Из прошлости мога краја

Живимо у времену у ком смо затрпани гомилама разних информација, заузети освајањем
нових свемоћних технологија, а опет се често осетимо неиспуњени, изгубљени и празни.
Идемо ка будућности, а сасвим смо заборављамо оно без чега не смемо кренути у том
правцу. То је свест о прошлости. Можда звучи необично, али људи који не познају
прошлост и не поштују је, тешко да могу имати светлу будућност. Читајући давне приче о
нашим великанима Пупину и Тесли, схватила сам, да су упркос свету ког су освојили,
целог живота, у срцу, носили свој крај, своју веру и традицију и одатле проналазили снагу
и инсипрацију за своје чудесно стваралаштво.
Исту, ту чаробну привилегију имам и ја, имамо је сви ми. Окренимо се око себе,
ослушнимо наше мудре баке и деке, присетимо се дивних легенди и предања из нашег
краја, удахнимо мирис тамјана који нас кади још од почетка 14.века, осетимо занос наше
народне игре и лепоту шумадијске ношње, нека нас понесе дух наше магичне епске
поеуије, мирис космајског ваздуха и раскошних воћњака. Пустимо нека нас води јуначки
дух нашег великог војводе Јанка Катића, оснажимо родољубље, пођимо стопама наших
честитих предака и сазнајмо ко смо и осетимо понос због свог порекла. Тада ћемо лакше
схватити куда и како треба да идемо и како да савладавамо лавиринте модерног времена.
Можда многи сумњају у нас нладе, зиву нас „миленијалци“, мисле да смо површни, да се
разумемо само у нове технологије и трендове, да смо заборавили битне и суштинске
вредности. Често се проналазимо у стиховима нашег песника Ракића:
„Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила уападњачка река,
И да нам се душе опасности плаше“.
Моје срце одбија овакве „оптужбе“. Осећам и знам да смо, ипак достојни потомци својих
предака, и да поносни на своју прошлост, дигнутог чела, гледамо у будућност!

Шифра: завичај 115