Политичке прилике у ејалету Босна у првој половини
XIX вијека (до првог похода Омер - паше Латаса)
Маја Видовић
Клуб историчара „Посавина», Босански Шамац
Политичке прилике у ејалету Босна у првој
половини XIX вијека
(до првог похода Омер - паше Латаса)
Током XV вијека на простору Балканс-
ког полуострва Турци полако почињу да ос-
вајају ове области под своју власта. Ове об-
ласти су имале вазалан однос према Турци-
ма. Међу њима нашла се и територија Босне,
која је под Турке, коначно пала 1463. године,
предајом тврђаве Боговац, а затим падају Ви-
соко, Травник и Јајце, иако се већ раније један
дио налазио под Турцима (простор Врхбос-
не). Турци су можда још 1448, а свакако при-
је 1453 године, у запосједнутом дијелу Босне
образовали једну своју управну јединицу која
се, у домаћем извору из 1453, назива „Босанс-
ко крајиште“, а у најстаријем познатом турс-
ком попису из 1455. године, „Vilayet Hodided“
и „Vilayet Saray-ovas“.11 Турска власт у Босни
се нагло почела ширити тек након пад Деспо-
товине 1459. године, када су Турцима били
потпуно отворени сви путеви у унутршњос-
ти Босне.22 Освајање Босне имало је за Турс-
ку важност у томе што је Босна представља-
ла важан стратешки положај у борби са Угар-
ском краљевином на копну и Млетачком Ре-
публиком на мору. Тако да капитулацијом
Босне Турци су угрозили оба противника.
Освајањем земље босанског краља, области
Павловића и Ковачевића, и окупирани дио
земље Херцегове Турци су претворили у ви-
лајете које су ујединили са ранијим вилајети-
ма у Рашкој и Босни и од читавог територија
основали Босански санџак.33 Херцеговина се
дуже одржала. Међутим, иако се Херцегови-
на већ 1470. године нашла под влашћу Тура-
ка, тек падом Новог 1482. године било је за-
вршено турско освајање Херцеговине. Тур-
ци су са собом донијели своје обичаје, које
је становништво током времена прихватило.
1 Х. Шабановић, Босански пашалук - постанак и уп-
равна подјела, Сарајево 1959, 35
2 Исто, 36.
3 Исто, 39
Јухорска чтенија
245
Због тога данас има доста заоставштина које
је ова империја оставила за собом, почевши
од великог броја турцизама који се налазе у
српском језику. Одређен број становништва
је прешао у ислам, најчешће због личних ин-
тереса. То је довело до тога да се на просто-
ру Босне и Херцеговине јављају три вјерс-
ке скупине, док их је у предходном периоду
било само двије. Заправо, постојало је само
хришћанство које се дијелило на римокато-
личанство и православље, а затим се јави-
ла и посебна скупина богумили. Управо због
тога, процес исламизације становништва у
Босни је био много лакши за разлику од ос-
талих територија Балкана. Пошто није пос-
тојало вјерско јединство у народу. Станов-
ништво почиње да учествује у ратовима које
води Турска на територији западног Балкана
и централне Европе. Након великог Бечког
рата (1683-1699) и неуспјеха турске војске да
заузме овај град, Босна постаје западна про-
винција Турске империје. Карловачким ми-
ровним уговором из 1699. године потврђене
су историјске границе Босне на сјеверу, запа-
ду и југу. Током XVIII и првој половини XIX
вијека Босна води одбрамбене ратове против
Аустрије и Венеције, док у исто вријеме за-
хтјева аутономан статус у оквиру Турске им-
перије. Дошло је до више побуна против тур-
ске власти као што је покрет Хусеин- капета-
на Градашчевића (1831-32), покрети који су
се јављали и након Градашчевића су угушен
војном интервенцијом Омер – паше Латаса
(1850-1852) .
Босански ејалет: настанак
и географски приказ
Уговором у Пожаревцу 1718. године
Аустирја је потиснута са Балканског полуос-
трва. Граница према Аустрији успоставље-
на је 1740. године, након закључивања ми-
246
ровног уговора за вријеме валије Али-паше
Хећимогула. Границу Босанског ејалета пре-
ма Аустрији чинила је ријека Сава од ушћа
Босута то ушћа Уне. Ријечна острва на Сави
су убиљежена као заједничка.4 Ријеч је о ра-
чанској, жупањској, растовичкој и бродској
ади. Од ушћа Уне код Јасеновца гранична ли-
нија је ишла ријеком Уном до Дривуше, а он-
да се помјерила од Уне југозападно до мјес-
та гдје се Гомионица улива у Корану, и ту је
био свршетак границе, да би онда од Гаја иш-
ла сјеверозападно до Поникава; Поникаве и
Крестиновац су остали у оквиру Босанског
елајета. Код Бихаћа је повучена планином
Пљешевицом до Брезовца, а онда на тромеђу
на Дебелом брду. Граница Босанског ејалета
према Млетачкој Републици полазила је од
санског ејалета према Млетачкој Републици.
Полазила је од Медвјеђе Главице на Деболом
брду сјеверозападно од Руина се протезала
у правој линији од тврђаве до тврђаве. Гра-
ница је ишла скоро правом линијом у прав-
цу југоистока преко Динаре и Биокова, ос-
тављајући Босанском ејалету Кијево, Триљ,
Загвозд све до Метковића. Од Метковића је
ишла на море до енклаве Клек која припада
Турској и дијелила је Дубровачку Републику
од Републике Св. Марка. Граница са Дубро-
вачком Републиком није се мјењала, енкла-
ва Суторина која је припадала Турској раз-
двајала је Дубровачку и Млетачку Републи-
ку на југу. На истоку је Босански ејалет имао
границу на Дрини. Промјене су услиједиле
зато што територије зворничког санџака на
десној страни Дрине нису биле потпуно при-
кључене зворничком него су остале у сатаву
смедеревског санџака. Ријеч је о шабачком,
лозничком и крупањском кадилуку. Тако су
Босанском ејалету припадале територије са-
мо с ове стране Дрине пошто је и Ужице би-
ло укључено, послије 1739., у састав Смеде-
ревског санџака. Границе Босанског ејалета
су промјењене и на његовој јужној страни,
али послије 1756. године. Тада су подгорички
и карадаг кадилуци издвојени из Скадарског
санџака и Румелијског ејалета и прикључени
херцеговачком санџаку у Босанском ејалету.
Ове границе и опсег Босанског ејалета оста-
ли су све до новог рата Аустрије и Русије про-
тив Турске 1788. године.5
Сједиште босанског валије налазило се у
Травнику у току читавог XVIII вијека и прве
половине XIX вијека. Када се говори о поли-
4 Г. Шљиво, Босна и Херцеговина 1788-1812, Бања Лу-
ка 1992, 8.
5 Исто, 8 - 9.
Маја Видовић
тичким приликама босанског ејалета током
прве половине XIX вијека, ту је долазило до
честих немира. Током 30-тих година ти не-
мири ће се испољити у тежњи ка стицању ау-
тономије под водством Хусеин-капетана Гра-
дашчевића. У том периоду долази и до успос-
тављања конзулата, гдје ће главну улогу одиг-
рати конзули Аустрије и Француске.
