Мисија Омер-паше Латаса у јужнословенским крајевима 259

Димитрије Живановић
Клуб историчара Посавина
dimitrije94zivanovic@gmail.com

Мисија Омер-паше Латаса у

јужнословенским крајевима

Апстракт: Аутор приказује стање у Босни и Херцеговини, као дијелу Османског царства, у XIX
вијеку. Вођство царства увидјело је да су промјене у земљи биле неопходне, због чега се приступило
процесу модернизације. То је значило и губитак одређених привилегија муслимана на тлу Босне и
Херцеговине, због чега је њихов отпор модернизацији био снажнији. Анализира се живот и улога
Омер-паше у спровођењу реформи и гушењу побуна у Босни, Херцеговини и Црној Гори у другој
половини XIX вијека.
Кључне ријечи: Османско царство, реформе, Омер-паша Латас, Босна, Херцеговина, Црна
Гора

Стање у Босни и Херцеговини прије да спровођењем танзимата уреди државу и

доласка Омер-паше Латаса. У току XIX
вијека у Османском царству се одвијао
процес преображавања унутрашњег
система. Држава је била заснована на тима-
рском систему у којем је сва земља била
у власништву султана. Султан је уступао
одређене посједе спахијама које су њиме
управљале у замјену за војну службу.
Међутим, како је спахијски ред временом
губио значај на простору Босне је дошло до
образовања новог племства. Од XVI вијека
турска држава је била приморана да се
суочи са појавом читлучења на територији
Босне. Читлучењем је дошло до кварења
постојећег тимарско-спахијског система у
држави на тај начин што се између спахије,
као земљопосједника, и сељака појавио
нови господар (читлук - сахибија). Пошто
је постојећи систем био нарушен, јавила
се потреба за спровођењем одређених
реформи у оквиру Османског царства.
Реформе које су се спроводиле из Цариграда
су имале за циљ модернизацију државе.
Поред тога, реформе су имале за
циљ изједначавање муслимана и осталог
не муслиманског становништва, што је
нарочито ишло на штету новог племства.
Аге и бегови су настојали на сваки начин да
задрже свој положај. Сељацима су наметнули
високе порезе и обавезу принудног рада,
због чега су изазвале незадовољство код
босанског народа. Турска влада је настојала
заштити немуслиманско становништво од
самовоље племства. Због тога су босански
племићи на сваки начин покушали да
спријече дјеловање турских власти. Први
значајнији антиреформни покрет водио
је босански великаш Хусеин-капетан
Градашчевић (1831-1832) који је познат као
“Змај од Босне”.1 Након што је његову побуну
угушио босански валија Кара Махмуд-
паша, турска управа је смањила територију
босанског пашалука тако што је из њега
издвојила Херцеговину као посебну област.
Буна “Змаја од Босне”, иако безуспјешна,
послужила је као камен темељац за касније
устаничке покрете. Због настојања да се
“уведе ред” у Босни, домаће племство је
било све више отуђено од османске власти.
Порта се суочила са низом побуна у овој
области.2 Неспособност претходних управа
на простору Босне и Херцеговине била
је прилика да Порта у побуњену област
пошаље доказаног војсковођу Омер-
пашу Латаса. Његово војно искуство
пружило је гаранцију за обављање мисије у
пограничном дијелу турске државе.
Модернизација Османског царства је
извршена преласком са тимарско-спахијског
1 Ч. Антић, Н. Кецмановић, Устанци и препород, у:
Историја Републике Српске, треће издање, Београд
2016, 96. Даље у тексту: Устанци и препород.
2 Побуне у Босни и Херцеговини пратиле су османску
управу током већег дијела XIX вијека, а свој врхунац
су досегле током устанка вођеног од 1875. до 1878.
године. Исто, 89-117.

Јухорска чтенија
260
система на феудални систем. Битна разлика
између тимарског и феудалног система
јесте чињеница да је у турској држави сва
обрадива земља била у власништву султана,
док је на западу она подразумјевана као
приватна својина феудалца.3 Такође, у
Османском царству је постојала строга
контрола од стране централне управе
и за разлику од европског феудализма
није постојао вазални однос.4 Султан је
уступао земљиште спахији у замјену за
обављање војне службе. Са територијалним
проширењем под окриље турске државе
дошли су многи хришћани. Хришћанима,
који су прије турског освајања обављали
војну службу и посједовали земљиште,
Турци су признали статус спахије.5 Временом
су такви земљопосједници махом прешли на
ислам. Спахијама су гарантовани приходи
на тај начин што им је држава дала пуну
контролу над одређеним тимаром. Спахија
је, као земљопосједник, имао за задатак да
спроведе примјену државних земљишних
закона.6 Првенствени циљ тимарско-
спахијског система био је да образује и
одржава царску војску, па је тако потреба за
додјељивањем посједа подстакла државу да
преко нових похода дође до територијалних
проширења.
Међутим, временом је престала
потреба државе за услугама спахија.
У већини случајева спахије се нису ни
одазвале на позив државе у рат. Они су се
издржавали убирањем пореза од сељака који
су боравили на њиховом посједу.7 Спахије су
често искориштавале своја овлашћења, јер
су сматрале да су самим учешћем у војним
походима заслужиле привилегован положај
на друштвеној љествици Османског царства.
Како је дошло до слабљења положаја спахија
и појаве новог племства било је потребно
да се спроведу одређене промјене у уређењу
провинција у Османском царству. Заостали
тимарски систем је постепено уклоњен, а на
сцену је ступио један облик “исквареног”
феудализма. Прелазак на нови систем
поприлично бурно је испраћен на тлу
Босне и Херцеговине, због чега је Порта
3 H. Inaldžik, Osmansko carstvo klasično doba 1300-1600,
Beograd 2003, 171-172.
4 Исто, 179.
5 Исто, 180.
6 Исто, 168-172.
7 В. Поповић, Аграрно питање у Босни и турски
нереди за време реформног режима Абдул-Меџида
(1839−1861), Београд 1949, 13-15.
Димитрије Живановић
покушала да честом смјеном валија8 умири
стање и омогући спровођење танзимата.9
Након одласка Кара Махмуд-паше у Јањину
1833. године за новог валију постављен је
Давуд-паша.10 Валија није имао способност
да контролише стање у пашалуку, па је за
његовог боравка на управничкој столици
дошло до јаког утицаја бегова. Босански
валија и херцеговачки мутесариф11 Али-паша
Ризванбеговић су радили на спровођењу
реформи у својим областима. Давуд-паша
је ограничио самовољу локалних моћника
тако што је спровео мјеру укидања ајана и
успостављања муселимлука, али је његово
попустљиво и слабо држање довело до све
јачег испољавања непослушности од стране
бегова.12 Пошто су спахије биле укинуте
на простору јужне Србије и западне
Бугарске, тај процес је 1834. године започео
и на простору Босне. Порта је укинула
привилегије које су спахије уживале.
Држава је преузела улогу сакупљача пореза,
а спахијама је било обећано исплаћивање
пензија.13 Како исплата пензија није била
редовна, тако је искориштавање сељака
од стране спахија било све присутније.
Промјене које су биле спроведене у сврху
ограничавања локалних господара нису
довеле до побољшања положаја сељака. Из
тог разлога је 1834. године избила побуна
хришћана на територији бањалучке,
бијељинске, тузланске и дервентске нахије.14
Ту побуну је предводио поп Јовица Илић,
па је у науци позната и као “поп-Јовичина
буна”. Овакви екстремни покушаји народа
нису довели хришћане у бољи положај,
јер је устанак убрзо угушен. Након
одласка Давуд-паше 1835. године за новог
управника Босне постављен је Мехмед
Веџихи-паша.15 Он је од босанских спахија
организовао нови одред коњичке резерве
(редифа). Дотадашња подјела Босне била је
извршена на капетаније, али је нови валија
8 Валија је управник једне покрајине, односно
вилајета у Османском царству. A. Škaljić, Turcizmi u
srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo 1966, 638.
