 гробова, са спаљеним остацима покојника. У неколико
гробова јављају се појасне копче тзв. бастарнског, односно Пое-
нешти-Лукашевка типа, са две варијанте: прва, са гвозденом
конструкцијом и бронзаном оплатом (гробови 2, 13, 105, 109 и
147; Babeş 1983: fig. 8/2, 7/2, 8/1, 7/3), која се не разликује од већи-
не дакогетских налаза; и друга, без бронзане фолије (гробови 7,
14 и 145; Babeş 1983: fig. 7/1), која својим стилским одликама ви-
ше одговара бастарнској изради. Ове варијанте готово су истог
облика, издужено троугаоног, а различитог стилског израза:
док је код прве бронзана оплата богато декорисана комбина-
цијом пунктираних и рељефних мотива, лучних, полулучних
и кружних уз ивицу, и валовница у централном делу (гроб 2 и
147; Babeş 1983: fig. 8/2, 7/3), друга је сасвим неорнаментисана
или има редуковани украс, састављен од бронзаних или гво-
здених апликација, претежно ромбоидних форми (гроб 145,
Babeş 1983: fig. 7/1, 8/5).
33. Овој групи налаза припада и једини бугарски примерак, са локалитета
Altimir (Babeş 1983: fig. 2/2).
34. Копче се наводе и као тип Поенешти-Лукашевка, будући да припадају
истоименој култури, распрострањеној током латенског периода на простору
североисточне Румуније, Молдавије, југоисточне Украјине, међуречја Сере-
та, Прута и Дњестра.

Фрагментарни налази из гробова 261, 394 и 434 (Babeş 1983:

206–207, fig. 8/3, 8/6, 8/4) са бастарнске некрополе на локалитеу
Poieneşti, без трагова украса, само се асоцијативно доводе у ве-
зу са ламиначким типом појасне копче. Неорнаментисани
примерак копче двослојне конструкције са налазишта Лука-
шевка (гроб 10), из руског дела Молдавије, опредељен је у ва-
ријанту Поенешти-Лукашевка I (Babeş 1983: 207). На локалите-
ту Отвержичи (сл. 27) у Полесју, у гробу 31 са некрополе
зарубињецке културе, откривена је гвоздена копча трапезоид-
ног облика, дужине 20 цм, са орнаментисаном бронзаном
оплатом и готово комплетном бронзаном појасном гарниту-
ром (Babeş 1983: 207, fig. 9/9), која је идентична примерку из
Sighişoara (Babeş 1983: fig. 1/d-f). На основу налаза фибула дато-
вана је у фазу IIa зарубињецке културе, односно у период La
C2–La D1.
Бастарнским копчама, посебно са локалитета Boroseşti,
Poieneşti и Отвержичи, приписује се сродност са северногер-
манским налазима типа Холштајн,35 везаним за културу Ја-
сторф.36 и простор северне и средње Немачке, где је до сада от-
кривено око 80 појасних гарнитура. Типолошком обрадом
издвојено је 5 типова холнштајнских копчи, датованих у пе-
риод средњег и позног латена (Hingst 1962: 70–83, Abb. 1, 1; 2–4;
35. Најпре је овим типом означавана читава појасна гарнитура – Holsteiner
Gürtel (J. Mestorf, Die Holsteinischen Gurtel, Mitt. D. Anthr.Ver. in Schleswig-Hol-
stein 10, 1897, 6f.) или swebische Gütel (G. Müler, Uber swebische Gütel, Mannus
30, 1938, 30 ff.), а касније појасна копча – Plattengürtelhaken (H. Hingst, Karten
zur Besiedlung Schleswig-Holstein in der vorchistlichen Eisenzeit und älteren Kai-
serzeit. Archaeologia Geographica 3, 1952, 8 ff.).
36. Развој ове германске културе, настале на основама културе поља са урна-
ма и касније у великој мери келтизоване, могуће је пратити у раздобљу из-
међу VI и I века ст. е.

Abb. 2, 1–4; Abb. 3, 2–4). У литератури се као њихове најближа

аналогија наводи бастарнска група копчи типа Поенешти-Лу-
кашевка, приписује припадност Babeş-овом типу II и мушком
делу популације, који је користио два појаса, ношених у ком-
бинацији на грудима и куковима (Hucke 1962: 65–66). Употреба
кожног појаса са типичном ламиначком копчом на шарнир
честа је у долинама река Саве и Дунава, а ређа копче издужено
троугаоног облика, типа са гвозденом жичаном петљом, карак-
теристичним за Бастарне. Довођењем у везу са северноевроп-
ским копчама и читавим појасним гарнитурама типа Хол-
штајн, указује се на могућност утицаја германских племена на
појаву ове врсте копчи, а, са друге стране, на чињеницу да би
без интензивних комуникација са Скордисцима и посредни-
чке улоге Трачана и Дако-Гета, удео Бастарна у том погледу
изгледао сасвим другачије (Popović 1999: 51, 53). Историјски и
археолошки подаци говоре о постојању одређених комуника-
ција између Бастарна и Скордиска, што би могло да објасни
заједничко присуство на овом простору келтске варијанте ко-
пче типа Ламинци и северногерманске варијанте типа Холн-
штајн (Babeş 1983: 214), посебно из фазе Д 1 (Hingst 1962: 69–90;
Abb. 3,1; Hucke 1962: 54, Abb. 4,8). Антички извори помињу кон-
такте између балканских Келта и Бастарна током друге поло-
вине III и прве половине II в. ст. е., као и појаву Бастарна на те-
риторији Скордиска у периоду између 179. и 168. г. ст. е., што
документује и археолошки материјал. Гробни инвентар (поја-
сне копче ламиначког типа) и насеобински налази (фибуле
копљастог типа) са локалитета Лукашевка, као представника
носилаца бастарнске културе, аналогни су келтско-илирској
традицији. Исти је случај и са локалитетом зарубињецке кул-
туре Отвержичи, који сродност, осим поменутог, показује и у
облику псалија (Каспарова 1978: 85–87).

За период формирања зарубињецке културе, чија је рана фа-

за (крај III – крај I в. ст. е.) синхрона и сродна бастарнској кул-
тури Поенешти-Лукашевка, посебно током II в. ст. е., везана је
појава утицаја са простора југоисточне Европе, из келтско-
илирског и дакокелтског културног круга, изражена у поједи-
ним облицима материјалне културе (појасне копче ламинач-
ког типа, копљасти и рашчлањени тип фибула, трапезоидни
привесци, псалије) и стилским одликама накита. Како су неки
елементи рељефног украса, посебно потковичасти мотив (гир-
ланде), заступљени на више облика накита (појасне копче ла-
миначког типа, фибуле и привесци), могло би се рећи да је реч
о неговању посебног декоративног стила. Келтски елементи у
зарубињецкој култури и њена повезаност са простором Балка-
на у већој мери , чини се, представљају резултат непосредних
контактаката носилаца ове културе са келтско-илирским ста-
новништвом, или са суседним, бастарнским становништвом,
у посредничкој улози преношења појединих облика балкан-
ских материјалних култура. Широка распрострањеност налаза
келтско-латенског порекла на простору источне Европе у пе-
риоду од IV до I в. ст. објашњава се историјским процесом, по-
следицом сукцесивних келтских продора, најпре у Прикар-
патје, од половине III до половине I в. ст. е. у области Горњег
Подњестровља и Средњег Подњепровља, а на обале Црног мо-
ра крајем III и током II в. ст. е. (Каспарова 1978: 86–87).
Досадашња истраживања показују да присуство Бастарна
није оставило трага на територији Дарданаца и да се на појаву
најранијих аналогија на балканском и источноевропском про-
стору може рачунати од краја II в. ст. е. Повезаност, директна
или посредна, са удаљеном зарубињецком културом, успо-
стављена је од завршетка II или почетка I в. ст. е., у чему су ва-
жну улогу, поред Дако-Гета, одиграли Бастарни, који су као

ратници, коњаници и трговци могли прелазити преко Дунава

и доспевати на Балкан много чешће, него што је то забележено
у антички изворима. Сматра се да су пре својим културним
нивоом и посредном улогом у развоју латенске културе утица-
ли, више или мање, на изглед мушке и женске ношње разли-
читих етничких заједница, него што су одиграли важну улогу
у ширењу и прихватању одређених облика материјалне кул-
туре (Popović 1999: 53).
А. Rustou, нешто више од једне деценије после М. Babeş-а, у
свом раду посвећеном металургији бронзе на дачкој терито-
рији у периоду између ср. II и ср. I века ст. е. типолошком кла-
сификацијом обухвата и копче типа Ламинци (1996: 120–121).
Babeş-овом типу I одговара његов тип 6 а (1996: fig. 79–80, 81/5,
83/4), у који је уврстио дако-гетску и илирско-келтску групу
налаза, чији су представници копче из Доњих Ламинаца и Ал-
тимира (Rustou 1996: fig. 85/1–2). Бастарнску, малобројнију,
групу (Babeş-ов тип II) означио је као тип 6 b (Rustou 1996:
fig.82/3–5, 83/3,5, 84/5). На карти распрострањености копчи ти-
па 6 а и 6 b (Rustou 1996: fig.78), поред румунских локалитета,
углавном преузетих од М. Babeş-а, картирани су и југословен-
ски налази, са Жидовара (Rustou 1996: fig.83, 5) и Ајмане, везани
за тип 6 b, као и неопредељени фрагментовани примерак са
ушћа Слатинске реке.
Једини примерак са бугарског простора, пронађен на лока-
литету Алтимир у урни, уз три бронзане фибуле средњолатен-
ске схеме. Ова гвоздена копча, димензија 16,5x4,5 cm, има
бонзану украшену оплату и припада типу II (Babeş 1983: 207,
fig. 2/2) и дакогетској групи налаза, са најближом аналогијом у
Румунији (Chirnogi). Из јужномађарских области познате су
две латенске копче ламиначког типа, са локалитета
Nyergesùjfalu (Подунавље) и Törökszentmiklós (средње Потисје

Damjanich Museum, Szolnok, необјављена). Овална појасна ко-

пча са подунавског локалитета (Ungarischen Nationalmuseum,
Budapest), димензија 30х27 cm, уобичајене двослојне лимене
конструкције спојене заковицама, са једним кукичастим завр-
шетком и другим у облику чауре, припада Babeş-овом типу I.
Испупчена бронзана оплата украшена је искуцаним концен-
тричним кружним и калотатим елементима, у комбинацији са
линеарним мотивима, распоређеним у 3 поља, уоквирена тра-
кастим фризовима (Kovacs 1983: 145–159, Abb. 1). У прилог
сличности мађарских и југослованских налаза наводи се дво-
лимена конструкција, стилска сродност и распрострањеност
локалитета поред река Дунава и Тисе (Kovacs 1983:
148,153–154).
Полазећи од постојећих типологија, заснованих на укла-

пању у одређени хронолошки оквир и принцип етнокултурне
припадности, предложила бих типологију појасних копчи ти-
па Ламинци, састављену: према облику од четири типа (овал-
ни, са два подтипа, издужено правоугаони, издужено троугао-
ни и издужено трапезоидни), према спојном механизму од
две варијанте (са шарниром и петљом), према начину украша-
вања од четири концепције (сложенија, једноставнија, редуко-
вана, без украса) и према стилском изразу од два принципа
(геометријски и фигурални).37
37. У приложеној типолошко-стилској табели дати су примерци ламинач-

ких копчи код којих су у довољној мери очувани облик и украсни детаљи, те
су илустративнији од ненаведених примерака.

Тип I – овални облик

I а – изразито овални (подунавска група)
I б – издужено овални (посавска, подунавска, дакогетска гру-
па)
I а: варијанта 1 – са шарниром
Сложенија декоративна концепција
– геометријски стил
– рашчлањена метопска поља, уоквирена украсним тра-
кастим фризовима, са централним кружним мотивом у
комбинацији са, радијално распоређеним, пластич-
ним калотатим елементима (Nyergesùjfalu)
I б: варијанта 1 – са шарниром
– рашчлањена и, ређе, нерашчлањена метопска поља, са
централним потковичастим (гирландама), или круж-
ним мотивом; тракасти фризови (метопски и ивични)
испуњени низовима праволинијских мотива (хоризон-
тално, вертикално или косо распоређених), мотива
рибље кости и пластичних потковичастих мотива (гир-
ланди).
Концепције у односу на распоред централног потковичастог

мотива (гирланде)

1/1 – антитетични распоред уз горње и доње ивице раш-

члањених метопских поља, (Гомолава);
1/2 – антитетични распоред у континуираном низу уз иви-
цу нерашчлањеног метопског поља (Sighişoara);
1/3 – антитетични распоред, у комбинацији са концентрич-
ним кружићем, (Доњи Ламинци, Ново Место, Чуруг).
Концепције у односу на распоред централног (пластичног)

кружног мотива
1/1 – редукована концепција рашчлањених метопских поља,
са централним кружним мотивом (Кабларовац);
1/2 – украшена читава површина рашчлањених метопских
поља комбинацијом истог мотива, централног кружног моти-
ва, симетрично повезаног тангентама са 4 остала, неколико
споредних су асиметричног распореда (Доњи Ламинци).
– фигурални стил
– рашчлањена метопска поља, са централним антропо-
морфним мотивом, у комбинацији са геометријски
украшеним фризовима (Popeşti)
I б: варијанта 2 – са петљом
Једноставнија декоративна концепција
2/1 – централни украсни мотив нерашчлањеног метопског
поља чини пластично ребро, уоквирено низом полукалотастих
(дугметастих) заковица (Јарак);
поља чини пластично ребро, са низом полукалотастих закови-
ца, глатке површине, и континуираним низом урезаног моти-

ва гирланде дуж ребрастог ивичног дела (Сисак);

поља чине полукалотасте (дугметасте) заковице (Бреза).
Тип II – издуженоправоугаони облик