Босански ејалет од 1800. до укидања
јаничара 1826. године
Стари босански беглербелуг, касније па-
шалук, ејалет, задржао је и почетком XIX вије-
ка посебан положај у државном устројству и
управи Турског Царства. Његова цијелокуп-
на историја прве половине XIX вијека била
је уствари упорно настојање Порте да осма-
низује цијели јавни живот у Босни, а опет с
друге стране тежња хришћанске раје да се ос-
лободи турске власти путем оружаних буна
и устанака. Међутим, тај народ упркос мно-
гим покушајима није успио у својим намјера-
ма социјално-политичке револуције. Посеб-
ну тежину приликама давали су и вјерски од-
носи који су знатно утицали и на развој по-
литичких збивања у унутрашњим односима
турске власти и хришћана, на политички по-
ложај Босне према сусједној Аустрији, затим
Црној Гори владика Петра I и Петра II, као и
према ослбдилачкој Србији. Основну поли-
тичку и друштвену снагу у Босни почетком
XIX века представљали су капетани у својим
управним областима, тзв. капетанијама.6 Ка-
петаније су биле мањи, тачно ограничени те-
риторији у прво доба њихова опстанка само
дуж оних граница босанско-херцеговачких
које су дијелиле Турско Царство од хрватских
земаља , што стајах под влашћу бечког цеса-
ра и млетачког дужда, а од XVIII стољећа би-
ло их је и у унутрашњости и то уз главне дру-
мове што су водили с периферије у средњу
Босну.7 Капетаније су се службено звале име-
ном главног града. Свака капетанија (турс-
ки капундалук) имала свој тачно ограничен
териториј бар с једном јачом утврдом и своју
војску.8 Мада формално почињени везиру у
Травнику, капетани су својим звањем и поло-
жајема, који су били наслиједни, представља-
ли у капетанијама не само упориште турске
6 7В. Стојанчевић, „Српски народ под Турском вла-
шћу у првој половини XIX века“, Историја српског на-
рода V-1, Београд 1981, 217
7 Х. Крешевљаковић, Капетаније у Босни и Херцегови-
ни, Сарајево 1954, 23
8 Исто, 31
Јухорска чтенија
Политичке прилике у ејалету Босна у првој половини
XIX вијека (до првог похода Омер - паше Латаса)
власти у покореном хришћанском станов-
ништву него су показивали и знаке политич-
ке самовоље и непослушности према Порти-
ним високим представницима у босанском
пашалуку. То је и давало основни печат раз-
воја унутрашњополитичких односа босан-
ско-херцеговачке историје кроз сво вријеме
владавине и настојања султана реформатора,
нарочито Селима III (1789-1807) и Махмуда
II (1808-1839).9 Политички односи у Србији и
тежња кнеза Милоша ка аутономији довешће
и до реакције становника у Босни ка пости-
зању истог циља. Како су капетани, бегови, и
насљедне пашаларске куће биле стварни но-
сиоци не само аграрне експлотације него и
државне управе, то је покрет српског наро-
да у Босни био окренут према њима, као но-
сиоцима друштвено-класичног почињавања
и као проводницима других мјера управног
и пореског система, зулума и разних незако-
нитих прогона. У раздобљу првог српског ус-
танка у Србији, у босанском пашалуку је би-
ло тридесет и шест капетанија.10 У рату про-
тив Срба у правом српском устанку и у похо-
дима на Србију учествовали су поред спахија
и јаничара и многи капетани са људством из
својих капетанија.
Почетком XIX вијека босански валија је
био Сеид Мехмед-паша. У то вријеме одно-
си са Дубровчанима били су замршени. Дуб-
ровчани су пак страховали од доласка босан-
ске војске на њихову границу.11 Босански ва-
лија Мехмед је управљао Босанским ејалетом
у вријеме када је Турска ратовала с Францус-
ком око Египта.12 Тако да је босански валија
тражио од Дубровчана да га обавјештавају
о доласку и француских бродова и путни-
ка, а вијести о приликама у Египту да шаљу
у Травник чим пристигну у Дубровник. Он
је тражио и податке о обавезама дубровач-
ке луке и солане Стон. У ово вријеме у Бо-
санском ејалету долазило је често до смјењи-
вања валија, па да би то спречио, Селим III
је одлучио да се валије не премјештају и не
мјењају уколико за то није било потребе. Ма-
да тешко је утврдити колико се Порта при-
државала одредаба ове Kanun-name,13 али су
се валије дуже задржавале у ејалетима. Мада
9 Исто, 218
10 Исто
11 Шљиво, нав. дјело, 230.
12 Исто, 232
13 Канун – закон који се искључиво своди на султано-
ве декрете, тврдећи да шеријат, верски закон ислама,
може решити сва правна питања. Х. Иналџик, Осман-
ско царство класично доба 1300-1600, Београд 1974, 99
Јухорска чтенија
247
је Висока Порта,14 дајући повластице Дубро-
вачкој Републици15 да она искључиво продаје
со у Босанском ејалету, омогућила јој опста-
нак у последњој години због одржавања ис-
те цијене уз пад вриједности новца у одно-
су на друге монете, Дубровчани су ипак гу-
били на продаји соли.16 Осим тога, Црногор-
ци су стално упадали у Конавле, стога је било
потребно да се доведу полицајци да буду на
граници према Зупцима и Крушевици. Уп-
раво 1802. године почеле су великашке бор-
бе у Херцеговини, које ће са краћим или ду-
жим прекидима трајати током прве двије де-
ценије XIX вијека. У питању су били сукоби
мостарског ајана Алијаге Дадића са благајс-
ким ајаном Алијагом Воњавицом. Ове бор-
бе су вођене и у другим крајевима Босанског
ејалета.17 Почетком XIX вијека у Босни дола-
зи до немира.18 Босна је требала да помогне
гушењу буне у Србији, али је била суочена са
нарастућим немирима у унутрашњости еја-
лета.19 Догађаји из првог српског устанка ве-
ома су утицали и на хришћанско-турске од-
носе у босанском пашалуку. То је побудило
наде да ће и они моћи да се отргну од Тура-
ка. Херцеговачко становништво је поднијело
као и српска раја, врло оштре оптужбе про-
тив израбљивања и несносног угњетавања
које над њима проводе капетани, па су сви
тражили заштиту од Порте. Уколико им Пор-
та одмах не обезбједи заштиту, они ће тражи-
ти друге излазе, у које су убројали сједињење
са Црном Гором или исељавање.20 Прича-
ло се да су босански прваци предложили ва-
лији да одузме оружје од хришћана да би се
тако спријечила њихова побуна, али то није
учињено у 1804. години.21 Кајмакам Сулејман
14 У складу са традиционалним схватањем државе на
Балканском истоку, главне активности Порте спадале
су у делокруг три засебна одељења- за политичка
питања, за правосуђе, и за финансије. Х. Иналџик,
нав. дјело, Београд 1974, 132.
15 Дубровачка Република постојала је од 1358-1808,
а под Османлијама од 1458-1806, да би након тога
када су је заузеле Наполеонове снаге и припојиле
новооствареним Илирским провинцијама 1808.
године.
16 Шљиво, нав. дјело, 236
17 Исто
18 Исто, 238.
19 Буна у Србији је избила због терора које су завеле
дахије. Одлуку о подизању устанка донели су народни
прваци на збору у Орашцу, одржаном на Сретење 2.
(14) фебруара 1804. године. За вођу је изабран Ђорђе
Петровић. Нова историја српског народа, група
аутора, Београд 2002, 139
20 Шљиво, нав. дјело, 239
21 Шљиво, нав. дјело, 239
248
– паша, рођени босанац, спречавао је у првом
реду да у Босанском ејалету по угледу на Сме-
деревски санџак не дође до устанка. По Бос-
ни се у то вријеме чују гласови како устанич-
ка војска из Србије иде према Дрини и да ће
напасти Зворник. У Херцеговини се прили-
ке нису промјениле. Међутим, све то није до-
вело до дизања устанка у Босанском ејалету.
У почетку устанка код великог дијела босанс-
ких муслимана првака показивана је извјесна
наклоност за устаничку ствар.22 Устаницима
је чак од неких долазила помоћ у муницији
и давани су савјети. Мада се очекивало да ће
се у Босни подићи устанак хришћанског ста-
новништа, то се није десило.
