ANDRIJA ČOLAK - AGONIJA JUGOSLAVIJE (BELEŠKE)

UVODNE NAPOMENE

-Andrija Čolak je bio savetnik za medije u Predsedništvu CK SKJ od oktobra 1985. do

maja 1990. godine. U svoj dnevnik zapisivao je događaje kojima je lično prisustvovao i
učestvovao. Ovo nisu stenografske beleške niti zapisnici sa sednica, već dnevnički zapisi.
Posle određenih peripetija, knjiga je konačno doživela svoje izdanje 2017. godine.

PROLOG - KAKO JE UPALJEN JUGOSLOVENSKI FITILJ

Predigra

-Početkom 1988. godine najveći izazovi za srpskog političara Slobodana Miloševića

dolazili su iz Slovenije. Tamo su zahtevali radikalne političke i ekonomske reforme i
prilagođavanje jugoslovenskog federalizma novom vremenu. Osim srpskog nacionalizma, kao
najveća kočnica tih reformi, po slovenačkim shvatanjima, označavana je i Jugoslovenska
narodna armija.

-Londonski Tajms je tih dana pisao da su Jugosloveni „do sada odoleli iskušenju da
odgovore [na radničke nemire i hronični nacionalizam] razbijanjem pažljivo izbalansirane
federativne strukture koju im je ostavio Tito”. Tajms takođe upozorava: „Jedna od
neprihvatljivih istina za današnju Jugoslaviju jeste da popuštanje napetosti između Istoka i
Zapada umanjuje strateški značaj jedine nesvrstane zemlje u srcu Evrope“, jer „buduće
rušenje Titove balkanske kuće od karata više ne nosi pretnju pogubnih posledica za ostali deo
Evrope“. Bila su ključna sledeća pitanja: „Ko će jamčiti za svadljiva jugoslovenska plemena
kada jednom ruske trupe i tenkovi napuste istočnu Evropu? Ko će onda subvencionirati
neodgovornost jugoslovenskih plemenskih poglavica? Oni će možda morati uskoro da se
brinu za sebe“.

-Američki Biznis vik sredinom 1989. godine piše da „ekonomska reforma u Jugoslaviji
krči sebi put stvarajući sopstvenu političku dinamiku“ i da bi „Jugoslavija mogla biti prva
komunistička zemlja koja će sprovesti tako široke reforme“. To se odnosilo na vladu Ante
Markovića, ali američki list je upozorio: „Kako komunizam postaje sve labaviji, veća je

1
verovatnoća da bi suzdržavana nacionalistička osećanja mogla da eksplodiraju u politički
haos“.

-Tada je bilo aktuelno pitanje položaja Srba i Srbije i „zavera“ protiv njih. Filozof
Ljubomir Tadić oštro je kritikovao Miloševićevo okruženje ljudima „koji pripadaju
intelektualnom lumpenproletarijatu“, ali je tu mislio na marginalne političke ličnosti. Ipak, to
je bila prva javna prozivka srpskog rukovodstva, a Tadić je tada kritikovao i list Politika i
njenu rubriku Odjeci i reagovanja, pa se našao u toj rubrici kao predmet žestokih napada.

-Franjo Tuđman tražio je da Vjesnik objavljuje vesti o aktivnostima HDZ-a (Hrvatska

demokratska zajednica), iako je taj list finansirao Socijalistički savez. Tuđman je želeo da
razgovara sa glavnim urednikom, ali ovaj je otišao na „sastanak“, pa je tu bio njegov zamenik.
„I mi ćemo dati novac! Hajde, recite koliko košta jedna stranica u Vjesniku, mi ćemo platiti!“,
rekao je Tuđman. Na pitanje zamenika odakle im novac, Tuđman je odgovorio: „Od naše
prognane braće diljem svijeta“. Političari poput Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića su
takođe imali braću „diljem svijeta“, išli su u inostranstvo i odatle su se vraćali ili sa
vojvodskim titulama, ili sa prestolonaslednicima nepostojećeg srpskog prestola. Uz sve to, ni
džepovi im nisu bili prazni.