(подунавска, посавска и дакогетска група)
II a: варијанта 1 – са шарниром
– рашчлањена метопска поља, у већој или мањој мери
украшена, уоквирена фризовима (метопским и ивич-
ним), испуњеним низовима паралелних (хоризонтално
и вертикално распоређених) и криволинијских мотива,
изузетно без декорације
1/1 – рашчлањена метопска поља са централним кружним

мотивом и вишеструким ивичним лучнним елементима
(Доњи Ламинци);
1/2 – рашчлањена метопска поља, уоквирена тракастим
украсним фризовима, са кобинацијом концентричних кру-
жних, лучних и пластичних калотастих мотива (Chirnogi,
Cîrlomãneşti);
1/3 – рашчлањена метопска поља са две антитетичне гир-
ланде, раздвојене кружним мотивом, и фризом са низом кру-
жног мотива( Карабурма, гроб 110);

1/4 – рашчлањена метопска поља са тракастим фризовима и

једноструким ивичним лучнним елементима, у комбинацији
са мотивом поленовог тучка (Карабурма, гроб 39, Сотин).
II б: варијанта 2 – са петљом
– рашчлањена метопска поља, уоквирена украсним тра-
кастим фризовима и испуњена комбинацијом разли-
читих праволинијских и криволинијских мотива
1/1 – рашчлањена метопска поља са вишеструким ивичним
лучнним елементима (Змајевац, Piatra Roşie);
1/2 – рашчлањена метопска поља са вишеструким лучнним,
праволинијским (Ostrovul Şimian) и троугластим мотивом
(Orlea);
1/3 – рашчлањена метопска поља са мотивом концентрич-
них кружића (Altimir).
Тип III – издужено троугаони облик

(бастарнска /Поенешти-Лукашевка/ група)
III a: варијанта 1 – са шарниром

– комбинација рељефних и пунктираних мотива, цен-
тралног- хоризонтални низ
валовница, и ивичних- лучни и калотасти елементи
(Boroseşti, гроб 2)
III б: варијанта 2 – са петљом

2/1-редукована концепција, састављена од пластичних
бронзаних или гвоздених

апликација калотастих или ромбоидних форми (Boroseşti,

гроб 105);
2/2-без декорације (Boroseşti, гроб 145).
Тип IV – издужено трапезоидни облик

(подунавска и украјинска група)
IVa: варијанта 1 – са шарниром

– рашчлањена метопска поља, неукрашена или са доми-
нантним централним мотивом, и уоквирена украсним,
једноструким и двоструким тракастим фризовима
1/1 – неукрашено метопско поље, са фризовима испуњеним
низом S мотива (Жидовар);
1/2 – рашчлањена метопска поља са централним, пластич-
ним потковичастим мотивом (гирланде) антитетичног распо-
реда, са фризовима испуњеним пластичним калотама (Отвер-
жичи).
Варијанта 1 (са шарнирском конструкцијом) заступљена је
код сва четири типа, а присуство варијанте 2 (са жичанном пе-
тљом) изостаје само код трапезоидног типа копче. Пре-
овлађујићи стил украшавања је геометријски, док је појава фи-
гуралног стила, искључиво антропоморфног карактера,
спорадична. Од декоративних концепција најчешће се срећу
једноставнија (тип I/ вар. 2, тип III/вар.1, тип IV/вар.1) и сложе-
нија (тип I/ вар. 1, тип II/ вар. 1 и 2), а ретко редукована и са-
свим без украса (тип III/вар.2).Уочљива је готово сасвим
подједнака заступљеност два најомиљенија украсна мотива
кружног (концентричног, калотастог) и потковичастог (гир-
ланде), изведена урезивањем, искуцавањем, апликовањем и
пунктирањем.

Занимљива је редовна појава потковичастог мотива или ги-

ранде, која би се у извесном смислу могла довести у везу са
изузетном заступљеношћу мотива који подсећа на поленов
тучак. Уколико је у геометријском стилу гирланда представље-
на у облику лука (или троугла без базног крака) кружних завр-
шетака, онда би мотив тучка означавао исти мотив („испра-
вљену“ гирланду), посматран у другој пројекцији. Како спој
две гирланде код овалног типа (Доњи Ламинци, Ново Место)
подсећа на антропоморфни мотив (човек подигнутих руку и
раширених ногу), тако и мотив који подсећа на поленов тучак,
а стоји између два антитетична лука, видљив код издужено
правоугаоног типа копче (Карабурма, гроб 39, Сотин), оставља
утисак спајања мушког и женског принципа. За разлику од
овог последњег, који указује на спој супротности, у првом слу-
чају реч је о спајању два иста, мушка принципа, односно, о по-
ларизацији различитих, мушког и женског принципа. Дакле,
раздвајањем два иста, мушка принципа, пружа се могућност
стварања новог, заснованог на комбинацији супротних прин-
ципа, чије спајање обезбеђује идеју постанка и опстанка.
Овални тип ламиначких копчи, са обе варијанте, чешће се
јавља код посавске и подунавске гупе а ређе на дакогетској те-
риторији, могуће већ од средњолатенског периода, на шта ука-
зују фибула средњолатенског типа из Кабларовца и датовање
налаза са локалитета Sighişoara у средину II в. ст. е. Овај облик
остао је у употреби, судећи према налазима из Новог Места
(фибула раноримског типа) Сиска и Брезе (трајање познола-
тенских некропола и после доласка римских легија), и током
раноримског периода. Употреба издужено правоугаоног типа
ламиначких копчи, са обе варијанте, чешћа у подунавској и
дакогетској, него у посавској групи, везана је за познолатенско
раздобље, премда локалитет Ostrovul Şimian указује на среди-

ну II в. ст. е., а налази са сотинског подручја на раноримски пе-

риод. Издужено троугаони тип ламиначких копчи, са обе ва-
ријанте, заступљен је од прве половине I в. ст. е. у међуречју
Серета, Прута и Дњестра, односно у бастарнској групи (фаза II
културе Поенешти-Лукашевка). Са варијантом 1 издужено
трапезоидни тип јавља се вероватно већ крајем средњолатен-
ског периода на територији Украјине (Отвержичи, долина
Припјата, фаза II а зарубињецке културе у Пољесју, датована у
La C 2–La D 1), где можда доспева заједно са продорима Гета,
Сармата и других племена; док је у долини реке Караш (Жидо-
вар) позната током познолатенског раздобља.
Ламиначки тип копче са тла западног и централног Балка-
на, као и Паноније, потиче претежно из гробова, искључиво са
спаљеним остацима покојника, и представља у подједнакој
мери случајне налазе и прилоге уништених гробова, редовно
без антрополошких података, што отежава одређивање полне
припадности. Сматра се саставним делом женског накита, пре
свега ради везаности за женски гробни инвентар, премда то
документује једино налаз из Ајмане, док се за копче са локали-
тета Карабурма и Змајевац претпоставља женска припадност,
будући да није реч о ратничким гробовима, а у другом случају
постоји могућност да је гроб двојни, мушко-женски. Неретка је
и појава гробних прилога везаних за покојника мушког пола
(гвоздена копља и ножеви), што је потврђено на београдским
некрополама (Карабурм/гроб 110, Роспи Ћуприја), у Брези, док
се код локалитета Змајевац (гроб 1) и Кабларовац, уз ово
оружје, јављају и гвоздене мамузе. Контекст прилога код оста-
лих налазишта и декоративност, односно сам изглед појасне
копче типа Ламинци, за чији је горњи плочасти део најчешће
биран бронзани лим као погоднији за извођење украсних де-
таља у техници искуцавања или урезивања, иде у прилог њене

припадности женском одевном накиту. Естетске вредности,

променљиве у зависности од одређених модних трендова, што
се, уколико је реч о женском делу накита, и очекује, као пока-
затељи постојања одређеног стила, можда и етничке припад-
ности корисника, никако не умањују њен утилитарни значај, о
чему сведоче налази са траговима преправки (Доњи Ламинци,
Жидовар, Сисак, Орлеа), које су им продужиле век трајања.
Међутим, претпоставка да су ове копче представљале скупоце-
ну робу јер су у случају оштећења поправљане (М. Сладић
1984: 133), не чини се оправданом, будући да, осим у једном
случају (Јарак), нису израђиване од племенитог метала. Веро-
ватно је реч о делу накита, чији би се продужени рок употребе
могао објаснити емотивним, или разлозима штедње, тим пре
уколико би корисника подразумевала женска особа.
Подаци о широкој распрострањености копчи типа Ламинци
на тлу југоисточне Европе (Југославија, Мађарска, Румунија,
Бугарска, Украјина/карта 1) могли би се довести у везу са по-
знатим сукцесивним миграционим таласима келтских племе-
на, етнички хетерогених и у чијој су материјалној култури за-
ступљени поједини елементи различитих етнокултурних
заједница. Ова врста налаза заступљена је у већини географ-
ских регија некадашње Југославије: словенска Посавина југо-
источноалпске регије, хрватска и босанска Посавина западно-
панонске регије, горњи ток реке Босне западнобалканске
регије, источнославонско Подунавље, војвођанско Подунавље
и Посавина, српско Подунавље средњоподунавске регије и По-
моравље. На осталом делу југоисточне Европе локалитети су
сконцентрисани: у мађарском Подунављу и Потисју, бугар-
ском Подунављу, румунском доњем Подунављу и уз реке Мо-
риш и Серет, дуж руских долина река Прут и Дњестар, и уз
украјинску реку Припјат.

Ламиначким копчама на територији Скордиска приписује

се хронолошка осетљивост, будући да је њихова употреба
опредељена у другу половину I в. ст. е. (Jovanović 1987: 834, 841),
премда им се понекад граница појаве помера чак у старије
гвоздено доба, уз везивање за појасеве типа Мраморац и остале
налазе из V в. ст. е., а примерци латенске провенијенције тума-
че као домаћи облик прихваћен од стране новодосељених
келтских племена (Ј. Тодоровић 1968: 62; 1972: 69). С обзиром на
непотпуне податке о контексту налаза, при датовању одлу-
чујуће је послужио хоризонт импортованог луксузног прибора
за вино и поједини облици накита и керамичких посуда дачке
провенијенције, који су током I в. ст. е. били у заједничкој
употреби. Израђиван на простору северне Италије и Истре то-
ком I в. ст. е., бронзани прибор за вино (кутлаче, врчеви) не-
ретко чини саставни део гробног инвентара, уз копче типа Ла-
минци и фибуле типа Јарак. Старији тип симпулума (Pescate),
са хоризонталном дршком, јавља се у хоризонту из средине I в.
ст. е. заједно са овалном типом ламиначке копче и фибулом
типа Јарак (Карабурма, гроб 110). Уз исту фибулу и правоугао-
ну копчу типа Ламинци, у хоризонту са краја I в. ст. е. среће се
млађи тип кутлача, са вертикалном дршком (Змајевац). Гроб-
ни инвентар са Ајмане показује заједничко присуство врча ти-
па Ornavаsso и правоугаоног типа ламиначке копче (гроб 2),
као и кутлаче типа Pescate (гроб 3). Претпоставља се паралелна
употреба поменутих предмета, иначе везаних за различите хо-
ризонте: са једне стране, издужено овалних копчи типа Ла-
минци, симпулума типа Pescate, врча типа Ornavаsso и фибула
типа Јарак, а са друге, издужено правоугаоних копчи типа Ла-
минци, симпулума са вертикалном дршком и фибула типа Ја-
рак.
Присуство дачких елемената материјалне културе на лока-

литетима са појасним копчама типа Ламинци, посебно поје-

диних типова грубе керамике (шоље, лонци, фруктиере) на Го-
молави и Жидовару, од накита фибула типа Јарак (Јарак,
Жидовар), астрагалоидних фибула (Карабурма, гроб 110), на-
руквица са крајевима у облику змијских глава, као и фунерар-
ног принципа (Ушће Слатинске реке), указује на раздобље
друге половине последњег века старе ере. Истовремена употре-
ба фибула типа Јарак и сродних, астрагалоидних фибула веза-
на је за период од средине до последње четвртине I в. ст. е. Фи-
буле средњолатенског типа, фрагментовани астрагалоидни
појас и две копче, које су, с обзиром на облик, могле припадати
овом појасу (Кабларовац), потврђују да су ламиначке копче на
севернојугословенском простору биле у употреби већ од
средњолатенског периода. Уколико су оправдане претпоставке
да је Бреза представљала административни центар племенске
заједнице Десидијата, којој је припадала и некропола на лока-
литету Камењача (са трајањем од III в. ст. е. до III в. н. е.), и да
се змајевачка некропола може везати за Корнакате, који су то-
ком прве половине I в. н. е. служили у ауксилијарним четама,
онда би гвоздена појасна копча из Новог Места (гроб 180), от-
кривена уз две бронзане фибуле раноримског типа, докумен-
товала коришћење копчи типа Ламинци и у I в. н. е. Ово је и
разумљиво, с обзиром на чињеницу да се римска организација
толерантно односила према одржавању традиција аутохтоног
становништва.
Досадашње анализе типолошких и стилских карактеристи-
ка налаза са југословенске територије указују на аутохтоно по-
рекло копчи типа Ламинци, везаним за панонско-илирску тра-
дицију, одакле су као варирани облик (Babeş-ова варијанта Б)
преузете и у познолатенску ношњу Скордиска (Тодоровић
1968: 62; Babeş 1983 : 211, нап. 28; Majnarić-Pandžić 1990: 65).