Однос Босанског ејалета према устан-
ку у Србији, утицај Француске
и Аустрије
Након што су се Босном прошириле
гласине да се српска устаничка војска при-
ближава, у прољеће 1805. пале су припреме
за ратовање. Од могућег проширења устан-
ка и на босанске крајеве, Порта је страхова-
ла од тренутка кад су се 1805. појавили Фран-
цузи у Далмацији, и то утолико што пре што
се у проширен француско-руски рат на оба-
ли Јадрана умешао и црногорски владика Пе-
тар I.23 Они су упадали у приморске крајеве
бивших млетачких посједа у Боки Которс-
кој и на подручје Дубровачке Републике коју
су окупирали Французи, а такође и на тур-
ску територију, посебно нападајући околи-
ну Никшића. Опште стање у коме се нашло
Турско Царство после низа неуспјеха у рату,
нарочито после пораза на Иванковцу 1805,
на Мишару и Делиграду 1806, Старом Вла-
ху, Штубику и Малајници 1807, а посебно за-
узеће Београда крајем 1806, представљало је
тежа политички и војни проблем за Порту.24
У то вријеме и прије него ће доћи до рата Ру-
сије са Турском по француским вјестима се
видјело како се у српским пјесмама слави ус-
танак и побједа Карађорђа. Исто тако мог-
ло се и према аустријским вијестима видје-
ти да су били велики зулуми босанског ста-
новништва на овим просторима и жељи да
се учини крај уз помоћ Србијанаца. Босан-
ски ејалет није био на страни српских уста-
ника, иако се у том простору налазио и вели-
ки број хришћана који су чинили рају (под-
чињено становништво). Предтавници тур-
22 Исто, 244
23 ИСН, нав. дјело, 220
24 Исто
Маја Видовић
ске власти су имали негативан политички
став према Србији, и у њој су видјели свог
непријатеља. То има и оправдани разлог јер
су се они бојали јачања саме Србије и заузи-
мања територија на простору Босанског па-
шалука. О овоме је био обавјештен и Црни
Ђорђе који се није уплашио претње јер ако
би Босанци и напали српске устанике, на њих
ће ударити Црногорци и Арбанаси, а на двије
стране не могу ратовати.25 Босански и херего-
вачки трговци исељеници у пограничне ва-
роши Аустрије, као и србијански поверени-
ци, босански повратници из Србије, служи-
ли су се не само као усмени пропагатори него
и као снабдјевачи оружјем и барутом многих
босанских српских села, а у каснијим година-
ма првог устанка и као потајни Карађорђе-
ви војни стручњаци за увјежбавање босанс-
ких сељака, чак и на простору од ријеке Бос-
не према Врбасу и Крајини. Прије него што је
наредио да се скупља босанска војска, валија
је покушао да ријеши спорове на граници
са Аустријом. Ипак, све је било узалудно јер
мир на граници није био успостављен. Сто-
га је Висока Порта упутила свог капиџибашу
да он са валијом заведе ред у граничном под-
ручју. Разлози неприлика на граници били
су пљачкашки походи. Испитујући све окол-
ности под којима је дошло до повреде грани-
це утврђено је да су пљачке чинили станвов-
ници Острошца.26 Међутим, валија је имао
првенствени задатак да угуши побуну српс-
ких устаника и да спријечи њено ширење на
Босански ејалет.27 У међувремену су се у Ев-
ропи помјерале границе које су се дотицале
и Дубровачке Републике. У то вријеме трају
Наполенови ратови (1804-1815). У трећој ко-
алицији коју су образовале Аустрија, Русија
и Енглеска потписан је уговор о миру у Бра-
тислави 25. децембра 1805. године па је Аус-
трија уступила Фрнацуској Истру и Далма-
цију, и тако су Дубровачка Република и Бо-
сански ејалет добили новог сусједа – Фран-
цуску.28 За тог новог сусједу Босна је постала
све интересантнија због даљих планова ши-
рења ка Истоку. А исто тако, све то је пратила
и Аустрија. (Аустрија ће касније да искорис-
ти ситуацију у којој ће се наћи Турско Царс-
тво, поготво за вријеме Источне кризе почев-
ши од 1875. године. Ту је изашао гроф Анд-
раш 30. децембра 1875. са својим програмом
25 Шљиво, нав. дјело, 246
26 Шљиво, нав. дјело, 247
27 Исто
28 Исто, 252
Јухорска чтенија
Политичке прилике у ејалету Босна у првој половини
XIX вијека (до првог похода Омер - паше Латаса)
реформи у Босни и Херцеговини.29 Међу-
тим, тај план ће само још више да „захухта“
ситуацију на овом простору.) Аустрија је на-
кон мира у Братислави послала свог емисара
у Дубровник и његово балканско залеђе. Он
је претпоставио да се између свих православ-
них манастира у Црној Гори, Босни, Херце-
говини и Србији и њихових главних личнос-
ти постоји живо и редовно дописивање, што
говори о сарадњих свих Срба на наведеним
просторима и упућености на саму ситуацију.
Французи су се све више дотицали Босне ка-
ко су се усталили на Јадранском мору.30 Пор-
та је наредила валији да нападне српске уста-
нике из три правца: на Шабац, на Ужице, и на
Бајину Башту.31 С друге стране српски уста-
ници су нападали новопазарски крај, Стари
Влах, Рудо и Пљевља, а запалили су Прибој,
Вишеград и Лозницу.32 Двије године се у Бос-
ни окупљала војска, што је довело до великог
незадовољства становништва. Из сваког бо-
санског града и паланке позвана су по двоји-
ца ага у Травник. Војска је припремљена про-
тив Црног Ђорђе, чија је војска, како се чуло,
продрла до Средбрника и Грачанице. Вјеро-
ватно је припремљан велики поход у који су
позвани сви босански капетани, па и бихаћ-
ки капетан Беширевић.33 Аустријски поузда-
ници који су пратили ова дешавања уочили
су да се Босанци не одазивају радо у војску
јер сматрају да морају чувати границу Бос-
не. Године 1806. босанска војска се скупљала
у три логора: код Мостара, код Ливна и код
Неретве.34 Вођа српских устаника Карађорђе
Петровић покушао је да придобије црногор-
ског владику Петра I да Црногорци нападну
Босну и тако натјера босанског валију да ра-
тује на двије стране. Црногорци ипак нису
заратили са Босном и Херцеговином, иако се
десило више чарки на граничном крају, што
је била уобичајена појава. Тако су се на бој-
ном пољу сукобили српски устаници и бо-
санска војска. У новопазарском крају били су
побједници Босанци, у Подрињу српски ус-
таници.35 У крајевима тадашње Херцегови-
не, посебно мјесто заузима Дробњаци. Они
29 Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914) Друштвена
и политичка историја Европе (1871-1914), Београд
2010, 218.
30 Шљиво, нав. дјело, 252
31 Исто, 255
32 Исто
33 Исто, 257
34 Исто, 258
35 Г. Шљиво, Босна и Херцеговина 1788 – 1812, Бања
Лука 1992, 258 – 259
Јухорска чтенија
249
се све више одвајају од турске власти, избје-
гавају да у своју средину приме Турке и да ре-
довно плаћају царске данке. Они су се сасвим
одметнули 1805, па је на њих послан санџак-
бег клишки Сулејман-паша Скопљак. По све-
му изгледа да је Порта сматрала да је овај
покрет био у вези са устанком у Србији. Уз
Добрњаке су устали Морачани, па је устанак
претио да привуче и друга сусједна брдска и
херцеговачка племена.36 Турске сумње да су
Дробњаци имали везе са Србијанцима би-
ле су оправдане јер је Карађорђе у љето 1804.
позвао све Херцеговце на устанак, преко ар-
химадрита из манастира Пиве. Први сукоб
Сулејмана-паше са устаницима завршио се
неуспјехом у Кулићима, у Пиви. Међутим,
Сулејман-паша је послије претрпљеног још
једног мањег пораза, узвратио контранапа-
дом и продро је у Добрњаке. Том приликом је
већи дио становништва пребјегао у Морачу
и друга околна племена. Одређене чете су се
спојиле са Карађорђевим те је Скопљак још у
два маха, 1810. и у прољеће 1812. нападао на
Добрњаке из безбједносних разлога.
Након тога, у Босну као нови валија до-
лази Мехмед Хусрем-паша. Велики приста-
лица реформи Селима III, био је наклоњен
Французима и велики присталица Наполео-
на. Међутим, босански муслимани су мрзили
Француску откако је она напала Египат. От-
како су Французи окупирали Далмацију, Бо-
санци су страховали да не нападне и Босну.
Тако да Босанци нису вољели новог валију,
нити је он њих волио, једино је цијенио Су-
лејман-пашу Скопљака. Највећи пораз бо-
санска војска доживљела је на Мишару 1. ав-
густа 1806.3738
У Босни се све више говорило о миру са
Србима, а о немирима у Цариграду шапутало
се међу собом тајно. Французи су се прибли-
жавали босанској граници, њима Босанци
нису вјеровали, посебно капетани, док с дру-
ге стране валија је био њихов највећи приста-
лица, а посебно након упада у Дубровник. За-
тим, 1806. године Руси улазе у Бококоторски
залив, тај залив је био у рукама Аустрије која
је требала да га преда Французима, али пош-
то је била у добрим односима са Русима, није
то учинила. Тако да се Дубровачка Република
нашла између Руса и Француза. Након тога
је почело освајање тих области, и због тога се
Босна плашила Француза, да не би кренула и
на њу. Затим су услиједиле мјере за заштиту
сјеверних граница Босанског ејалета. Најпри-
36 ИСН, нав. дјело, 224
37 Шљиво, нав. дјело, 263
250
је су обновљене границе дубичке и бербирс-
ке тврђаве. Иако су турске власти требале да
разоружају становништво Босне, према аус-
тријском уходи они то нису урадили. Раз-
лог је био тај да је то могло довести до побу-
не хрушћана у Босни. Иако се само нагађа-
ло примирје између Србије и Босне, крајем
1806. године валија је сазвао вијећање босан-
ских капетана. Тамо се расправљало о начину
сакупљају војске против Србије и Црне Горе.