-Hrvati i Slovenci bili su najžešća opozicija srpskom rukovodstvu, što se pokazalo i na

sednicama Predsedništva CK SKJ koje su održavane svakog utorka, ali i drugim danima.
Nemački Velt piše: „Dok se svrgavanje celokupnog partijskog i republičkog rukovodstva u
Crnoj Gori i, naravno, Srbiji slavi kao pobeda naroda nad birokratijom, u Sloveniji i naročito
u Hrvatskoj primetna je zabrinutost i gotovo zaplašenost zbog pobede ulice“. List je naveo
mogućnost da Srbija pripoji „južne republike“ (uključuje tu i Bosnu i Hercegovinu), ali kao
još verovatniju varijantu je razmatrao odvajanje Srbije, Crne Gore i dve pokrajine i
prepuštanje Slovenije i Hrvatske „njihovoj sudbini“.

-Milan Kučan (Slovenija) i Stipe Šuvar (Hrvatska) bili su najveći Miloševićevi

oponenti. Sva trojica su se verbalno zalagali za reforme, ali dok je Kučan pod reformama
podrazumevao približavanje evropskoj demokratiji, Milošević se zalagao za reformu labave
federacije u čvršću asocijaciju, a Šuvar je sve karte bacio na reformu Saveza komunista u
modernu partiju koja može da razreši zamršeni jugoslovenski čvor.

-Verovalo se da su Kučan i Šuvar, kao deo „neprincipijelne koalicije“, zajednički

suprotstavljeni Miloševiću, ali se zaboravlja da su Šuvar i Milošević, sve dok Šuvar nije
postao predsednik Predsedništva, „zajednički“ napadali slovenački separatizam. Kučan je

2
uvek ostajao usamljen na mnogim sednicama Predsedništva pred naletom bespoštednih kritika
Miloševića i Šuvara. Šuvarova kritika Slovenaca je bila inspirisana stavovima iz armije i
boračkih krugova, dok se Milošević pozivao na stavove aktuelne srpske politike koja je
oslonac u armiji i među borcima koristila samo onda kada joj je to bilo potrebno.

-Milošević i Šuvar su bili saveznici (Srbija je glasala da Šuvar bude predsednik,

Slovenija protiv), ali je kasnije došlo do njihovog međusobnog sukoba. Čitav period od
januara do maja 1989. godine bio je u znaku gotovo svakodnevnih zahteva da se Šuvar smeni.
Kučan je kasnije bio u savezništvu sa Šuvarom protiv Miloševića, ali to nije uvek bilo po
Kučanovom ukusu: „Šuvar nije za predsednika. Svojeglav je i nikoga ne sluša. Zato i nisam
glasao za njega“. Zahlađenje odnosa između Miloševića i Šuvara usledilo je i zbog različitih
političkih shvatanja. Šuvar je bio Jugosloven i antinacionalista koji je smatrao da se kosovski
Albanci mogu integrisati u Jugoslaviju i da ih ne treba po svaku cenu i na silu stavljati pod
kapu Srbije. Za Miloševića, koji je svoj uspon ostvario upravo na pitanju Kosova, takav stav
predstavljao je pravu jeres.

-Milošević nije želeo da se sukobi sa Hrvatima i Slovencima i pokušavao je da izbegne

tu borbu po svaku cenu. Za to je već bilo kasno. Kučan je u tome na neki način uživao i voleo
je da priča dva otrovna vica na račun Miloševića. Poenta tih viceva je da su Gebels i Staljin
Miloševićevi šegrti. Na pitanje zašto ih nije ispričao i Miloševiću odgovorio je: „Jesam,
ispričao sam i njemu, ali on ih izgleda nije razumeo jer se uopšte nije nasmejao“. Na sednici
čiji se dnevni red odnosio na Šuvarov referat za XX sednicu CK SKJ, Šuvar je od strane Srba
označen kao glavni krivac za sve. Borba se prenosila na široki teren međurepubličkih odnosa.

-Predsednik Predsedništva SFRJ Raif Dizdarević ocenio je da je situacija u zemlji

krajnje kritična i da se zbog toga za XX sednicu preduzimaju posebne mere obezbeđenja, što
je značilo da vojska treba da blokira zgradu Savezne skupštine. Ova sednica nije prošla
zapaženo u domaćoj štampi, dok je svetska štampa zaključila da se radi o presudnom
trenutku. Naime, ova sednica označila je definitivan razlaz republičkih partijskih vrhuški i
bilo je jasno da tu povratka nema. Faktički, sednica je pokazala da nikome više nije stalo ni do
Jugoslavije ni do Saveza komunista.