Оваквом закључку не супротставља се ни довођење у везу са

накитом дачког порекла, с обзиром да су налажене заједно са
сребрним фибулама са копљасто проширеним луком, нару-
квицама од вишеструких колутова бронзане или сребрне
жице, или са завршецима у облику змијских глава. Заступље-
ност керамике аутохтоне провенијенције на подручју источне
Славоније, у одсуству дакогетских елемената материјалне кул-
туре, указује на опстанак панонске популационе основе ста-
ријег гвозденог доба (Јовановић Б. и Јовановић М. 1988: 96–97).
На територији Скордиска уочена је неуједначена заступље-
ност дачке керамике, при чему би западну границу распро-
страњености представљала река Босут (Јовановић 1991:
156–159). Северно од подручја Скордиска вероватно се налази-
ла граница заступљености келтске и дачке керамике, коју у
ширем смислу чини Дунав, односно Тиса (Јовановић 1991:
156–159). Заједничка појава дачке и келтске керамике на
утврђеним келтским насељима у Словачкој (Липтовска Мара)
и Војводини, у периферним дачким областима јужног Баната
(Жидовар), Срема (Гомолава, као западна граница дачких ути-
цаја), Бачке (појединачни налази) и Кључа (Ајмана) претпо-
ставља се од средине или завршетка II в. ст. е. На територији
Мађарске забележени су, уз келтску, спорадични налази дачке
керамике из I в. ст. е. (Геллертхеђ-Табан), а истовремени су и
налази дакогетске керамике подручја Малих Скордиска, Олте-
није и Мунтеније. Присуство дачке керамике на подручју Ђер-
дапа (Ајмана), јужног Баната (Жидовар) и Срема (Гомолава)
показатељ је учешћа дако-гетске компоненте у формирању
различите популационе основе Скордиска. Заједничка појава
грубе дачке са фином келтском керамиком, односно са квали-
тетном гетском керамиком, у Доњем Подунављу указује на мо-
гућност да су Скордисци успоставили блиске контакте са

популацијама дакогетског порекла у источнокарпатским

областима већ од прве половине III в. ст. е., као што су то, пре-
ма историјским изворима, остварили и са осталим аутохто-
ним становништвом осталог дела Подунавља.
Келтско присуство у Трансилванији и периферним области-
ма Паноније знатно је ослабљено током II в. ст. е., а на простору
Олтеније и Мунтеније, где је заступљена дако-гетска керами-
ка, изостаје и током I в. ст. е. Налази сиве керамике из пред-
римског периода у Кључу (Ајмана) документују постојање
келтских насеља на подручју Ђердапске клисуре и после пора
за у сукобу са Дачанима, до доласка римских легија. Архео-
лошки подаци показују да територија јужне и средње Бачке и
јужног Баната, насељена Скордисцима или источнодачким
популацијама, није потпала под римску власт, као и да су срп-
ским делом Подунавља господарили Мали Скордисци, чија је
материјална култура измењена дачким утицајима. Најстарији
слојеви утврђења дуж ђердапског лимеса из раноримског пе-
риода стога немају трагове келтске, већ дакогетске културе,
чији су носиоци претходно укључени у племенску заједницу
Скордиска.
Етнокултурна припадност копчи типа Ламинци са југосло-
венског подручја, посматраних у ширем територијалном и
хронолошком контексту, изгледа да је хетерогена, једним де-
лом везана за аутохтону, панонско-илирску традицију, а дру-
гим за келтску културу, претежно скордистичку варијанту.
Оваквом закључку не супротстављају се ни подаци о њиховој
широкој распрострањености на тлу југоисточне Европе, која је
разумљива захваљујући чињеници да од времена насељавања
у Подунављу Скордисци чине границу келтских племена пре-
ма Илирима, Трачанима и Дачанима. Раздобље доминације
Скордиска од средине III до завршетка II в. ст. е., са келтским

карактером материјалне културе, смењено је слабљењем војне

моћи, праћено прилагођавањем заједничком животу са ста-
новништвом различитог етничког порекла, чије одлике мате-
ријалне културе постепено прихватају, све до губитка само-
сталности.
На простору југоисточне Европе, захваћеном у већој или
мањој мери сукцесивним вишевековним продорима келтских
племена, употреба појасних копчи типа Ламинци јавља се
најраније од средине II в. ст. е. и то на дако-гетској територији.
Појава на тлу бивше Југославије извесна је средином I в. ст. е.,
могуће и раније, управо у раздобљу стварања латенске зајед-
нице мешовитог етнокултурног састава и прихватања одлика
староседелачких култура. Изгледа да је потрајала и током I в.
н. е, будући да су нови, римски господари, попут претходних,
допуштали одржавање традиција аутохтоног становништва.
Babeş M., 1983. Paftalele Latene tirzii din sud-estul Europei, SCIV 34/3,
196–221.
Božič D., 1981. Relativna kronologija mlajše železne dobe v
jugoslovanskem Podonavju, Arheološki vestnik 32, Ljubljana,
315–345.
Božič D., 1984. Posuñe Kelta, Keltoi, Kelti i njihovi suvremenici na tlu
Jugoslavije Katalog, Ljubljana, 87–91.
Brunšmid J., 1902. Prethistorijski predmeti iz srijemske županije, Vjesnik
za arheologiju I historiju dalmatinsku VI, Zagreb 68–86.
Čović B., 1987. Grupa Donja Dolina-Sanski Most, Praistorija
jugoslovenskih zemalja, Željezno doba, Sarajevo, 232–286.
Garašanin D., 1984. Dačani, Keltoi, Kelti i njihovi suvremenici na tlu
Jugoslavije, Katalog, Ljubljana, 49–51.
Gavela B., 1952. Keltski opidum Židovar.
Гомолава од праисторије до средњег века, Каталог, Нови Сад 1986.

Guštin M., 1984. Kelti u Sloveniji, Keltoi, Kelti i njihovi suvremenici na tlu
Jugoslavije, Katalog, Ljubljana, 33–40.
Drechsler-Bižić R., 1970. Latenski grob iz Trošmarje, Adriatica
Praehistorica et antiqua, Zagreb, 243–249.
Jovanović, А. Korać M., Janković Đ, 1986. L’embouchure de la riviere
Slatinska reka, Đerdapske sveske III, Beograd, 378–390.
Јевтић М., Пековић М., 2008. Археолошки преглед, н.с. 4/2006, Београд,
64–68.
Jovanović B., 1974. Mlañe gvozdeno doba, Praistorija Vojvodine, 277–316.
Jovanović B., 1980. Utvrñena naselja na zemlji Skordiska, Situla 20/21,
Ljubljana, 375–381.
Jovanović B., 1987. Keltska kultura u Jugolaviji, Istočna grupa, Praistorija
jugoslovenskih zemalja, Željezno doba, Sarajevo, 815–854.
Јовановић Б., Јовановић М., 1988. Насеље касног латена на Гомолави
у протоисторијском периоду Подунављa, Гомолава 2, Нови
Сад–Београд, 92–98.
Јовановић Б., 1991. Скордисци и дако-гетска керамика Подунавља,
Зборник Филозофског факултета, XVII, Београд, 151–160.
Jovanović B., 1992. Dolazak Kelta na Balkan, Skordisci i starosedeoci u
Podunavlju, Beograd, 83–94.
Каспарова К. В. 1978. Некоторие проблемы фибул зарубеницкой
культуры, Проблемы археологии, выпуск второй, Ленинград.
Kilian-Dirlmeier I., 1975. Gürtelhaken, Gürtelbleche und Blechgütel der
Bronzezeit in Mitteleuropa, Prähistorischebronzefunde, XII, 2, Mun-
chen.
Knez T., 1977. Keltske najdbe iz Novega Mesta, Novo Mesto.
1980. Novo Mesto II. Keltsko-rimsko grobišče, Carniola archaeologica ,
Novo Mesto.
1980. Novo mesto v zadnjem tisočletju pred n. št., Situla 20/21, Ljubljana,
145–151.
1981. La necropole de Beletov vrt, Inventaria Arcchaelogica Jugoslavija
fasc. 27, Novo mesto.
1990. Sto let arheoloških raziskovanj v Novem mestu, Novo mesto.

1992. Novo Mesto II. Keltsko-rimsko grobišče, Carniola archaeologica 2,

Novo Mesto.
Kovacs T., 1983. Latèneyeitliches Gűrtelblech sűdlicher Herkfunt in
Ungarn, Savaria 16, Szombathely, 145–159.
Majnarić-Pandžić N., 1972–73. Kasnolatenski keltski grobovi iz Sotina,
Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu, 6–7, Zagreb.
1990. Novi nalaz pojasne kopče, Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu,
3.s., XXIII, Zagreb, 55–68.
Mirosavljević V., 1951. Materijalna kultura Skordiska, Zbornik radova,
Zagreb, 101–119.
Нађ Ш., 1960. Заштитно ископавање на Гомолави код Хртковаца, Рад
војвођанских музеја, 9, Нови Сад 112–130.
Paškvalin V., 1975. ''Каmenjača'', Breza kod Sarajeva –
mlañeželjeznodobna i rimska desitijanska nekropola, Arheološki
pregeled 17, Beograd, 57–62.
Paškvalin V., 2000. Contribution to the Study of the Illyrian-panonian Tribe
of Daesitiates and Territory in the Region of Central Bosnia in Pre-
roman and Roman Times, Wissen-Schaftliche Mitteilungen des
Bosnisch-Herzegowinischen Landsmuseums, Band VII, Sarajevo,
63–81.
Paškvalin V., 2008. Kamenjča, Breza kod Sarajeva-mlañeželjeznodobna i
rimska nekropola, Godišnjak XXXVII/35, Sarajevo, 101–179.
Popović P. 1992. Skordisci od pada Makedonije do rimskog osvajanja,
Skordisci i starosedeoci u Podunavlju, Beograd, 95–110.
Popović P., 2003. Gradina na Bosutu kod Vašice, Opuscula archaeologica,
27, Zagreb, 311–320.
Rešena arheološka dediščina Slovenije 1945–1980, Каталог, Ljubljana
1980.
Rustou A., 1996. Metalurgia Bronzului la Daci (sec. II î. Chr.– sec. I d. Chr.),
Tehnici, ateliere şi produse de bronz, Bucureşti.
Сладић М., 1984. Појасна копча са локалитета Жидовар, Културе гвоз-
деног доба југословенског Подунавља, Београд, 131–136.

Сладић М., 1991. Латенски слој на Жидовару, Зборник Филозофског

факултета, XVII, Београд, 137–150.
Сладић М., 1997. Жидовар у млађе гвоздено доба, у : Жидовар. Насеље
бронзаног и гвозденог доба, Београд–Вршац, 53–67.
Stalio B., 1986. Le Site prehistorique Ajmana a Mala Vrbica, Đerdapske
sveske III, Beograd, 27–50.
Stojić M., Čañenović G., 2006. Arheološka graña Srbije, Kruševac,
Beograd–Kruševac, 64–70, 270.
Tasić N. 1992. Predkeltsko stanovništvo srpskog Podunavlja i severnog
Balkana, Skordisci i starosedeoci u Podunavlju, Beograd, 75–82.
Тоdorović Ј., 1963. ''Rospi Ćuprija, nécropole de l`epoque de la tène à
Beograd'' Inventaria archaeologica, fasc. 6, 47–56 (Y 55–56).
1968. Kelti u jugoistočnoj Evropi, Beograd.
1972. Praistorijska Karaburma I, Beograd.
1974. Skordisci, Novi Sad–Beograd.
1980. Autohtona komponenta u keltskoj kulturi Podunavlja, Situla 20/21,
Ljubljana, 383–387.
Truhelka Ć., 1901. ''Rezultati prehistoričkog istraživanja u Bosni-
Hercegovini (Tečajem godine 1900.)'' Glasnik Zemaljskog muzeja,
XIII, 1, Sarajevo.
Hingst. H. 1962. Zur Typologie und Verbreitung der Holsteiner Gürtel,
Berichte und Mitteilungen, 19, Offa, 69–90.
Hucke K., 1962. Die Holsteiner Gürtel im nordöstlichen Teile ihres Verbrei-
tungsgebietes, Berichte und Mitteilungen 19, Offa, 47–68.
Comşa E., 1972. Contributie la riturile funerare din secolele II–I i.e.n., din
sud-estul Olteniei (mormintele de la Orlea), Apulum X, Alba Iulia.

Прилози

"#
!
$%&
)*+
'$( ,-./0.
1.-.20 ,3 045/26.

"#
,3 045/26.
$%&

:);:$<

7(89 ++=

:);:$<

>?

):(&



SLAVICA ARSENIJEVIĆ
Металне појасне копче типа Ламинци, претежно двослојне

конструкције, комбинованe од веће гвоздене и мање бронзане
плоче, чија је горња површина погодна за искуцавање, урезивање и
апликовање украсних детаља, познате су на готово читавом
простору југоисточне Европе, а њихова спорадична појава са
једнослојном израдом од једне врсте метала, сребра или гвожђа,
забележена је на севернојугословенском тлу.
Овако широка распрострањеност поклапа се са територијом
захваћеном, у већој или мањој мери, сукцесивним вишевековним
продорима келтских племена, на којој се развијала латенска
култура, обухватајући углавном источне келтске групе (Скордиске),

а незнатно западне групе (Тауриске), као и источне варијанте

средњоевропског латенског комплекса: дакогетску, Поенешти-
Лукашевка и зарубињецку културу. Различите типолошке одлике
појединих врста накита ових култура, као што су појасне копче типа
Ламинци, пре указују на разноврсност при избору облика, али са
истим или сличним декоративним стилом (елементи рељефног
украса, посебно потковичасти мотив или гирланде, заступљени
како на појасним ламиначким копчама, тако и на фибулама и
привесцима зарубињецке културе), него што су израз хронолошког
развоја. Изгледа да је реч о неговању посебног, више или мање
сличног, декоративног стила латенске заједнице различитог
етнокултурног састава, почев од од средине II в. ст. е на дако-
гетском подучју и током друге половине I в. ст. е на тлу некадашње
Југославије, управо у раздобљу стварања и прихватања одлика
староседелачких култура од стране, пре свега источне келтске групе.
Овај декоративн стил, који је, чини се, потрајао и током I в. н. е,
захваљујући могућности да се одржава традиција аутохтоног
становништва и под римском влашћу, израз је заједничког живота
и прожимања култура мешовитог етничког састава са једне, а са
друге стране, постојања економских, културних и савезничких
контаката келтско-илирских племена са, мање или више удаљеним,
дакогетским, трачким и бастарнским популацијама.
Пример копчи типа Ламинци, попут осталих археолошких

података из латенског периода, још увек не пружа одговор на
питање о уделу међусобних културних утицаја, као ни о
посредничкој улози преношења појединих облика балканских,
односно, источноевропских материјалних култура, већ само
наговештава аутохтоно порекло, било о ком делу југоисточне
Европе да је реч. Имајући у виду хетерогени састав келтске латенске
културе и неједнак регионални континуитет, разумљиве су како
типолошке разлике копчи типа Ламинци, тако и њихова релативна
вишевековна употреба.

