THEORIA 3 UDK 165 Чалмерс Д. ; 81'37:165.4/.

5
BIBLID 0351–2274 : (2011) : 54 : p. 43–60 Originalni naučni rad
Original Scientific Paper

Jelena Ostojić

PRIGOVORI ČALMERSOVOM REŠENJU FREGEOVE ZAGONETKE

APSTRAKT: Čalmersova verzija dvodimenzionalne semantike nudi zanimljiva i original-

na rešenja tradicionalnih problema novofregeovskih i novoraselovskih teorija značenja.
Međutim, tvrdiću da teorija nije uvek uspešna jer ne rešava neke bitne varijante Fregeove
zagonetke (Mejtsovu zagonetku i problem informativnosti iskaza identiteta u kojem se
javljaju demonstrativi). Najpre ću pokazati da je rešenje Mejtsove zagonetke koje Čalmers
predlaže metalingvističko i zbog toga neadekvatno jer zaobilazi problem koji treba rešiti.
Zatim ću pokazati da Čalmers ovim rešenjem krši princip kompozicionalnosti koji on tvrdi
da prihvata i na kojem počivaju neki od glavnih pojmova njegove teorije. Konačno, ukazaću
na to da Čalmersova teorija ne može da objasni informativnost iskaza identiteta u kom se
javljaju demonstrativi, bilo da se iskazi o verovanju u kojima se javljaju demonstrativi
interpretiraju kao de dicto, bilo de re.
KLJUČNE REČI: epistemički dvodimenzionalizam, primarna i sekundarna intenzija, obo-
gaćeni iskaz, Fregeova zagonteka, Mejtsova zagonetka, demonstrativi.

Primarna i sekundarna intenzija

Konačna verzija Čalmersove (David J. Chalmers) teorije dvodimenzionalne

semantike je izložena u tekstu ”Propositions and Attitude Ascriptions: A Fregean
Account”.1 Čalmersova teorija je inspirisana Fregeovom (Gottlob Frege) filozofi-
jom jezika pošto on smatra da je Fregeovo shvatanje značenja i iskaza o verovanji-
ma u osnovi ispravno. Po Čalmersovoj teoriji značenja, izrazi i rečenice (kao to-
keni) imaju dve dimenzije značenja: primarnu i sekundarnu intenziju. Intenzije su
funkcije od mogućnosti ka ekstenzijama. Ekstenzije singularnog izraza su objekti;
ekstenzije predikata su svojstva, relacije ili klase; a ekstenzija rečenice je istini-
tosna vrednost. Primarna intenzija je funkcija od scenarija (epistemičke moguć-
nosti s obzirom na ono što znamo a priori) ka ekstenzijama; a sekundarna inten-
zija je funkcija od mogućih svetova ka ekstenzijama. Čalmers definiše scenarija
kao uređene trojke svetova, individua i vremena izgovaranja. Individua i vreme iz-
govaranja rečenice su centar scenarija. Tako primarna intenzija indeksikala „ja“

1 Cf. Chalmers 2011.

44 Jelena Ostojić

vrednovana u nekom scenariju izdvaja individuu koja je u centru tog scenarija; a

primarna intenzija izraza „Večernjača“ izdvaja sjajni objekt koji je uveče vidljiv na
nebu u okruženju individue koja je u centru scenarija. Istinitosna vrednost primarne
intenzije rečenice je relativna s obzirom na scenario. Primarna intenzija neke
rečenice je istinita u nekom scenariju ako i samo ako važi da ukoliko subjekt pri-
hvati da obitava u scenariju o kojem je reč, on će odobriti, prihvatiti (endorse) re-
čenicu o kojoj se radi. Recimo, ako neki subjekt prihvati da je stanovnik scenarija u
kojem su svi objekti koji se ujutru vide na nebu različiti od objekata koji se uveče
vide na nebu, on će rečenicu „Zornjača je Večernjača“ odbaciti kao lažnu. To znači
da je primarna intenzija ove rečenice lažna u tom scenariju.
Pod sekundarnom intenzijom izraza Čalmers podrazumeva funkciju koja
izdvaja ekstenzije izraza u metafizički mogućim svetovima. Na primer, sekundarne
intenzije izraza „Večernjača“ i izraza „Zornjača“ izdvajaju planetu Veneru. To su
dva koreferentna rigidna dezignatora i imaju identične sekundarne intenzije. To
znači da ovi izrazi u svakom metafizički mogućem svetu (isto kao u aktualnom)
izdvajaju planetu Veneru. Da je u nekom protivčinjeničkom svetu Mars sjajni ob-
jekt koji se ujutru vidi na nebu, izraz „Zornjača” bi ipak referirao na Veneru (ako
postoji). Izraz „voda” je takođe rigidni dezignator. Da je u nekom protivčinjeničk-
om svetu providna tečnost za piće koja nema miris i ukus XYZ, u tom svetu bi
voda i dalje bila H2O, a ne XYZ. Drugim rečima, „Voda je H2O” je istinito u svim
mogućim svetovima.2 Sekundarna intenzija rečenice je funkcija od mogućih sve-
tova do ekstenzije, tj istinitosne vrednosti rečenice. Sekundarna intenzija neke
rečenice je istinita u nekom svetu kada rečenica važi u tom svetu. U slučajevima
kada se rečenici može pripisati raselijanski iskaz, onda je sekundarna intenzija te
rečenice istinita ako je istinit odgovarajući raselijanski iskaz. Ponekad Čalmers ka-
že da sekundarna intenzija rečenice jeste njen raselijanski iskaz.3
Rečenica je metafizički nužna ako i samo ako je njena sekundarna intenzija
istinita u svim mogućim svetovima; a epistemički je nužna, tj, apriorna, ako i
samo ako je njena primarna intenzija istinita u svim scenarijima. Na primer, re-
čenica „Zornjača je Večernjača“ je metafizički nužna, tj, njena sekundarna intenzija
je istinita u svim mogućim svetovima. Nasuprot tome, koreferentni rigidni dezigna-
tori mogu imati različite primarne intenzije. Rečenica „Zornjača je Večernjača“ nije
apriorna tako da njena primarna intenzija nije istinita u svim scenarijima zato što
izrazi „Večernjača“ i „Zornjača“ imaju različite primarne intenzije. U aposteriornim
iskazima identiteta rigidni dezignatori, kao u navedenom primeru, imaju iste
sekundarne intenzije i različite primarne intenzije.