9 G. Šljivo, Omer-paša Latas u Bosni i Hercegovini 1850-
1852, Sarajevo 1977, 16-17.
10 Исто, 9.
11 Мутесариф је обласни начелник, односно користи
се као синоним за валију. A. Škaljić, нав. дјело, 479.
12 G. Šljivo, нав. дјело, 9-10.
13 В. Поповић, нав. дјело, 44.
14 Д. Т. Батаковић, Нова историја српског народа,
Београд 2000, 202; G. Šljivo, нав. дјело, 10.
15 Исто.
Јухорска чтенија
Мисија Омер-паше Латаса у јужнословенским крајевима
спровео нову подјелу на муселимлуке. Због
тога је био приморан да угуши неколико
устанака босанских капетана.16 Спахијски
ред у Босни је коначно укинут 1851. године,
послије чега је нешто мање од једне трећине
спахија потврдило свој племићки статус.17
У почетку је нова водећа класа била слаба,
па је покушала да се ојача злоупотребом
свог положаја. Степен искориштавања
народа био је веома висок. Систем стварања
новог племства и укидања спахија се
одвијао постепено. У почетку тог процеса
на тлу Босне било је присутно двовлашће,
гдје се између спахије и сељака појављује
нови господар. Темељ за модернизацију
Османског царства је постављен доношењем
хатишерифа од Гилхане 3. новембра 1839.
године.18 Осим што је њиме била предвиђена
модернизација у административном,
судском и финансијском смислу, његов
највећи значај је у томе што је њиме
проглашена равноправност свих становника
на простору Османског царства. Реформе
које је предвидио турски државни врх
нису биле у потпуности спроведене, јер су
управни органи широм државе на различите
начине тумачили одредбе хатишерифа.19
Односи између феудалаца и сељака нису
били јасно дефинисани, па је у зависности
од области сељак имао различите обавезе
према феудалцу.20 Преображај тимарско-
спахијског система на систем изопаченог
феудализма обиљежен је многим сељачким
устанцима. Након једне побуне хришћана
која је подигнута 1846. године у Босанској
Крајини, упућена је сељачка делегација код
султана у Цариград. Султан Абдул-Меџид
(1839−1861) је потом послао у Босну новог
валију Махмуд Тахир-пашу са задатком
да уреди земљишне односе и спроведе
одређене реформе. Махмуд Тахир-паша је
стигао у Босну почетком септембра 1847.
16 М. Екмечић, Српски народ у Турској од средине 19.
века до 1878, у: Историја српског народа V-1, Београд
1994, 449-526.
17 М. Екмечић, нав. дјело, 449-526.
18 В. Поповић, нав. дјело, 37; F. Slipičević, Istorija nar-
oda Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije sa os-
novima opšte istorije, II dio, Novi vijek (od 1789. do 1918.
godine), Sarajevo 1964, 113.
19 Хатишериф од Гилхане добио је наставак доношењем
нових закони који су названи „спасоносни закони“
(tanzimat hajrije). Прокламујући вјерску, пореску
и социјалну једнакост, те уводећи војну обавезу за
муслимане закони су изазвали незадовољство код
њих. Исто.
20 М. Екмечић, нав. дјело, 463.
Јухорска чтенија
261
године.21
По доласку у Босну везир је одржао
састанак у Травнику на којем је дао одређена
упутства босанским великашима. На том
састанку одређено је да присталице свих
религија у Босни имају своје представнике
у управи, судству и при убирању пореза, те
да се одлучније спроведу мјере одузимања
посједа спахијама, прикупљања пореза
и регрутовања војника.22 Великаши су
добили за задатак да народу објасне одредбе
хатишерифа од Гилхане, што ранији везири
нису урадили. Босанско племство, иако је
било незадовољно наведеним реформама,
је у великој мјери обзнанило одредбе
хатишерифа.
Нови валија је био суочен са разним
проблемима у Босни, али није сасвим
дјеловао у складу са упутствима које је
добио од Порте. Прво његово одступање
било је исказано по питању кулука. Оваква
обавеза није постојала у другим дијеловима
царства и из тог разлога је било предвиђено
њено укидање. Међутим, босански валија је,
вјероватно под утицајем племства, сачувао
ову обавезу ограничивши је на два радна
дана у седмици.23 Након интервенције
дипломатских представника великих сила
Порта је одлучила да се укине обавеза
кулука. Тахир-паша је у прољеће 1848.
године позвао на састанак муслиманске
прваке, римокатоличке и православне
свештенике. На састанку је одлучено да
се укине кулучење и умјесто деветине, по
угледу на аустријску управу у Хрватској,
уведе трећина. Сматра се да је увођењем
трећине спроведена европеизација турског
феудалног система.24 Тахир-паша није
успио да уреди земљишне односе у Босни.
Напротив, за вријеме Тахир-пашиног
мандата у Босни је дошло до учвршћивања
двовлашћа. Он је наметнуо сељацима
обавезу да плаћају деветину спахији, а
десетину новом господару.25 Умјесто да
се поправи положај сељака у Босни, он
је увођењем трећине постао још тежи.
Тахир-паша је наводно увео трећину на
захтјев раје и Турака, али у стварности он је
примјенио драстичне мјере како би увео ову
21 G. Šljivo, нав. дјело, 17; F. Slipičević, нав. дјело, 113.
22 В. Поповић, нав. дјело, 68-69; F. Slipičević, нав. дјело,
113.
23 G. Šljivo, нав. дјело, 19-20.
24 М. Екмечић, нав. дјело, 465.
25 Исто.
262
обавезу.26 По Портином одобрењу валија је
спровео регрутовање војске како би одржао
редовно стање како у унутрашњости,
тако и у пограничним дијеловима земље.
Потом је увео јединствени порез десетину
за све слојеве друштва у Босни. Увођењем
јединственог пореза и проширењем војне
обавезе и на хришћане, валија је постепено
спроводио одредбе Хатишерифа од
Гилхане.27 Због искориштавања сељака, али
и због увођења јединственог пореза избио је
устанак у Крајини, а потом и у Херцеговини.
Претпоставља се да су крајишки устаници
сарађивали са херцеговачким валијом Али-
пашом Ризванбеговићем.28 Турска влада је
послала пољског агента Јулиуса Корсака да
испита стање у Босни.29 Прва три извјештаја
је написао под утицајем босанског валије,
док је четврти извјештај писао самостално у
Београду. Том приликом је указао на стварно
стање у Босни и позвао је турску власт да
опозове Тахир-пашу. Како Махмуд Тахир-
паша није успио да примири побуњенике, а
ни да спроведе одређене реформе, султан је
одлучио да га опозове. Сматра се да је везир
на почетку свог мандата у Босни дјеловао у
складу са наредбама које је добио од турске
владе, али је временом дошао под утицај
истакнутијих босанских великаша.30 За
новог валију постављен је Хафиз-паша, али
је убрзо је у Босну послан много моћнији
човјек са задатком да коначно уреди стање
на тој територији.
Пошто валија Тахир-паша није
наставио спровођене одређених мјера,
Порта је била веома незадовољна стањем
у Босни у првој половини 1850. године.
Турска управа је дошла на идеју да мисију
спровођења танзимата у Босни повјери
доказаном сераскеру31 румелијске војске
Омер-паши Латасу.
Латасова мисија у Босни. Омер-паша
Латас је водио поријекло из једне српске
породице која је живјела на простору
Аустрије. Рођен је 25. октобра 1806. године
у Огулину, а крштено име му је било
26 G. Šljivo, нав. дјело, 23.
27 Исто, 33.
28 Исто, 51.
29 М. Екмечић, нав. дјело, 465.
30 В. Поповић, нав. дјело, 89.