УДК: 902.2(497.6)
ИНФОРМАЦИЈА О ПОВРШИНСКИМ
НАЛАЗИМА СА РЕКОГНОСЦИРАЊА
НЕОЛИТСКИХ ТЕЛОВА У СЕМБЕРИЈИ
(1995–2005.)
INFORMATION ABOUT SURFACE DISCOVERIES FROM THE RECOGNITION

OF NEOLITHIC TELLS IN SEMBERIA (1995–2005)
МИРКО БАБИЋ1
МУЗЕЈ СЕМБЕРИЈЕ
БИЈЕЉИНА
Апстракт: Регион Семберије приближно захвата простор

општине Бијељина и налази се у СИ дијелу регије сјеверо-
источне Босне, а у цјелини припада ентитету Републике Срп-
ске. У научној литератури до сада је било познато седам
истражених локалитета у Семберији: 2 у Батковићу, 2 у
1. babicmuzej@gmail.com
МИРКО БАБИЋ 405

Остојићеву и по један у Главичицама, Корају и Челићу. Током

најновијих рекогносцирања сакупљен је материјал са још 6
већих неолитских телова: Градиште у Доњем Драгаљевцу,
Главичорак у Горњем Црњелову, Мандара у Доњем Црњелову,
Островац у Батковићу, Бријег у Модрану и Црквиште у Сувом
Пољу. Археолошки материјал семберских локалитета млађег
каменог доба припада варијанти Винчанске културе, а указује
на његову сродност са материјалом источног подринског сли-
ва Ваљевско–шабачке зоне, као и са материјалом укупног
простора сјевероисточне Босне у зони: Теслић–Добој–Туз-
ла–Зворник.
Неолитски локалитет „Градиште“ у Доњем Драгаљевцу на-
лази се у западном дијелу Семберије на путу Бијељина–Брч-
ко. Локалитет је случајно пронађен након обављања земља-
них радова при изградњи локалне мљекаре, а археолошка
ископавања су обављена између 28. априла и 05. маја 2003. го-
дине. Заглачана је велика основа од преко 200 метара квадрат-
них и сакупљен је богат покретни археолошки материјал који
се састојао од грнчарије из млађих фаза Винчанске културе
(Винча Ц и Д). Најближе аналогије се везују за сусједне лока-
литете у Корају, Тузли, Батковићу, Главичицама и спадају у
источнобосанску варијанту Винчанске културе. Овај локали-
тет је знатно оштећен поменутим земљаним радовима, из-
градњом два пута и неколико кућа, али на три четвртине ло-
калитета могуће је изводити даља археолошка истраживања.
Кључне ријечи: Семберија, неолит, новопронађени телови,
Винчанска култура, Подринска група
Микрорегија Семберије приближно захвата простор опш-

тине Бијељина и налази се у СИ дијелу регије сјевероисточне
406 МИРКО БАБИЋ

Информација о површинским налазима …
Босне, а у цјелини припада ентитету Републике Српске. Гео-

графски гледано равница Семберија се простире од великих
ријека Саве и Дрине на сјеверу и истоку па до планине Маје-
вице на југу, односно до рјечица Тавне и Лопарске Гњице на
југу и западу. Семберија се дијели на две рејона: потпуно рав-
на Доња Семберија и благо заталасана Горња Семберија, на
котама од 100м и између 100 и 200м. По неким прецезним мје-
рењима Семберија се тако налази управо у самом географском
центру свјетског копна.
У научној литератури до сада је било познато седам истра-
жених локалитета у Семберији: 2 у Батковићу (Пољопривред-
но добро и Градац), 2 у Остојићеву (Велики Градац и Мали Гра-
дац) и по један у Главичицама (Бабића брдо, Корају (Варош) и
Челићу (Добровац). По резултатима најновијих рекогносци-
рања, која нису била систематска, и ископавања почетком
трећег миленијума показује се да је Семберија била релативно
густо насељена у вријеме неолита (карта 1) Археолошки је ис-
траживан неолитски тел у Доњем Драгаљевцу (Градиште), а
сакупљен је материјал са још 5 већих неолитских телова: Гла-
вичорак у Горњем Црњелову, Мандара у Доњем Црњелову,
Островац у Батковићу, Бријег-Кућине у Модрану (табла 1, 2,
3) и Црквиште у Сувом Пољу. Овом броју неолитских насеља
може се додати још преко 20 слабије сачуваних једнослојних
локалитета и локалитета који садрже мијешани материјал из
различитих праисторијских епоха.
У литератури се помињу као неолитски локалитети у Сем-
берији: Чолаковача у Голом брду (Архелошки лексикон БиХ 6,
48.), Аћимовићи – Њиве на Сави у Вршанима (6, 1.), Луг у Вр-
шанима (6, 130.), Мијаљкуша у Доњој Чађавици (6, 141.) и Ора-
шје у Патковачи (6, 178.). Такође, на вишеслојном локалитету
Буџак у Дворовима (6, 36.) помињу се оскудни налази, поред

осталог, и неолитске керамике. Најновијим рекогносцирањи-

ма констатовано је постојење неолитских налаза на више пот-
пуно непознатих локалитета од којих као врло импозантне из-
двајамо: Градац у Доњој Чађавици, Главичорак у Доњој
Чађавици и Бурум у Горњем Црњелову. С обзиром да у Сембе-
рији нису никада вршена систематска археолошка рекогно-
сцирања претпостављамо да постоји могућност постојања
можда још пет већих неолитских телова (као онај у Јањи, про-
нађен приликом копања бунара 2009. године).
Археолошки материјал семберских локалитета млађег ка-
меног доба припада варијанти Винчанске културе2, а указује
на његову сродност са материјалом источног подринског сли-
ва Ваљевско-шабачке зоне3, као и са материјалом укупног про-
стора сјевероисточне Босне4 у зони: Теслић–Добој–Ту-
зла–Зворник.
Неки праисторичари сматрају да су наведена рекогносци-
рања неолитских локалитета у Семберије дали довољно аргу-
мената да се размишља о дефинисању нове културне групе
„Подрињска група Винчанске културе“.
2. Praistorija jugoslovenskih zemalja , Tom 1–5, Beograd 1979–1984.

3. Милутин Гарашанин, Праисторија на тлу СР Србије, Београд 1973, Том
1–2
4. Аlojz Benac, Neolitski telovi u sjeveroistočnoj Bosni i neki problemi bosanskog
neolita, Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine 39, Sarajevo 1961, 39 str.

O сондажним ископавањима неолитског

локалитета „Градиште“ у Доњем Драгаљевцу
код Бијељине (2003. године)
Неолитски локалитет „Градиште“ у Доњем Драгаљевцу код

Бијељине случајно је откривен приликом извођења земљаних
радова крајем априла 2003. године. Иначе, овај локалитет пред-
ставља само један у низу науци непознатих неолитских телова
у Семберији. Заштитнe радове мањег обима спровела је архео-
лошка екипа Музеја Семберије у Бијељини у времену од 28.
априла до 05. маја 2003. године5.
Тел, релативне висине око 2,5 метра, налази се на раскрсни-
ци магистралног пута Бијељина – Брчко, на скретању за по-
знати културно-историјски споменик православног манасти-
ра у Горњем Драгаљевцу. Поменути магистрални пут сасвим
сигурно више од једног стољећа пресјеца овај локалитет који
одаје општи утисак да се ради о природном узвишењу (фото-
графија 1). Ова околност је утицала да локалитет остане непо-
знат све до извођења већих земљаних радова на изградњи
мљекаре „Дуле“ на простору јужно од асфалтног магистралног
пута на овом локалитету.
Географска позиција локалитета који се катастарски, врло
индикативно, назива „Градиште“ је врло типчна за већину не-
олитских локалитета на простору Семберије. На овој локацији
завршава се рејон потпуно равне Доње Семберије и почињу
брежуљци рејона Горње Семберије, на надморској висини око
5. Археолошку екипу су чинили Мр Мирко Бабић директор Музеја Сембе-
рије – руководилац ископавања, Сњежана Антић –апсолвент археологије и
Мила Станојевић – кустос.

90 метара. (испод брежуљка гдје се налази мјесна заједница и

поштански релеј Доњи Драгаљевац на коти 113 м).
Неолитски локалитет Градиште формиран је тачно на ушћу
мањег потока Велика у поток Ступањ (старији назив Драгаљ,
по коме и село носи име). Ова два потока са три стране опасују
локалитет, а сасвим је сигурно да је у вријеме трајања овог не-
олитског локалитета насеље било опкољено водом са свих
страна. Овакво окружење поред воде био је омиљени амбијент
неолитских становника Семберије. Ова чињеница иде у при-
лог хипотезе да су људи млађег каменог доба у времену вели-
ког отопљења тзв. климатског оптимума након 5 500. године
старе ере своја насеља позиционирали поред већих водених
површина које су једине обезбјеђивале потребну свјежину и
пријатан амбијент за живот човјека.6
Пећински човјек старијег каменог доба, навикнут на хладну
поларну климу, тешко се адаптирао на климатске промјене и
топљење глечера, а за нова станишта умјесто пећина сада бира
обале ријека, мочвара и језера. Климатске промјене су услови-
ле и промјену привређивања са усвајањем достигнућа тзв. не-
олитске револуције која су подразумјевала смањење значаја
древних вјештина лова и сакупљања плодова, а прихватање
сложених облика привређивања кроз земљорадњу и сточар-
ство. Поменута достигнућа омогућила су вишеструко демо-
графско увећање и значајан цивилизацијски напредак.
Поменутим земљаним радовима, рачунајући и простор два
пута и постојећих грађевина, оштећена је четвртина овог ло-
калитета. У току радова на изградњи мљекаре, путници на
овом врло фрекфентном правцу, међу којима је био и потпи-
сник овог текста, могли су да запазе велике површине запече-
6. Оsvit civilizacije – opšti pregled starih kultura, Beograd 1969.

не земље. Након првог увида и заглачавања основе могло се вр-

ло јасно констатовати постојање бројних, врло правилних
кружних конструкција од запечене земље (табла 4).
Пошто локалитет до тада није био познат нису постојале си-
гурне правне претпоставке за обустављање радова, па је архео-
лошка екипа могла да изведе само заштитна ископавања
мањег обима, прије изградње мљекаре и паркинга.
Без обзира на ове отежавајуће околности сакупљен је низ ко-
рисних археолошких података и сакупљен бројан покретни
археолошки материјал. Прво је заглачана основа цијеле, радо-
вима захваћене површине. Констатовано је преко 20 јасно
уочљивих кружних конструкција од запечене земље, а између
њих остаци зидова неолитских кућа са пратећом неолитском
керамиком (табла 5).
O сондажним ископавањима неолитског

локалитета „Црквиште“ у Сувом Пољу код
Бијељине (1996. године)
На овом локалитету господин Хаџи Цвијетин Пејчић желио

је да подигне цркву због вјеровања из народне традиције да се
ту налазио овај вјерски објекат у предтурском периоду. Архео-
лог мр Мирко Бабић укључио се као консултант за ове радове
и том приликом је константовано постојање хришћанске не-
крополе 16–19 вијека четири нивоа сахрањивања, од којих
најстарији ниво сахрањивања карактерише уграђивање каме-
них притесаних сполија некадашњег објекта. На основу овог

проналаска индиректно је доказана могућност постојања

средњовјековне цркве.7
Неолитски материјал је пронађен приликом чишћења гро-
бова 2, 4, 5, 6, 8, 11, 12 и 13, као и у сјеверном контролном рову
(табла 6).
Приликом ових радова у нижим слојевима констатовано је
постојање два неолитска слоја са карактеристичним материја-
лом периферних манифестација Винчанске културе, а чији се
налази чувају у Музју Семберије, у Бијељини.
Списак до сада познатих неолитских

локалитета у Семберији, као и
новопронађених
1. Батковић – Пољопривредно добро (6.14)

2. Батковић – Градац (6.68)
3. Остојићево – Велики Градац (6.230)
4. Остојићево – Мали Градац (6.140)
5. Главичице – Бабића брдо (06.07)
6. Корај – Варош (6.228)
7. Челић – Добровац (6.49)
8. Д. Драгаљевац – Градиште
9. Г. Црњелово – Главичорак
10. Д. Црњелово – Мандара
11. Батковић – Островац
12. Модран –Кућине
7. Хаџи Цвијетин Пејчић, Храм Возвижења Часног Крста у Сувом Пољу,
Бијељина 2004, 20–28

13. Суво Поље – Црквиште

14. Голо Брдо – Чолаковача (6.48)
15. Вршани – Аћимовићи (6.1)
16. Вршани – Луг (6.130)
17. Д. Чађавица – Мијаљкуша (6.141)
18. Патковача – Орашје (6.178)
19. Дворови – Буџак (6.36)
20. Д. Чађавица – Градац
21. Д. Чађавица – Главичорак
22. Г. Црњелово – Бурум
23. Јања, Петровића поље
Троуглом обиљежени локалитети – познати

Кругом обиљежени локалитети – новопронађени
MIRKO BABIĆ
Information about surface discoveries from the recog-

nition of neolithic tells in Semberia (1995–2005)
The region of Semberia approximately cover the area of the municipal-

ity of Bijeljina and it is settled in north-eastern part of Bosnia, and belong
entirely to the entity of Republic of Srpska. In science literature until now
it was known seven explored locality in Semberia: two in Batković, two in
Ostojićevo and one in Glavičice, Koraj nad Čelić. During newest recogni-
tions it was gathered material from six more larger Neolithic tells: Gra-
dište in Donji Dragaljevac, Glavičorak in Gornje Crnjelovo, Mandara in
Donje Crnjelovo, Ostrovac in Batković, Brijeg in Modran and Crkvište in
Suvo Polje. Archaeological material of Semberian locality of younger
stone age belong to the variant of Vinča cultural group, and point out his

relations with material of eastern river Drina area of Valjevo–Šabac zone,

as well as the material of entire area of north-eastern Bosnia in regions
Teslić–Doboj–Tuzla–Zvornik.
Neolithic locality “Gradište” in Donji Dragaljevac is seated in western
part of Semberia near the road Bijeljina–Brčko. Locality is founded by ac-
cident during initial works on the building of milk factory, and archaeo-
logical excavation are made in between 28th of April and 5th of May in the
year 2003. Large base from over 200 square meters is flatten and it is dis-
covered rich archaeological material which contained pottery from
younger phase of Vinča cultural group ( Vinča C and D). Closest analogy
are connected for neighbouring locality in Koraj, Tuzla, Batković,
Glavičice and they all belong to eastern Bosnian variant of Vinča cultural
group. This locality is very damaged by mentioned building works, with
two roads and several houses, but on the three quarters of locality it is
possible to do further archaeological explorations.