-Londonski Tajms posle prvog dana rada XX sednice piše: „Srpskom bloku, kojem su
se pridružili i Makedonci, suprotstavlja se blok Hrvata, Slovenaca i bosanskih Muslimana, na
koje se oslanjaju Albanci sa Kosova. Nakon Miloševićeve ’pobede’ u Crnoj Gori postignuta
je približna ravnoteža u odnosu političkih snaga u najvišim organima države i partije...“. Kako

3
je naveo Gardijan: „Jugoslovenski komunisti danas se postrojavaju duž podele sever-jug, u
kojoj su severne, prosperitetnije republike Hrvatska i Slovenija zajedno, možda ne toliko u
podršci Stipi Šuvaru, koliko uplašene i suprotstavljene Slobodanu Miloševiću i manje
razvijenim regijama Srbije, Makedonije i Crne Gore“.

-Admiral JNA Petar Šimić, visoki partijski funkcioner, izjavio je „da će se pripadnici
JNA svim snagama i svim sredstvima suprotstaviti bilo kome ko hazardira sa tekovinama
NOB-a i socijalističke revolucije. Ako je neko već proglasio bitku za Jugoslaviju, ona se neće
voditi bez JNA“. Slovenac Stane Brovet, takođe admiral, pridružio se Šimiću, pa se činilo da
u armiji postoji jedinstvo. Rimska Republika piše: „Neprijateljstva su počela odmah, bez
mnogo popuštanja formalizmu. Šuvar je odbio da podnese ostavku i isključio mogućnost
održavanja vanrednog kongresa. Milošević mu je odgovorio preteći uličnim demonstracijama.
Veliki sukob u vrhu komunističke partije, verovatno najdramatičniji u istoriji zemlje, imao je
dakle agresivan i borben početak“.

-Ni upozorenja armije nisu prošla nezapaženo u inostranoj štampi. Londonski Dejli
telegraf je napisao: „Jugoslovenska armija dala je juče do znanja da je spremna da upotrebi
silu da bi sprečila da žestoka bitka za vlast i međunacionalni nemiri pocepaju zemlju“. Prema
Tajmsu: „Strah od građanskog rata oglasio se juče u Jugoslaviji, nakon što je jedan vojni vođa
rekao da armijske snage mogu biti upotrebljene da smire nacionalne nemire“. Nemački
Zidojče cajtung piše da „u političkoj borbi koja potresa zemlju JNA nije neutralna snaga koja
je zabrinuta za celinu, već je svojevrsna partija“. List dodaje sledeće: „Generalski kadar ima
kasnostaljinistički pečat, što je takođe zajedničko sa Miloševićem, samo što on uspeva dobro
da ga prikrije. Da armija izvrši udar, Jugoslavija bi na kratko vreme zapala u nepokretnost, a
zatim bi se raspala“. Nema sumnje da su strani novinari videli dalje od jugoslovenskih.

-U februaru 1989. godine Socijaldemokratski savez Slovenije je u Ljubljani objavio

programsku izjavu. U tom dokumentu je navedeno da će se Savez zalagati za parlamentarni
sistem u kome će moći da se kandiduju predstavnici raznih političkih stranaka, jer Savez ne
veruje u nestranačku demokratiju. Zagovarao je ukidanje koncepta integralnog
samoupravljanja i društvene svojine. Savez se zalagao i za puni suverenitet svim republikama,
uz labavo zajedništvo. Ipak, svaka pomisao na višepartijski sistem je tada bila proskribovana i
unapred osuđivana. Milan Kučan je jedini shvatio da dolaze nova vremena kojima se treba
prilagoditi i time je pokazao da je političar koji je umeo da gleda unapred.