2 Cf. Chalmers 2004, str. 211.

3 Cf. Chalmers 2011. str. 8. Raselijanski ili singularni iskaz je uređeni par (x, svojstvo koje mu se
pripisuje) gde je x objekt na koji se referira i koji je konstituent iskaza.
Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 45

Sada već možemo naslutiti na koji način Čalmers rešava Fregeovu zagonetku.
Ova zagonetka postavlja sledeći problem. Neka imamo dva istinita iskaza identiteta
„Zornjača je Zornjača“ i „Zornjača je Večernjača“. Moguće je da racionalna osoba
prihvati prvi iskaz identiteta, a da istovremeno odbaci drugi iako su oba istinita i
odnose se na isti objekt. Treba u okviru teorije značenja objasniti zašto je to mo-
guće i objasniti razliku u kognitivnim vrednostima između ova dva iskaza. Frege
zagonetku rešava tako što razlikuje dve komponente značenja: smisao i referenciju.
Izrazi „Zornjača“ i „Večernjača“ su, iako koreferentni, izrazi sa različitim smislovi-
ma. Prema principu kompozicionalnosti, ova dva navedena iskaza identiteta izra-
žavaju različite misli pa je moguće jednu prihvatiti, a drugu istovremeno odbaciti.
Iskaz „Zornjača je Zornjača“ je trivijalan jer je aprioran; a iskaz „Zornjača je Ve-
černjača“ je informativan zato što je aposterioran – saopštava empirijsko otkriće da
je sjajni objekt koji se prvi uveče vidi na nebu isti onaj sjajni objekt koji je ujutru
najduže vidljiv.4 Čalmersovo rešenje ove zagonetke je da je rečenica „Zornjača je
Večernjača“ istinita u svim metafizički mogućim svetovima, tj, da je metafizički
nužna. Međutim, ona nije epistemički nužna (apriorna), već izražava tek jednu od
epistemičkih mogućnosti, tj, postoji scenario u kojem je netačna, što znači da je
aposteriorna. Pošto je aposteriorna, iskaz koji izražava može biti informativan.5
Treba pomenuti još i to da je za primarne i sekundarne intenzije karakteristično
da za njih važi princip kompozicionalnosti, tj, kao što ekstenzija rečenice zavisi
od ekstenzija njenih delova, tako i njena primarna i sekundarna intenzija zavise od
(respektivno) primarnih i sekundarnih intenzija njenih sastavnih delova.

Čalmersova teorija iskaza

U okviru dvodimenzionalne semantike moguće je imati različita stanovišta o

tome šta je iskaz, kakva je njegova struktura i kojim entitetima treba dodeliti
različite uloge koje su pripadale tradicionalno shvaćenom iskazu. Iskaz tradicional-
no predstavlja sadržaj onoga što je rečeno, nosilac je istinitosne vrednosti i objekat
je iskaznog stava (iskaza kojim se subjektu pripisuje stav prema nekom iskazu –
propositional attitude). Čalmers formuliše originalno shvatanje iskaza sa kojim će-
mo se sada upoznati.6 On najpre uvodi pojam obogaćene (enriched) intenzije izraza
i rečenice. Obogaćenu intenziju izraza definiše kao uređeni par: (primarna in-
tenzija izraza, ekstenzija izraza). Referencija izraza je na ovaj način ugrađena u
obogaćenu intenziju tako da je apsolutno određena i ne zavisi od konteksta. Obo-
gaćena intenzija složenog izraza je struktura koja se sastoji od obogaćenih in-

4 Cf. Frege 1892, citirano prema 1948, str. 214-215, 230.

5 Cf. Chalmers 2011, str. 4-5.
6 Cf. ibid. str. 7-8.
46 Jelena Ostojić

tenzija njegovih jednostavnih delova, struktuiranih u skladu sa njegovom logičkom

formom. Obogaćena intenzija rečenice je njen obogaćeni iskaz. I obogaćeni iskaz
definišemo pozivanjem na princip kompozicionalnosti (strogo govoreći, Čalmers
nije formulisao eksplicitnu definiciju, već ostavlja nama da je naslutimo iz prime-
ra). Sastavni elementi obogaćenog iskaza su obogaćene intenzije izraza koji se
javljaju u rečenici kojom je taj iskaz izražen. Pogledajmo na primeru kako se od-
ređuje obogaćeni iskaz rečenice „Zornjača je Večernjača”. Obogaćena intenzija
izraza „Večernjača“ (ve) može biti predstavljena na sledeći način (nadalje pratimo
Čalmersovu notaciju po kojoj se uređeni parovi zapisuju i kao razlomci): ve’/v, gde
je ve’ njegova primarna intenzija, a v je planeta Venera (njegova ekstenzija). Neka
je z obogaćena intenzija izraza „Zornjača“. Tada se obogaćena intenzija rečenice
„Zornjača je Večernjača“, tj, njen obogaćeni iskaz, može zapisati [='/=, (z'/v, ve'/
v)], gde je =' primarna intenzija relacije jednakosti. Kraće to možemo zapisati [z =
ve], bez nepotrebnog odvajanja primarne intenzije i ekstenzije relacije jednakosti.
Još jedan zapis koji Čalmers koristi je [z'/v = ve'/v]. Ovaj poslednji zapis nam
omogućava da lako uočimo primarnu intenziju rečenice i njen raselijanski iskaz (z'
= ve' i v = v), i da prema tome na očigledan način odredimo istinitosnu vrednost
obogaćenog iskaza kao relativnu u odnosu na scenario i relativnu u odnosu na
mogući svet. Ako je obogaćeni iskaz istinit u svim mogućim svetovima, onda je
metafizički nužan; a ako je istinit u svim scenarijima, onda je aprioran, tj, epis-
temički nužan.
Vidimo da obogaćeni iskaz na specifičan način obuhvata i reflektuje i raselijan-
ski iskaz (gde je sam objekt (v) konstitituent iskaza) i fregeovski shvaćen iskaz (kao
sastavljen od primarnih intenzija njegovih sastavnih delova (ve' i z')) i da ih oba
možemo rekonstruisati iz njega. Obogaćeni iskaz je entitet koji treba da ima sličnu
ulogu kao misao u Fregeovoj filozofiji jezika – nosilac je istinitosne vrednosti i
objekat je iskaznog stava.7

Istinitosni uslovi iskaznih stavova

Čalmers primenjuje dvodimenzionalnu semantiku i za objašnjenje iskaznih sta-

vova. Kad neko ima verovanje sa primarnom intenzijom i1, kažemo da on prihvata
i1, (ako ima određeno verovanje u nekom scenariju, to znači da, ukoliko prihvati da
taj scenario važi, on prihvata to verovanje u tom scenariju); kad neko ima verovanje
sa sekundarnom intenzijom i2, kažemo da prihvata i2 (sekundarna intenzija je ra-
selijanski iskaz); i kada ima verovanje sa obogaćenom intenzijom p, onda on pri-
hvata p. Čalmers smatra da tačno i potpuno objašnjenje verovanja i istinitosnih
uslova iskaza o pripisivanju verovanja mora uzeti u obzir i primarnu i sekundarnu