31 Сераскер је врховни командант у Турској који је
постављан у случају рата из редова везира. Виши
положај од сераскера имао је велики везир који је
носио титулу сердари-екрем. A. Škaljić, нав. дјело, 559;
F. Slipičević, нав. дјело, 114.
Димитрије Живановић
Михаило Латас.32 Отац му је био нижи
српски подофицир у аустријској војсци.
Михаило се школовао у аустријској војној
школи. У јесен 1827. године побјегао је
из Аустрије на територију Босне. Постоји
неколико различитих теорија због чега је
тако поступио, али се претпоставља да је
то урадио првенствено због финансијских
проблема у којима се нашао. Границу је
прешао у Грабу, а потом је ишао преко
Гламоча у Бањалуку. Михаило је радио
као књиговођа и писар код трговца хаџи-
Алије Бојића, те се претпоставља да је
на његову препоруку прешао на ислам.33
Приликом преласка у нову вјеру узео је
име Омер-лутфи ефендија. Овај његов
поступак му је пружио одређену сигурност
и могућност напредовања у Османском
царству. Из Бањалуке је отишао у Београд,
гдје је ступио у стражарски одред, а потом
је 1829. године дошао у Видин.34 Ибрахим-
паша, управник тврђаве, га је поставио
за наставника техничког цртања у војној
школи. Године 1826. дошло је до укидања
јањичара и формирања низама,35 па је
видински управник препоручио Омер-пашу
цариградском везиру. Тамо је прво обављао
посао наставника у војној школи, а након
неког времена је постао учитељ султановог
сина Абдул-Меџида. Након смрти султана
Махмуда II (1808−1839) и ступањем на власт
Абдул-Меџида, Латас је постао паша. Због
великих војних успјеха широм царства убрзо
је постао мушир.36 Латасово напредовање је
дошло као резултат његових изванредних
војних способности и његове оданости
султану и турској влади. Након што су Руси
заузели Влашку и Молдавију 1848. године,
цариградска влада је поставила Омер-пашу
за војног команданта румелијске војске са
сједиштем у Букурешту.37
Нови босански валија Хафиз-паша је
дочекао Латаса у Сарајеву 4. августа 1850.
године.38 Он је затим позвао све виђеније
32 Устанци и препород, 97; Д. Т. Батаковић, нав. дјело,
203; Р. Пејић, Основи опште и националне историје,
Бања Лука 2008, 353; G. Šljivo, Omer-paša Latas u Bosni i
Hercegovini 1850-1852, Sarajevo 1977, 59.
33 Исто, 59-60.
34 Исто.
35 Регуларна војска у Османском царству установљена
1826. године. A. Škaljić, нав. дјело, 493.
36 Мушир је синоним за маршала. A. Škaljić, нав. дјело,
478.
37 G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1849-1853, Banja Luka
1990, 71.
38 G. Šljivo, Omer-paša Latas Bosni i Hercegovini
Јухорска чтенија
Мисија Омер-паше Латаса у јужнословенским крајевима
муслиманске главаре у Сарајево, гдје им
је обзнанио ферман о свом постављању
за врховног господара у Босни. Његов
задатак у Босни је био да спроведе цивилне,
финансијске и правосудне реформе. Према
царској наредби предвиђене су казне за све
противнике танзимата. Том приликом Латас
је наредио да се виђеније паше задрже у
Сарајеву због тога што су се, као противници
реформи, водили као могући покретачи
нових устанака. Међу притвореним пашама
налазио се херцеговачки валија Али-
паша Ризванбеговић и посавски великаш
Махмуд-паша Тузлић. Након тога почео
је са провођењем реформи. У договору са
босанским везиром, а на Портино одобрење,
сједиште је пренесено из Травника у Сарајево
1850. године. Ова потреба се јавила из тог
разлога што је Сарајево било је стварни
центар покрајине у којем је боравило око
92.500 становника.39 Хафиз-паша није
журио са спровођењем реформи, па је убрзо
дошло до прекида сарадње између њега и
сераскера. Постоји могућност да је везир
заузео такав став зато што је био поткупљен
од стране босанског племства. Порта је стала
на Латасову страну. Издан је ферман којим
је Хафиз-паша опозван са мјеста босанског
валије. Из овога можемо закључити да је
Омер-паша имао велики углед и уживао
повјерење код Порте. Несумњиво је то
да је власт била у потпуности убијеђена
у исправност Латасових дјела. Потом се
сераскер отишао у Крајину с циљем да
умири устанак. Испоставило се да побуна
у Крајини није била против султана,
него против домаћег муселима40 који је
злоупотребљавао свој положај.41 Када су
њихови захтјеви били испуњени дошло је до
склапања примирја и устаници су пристали
да дају регруте за султанову војску. У
вријеме Омер-пашиног боравка у Крајини
дошло је до смјене босанског везира. Хафиз-
паша је, прије напуштања свог положаја,
распустио херцеговачког валију и остале
паше. Наводно им је наредио да спроведу
султанове реформе у својим областима, али
је вјероватније да је њиховим распуштањем
хтио да угрози Латасов положај.42 Убрзо
1850-1852, Sarajevo 1977, 67.
39 G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1849-1853, 72.
40 Муселим је заступник паше у санџаку, односно
обласни управник. A. Škaljić, нав. дјело, 477.
41 G. Šljivo, нав. дјело, 73.
42 G. Šljivo, Omer-paša Latas u Bosni i Hercegovini 1850-
1852, 79.
Јухорска чтенија
263
након што су пуштени из притвора босански
управници су дигли побуну. Као главни
разлог за побуну наводи се спровођење
регрутовања војске, али је сигурно да је она
била упућена и против осталих мјера турске
владе. Устанак је подигнут у Херцеговини, а
потом се проширио и на простор Посавине.43
Доказано је да је устанак договорен између
великаша за вријеме боравка у сарајевском
притвору, те да је за циљ имао протјеривање
Омер-паше из Босне.44
Латас није располагао великим бројем
војника, зато је био приморан да већи дио
концентрише или на Херцеговину, или на
Посавину. Пошто је сматрао да је устанак
у Посавини могао да прерасте на цијелу
Босну, Омер-паша је лично повео војску у
ту област. Херцеговачки валија Али-паша је
играо двоструку игру у овим дешавањима.
Иако је био један од покретача побуне,
он је јавно подржавао царске реформе.
Званични вођа устанка у Херцеговини био
је Ибрахим-ага Пилулија. Ризванбеговић се
повукао у свој љетниковац на Буни, а власт
у Мостару је оставио своме сину Рустембегу.
Занимљив је податак да су на Али-пашиној
страни већином били хришћани.45 За
претпоставити је да су их Ризванбеговићеве
политичарске способности придобиле на
његову страну, па су вјеровали да се валија
залажале за царске реформе, а самим тим и
за побољшање њиховог положаја у земљи.
Играјући игру на овакав начин валија је
припремио терен да се на основу коначног
исхода прикључи побједничкој страни. Како
је Латасова војска све више напредовала на
другом фронту, тако је Али-паша настојао да
се огради од дешавања у Херцеговини и да на
тај начин придобије сераскерово повјерење.
Убрзо је дошло до прекида сарадње између
Али-паше и мостарских устаника, па су обје
стране послале писма Омер-паши у којима
сваљују кривицу једни на друге.46 Мостарци
су чак затражили и хитно смјењивање
херцеговачког валије. Несумњиво је да је
и овакво Али-пашино иступање било дио
представе. Наиме, његова намјера је била
да наговори Омер-пашу да му пошаље дио
војске у помоћ и да на тај начин ослаби
43 Простор Посавине је у административном погледу
обухватао простор од Дрине на истоку до Босне на
западу, а на југу се простирао до средње Босне.
44 G. Šljivo, нав. дјело, 79.
45 Исто, 97.
46 Исто, 95-96.