Из страха да хришћани нешто не покрену у
Босни, наредио је и претраживање и два пра-
вославна манастира. Међутим, ту није нашао
ниша. Једино што се нашло јесте доста аус-
тријских шпијуна који су извјештавали аус-
тријске власти о ситуацији у Босни. Из тих
извјештаја могло се примјетити да су Фран-
цизи остварили јак утицај на Босну. Окршаји
између српских устаника и Босне прекинути
су крајем 1806. године. Тада се у логору ср-
пских устаника на Мишару преговарало и о
успостављању мира. Колики је био јак утицај
Француза говори податак да су се они сло-
бодно кретали по Босни, и да њихова војска
може пролазити кроз Босански ејалет. Пош-
то 1807. године долази до поновног турско –
руског рата, дошло је до поновног сакупљања
босанске војске. Тада долази до јављања ве-
ликог незадовољства против власти, валији-
ног двора и Порте, па су се све више чули за-
хтјеви да Босна, као и Србија, добије промје-
не јер се немири шире цијелом Румелијом. А
највише су се бојли, да ове промјене не иско-
ристе Нијемци, па окупирају Босну. Сем то-
га Босна је морала да штити границу и са Цр-
ном Гором коју је штитила Русија. У потра-
зи за тајним Карађорђевим посланицима и
хајдучким четама, зворнички Али-паша је
1807. спалио манастир Тавну и подринска се-
ла Баницу, Пилицу, Белошевиће и Главачи-
цу. Затим је Портиним ферманом наређено
да се разоружају сви становници Босне, али
то није утицало да се угуше кретања хајдуч-
ких чета на простору од Подриња до Краји-
не. Тада интерес Француске све више јача.
Она је отворила свој конзулат у Травнику, а
за генералног конзула поставила Пјера Дави-
да који је на том мјесту остао до августа 1814,
када је конзулат затворен.38 Међутим, ста-
новништво у Травнику није било одушевље-
но овом одлуком, те су стога често добаци-
вали самом конзулу „ђаур“39. Пјеру Давиду је
француска влада наложила да у Босни про-
38 Шљиво, нав. дјело, 273
39 Ђаур (тур. gaur, gavur) неверник, кривоверник,
јеретик.
Маја Видовић
нађе све што може да послужи као предмет
трговине, све што може да повећа и проши-
ри у свим правцима везе између двију гра-
ничних земаља.40 У овом периоду према из-
вјештајима који су стизали у Војну крајину,
могло се наслутити да се у Босни спрема рат.
Капетан Куленовић је 13. фебруара 1807. до-
био два фермана. Султан је у првом ферма-
ну тражио да се Босанци спремају на рат јер
је Русија заратила са Турском. Док је у дру-
гом строго наредио да се не смију кажњавати
аустријски поданици и да им се мора осигу-
рати слобода кретања по Турској. У Босанс-
ком ејалету су биле све чешће присутне рије-
чи о упаду француске војске. Али, ни то није
утицало на одлуку валије да буде пријатељ
Француза. Што говори и податак гдје валија
говори са мржњом о гласовима које се ши-
ре о њему. „Ја сам Турчин, а не Француз, али
ја љубим Фрнцузе зато што су то најстарији
и најискренији пријатељи Османског Царс-
тва.41 Тешко вама ако разгњевите Французе
и мене увриједите.“42 Валија је покушавао да
измири однос између Босанаца и Француза.
Међутим, поједини Босанци су нагађали да
је потписан тајни споразум између Аустрије,
Француске и Турске око подјеле Босне. За-
то Босанци нису вјеровали Французима. То-
ком 1807. године и свих дешавања са Фран-
цузима, долази до поновног дјеловања срп-
ских устаника. У то вријеме су српски уста-
ници упали у Босну на више мјеста у околи-
ни Зворника. Тако да је било разумљиво то
стање страха код босанских муслимана. Они
су стога послали четворицу најугледнијих
„Турака“ из Сарајева да посјете аустријског
генерала у Броду. Генерал им је одговорио
да аустрјски цар одржава мир са свим држа-
вама, а Боснци су добри сусједи. Босанци су
рекли да више воле Нијемце него Французе.
Тако је у Босни дошло до подјеле на оне који
воле Французе и они који воле Нијемце. Раз-
лог толиког неповјерења Босанаца је тај што
су Французи прекршили договор и освојили
Египат. Тако да они сада не могу њима да вје-
рују јер не знају шта да очекују од тога. Српс-
ки устаници су напредовали, те су током ап-
рила 1807. године већ освојили дио Зворника
и опколили зворнички град. Српски устани-
ци прешавши Дрину на 3 – 4 мјеста, њима су
се придружила и три православна села, па су
напали Јању и ударили на Бијељину. Али, ту
их је одбио Али - паша. Зворник је био кључ
40 Исто, 274
41 Исто, 277.
42 Исто
Јухорска чтенија
Политичке прилике у ејалету Босна у првој половини
XIX вијека (до првог похода Омер - паше Латаса)
Босне и ако га Срби заузму онда више нису
били сигурни ни Травник ни Сарајево. Није
заостала ни реакција турских власти, који су
строго кажњавали сваког хришћанина који
буде ухваћен да помаже устаницима. Наређе-
но је да се свим хришћанима одузме оружје,
јер се причало да босански хришћани спре-
мају устанак. Током упада у Зворник, српс-
ки устаници су имали велике губитке. Тада
је дошло и до хапшења великог броја право-
славних свештеника и угледних људи у Са-
рајеву, Травнику, Јајцу, Бањој Луци, Градач-
цу и Тузли. Босански валија је почео опрема-
ти босанску војску, у њој су се могли уочи-
ти и француски артиљерци. Султан је наре-
дио валији да мора да угуши устанак Срба, и
да је Босански ејалет окружен непријатељи-
ма којима се не може вјеровати, мислећи на
Французе. Стога је валија разговарао са Пјер
Давидом и оштро изјавио да због понашања
Француза може доћи до непријатељства из-
међу Француза и Турака. Августа 1807. годи-
не престали су сукоби са српским устаници-
ма, могле су се још само уочити пограничке
чарке али без великог значаја. Проблем је био
што су се сада на оружје почели дизати бо-
сански хришћани. Хришћани су се обратили
Аустрији за помоћ. Али, она није упутила јер
су владали добри односи између ње и Турске
и нису хтјели то да кваре. Сви покрети аус-
тријске војске били су повезани са миров-
ним уговором закљученим у Тилзиту. Услови
овог мира су били: Аустија је тражила израв-
нање границе тј. од извора цијелу лијеву оба-
лу Уне, а да је султан тражио крај око Пљеше-
вице који је 1791. уступљен Аустрији.4344
У то вријеме у Босни, почињу припре-
ме за устанак. Организатори устанка били су
Јован Јанчић и владика Бенедикт Краљевић.
Циљ буне било је повезивање са устаницима
у Србији. Тако су Јанчић и његови сарадни-
ци долазили у контакте са Француском, Аус-
тријом и Русијом. Током прољећа 1807. годи-
не аустријске власти су сазнале да су Срби у
Босни спремни за дизање устанка. Међутим,
иако је народ био спреман за устанак, вође
устаничке организације су га одгађале и уз
знатне потешкоће обуздавале народни пок-
рет. За одгађање устанка има више разлога,
а један од главних јесте и недостатак олова и
барута. Уз све то, Босанска крајина се налази-
ла далеко од устаничке Србије и између њих
се налазио густ кордон муслиманских насеља
у Спречи и Посавини. Због великих намета и
римокатоличко становништво било је спре-
43 Шљиво, нав. дјело, 293.
Јухорска чтенија
251
мно да се прикључи устаничком покрету. Та-
ко је извјесни Самарџић, католик из Јајца,
ступио у контакт с Карађорђем. Карађорђе
му је обећао титулу војводе Босанске крајине
у случају да придобије своје земљаке за опш-
ту ствар. Током цијеле 1807. године Јован Јан-
чић је путем својих веза у Аустрији набављао
оружје за устанак. Поред пушчаног бару-
та, Јанчић је куповао и барут за топове. Тра-
жио је помоћ у праху и олову од митрополи-
та Краљевића, који је у међувремену пребје-
гао у Аустрију. Јанчић је говорио да би мо-
гао заузети Бању Луку за недељу дана када би
имао довољно праха и олова. Подизање бу-
не је због ових недостатака одложено за 1808.
годину. Многа села Босанске крајине била су
спремна да се придруже устаницима. План
устаника је био да се на препад заузму градо-
ви: Бања Лука, Градишка, Нови, Дубица, Де-
рвента, Србац и други. Устанак је почео 25.
септембра 1809, тако што је сам Јован Јанчић
убио једног угледног муслимана. Одмах на
почетку Јанчић губи живот. Међутим, тим се
није у потпуности угушио устанак. Најдуже
се одржао у Козари и Мотајици, до 7. октоб-
ра.44 Након што је угушен устанак средином
октобра, Турци су начинили страшна злодје-
ла над становништвом. Првенствено су на-
били на колац све сељаке у беговском кона-
ку у Машићима. Устанак је пропао због слабе
организованости самих устаника, недовољно
квалитетног наоружања као и због тога што
је вођа устанка убијен већ првог дана. Један
од разлога које наводи Милорад Екмечић је и
тај што су људи око Карађорђа сматрали да је
митрополит Бенедикт Краљевић француски
ухода па му због тога нису били наклоњени.
