Морал и рак у Индији

Морал и рак у Индији су иле „дарме”, животна правила за сваког човека одређеног његовом
кастом. Бити Хиндус није толико значило прихватање вере, колико заузимање места у кастинском
систему и прихватање „дарме”, или дужности које су иле везане за то место древном традицијом и
правилима. Свако место имало је своје о авезе, своја ограничења и своја права; са њима и унутар
њих по ожни Хиндус и водио свој живот, проналазећи у њему одређено задовољство у рутини, не
размишљајући никада да пређе у другу касту. Ово схватање морала је толико старо, да је чак и данас
свим Хиндусима тешко, а већини и немогуће, да мисле о се и другачије сем као о припадницима
одређених касти, које воде и о авезују њихова правила. Уз своју „дарму”, свака хиндуска каста
признаје општу „дарму” или дужност која о авезује све касте, а углавном подразумева поштовање
рамана и о ожавање крава.

Садржај
Брак и дужности
Односи између мужа и жене
Свадбене церемоније
Референце
Спољашње везе

Брак и дужности
Следећа дужност је рађање деце. „Једино онда је човек
савршен”, каже Кодекс Ману. Не само што су деца ила
економско о ез еђење за своје родитеље, јер је ило природно Индијски Хинду бракови
да их издржавају у старости, већ су настављала праксу
домаћинства да о ожава своје претке, и да им повремено
приносе храну ез које и ови духови изгладнели. Зато у Индији није ило контроле рађања, а
а ортус се сматрао злочином равним у иству рамана. Дешавала су се у иства деце, али је то ио
изузеак; отац је ио срећан да има децу и поносан да их има много. Нежност старих према младима
је један од најлепших видова хиндуске цивилизације. Дете једва да се и родило, а родитељи и
почели да размишљају о његовом раку.

Брак је, у хиндуском систему, ио о авезан; неожењен човек ио је отпадник, ез друштвеног

положаја или важности, а продужено девичанство ило је срамота. Нити се рак препуштао хиру
индивидуалног из ора или романтичној љу ави; он је ио од животног значаја за друштво и расу, и
није се могао са сигурношћу поверити кратковидој страсти или случајним околностима; о авеза
родитеља је ила да га уговоре пре него што и сексуална грозница имала времена да у рза
склапање заједнице осуђене, према хиндуском веровању, на разочарење и горчину. Ману је рак
називао склапањем заједнице према о остраној жељи и жигосао их као рођене из жеље; иле су
дозвољене, али тешко да су иле вредне поштовања. Рано сазревање код Хиндуса, где девојчица од
дванаест година изгледа као четрнаестгодишња или петнаестгодишња девојчица у Америци,
стварало је тежак морални и друштвени про лем. Да ли да се рак уговори тако да се поклопи са
сексуалним сазревањем или да се одложи, као у Америци, док мушкарац не стекне економску
зрелост? Прво решење очигледно сла и снагу нације, прекомерно у рзавајући раст становништва и
жртвујући жену готово у целости репродукцији; друго решење не решава про лем неприродног

одлагања, сексуалне фрустрације, проституције и венеричних олести. Хиндус је ирао дечји рак
као мање зло и покушао да у лажи његове опасности увођењем, између рака и његовог
конзумирања, периода у коме је невеста до пу ертета остајала са својим родитељима. О ичај је ио
стар и стога свет; он је имао корен у жељи да се спречи рак између касти з ог пролазне сексуалне
привлачности; а касније га је охра ривала чињеница да је, иначе немилосрдним муслиманским
завојевачима, вера пречила да удате жене одводе у ропство; коначно је до ио строги о лик з ог
одлучности родитеља да заштите девојчицу од еротских нагона мушкарца.

Дечји ракови су представљали аријеру за пред рачне односе, а строге верске одред е коришћене за
усађивање женске верности учиниле су прељу у далеко тежом и ређом него у Европи или Америци.