264
војску која је ратовала у Посавини.47 У
децембру 1850. године нови босански
валија Хајрудин-паша се састао са Али-
пашом на Буни. Потом се Хајрудин-паша
састао са херцеговачким побуњеницима.
Пошто је њихов захтјев да Али-паша буде
смјењен са позиције херцеговачког валије
одбијен, до договора између двије стране
није дошло. Када је Омер-паша угушио
побуну у Посавини, он је упутио дио
посавских побуњеника у Цариград. Потом
се окренуо дешавањима у Херцеговини.
Склопио договор са Аустријом да не продаје
оружје устаницима. Намјеравао је да преко
аустријске територије пређе у Херцеговину,
али му то аустријске власти ипак нису
допустиле.48
Убрзо је угушен и устанички покрет
у Херцеговини, а међу ухапшеним
побуњеницима се нашао и Али-паша
Ризванбеговић. Омер-паша је разријешио
дужности Али-пашу и прије него што је
султанов ферман с том одлуком доспио у
Босну. Овај податак свакако да иде у прилог
раније исказаној претпоставци да је сераскер
уживао веома велико повјерење код турске
владе. Утицај смјењеног херцеговачког
валије је био изузетно велики на простору
Босанске Крајине, гдје је почетком 1851.
године подигнут нови устанак против
власти. Незадовољство код народа је изазвао
веома висок порез који је прикупљао
бихаћки кајмакам хаџи-Јакубег.49 Устаници
су врло брзо заузели Бањалуку, Јајце и Стару
Градишку. Док је трајала побуна у Крајини
босански валија Хајрудин-паша је боравио
у Мостару. Тамо је прогласио ферман
о припајању Херцеговине Босанском
пашалуку. Омер-пашина војска је водила
напад на побуњене Крајишнике из три
правца. Скендербег је водио напад из Ливна
према Бихаћу, Ибрахим-паша према Варцар-
Вакуфу (prim. aut. данашњи Мркоњић
Град), а Омер-паша према Бањалуци.50 У
овој Омер-пашиној експедицији био је
и заробљени Али-паша који је убијен на
простору Добриње близу Бањалуке. Након
што је ушао у Бањалуку Омер-паша је
казнио устаничке вође. Увео је порез асију
за муслимане, а хришћанима је исплатио
начињену штету.51 Сераскер је поразио
47 G. Šljivo, нав. дјело, 96-97.
48 Исто, 101.
49 Исто, 110.
50 Исто, 118.
51 Исто, 119.
Димитрије Живановић
устанике код Крупе, а Скендербер је ушао
у Бихаћ. Дио устаника, међу којима је био
вођа херцеговачких побуњеника Пилулија,
је успио да пређе аустријску границу и
избјегне казну за подизање устанка. Пошто
је угушио устанке у Посавини, Херцеговини
и Крајини Омер-паша је послао у оковима
једну групу виђенијих ага и бегова у
Цариград, док је један дио заробљеника
затворен или погубљен. Када је дошао у
Босну Омер-паша је имао коректну сарадњу
са хришћанима. Они су вјеровали да ће
се са укидањем спахилука њихов положај
знатно побољшати. У то су их увјеравали
свештеници, аустријски конзул, али и
румелијски сераскер.52
Најављене промјене су допринијеле
томе да су хришћани са одушевљењем
поздравили Латасове успјехе у борби против
босанског племства. У почетку је власт преко
свештеника позвала хришћанске сељаке да
пријаве све злоупотребе од стране босанског
племства. Сераскер им је уступио одређене
привилегије. Ослободио их је плаћања
ратне контрибуције након гушења устанка у
Крајини. Такође, за вријеме боравка Омер-
паше Латаса у Босни хришћани су могли
бити закупци пореза и царина.53 Међутим,
није дошло до стварног побољшања њиховог
положаја. Са нестанком тимарског система
положај сељака је постао вјероватно још
тежи, јер је нови господар био у могућности
да повећа порезе или да уведе нове. Латас
је увео босанским сељацима нове порезе,
па су били дужни да исплаћују новац
за одржавање султанове војске која је
боравила на простору Босне и Херцеговине.
Половином 1851. године Омер-паша је повео
борбу против хришћанског становништва.
Можемо рећи да се прибојавао да не избије
нека већа побуна која је могла да обједини
све јужнословенске народе у рату против
Османског царства. Такве идеје су постојале
у Босни и Херцеговини, а подржане су у
новинама које су излазиле у Аустрији.54
Аустрија је још на почетку XIX вијека
настојала да преко римокатоличке цркве
пронађе упориште у Босни, као и да је уведе
у сферу својих политичких, економских
и културних интереса. Средином XIX
успостављен је аустријски генерални
конзулат у Босанском пашалуку. На тај
52 G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1849-1853, 400.
53 Исто, 410-411.
54 G. Šljivo, Omer-paša Latas u Bosni i Hercegovini 1850-
1852, 150.
Јухорска чтенија
Мисија Омер-паше Латаса у јужнословенским крајевима
начин Аустрија је настојала да се упозна са
политичким приликама у сусједној Босни.
То је било условљено аустријском тежњом
за успостављањем утицаја над источним
областима.55 Латас је због тога покушао
да сузбије утицај Аустрије тако што је
своје дјеловање највише усмјерио против
римокатолика у Босни.
Успостављањем конзулата у Босни
Беч је створио прилику да утиче на
прилике у пограничној области Османског
царства и тако постепено створи услове за
остварење циљева своје спољне политике.56
Искоришћавање и тлачење хришћанских
сељака је било све веће, па је знатан број
пребјегао у Аустрију и Србију. Омер-паша
је радио против дизања нових устанака, па
је из тог разлога почео да разоружава народ
широм Босне и Херцеговине. Разоружавању
нису били подвргнути становници из
пограничних села како би одржавали ред
и мир између Херцеговине и Црне Горе.57
Приликом прикупљања оружја биле су
затворене границе према Аустрији и Србији.
Како су Латасове мјере погодиле сфере
аустријског интересовања у Босни, Беч је
одлучио да упути жалбу турској влади.58
Аустрија се позивала на нарушена
права њених поданика у Босни, односно
на неуспостављену једнакост између
муслимана и хришћана. Порта је примила
велики број жалби од стране аустријске
дипломатије која се заузела против
искориштавања народа у Босни. Порта
је узела у разматрање примљене жалбе.
Турска власт није сматрала сељаке као неку
пријетњу, због тога што нису учествовали
у побуни босанског племства. Такође,
сматрали су да Аустрија није уживала велико
повјерење код хришћанског становништва
у Босни и Херцеговини. Након разматрања
учесталих жалби Порта је одлучила да
опозове Омер-пашу Латаса и он је у априлу
1852. године напустио Босну.59
Једна од значајнијих посљедица Омер-
пашине мисије у Босни јесу постављање
55 To joj није могло раније поћи за руком из разлога
што је била заокупљена ратовима са Наполеоном. За то
вријеме порастао је утицај Русије у Молдавији, Србији
и Црној Гори. Русија је добила војну моћ у наведеним
земљама и на тај начин је ограничила аустријски
утицај према источноевропским областима. G. Šljivo,
Bosna i Hercegovina 1849-1853, 445.
56 G. Šljivo, нав. дјело, 424.
57 Исто, 310.
58 Исто, 311.
59 Исто, 298.
Јухорска чтенија
265
капиталистичких односа и развој
робноновчане привреде, што је омогућено
укидањем феудализма и еснафских
удружења.60 Преласком на мануфактурну
производњу дошло је до развоја занатства,
трговине и индустрије. Док су трговином
у Босни претежно доминирали Јевреји,
занатством муслимани, индустрија се нашла
у рукама српског живља.61
Као што смо видјели Латас се сусрео
са низом потешкоћа приликом спровођења
султанових реформи у Босни. Његовом
раду су се супротставили босански сељаци,
племство, аустријске дипломате, али и
представници разних струја на Порти.