Овај устанак, у народу познати као Јанчићева
буна, у историји српског народа у Босни био
је последњи револуционарни покрет који је
настао под јаким утицајем српских побједа у
Србији.
Наставак немира у Босни
Омрзнути валија Мехмед Хусрев-паша
за свог кајмакама одредио је Сулејмана пашу
Скопљака. У овом периоду Аустрија одлу-
чује да отвори конзул како би могла још боље
да развије добросусједне односе. За конзула
био је именован Паул фон Митесер (Paul fon
Miteser). Аустријски конзул Паул фон Ми-
тесер је обавјстио да су и он и босански ва-
лија већ добили запт-ферман којим је сул-
тан одобрио отварање „Аустријског царског
44 ИСН, 223
252
конзулата“ у Босни.45 Он је познавао Босну и
језик тог подручја. У то вријеме за новог ва-
лију изабран је Халим Ибрахим-паша. Пош-
то је по законима забрањено улазити у Бо-
сански ејалет без дозволе валије, Митесер је
тек на основу договора са дервенским капе-
таном закључио да може да уђе у Босну, ма-
кар и само до Дервенте. Иако није добио фер-
ман и берат, валија га је ипак позвао у Трав-
ник. Валија је питао Мистера како Аустрија
стоји са Француском какве односе одржава
са Русијом, да ли су Французи у вези са Ср-
бијанцима са устанком у Срему, и да ли су
Руси са Турцима склопили мир, као и Енг-
лези са Турцима. Из Митесоровог одговора
је произлазило да Турци могу лако побије-
дити Србијанце уколико њима не буду по-
магали Руси.46 Нови валија је са мржњом го-
ворио и о Русима и о Србијанцима.47 Што се
може закључити да је он био наклоњен ауст-
ријском конзулу за разлику од предходника
који је водио фрнкофилску политику. Међу-
тим, поставља се питање да ли је заиста аус-
тријски двор послао Митесера као пријатеља
у Травник, или је то била само политичка иг-
ра? Мада Митесера је више интересовао од-
нос Француске према Босни и намјере њихо-
ве. Пошто је долазило до честих сукоба из-
међу аустрјских и турских трупа на гранич-
ним областима, валија је био незадовољан,
док је Митесер за то окривљавао погранич-
не власти. Аустријски конзул је посредовао
у споровима римокатоличког становништва
са босанским властима, што је валија прихва-
тио. Хришћани уз Дрину су се ослањали на
Аустрију или Србију. Митесер је такође твр-
дио да Французи нису омиљени у Босни те
да је неће тек тако лако освојити. Оно што се
могло примјетити јесте да се у Босни јавља-
ло све више људи у „њемачком одјелу“, ако
нико други, онда су то били људи из фран-
цуског или аустријског конзулата. Оно што је
значајно јесте и податак који доноси Митесер
о подјели становништва у Босанском ејалету
из 1811. године. У Босанском ејалету је тада
било 620 хиљада мушких глава, од којих 200
хиљада муслиманских (Турака), 135 хиљада
римокатолика, 255 хиљада православних, 25
хиљада Јевреја и 5 хиљада Цигана.48
Ситуација у самом Босанском пашалу-
ку пред крај Наполеонових ратова није била
у идеалном стању. Током 1813/14. доћи ће до
45 Шљиво, нав.дјело, 333
46 Шљиво, нав. дјело, 322
47 Исто, 323
48 Шљиво, нав. дјело, 27
Маја Видовић
немира, проузрокованим чињеницом, како
Галиб Шљиво наводи да је Босна и Херцего-
вина дошла под непосредно сусјество Фран-
цуске у вријеме постојања илирских провин-
ција. Наполеон се није обазирао на то да је то
туђа територија, него је преко турских екла-
ва Суторине и Клека изградио путеве како би
копном успоставио везу између сјеверних и
јужних дјелова Илирских провинција. Током
1813. у Босну долази нови валија, Али- паша
Деренделија. О самом валији нас извјештава
Пјер Давид у свом извјештају из 1813. године
гдје наводи „Али паша се бацио ножем на јед-
ног од своих слуга у присуству свих угледних
људи из Травника зато што није послуживао
како треба“. Био је јако пријек човјек, лоше
нарави, дивљи и без осјећања. Међутим, он
је успио током 1813. године да однесе побје-
де и заузме Лозницу и Љешницу, а затим и
Бадовинице. Затим се сукобио са Милошем
Обреновићем, гдје је у тешком окршају изгу-
био и повукао се ка Београду. А затим се вра-
тио у Травник. Међутим, послушност у Бос-
ни и Херцеговини све више опада и то дово-
ди до побуна у Мостару и Сарајеву. Валија је
одлучи да угуши те побуне, он је обавијес-
тио и аустријске власти о својим намјерама и
тражио је да му војску пошаљу. Окршај је био
жесток. Било је очигледно да је валијина војс-
ка била у премоћи те су устаници пристали
на преговоре. Након гушења устанка војс-
ка се вратила кућама. Године 1814. Францус-
ка је оступала на свим фронтовима. Босна и
Херцеговина је била окружена земљама које
су припадале Хазбуршкој Монархији. Сто-
га је је сасвим разумљиво што је влада у Бе-
чу показивала велико интересовање за зби-
вања у Бoсанском ејалету. Улога аустријског
конзулата постала је већа и значајнија не са-
мо зато што су Аустрија и Русија већ дикти-
рали мировни уговор Француској него зато
што је Аустрија са сјевера, запада и југа за-
окружавала Босански пашалук – од Раче до
Боке Которске.49 Сљедеће године Наполеон
се морао предати и сада су Аустрија и Русија
узеле важну улогу. Због свих дешавања 1815.
године долази до Бечког конгреса. Сврха ње-
га била је исцртвање политичке мапе Европе
након Наполеоновог пораза. У Србији, дола-
зи до поновног избијања устанка, они су се
побунили у 4 нахије те је муселим тржио и
помоћ из Босне. Међутим, у Босни је влада-
ло такво стање да они нису моглу поднијети
толике трошкове, те су власти морали мање
49 Шљиво, Босна и Херцеговина 1813-1826, Бања Лука
1985, 61
Јухорска чтенија
Политичке прилике у ејалету Босна у првој половини
XIX вијека (до првог похода Омер - паше Латаса)
да рачунају на њихову помоћ. Валији су по-
ручили, да не могу ратовати, да им је земља у
тешком стању усљед глади, а глад је посљеди-
ца усљед дугогодишњег ратовања. Сарајлије
су почеле радити на организовању отпора, па
су упутили изасланике у све крајеве Босне да
позову становништво на заједнички отпор, и
у томе су и успјели.50 Њима валија није вјеро-
вао за глад, и сматао је да они хоће да задрже
своје снаге за борбу коју ће водити за неза-
висност и очување привилегија. Опозивање
прикупљања војске, услиједио је након скла-
пања усменог договора између кнез Милоша
и Марашли – Али паше. Али немири у Бос-
ни још нису завршени јер се очекивало са-
да да ће ударити на сарајлије који су пружи-
ли отпор против Али-паше Дерендија, и да
ће строг терор завести Хуршид-паша. То све
доводи до борбе између Порте и травничких
везира, с једне стране, а босанских феудалаца
и сарајевских јаничара, са друге стране. При-
родна посљедица тога била је нестабиност
Портине власти у Босни, опадање везировог
угледа у Травнику, незаконска оптерећења
раје, нередовно стање у њеним односима са
беговима и читлук-сахабијама.51 Тежња сул-
тана Махмуда II да изврши централизацију
управе, да сузбије политичку опозицију и да
спроведде танзиматске реформе у Босни, на-
изглед је довела до Џелалудин–пашиног по-
хода 1820. године.52 То је био човјек који није
познавао Босну и његов циљ је био да спро-
веде политику и налоге своје владе. Вео-
ма стог, често крајње свиреп, немилосрдан,
гвоздене руке, био је припадник бектарпског
дервишког реда, то је подразумијевало да се
одриче свог богаства и славе само да би сул-
танове наредбе спровео у дјело и завео ред
у земљи. За Џелал- пашине упрaве започео
је буран процес из којег ће Босна изаћи по-
ражена и добрим дјелом обезглављена. Он
је најприје на јуриш заузео Сребреницу, за-
тим Сарајево и Мостар. То је био први сна-
жан ударац који је Порта задала босанском
беговату и босанској политичкој опозицији
уопште. Пораза је био неминован и потпун.
