УВОД

Рационализам је правац у теорији спознаје, који, без обзира на то да ли осјетно

искуство као један од извора и облика наше спознаје стварности одбацује или не,
сматра, да је објективну стварност могуће спознати само мишљењем, то јест, да је
спознаја дана једино у нашем уму, разуму, интелекту. Постоје, дакле, истине које
независно од осјетилног опажања и искуства не потјечу од њега, већ су продукт
такозваног "чистог мишљења", па су према томе и те истине и спознаје априорни или
урођени облици ума. Главни представници рационализма су:
Ренé Десцартес, Баруцх де Спиноза и Готтфриед Њилхелм Леибниз. Међутим, њихова
филозофска учења се међусобно доста разликују. С једне стране, што је одлучујуће
важности, они живе, ђелују и филозофирају у различитим друштвеним срединама, и то
у распону од преко једног стољећа, па су њихова учења филозофски одрази различитих
друштвених, политичких, економских и идеолошких прилика, ситуација и атмосфера у
земљама, гђе се већином и углавном одвија њихово ђеловање ( Десцартес у Француској
и Низоземској, Спиноза у Низоземској и Леибниз у Њемачкој). С друге стране, та
различитост филозофских концепција, предметних усмјерења, рјешавања проблема и
постигнутих резултата произлази исто тако и одатле, што у развитку и континуитету
спознајне мисли учење једног филозофа представља повијесни и логички наставак на
позитивна достигнућа другога и стваралачку критику, развијање и продубљивање
основне филозофске проблематике.
 1. Рене Декарте

Животопис:
Рене Декарте рођен је 31.03.1596. године у градићу Ла Хаyе, у сјеверној Француској у
имућној грађанској обитељи. Отац му је био савјетник и члан парламента у Бретагни. У
својој осмој години Десцартес је ушао у језуитски колегиј Ла флецхе, што га је основао
Хенрик ИВ. с намјером, да одгаја ђецу племића. Ту се учила аристотеловска
филозофија природе, логика, физика, метафизика и математика. Колегиј је завршио
1612. Године у својој седамнаестој години и након тога је отишао у Париз, гђе је
кратко вријеме провео у забави и слободном провођењу. Ту се поновно срео са својим
некадашњим пријатељем из колегија, М. Мерсеннеом, који ће му постати највјернији
пријатељ у животу.
Ступивши у војску Десцартес је у гарнизонском животу нашао оно што је тражио,
барем у прво вријеме. Упознао је војне вјештине али и склопио познанство с
математичарем И. Бецкманом, с којим ће расправити многа питања из математике,
глазбе, поезије и езотеризма. Било је то искрено пријатељство без обзира на каснију
завист коју је Бецкманн осјећао према Десцартесовој слави. Тих година Десцартес
путује између Данске, Низоземске и Њемачких државица изоштравајући свој дух и
трпећи искушења међу којима је најчувеније оно које је проистекло из херметичког
реда Руже и крижа (Росенкреузер или Росицруцианс). Можда се Десцартес и дивио
мистичарима овога реда, али тешко да им је икада припадао. Он је био правовјеран и
протуреформацијски расположен премда истовремено није придавао већи значај вјери
у свом животу. У ноћи уочи Светог Мартина, 10 - 11. студеног 1619. године, Десцартес
је уснио три чудновата сна који су измијенили његов дотадашњи живот преобративши
га од скептика у човјека који је трагао за истином као највишим изразом људскости
што се тек као таква треба сјединити с Богом. У првом сну бијаше ношен страшним
вјетром трпећи бол у десној страни и поскакујући на лијевој нози. Вјетар га је окретао
као чигру. Једва се успио отргнути том злом вјетру ођуривши у капелу колеџа који се
нашао у близини. Други сан представља допуну првог. Послије грдне буке Десцартес
се буди, а цијела његова соба свјетлуца као да је обасјана кријесницама; након три
трептаја очних капака свјетлуцање престаје. И трећи сан, најучнији и најсимболичнији
показује колико је Десцартес био под утјецајем пјесничке умјетности. У том сну
наилази на збирку стихова под насловом Цорпус Поетарум и на стих Qуод витае
сецтабор итер (Који ћу пут слиједити у свом животу?), а затим на пјесму која је
почињала с Ест ет Нон, пјесника питагорејца Озона. Ова три сна, сваки за себе,
уобличили су његов филозофски и поетски пут кроз тежњу ка истини. Од тог времена
упорношћу и дисциплином која ће касније као филозофски и морални став бити по
њему названа картезијанство Десцартес је почео студије из различитих подручја
знаности обједињавајући их чврстом логиком једног од посљедњих универзалних
мислилаца.
Мијењајући мјесто боравка и војске Десцартес доспијева у војску која опсједа Праг.
Слиједе лутања по разним еуропским градовима. Међутим мало-помало Десцартес
схваћа како му од свих земаља највише одговара Низоземска. Ту ће обитавати скоро
двадесет година селећи се из мјеста у мјесто, избјегавајући познанике и гњаваторе,
осигуравајући себи мир потребан за високи умни рад и стварајући од свог живота мит.
Треба ми много сна и одмора, пише он својим бројним знанцима. Ја не радим много,
радим интезивно, додаје. Дневно по десет сати проводи у кревету. Тих година не зна се
много о његовом љубавном животу, али како пише у једној његовој биографији био је
човјек, па је имао и дијете које се родило 1635. године и крштено је именом Францине
(Франсин). Ђевојчица је била плод љубави Десцартеса и његове слушкиње Хелене. Та
ће му ђевојчица донијети много радости и, тим више, понор боли када је умрла 1640.
нешто прије него што ће умријети Десцартесов отац. Те двије смрти потресле су
дубоко великог мислиоца и још чвршће га везале за његов рад. По позиву Шведске
краљице Кристине, Десцартес крајем 1649. Године полази у Стоцкхолм, гђе је,
добивши наглу упалу плућа, након неколико мјесеци боравка у Шведској умро
11.02.1650. године.