УДК: 322(37) ’’00/04’’
ПРВИ ТРАГОВИ ХРИСТИЈАНИЗАЦИЈЕ

НАШИХ ПРОСТОРА
THE FIRST TRACES OF CHRISTIANIZATION OF OUR LANDS
МЛАЂАН ЦУЊАК1
ЗАВОД ЗА ЗАШТИТУ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ
СМЕДЕРЕВО
Апстракт: У животу академика проф. др Драгослава Срејо-

вића морају се разликовати три раздобља, доба која не озна-
чавају категорију ограничену одређеним временом. Прво раз-
добље је период када се бавио проучавањем далеке људске
прошлости, односно религијским схватањима првих лепена-
ца. Друго доба било би време када се бавио овоземаљским
приликама и опуштањима и треће доба када је сву пажњу
посвећивао хришћанским тајнама загробног живота, где је
1. mcunjak@nadlanu.com
МЛАЂАН ЦУЊАК 415

покушавао да пронађе одређену везу између хришћанског

учења о загробном свету и религијским схватањима тога код
првих Лепенаца. Трагајући за тим дошао је до значајног
сазнања да је то све оличено у Христовом учењу о Васкрсењу,
где је пронашао и цео смисао овоземаљског живота.
Кључне речи: религија, Хришћанство, римско право,
гоњење, Јевреји, апостол Павле, Нерон, Домицијан, Марко Ау-
релије, мучење, мученик, страдање.
Са посебним задовољством сам прихватио позив Центра за

митолошка истраживања да учествујем у научном скупу по-
свећеном академику, професору др Драгославу Срејовићу. С
обзиром на то да ми је био професор и да сам слушао чeтири
године њeгова предавања, тешко ми је било да одаберем тему.
Након извесног размишљања ипак сам се одлучио да тема бу-
де везана за оно чиме је био опседнут скоро целог живота. Ње-
гова животна и научна преокупација била je религијско стање
свести прaисторијског човека, оличеног у Лепенцу. Ако томе
додамо да је његов научни опус био тријадалан, односнo да га
је посебно занимала прошлост, садашњост и будућност. И по-
ред констатације да је кроз цео живот размишљао о степену
развијености религијских осећања код првих људи, у трећем
добу био је преокупиран Хришћанским тајнама загробног жи-
вот. У последњим данима овоземаљског живота, и поред тога
што је кроз живот испољавао извесне религијске контроверзе,
ипак је испољавао жељу да буде сахрањен уз присуство што
већег броја свештеника. У намери да мој прилог буде у грани-
цама и доменима поменутог скупа, решио сам да Срејовићеву
знатижељу употпуним са недаћама кроз које су пролазили и
први Хришћани, тврдећи да је извесне сегменте из тог
416 МЛАЂАН ЦУЊАК

Први трагови христијанизације наших простора
хришћанског мучеништва и сам доживљавао.

Да бисмо на што адекватнији начин схватили основне кон-
цепте Хришћанства и његов однос према Римској држави, од-
носно, однос Римске државе према новој Хришћанској идеоло-
гији, другим речима речено Хришћанском учењу, сматрамо
неопходним да се укратко потсетимо на прва суочавања
Хришћанстава са нормама Римске државе. У том смислу мора-
мо истаћи да се у паганској Римској држави, где су важиле од-
редбе римског грађанског права постојале две религије. Прва је
била приватна (sacra privata), док је друга била државна (sacra
publica). Приватна религија била је у надлежности фамилије и
називала се (sacra familiaria), за разлику од религије која је била
у надлежности племена, генса и називана је (sacra gentilicia).
Заједничка компонента и код приватне и државне религије
била је та да су обредне ритуале изводили свештеници-жреци.
Код државне религије постојала су домаћа (dii indigetes) и стра-
на божанства (dii novensides).Према важећем римском праву
први култови били су слободни, нико их није могао забрањи-
вати нити утицати на њихову измену. У зачетку Римске држа-
ве у моди је било увођење страних култова, нарочито оних
који су били у симбиози са једним или више божанстава. У Ри-
му су тада биле познате тријаде: Јупитер, Јунона и Минерва,
затим Јанус, Марта и Квирина (Весте), као и тријада у оквиру
које су били Аполон, Херкул и Дијана и напокон хибридиза-
ција божанстава Меркура (Хермеса),Ескулапa, Нептунa (Посеј-
дон).
Нема никаквог спора да је римска држава врвела од разних
страних и домаћих култова. Сви ти култови до појаве Репу-
блике нису били ни под каквом контролом. Од успостављања
Републике формирана су и разна култна удружења која су кон-
тролисала култове. Та религијска удружења (colegia licita)

држава је торелисала и дозвољавала им је слободу исповедања

све до оног момента, док се нису почела стављати у службу јед-
не или друге политичке странке. Према сведочењу Марцијана,
та удружења могла су постојати и деловати само под условом
да се под тим називом не састају удружења која имају друга-
чију политичку оријентацију.
Нема никавог спора да су се у оквиру оваквих модалитета
(codalitatesa-кодалитатеса) могли организовати и Хришћани,
присталице Христовог учења. Узимајући све околности које су
задесиле Рим у првим децeнијама настанка Хришћанства, са
пуно оправдања могли бисмо доћи до закључка да се
Хришћанство могло самостално развијати и постепено учвр-
шћивати своје корене, да није било душевно поремећеног и
умоболног човека који се огласио у личности римског импера-
тора Нерона.
Према појединим историчарима Хришћанства као први
сукоб римске државе са Хришћанством везује се за Клаудија и
за 49/50. годину. Међутим, ради се о догађају када је Клаудије
истерао неке Јевреје из Рима због сталне свађе, коју је непре-
кидно изазивао неки Крестос-Кристос. Ова претпоставка мо-
гла би бити и оправдана само под условом ако би поменутог
Крестоса поистоветили са Христом, што је у датом моменту
немогуће јер се ради о времену када Христос није био на
земљи. Али, без обзира на те крунске моменте, ипак, мора се
констатовати да ови прогони нису били засновани на рели-
гијским факторима, већ на геслу завођења мира, односно суз-
бијању сукоба.2
2. „У Коринту нађе једног Јеврејина, по имену Акила, родом из Понта, који
бјеше скоро дошао из Талијанске са женом својом Прискилом, јер бјеше за-
повједио Клаудије да сви Јевреји иду из Рима , и дође к њима.“ Д.А. 18, 2.

Честа свађа између Јевреја приморала је римског цара да из

Рима протера Акилу и Присцилу,брачни пар, који су се наста-
нили на Коринту, где су касније примили на коначиште апо-
стола Павла када је дошао на Коринт да шири Хришћан-
ство(ДА, 18,2–4). С обзиром на то да су на Криту примили
апостола Павла, могло би се поверовати да су били Хришћани,
па многи сматрају да су због тога протерани из Рима. Међу-
тим, у Делима Апостолским децидно се каже да је Акила са
женом Прискилом био родом из Понта. На Коринт су дошли
под принудом, јер је цар Клаудије донео заповест да Јевреји
напусте Рим. Акила и Прискила нису били хришћани, а то се
најбоље види из речи апостала Луке који каже: „Да се Павле са
њима препираше сваке суботе и да надговараше Јевреје и Гр-
ке“ (ДА, !8,4). Из наведених разлога јасно се види да Акила и
Прискила нису протерани из Рима због тога што су били при-
падници хришћанства, већ зато што су били јеврејске расе, и
из убеђења римских царева да Јевреји изазивају свађе и неми-
ре. Ако се узме у обзир даља сведочења апостола Павла, могло
би се претпоставити да су касније прешли у хришћанство и да
су му били помоћници. Таква тврдња заснована је на чињени-
ци да у Посланици Римљанима апостол Павле поздравља Аки-
лу и Прискилу као своје помоћнике у Исусу Христу (Рим. 16.
3). Ако се узме у обзир да је Посланица Римљанима писана за
време Павловог сужањства у Риму, а то је неколико година
после прогона Акиле и Прискиле из Рима,онда је сасвим јасно
да они, у периоду прогона из Рима нису били Хришћани.
То све указује на то да је први сусрет римске државе, одно-
сно римске власти са Хришћанством везан за апостола Павла и
годину 59. јер пре њега није било никаквих прогона због неких
верских убеђења. У том правцу посматрања случај апостола
Павла у сваком погледу представља први сукоб римске власти

са хришћанством, односно човеком који је био присталица

Хришћанства. Наиме, ради се о инциденту који се везује за
апостола Павла, када је био ухапшен и доведен пред прокура-
тора Порција Феста. Приликом саслушања Апостол Павле се
позивао на имунитет римског грађанина и на указ римског ца-
ра, по коме се римским грађанима може судити само у Риму.3
То је био разлог да је Порције Фест одлучио да Павла пошаље у
Рим. На суђењу у Риму римске судије у његовој вери нису са-
гледале ништа што би се сукобљавало са римским законима,
па су га услед недостатака доказа пустили на слободу. Тако да
прве прогоне хришћана треба довести у везу са збивањима
којa су се десили непосредно после пожара, који је задесио Рим
64. године.
Да бисмо што једноставније схватили збивања пре, у току и
после чувеног пожара који је задесио Рим 64. године, чини нам
се неопходним да се укратко осврнемо на време и збивања у
Риму пред сами долазак на власт Нерона, који је од самог
рођења био проклет на зло. Такав закључак произлази из речи
његовог оца које је изговорио као одговор на честитања прили-
ком његовог рођења: сваки плод његовог рада биће на пропаст.
Да би нам те речи биле јасније потребно је да се укратко
осврнемо на његову биографију. Његова мајка Агрипина била
је веома неуравнотежена особа, незајажљива у остварењу свога
циља. Поред свих перипетија које су јој припремане да би је
осујетили да се не уда за Клаудија нису успеле. Брак између
Клаудија и Агрипине склопљен је 1. јануара 49. године. То
3. Римски грађани имали су потпуно право римског грађанства, док су
странци, перегрини, били ван домета тих прописа. Право римског грађан-
ства имали су и грађани који су живели у градовима или провинцијама које
су имале статус провинције или града у оквиру Римског царства.

практично значи да је Клаудије имао 58 а Агрипина само 33 го-

дине. Одмах по склапању брака, Клаудије је издао наредбу да
се погубе сви они који су били против тога. Том приликом по-
губљено је око 35 сенатора и око триста официра.
Неморалне карактеристике свога лика Агрипина је моглa
преузети из најближег окружења, односно од промискуитетне
бабе Јулије. Присуствовала је гнусним мучењима своје мајке
Агрипине старије које је наређивао џелатима Тиберије. Ако се
још томе дода да ју је сексуално искоришћавао њен брат Кали-
гула, онда је сасвим јасно да није могла имати здраве емоције
нити исправно расуђивање. Била је окрутна, није се ничега
снебивала. Била је опседнута влашћу, у тој опсесији све јој је
било дозвољено и равно. У жељи да дође на власт, односно до
Клаудија, отровала је свог другог мужа Пасијена Криспа. У тој
окрутности имала је и успеха јер је убрзо постала „августа“ –
царица.
Када је Клаудије усвојио десетогодишњег Нерона и имено-
вао га за наследника, уз његовог рођеног сина Британика,
Агрипина је настојала да на неки начин отрује Клаудија, а ка-
сније и Британика. Одмах је започела припреме око женидбе
Нерона са Клаудијевом кћерком Октавијом, која је Нерону би-
ла рођака. Њен вереник Луцијан Силан био је приморан да из-
врши самоубитство. Агрипина, иако је била у браку са Клау-
дијем, живела је неморално, што је довело до тога да је била
приморана да мужа отрује. У остварењу свога циља дошла је
на идеју да му припреми оброк од отровних печурки. Печурке
су одиграле своју улогу па је Клаудије умро 13. октобра 54. го-
дине. После његове смрти за цара је о дмах извикан Нерон. С
обзиром на то да је Нерон био усвојен, тако да је именован као
савладар са сином Британиком. У жељи да дође на власт, Агри-
пина је отровала и Британика, а Нерона приморала да се оже-

ни његовом сестром Октавијом. Ако се узме у обзир у каквим

је околностима васпитаван Нерон, онда није никакво чудо што
је са мајком био у љубавној вези и са њом се често возио ко-
чијама. Његов љубавни живот са мајком запоставио је Окта-
вију са којом је био венчан. Тај догађај Тацит је описао речима
: „Украдена радост је слађа.“
Долазећи на власт, Нерон4 је 54. године у Сенату изјавио да
ће поштовати права Сената, и да ће Сенат и даље решавати
најважнија државна питања, а за себе је узео само онај сет пи-
тања који је строго везан за војску. Првих осам година своје
владавине Нерон је био под утицајем претора Секста Афро-
нија Бура и философа Луција Анеја Сенеке,5 који су подржава-
ли добре односе између владара и Сената. Али његова сујета
није била таква, јер је одмах по доласку на власт започео борбу
у двору, нарочито са својом мајком Агрипином, која је желела
да има завидан утицај у држави, а то је Нерона доводило до лу-
дила. Догађаји који су се десили јасно говоре да Агрипина у
4. Nero Claudius Drusus Germanicus Caesar Augustus, управљао је Римским
царством од 54. па све до 68. године. Познат је по свом лудилу, крутости и
жестоким прогонима Хришћана, као и по томе што је запалио Рим.
5. Сенека је рођен 4. године по Христу у Кордоби у Шпанији. Касније је до-
шао у Рим где се образовао, а потом је постаo стоички филосов, поборник
Посејдоновог учења. Под управом цара Калигуле постао је сенатор. Године
41. по жељи Месалининовој протеран је на Корзику, где је био осам година,
када га је Агрипина позвала у Рим да буде учитељ њеном сину Нерону. Го-
дине 65. Сенека је због учешћа у Пизоновој завери осуђен на смрт, а он то
није дочекао већ је сам себи одузео живот, извршивши самоубитство. (Та-
цит, Анали, 15,62. Сенека је као човелк био веома лош, па је онда сасвим и
нормално што је у таквом духу васпитавао и цара Нерона. Од ране младости
бавио се разним зеленаштвом. За њега се сматра да је био један од најбога-
тијих људи у старом веку. Ради стицања богатства био је спреман да фалси-
фикује тестаменте. Од њега је остало неколико списа и писама.