7 Cf. Chalmers 2011, Frege 1892. i 1918.

Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 47

intenziju jer nijedna od intenzija uzeta pojedinačno nije adekvatna. Njegovo obja-
šnjenje za ostale iskazne stavove je analogno. Čalmersov pojam obogaćene inten-
zije je pogodan za objašnjenje verovanja zato što se njime uzimaju u obzir oba as-
pekta značenja. Po Čalmersu, objekat verovanja (iskaznih stavova uopšte) je obo-
gaćeni iskaz. Iskazima kojima se nekome pripisuje verovanje se, u stvari, pripisuje
prihvatanje obe vrste sadržaja – i raselijanskog iskaza, i primarne intenzije rečenice
i to se mora imati u vidu kad se definišu istinitosni uslovi.
Navešćemo najvažnije Čalmersove prigovore teorijama koje ovo ne uviđaju.
Ako su istinitosni uslovi definisani isključivo preko primarne intenzije verovanja
(stanovište poznato kao „jaki“ dvodimenzionalizam), glasiće:
1. „x veruje da S“ je istinito akko x prihvata primarnu intenziju rečenice S.
Čalmers koristi poznati Patnamov (Hilary Putnam) primer8 da ilustruje da ispu-
njenost uslova pod 1. nije uvek dovoljna. Oskar je stanovnik planete Zemlje, a
Oskar blizanac, njegov pandan, stanovnik Zemlje bliznakinje (gde je voda = XYZ).
Ako posmatramo iskaze „Oskar veruje da je voda mokra“ i „Oskar blizanac veruje
da je voda mokra“, rekli bismo da je prvi tačan, a drugi netačan, a to ne bi smelo jer
je ispunjen uslov pod 1. Radi se o verovanjima sa istim primarnim intenzijama tako
da bi oba iskaza morala imati istu istinitosnu vrednost. Ispunjenost uslova 1. oči-
gledno nije dovoljna (videćemo da nije ni nužna), već između subjekta i objekta na
koji se odnosi verovanje mora postojati odgovarajuća relacija u odgovarajućem
okruženju. Ovde ta relacija između Oskara blizanca i vode ne postoji: njegovo ve-
rovanje se ne odnosi na vodu (H2O), već na hemijski element XYZ koji on naziva
vodom. Dakle, za istinito pripisivanje verovanja su važne, pored primarnih, i se-
kundarne intenzije. Kao što je rečeno, nije nužno da 1. bude ispunjeno. Na primer,
da bi iskaz „Petra veruje da sam ja gladna“ bio tačan, njeno verovanje ne mora (čak
i ne treba) da ima istu primarnu intenziju koju ima sama rečenica „Ja sam gladna“.
Jer da ima, ispalo bi da veruje da je ona gladna. Slično, iskaz „Pjer veruje da je
London ružan“ može biti istinit iako Pjer i onaj koji pripisuje verovanje imaju ve-
rovanja sa različitim primarnim intenzijama – Pjer može misliti o Londonu kao o
gradu u kojem živi, a govornik kao o glavnom gradu Velike Britanije ali to neće
iskaz učiniti netačnim, čak iako, kao u originalnom Kripkeovom primeru9, Pjer
veruje da je glavni grad Velike Britanije koji je video na razglednici (Londre) lep,
ne znajući da sada živi u gradu sa razglednice.
S druge strane, istinitosni uslovi verovanja se ne smeju definisati ni isključivo
preko sekundarnih intenzija, kako to čine zastupnici tzv. „slabog“ dvodimenziona-
lizma. Prema ovoj teoriji, iskaz kojim se subjektu pripisuje verovanje

8 Cf. Putnam 1975.

9 Cf. Kripke, 1979.
48 Jelena Ostojić

2. „x veruje da S“ je istinit akko x prihvata sekundarnu intenziju rečenice S.

Po ovoj definiciji istinitosnih uslova, a nasuprot našoj intuiciji, oba sledeća is-
kaza: „Luis veruje da je Supermen Supermen“ i „Luis veruje da je Supermen Klark
Kent“ moraju biti istinita jer izražavaju isti raselijanski iskaz.10
Nakon što se uzmu u obzir i primarna i sekundarna intenzija verovanja, isti-
nitosni uslovi bi mogli glasiti:
3. „x veruje da S“ je istinito akko x-ovo verovanje ima istu sekundarnu inteziju
kao rečenica S (sa tačke gledišta govornika) i S-odgovarajuću primarnu intenziju.
Ova definicija je nastala uzimajući u obzir činjenicu da pozivanje na sekun-
darne intenzije (kao u 2.) nije dovoljan uslov za istinito pripisivanje verovanja, da
pozivanje na primarne intenzije (kao u 1.) nije ni nužno, ni dovoljno, i da nema
jasnih protivprimera koji pokazuju da istovetnost sekundarnih intenzija nije nužan
uslov (ovo poslednje ćemo ponovo razmotriti kasnije). Primeri kao oni sa gladnom
Petrom i Pjerom iz Londona pokazuju da istinitosni uslovi mogu biti ispunjeni i
kada x-ova verovanja imaju primarne intenzije koje se na razne načine razlikuju od
primarne intenzije rečenice S sa stanovišta govornika. Zahtev da primarna intenzija
bude S-odgovarajuća treba da učini istinitosne uslove osetljivim na primarnu in-
tenziju x-ovog verovanja (ne samo na primarnu intenziju rečenice S koja se vezuje
za govornika). Međutim, uslov da primarna intenzija bude S-odgovarajuća ne odre-
đuje precizno jednu takvu-i-takvu intenziju, već izvesnu klasu intenzija. Na primer,
da bi bilo tačno da neko veruje da je Klark Kent lep, relevantno verovanje može
imati puno „Klark Kent”-odgovarajućih intenzija koje tu individuu izdvajaju kao
reportera, Luisinog kolegu, običnog građanina i sl, ali u klasu odgovarajućih in-
tenzija ne bi spadala ona koja je vezana za njenu ulogu Supermena. Dati preciznu
definiciju svojstva „S-odgovarajući” je isuviše složen zadatak, bez izgleda da us-
koro bude ispunjen. Glavni razlog tome je što je to svojstvo isuviše zavisno od
konteksta, na isuviše različitih načina da bi se moglo odrediti šta je u opštem slu-
čaju relevantno, a šta nije. Na ovoj tački Čalmers konačno odustaje od prave de-
finicije istinitosnih uslova koja bi u definijensu imala samo precizne i poznate poj-
move. Za određenjem svojstva „S-odgovarajući” možemo tragati samo empirijski,
na osnovu naših intuicija o istinitosnoj vrednosti iskaza kojima se pripisuje ve-
rovanje. To uslov 3. čini cirkularnim. Međutim, ako su istinitosni uslovi cirkularni,
ne znači da su neupotrebljivi.11 Uslov 3, naravno, ne možemo koristiti da odredimo