У иступима босанско-херцеговачких велика-
ша одржавала се она ограниченост која је би-
ла својствена њиховој класи, у ствари недо-
вољна способност феудалаца да у савременој
епохи остваре шири покрет који је био изнад
њихових личних интереса.53 Велика преви-
50 Исто, 68
51 ИСН, 227
52 Исто
53 Шљиво, Босна и Херцеговина 1713-1826, Бања Лука
Јухорска чтенија
253
рања у политичком животу босанског паша-
лука тицала су се у првом реду односа Пор-
тине власти према поседничкој класи, затим
увођења државних реформама на којима се
стално настојало у Цариграду, а што је би-
ло увелико успоравано и догађајима првог и
другог српског устанка, али посебно опози-
цијом босанског беговата.5456 Након похода
Џелалудина у Босни је султанов ауторитет
био сасвим успостављен. Међутим, незадо-
вољство Портиним намјесницима у Босанс-
ком пашалуку није престајала упркос великој
строгости везира у Травнику. За то вријеме
у релативном затишју на спољним граница-
ма у Босни према Аустрији, везирска власт је
покушавала да среди домаће прилике у одно-
сима између турске власти и једва узнемире-
не раје, али наилазила је на знатне тешкоће.
Готово не постоје подаци о сукобљавању фе-
удалног слоја међу собом око имања и кмето-
ва. Сем из Херцеговине, гдје је било отимања
око плодне земље. Природна посљедица би-
ла је нестабилност Портине власти у Босни,
опадање везировог угледа, незаконска опте-
рећења раје, нередовно стање у њеним одно-
сима са беговима и чилук-сахибијама. Главно
обиљежје било је сукоб између травничког
везира и беговата који је с прекидима трајао
око три деценије, све до Омер-пашиног похо-
да у Босни 1850. У тежњи да сломи нову опо-
зицију везирова војска је безуспјешно инте-
ревенисала у Крајини 1824, па је Порта би-
ла принуђена да предузме нове мјере како би
Босну починила низаму. Јаничарска органи-
зација се ширила све више и обухватала оне
становнике којима рат није било занимање,
посебно чаршију и већину трговаца и занат-
лија. Јаничарка организација је све више те-
жила ка осамостаљењу и постајала је све не-
послушнија према босанским валијама. У
Цариграду је 1826. крваво била угушена буна
јаничара, а потом је наређено да се они про-
гоне из цијеле Румелије и босанског пашалу-
ка. Тада су босанске аге отворено устале про-
тив султанових реформи у вези са укидањем
јаничарског реда и оспориле ваљаност Пор-
тиних политичких мјера у Босанском паша-
луку. Као одговор у Босну је 1827. за новог ве-
зира био послан Абдурахман-паша, али ње-
гов поход је прошао као поход из 1820. годи-
не паше Џелалудина. Али, суровост коју је
испољавао довео је до тога да је Порта, при-
хватајући обећања беговата о послушности
и увођења низама, за новог везира постави-
1992, 297
54 ИСН, 226.
254
ла Али Намик-пашу Моралију, крајем љета
1828. Тако да је провођење реформи у Босан-
ском ејалету остало на пола пут. Велике теш-
коће за султана су биле и те што су Руси 1829.
прешли планину Балкан, упали у Тракију, за-
узели Једрене и нашли се надомак Царигра-
да. Стога је султан био приморан на потписи-
вање мира у Једрену. Овај уговор био је зна-
чајан зато што је одредбама о Србији и ње-
ној аутономији предвиђао прикључење Јадра
и Рађевине (из зворничког санџака) Кнеже-
вини Србији, односно што је сва права бего-
ва и спахија са ових територија преносио на
српску кнежевину.55
Током 30-тих година вршен је велики
терор над хришћанским становништвом.
Правни, социјални и економски положај Ср-
ба под турском управом све је мање налазио
форалну подршку код органа и управних ус-
танова Турског Царства. Тежак однос српског
живља на простору Босне, огледа се и у стал-
ним пребјегавањима у државу кнеза Мило-
ша. Врхунац тога биле су године 1827. и 1828.
пред сам руско – турски рат. Из извештаја од
27. јануара 1828. види се да су субаше силом
наметале сељацима да сем редовних обавеза
плаћају, на сваку ожењену главу 5 гроша ко-
тарине, и да дају мотику по три оке пасуља, а
тако (исто) тежину (конопљу) и суве шљиве;
( да плаћају) пољачину и јармено, (а) водени-
це им обатали, да не могу старе млети, нити
коју нову начинити, а њиову им преко воље
наметнули да кирију им плаћају, и да у дру-
гима не мељу.56 Када је почео руско-турски
рат почела су нова пребјегавања због зулума
турске војске. Тако је крајем септембра 1828.
пребјегло у Србију више од десет породиц из
Добрњака.57 Пошто се прочуо глас да ће Ми-
лошу припасти они крајеви које је држао Ка-
рађорђе, дошло је до новог таласа прогона
Срба. Од краја 1830. до маја 1831, против сул-
тана и Портиних реформи најприје је устао
Мустафа-паша (Шкодралија). Он је у почет-
ку успио да окупи већи број паша из сусјед-
них пашалука у Албанији и Старој Србији и
да чак озбиљно доведе у питање султанов су-
веренитет у западној половини румелијског
вијалета. После пораза на планини Бабуни у
априли 1831, његов антиреформни и сепара-
тистички покрет доспио је у озбиљну кризу.58
У међувремену се против султана побунила
55 Исто, 228.
56 ИСН, 229.
57 Исто.
58 Исто, 230.
Маја Видовић
и босанска антиреформно расположена опо-
зиција бегова, устајући посебно против Пор-
тиног захтјева да се уведе обавеза служења у
низму, тј. у редовној турској војсци. На че-
ло покрета стао је градачачки капетан Хусе-
ин Градашчевић, а њему је пришла и већина
босанских капетана и бегова, улеме и остат-
ка јаничарских одреда. Његов избор је вјеро-
ватно услиједио зато што је он био најмоћ-
нији и најбогатији капетан у Босанском еја-
лету и што до тада није долазио у сукоб ни с
валијом ни с Портом.59 И црногорски влади-
ка Петар II је подржавао Градашчевића.60
Тако је у Босни настало немирно стање.
Просто зато што спровођење реформи није
одговарало појединим пограничним госпо-
дарима. Реформе у Босанском ејалету спро-
вођене су постепено и с великим напорима,
и никада у цијелини нису ни остварене. Мус-
лиманско становништво, посебно оно пов-
лашћено, супротстављало се свим промјена-
ма, а хришћанско становништво је покуша-
вало да свој положај побољша побуњенич-
ким покретима. Поред тога, упоредо са уки-
дањем капетанија спахијског реда, повећао
се број бегова као ситних феудалаца. Већина
херцеговачких капетана предвођени Алиа-
гом Сточевићем остала је привржена султану
и Порти. Травнички везир Али Намик-паша
је с муко успио да се преко Херцеговине из-
бави из побуњене Босне, а затим је отишао у
Видин и био постављен за тамошњег валију.
Покрет Хусеина Градашчевића тежио је очу-
вању старих беговско – капетанских права и
повластица, нарочито у управном погледу и
аграрно правним односима, залажући се за
проширење управних надлежности, односно
већем осамостаљењу од Порте и њеног пред-
ставника травничког везира. Пошто је Мус-
тафа-паша већ био опкољен у Скадру, Босан-
ци су за свој рачун повели отворен рат про-
тив султанове војске почетком љета 1831. Тек
у јулу је дошло до битке на Косову код Ли-
пљана у којој је војска великог везира била
потпуно поражена. Велики везир се морао
помирити са Градашчевићем и обећати да ће,
Змај од Босне, бити признат за новог босанс-
ког везира. Након што се вратио у Босну, он
је својом политиком и личним понашањем
учинио да се од њега одвоји дио истакнутих
капетана на челу са Тузла пашом, а затим и
Сарајлије. Дошло је и до жестоког сукоба са
кнез Милошем, али је зато настојао да ство-
59 Шљиво, Босна и Херцеговина 1827-1849, Бања Лука
1988, 124.
60 Исто, 125.