остваривању својих жеља није бирала начине и средства, а што

се најбоље види и из чињенице, да је рођеног сина Клаудија, а
свог пасторка, Британика, ког је држала као Нероновог супар-
ника, убрзо отровала. Када је то Нерон схватио, послао је убице
да је убију, јер се уплашио да би се нешто слично могло десити
и са њим.
Године 62. умро је Неронов саветник Бур, а Сенека се пову-
као са свог положаја, тако да је Нерон био приморан да за са-
ветника узме Гај Офонија Тигелина, бившег љубавника његове
мајке. Од самог избора за саветнике Гај Тигелин је почео да
охрабрује и поспешује у његовом развратничком начину
живљења, све Неронове гестове, страсти и радње је одобравао.
Нерон се оженио са Помпејом Сабином, богатом девојком чија
је породица била спонзор игара. За нову царицу Тацит6 каже:
„…да је све имала осим поштене душе, односно добрих врли-
на.“ Тацит, Анно, 13,45.
Нерон је од малих дана имао намеру да ојача царску власт, а
да сузбије утицај Сената. До такве реализације могао је доћи
прогоном сенатора. Да би то било законски, измислио је причу
да прогони сенаторе по закону о увреди величанства. У том
смислу против сенатора стизале су разне оптужбе, које су увек
завршаване прогоном сенатора и конфискацијом њихове имо-
вине. Према сведочењу Плинија Старијег,7 половином Африке
управљало је шест сенатора све до оног момента док их млади
владар није погубио. Плиније, Нат. Хист, 18. 35. Прогон сена-
тора и конфискација имовине до извесне мере допринела је
6. Publius Cornelius Tacitus, рођен је 55. године, а умро је 120. године
Хришћанске ере. Написао је неколико дела од којих су за нас занимљива Гер-
манија, и Анали. Извесно време био је у државној служби на положају кон-
зула и проконзула у провинцији Азија.

учвршћивању царске власти и иметка.

Хајка на сенаторе приморала их је да се организују и да за-
почну припремање завере против владара. Завера није добро
вођена, јер је у њој било и сенатора који су били блиски Неро-
ну, па је убрзо дошло до њеног разоткривања. Поменута завера
била је само разлог више да се луди Нерон до краја обрачуна са
сенаторима. По откривању завере многи сенатори нису чекали
Неронову казну већ су сами извршили самоубиства, а други су
били погубљени. У тој хајци себи је живот одузео и сам Сенека,
Неронов учитељ.
Нерон је био несагледиве ћуди и осећајности, био је апсо-
лутно непредвидљив, увек спреман на многе изазове, у неким
моментима изазове је сам измишљао, јер је тако самог себе
проверавао да ли је спреман да на њих да праве одговоре. То
најбоље потврђују следећа два случаја, која су се десила непо-
средно по његовом доласку на власт. Први се везује за случај
када је роб убио префекта града Педонија Секунда. По вла-
дајућем закону смртну казну су заслужили сви робови који су
у моменту догађаја били под истим кровом. С обзиром да је
Педоније Секунд имао доста робова, ствар је дошла до Сената,
где се почела водити расправа да се не поступи по старим за-
конима. Пошто је расправа доста дуго трајала, напокон је,
ипак, победило мишљење да се поступи по старим законима.
Пошто је то значило да се погуби око 400 робова, убрзо се ство-
7. Плиније Старији рођен је око 23. или 24. године после Христа у Комуму у
близини истоименог језера. Рано је дошао у Рим, где је убрзо стекао високе
војничке положаје, чак је постао прокуратор у Шпанији. Убрзо је постао ко-
мандант флоте код Мизенума, где је страдао 79. године од ерупције вулкана
Везув. Плиније Старији поред упешне војне службе показао се и на пољу
књижевности јер је из себе оставио неколико дела, од којих је напознатије
Историја природних наука.

рила огромна маса људи која је протествовала против тога. То

је дошло до самог Нерона који је убрзо издао указ којим се
осуђује поступак и наредио је да се организује огромна оружа-
на пратња и да се сви окупљени одведу на губилиште.
Други екцес кога је умно поремећени Нерон проузроковао, а
у жељи да задовљи своју огреховљену душу, ноћу између 18. и
19. јула 64. године подметнуо је пожар у Риму. Према писаним
подацима зна се да је подметнути пожар буктао пуних шест
дана и шест ноћи. У тој трагедији од 14. делова града остала су
само 4 дела, док су три дела у потпуности изгорела. У том по-
жару изгорео је део Рима између Палатина и Авентина. Према
сведочењу Плинија кроз народ се брзо пронела вест како је Не-
рон запалио део Рима, уз изговор да је желео тај део да изгради
по савременим прописима. С обзром да је простор између по-
менута два брда био доста густо насељен и да су улице биле
мале и доста мрачне. То се сулудом Нерону није допадало, у
жељи да тај део изгради као посебну нову четврт, није му ни-
шта друго преостало но да запали целу четврт. У том пожару
изгорело је на десетине хиљада кућа. Много је људи страдало
или остало без икаквих услова за живот. Да би са себе спрао
злочин, измислио је гесло да невиног прогласи за кривца, а
што је код умнопоремећених људи нормално. Знајући да у
том крају станују Јевреји, који нису били омиљени у Риму, а у
жељи да на тај начин придобије наклоњеност Сената и народа,
није му било тешко да њих прозове и да им припише тај зло-
чин. Међутим, пошто су Јевреји из убеђења били противници
хришћана, целу одговорност пребацише на Хришћане. Разга-
ропађеном Нерону није требало никаквог другог повода него
да то прихвати исправним и да крене у општу хајку на
Хришћане, који су од тог момента били изложени таквом по-
грому и мучењу да нико никада не може то до танчина схвати-

ти и описати. Просто је невероватно какве је све методе му-

чења измишљао овај лудак. У том погрому страдало је на
хиљаде Хришћана, међу којима је страдао апостол Петар и
Павле, као и многи други. Хришћани су и у најтежим видови-
ма мучења све херојски подносили и дивили се Христу. То
храбро држање и таква оданост Христу засенила је и самог Се-
неку, Нероновог учитеља, да је, просто, изјавио да није могао
схватити да хришћански мученици одлазе у смрт са осмехом
на лицу, a уснама хвалећи Бога. После овог злогласног прого-
на, хришћани су непуних тридесет година били у миру. Сви
писани подаци и одиграни историјски догађаји јасно говоре
да је Нерон био један од најљућих и најгорих прогонитеља
хришћана, не због верског убеђења, колико због неронских за-
блуда и жеља за иживљавањем.
Сагледавајући све оно што су о овом прогону хришћана за-
писали савременици јасно произилази да хришћанска идео-
логија и учење нису били пресудни за њихов прогон, колико
сулуда концепција новог Рима и патолошко стање душе цара
Нерона, коме је било битно да неког оптужи за учињени гено-
цид. Њему је очигледно било свједно да ли су у питању Јевреји
или хришћани, битно је било да се пронађе кривац.
Према сведочењу Тацита, римске власти према хришћани-
ма примењивале су најриигидније и најмонструозније мере
мучења. Међу такве муке спадају и оне када су хришћане
облачили у коже од животиња и тако их бацали пред разјарене
и огладнеле звери, док су друге обавијали лако запаљивом ма-
теријом, а потом их палили по парковима као бакље за осве-
тљење.
Поред наведеног, Тацит8 износи да су хришћани неправeд-
но осуђени за подметнути пожар, мада је био схватања да
хришћани заслужују прогоне због сопствене покварености.

Нема ни какве сумње да су Тацитови подаци од великог зна-

чаја, јер из њих сазнајемо да су хришћанске заједнице биле
распрострањене и добро укорењене, као и то да је било доста
присталица хришћанске идеологије. Међутим, хришћански
оци у Нерону виде цара који је покушао својом сулудом наме-
ром и разјареном душом да Хришћанство у поптпуности
искорени.
Римски цар Нерон је своје несхватљиве поступке правдао
изговором да то чини ради моралне проскрипције хришћан-
ског имена, а што је у складу са „institutum Neronianum“. На
том принципу римске власти су увек изналазиле основне раз-
логе за прогон хришћана, што опет може да значи да је оно у
некој форми добило смисао правног начела, које је одредило и
правни положај хришћанства у првим вековима развоја Рим-
ског царства. За Нерона се још зна да је извршио самоубиство,
јер је убодом ножа у стомак одузео себи живот, уз изговарање
последњих речи: „Какав уметник умире са мном!“.Одласком
Нерона, отишао је последњи поданик Гаја Јулија Цезара, а це-
лом грађанству Римског царства знатно је олакнуло,односно
свима је освануло.
После Нерона, па све до појаве династије Флавијеваца, Рим-
ским царством управљала су још четири цара, и то: Сервије
Сулпиције Галба, Марко Салвије Ото и Вителиј. Сви су на
власт дошли са положаја заповедника побуњених провинција
и сви су умрли насилном смрћу.
8. Публије корнелије Тацит рођен је средином првог века по Христу, у Риму
је стекао основно образовања. Због своје образованости брзо је напредовао.
За време владавине Нерве добио је титулу конзула, а под Трајаном постао је
проконзул за Африку. Умро је за време Хадријана. Од њега је остало неколи-
ко дела, од којих су најпознатији разговог о беседницима,, Агрикола, биогра-
фија Тацитовог таста, Германија, Тацитова Историја и Тацитови Анали.

Године 69. римског цара Вителија наследио је Тит Флавије

Веспазијан, који је узео титулу Цезар Веспазијан Август. Ве-
спазијан је био први цар из породице Флавијеваца, а то значи
да је био син Флавија Сабина, сакупљача пореза код претход-
них царева. И поред тога што је његова владавина трајала не-
пуних десет године, ипак, се мора рећи да се као цар није не-
што показао. За време његове управе у Римском царству није
се ништа значајно десило. За нас је најважнија чињеница да у
периоду његове владаавине нису регистровани случајеви про-
гона Хришћана. У току свог живота имао је троје деце: Тита,
Домицијана и Домицилу. За њега се зна да је умро од тровања
водом. Последње речи које је изговорио овај владар биле су:
„Ох, мислим да постајем бог“. Те су му се речи , по римском
култу и обистиниле, јер је 24. јуна 79. године, одмах после смр-
ти проглашен је за бога.
Римског цара Веспазијана наследио је старији син Тит Фла-
вије Веспазијан. Да би се разликовао од свог оца, узео је титулу
Тит Веспазијан Август. У историјским изворима познатији је
као Тит. Царством је управљао од јуна месеца 79. па све до
81.године када га је наследио старији брат Домицијан
За Тита се зна да је рођен 30. децембра 41. године, исте годи-
не када је убијен Калигула, затим зна се да је био добар прија-
тељ са Британиком. По сведочењу Тацита његова младост ис-
пуњена је разним задовољствима и уживањима у
овоземаљским похотама. За време свог управљања Римским
царством није имао неке запажене успехе, али је исто тако по-
знато да није званично прогонио хришћане.
Други по реду римски император који је прогонио хришћа-
не био је Домицијан (81–96),9 млађи син Веспазијана Флавија.
За овог владара његови саврменици кажу да је био доста по-
дозрив, који је свуда и на сваком месту сагледавао заверу про-

тив сопствене власти. У том стилу је многе сенаторе протерао,

а њихово имање је конфисковао.
По сведочењу Тертулијана, Домицијан је поново увео Неро-
нове институције, са намером да формално задовољи правне
одредбе како би могао несметано да започне прогон хришћа-
на. О прогону за време његове владавине доста података оста-
вили су нехришћански писци, нарочито Светоније и Дион Ка-
сије. Према сведочењу ових хроничара за време Домицијана
страдало је доста познатих личности. Међу њима био је и До-
мицијанов савладар Флавије Клеменс, син Флавија Сабина, а
синовац цара Веспазијана. Према сведочењу Диона Касија,
Флавије Клеменс заједно са женом Флавијом Домицилом стра-
дали су као исповедници Исуса Христа. После погибије ових
двоје супружника, тешке осуде и прогонство доживеле су још
две Флавије Домициле; једна од њих је била унука цара Веспа-
зијана а друга је била нећакиња Флавија Клеменса. Ово јасно
говори да је породица Флавијеваца била наклоњена хришћан-
ству. Да су Флавијевци били поборници хришћанства сведоче
и сидра, која су као хришћански симбол присутна на гробљу
Флавијеваца. У прилог томе иде и чињеница да су на том
гробљу похрањени и свети мученици Нереј и Ахилеј. Према
сведочењу Диона Касија за време прогона, од стране Доми-
цијана страдао је Ацилије Глабирон, још један високи држав-
ни чиновник. За њега се зна да је био Трајанов сaвладар 91. го-
дине. Овај савладар био је осуђен да се у амфитеатру голорук
бори са огладнелим лавом. Ацилије Глабирон везаних руку је
победио лава. Када је то видео цар Домицијан, наредио је џе-
9. Titus Flavius Domitianus Augustus Germanicus, римски император који је
владао од 81. до 96. године. Познат је по ратовима у Германији, због чега је и
добио назив Германикус и по подизању лимеса на граници.