Након што је напустио Босну сераскер је
наставио да из ње узима регруте или да
набавља храну за војску. Тако можемо рећи
да је, иако је био физички одсутан, Латас и
даље био присутан у Босанском пашалуку.
Због спровођења реформи и начин на који
је то постигао, он се дубоко урезао у свијест
народа. Послије Омер-пашине интервенције
против племства Босна и Херцеговина
су дошле под директан утицај власти
у Цариграду и истовремено су постале
побудиле интересовање великих сила.
Стање у Босни и Херцеговини може
се пратити кроз британске путописе. До
буржоаске револуције и Напоелонових
ратова пажња се више посвећивала
опису Француске, Швајцарске и Италије,
с посебним освртом на путовања у
Рим.62 Потом Британци, са препородом
хеленистичке идеје, почињу да се занимају
за Грчку. Након грчког устанка63 и подршке
Русије у Лондону се пробудио страх од Руса.
60 Р. Пејић, нав. дјело, 354.
61 Срби формирају утицајан слој друштва под
називом „српска чаршија“. Њихова дјеца школују
се у иностранству, што поставља темељ српској
интелигенцији која је била један од ослонаца у
борби против османске власти у овим крајевима.
На антитурске ставове Порта је одговорила новим
притисцима. Како се наводи код Батаковића,
Кецмановића и Антића од 1853. године дошло је до
насилног покушаја да се створи босански идентитет.
Срби су названи Грцима, а књиге на српском језику су
забрањене. Исто; Устанци и препород, 98-102.
62 Британски путници и британска политика,
у: Збирка извора, Британски путници о Босни и
Херцеговини у посљедњим деценијама XIX вијека
(изабрао, приредио и уводни текст написао Радован
Субић), Бања Лука 2019, 9-24. Даље у тексту:
Британски путници.
63 Ilustrovana istorija sveta, I-IV, Četvrti tom, Savre-
meni svet, stručni redaktori jugoslovenskog izdanja M.
Vojvodić, Đ. Stanković, Ljubljana 1983, 38-39. Даље у
тексту: Savremeni svet.
266
Вођена русофобијом, али и економским и
трговачким везама са Османским царством,
Велика Британија је заговарала да се очува
status quo.64 Велике силе уплеле су се у
турско-руски или Кримски рат (1853−1856),
гдје је руски протекторат над простором
Влашке и Молдавије замијењен гаранцијама
шест великих сила.65 У исто вријеме
долази до појачаног интересовања Велике
Британије за подручје Босне и Херцеговине.
Године 1856. отворен је њихов конзулат у
Босни и Херцеговини, чији је задатак био да
надгледа и контролише стање у земљи.66 У
том периоду написано је више британских
путописа из Босне и Херцеговине, од
којих су за период од 1861. до 1863. године
значајна дјела Џорџа Арбатнота, Георгине
Мјур Мекензи и Аделине Ирби.67 Међу
британским путописцима јавиле су се три
струје. Прва је туркофилска струја, која
је Османско царство видјела као брану
од руског утицаја. Друго расположење
описује се као балканофилско. Та група
писаца сматрала је да се руско уплитање на
Балкану може сузбити уступањем слободе
балканским народима. Трећа група, међу
којима су Вилијам Стилман и Артур Еванс,
сматрала је да Балкан мора да дође под
управу Аустро-Угарске, те би се на тај начин
спријечио продор Русије ка Јадрану и Егеју.
Све три идеје биле су прожете очигледном
русофобијом.
Херцеговина и Црна Гора. Иако се
почетак устанка у Херцеговини ставља
у 1852. годину, побуне на овом простору
су почеле и раније. За основицу устанка
важио је гатачки округ, јер је у њему био
испољен највећи степен одметања народа од
64 Православна Русија у очима Британаца виђена је
као земља која би могла да наслиједи турску управу
на Балкану. То се није подударало са интересима
Лондона, чија политика је вођена у циљу одржавања
Османског царства. Њихови интереси ишли су ка
сузбијању сваког непријатеља у Европи. Њихове везе
са Турском појачане су након потписивања трговачког
уговора 1861. године, о чему је наредне године
министар вањских послова Џон Расел извјестио
руског министра Горчакова. Исто, 10-13.
65 Savremeni svet, 41-47.
66 Британски путници, 12-13.
67 Од XVI до XIX вијека написана су четири путописа
о Босни и Херцеговини. У XIX вијеку повећава се број
писаца који су свједочили о стању у покрајинама у
периоду прије доласка Омер-паше Латаса, али и о
стању у земљи за вријеме његовог присуства. Поред
горе наведених, издвајамо путописе Вилкинсона,
Пејна, Спенсера и Скина. Исто, 11-13.
Димитрије Живановић
власти.68 Устанак је постао масовнији када
су представници пљеваљског кадилука и
фочанског краја одбили да дају храну турској
војсци.69 Међутим, устанак је проузрокован
насиљем које су спроводили локални
управници, који су махом били некадашњи
сарадници Али-паше Ризванбеговића.
План турских власти да уклоне виђеније
људе у Херцеговини је убрзао избијање
устанка. Вође херцеговачког устанка су
намјеравале да прошире акцију изван
њихове области и да се поведе један
организованији покрет против Турака.
Пошто римокатолици нису жељели да се
придруже овом покрету, устанку је пришло
већином православно становништво
на простору источно од Требиња. Овај
устанак је вођен са прекидима од 1852.
до 1862. године и одвијао се у три фазе: 1.
1852−1853; 2. 1856−1859; 3. 1860−1862.70 Био
је проузрокован све већим тлачењем народа
од стране ага и бегова, као и Омер-пашиним
покушајем да изврши разоружавање на
том простору. Разоружавању је приступио
након што је утврдио да Црна Гора подстиче
херцеговачки народ на устанак.71 Латас је
страховао да би херцеговачки рат могао
да прерасте у јужнословенску револуцију
која би Русији дала могућност покретања
Источног питања.72 У то вријеме дошло
је до јачања угледа Црне Горе. Црногорски
владар Данило Петровић је у јуну 1852.
године именован за црногорског књаза од
стране руског цара Николе I.73 Аустрија и
Османско царство су у овом чину видјеле
јачање руског утицаја у Црној Гори, па су на
настојале да на сваки начин умање значај
Данилове кнежевске титуле. Тада је дошло
до јачања антитурског расположења у Црној
Гори. Борба против Турске је имала за циљ
стварање самосталне црногорске државе,
што је било могуће само у случају обједињења
ослободилачких акција у околини.
Црногорци су жељели да разграничe
границу са Турском, као што су то раније
68 Д. Берић, Устанак у Херцеговини 1852-1862, Београд
1994, 193.
69 Исто, 197-202.
70 М. Екмечић, нав. дјело, 477.
71 G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1849-1853, 313.
72 Источно питање је питање подјеле османске тери-
торијалне баштине на Балканском полуострву и
Леванту.
73 Д. Микавица, Г. Васин, Н. Нинковић, Историја
Срба у Црној Гори 1496-1918, Нови Сад 2012, 187. Даље
у тексту Историја Срба у Црној Гори.
Јухорска чтенија
Мисија Омер-паше Латаса у јужнословенским крајевима
учинили са Аустријом, и на тај начин стекну
независност. Њихови планови су ишли ка
проширењу на област Херцеговине. Због
црногорске помоћи устаницима Омер-паша
је одлучио да поведе рат против Књажевине.
Турци су, да би спријечили аустријску помоћ
Црногорцима, поставили војне патроле
на сјеверној и западној граници Босне. Рат
са Црном Гором је вођен од 1852. до 1853.