Односи између мужа и жене

Законом је одређено да кроз цео живот жена мора ити под туторством, најпре свог оца, потом свог
мужа, и напослетку свог сина. Напољу је ишла иза њега, а он јој се ретко о раћао. Од ње се
очекивало да покаже своју оданост рзом услугом, припремом о рока, једући након што и они
завршили храну преосталу после мужа и синова, и пригрливши мужевљеве ноге у кревету. По
Кодексу Ману, жена мора да служи мужа као господара и да му никада не задаје муке. Жене у
Индији су до ијале о разовање само ако су имале висок положај или иле проститутке у храму.

Умеће читања сматрало се за жену нечим неприкладним: њена власт над мушкарцем тиме није
до ијала ништа, а њена привлачност и се тиме смањила. По Кодексу Ману, три осо е нису иле
погодне да поседују имовину: жена, син и ро ; штогод и зарадили постајало је власништво
њиховог господара. Жена је, међутим, могла да сматра својом имовином мираз и дарове које је
примила на венчању; а мајка принца могла је да влада у његово име за његове малолетности. Муж је
могао да се разведе од жене з ог порочности; жена није могла да се разведе од мужа ни по ком
основу. Жена која и пила, или се раз олела, или се унила, или ила расипна, или свадљива, могла
се у свако време заменити (иако не и од ње развести). Делови Кодекса заговарају просвећену лагост
према жени. Иако жена није могла да влада као жена, могла је да влада као мајка; највећа рига и
поштовање указивало се мајци са много деце.[1]

О ичај да се удовица спали заједно са мртвим мужем такође је увезен у Индију. Херодот описује да
су га практиковали стари Скити и Трачани; ако му се може веровати, жене Трачана су се ориле за
привилегију да их закољу на мужевљевом гро у. Вероватно да се овај ритуал развио из готово
свеприсутног примитивног о ичаја жртвовања једне или више жена или конку ина принца или
имућног мушкарца, заједно са његовим ро овима и другом имовином, како и се о њему ринули у
загро ном животу. Жртва се приносила спаљивањем жене у јами или, међу Телугусима на југу,
спаљивањем живе жене. Стра оа говори да је сати ио распрострањен у Индији у време Александра
и да је пенџа ско племе Катхеј увело сати као закон да и се спречило да жене трују своје мужеве.
Ману ову праксу не помиње. Брамани су му се најпре противили, потом су га прихватили и коначно
му дали верски лагослов тумачећи га као сим ол вечности рака: када се једном жена уда за
мушкарца она заувек остаје његова и придружује му се у каснијим животима.

Свад ене церемоније

Свад е у Индији варирају у зависности од региона, религије, заједнице и личних склоности
младенка и младожење. У Индији су то свечане прилике, а у већини случајева славе се широким
украсима, ојама, музиком, плесом, костимима и о редима који зависе од заједнице, региона и
религије младенке и младожење, као и од њихових склоности.Индија слави око 10 милиона венчања
годишње, од чега је око 80% хиндуистичких венчања. Иако у хиндуизму постоји много ритуала,
„vivaah” (венчање) је најопсежнији лични ритуал који Хинду одрасла осо а предузима у свом
животу.[2]

Референце
1. Дјурант, Вил. Источне цивилизације. Медија центар Одбрана. стр. 61—63. ISBN 978-86-
331-1391-5.
2. Pandey, Rajbali (1969). Hindu Saṁskāras: Socio-religious Study of the Hindu Sacraments.
стр. 153—233. ISBN 978-81-208-0396-1.

Спољашње везе
Девет типова бракова у Индији (https://www.oyorooms.com/blog/explore-9-types-marriages-i
ndia/)(на језику: енглески)
Индијски бракови (http://www.sights-and-culture.com/India/India-reflections-2.html) (на језику:
енглески)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Морал_и_брак_у_Индији&oldid=22864904”

Датум и време последње измене странице: 28. јануар 2020. у 05:22

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.