латима да му одсеку главу.

Ако се детаљније размотре околности и разлози прогона
хришћана за време цара Домицијана, доћи ће се до закључка
да оно није било базирано на верској основи, већ више на по-
литичком неразумевању, односно лудилу самог цара. До тога
је довело незрело Домицијаново размишљање и закључивање.
Пошто се извесно време бавио проучавањем Христове лично-
сти, дошао је до извесних сазнања о њему. Погрешно је схва-
тио пророчка предсказања о Царству небеском, као и то да ће
Цар небески доћи из колена Давидова и да ће управљати све-
том. То учење протумачио је да се у хришћанству под неком
маском спрема човек који ће му одузети власт. Да би то осује-
тио, наредио је прогон свих оних који су наклоњени
хришћанству. О овом моменту најбоље сведочанство оставио
је Јевсевије Памфило-Кесаријски. По њему цар Домицијан да
би се благовремено обавестио о Исусу Христосу, позвао је из
Јудеје неке Јевреје који су припадали племену Давидову. Од
њих је тражио обавештења о Исусу Христу и о његовом
краљевству. Пошто су му ови одговорили да то не завређује па-
жње, цар се мало охладио, тако да су прогони мало утихнули.
Без обзира на то да је ова констатација исправна, ми овог
пута морамо истаћи да је Домицијан био посебно крут и бру-
талан према хришћанима. За време његове владавине
хришћани су мучени на несхватљив начин. Извесне методе
мучења описали су пагански хроничари, који су могли неке
видове и да прескоче. Али и поред свега тога потребно је на-
вести неке методе мучења, међу којима се истиче стављање
ужарене трске у уста и у полне органе. Хришћни су сечени на
комаде који су касније спаљивани или набијани на колац.
Међу начинима мучења помиње се и чупање меса ужареним
клештима за време испитивања. Женама су секли груди и да

би их премазивали са медом, а потом их остављали да их на-

гризају разни инсекти и лешинари. Од метода који су при-
мењивани за мучење хришћана, среће се и вешање за једну но-
гу, прсте или косу. Тако обешене жртве мазали су медом или
неком другом јако примамљивом масом и тако их остављали
на отвореном простору. Има случајева да су хришћанима дра-
ли кожу, а да су одрано тело премазивали кречом или сољу.
Извесне су облачили у коже од одраних дивљих животиња и
тако их остављали на отвореном простору да их нападају
дивље животиње и летећи лешинари.Има случајева којима су
вађене очи а у очну дупљу сипали ужарено олово или неку ки-
селину, нарочито живи креч.
Писани извори бележе имена појединих мученика и начине
којима су мучени. Тако се зна да је Света Кирила мучена на тај
начин што су јој распорили стомак и напунили га ужареним
уљем, док су Свету Еуфемију мучили тако што је сопственим
очима гледала како јој на врелом уљу прже делове њеног тела.
Када већ говоримо о појединачним особама и примењеним
методама мучења треба да истакнемо да је Свети Лоренц жив
испечен на жару-роштиљу, док је Свети Антипа куван у коњу
који је био направљен од бронзе. Света Приска је била распоре-
на, а потом стомак јој је био напуњен житом да би затим била
бачена пред свиње, да се хране житом. Светом Ловру су сипали
у стомак негашени креч да му пржи утробу. Поред поменутих
мученика поуздано се зна да је Светој Еукратији ишчупана
јетра коју су појели џелати, док су Светој Февронији ишчупали
језик и дали га псима, а Свету Фаустину су расекли по висини
и тако је препустили самој себи.
Злогласног цара Домицијана наследио је Марко Кокеј Не-
рва, његов љубавник из младости. С обзиром да је био у поод-
маклим годинама и доста болешљив, тако да је управљао цар-

ством нешто више од годину дана. За тако кратко време није

се могaо показати ни у чему, једино је успео да казни Доми-
цијанове убице и да усвоји Марка Улпија Трајана. За време ње-
гове управе писани извори не бележе прогоне хришћана. Та-
ква констатација не значи да их не би прогонио да је био
здравији, млађи и да је дуже владао. Таква констатација про-
излази из чињенице да је успео да казни убице таквог зликов-
ца као што је био Домицијан.
Наследник цара Нерве био је његов усвојеник Марко Улпије
Трајан, познатији као цар Трајан (98–117). С обзиром на
чињеницу да му је узор био Александар Македонски, онда
није ништа чудно што је себи за главни циљ поставио ширење
римске империје до Дунава па чак и преко њега. У оствари-
вању тога циља није видео никакве сметње од стране хришћа-
на. Какав је био његов став према хришћанима не бисмо ни-
шта сазнали на основу хришћанских писаца. До извесних
детаља, ипак, се може доћи на основу сачуваних података које
су оставили, односно детаља које су описали пагански писци,
међу којима је, за ову прилику, најзначајнији Плиније
Млађи.10 На основу тих извора долазимо до сазнања да се у
Малој Азији увелико раширило хришћанство. О распро-
страњености хришћана у Малој Азији, нарочито Витинији11
сазнајемо из писма Плинија Млађег, који је на управу дошао
10. Плиније је рођен 62. године у граду Кому у северној Италији. Дуго време-
на са мајком живео је код ујака Плинија Старијег. Није имао срећно детињ-
ство. Од њега је остало познато дело Епистуле – Писма из којих сазнајемо до-
ста елемената о римским царевима. Живот је окончао око 113. године у Ви-
тинији у којој је био царски намесник.
11. Витинија је област у Малој Азији, била је најмоћнија држава јонских Гр-
ка. Првобитно је била насељена Трачанима, под Битином, митолошким си-
ном бога Зевса, по коме и носи назив.

око 111. године. Из писама које је Плиније упућивао цару

Трајану у жељи да га благовремено обавести о свему и да за из-
весне нејасноће добије одговор како да поступа, долазимо до
закључка да су се хришћани увелико раширили не само по
градовима, већ и по селима и да их је било међу свим сталежи-
ма.12 Плинију Млађем, као заповеднику Витиније, веће обла-
сти у Малој Азији, није засметало то што су се хришћани ра-
ширили по целој области, колико то што се нису придржавали
царских наредби, да учествују у разним паганским бахана-
лијама.
С обзиром на то што су многи пријављивали хришћане ло-
калним властима да се окупљају на забрањеним местима, на
гробовима предака и на обалама река. Плиније признаје да их
је позивао на саслушање ради утврђивања њихове припадно-
сти хришћанству, а потом им је под претњом прогона и смрт-
не казне налагао да се тога одрекну. У случају да остану упор-
ни у свом ставу, вођени су на губилишта, једино они који су
имали права римског грађанства слани су у Рим на суђење. С
обзиром на то да је у поступку суђења у Рим долазило до ра-
зних преокрета, који су указивали на разне злоупотребе. Те
злоупотребе биле су тако учестале да су чак приморале запо-
ведника Витиније Плинија Млађег да се обрати цару и да од
њега затражи савет како да у даљим процесима поступа.
Плиније Млађи, који је управљао Витинијом где је било до-
ста хришћана, 111. године писменим путем се обратио цару
Трајану са питањем: „пошто у његовој области има доста
Хришћана, па је од цара тражио упутство како са њима да по-
ступа.“ Цар му је у духу римске философије одговорио „Не тре-
12. Гај Плиније Млађи, Писма, припремио Б. Гавела, СКЗ 495 Београд
1982,364–366

ба их тражити, али ако их ко оптужи или пријави да се казне.

Али, онај који би се одрекао и принео жртву нашим боговима,
да му се казна опрости. Цар Трајан затим додаје да свака оп-
тужба мора бити потписана, јер тајне оптужбе нису достојне
нашег времена.13 Из овог нејасног, доста непринципијелног
одговора, може се схватити да је то цар препустио локалним
властима. То би могло да значи да у Риму није било прогона за
разлику од периферних области, где су се поједини обласни
владари искаљивали последњи бес на хришћане у Африци, Га-
лији и Шпанији. За време тог безвлашћа у Риму су погубљени
Свети Климент и Свети Игнације Антиохијски. Пред само по-
губљење, Игнације је у Флавијевском амфитетру, одржао по-
следњи говор у коме је показао најузвишенији пример херој-
ског подношења мука, које су само одраз неизмерне
хришћанске дубине и чврстоће вере.
Цара Трајана наследио је цар Хадријан (117–138),14 за кога
историјски извори кажу да је био доста свиреп, а свети оци
истичу како је за време његове владавине било доста мученич-
ка, и поред тврдњи извесних истраживача да је у верском
смислу био толерантан. Из описа мученика које су остaвили
свети Оци сазнајемо да су за време Хадријана страдали Свети
Александар, Свети Хермес, Свети Квирин, Света Сабина и
Света Серапија. И поред ове чињенице, ипак се поједини
истраживачи стављају на страну да је око 124–125. године пре-
ма хришћанима променио став. Таква констатација произлази
из чињенице да је тада написао писмо управнику Азије Гају
Минуцију Фундану, у коме га саветује да се примењују закон-
13. Гај Плиније Млађи, Писма, 367.
14. Публије Елије Хадријан рођен је око 76. године у граду Италици у Шпа-
нији. За цара је дошао 117. и владао до 138. године.

ске одредбе само према оним који су се огрешили о закон, а да

се не проверене ствари и клевете не узимају у обзир. О том
писму сведочанство је оставио и Свети Јустин философ. За Ју-
стина се зна да је написао више апологичних писама римским
владарима. Познато је да је једно писмо 155. године упутио ца-
ру Антонину и његовим синовима Марку Аурелију и Луцију
Веру. Након десет година написао је још једно писмо цару
Марку Аурелију. У писму објашњава шта раде хришћани на
својим скуповима, а то је да се читају псалми, певају садржајне
песме, тумачи се Библија и на крају се чита Оченаш.
За време Марка Аурелија 161–180, Хришћани су били по-
штеђени зверских гоњења. За време његове владавине
хришћани су се толико ослободили страха од прогона да су
чак своје покојнике сахрањивали у саркофазима на отвореном
простору, нису се скривали по мрачним катакомбама. Углед
хришћана знатно је порастао после Маркоманског рата. У том
рату царска војска имала је великог непријатеља у великој су-
ши па је знатно губила своје војнике. Када су то видели војни-
ци хришћани из 12. легије завапише са молитвама ка Богу.
Убрзо затим пљуснула је киша, која је била тако јака да су се
војници морали скривати под штитове. То је војску окрепило,
ојачало, тако да је Марко дошао до победе. По доласку у Рим на
форуму је подигао ступ са својим ликом који је био украшен и
са сценом како се војници штите штитовима од кише. Прича
са кишом није легенда већ истинит догађај, кога помињу Апо-
линар из Хијерополиса, Тертулијан и Дион Касије. О том до-
гађају пише и сам Марко Арулије у свом писму сенату. Ми не-
мамо сачуваних писаних податак да ли је цела 12 легија
учествовала у рату против Квада, али је сасвим поуздано да је
један део узео учешћа у рату.
Када је у питању однос римских царева према хришћанима,

писани извори о цару Комоду, Елгабалу и Галијену не износе

њихов позитиван став према хришћанима. Али, с обзиром на
то да историја врви од разних изненађења и невероватноћа, а
које се огледају и у констатацији да су хришћани за време
ових царева живели у извесном миру. Из овога периода познат
је Аурелије Просенс, који је био на Комодовом двору и да је
уживао висока хришћанска достојанства. Његова оданост
хришћанству видно је обележена на његовом саркофагу у
Вилла Боргхесе У том периоду по Риму се граде цркве и сти-
жу разни ходочасници са свих страна, са основном жељом да
се поклоне моштима мученика. Од ходочасника који су били у
Риму ваља поменути Светог Иринеја који је био ученик Светог
Поликарпа, затим Светог Флорин, Бастоа и Алберика, еписко-
па фригијског Хиерополиса.
После Марка Аурелија на римском трону било је неколико
царева који нису имали јасан став према Хришћанству, али,
узимајући разне параметре убеђени смо да су више били скло-
ни да прогоне Хришћане него да их штите.
Међутим, таква констатација не би се могла односити и на
Алаксандра Севера, чија је мајка Јулија Мамеја била хришћан-
ка. Он је једини од римских царева који је штитио хришћане.
Такав закључак произлази из чињенице да је на вратима своје
палаче уклесао речи „Што не желиш да теби чине, не чини ни
ти другоме.“ На свом кућном олтару поред кипова својих лара
поставио је и лик Исуса Христа. За време прогона у доба Сеп-
тимија Севера, хришћани су у Транстевереу имали своју цр-
кву, коју су им државне власти отеле а ислужени војници је
претворили у крчму. Ради ометања поседа хришћани су по-
кренули парницу пред царем, а Александар је одговорио:
„Боље је то место посветити служби божијој, него да остане
крчма.“

Најжешћи и најмасовнији прогон хришћана спровео је рим-

ски цар Диоклицијан на целој својој територији. За време Ди-
оклицијана доста је страдало војника хришћана. За то се везује
један случај где је војник хришћанин због одличних резултата
добио одликовање у виду златне короне. Он је то одбио јер је
био хришћанин. Тај пример следили су многи други војници,
који су по налогу цара довођени у редовима да полажу закле-
тву боговима који нису били хришћански. Извесни војници су
покушали да и ту заклетву на неки начин заташкају. А да би
то спречиле, државне власти су започеле да их кажњавају. Тада
су страдали многи војници. Један од најистакнутијих мучени-
ка тога доба био је трибун преторијанске страже свети Себа-
стијан. Овај мученик био је постављен као мета, те га стрелци
са свих страна прострелише. У Салони су убијена четири вој-
ника само зато што су били хришћани. Гоњења хришћана за
време Диоклицијана била су углавном усмерена на војнике,
док су остали могли на миру исповедати своју веру. Међутим
303. године цар Галерије је послао Диоклицијану едикт у које-
му му саветује да би било добро да се хришћанство у целини
искорени. Цар Диоклицијан прихватио је и потписао указ о
прогону хришћана у целом царству. Прогони нису дуго траја-
ли, јер је већ 305. године дошло до повлачења са власти цара
Диоклицијана. И поред тога што нису дуго трајала, ипак се
мора рећи да су гоњења била жестока и брутална. У том кра-
тком периоду одузета је хришћанима имовина, а цркве су би-
ле порушене. Међутим, овог пута гоњења нису мимоилазила
ни гробља, а то се види из чињенице да је гробље Светог Ка-
ликста разрушено, папске гробнице затрпане земљом, књиге
спаљене, остале драгоцености претопљене.