Јухорска чтенија
Политичке прилике у ејалету Босна у првој половини
XIX вијека (до првог похода Омер - паше Латаса)
ри савез са владиком Петром II. Главни про-
тивници су остали у Херцеговини. Након па-
да Скадра у октобру 1831. Порта је могла да
почне припреме за поход на Босну. Прво је
наименовала новог везира 1832. Кара Мах-
муд-пашу. Он је потукао војску Хусеина Гра-
дашчевића на три мјеста: код Пријепоља, на
Горажду, на Палама пред Сарајевом. Хусеин
Градашчевић је побегао у Аустрију, извесно
вријеме је провео у Осијеку, а затим отишао
у Цариград на поклоњење султану; у Турској
нешто касније и умро.61
Један од циљева Хусеин капетана Гра-
дашчевића био је да се онемогући осло-
бођење Србије и исељавање муслиманског
становништва са српског земљишта.62 Први
захтјев босанске буне био је да Кнез Милош
и његови људи остану султанова раја. Иако је
основни циљ побуне био да се сачува поре-
дак заснован на одредбама муслиманске ре-
лигије, а на првом мјесту феудални поседи,
у побуни се захтијева и локална аутономија,
прво да локални великаши добивају главне
управне положаје у пашалуцима и њихова
политичка посебност,63 да су, како наводи Ек-
мечић у даљем тексту, имали план да Босну
учине независном по угледу на Србију, „која
би на тај начин по језику била српска, а по ве-
ри муслиманска“.64 То јесте да језик којим се
говори остане исти и буде признат за основ-
ни језик , а не турски, док би основна вјера
била ислам.
Тако да је Порта поново повратила суве-
ренитет у Босни, који је био уздрман за врије-
ме устанка, али оно што је урадила јесте, да је
одвојила херцеговачке кадилуке и дала их на
управу Алиаги Сточевићу, сада паши Ризван-
беговићу. Док је за средиште тог вилајета од-
ређен Мостар. То је заправо била нова побје-
да Порте, Босна је умањена, док је у херцего-
вачком дјелу успостављен ауторитет. Тада је
у Босну поново уведен низам. Док је Сараје-
во у неку руку постало важније од Травника.
Порта је такође препустила Милошевој упра-
ви Јадар и Рађевину, а затим и дјелове Старог
Влаха и новопазарске нахије, које су и треба-
ле да припадају Србији. Кара Махмуд-паша
почео је да врши регуртацију за низам, затим
су порези почели да се прикупљају и од мус-
61 ИСН, нав. дјело, 231
62 М. Екмечић, Значај британских података о
египатским везама са албанском и српском побуном
1830 – 1832, Радови из историје Босне и Херцеговине
XIX века Београд 1997, 19
63 Исто
64 Исто
Јухорска чтенија
255
лимана, а затим је узео у заштиту хришћан-
ску рају, те је поставио и контролу над за-
купцима босанких царина и других држав-
них добара. Међутим, он се ту није дуго од-
ржао и због тога је дошло до поновних не-
мира. Насљедници Градашчевића у градача-
чкој капетанији су се посебно били окомили
на сељаке, посебно јер су их сматрали за по-
тајне присталице кнеза Милоша и за бунтов-
нике турске власти. Босански ејалет је с гну-
шењем и неповјерењем дочекивао вијести
о реформама у Царству. Босански феудалц,
који су најчешће живјели од мало земље и
кметовског труда, до краја су одбијали да се
укине кулук, а када је овај ипак укинут, мо-
рало је бити уведено давање трећине.6567 Го-
дине 1839. доноси се хатишериф из Гилхане,
којим су наговјештене реформе из Турске и
којим су сви немуслиманске вјероисповјес-
ти стекли иста права. Међутим, тај хатише-
риф није спроведен дослиједно. Пошто није
дошло до спровођења мјешовитих управних
институција званих меџалиси, као што није
није прихваћена ни она одредба која је пред-
видила увођење хришћана у судска вијећа. С
неповјерењем је примјењено основно школо-
вање дјеце, и то у страху да та дјеца не би оти-
шла од куће. Међутим, највише су се одупи-
рали реформи која се тиче војске. Реформа
се односила на обавезно регуртовање и слу-
жење војске у другим турским провинција-
ма. А како се могло видјети током излагања
Шљиве у својим дјелима, Босанци нису воље-
ли да напуштају своја огњишта, него су бра-
нили само своје границе државе. Они су би-
ли за то да бране своју земљу, али не и да но-
се европску униформу, коју су прописивале
реформе, и да тако иду у друге дјелове Царс-
тва. У вријеме реформори Махмуд II босанс-
ки ејалет је ушао у знак велике анархије, она
се како Шљиво наводи није ослободила не-
реда све док су у њој постојале старе уредбе
и сталежи. То је довело до избијања буна из
године у годину. Поред тих унутрашњих не-
мира долазио је и до сукоба на границама са
Аустријом. Због тога је Аустрија пратила сва
дешавања у ејалету. Неки од разлога као на-
води Шљиво су 1. да би се на граници сачувао
ред и мир како припадици аустријских поса-
да не би бјежали из Турске и да турски пода-
ници не би вршили пљачкашке нападе у аус-
тријске земље; 2. да би заштитила римокато-
личко становништво у Босни и Херцеговини,
које се у том циљу све чешће обраћало влади
у Бечу и погрничним властима итд. Наравно
65 Шљиво, нав. дјело, 430.
256
и Аустрија је бранила своје интересе интер-
венишући на више начина. нпр; 1. њен ин-
тернунциј у Цариграду је због сваког питања
које би искрсло улагао своје протесте и при-
мједбе на Порти; 2. њена влада у Бечу упући-
вала је у Босну код травничких везира своје
специјалне изасланике да ријешава поједи-
на питања; 3. погранични комаданти, лично
или преко својих изасланика, интервениса-
ли су код крајишких првака у Босни. Посеб-
но питање између Турске и Аустрије у дип-
ломатским односима су представљале турске
енклаве Клек и Суторина, о чему је Г. Шљи-
во посебно говорио у својој књизи о Клеку и
Суторини.66
О стању Срба у Босанском ејалету
крајем 30-тих и почетком 40-тих, писао је
у својим извјештајима и Герасим Вашчен-
ко. Био је конзул у кнежевини Србији. Кон-
зул је отворен 1838. године. Према његовим
извјештајима, неколико је босанских Срба
из приједорског и бањалучког кадилука до-
шло у Београд са жалбама на несносно стање
које хришћани трпе од Турака како у цркве-
ним тако и у другим грађанским правима.67
Вашченко саопштава да хришћани више не
могу да трупе угњетавање и да су спремни да
дигну устанак. Иако према хатишерифу из
1839. године, хришћани имају право на шко-
ловање, он није још увијек био примјењен. О
томе пише и Вашченко гдје наводи: „Срби из
Приједора послали су му једно писмо у ко-
ме су се жалили да немају школе, црквених
књига и предмета и да су онемогућени да их
набаве у Аустрији.“68 Иако су успјели да до-
веду учитеља из Сарајева, Вашченко у свом
извјештају наводи како га је римокатолич-
ко становништво протјерало, и да је једва са-
чувао главу. Они су тежили да преведу пра-
вославни народ или барем да пристану на
унију. Тако да су се Срби нашли између два
пакла, од којег нису могли лако да побјегну
нити да се суоче. Главно средиште окупљања
био је Београд, у њега су пристизали не само
из Босне него и из остлих дјелова који су би-
ли против Турске. Према Вашченковом из-
вјештају види се очајан положај хришћанс-
ког становништва, првенствено православ-
ног у Босни и Херцеговини. Ово угњетавање
навело је и познатог пјесника Симу Милути-
66 Г. Шљиво, Клек и Суторина у међународним
односима 1815-1878, Београд 1977
67 Руски конзул Вашченко о приликама у Босни и
Херцеговини крајем тридсетих и почетком четрде-
сетих година XIX века, Историски часопис књ. XXIX
– XXX, Београд 1983, 330
68 Исто, 332.
Маја Видовић
новића Сарајлију да се обрати за помоћ рус-
ком конзулу, који је почео од тог тренутка ви-
ше да се позабави приликама у Босни, пошто
је предходно више пратио ситуцију у Србији.
Због непоштовања реформи Босанс-
ки ејалет је Порти задавао велике проблеме.
Због тога крајем 40-тих у Босну је послан Та-
хир-паша. Образован човјек који је знао језик
домаћег становништва, али и италијански, да
покуша спровести реформе у ејалету.69 Он је
наишао на питање регулисања аграрних од-
носа јер ипак су они били ти који су највише
утицали на немирну ситуацију у Босни. За-
право већина жалби била су усмјерена ка ре-
шавању односа између кметова и феудалаца.