године и у науци је познат као “Прва Омер-
пашина војна”.74 Повод за напад је било
заузимање турске тврђаве Жабљак 23. или
24. новембра 1852. године.75 Како су Аустрија
и Русија биле заинтересоване за дешавања
на Балкану, оне су послале своје делегације
у Цариград. Обје стране су покушале да
зауставе Латасову акцију у Црној Гори.
Порта је издала опширан подсјетник у којем
су се налазиле све доступне чињенице које
су доказивале право Османског царства на
црногорску област.76
Турска је концентрисала своје трупе у
Херцеговини и у околини Жабљака. Турци
су напали из правца Требиња, Никшића,
Бара и Подгорице. Омер-пашина војска је
бројала 33.400 војника, док је књаз Данило
располагао војском од 20.000 војника.77
Црногорском војском је командовао
Данилов брат Мирко Петровић и војвода
Новица Церовић. Румелијски сераскер је
планирао да се османске трупе састану код
Спужа одакле је требао бити спроведен
заједнички напад на Цетиње. У овом походу
генерал Дервиш-паша је 16. јануара 1853.
године заузео Грахово, а остале турске трупе
су продрле у Црмничку нахију и наставиле
су борбе код Лимљана, Глувог Дола и Годиња
напредујући тако до Ријеке Црнојевића.78
Турци су потиснути од Спужа, па је Омер-
паша прешао на пустошење Подгорице
и љешанске нахије. Он је потом послао
понуду црногорским великашима да му се
предају. Понудио им је вјерску слободу и
локалну аутономију, али уз редовно плаћање
пореза Османском царству. Да би спријечио
евентуални пораз, књаз Данило обратио се
представницима великих сила за помоћ. За
вријеме црногорско-турског рата Аустрија
је упутила свог посланика са специјалним
задатком у Цариград. У Босни је дошло до
74 Р. Јовановић, Црна Гора 1851-1878, у: Историја
српског народа V-1, Београд 1994, 427-428.
75 Исто.
76 G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1849-1853, 316.
77 Историја Срба у Црној Гори, 188.
78 Исто, 189.
Јухорска чтенија
267
новог незадовољства народа. Уведени су
нови порези чије је прикупљање извршено у
сврху помагања турске војске у рату са Црном
Гором. Жалбе хришћана на злоупотребе
османских управника биле су учесталије за
вријеме Лајнингенове дипломатске мисије у
пријестоници Османског царства.79
Дипломата Лајнинген је допутовао у
Цариград 30. јануара 1853. године.80 Тамо
се састао са турском владом и султаном.
Основни циљ његовог путовања је био да
расправи многа питања која су годинама
остала неразјашњења по питању односа
ове двије државе. Аустрију је првенствено
забрињавало то што су Турци концентрисали
већи дио војске на аустријско - турској
граници. Спорно је било и то што Турци
нису испунили ранији договор према којем
су требали да испоруче аустријске бјегунце
властима у Бечу. Лајнинген је упозорио
Порту да постоји опасност да пољски
и мађарски револуционари, којима су
турске власти у Босни пружили уточиште,
изазову револуцију против Османске
државе.81 Такав развој догађаја би ишао на
руку европским завјереницима. Међутим,
већина аустријских поданика бјегунаца је
била уврштена у султанову војску, те су
махом били распоређени на аустријско -
турској граници. Аустријски представници
су упутили оптужбу Турцима да су у напад
на Црну Гору позивали као у “свети рат”,
што су Турци одбацили. Порти се није
могло оспорити настојање да угуши побуну
у својој побуњеној провинцији.82 Прије
почетка рата Турци су издали прокламацију
Црној Гори у којој су гарантовали потпуну
слободу вјероиповијести и успостављање
одређене аутономије у складу са интересима
Османског царства.
Преговори су вођени око питања
енклава Клека и Суторине, те око уступања
трговачких повластица Аустрији на тлу
Босне и Херцеговине.83 Преговори су
били испуњени напетошћу, јер ниједна
страна није жељела да попусти. Требало
би напоменути да је руски посланик од
почетка подржавао Лајнингена у овим
преговорима. Чак су и представници
Енглеске и Француске, који су у почетку
били на страни султана, прешли на његову
79 G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1849-1853, 401-406.
80 Исто, 352.
81 Исто, 350.
82 Исто, 353.
83 Исто, 317.
268
страну. До договора је дошло 15. фебруара
1853. године.84 Турске власти су пристале
на обустављање рата и повлачење војске из
Црне Горе. Такође је утврђено обештећење
за испоручивање аустријских пребјега и
обећано је побољшање положаја хришћана
у земљи. Међутим, питање енклава Клека
и Суторине је остало непромјењено.
Расправљањем овог питања Аустрија је
издејствовала ограничење турске сфере на
Клек и Суторину. Тако је престала да постоји
опасност да се код Далмације појаве турски,
енглески, француски или италијански
бродови који су могли да угрозе аустријску
трговину са Босном, Херцеговином и Црном
Гором. Такође, интервенцијом за прекидом
турског напада на Црну Гору Аустрија је
добила наклоност хришћана у Црној Гори,
Херцеговини, Босни и Србији. По окончању
преговора у Цариграду и повлачењу
султанове војске из Цариграда босански
валија Хуршид-паша је прочитао ферман
о једнакости муслимана и хришћана.
На тај начин османска власт је спровела
дио договора склопљеног са аустријским
представником. Како је интервенција
страних сила код Порте уродила плодом,
спријечен је могући договор између Латаса
и црногорских великаша, а самим тим
спријечен је и пораз Црне Горе.
Након окончања ратних сукоба у току
1853. године можемо рећи да је антитурски
покрет јужнословенских народа пао у други
план. У том периоду дошло је до највеће
кризе у оквиру устанка у Херцеговини.
Разлог проналазимо у томе што су велике
силе биле заокупљене дешавањима у
Кримском рату. Дошло је до смиривања
најзначајнијих устаничких центара, као што
су Зупци, област Никшића, Бањана, Пиве
и Дробњака.85 По окончању Кримског рата
турска управа је све одлучније спроводила
прикупљање пореза и регрутовање
војника на тлу Босне и Херцеговине. При
прикупљању пореза и даље су се јављале
одређене злоупотребе. Од 1856. године све
већег учешћа у херцеговачкој побуни узео
је пушкар из Требиња Лука Вукаловић.86
До обнове устанка је дошло у децембру
1857. године, али због недостатка извора не
можемо са сигурношћу рећи како је до тога
84 G. Šljivo, нав. дјело, 368.
85 Д. Берић, нав. дјело, 303.
86 Устанци и препород, 99-102.
Димитрије Живановић
дошло.87 Устаници су планирали да у побуну
укључе и римокатоличко становништво.
Иако су били незадовољни, они нису узели
већег учешћа у покрету.88 Аустрија је преко
босанских фратара, које је финансирала,
успоставила контролу над римокатолицима
у Босни и Херцеговини.89 Преко босанских
фратара бечка влада је одговарала
римокатолике да учествују у устанку против
турске власти. У току 1857. године устанак
је преображен са герилског рата на покрет
масовнијег устанка, што је турска влада
искористила да објави свети рат против
устаника.90 Упућено против оживљавања
устанка али и против муслиманских
сељака који су се опирали порезима. Након
обнављања устанка Лука Вукаловић је
поразио Турке на Ораховцу. Уз помоћ Црне
Горе устаници су побједили и код Грахова
1858. године. Како је углед Црне Горе све више
растао, тако је расла жеља Херцеговаца да се
укључе у састав будуће црногорске државе.
Књаз Данило је именовао Вукаловића за
војводу Зубаца, Драчевице и Крушевице,
те му је дао за право да прикупља порезе и
поставља главаре.91 Године 1857. је избила
је буна у Посавини, која је у науци позната
као буна проте Стевана Аврамовића или
буна хаџи-Петка Јагодића, а идуће 1858.
