специјализација: рад у колективу омогућава поделу рада између више чланова колектива и

њихову специјаизацију за поједине сегменте процеса рада. Захваљујући подели рада

појединачни радници се усредсређују на уже делове процеса рада, што омогућава развој

њихових радних способности, а тиме и повећање ефикасности рада. Веће коришћење

технике и технологије: веће коришћење модерне технике и технологије доприноси

повећању обима производње и проширењу асортимана производачиме долазе до изражаја

ефекти економије обима и економије ширине. Економија обима (economies of scale) је

смањење просечних трошкова по јединици производа услед повећања обима производње.

Економија ширине (economies of scope) је смањење трошкова услед проширења

асортимана

производа. До ефекта економије ширине долази зато што предузеће повећава ефикасност

коришћења недовољно искориштених ресурса тако што их користи у производњи више

различитих производа (Jones, 2001, prema Paunović, 2016).

Наведених пет фактора заједно објашњавају зашто људи радећи заједно и кородинирајући

своје ативности у оквиру структуре предузећа , стварају већу вредност од збира вредности

коју би стварали радећи као појединци (Paunović, 2016):

Управљање спољним окружењем: Окружење у коме послује предузеће извор је

неизвесности и бројних других утицаја на предузеће. Као извор ресурса окружење је

превише важно за пословање привредних субјеката да они не би настојали да утичу на

њега.

Међутим управљање сложеним окружењеме је задатак који често превазилази могућности

већине појединаца. За разлику од појединаца предузећа располажу ресурсима неопходних

за праћење промена у окружењу, као и за различите организационе мере и мере пословне

политике којима се може утицати на окружење односно управљати нек

енаџмент се обично дефинише као процес креирања финансијских

услова за ефнкасно постизање одабраних финансијских цнЉева. Зато је за сваког

финансијског менаџера циЉ исти: стварање профита; зато се и менаџерство тиче

ефикасности и ефективности. У том контексту, сваки финансијски менаџер мора да

познаје

пет „чувених” функција финансијског менаџмента, и то: (1) Финансијско планирање, (2)

Финансијска организација, (3) Избор финансијских кадрова, (4) Финансијско руководство

и (5) Финансијска контрола. Ове тзв. функције симултано детерминишу процес

финансијског менаџмента, који се може представити на следећи начин: Финансијске

комуникације су овде потребне да се одреде финансијски циЉеви предузећа, да се начине

финансијски планови, да се организују Људски и финансијски ресурси, да се одаберу

финансијски кадрови за остварење поставЉених финансијских циЉева и да се врши

финансијска контрола у обавЉању финансијских послова. Комуникације су, стога, од

изузетне важности у свим фазама финансијског менаџмента, пошто интегришу све

менаџерске функције( Merlon, 1990, Seh, 1989, prema Belokapić, Ristić, Ristić i Vukša,
2016).6

Финансијска политика састоји се у одређивању основних финансијских циљева у склопу

остваривања пословне и других политика пословних субјеката. Основни финансијски

циљеви произлазе из пословних и других циљева пословног субјекта — да у условима

тржишне привреде продајом робе и услуга оствари максималан пословни резултат уз

сразмерно побољшану финансијску ситуацију. Финансијском политиком се иницирају,

подржавају и реализују циљеви пословног субјекта. Финансијска политика се остварује: а

ансијска политика се дефниише као свесно тражење и стваралачко одлучивање о

темеЉним финансијским циЉевима, као извор одговарајућих финансијских стратегија за

детаЉније опредеЉење тих циЉева и избор праваца акције уз сврспсходан распоред

(алокација) ресурса за њихово одлучивање, као обликовање оптималних структура

средстава и извора средстава, као и структура финансијског одлучивања за примену

стратегија и реализацију темеЉних цнЉева, као правила финансијског понашања по

финансијским начелима (ликвидности, финансирања, сигурности, рентабилности,

финансијалности,. акумулисања, мобилисања и удруживања средстава (Salawu, Olufemi &

Yinusa, 2012).

Финансијска политика је интегрална комнонента пословне политике. Она одсликава

новчану страну пословне политике. Финансијска политика је усаглашена са пословном

политиком фирме. Заједно, оне чине дијалектичко јединство. Осигуравање стабилне

финансијске ситуације и стабилиог финансијског развоја је основни циљ финансијске

политике предузећа. Он се огледа у ефикасном прикупљању финансијских средстава,

њнховој планској расподели и рационалној употреби, економичном располагању

средствима у функцији остваривања довољног (планираног) дохотка за проширене

материјалне основе удруженог рада и будући финансијски развој фирме (Belokapić i sar.,

2016).

Финансијска политика састоји се у одређивању основних финансијских циЉева у склопу

остваривања пословне и других политика пословних субјеката. Основни финансијски

циЉеви произлазе из пословних и других циЉева пословног субјекта — да у условима

тржишне привреде продајом робе и услуга оствари максималан пословни резултат уз

сразмерно побоЉшану финансијску ситуацију. Финансијском политиком се иницирају,

подржавају и реализују циЉеви пословног субјекта. Финансијска политика се остварује: а)

одлучивањем о основним финансијским циЉевима, б) избором стратегије и тактике, као и

праваца акције ради остварења основних финансијских циЉева, ц) стварањем и

одржавањем оптималне вертикалне и хоризонталне финансијске структуре и д) применом

начела одлучивања о финансијским токовима и финансијској ситуацији у остваривању

основних финансијских циЉева (Akbar, 2017)