4
 -Bilo je jasno da restauracija kapitalizma ne dolazi u obzir. Tada su zasedale tzv.
idejne komisije, ali njihov cilj nije bio da se pronađu novi putevi transformacije sklerotične
partije komunista, već prevashodno da se očuvaju stečene pozicije, makar i po cenu vraćanja
na staro i prevaziđeno. U tom pogledu najrevnosnija je bila Ideološka komisija GK SK
Beograda, na čijem je čelu bila Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića. Sednica
ove komisije održana je 7. februara 1989. godine i izazvala je veliku buru u javnosti. Na toj
sednici Mirjana Marković je između ostalog rekla: „Mitinzi su u ovom času uticajniji čak i od
Saveza komunista. Organizacija je u krizi, mitinzi su u naponu. Njihova mobilizatorska
sposobnost proističe iz činjenice što se na njima mogu rešiti aktuelni i krupni problemi“.
Štampa u Sloveniji i Hrvatskoj dočekala je stavove sa ove sednice kao otvorenu pretnju
demokratiji. Zagrebački Vjesnik je to nazvao „kineskim sindromom na domaći način“ i
upozorio da koncept izlaska iz krize koji nude komunisti Beograda „još jednom vodi u
balkanizaciju našeg prostora“. Ljubljansko Delo upozorava da je na toj sednici „definitivno
lansirana ideja o nekakvoj jugoslovenskoj kulturnoj revoluciji, tj. o velikom preuređenju
države prema uzoru potpunog bezakonja i prema receptu koji može da dovede samo do
terora“. S obzirom na to da je Mirjana Marković bila glavna govornica, komentator
ljubljanskog lista konstatuje da „verovatno nema nikakve sumnje da barem jedan od uzroka
leži u saznanju da u srpskom pokretu zapinje i da se od stagnacije (a time i od rasula) može da
zaštiti samo novom nasilnom politizacijom“.

-Ljubljanski list ipak ne gubi nadu i izražava verovanje da se „ova zbivanja još mogu
zaustaviti, pogotovo ako se jasno kaže šta je u današnjoj srpskoj politici. To je utoliko lakše
jer se fizionomija srpske kulturne revolucije zaista može posve razaznati: mase su krajnje
politizovane, legitimne institucije padaju, kod kadrovske obnove dolaze na površinu ljudi
najsumnjivijih moralnih i političkih kvaliteta...“. Vjesnik je napisao: „Nastavak političke
kampanje sada već definitivno svjedoči da je na djelu sukob između jedne agresivne političke
linije koju predvodi sadašnje rukovodstvo srpske partije i koja budući jugoslavenski identitet
vidi isključivo po mjeri vlastitih interesa i, s druge strane, političke linije koja prevladava na
bosansko-hercegovačkoj, hrvatskoj i slovenskoj sceni - upravo tim redosledom i tako
stupnjevanom odlučnošću - i koja sve otvorenije poručuje da, prvo, sukobe ne želi, ali da je u
slučaju njihova smišljena iznuđivanja takva Jugoslavija - ne zanima“. Autor komentara u
zagrebačkom listu bio je Hidajet Bišćević, kasnije jedan od vodećih Tuđmanovih
propagandista.

5
 -Francuski radio (RFI) nastojao je da u prikazu idejne sednice beogradskih komunista
bude što informativniji, ali u zaključku je sasvim jasan: „Ako ovo što je izložila beogradska
idejna komisija predstavlja ideološki kredo srpske partije, onda nema mnogo izgleda da se u
Jugoslaviji postigne stvarna saglasnost oko bilo koje od najavljenih reformi“. Iako je usledio
dosta miran period nakon XX sednice CK SKJ, strani analitičari su pokušali da odgovore na
pitanje šta se to dešava u Jugoslaviji i kako će se sve to završiti. Bečki Prese je pod naslovom
Kako je Jugoslavija mogla tako duboko da potone napisao da je Jugoslavija „živela dobro dok
je mogla da koristi promenljivu politiku između Istoka i Zapada jer je izvrsno unovčavala
strateški položaj nesvrstane zemlje između dva lagera, ali takve mogućnosti posle opšteg
popuštanja između Istoka i Zapada sada su sve manje“. Radio Glas Amerike je preneo
mišljenje Krisa Cvijića, stručnjaka londonskog časopisa Ekonomist, koji smatra da je ideja o
osnivanju Socijaldemokratskog saveza Slovenije „vrlo važan događaj koji pokazuje da
Slovenija dalje napreduje u pravcu stvaranja višepartijskog sistema“ i da nije reč o
„izolovanoj pojavi“. Prema Cvijiću se „dve polovine Jugoslavije razvijaju drugačijim
tempom“ i sada je pitanje da li će se pluralizam razviti „na jedan skladan način, da li će partija
uspeti da zadrži neku poziciju ili će se putem burnih promena i socijalnih nemira naći
apsolutno izgurana s vlasti“.