године избила је Пецијина буна у Крајини.92
У оквиру наставка црногорско-турских
сукоба војвода Мирко Петровић је извојевао
значајну побједу у бици на Граховцу у мају
1858. године.93 Од 1860. године почела је
посљедња фаза устанка у Херцеговини.
Овај период завршио се новим црногорско-
турским ратом, који је уједно био и
посљедњи поход Омер-паше против Црне
Горе. Године 1860. дошло је до промјене
на пријестољу Црне Горе. Књаз Данило
Петровић је убијен од стране црногорског
емигранта Тодора Кадића 31. јула 1860.
године,94 а је наслиједио га је син његовог
брата Мирка Никола Петровић Његош. Све
конце у држави држао је заправо војвода
87 Претпоставља се да је устанак обновљен због
насиља над становништвом при скупљању пореза. Д.
Т. Батаковић, нав. дјело, 204. Д. Берић, нав. дјело, 426.
88 Исто, 427.
89 Исто, 303-305.
90 Исто, 426-427.
91 М. Екмечић, нав. дјело, 478.
92 Д. Т. Батаковић, нав. дјело, 204; F. Slipičević, нав.
дјело, 114-116.
93 Р. Јовановић, нав. дјело, 434-436.
94 Историја Срба у Црној Гори, 199.
Јухорска чтенија
Мисија Омер-паше Латаса у јужнословенским крајевима
Мирко Петровић. Он и његов син су се
залагали за државну самосталност и добре
везе са Русијом.95 Због подржавања устанка у
Херцеговини Русија није жељела да подржи
Црну Гору. Руски државни врх је сматрао
да опште околности нису повољне за даљи
рат устаника са Турском.96 Црногорска
антитурска политика се темељила на жељи
Херцеговаца и Црногораца за уједињењем
у јединствену државу са књазом на челу.97
Аустрији нису одговарале тежње ових народа
за ослобођењем, јер им је више одговарало
нестабилно и задужено Османско царство.
Српска и црногорска делегација су
размјениле посјете с циљем да се постигне
договор око узајамне помоћи у оружју и
осталом ратном материјалу.98 Међутим,
на препоруку руске власти кнез Михаило
Обреновић је одустао од помоћи Црној
Гори. Турске власти су одлучиле да коначно
угуше херцеговачки покрет, па је Омер-
паша 1861. године упутио прокламацију
устаницима који су се налазили у Мостару.
Била им је понуђено добијње аутономије,
амнестија за све учеснике у устанку, као
и могућност да порез скупљају домаће
локалне старјешине.99 Устаници су потом
сачинили одговор у манастиру Косијереву,
према којем су одбили понуђене услове.
То су урадили због тога што су Латасовим
ултиматумом привилегије херцеговачког
народа су биле умањене. Такође, Херцеговци
су захтјевали сједињење са Црном Гором,
обнову порушених богомоља, те да им се
уступи право да бирају свог владику.100
Латас је упутио Црногорцима ултиматум у
којем је тражио да се не уплићу у устанак
у Херцеговини. На тај начин је желио да
прекине подршку и ослаби моћ устаника.
Ратне операције Турске против Црне Горе
су започеле још у октобру 1861. године, али
се за почетак званичног рата узима 1862.
година. Сматра се да је те године Латас
повео напад, те да је располагао са око 50.000
војника и великим бројем нерегуларне
војске Арбанаса.101 Како бисмо имали јасну
слику о односима снага потребно је навести
да је црногорска војска бројала око 12.000
95 Исто.
96 Исто, 200.
97 Р. Пејић, нав. дјело, 356.
98 Историја Срба у Црној Гори, 200.
99 Исто.
100 М. Екмечић, нав. дјело, 480.
101 Историја Срба у Црној Гори, 204.
Јухорска чтенија
269
слабије обучених војника.102 Турска војска је
напала из правца Херцеговине, Подгорице
и долине Лима. Циљ султанове војске је
био да из долине Зете нападну црногорску
пријестоницу на Цетињу. Дервиш-паша је
предводио један дио војске, а за задатак је
имао да ослободи Никшић који су опсјели
Црногорци. Област Васојевића је била
изложена нападу Ферик Хусеин-паше.103
Врховни командант црногорске војске био
је књажев отац Мирко Петровић. Одред
Црногораца и Херцеговаца је предводио
Петар Вукотић, сјеверну област су бранили
Васојевићи и војвода Миљан Вуков Вешовић,
а војвода Новица Церовић је држао област
око Пљеваља.104 У почетку војних операција
Црногорци су имали значајнијих успјеха,
што је вјероватно довело до подизања
морала војника. Убрзо је дошло до прекида
сарадње између херцеговачког војводе Луке
Вукаловића и црногорског војводе Мирка
Петровића. Сматра се да је Вукаловић тежио
томе да буде равноправан са књажевим оцем.
Књаз Никола и његови људи су се уплашили
могућег осамостаљења Херцеговине, јер је у
том случају био угрожен план црногорских
власти о присаједињењу Херцеговине
Црној Гори. Тако је дошло до могућности
да центар српске државности, поред Црне
Горе и Србије, постане и Херцеговина.105
Вукаловић је сматрао да црногорска влада
не чини довољно за устанике, па је због
тога настојао да се без помоћи са стране
избори за слободу своје области. Због
Вукаловићевих аутономистичких тежњи
књаз Никола је донио одлуку о његовој
смјени, а за нове управнике у Херцеговини
поставио је Петра Матановића и Нићифора
Дучића. Сматра се да су ови сукоби између
црногорског и устаничког врха ишли на
штету како устаника, тако и црногорског
народа.106 Османска управа је одлучила да
спроведе низ мјера потребних за гушење
устанка у Херцеговини. Сам покрет против
турске власти на овом простору је почео
да слаби. До јењавања устанка је дошло
након што су Турци почели да затварају
устаничке вође. Пошто су биле заплашене,
устанички прваци су дошли у Мостар гдје
су повели разговор о склапању мира. Тако
су се у јавиле различите фракције чиме је
102 Исто.
103 Исто.
104 Р. Јовановић, нав. дјело, 437-438.
105 М. Екмечић, нав. дјело, 481.
106 Историја Срба у Црној Гори, 203-204.
270
разбијено јединство антитурског покрета
у Херцеговини. Устаничко вођство се
подијелило у двије групе. Прва група, коју
је предводио Лука Вукаловић, је заступала
политику помирења са Турцима. Другу групу
предводио је гатачки кнез Богдан Зимоњић
и она је служила као продужена рука књаза
Николе и војводе Мирка.107 Војвода Лука
Вукаловић је почео преговоре са Турцима
у септембру 1862. године у Дубровнику.108
У тим преговорима су као посредници
учествовали аустријски окружни капетан
Решетар и енглески конзул. Након што је
исказао оданост турском султану Абдул
Азизу и турској управи на простору Босне
и Херцеговине Вукаловић је именован за
војводу у источној Херцеговини. Добио је
рјешење о амнестији устаника од Таре до
мора, као и право да организује 500 стражара
за чување границе са Црном Гором.109 Потом
је Херцеговина била ослобођена пореза у
наредних пет година, а поред тога добили су
још неке пореске олакшице.110
Док је однос устаника и Турака ишао ка
помирењу, црногорско-турски рат је пошао у
сасвим другом правцу. Црногорска војска је
остварила мање успјехе на бојном пољу, што
није нагнало турску војску да одустане од
похода. Доласком у долину Зете напредовање
турске војске ка Цетињу је ишло по плану.
Турске трупе су спроводиле страшан терор
међу домаћим становништвом. Паљене су
куће, цркве, виногради, гробља су рушена,
а стока је убијана. Од јула до августа мјесеца
водиле су се одлучујуће борбе око Ријеке
Црнојевића у којима су Турци имали
више успјеха. На књажев позив у помоћ су
пришли херцеговачки великаши. Међутим,
било је јасно да је снага турске војске далеко
већа него што је херцеговачко-црногорска
страна могла замислити. За разлику од првог
Латасовог рата против Црне Горе из 1852/3.