10 Cf. Chalmers 2011, str. 12.

11 Jasan primer ove tvrdnje imamo na polju protivčinjeničkih kondicionala. Stalnakerova de-
finicija istinitosnih uslova preko relacije sličnosti je cirkularna jer se sličnost ocenjuje na
osnovu naših intuicija o istinitosnim vrednostima pojedinačnih kondicionala. Ipak, Stalnaker je
sa svojom cirkularnom teorijom postigao mnogo više od npr. Gudmana (Goodman) koji je težio
Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 49

istinitosnu vrednost pojedinačnih iskaza, ali 3. nam daje opšti okvir za analizu
istinitosnih uslova i usmerava dalja istraživanja.
Čalmers će prihvatiti 3. sa izmenama koje su, najvažnijim delom, dalje dopune
koje ne menjaju značajno postojeće uslove. Tako će metodološke primedbe o cir-
kularnosti koje smo dali u prethodnom pasusu važiti i za konačne Čalmersove isti-
nitosne uslove koje ćemo uskoro navesti. Jedan od razloga što Čalmers želi da
modifikuje 3. je to što 3. ne određuje eksplicitno logičku strukturu iskaza o ve-
rovanjima i ostaje neutralno prema tome šta je referencija da-rečenica, a Čalmers
želi da da odgovor na ovakva pitanja, o čemu je bilo reči u odeljku o iskazima.
Najpre razmotrimo Čalmersove razloge za odbacivanje jedne teorije koja ta-
kođe odgovara na ova pitanja, ali na drugačiji način. Krimins (Crimmins) i Šifer
(Schiffer), po Čalmersovoj interpretaciji, 12 formulišu istinitosne uslove iskaza o
verovanju koji su u sličnom duhu kao 3. Prema ovom shvatanju, verovanje je ter-
narna relacija između subjekta, struktuirane primarne intenzije i raselijanskog
iskaza izraženog rečenicom S. Primarne intenzije igraju ulogu načina prezento-
vanja.
4. „x veruje da S“ je istinito akko x-ovo verovanje ima struktuiranu primarnu
intenziju i raselijanski sadržaj koji je referencija da-rečenice S, i pri tom primarna
intenzija zadovoljava izvestan ograničavajući uslov koji je osetljiv na kontekst.
Slično kao u 3, ograničavajući uslov određuje koji su odgovarajući načini na
koje predmet može biti dat.
Čalmers smatra neopravdanim zahtev (zajednički u 2, 3 i 4) da subjekt vero-
vanja mora uvek da prihvata raselijanski sadržaj izražen da-rečenicom. To, na pri-
mer, nije slučaj kad se u iskazu javljaju izrazi čija se ekstenzija menja s kontek-
stom. Izraz „visok“ se može u različitim kontekstima odnositi na različita svojstva.
Recimo da Džon izgovori „Fred je visok“ u kontekstu u kojem izraz „visok“ iz-
dvaja svojstvo v1: „biti visok za igrača košarke”. Ako u drugom kontekstu taj izraz
izdvaja različito svojstvo v2 = „biti visok za Australijanca”, iskaz „Džon veruje da
je Fred visok“ je istinit uprkos tome što Džonovo verovanje nema isti raselijanski
sadržaj koji izražava da-rečenica.
Konačno, Čalmers smatra neopravdanim zahtev da se epistemički operator u
svakoj prilici odnosi na raselijanski iskaz. Recimo, iskaz „S je a priori“ govori o
epistemičkoj nužnosti rečenice i primenjuje se direktno na primarnu intenziju. Sub-
jekt u ovim slučajevima ne mora prihvatati sadržaj raselijanskog iskaza, tj sekun-
darnu intenziju. Strogo govoreći, ovim se 4. ne napada direktno jer to nije slučaj

pravoj reduktivnoj definiciji. Cf. Edgington 1995, str. 251, Stalnaker 1968, Goodman 1947. Da
su istinitosni uslovi iskaznih stavova cirkularni, i uopšte, na analogiju između istinitosnih us-
lova za iskaze verovanja i za protivčinjeničke kondicionale mi je ukazao V. Đorđević.
12 Cf. Chalmers 2011, str. 14-5, Crimmins 1991, Schiffer 1990.
50 Jelena Ostojić

iskaznog stava, ali se napada zahtev vezan za raselijanski stav koji je u duhu
definicije 4. po kojoj je objekt verovanja raselijanski iskaz.
Po Čalmersovom mišljenju, objašnjenje koje izbegava probleme ostalih stano-
višta je gledište koje objektom verovanja smatra obogaćeni iskaz. Pored toga što se
moraju uzeti u obzir i primarna i sekundarna intenzija verovanja, Čalmers zahteva
da bude zadovoljen sledeći uslov: mora postojati odgovarajuća relacija u kojoj stoje
iskaz koji govornik izražava sa „da S“ i iskaz koji usvaja osoba kojoj se pripisuje
verovanje. To je relacija koordinacije. Imajući sve ovo u vidu, Čalmers konačno
formuliše istinitosne uslove iskaza o verovanjima:
5. Iskazom „x veruje da S“ verovanje se tačno pripisuje x-u ako i samo ako on
prihvata obogaćeni iskaz q koji stoji u relaciji koordinacije (koja je zavisna od
konteksta) sa obogaćenim iskazom p koji je izražen da-rečenicom S. 13
Da bi 5. bilo potpuno, potrebno je definisati relaciju koordinacije. Možemo reći
da je p koordinisano sa q akko
(A). su raselijanske komponente iskaza p i q odgovarajuće i
(B). primarna intenzija iskaza q je odgovarajuća primarnoj intenziji iskaza p
Ipak, ovim nismo stigli do precizne definicije ukoliko ne definišemo pojam „od-
govarajući” koji nije ništa jasniji od pojma koordinacije. Zbog prirode iskaza koji-
ma se pripisuju iskazni stavovi, ovaj zadatak je ogroman i Čalmers ne daje definici-
ju ovog pojma. Za njom bi trebalo tragati empirijskim istraživanjem načina na koji
koristimo ovakve iskaze. Sve rečeno o svojstvu „biti S-odgovarajući” i cirkularnosti
definicije 3. važi i za relaciju koordinacije i definiciju 5. Za sada, relaciju koordi-
nacije možemo odrediti samo primerima koji su intuitivno jasni. Videćemo takve
primere u sledećem odeljku.

Primena Čalmersove teorije na poznate probleme

Čalmers primenjuje ove istinitosne uslove na neke slučajeve koji su predstav-

ljali problem za prethodne teorije da bi pokazao prednosti svog stanovišta. Kripkeo-
va zagonetka se rešava na sledeći način. U primeru sa Pjerom imamo dva iskaza:
„Pjer veruje da je London lep“ i „Pjer veruje da London nije lep“. Treba objasniti
kako je moguće da oba iskaza budu istovremeno istinita kad se radi o dva naizgled
protivrečna verovanja. Neka je l obogaćena intenzija izražena rečju „London” sa
stanovišta govornika. Pjer usvaja obogaćene iskaze: [lep(l1)] i [¬lep(l2)]. Neka je l1
obogaćena intenzija asocirana sa njegovom upotrebom reči „London”, a l2 obogaće-
na intenzija asocirana sa njegovom upotrebom reči „Londres”. Rešenje Kripkeove

