Воздвижење Часног Крста – Крстовдан

Крст је сила и знамење крст је спасење.

За нас православне хришћане, крст јесте сила којом се боримо против нечистих
духова. Крст је знамење нашега спасења и преко крста Господ је спасао људски род и,
као што Јустин Ћелијски каже, избавио га од три вековна непријатеља – греха, смрти и
ђавола.
О празнику који се зове Воздвижење (Уздизања) Часнога Крста говоре нам два
догађаја из IV века. Наиме, мајка Св. Цара Константина, Св. Јелена је пожелела да
пронађе крст на коме је распет наш Спаситељ. Међутим, прошло је много година,
много векова и нико није знао где се тај крст налази нити шта се десило са тим местом
које се звало Голгота. Међутим, каже предање, да је о том месту, сигурно преко
усменог предања, знао неки Јудејац који се звао Јуда. Онда га је блажена Јелена
приморала да он каже где се то место налази. Наравно, он је то место открио и на том
месту Голготе, као што у Јеванђељу стоји, распета су тројица. Поред Господа Исуса
Христа распета су и тројица разбојника, тако да су војници који су копали то место
пронашли три крста. Док су били у недоумици који од та три крста је Господњи крст,
каже предање, да је ту прошла поворка са покојником. Патријарх Макарије је
предложио да они поставе крст на покојника и ако се буде десило чудо, да покојник
васкрсне, онда ће се заиста пројавити сила Божија кроз Господњи крст, то се и десило.
Пошто су положили Господњи крст на покојника, он је васкрсао и тада је крст
Господњи уздигнут и сав народ је певао Господе помилуј! То је, дакле, прво,
Воздвижење Часног Крста.
Наступила је ера Св. Цара Константина, потом и других византијских царева
који су били благонаклони према Цркви и крст је био изузетно поштован, као света
реликвија, као оно преко чега је нама дошло спасење.
Међутим, у VII веку, када су Персијанци напали источне патријаршије, између
осталог и Јерусалим, они су похарали све оно што су могли да похарају, ништа им није
био свето, јер су били иноверни. Они су заробили патријарха, а поред тога, отели су и
Часни Крст Господњи и однели га у Персију. Он је тамо био 14 година.
Захваљујући благочестивом цару Ираклију, Крст Господњи је враћен. Приликом
тог догађаја, опет се десило једно указање које је открило како и на који начин се
приступа Крсту Господњем, јер сам Господ је скрушено вођен и Он је понизно одведен
на Голготу, тамо је страдао и био распет за нас. Дакле, цар Ираклије је пожелео, када је
већ вратио Крст Господњи у Јерусалим, да га онако свечано унесе у Јерусалим обучен
у најсвечаније царске одоре које су у то време постојале, ставивши круну и остале
инсигније. Међутим, десило се чудо, да он није могао тако да понесе Крст Господњи и
да га унесе у Јерусалим. Онда је патријарх предложио, да пошто је Господ смирено и
скрушено носио Крст Господњи и страдања свих нас људи, да цар са себе скине све те
инсигније и да као слуга Божији, рекли бисмо као обичан човек, уђе у Јерусалим и
унесе Крст Господњи. Када је цар послушао патријархов савет, заиста се то и десило.
То је указало да на Крстовдан треба бити скрушен и смирен, а свакако треба и постити,
као што се то и сада чини, уочи Богојављења када прослављамо Крстовдан и када
прослављамо Воздвижење Часног Крста, Црква је устројила строг пост.
Сам Крст Господњи у православној Цркви је заиста сила против непријатеља.
Свети оци кажу да сваки човек, када рашити своје руке, образује крст. У исто време,
оци тумаче, како је Господ који је распет на крсту помирио својим распећем, а потом и
васкрсењем, небо и земљу, а потом и Бога са људима, а и људе међусобно. На који
начин? Ако погледамо Крст Господњи, он заиста има ону вертикалу која повезује Бога
и човека, а има и ову хоризонталу, јер Господ је, раширивши руке, помирио све људе и
свима нама је даровао опроштај. Зато користимо Крст Господњи, њему се клањамо и
Његово Васкрсење, Васкрсење Христово преко Крста певамо и славимо.