Стога је Тахир-паша и одлучио одмах да рије-
ши ово питање. Кметови су се највише жали-
ли на кулук, који се различито називао: бег-
лучење, хизмет, работа, робота, а састојао се
у томе да су кметови морали одређен број да-
на бесплатно радити за земљопосједнике.70
Тахир-паша је стога ограничио то кулучење
на два дана у седмици, с тим да се у неодрађе-
ни дани нису могли преносити из једне у дру-
гу седмицу, значи морали су бити одрђени у
тој седици. Ово није могло задовољити ни
једну нити другу страну. Порта је затим пос-
лала захтјев да се укине кулук али да се уве-
де трећина, тј. порез. Тако су сви кметови у
Босни били ослобођени кулука, али су мо-
рали плаћати трећину. Међутим, ни то није
помогло кметовима јер су се њихова давања
повећала, а обавезе које су преузели земљо-
посједници нису им доносила олакшења. Чак
ни сам Тахир-паша, који је гласио за стро-
гог валију, није могао да ријеши ситуацију у
своју корист јер се нису поштовале реорме
које је и он сам донио. Због тога је поново до-
шло до немира у Босанском ејалету. Тахир-
паша је извјестио Порту о немирима у Босан-
ском ејалету, па је турски министар иностра-
них послова рекао аустријском интернунију
да су у Босни обавијештени о нередима у Хр-
ватској и Угарској и да стога страхују да би се
немири могли проширити и на Босански еја-
лет.71 Аустријски конзул у Београду Потпу-
ковник Мајерхофер извјестио је своју владу
да је револуција која је избила у марту 1848. у
Хрватској и Војној граници покренула у пун
замах (илирско –панславистичку партију) и
да им је за циљ да на челу са кнезом Алексан-
дром Карађорђевићем послије протеривања
Турака да оснује велико српско царство које
69 Шљиво,нав. дјело, 397.
70 Исто, 398.
71 Исто, 403.
Јухорска чтенија
Политичке прилике у ејалету Босна у првој половини
XIX вијека (до првог похода Омер - паше Латаса)
би требало да се прошири на Бугарску, Сло-
венију, Хрватску и Босну.72
Све ово је навело валију да окупи војску
да би могао да пружи отпор евентуалном на-
паду из Хрватске и Србије. Мјере које валија
Тахир паша спровео у Босни нису биле израз
мјера Турске да се мијеша у унутрашње ства-
ри других држава јер се она морала војно уч-
врстити како би могла да одбије сваки евен-
туални напад. Међутим, регуртовање које је
извршио Тахир паша тумачено је на више на-
чина, а један од њих јесте да Порта није има-
ла много повјерења у домаће становништво
и да се на њега не може ослонити са сигур-
ношћу уколико би услиједио напад Аустрије
на Турску. Тахир- паша је на Босанском дива-
ну који је одржан у новембру 1848. у Травни-
ку наредио да, сељаке и спахије, морају свуг-
дје гдје то тада није било учињено уредити
своје односе тако да сељак даје спахији тре-
тину (трећину) , а да спахија онда нема пра-
во да тјера кмета на беглучење.73 У то врије-
ме избила је чувена побуна Крајишника, али
валија није придавао толики значај тој побу-
ни. Вјероватно је потцјенио снаге устаника ,
а своје прецијенио и није тражио помоћ од
Порте, како би угушио устанак. Ова побуна
се брзо ширила, а по обичају су се издвојиле
двије стране; они који су пристали уз дизда-
ра Церића, и они који су остали вјерни султа-
ну и валији, међу које су спадали мутасели-
ми, али се већина крајишког становништва
опредјелила за побуну.74
Циљ устанка како наводи Г. Шљиво би-
ло је заузимање Бихаћа, највећег утврђења у
Босанској крајини. Вијести о овој побуни су
све учесталије долазиле у Травник , па је Та-
хир-паша морао да поново обавијести Пор-
ту о тим збивањима. Устаници су имали вој-
ну надмоћ, те су тако могли да диктирају и
услове мира, али пошто су обје стране ост-
ле при својим условима, није дошло до изми-
рења. Тако да се устанак и даље ширио. Ус-
таници су тежили да контролишу што већу
територију Босанске крајине. Пошто је добро
познавао језик, и био је притом добар и иску-
сан ратник, валија није поклекао него је кре-
ну у окршај са побуњеницима. На одлучну
битку се није дуго чекало: она се одиграла 5.
септембара, непосредно по валијином долас-
ку у Бихаћ.75 Битка је трајала дуже од три са-
та. После те битке услиједило је затишје јер је
72 Исто, 406.
73 Шљиво, нав. дјело, 411.
74 Исто, 413.
75 Исто, 420.
Јухорска чтенија
257
валија очекивао помоћ од Порте, због мањег
броја војника у односу на побуњенике. Међу-
тим, дошло је до преговора. Услови прегова-
ра били су да: „1. они по султанском ферману
определениј десетак издаду, 2. учињену ште-
ту надокнаде, покварене мостове на Клоко-
ту и Уни поправе и , 3. уобоште поставленим
властима у будуће узпокоравају се.“76 Међу-
тим, у самом јеку преговора, валија се изне-
нада повлачи и одлази из Бихаћа. Разлог так-
вог поступка није јасан. У Крајини је оста-
ло исто стање, порез није смањен, нити су
смјењени непожељни представници власти
.77 Покрај 1849. у Босну приспио је већи кон-
тигент султанове војске.78 За циљ да се појача
одбрана граничних посједа од упада или на-
пада Хрвата на Босну, или напада Аустрије.
Порта је, дакле, придавала већи значај опас-
ности од упада аустријске војске у Босну не-
го побуни крајишких земљопосједника, ба-
рем крајем 1849. године.79 У Босни се, са нај-
вишим султановим овлаштењима, 1850. го-
дине, појавио Омер-паша Латас.
Литерарура
G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1877 – 1812,
Banja Luka 1982.
G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1813 – 1826,
Banja Luka 1985.
G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1827 – 1849,
Banja Luka 1988.
G.Šljivo, Klek i Sutorina u međunarodnim
odnosima 1815 – 1878, Beograd 1977.
В. Стојанчевић, „Српски народ под турском
влашћу у првој половини XIX века“, Историја ср-
пског народа V-1, Београд 1981.
Нова историја српског народа, група ауто-
ра, Београд 2002, 139.
Руски конзул Вашченко о приликама у Бос-
ни и Херцеговини крајем тридестих и почетком
четрдесетих година XIX века“, Историски часопис
књ. XXIX – XXX, Београд 1983, 327 – 338.
М. Екмечић, Радови из историје Босне и
Херцеговине XIX века, Значај британских подата-
ка о египатским везама са албанском и српском
побуном 1830-1832, Београд 1997, 15 – 25.
Х. Иналџик, Османско царство класично до-
ба 1300-1600, Београд 1974.
Х. Шабановић, Босански пашалук - поста-
нак и управна подјела, Сарајево 1959.
Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914)
Друштвена и политичка историја Европе (1871-
1914), Београд 2010.
K. Kreševljaković, Kapetanije u Bosni i
Hercegovini, Sarajevo 1954.
76 Исто, 422.
77 Исто, 424.
78 Исто, 425.
79 Исто, 426.
258 Маја Видовић

Summary

POLITICAL condition IN EYALET BOSNIA IN THE FIRST HALF OF THE

XIX CENTURY (UNTIL THE FIRST CAMPAIGN OF OMER - PAŠA LATAS)

In the first half of the 19th century, according to the previously mentioned data, a very turbu-
lent situation prevailed in the Bosnian eyalet. Economic decline, internal anarchy, military defeats
and uprisings of the oppressed masses, clearly spoke of the weakening of the central government.
There were frequent riots, and the desire of the population itself to separate itself from the influ-
ence of the Porte and its people. Reforms took place during the reign of Selim III and Mahmud
II, but these reforms were not met with “accepted hands” in the eyalet. The reason for this can be
found in inequalities in classes and different religious affiliations. So they weren’t even put into ac-
tion. The salvation of the state was expected from the re-establishment of the central government,
and that is why, without touching the foundations of the feudal order, Selim III tried to restore the
centralized feudal-absolutist monarchy. So all his reform was reduced to the reorganization of the
army. The Janissaries were at the head of the dissatisfied, and the people were on their side. While
only a number of spahis sided with Selim. His successor, Mahmud II, managed to abolish the Ja-
nissaries in 1826. In fact, the desire of the inhabitants was to emulate their neighboring state, the
Principality of Serbia, which managed to achieve a certain autonomy in the time of Prince Miloš.
Starting from Jančić’s revolt until the most significant revolt, Husein - Captain Gradaščević in the
early 1930s, a respectable and wealthy merchant. In addition, there were often riots by the Chris-
tian population, especially Serbs, as they were constantly oppressed. Although the Hatisherif on
the equality of Christians and Muslims was issued in 1839, it was not implemented. The Bosnian
eyalet also pursued an “angry” policy with its neighbors, that is, in the border areas, especially with
Austria, which, after Napoleon’s defeat, surrounded the Bosnian eyalet on three sides. Due to fre-
quent riots, the Ottoman Empire had to send an army, thus reducing its military power. Nor did it
help that the sultan changed the vali every 2 to 3 years. The Bosnian eyalet was not politically sta-
ble during this period, which only cost the Empire.

Јухорска чтенија