године, овај други напад је озбиљно угрозио
пријестоницу на Цетињу и запријетио
је коначним сломом црногорске државе.
Због тога је књаз Никола након пораза на
Метеризима упутио позив у помоћ великим
силама.111 На интервенцију руске, аустријске,
француске и пруске дипломатије почели су
преговори са великим везиром Али-пашом.
Турска власт је Црногорцима понудила
107 Д. Берић, нав. дјело, 959.
108 Исто, 944.
109 фИсто.
110 М. Екмечић, нав. дјело, 481-482.
111 Историја Срба у Црној Гори, 206-207.
Димитрије Живановић
мировни уговор који се састојао из дванаест
тачака.112 С овим уговором није дошло
до окончања турско-црногорског рата.
Наиме, црногорска влада је одуговлачила
са потписивањем мира. Велики војвода
Мирко Петровић се обрео на бечком
двору у циљу постизања што бољих услова
за Црну Гору. Средином фебруара 1863.
године црногорска делегација је боравила
код Порте. Њен захтјев је био да се не граде
путеви и карауле, односно пограничне
стражарнице, дуж граница Црне Горе, те да
се формира посебна комисија за утврђивање
истих.113 Под притиском аустријских и
руских дипломата велики везир и султан
су пристали на те захтјеве, али под условом
да књаз гарантује безбједност путовања
турској војсци кроз његову земљу. На тај
начин Црна Гора је добила статус који јој
је омогућио ширење утицаја на околину.
Убрзо је дошло до прекида примирја између
херцеговачког војводе Луке Вукаловића
и османских власти. Када су открили да
је војвода сарађивао са Русијом, Турци су
покушали да му одузму чин војводе источне
Херцеговине. Потом је Вукаловић покушао
да обнови устанак, али како му то није пошло
за руком напустио је територију Османског
царства. Занимљиво је да је током врхунца
борбе против Турака Вукаловић често
упоређиван са италијанским борцем за
уједињење Гарибалдијем.114 Пребјегао је у
Русију, гдје је касније и преминуо.115
Закључак. Почетком XIX вијека про-
стор Босне и Херцеговине је био потресен
честим побунама против турске власти.
Спровођење реформи је, умјесто да модер-
низује Османско царство, довело до почет-
ка сламања његове моћи. Социјална криза и
чести устанци који су потресали наше про-
сторе су кулминирали средином XIX вије-
ка. Као што смо видјели из приложеног тур-
ска управа на Балкану је у великој мјери би-
ла уздрмана и ослабљена. Султан и Порта су
покушали да честом смјеном везира сузбију
незадовољство код босанско-херцеговач-
ких сељака и племића. Како им то није пош-
ло за руком, турска власт је повјерила тај за-
датак једном од најспособнијих војсковођа
у Османском царству. Ситуација је била ви-
ше него идеална за наступање румелијског
сераскера. С обзиром да је поријеклом био
112 Исто.
113 Р. Јовановић, нав. дјело, 438-439.
114 Д. Т. Батаковић, нав. дјело, 206.
115 Р. Пејић, нав. дјело, 354-356.
Јухорска чтенија
Мисија Омер-паше Латаса у јужнословенским крајевима
Србин, Латас је одлично познавао прилике
на нашим просторима. За разлику од својих
претходника он је познавао домаћи језик,
што му је омогућило да активно учествује
и прати сва дешавања у Босни. Сматрамо
да је Латасова жеља за доказивањем у вели-
кој мјери утицала на његов успјех прили-
ком сређивања стања у овом пограничном
дијелу Османског царства. Та жеља за дока-
зивањем је била подстакнута из тог разло-
га што је као потурчењак Михаило «Мића»
Латас увијек био под будним оком државног
врха.
Може се закључити да је његова ми-
сија од 1850. до 1852. године била успјешна,
јер су реформе наметнуте од стране државе
биле коначно спроведене на простору Бос-
не и Херцеговине. Када је ријеч о црногорс-
ко-турским ратовима сматрамо да је Омер-
пашин посао остао недовршен. На основу
Латасових ранијих војних успјеха, па и на-
чина на који се обрачунао са босанским бе-
говатом, претпостављамо да би његови по-
ходи на Књажевину били окончани њеним
поразом. Међутим, до тога није дошло за-
хваљујући уплитању великих сила које су
зарад својих интереса штитиле првенствено
простор Балкана, па су самим тим пружи-
ле заштиту и Црној Гори. Из ових дешавања
Књажевина је као тековину стекла један вид
аутономије, што је свакако послужило као
темељ за званично признавање државне не-
зависности на Берлинском конгресу 1878.
године.
Догађаји који су се одиграли на
простору Босне, Херцеговине и Црне Горе
су оснажили антитурско расположење на
простору цјелокупног Балкана. Устаничко
расположење није јењавало управо из тог
разлога што је власт наставила са тлачењем
сељака и злоупотребом положаја. Чести
устанци против турске управе на наведеним
просторима су значајно ослабили моћ
Османског царства и послужили су као
својеврстан увод у почетак Велике источне
кризе (1875-1878).
Јухорска чтенија
271
ИЗВОРИ
• Збирка извора, Британски путници
о Босни и Херцеговини у посљедњим
деценијама XIX вијека (изабрао, приредио и
уводни текст написао Радован Субић), Бања
Лука 2019.
ЛИТЕРАТУРА
• Ч. Антић, Н. Кецмановић, Устанци и
препород, у: Историја Републике Српске, треће
издање, Београд 2016, 89-117.
• Д. Т. Батаковић, Нова историја српског
народа, Београд 2000.
• Д. Берић, Устанак у Херцеговини 1852-
1862, Београд 1994.
• М. Екмечић, Српски народ у Турској
од средине 19. века до 1878, у: Историја српског
народа V-1, Београд 1994, 449-526.
• Ilustrovana istorija sveta, I-IV, Četvrti tom,
Savremeni svet, stručni redaktori jugoslovenskog
izdanja M. Vojvodić, Đ. Stanković, Ljubljana 1983.
• H. Inaldžik, Osmansko carstvo klasično
doba 1300-1600, Beograd 2003.
• Р. Јовановић, Црна Гора 1851-1878, у:
Историја српског народа V-1, Београд 1994, 425-
446.
• Д. Микавица, Г. Васин, Н. Нинковић,
Историја Срба у Црној Гори 1496-1918, Нови Сад
2012.
• Р. Пејић, Основи опште и националне
историје, Бања Лука 2008.
• В. Поповић, Аграрно питање у Босни
и турски нереди за време реформног режима
Абдул-Меџида (1839−1861), Београд 1949.
• F. Slipičević, Istorija naroda Socijalističke
Federativne Republike Jugoslavije sa osnovima opšte
istorije, II dio, Novi vijek (od 1789. do 1918. godine),
Sarajevo 1964.
• A. Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom
jeziku, Sarajevo 1966.
• G. Šljivo, Omer-paša Latas u Bosni i
Hercegovini 1850-1852, Sarajevo 1977.
• G. Šljivo, Bosna i Hercegovina 1849-1853,
Banja Luka 1990.
272 Димитрије Живановић

Summary

The mission of Omer Pasha Latas in South Slavic regions

The author displays the condition in Bosnia and Herzegovina, as a part of Ottoman Empire, in
XIX century. The leaders of the empire saw that the changes in this country were essential, therefore
the process of modernisation was introduced. This also meant that there was a loss of specific
privileges of Muslims on the land of Bosnia and Herzegovina, which is why their opposition to
the modernisation was greater. The life and role of Omer Pasha in the implementation of reforms
and the suppression of rebellions in Bosnia and Herzegovina and Montenegro in the second half
of XIX century is analysed.

Јухорска чтенија