1.1. Декартесова филозофија:

Декартесова филозофија се сматра почетком и основом нововјековне модерне
филозофије. Предмет филозофије као и питање човјекове слободе увијек тако изнова се
поставља као конкретни, теоријски и практички задатак, произашао из стварних
могућности и немогућности неког времена. Основна проблематика и основна
преокупација, произлазила је из захтјева да се све стави у питање, и Бог и човјек, њени
односи и могућности спознаје, што јест, а што није, што је истинито, а што лажно,
закони свемира и човјеково мјесто у њему, црква и њезине догме, па тако и сам
друштвени поредак. Једино рјешење назирало се на путу: почети све изнова. Тим је
путем пошао и Десцартес. Одвајање и осамостаљење филозофије од сколастике и
теологије уопће морало је почети обарањем свих дотадашњих „заблуда“. Тако
Десцартес почиње с методском сумњом као основном полазном точком. Сумња је
основни методски инструмент спознаје, односно спознаја сама, и управо као таква, као
процес, који се креће од апсолутне негације до постављања основних позитивних
истина. Та је сумња неодвојиви дио и саставни елемент сваког дијалектичког кретања
спознајне критичке мисли уопће. Дакле, све треба срушити, како би се почело потпуно
изнова и створила таква знанствена метода, помоћу које ће се пронаћи и спознати
истине тако евидентне, да у њих више нећемо моћи сумњати. Десцартес сматра, да је
такву методу пронашао. У свом ђелу “Расправа о методи“ (1637), изложио је и
објаснио ту своју методу. Она се састоји од четири правила:

1. Све примати критички и као истину узети само оно што се очитује јасно и
разговјетно
“Прво је правило било, да никад ништа не прихваћам као истинито, а да јасно не
спознам, да је такво, то значи, да најбрижљивије избјегавам свако пренагљивање и
непровјерено доношење суда, и да у својим судовима обухваћам једино оно, што је за
мој дух јасно и разговијетно, да нема никаква повода о томе сумњати“.
2. Сваки проблем подијелити у више дијелова, да би се лакше дошло до рјешења
“Друго, да сваку од тешкоћа, коју бих проучавао, подијелим на онолико дијелова, на
колико је то могуће и колико је потребно ради њихова најбољег рјешења.“
3. Закључивати полазећи од једноставнијега према сложеном и тако, као по
степеницама, доћи до спознаје.
“Треће, да своје мисли управљам извјесним редом, полазећи од најједноставнијих и
најразумљивијих предмета, да бих се постепено уздизао до спознаје најсложенијих,
претпостављајући ред чак између оних, који по природи не претходе једни другима.“
4. Провјерити, чинећи опће прегледе, да нешто није испуштено
“И посљедње, да посвуда све тако потпуно побројим и начиним опће прегледе да могу
бити сигуран, како нисам ништа изоставио“*