-Početkom 1989. godine Kosovo je predstavljalo najopasnije žarište, kroz koje su se

prelamali gotovo svi aspekti jugoslovenske krize. Sve ono što je tih dana potresalo
Jugoslaviju i njene podeljene republike imalo je svoje polazište u kosovskoj krizi, koja je
upravo tih dana dostizala kulminaciju. Štrajk rudara Starog trga u Trepči trajao je danima i
predstavljao je povod za nove podele i teške svađe u jugoslovenskom partijskom vrhu, što je
kulminiralo na zatvorenoj sednici Predsedništva CK SKJ u nedelju 26. februara 1989. godine.
Državno predsedništvo je imalo svoju sednicu sa paralelno sa sednicom Predsedništva CK
SKJ i tako su se, na nekoliko stotina metara rastojanja, u zgradama Centralnog komiteta na
Ušću i Palate federacije, lomila koplja zbog izazova kosovskih rudara. Stipe Šuvar je na
sednici Predsedništva CK SKJ izjavio da je na Kosovo upućeno milicijsko pojačanje i da je
52. korpus JNA spreman da uđe na teritoriju ove pokrajine. Kosovska drama se opasno
približavala radikalnom rešenju, čije su posledice mogle da budu još opasnije. Tadašnji šef
kosovskih komunista Rahman Morina rekao je da će biti potrebno posle izlaska rudara iz jame
da se utvrdi ko je stajao iza ovog štrajka i ko je unosio konfuziju u čitav slučaj i doprineo
pogoršavanju situacije, umesto njenom smirivanju. Slobodan Milošević smatrao je da su ovaj
štrajk i podrška koju su rudari dobili iz same Jugoslavije „suprotstavljanje politici Saveza

6
komunista i nastojanje da se zadrži politika koja je do ovog i dovela“. Na sednici je došlo do
svađe između slovenačkih i srpskih predstavnika, konkretno između Borisa Muževiča i
Slobodana Miloševića i tako se nije rešio kosovski problem.

-Još jedna vanredna sednica Predsedništva CK SKJ i još jedna neprospavana noć puna
neizvesnosti. Stotine hiljada ljudi demonstriralo je pred zgradom Savezne skupštine, a
Predsedništvo CK SKJ je pokušavalo da pronađe zadovoljavajuće formulacije u saopštenju.
Na kraju je odlučeno da se Slobodan Milošević obrati demonstrantima. Tanjug je javio da se
Slobodan Milošević oko 21:30 obratio okupljenima ispred Skupštine SFRJ, pozivajući ih da
se dostojanstveno raziđu. Ipak, to nije urodilo plodom, jer je deo demonstranata ostao ispred
zgrade skandirajući „ništa nije rešeno“, „ispunite zahteve“, „izdaja, izdaja“ i „idemo na
Kosovo“. Prvi put se desilo da Miloševića nisu poslušali, a kosovska drama je tih dana
potresla Jugoslaviju do te mere da se od toga nikada nije oporavila, a dve godine kasnije je
doživela svoj tužni i tragični raspad.

-Albanski političar sa Kosova Azem Vlasi bio je uhapšen, a Tajms je napisao:

„Hapšenja, umesto da smire, još više su pogoršala situaciju. Ona su možda stvorila nukleus za
buduće albansko rukovodstvo koje će biti ne samo neprijateljski raspoloženo prema Srbiji,
već i prema Jugoslaviji, što Srbi upravo žele da izbegnu“. Rasprava o hapšenju Vlasija nije
nikada bila povedena jer su događaji prestizali jedni druge. Isto tako, ni rasprava o
nacionalnom pitanju u Jugoslaviji nikad nije održana. Zato se nacionalno pitanje rešavalo uz
pomoć oružja dve godine kasnije. Niko nije mislio na spasavanje Jugoslavije, već na
dokazivanje ispravnosti sopstvenih stavova. Svađe, svakodnevni sukobi, lična prepucavanja i
nadmetanja su dovela do toga da se nijedno značajno pitanje ne reši. Milan Kučan je jednom
prilikom rekao: „Nema tu šta da se priča, mi se idejno totalno razilazimo“.