MLAĐAN CUNJAK
The first traces of Christianization of our space
The three periods of time have to be distinguished in the life of academ-

ic Professor Dr. Dragoslav Srejovic, periods that do not define the catego-
ry limited by a certain time. In the course of his first period he studied the
faraway human past, or to be precise he dealt with the religious compre-
hensions of the first habitants of Lepenski Vir. The second period would
define the time of his dealing with this world’s opportunities and relaxa-
tions and the third period when he dedicated all his attention to the Chris-
tian secrets of the life after death, where he tried to find a certain relation
between the Christian doctrine about the life beyond the grave and the
religious comprehensions of this phenomenon by the first habitants of
Lepenski Vir. Being in pursuit for this he came to the significant knowl-
edge that the whole phenomenon is embodied in the Christ Doctrine
about the Resurrection, where he found the meaning of this life.
Key words: religion, Christianity, Roman law, pursuit, Jews, Paul the
Apostle, Nero, Domitian, Marko Aurelio, martyring, martyr, suffering

СКРАЋЕНО ТЕХНИЧКО УПУТСТВО ЗА
ИЗРАДУ РАДОВА
Формат датотеке
Радови се шаљу у rtf, doc, или odt формату.
Цртежи, карте, фотографије се достављају у посебној датоте-
ци у pcx, jpg или tiff формату, у резолуцији већој од 150 х 150
тачки по инчу, иначе неће бити унети у рад. Векторски цртежи
неће бити унети у рад.
Начин достављања рада

Радови се достављају у електронској форми на адекватном
диску и у штампаном облику. У договору са уредником, радо-
ви се могу послати електронском поштом.
Садржај
Молимо Вас да се строго придржавате одговарајућих упут-
става надлежног Министарства и овог упутства. Структура ра-
да је следећа:
1. наслов;
2. поднаслов на страном језику;
3. име, средње слово и презиме аутора; електронска адре-
са у подножној напомени;
439
4. афилијација (установа коју наводите мора бити правно

лице – детаљније у одговарајућем упутству Министарс-
тва науке);
5. апстракт (сажетак);
6. кључне речи;
7. сам рад;
8. литература;
9. грађа (уколико је има);
10. резиме на страном језику;
11. кључне речи на страном језику.
Рад неће бити прихваћен уколико недостаје неки од наведе-
них елемената. Изузетак су поднаслов и резиме на страном је-
зику.
Форма рада
Текстови на српском се куцају ћирилицом, уз употребу сти-
лова. Образац за израду радова можете добити од секретара ре-
дакције зборника. Стилови у обрасцу су именовани тако да је
њихова употреба јасна сама по себи.
Уколико не користите образац – што није неопходно – мора-
те водити рачуна о следећем:
Словни ликови. Писма која користите морају бити у unicode
стандарду; радови писани нестандардним писменима неће
бити прихваћени, јер Центар за митолошке студије Србије мо-
ра плаћати њихову конверзију током припреме за штампу. У
таква спадају: Times New Roman, Lucida Sans Unicode, Arial, MS
Serif; можете користити и квалитетна писма доступна на ин-
тернету: Linux Libertine, било који од DejaVu писама и било
који од SIL словних ликова (Charis SIL, Doulos SIL). Последње
две породице словних ликова су погодне за транскрипцију ди-
440
Скраћено техничко упутство за израду радова
јалекатских текстова, и за текстове из фонетике и историјске

фонетике.
Исто важи и за текстове са одломцима на грчком, црквено-
словенском или старословенском. Предлажемо Вам да употре-
бите једно од следећих писама за старословенски: Kliment Std,
Damase, док Dilyan има словне ликове за глагољицу. Сви ти
словних ликови су бесплатни и могу се преузети са интернета.
Још једном Вас упозоравамо да не користите ascii или yuscii
писма, као ни власничке словне ликове.
Табулатор. Табулатор се не употребљава у тексту. Уколико
имате текст у две колоне, молимо Вас да направите одгова-
рајућу невидљиву табелу.
Нумерисање. Нумерисање параграфа се не врши, као ни ну-
мерисање наслова и поднаслова. Наслови и поднаслови се син-
таксички издвајају од остатка текста. Молимо Вас да адекват-
но структуришете свој рад.
Наводници. У тексту користите немачке наводнике – какви се
употребљавају код нас. Пример за њих имате у овом зборнику.
Уколико пишете на страном језику, можете користити интер-
пункцију прилагођену том језику.
Цитати. Наводи се издвајају у нови пасус кад год је то могуће.
Табеле. Табеле морају бити једноставне, без боје и сенчења, и
свака мора имати наслове на језику рада и језику резимеа. Све
табеле ће бити преформатиране у зборнику, те нити треба да
се трудите да изгледају као у зборнику, нити треба да им даје-
те посебан изглед.
Илустрације. Илустрације се не уносе у документ, већ се при-
лажу у посебним датотекама. У тексту само пишете наслов
441
илустрације на месту на ком треба да се налази, на језику рада

и језику резимеа. Графикони остају у тексту.
Вертикални размаци. Вертикални размаци се не уносе руч-
но, већ аутоматски или никако.
Стилови. Уколико користите сопствене стилове, именујте их
тако да њихова употреба буде јасна.
Наглашавање. Основно правило при писању је да наглаша-
вате текст онако како наглашавате и у говору. При наглаша-
вању, најбоље је користити курзив, док су црна и подвучена
слова непожељна, и ваља их користити само када је неопходно.
Такође, избегавајте писање великим словима, чак и наслова.
Све остало је слободно. Можете писати текст у величини

која Вам одговара, ставити размак по свом нахођењу, и марги-
не какве год желите. Што се величине рада тиче, уколико пре-
лази педесет четири хиљаде карактера, молимо Вас да се кон-
султујете са уредником и секретаром редакције зборника.
Навођење литературе
Навођење литературе се врши по АПА стандарду, како је у
овом зборнику. Такав избор омогућава да користите аутоматс-
ке функције које постоје у Microsoft Word-у, што знатно олак-
шава посао на изради литературе. Примери из овог зборника
су адекватни. Обратите пажњу на следеће:
- парентезе у тексту се бележе ћирилицом, и понављају

се испред библиографске јединице; уколико не постоји
референца на дело, не наводите је. Парентеза се бележи
на следећи начин:
442
• (Презиме, година: стр. број стране) [курзивом су

обележене променљиве, црним словима стални еле-
менти].
- Библиографска јединица – књига, наводи се на следећи

начин:
Станишић, 2006: Станишић, В. (2006). Увод у индоевропску филоло-
гију. Београд: Чигоја штампа.
Уколико није наведена у тексту, изоставља се референца.
- Библиографска јединица – чланак из часописа, наводи

се на следећи начин:
Стојменовић, 2000: Стоjменовић Ч. (2000). „Фонетско-fонолошке од-
лике Службе и Житиjа Стефана Дечанског (Дечански препис)“.
У: Годишен зборник (књ. 26; стр. 411–412). Скопје: Филолошки fа-
култет „Блаже Kонески“.
Уколико није наведена у тексту, изоставља се референца.
- Чланак из зборника се наводи на следећи начин (овде

без референце):
Formigari, L. (1999). „Grammar and Philosophy in the Age of
Comparativism“. У: Embleton S. и Joseph J. E. (Ур.), The Emergence
of the modern Language Sciences; Studies on the Transition from
historical–comparative to structural Linguistics in honour of E.F.K.
Koerner (стр. 3–12). Amsterdam: John Benjamins Publishing
company.
Из ових примера можете видети који су обавезни елементи

и који је њихов начин форматирања. Уколико наводите доку-
мент доступан на интернету, страну са интернета, молимо Вас
да наведете датум када је та страна посећена, или када је тај
документ био доступан.
443
Финалне напомене
Највише пажње треба поклонити елементима које рад мора
садржати, као и елементима које литература мора садржавати.
За помоћ можете се обратити секретару редакције зборника.
444
445
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд
902:929 Срејовић Д.(082)

012 Срејовић Д.
НАУЧНИ скуп Академик Драгослав Срејовић (2010

; Рача)
[Научни скуп] Академик Драгослав Срејовић,
[Рача, 17. децембар 2010. године] / [уредник
Миодраг Стојановић]. - 1. изд. - Рача :
Центар за митолошке студије Србије, 2010
(Крагујевац : Интерпрес). - 396 стр. :
илустр. ; 21 cm. - (Митолошки зборник =
Mythology Collection ; 24)
На спор. насл. стр.: Dragoslav Srejović

membre de l'Académie. - Радови на срп. и
енгл. језику. - Слика Д. Срејовића. - Тираж
300. - Напомене и библиографске референце уз
текст. - Библиографија уз већину радова. -
Résumés ; Summaries ; Резюме.
ISBN 978-86-83829-42-2
1. Срејовић, Драгослав, 1931-1996 [особа или
установа којој је књига (рукопис) посвећена]
a) Срејовић, Драгослав (1931-1996) -
Зборници
COBISS.SR-ID 180322828
446

Dragoslav Srejović

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Dragoslav Srejović

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК

ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

Главни и одговорни уредник

Биоблиографија академика Драгослава Срејовића 15

Драгослав Срејовић и источна Србија 51

Центар за научна истраживања САНУ 61

Борба за античко наслеђе академика Срејовића 79

Неколико непознатих података о пореклу академика Драго-

Драгослав Срејовић и Врњачка Бања – Прилози за биографију

Сећања са археолошких ископавања на Лепенском Виру 125

Метафизика, уметност и митско-историјски обрасци 135

Драгослав Срејовић као догађај 169

О биоклиматском карактеру архитектуре културе Лепенског

Old European Language as the Protoserbian Language 227

Допринос Драгослава Срејовића развоју проучавања царске

Звездана Елезовић 263

Римска Доклеја под лумпом археолога Драгослава Срејовића

Ватинска култура и микенски свет 291

„Cheval“ и „коњ“ 307

Праисторијско насеље у Стапарима 315

Налазишта из предримског периода у зони става Јужне Мора-

Прилог проучавању појасних копчи типа Ламинци 349

Информација о површинским налазима са рекогносцирања

неолитских телова у Семберији (1995–2005.) 405

Први трагови христијанизације наших простора 415

Скраћено техничко упутство за израду радова 439

DRAGOSLAV SREJOVIC’S BIBLIOGRAPHY

28. Archaeologia Iugoslavica I (1956), III (1959), Рад војвођанских

79. Лепенски Вир, Гласник српске књижевне задруге XXIV,

102. Karagač and the Problem of the Ethnogenesis of the

историјске оставе у Србији и Војводини I, Београд 1975, 93–96,

135. Покушаји етничког и територијалног разграничења старо-

145. Lepenski Vir, Menschenbilder einer fruhen europaischen

157. Племенити дарови Лазара Трифуновића, Сведске друштва

170. Two Memorial Monuments of Roman Palatial Architecture:

182. Neolithic religion, У: The Encyclopedia of Religion, Mircea

195. La cultura di lepenski Vir, L’umana avventura, anno 3/10

207. Мир Младена Србиновича, Москва 1991, 5–6.

219. Римски царски градови и палате у Србији, САНУ, (еди-

230. Лепенски Вир, У: Национални парк Ђердап. Развитак при-

242. Иконографија градитељског подухвата римског императо-

пријатеља, сарадника и ученика, Београд 1997.

Археологија и археолози, Развитак 225–226, Зајечар 2006, 69–92.

У низу великих имена српске, југословенске и светске архе-

чан, добар и кад хвали и кад грди млађе, обесхрабривао је са-

ном с М. Васићем). Нешто од тога остало је и Срејовићу. Гра-

Милоју Васићу, правио је веште екскурсе повезујући про-

лазишта која је истраживао или радова које је објавио у до-

су у већој или мањој мери привлачиле његову истраживачку

уживали су посетиоци у Минхену, Берлину, Мајнцу, Саутемп-

мишљењу, непознате групе, коју је означио као гамзиградска

део свог научног деловања. Радост почетника употпуњена је

довао омогућавала му је да говори и пише о коришћењу дру-

DRAGOSLAV SREJOVIĆ ET LA SERBIE ORIENTALE

У археологији постоје два феномена, међусобно повезана:

Срејовићев опус, наћи ће се пред сличним објашњењем. У јед-

од 40 година он је провео у истраживању више десетина лока-

– 1960–1961 – Песак код Корбова – жутобрдска култура

– 1994-1996 – Капетанова пећина код Мајданпека – Коцо-

У археологију је ушао преко уметности, која га је стално

туре обићи огромне просторе и да ће их посматрати толике

исто тако хиљадама и хиљадама година конципиран. Без обзи-

вом дохвату: сликаре, вајаре, песнике, приповедаче, роман-

периода тетрархије. Ти текстови су прави уметнички медаљо-