Методским скептичким рашчишћавањем свега нејасног и несигурног и излучивањем и

одбацивањем непоузданог, Десцартес долази до своје основне истине, која је по његову
мишљењу потпуно поуздана, и из које ће, у складу са својом методом, настојати
извести читав свој филозофски сустав. Та је истина позната његова поставка: Мислим,
дакле јесам (Цогито, ерго сум). Ми можемо сумњати у податке наших осјетила, у
постојање вањског свијета, па и нас самих као тјелесних бића, али истовремено док
сумњамо, док то разматрамо и одбацујемо, ми мислимо, а ако мислимо онда и
постојимо.
Анализирајући истину мислим-јесам, Десцартес открива да је човјек “ супстанција
читава бит или природа које је у томе да само мисли“. Човјек је њему најприје мисаоно
биће. И на томе се темељи његово рационалистичко гледиште.

1.2. Дедукција, урођене идеје:

Декартес не одбацује осјетилно искуство, ни могућност и потребу експерименталног
истраживања; штовише, сам настоји природознанственим опажањем и експериментом
доћи до неких спознаја и рјешења. Вјерује да само разум може одредити што је
истинито. Пресудно је увјерење ума. Чистим је мишљењем могуће дедуктивно,
неовисно о искуству, спознати збиљу. Такве истине називају се априорним спознајама
или урођеним идејама. Дедукција је у Десцартеса поступак извођења истина из првих
интуитивних, очевидних истина.

1.3. Бог постоји

“Ако сумњам, значи да нисам савршен, јер је спознаја савршенија од сумње. Идеју
бића савршенијег од мога могло је у мене усадити једино то савршеније биће, које
садржи сва савршенства. То је Бог. Бог је јамац истинитости. Истинито је додуше, само
оно што спознајем јасно и разговијетно. Иначе бисмо с правом могли рећи да је Бог
варалица!“

1.4. Дуализам
Десцартес разликује двије супстанције: дух и тијело; мислећу ствар и протежну ствар.
Признаје само двије највише врсте ствари: једно су духовне или мисаоне, тј. Оне које
припадају духу или мисаоној супстанцији, а друго су материјалне или оне које
припадају протежној супстанцији. Спознавање и хтијење, те све врсте колико
спознавања, толико хтијења, припадају мисаоној супстанцији. Протежној пак
супстанцији припада величина или управо протезање у дуљину, ширину и висину,
кретање, положај, и сл. Десцартес материју схваћа искључиво као протежност,
просторност, ђељивост, покрет. Њоме владају правила механике и сав тјелесни свијет
креће се по њима. Једино човјек има душу!

1.5. Огроман утјецај

Декартес је био зачетник модерне математике и аналитичке геометрије. Његов

допринос математици види се у:
• употреби правокутног координатног сустава,
• увођењу појма промјенљиве величине (варијабле),
• свођењу геометријских проблема на алгебарске и оснивању аналитичке
геометрије,
• правци и кривуље добивају алгебарске изразе и тако се испитују
• предоџба о реалном броју му је слична данашњој,
• међу првима је уочио да вриједи основни теорем алгебре,
• у ђелима користи терминологију сличну данашњој,
• знао је за Еулерову формулу,
• схваћа функцијску везу,
• алгебарска кривуља трећег ступња носи име Десцартесов лист.
И у физици је Десцартес поставио нека нова рјешења тадашњих проблема, а већину је
изнио у свом ђелу "Природна филозофија" (1644.). Највише се бавио механиком и
оптиком, али је у том ђелу изнио прву цјеловиту филозофију која се ослања на
хелиоцентрички сустав, што је значило знаковит одмак од до тада превладавајуће
перипатетичке филозофије с геоцентричким суставом. Но, ускоро је потиснута због све
већег броја доказа у корист Нењтонове природне филозофије. Ипак, Десцартес је први:
• увео појам количине гибања и изнио закон о његову очувању
• с Низоземцем Снеллиусом је открио закон о лому свјетлости
• проучавањем лома свјетлости унутар капљице воде протумачио настанак дуге
(1649.)