13 Cf. Chalmers 2011, str. 17.

Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 51

zagonetke glasi da su oba iskaza istinita jer su obe primarne intenzije l’1 i l’2 od-
govarajuće govornikovoj primarnoj intenziji l iako se razlikuju od nje.
Pogledajmo kako se pomoću ovakvog shvatanja verovanja rešava poznati pri-
mer sa Supermenom. Moguće je da neko prihvata prvi iskaz, a da istovremeno ne
prihvata drugi:
I. „Luis veruje da je Supermen Supermen.“
II. „Luis veruje da je Supermen Klark Kent.“
Treba objasniti u kojim slučajevima se to dešava i zašto. Rečenica „Supermen je
Supermen“ izražava obogaćeni iskaz pI = [s = s], (tj, [s'/a = s'/a]) čiji je sastavni
deo obogaćena intenzija izraza „Supermen“ (s = s'/a ). s' je primarna intenzija
izraza „Supermen“; a je individua koja je istovremeno Supermen i Klark Kent.
Rečenica „Supermen je Klark Kent“, sa stanovišta osobe koja je izgovara, izražava
obogaćeni iskaz pII = [s = k] (tj, [s'/a = k'/a]) čiji su sastavni delovi obogaćene
intenzije izraza „Supermen“ (s) i „Klark Kent“ (k = k'/a). Prema navedenim isti-
nitosnim uslovima, da bi I bilo istinito, Luis treba da prihvati iskaz koji je koor-
dinisan sa obogaćenim iskazom pI; a da bi drugi bio istinit, iskaz koordinisan sa pII.
Obogaćeni iskaz koji prihvata Luis je q = [sl = s1], tj, [sl'/a = s1'/a] gde je sl'
primarna intenzija Luisinog pojma Supermena. Pretpostavićemo za svrhu argumen-
ta da su s’ i sl’ dovoljno slični da bismo ih mogli zvati odgovarajućim, tj, da je q
„Supermen-odgovarajuće” (čime je (B) zadovoljeno). Pošto su raselijanske kompo-
nente iste (a = a je raselijanski sadržaj i u p, i u q, što je i više nego što (A) za-
hteva) i pošto q zadovoljava uslov koordinacije, sledi da je I istinito. Međutim,
iskaz II u našem primeru nije istinit zato što q ne zadovoljava uslov (B) da stoji u
relaciji koordinacije sa pII [s'/a = k'/a]. sl' je odgovarajuće u odnosu na s' ali ne i k',
tj, sl' nije „Klark Kent-odgovarajuće”. Da bi q bilo odgovarajuće, primarna intenzija
njenog izraza „Supermen” mora biti odgovarajuća obema primarnim intenzijama –
i izraza „Supermen“, i izraza „Klark Kent“. Tada bi primarna intenzija „da-reče-
nice“ i Luisinog verovanja bile usaglašene.
Na sličan način Čalmers objašnjava naše intuicije u vezi sa slučajevima gde se
javljaju indeksički izrazi. Npr, Alis kaže „Fred veruje da sam ja gladna“. Kad Alis
izgovori „Ja sam gladna“, ona izražava obogaćeni iskaz [gladna(ja)] gde je ja=ja'/a
obogaćena intenzija izraza „ja“ (u njenoj upotrebi), ja' je njegova primarna inten-
zija, i a označava Alis. Njen iskaz o Fredovom verovanju će biti istinit ako i samo
ako on usvaja obogaćeni iskaz koji je koordinisan sa onim koji je Alis izrazila. U
ovom slučaju želimo da kažemo da je taj uslov ispunjen: Fred je usvojio iskaz
[gladna(d)], gde je d=a'/a. Iako je primarna intenzija a' u ovom slučaju različita od
one u Alisinoj upotrebi ja', ona ipak može biti odgovarajuća. Kao što je rečeno kada
smo komentarisali definiciju 1, primarne intenzije ne moraju biti iste ili slične da bi
bio zadovoljen uslov postojanja relacije koordinacije.
52 Jelena Ostojić

Čalmers objašnjava pomoću svoje teorije i primere iskaza identiteta u kojima

se javljaju sinonimi. Benson Mejts (Benson Mates) je 1952. godine ukazao na ne-
potpunost Fregeovog rešenja zagonetke.14 Sinonimi su kod Fregea, da podsetimo,
definisani kao izrazi sa istim smislovima.15 Pogledajmo sledeći primer (iskazi iden-
titeta u da-rečenicama su istiniti):
III. Džoan veruje da su svi štiglići štiglići.
IV. Džoan veruje da su svi štiglići češljugari.
Mejts je ukazao na to da racionalna osoba može istovremeno smatrati prvi
iskaz istinitim, a drugi lažnim. Problem za Fregea je u tome što to ne bi smelo da se
desi pošto sinonimni izrazi imaju isti smisao. Ako u nekoj rečenici zamenimo jedan
izraz njegovim sinonimom, ona bi (po principu kompozicionalnosti koji i Frege
usvaja) morala imati istu kognitivnu vrednost. Onaj ko zna jezik bi već na osnovu
značenja morao znati da su dva sinonimna izraza koreferenta. Ova varijanta Fre-
geove zagonetke je nazvana Mejtsovom zagonetkom. Kod Čalmersa su sinonimi
definisani kao izrazi sa istim obogaćenim intenzijama.16 Izraženo Čalmersovom
terminologijom, zagonetka glasi da je moguće da prvi iskaz bude istinit, a drugi ne-
istinit, čak i kad su obogaćene intenzije (sa stanovišta govornika) iste za oba izraza.
Neka „štiglić” i „češljugar” imaju istu obogaćenu intenziju (za govornika) koju
možemo obeležiti sa š. Tada je, prema principu kompozicionalnosti, obogaćeni
iskaz obe da-rečenice isti: p = ∀x(š(x) … š(x)). U tom slučaju će istinitosni uslovi
za obe rečenice biti isti: iskaz je istinit ako i samo ako Džoan usvaja iskaz koji je
koordinisan sa obogaćenim iskazom koji izgovara govornik. Pošto su istinitosni
uslovi isti, Čalmers objašnjava da razlika u istinitosnim vrednostima nastaje zbog
toga što je relacija koordinacije promenjena s kontekstom. Za istinitost prvog is-
kaza potrebno je da iskaz koji Džoan usvaja ima odgovarajuću primarnu intenziju s
obzirom na reč „štiglić“, a za istinitost drugog s obzirom na reč „češljugar“. Ovo je
slučaj u kojem se relacija koordinacije razlikuje: odgovarajuća primarna intenzija
izraza „štiglić“ je ona kojom se u datom scenariju izdvajaju entiteti koji se u
zajednici individue koja je u centru scenarija imenuju rečju „štiglić“; a odgovaraju-
ća primarna intenzija izraza „češljugar“ je ona kojom se u datom scenariju izdvaja-
ju entiteti koji se u zajednici individue koja je u centru scenarija nazivaju rečju
„češljugar“. Po pretpostavci, Džoan veruje da su štiglići štiglići i da su češljugari
češljugari. Tako su obogaćeni iskazi koje Džoan usvaja, respektivno, q1=∀x(šDž(x)
… šDž(x)), q2=∀x(čDž(x) … čDž(x)).“ U slučaju kada je III tačno, Džoan prihvata q1,
u kome je šDž štiglić-odgovarajuća primarna intenzija. To objašnjava istinitost III.