-Austrijski Noe kronen cajtung pod naslovom Liban na našoj granici naveo je da je
„za sada reč samo o verbalnom građanskom ratu“, ali da razvoj događaja „sve više podseća na
propast Libana“. U zaključku je i proročanstvo: „Treba očekivati da će na Sloveniju biti
poslata kaznena ekspedicija, a tada će Liban biti i na našim granicama“. Gotovo svi
komentatori poznatih svetskih listova nisu krili zabrinutost za dalju sudbinu Jugoslavije, ali
predočavali su i realnost novih odnosa u svetu posle okončanja Hladnog rata i podele na
nepomirljive blokove. Jugoslavija više nije bila nužna tačka razgraničenja između blokova i
njen dalji opstanak u prvom redu zavisio je od volje njenih naroda i federalnih jedinica.
Ljubljanska Mladina je objavila geografsku mapu „nove“ Jugoslavije, u kojoj su ucrtane samo
Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina, a štampa u Srbiji je otvoreno pozivala na bojkot
7
slovenačke robe. Raspad je Jugoslaviji sve više pretio iznutra, a posvađana republička
rukovodstva pokazivala su sve više nemoći da taj raspad spreče.

-Na sednicama se više ne biraju reči i etikete, a rukovodioci su sve više gubili nerve.
Ratoborni Boris Muževič koristio je svaku priliku da ujeda Slobodana Miloševića, dok je
Stipe Šuvar sve svoje snage usmeravao na očuvanje predsedničke funkcije, koju su mesecima
pokušavali da mu oduzmu udruženi Srbi, Crnogorci i Makedonci. Činilo se da je Slobodan
Milošević imao snage i nerava da se na svakoj sednici preganja sa Slovencima i Hrvatima i da
im postavlja nove zamke, ali i njegovi nervi su popustili u martu 1989. godine posle
neuspešne kampanje za smenjivanje Šuvara.

-Epizoda sa sednice Predsedništva CK SKJ održana 16. marta 1989. godine konačno je
razbila sve iluzije o mogućem pomirenju. Prethodnog dana je Šuvaru izglasano poverenje, što
je uticalo da Milošević bude izuzetno nervozan na ovoj sednici. Boris Muževič je osuo paljbu
po srpskom rukovodstvu zbog hapšenja Azema Vlasija, zbog Miloševićevih izjava, pa i zbog
naloga federalnoj službi društvenog knjigovodstva da se u Sloveniji izvrši kontrola žiro
računa na koje je uplaćivana pomoć rudarima Trepče. Kada je Milošević pokušao da odgovori
na ove optužbe, Šuvar je naglo prekinuo sednicu i dao pauzu za ručak. Svađa se nastavila u
predvorju, gde je poslužen aperitiv. Miloševiću se Muževič verovatno toliko smučio da nije
hteo da razgovara s njim, pa se uneo u lice tadašnjem sekretaru Predsedništva Štefanu
Korošecu i na njemu iskalio sav bes.

-Milošević je u inostranoj štampi označen kao čovek koji koristi nacionalizam da bi

rešio kako ekonomske, tako i međunacionalne probleme. Mitinzi u Kninu već su dobro
zapretili tada aktuelnoj vlasti u Hrvatskoj, a za dolivanje ulja na vatru potrudio se jedan od
barjaktara i predvodnika svih masovnih okupljanja naroda širom Srbije i Crne Gore i
samozvani narodni vođa Miroslav Šolević, čovek blizak srpskim vlastima. Svojim izjavama je
Šolević dao vetar u leđa Tuđmanu da govori o Srbima kao buntovnicima i banditima. S druge
strane, Slovenci su se plašili vojne intervencije, ponajviše Milan Kučan. On te strahove nije
krio i verovao je 1989. godine da će Milošević uspeti da ubedi vojni vrh u potrebu
radikalnijeg obračuna sa slovenačkim separatizmom. Generali nisu bili oduševljeni
Miloševićevim nacionalizmom i populizmom i u to vreme su bili spremni da brane jedino
komunizam, što je Kučan ispustio iz vida.