2. Баруцх де Спиноза

2.1. Животопис
Баруцх (лат. Бенедицтус) де Спиноза родио се 24.11.1632. године у Амстердаму.
Потјече од старе имућне жидовске обитељи досељене из Португала. По едикту краља
Фердинанда из Шпањолске је истјерано око 300 000 Жидова међу којима су и Спиноза
и његова обитељ. Своје уточиште нашли су у Низоземској. Од ране младости врло
надарен, Спиноза је већ са својих петнаестак година, учећи у жидовској школи уочавао
протурјечности у светим књигама. То га је потакло на даље студирање па се дао на
учење латинског, како би могао проучавати остала значајна ђела која су тада готово сва
писана на том језику. 27. српња 1656. године жидовска га је заједница
екскомуницирала због његових схваћања природе Бога и тумачења библијских књига.
Екскомуникација је попраћена проклетством којему је по жестини мало сличних у
повијести. Вјерницима је наређено нека нитко с њим не проговори ни писмено ни
усмено, нека не бораве с њим под истим кровом и нека се држе четири лакта даље од
њега. Након овог догађаја, Спиноза је прихватио име "Бенедикт" (латински еквивалент
имена "Барух"). Живи у различитим дијеловима Низоземске и води повучен живот.
Умро је од туберкулозе 21.02.1677. године у својој четрдестет петој години живота.

2.2. Главна Спинозина ђела:

-Принципи Десцартесове филозофије (издано 1663. Год.)

-Трацтатус бревис (Кратка расправа)
-Трацтатус тхеологицо политицус (Теолошко-политичка расправа)
-Трацтатус политицус (Политичка расправа)
-Етхица, ордине геометрицо демонстрата ет ин qуинqуе партес дистинцта (Етика,
геометријским редом изложена и у пет дијелова подијељена)-његово главно дело
 2.3. Спинозина филозофија:
Полазећи од Десцартесове филозофије, први задатак Спинозе био је превладавање
његова дуализма. Стога већ основне поставке његова главног ђела Етика почињу
монистичким одређењем појма супстанције, насупрот Десцартесовој недосљедности у
том питању. Постоји само једна супстанција, коју Спиноза назива бог или природа.
Њени атрибути су протежност и мишљење. Протежност и мишљење су својства
материје која су узрок саме себе. Природу (бога) и њезине атрибуте Спиноза назива
натура натуранс (природа створитељица), а модусе или стања супстанције назива
натура натурата (природа створена), јер је узрок модуса у супстанцији и атрибутима.
Атрибути се од модуса разликују по својој бесконачности, док су модуси коначне,
ограничене, појединачне ствари односно појаве. Цауса суи (узрок самога себе) јест
средишњи појам Спинозине филозофије. У њему је садржана сва богата и дубока
проблематика, у којој се Спиноза довинуо до синтезе свих филозофских и знанствених
достигнућа свога времена и најпотпуније изразио одређен поглед на свијет у
најчишћем филозофском облику.*
Одређење супстанције, материје или природе као цауса суи утврђује прије свега
јединство свијета и његову цјеловитост, затим одбацивање сваког вањског узрока
(бога), односно аутономност природе. По својој дефиницији супстанција садржава у
себи постојање, односно она је апсолутни и бескрајни битак с неизмјерно много
атрибута, од којих сваки изражава његову вјечну бит, и природа битка се не може
схватити другачије него као постојећа.
Будући да је свака коначна ствар, појава, или по Спинози модус, одређена другом,
њоме ограничена и у њој има свој вањски узрок, све појаве природе стоје међусобно у
каузалном односу, једна је о другој овисна, узајамно се увјетују и једна на другу ђелује.
Као коначне ствари, модуси су дакле промјењива и пролазна стања супстанције или
појавни облици њезине вјечне и по себи непромјењиве бити.
У цјелини свијета или природе човјек је исто тако модус, коначно биће, које је
сачињено од тијела и душе. Његова је егзистенција одређена вањским узроцима, и
индивидуум је обликован по другом индивидууму. Човјеков задатак је проучавање
природе, како би се постигла адекватна спознаја њене законитости. Да би то било
могуће треба наћи такву методу, која јој одговара, како би тај спознајни напор био
успјешно реализиран, а управо та спознаја била би онда основа за човјеково одређење
и његов практички, људски став, ђеловање и рационално одношење према свијету.

Рационализам и геометријска метода:

У том паралелизму разријешен је и спознајни проблем. Ред идеја одговара реду ствари:
спознаја је дакле могућа. У складу с рационалистичким духом времена, које у
математици види узор демонстративнога поступка, одлучује се Спиноза оптимистички
да своје главно ђело Етику изложи геометријским начином, што је назначено и у
поднаслову ђела. И доиста, поступак је овакав: иза дефиниција и аксиома долазе
поставке, а свака је поставка доказана позивањем на дефиниције, аксиоме или већ
доказане поставке. Математика и геометрија нису само узор за једну могућу
филозофску методу, него сама законитост рационалистички конституиране стварности.