14 Cf. Mates 1952.

15 Cf. Frege 1892, 1948, str. 211.
16 Cf. Chalmers 2011, str. 23.
Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 53

Džoan takođe prihvata q2, u kome je čDž češljugar-odgovarajuća primarna intenzija.

Ali ona ne prihvata q3=∀x(šDž(x) … čDž(x)). To objašnjava lažnost IV.
Relevantna promena konteksta koju Čalmers pominje bi se mogla interpretirati
na sledeći način: bez obzira na to što su „štiglić” i „češljugar” istog značenja, u III i
IV imamo dva različita konteksta zato što je (u ovom primeru) bitno koja je tačno
od te dve reči upotrebljena. Zato upotrebom različite reči u IV („češljugar” umesto
„štiglić”) dobijamo novi kontekst, a s promenom konteksta se menja i relacija
koordinacije, tj, primarna intenzija koja je bila odgovarajuća za III, nije više od-
govarajuća za IV. Videli smo da je za istinitost iskaza III potrebna štiglić-odgovara-
juća primarna intenzija, a za istinitost IV, češljugar-odgovarajuća. Tako izrazi sa
istim obogaćenim intenzijama ne moraju biti zamenljivi salva veritate. Ako se kon-
tekst drži nepromenjenim, kaže Čalmers,17 zamena je dozvoljena. Ali, kao i slučaje-
vima kada se koriste navodnici, u ovakvim primerima bitan je tačan izbor reči.
Još jedna primena Čalmersove teorije odnosi se na iskaze verovanja u kojima
se javljaju izrazi koji su osetljivi na kontekst. To možemo ilustrovati sledećim pri-
merom. „Džon veruje da je Fred visok“ može biti istinito uprkos tome što obo-
gaćeni iskaz koji usvaja Džon [v1(Fred)], i obogaćeni iskaz za koji se tvrdi da Džon
u njega veruje [v2(Fred)], nisu asocirani sa istim raselijanskim iskazom. Prema
Čalmersu, uslovi koje treba da zadovolje dva iskaza da bi stajali u relaciji koordi-
nacije ne uključuju da oni bez izuzetka moraju biti vezani za isti raselijanski iskaz.
Postoje specifične okolnosti (kao u ovom primeru) u kojima to nije slučaj. Zato
uslov (A) ne zahteva iste, već odgovarajuće raselijanske komponente.

U kojoj meri je Čalmersova teorija uspešna?

Možemo primetiti da Čalmersova teorija, pored toga što je inspirisana Fre-

geovom teorijom i teorijama dvodimenzionalne semantike (Kaplan (David Kaplan),
Stalnaker (Robert Stalnaker) i dr.)18, takođe je pod Raselovim (Bertrand Russell)19
uticajem. Formulisanjem originalne verzije teorije dvodimenzionalne semantike,
tzv. epistemičkog dvodimenzionalizma, Čalmers uspeva da pomiri dve međusobno
isključive grupe teorija: novofregeovske (Evans (Gareth Evans), Mekdauel (John
McDowel) i dr.)20 i novoraselovske (Kaplan, Peri (John Perry) i dr.)21. Iako se Čal-
mersov ne poziva na ove autore, njegov pojam primarne intenzije rečenice jasno
reflektuje fregeovsko i novofregeovsko shvatanje značenja, a pojam sekundarne

17 Cf. Chalmers 2011, str. 24.

18 Cf. Kaplan 1977. i Stalnaker 1978.
19 Cf. Russell 1910, 1912. (Referenca preuzeta iz Fitch 2007).
20 Cf. Evans 1982. i McDowell 1984.
21 Cf. Kaplan 1977, Perry 1977, 1979 i 2001.
54 Jelena Ostojić

intenzije rečenice novoraselovsko. Njegova motivacija je očigledna: pošto svaki od

ovih tipova teorija ima određenih prednosti, ali i problema, on je želeo da formuliše
teoriju koja će zadržati prednosti oba tipa i istovremeno prevazići njihova ograni-
čenja. Čalmersov pojam obogaćenog iskaza konstituisanog od obogaćenih intenzija
izraza predstavlja pokušaj objedinjavanja dva različita shvatanja strukture iskaza.
Inspirisan je i fregeovskim shvatanjem po kojem je iskaz sastavljen isključivo od
smislova, i raselijanskim shvatanjem po kojem je sam objekt konstituent iskaza.
Čalmersova teorija omogućava da se na nov način objasni u čemu je sličnost, a
u čemu razlika između parova indeksičkih rečenica: „Ja sam gladan“ i „Ti si gla-
dan“ (kad je izgovori druga osoba obraćajući se prvoj); „Moje pantalone gore“ (kad
je izgovori David Kaplan) i „Davidu Kaplanu gore pantalone“22; zatim „Sastanak
počinje u 12h“ i „Sastanak počinje sada“ (izgovoreno u 12h)23; tj, objašnjava parove
rečenica koje, iako dele isti raselijanski iskaz, izražavaju različite obogaćene iskaze
jer su njihove primarne intenzije različite. Pošto su primarne intenzije različite,
njihove istinitosne vrednosti se mogu razlikovati u zavisnosti od scenarija. U pojmu
obogaćenog iskaza Čalmers objedinjuje, s jedne strane, dimenziju značenja koja se
odnosi na sposobnost različitih subjekata da izdvoje objekt i procenjuju istinitosnu
vrednost s obzirom na usvojeni scenario i, s druge strane, dimenziju koja se odnosi
na vrednost sekundarne intenzije izraza i istinitosnu vrednost raselijanskog iskaza.
Videli smo na koji način Čalmers rešava Fregeovu zagonetku: informativnost
iskaza identiteta koji sadrže koreferentne termine se vezuje za aposteriornost reče-
nice, tj, mogućnost postojanja scenarija u kojem je netačna. Sekundarna intenzija
rečenice „Večernjača je Zornjača“ je istinita u svim mogućim svetovima, tj, reče-
nica je metafizički nužna. Ona, nasuprot tome, nije epistemički nužna, što objašnja-
va njen kognitivni značaj.
Prema Čalmersovom shvatanju iskaza o verovanjima, istinitosni uslovi tih is-
kaza moraju uzeti u obzir i primarne i sekundarne intenzije verovanja. Videli smo
da se na taj način objašnjavaju različiti primeri koji su ranije predstavljali problem:
kako subjekt može imati dva istinita verovanja koja su naizgled protivrečna; in-
deksička verovanja, verovanja u iskaze u kojima se javljaju izrazi koji su osetljivi
na kontekst i dr.
Međutim, tvrdiću da neki oblici Fregeove zagonetke predstavljaju problem za
ovu teoriju. Kao što je rečeno, Mejts je ukazao na to da se pomoću Fregeovog
smisla ne može objasniti informativnost iskaza identiteta sa sinonimima. Izrazi
„štiglić“ i „češljugar“ su sinonimi, a to, po Čalmersovoj definiciji sinonimnosti,
znači da imaju istu obogaćenu intenziju, što, po definiciji obogaćene intenzije, zna-
či da su koreferentni i da imaju istu primarnu intenziju. Ipak, moguće je da neko
veruje da su štiglići štiglići, a da ne veruje da su štiglići češljugari. To znači da