-Slovenačka fobija od vanrednih mera rezultirala je akcijom koja je severnu republiku

sve više udaljavala od Jugoslavije. Slovenački demokratski savez je tih dana objavio predlog

8
da slovenačka skupština bez odlaganja donese zaključak kojim bi „unapred proglasila bilo
kakvo centralističko uvođenje vanrednih mera ili prilika u Sloveniji za čin okupacije
slovenačkog naroda“. U predlogu se dalje kaže da bi slovenačka skupština trebalo takođe da
„pripremi svestran program odlučnih političkih i odbrambenih mera sa kojima bi se republika
Slovenija odazvala na svako ugrožavanje svoje suverenosti. Te mere treba da očuvaju
Sloveniju prevashodno od centralističkog uvođenja vanrednih mera, neprihvatljivog izvoza
populističke revolucije u Sloveniju, ali i od nametanja Sloveniji neprihvatljivih ustavnih
promena“.

-Ova platforma se pretvorila u Predlog amandmana na Ustav Slovenije koji je trebalo

da postave branu za svako ugrožavanje slovenačke suverenosti i za eventualne pokušaje
centralističkog uvođenja vanrednih mera. U Jugoslaviji su slovenački ustavni amandmani
dočekani negde „na nož“, negde sa nelagodom, ali nigde sa odobravanjem. Federalni državni i
partijski vrh nije uspeo da zaustavi donošenje amandmana na Ustav Slovenije, a Slovenija je
dve godine kasnije vrlo spremno dočekala mlaki pokušaj JNA da je „disciplinuje“.
Narastajući nacionalizam u Srbiji i Hrvatskoj, pretnja oružane pobune Albanaca na Kosovu,
katastrofalna ekonomska situacija koja je mogla lako da preraste u masovan socijalni bunt -
sve su to bile okolnosti koje su na neki način čuvale Sloveniju od otvorene vojne intervencije.

-Mnogi svedoci i analitičari ubeđeni su i danas da je Slobodan Milošević imao odlučnu

podršku armijskog vrha prilikom obračuna sa Ivanom Stambolićem na čuvenoj Osmoj sednici
CK SK Srbije, posle koje je Milošević preuzeo apsolutnu vlast u Srbiji. Ta tobožnja armijska
podrška Miloševiću na Osmoj sednici tumači se ulogom i podrškom tada već penzionisanog
generala Nikole Ljubičića, koji je i dalje bio uticajan u armiji. Ipak, ta podrška Miloševiću
bila je na klimavim nogama, što su pokazali kasniji događaji. Komentator italijanskog lista
Popolo smatrao je da je u Jugoslaviji tada vladala klima građanskog rata: „Kakvi su putevi
sada mogući teško je predviđati. I sama mogućnost državnog udara čini se politički teškom i
po rezultatima neizvesnom. Jer, može biti lako okupirati Prištinu, ali daleko je manje lako
’normalizovati’ Ljubljanu. Napetost je već preplavila celo jugoslovensko društvo i nije
poštedela ni oružane snage. Zato se ne može isključiti da slovenačke, ili hrvatske, ili bosanske
jedinice odbiju da marširaju u ime ’Velike Srbije’ na sopstvene zemlje“.

-Njujork tajms u komentaru pod naslovom Siledžijstvo na Balkanu piše: „Samo cinični
demagog može tako bezobzirno potpaljivati drevnu etničku mržnju radi sopstvenih političkih
ambicija. Slobodan Milošević, šef srpske partije i ujedno lider najveće jugoslovenske
republike, čini upravo to“. Ljubljansko Delo je prenelo ovaj tekst, a javnost u Srbiji nije znala
9
šta su Amerikanci mislili o njihovom vođi. Znalo se šta u Jugoslaviji misle o Miloševiću. Od
Ivice Račana, koji je bio mnogo mirniji u odnosu na Šuvara, očekivalo se da se suprotstavi
Miloševiću. Tada se Šuvar spremao da postane član saveznog državnog predsedništva, a taj
izbor zavisio je samo od glasanja u hrvatskom Saboru. Šuvar se potrudio da ga obezbedi na
sednici CK SK Hrvatske, održanoj 12. aprila 1989. godine. Na toj sednici je Šuvar žestoko
napao Miloševića i njegovu politiku, što je agencija Frans pres ocenila kao napad bez
presedana. Time je Šuvar maltene postao nacionalni vođa Hrvata. Ni to nije dugo potrajalo,
pošto je godinu dana kasnije na to mesto došao Franjo Tuđman, čovek po ukusu „pravih“
Hrvata.

