Nžeri

Bješe sunce. Sunce je mnogo dana pržilo zemlju. Usjevi na njivama sasvim su se sasušili. Rijeke su
prestale teći, a jezera su oplićala.

Glad je prijetila da pomori svijet.

Sastale su se tad starješine sela i sazvale savjet. Pozvaše najmoćnije vračeve i gatare, a ovi im rekoše:

''Jezera će se napuniti vodom, rijeke će početi teći , a kiša će zemlji vratiti život kada vodi budete
žrtvovali prekrasnu Nžeri.“

Starješine onda odoše Nžerinom ocu i rekoše mu: „Samo ti možeš spasiti narod.“

I ozac odvede svju kćer na jezero.

„Oče“, upita ga Nžeri „jesi li ti stvarno kazao: Neka pogine moja Nžeri ako je to potrebno za spas
naroda?“

Otac odgovori: „Istina je“ i lice mu pozelenje.

„Onda dođi kišo, da spasiš ljude“, povika Nžeri.

Voda u jezeru se diže i okvasi joj noge.

„Majko“, reče Nžeri, „Jesi li zaista kazala: Neka pogine moja Nžeri ako je to potrebno za spas
naroda?“

Mati joj odgovori: „Istina je“ i pokri lice rukama da niko ne vidi njene suze.

„Dođi onda kišo! Spasi naš narod“, kazala je Nžeri.

I voda joj se diže do koljena.

„Djede moj“, upita ga Nžeri „jesi li ti stvarno kazao: Neka pogine Nžeri za spas naroda?“

„Tako je“ odgovori djed i uzdahne.

„Dođi onda kišo! Donesi život našoj zemlji“, reče Nžeri.

Voda joj dođe do struka.

„Sestro moje majke“, reče Nžeri, „Jesi li zaista kazala: Neka pogine moja Nžeri da ne bi izginuo
narod?“

„ Istina je“ odgovori najstarija majčina sestra i glas joj zadrhta.

„Nek dolazi životvorna kiša“, povika Nžeri i voda joj dođe do grudi.

„Brate mog oca“, reče Nžeri, „jesi li zaista kazao: Neka se udavi Nžeri da ne bi izginuo narod?“
„ Istina je“ odgovori najstariji očev brat i oči mu se napuniše suzama.

„Dođi onda žuđena kišo, spasi naš narod!“ povika Nžeri i voda joj dođe do grla.

„Zbogom svi“, poviče djevojka. „Nžeri će stradati u jezeru, a ti kišo dođi da spasiš ljude!“

I voda joj dođe preko glave. Na nebu zagrmje grom i na zemlju se spusti kiša.

Sutradan u selo dođe jedan mladić. To je bio zaručnik mlade Nžeri.

Očajan i nesretan, raspali bičem po vodi koja mu je otela vjerenicu.

„Nemoj da udaraš vodu, u njoj spava naša Nžeri“, rekoše mu seljani.

Tada se iz jezera začu glas:

„Vjereniče moj, zar ne bi i ti kazao: Neka pogine moja Nžeri ako je to potrebno za spas ljudi?“

S bolom u srcu mladić reče:

„I ja bih tako rekao.“

U tom času voda se otvori i iz nje izađe Nžeri. Sad bijaše ljepša nego ikada prije.

Mladić je uze za ruku i odvede kod svojih roditelja.

Nžeri i mladić su se uzeli i na čitavom svijetu nije bio sretniji od njih.