-Trebalo je izabrati jugoslovensku delegaciju koja bi otišla u Moskvu, na poziv

Mihaila Gorbačova. Miloševićev plan bio je da Šuvaru istekne mandat, pa da se sa
Gorbačovim sastane Milan Pančevski, pošto je takav bio redosled. Dve sednice su potrošene,
a dogovor nije postignut i doneta je odluka da se odloži poseta Gorbačovu. Poziv nije bio
obnovljen. Sredinom aprila 1989. godine oglasio se beogradski Odbor za odbranu slobode
misli i izražavanja pismom Predsedništvu Srbije i Predsedništvu Socijalističkog saveza. Ovo
pismo trebalo je da predstavlja prvi direktan pokušaj srpske inteligencije da se vlastima ukaže
na opasnosti od tadašnje srpske politike i njenog autoritarnog političkog poretka. U pismu se
govori o demokratizaciji, slobodarskim tradicijama i drugim temama, ali ne i o vrhu tadašnje
vlasti u Srbiji. Među dvadeset potpisnika bili su Dobrica Ćosić, Vesna Pešić, Mihailo
Marković, Borislav Mihajlović Mihiz, Matija Bećković, Zagorka Golubović, Vojislav
Koštunica i dr.

-Bečki list Prese pod naslovom Hitlerovska retorika i čaušeskuovsko prigrabljivanje

moći piše: „Milošević prilikom službenih istupa dopušta da ga slave kao monarha. Paralele sa
prvim godinama vladavine Čaušeskua u Rumuniji nameću se same po sebi, a na to podseća
jedan drugi detalj iz Miloševićeve biografije - njegovu ženu, profesorku sociologije na
Beogradskom univerzitetu, zovu nadimkom Elena“. To je bio prvi nizak udarac ovakve vrste
na Miloševića u stranoj štampi, a tek sa početkom ratnih sukoba na jugoslovenskom tlu bilo ih
je sve više i sve su bili oštriji. Srbija je kroz lik svoga vođe već u proleće 1989. godine počela
da dobija atribut nedemokratske, totalitarne, diktatorske zemlje, što je eskaliralo sa ratom u
Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

-Nakon pada Berlinskog zida SKJ je ispustio priliku da postane predvodnik tranzicije.
Umesto toga, imali smo surogate pluralizma i „događanje naroda“. Milan Pančevski,
Miloševićev čovek, bio je poslednji predsednik Predsedništva CK SKJ, ali i jedna od karika u
10
lancu neslavnog kraja SKJ. Slovenci su i dalje bili omiljena meta srpskom rukovodstvu, mada
je Frankfurter algemajne cajtung pisao da su glavni neprijatelji Srba zapravo bili Hrvati.
Međutim, sve do XIV vanrednog kongresa dominantan je bio sukob Srba i Slovenaca. Svet se
uverio da ratoborna retorika ne isključuje oružje kao metod razračunavanja između
posvađanih jugoslovenskih republika. Slobodan Milošević je na Gazimestanu prilikom
proslave 600-godišnjice Kosovske bitke izgovorio čuvenu rečenicu: „Šest vekova kasnije,
danas, opet smo u bitkama. One nisu oružane, MADA NI TAKVE JOŠ NISU
ISKLJUČENE...“. Paralelno sa tim, u Kninu je takođe organizovana proslava godišnjice
Kosovske bitke, gde su bili srpski nacionalisti, što je iritiralo CK SK Hrvatske. Nažalost, u
nekim mestima hrvatskog primorja stradali su nedužni turisti iz Srbije, njihove automobile su
uništavali i bacali u more. Duh je bio pušten iz boce!

-Januarski XIV kongres 1990. godine je prekinut i jugoslovenski komunisti su se

konačno razišli. Ante Marković je verovao da raspad SKJ nije značio i raspad Jugoslavije, ali
se prevario. Sve to je palo u vodu u Sloveniji juna 1991. godine. Jugoslovenski narodi su se
gledali preko nišana. Zavesa je pala. Predstava je završena.

11