22 Kaplanov primer iz Kaplan 1977, str. 533.

23 Primer iz: Perry 1979, str. 5.
Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 55

informativnost iskaza identiteta u kojima se oni javljaju ne može biti objašnjena

pozivanjem na razliku u njihovim primarnim intenzijama. Da bi prevazišao ovaj
problem, Čalmers tvrdi da razlika u istinitosnim uslovima ovih rečenica može
nastati usled promene relacije koordinacije s promenom konteksta.24 Da podsetimo,
on tvrdi da u nekim slučajevima može za relaciju koordinacije da bude važno koja
je reč upotrebljena da izrazi primarnu intenziju. Pošto je rekao da su sve ekstenzije
i intenzije odgovarajućih sinonimnih izraza iste, to je, u stvari, jedino što Čalmersu
preostaje da bi objasnio kako III i IV mogu imati različitu istinitosnu vrednost.
Tako će za prvu rečenicu iz primera (III) odgovarajuća primarna intenzija izraza
„štiglić“ biti ona kojom se u datom scenariju izdvajaju entiteti koji se u zajednici
individue koja je u centru scenarija imenuju izrazom „štiglić“; i mutatis mutandis,
odgovarajuća primarna intenzija izraza „češljugar“ je ona kojom se u datom sce-
nariju izdvajaju entiteti koji se u zajednici individue koja je u centru scenarija na-
zivaju izrazom „češljugar“ u IV.
Podsetimo se, međutim, da se Frege na početku teksta „Sense and Reference”25
ograđuje od prethodno zastupanog stanovišta iz dela Begriffsschrift,26 tvrdeći da
identitet nije odnos između imena, tj, znakova za predmete, kako je ranije smatrao,
već samih predmeta. „Večernjača je Zornjača“ je informativan iskaz o Veneri, a ne
o našem korišćenju jezika. Iskazom identiteta ne želimo da kažemo da između dva
izraza postoji izvesna relacija – da se oni odnose na isti objekt. Inače, iskaz iden-
titeta se ne bi ticao samog predmeta, već našeg načina označavanja i njime se ne bi
izražavalo nikakvo „pravo” saznanje. Odnos koji postoji između dva imena postoji
zahvaljujući vezi između svakog od ta dva imena sa tom stvari, a to je proizvoljno.
Drugim rečima, Frege bi odbacio svako metalingvističko rešenje zato što se ne
odnosi na ono što zovemo Fregeovom zagonetkom već govori o rečima upotreblje-
nim u iskazima identiteta. Čalmers jeste obasnio mogućnost zauzimanja različitog
epistemičkog stava prema dva iskaza identiteta u kojima se javljaju sinonimi za-
hvaljujući tome što je u značenje uključio i dimenziju koja se odnosi na sposobnost
subjekta da izdvoji referenciju određenog izraza u nekom scenariju. Ipak, to nije
odgovor na Fregeovu zagonetku koja se tiče informativnosti iskaza identiteta o
objektima. Čalmersovo rešenje je metalingvističko zato što to koja je primarna in-
tenzija odgovarajuća u datom kontekstu (što dalje određuje da li je relacija koordi-
nacije zadovoljena) objašnjava pomoću veze između objekta i reči koja se u izve-
snoj jezičkoj zajednici koristi da se taj objekat izdvoji (za prvu rečenicu iz primera
(III) odgovarajuća primarna intenzija izraza „štiglić“ je ona kojom se u datom
scenariju izdvajaju entiteti koji se u zajednici individue koja je u centru scenarija

24 Cf. Chalmers 2011, str. 23-4.

25 Cf. Frege 1892, 1948, str. 209.
26 Cf. Frege 1879.
56 Jelena Ostojić

imenuju izrazom „štiglić“; i mutatis mutandis, odgovarajuća primarna intenzija iz-

raza „češljugar“ je ona kojom se u datom scenariju izdvajaju entiteti koji se u za-
jednici individue koja je u centru scenarija nazivaju izrazom „češljugar“ u IV), – a
to je upravo ono što Frege ne bi dopustio jer je ta veza proizvoljna.27
Još jedan problem za Čalmersa predstavlja činjenica da se njegovim rešenjem
Mejtsove zagonetke krši princip kompozicionalnosti prema kojem značenje reče-
nice zavisi isključivo od značenja njenih sastavnih delova i njene logičke forme, i
koji Čalmers tvrdi da prihvata. Naime, on ističe da ekstenzija rečenice zavisi od
ekstenzija njenih delova i da njena primarna i sekundarna intenzija zavise od pri-
marnih i sekundarnih intenzija njenih sastavnih delova.28 Prema ovom principu, re-
čenice III i IV imaju isto značenje zato što su izrazi koji se u njima javljaju sinoni-
mi. To znači da one moraju imati iste istinitosne uslove i moraju izražavati isti iskaz
u datom kontekstu. Međutim, kao što smo videli, iskazi koje izražavaju III i IV
mogu biti različitih istinitosnih vrednosti i tu razliku Čalmers objašnjava pomoću
pojma relacije koordinacije. Uvođenje ove relacije kao elementa odgovornog za
razliku u istinitosnim uslovima između III i IV je u suprotnosti sa shvatanjem da
značenje rečenice zavisi isključivo od značenja njenih sastavnih delova i njene
logičke forme.
Tvrdiću da postoji još jedan vid Fregeove zagonetke koji ova teorija ne ob-
jašnjava. To je oblik zagonetke koji je formulisan pomoću poznatog Perijevog
primera.29 Zamislimo da stub zaklanja središnji deo psa tako da vidimo njegovu
glavu koja se pojavljuje s jedne strane stuba i rep sa druge. Recimo da Džon Peri
pokaže prvo na njegovu glavu, pa onda na rep dok saopštava auditorijumu: „Ovaj
pas je ovaj pas“.30 Peri dva puta upotrebljava isti demonstrativni izraz da referira na
istog psa. Moguće je da ovaj iskaz za nekoga bude informativan, tj, moguće je da
neko iz auditorijuma ne zna da se radi o istom psu. Problem za Čalmersa je u tome
što se ne može pozvati na razlike u primarnim intenzijama dva javljanja izraza
„ovaj pas“ da bi objasnio informativnog ovog iskaza identiteta jer se radi o istim
primarnim intenzijama. U oba slučaja se radi o funkciji koja izdvaja opaženi objekt
(psa) na kog Peri pokazuje. Radi se o dve upotrebe istog demonstrativnog izraza
„ovaj pas“ od iste osobe uz dva akta demonstracije na isti objekat (u nepromenje-
nim okolnostima). Primarne intenzije su iste zato što je funkcija koja izdvaja pred-
met ista u oba slučaja: opaženi pas je izdvojen zahvaljujući Perijevom aktu demon-
stracije. Obogaćene intenzije su takođe iste jer se radi o istoj ekstenziji.
Moguće je da je VII tačno, a VIII netačno:

27 Cf. Chalmers 2011, str. 23-4, odeljak „Lawyers and attorneys”.

28 Chalmers 2011, str. 4.
29 Primer iz Perry 2001. str. 63.
30 Primeri istog tipa su iskazi identiteta: „To je to“ i „Ovo je ovo“.
Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 57

VII Džoan veruje da je ovaj pas gladan. (Peri pokazuje glavu psa)
VIII Džoan veruje da je ovaj pas gladan. (Peri pokazuje rep)
pri čemu je Džoan racionalni subjekt. Specifičnost ovog oblika zagonetke je u tome
što, po mom mišljenju, Čalmers ne može da je reši pozivajući se na promenu re-
lacije koordinacije (kao u objašnjenju Mejtsove zagonetke) budući da ne može po-
kazati da se u VII i VIII zahtevaju različite odgovarajuće primarne intenzije. U
ovom primeru, zahtev da primarne intenzije budu odgovarajuće zadovoljen samim
tim što je zadovoljen stroži uslov: one su iste u VII i VIII. Obogaćene intenzije ovih
demonstrativnih izraza su takođe iste jer je u pitanju ista ekstenzija.
Pitanje je da li bi se Čalmers mogao interpretirati tako da možemo reći da se u
ovom primeru radi o dve različite primarne intenzije u VII i VIII? Da bi pojam
primarne intenzije bio dovoljno istančan za objašnjenje ovog problema, trebalo bi
da izdvajanja objekta putem različitih akata demonstracija na različite delove ob-
jekta budu međusobno različite funkcije. Možda bi Čalmers mogao tvrditi da se
radi o dve različite funkcije zato što je pas prvi put izdvojen posredstvom glave, a
drugi put posredstvom repa. Smatram da ovo pravac u kom treba ići da bi se za-
gonetka rešila, ali ne vidim da Čalmers to može uraditi u okviru pojmovne aparar-
ture svoje teorije. Mada se ovaj tip rešenja direktno ne suprotstavlja Čalmersovoj
teoriji, ono ne bi bilo u skladu sa njegovom objašnjenjem pojma primarne intenzije.
Naime, Čalmers tvrdi da je primarna intenzija manje istančan (fine-grained) pojam
od Fregeovog smisla. Recimo, kada dva govornika upotrebe indeksikal „ja”, onda,
po Čalmersu, imamo dve iste primarne intenzije iako u dve upotrebe ove zamenice
imaju različite ekstenzije, dok se, po Fregeu, radi o dva različita smisla.31 Primarna
intenzija je, kako smo rekli, funkcija od scenarija do objekta, i mi možemo imati
istu funkciju koja vodi od različitih scenarija do različitih objekata.
Konačno, ukoliko iskaze VII i VIII shvatimo kao da su de re verovanja, i dalje
nemamo rešenje zagonetke. Čalmers definiše istinitosne uslove iskaza o de re
verovanjima na sledeći način. Za istinitost de re verovanja (verovanja o određenom
objektu da mu pripada neko svojstvo) postavljaju se dva zahteva od kojih se prvi
odnosi na predikatski deo rečenice, a drugi se tiče načina na koji je objekat ve-
rovanja dat (tj, njegove primarne intenzije).
5. subjekt ima istinito de re verovanje ako i samo ako prihvata obogaćeni is-
kaz [g(x)] takav da je obogaćena intenzija predikata (g) koji se u njemu
javlja koordinisana sa obogaćenom intenzijom predikata koji je govornik
upotrebio, a x je obogaćena intenzija čija je ekstenzija objekt (na koji se

31 Cf. Chalmers 2005, str 29-30.

58 Jelena Ostojić

odnosi verovanje) koji je dat sa odgovarajućom primarnom intenzijom za

objekte date upoznavanjem.32
Problem za Čalmersa je to što, prema ovim istinitosnim uslovima, VII i VIII bi
trebalo da imaju iste istinitosne vrednosti što se, kako smo videli, ne poklapa sa
očiglednom činjenicom da jedan može biti tačan, a drugi istovremeno netačan. U
oba iskaza radi o istim predikatima (što znači da je samim tim ispunjen (blaži) us-
lov da su obogaćene intenzije predikata koordinisane, kako se zahteva u 5); i radi se
o tome da je subjekt sa objektom upoznat na isti način u oba slučaja, pa je samim
tim ispunjen uslov da je objekt na odgovarajući način dat upoznavanjem. To znači
da ne možemo pomoću Čalmersovih istinitosnih uslova iskaza o verovanjima obja-
sniti kako je moguće da VII i VIII imaju različite istinitosne vrednosti pošto bi,
prema uslovima u 5, one trebalo da su iste.33

Jelena Ostojić
Beograd

Literatura

Chalmers, D. J. 2002, „On Sense and Intension”, Philosophical Perspectives, 16: 135–82.
Chalmers, D. J. 2004, „Epistemic Two-Dimensional Semantics”, Philosophical Studies,
118: 153–226.
Chalmers, D. J. 2005, „Two-Dimensional Semantics”, izlazi u: (E. Lepore & B. Smith, eds)
Oxford Handbook of the Philosophy of Language. Oxford University Press, dostupno
na internet adresi: http://consc.net/papers/twodim.pdf
Chalmers, D. J. 2006, „The Foundations of Two-Dimensional Semantics”, in Two-Dimen-
sional Semantics: Foundations and Applications, M. Garcia-Carpintero and J. Macia
(eds.), Oxford: Oxford University Press, pp. 55–140.
Chalmers, D. J. 2011, „Propositions and Attitude Ascriptions: A Fregean Account”, Nous,
Vol. 45, br. 4, str. 1-45.
Crimmins, M. 1991, Talk about Beliefs, Cambridge, MA: MIT Press.
Edgington, D. 1995, „On Conditionals” Mind, New Series, Vol. 104, No. 414 pp. 235-329.
Evans, G. 1982, The Varieties of Reference, ed. J. McDowell, New York: Oxford University
Press.
Fitch, G. 2007, „Singular Propositions”, Stanford Encyclopedia of Philosophy, plato.stan-
ford.edu/propositions-singular/
Frege, G. 1879, Begriffsschrift, eine der arithmetischen nachgebildete Formelsprache des
reinen Denkens, Halle a. S.: Louis Nebert. Translated as Concept Script, a formal

32 Cf. Chalmers, 2011, str. 34-5.

33 Zahvaljujem Vladanu Đorđeviću na korisnim komentarima i sugestijama.
Prigovori Čalmersovom rešenju Fregeove zagonetke 59

language of pure thought modelled upon that of arithmetic, by S. Bauer-Mengelberg in

J. vanHeijenoort (ed.), From Frege to Gödel: A Source Book in Mathematical Logic,
1879-1931, Cambridge, MA: Harvard University Press, 1967.
Frege, G. 1892, „Über Sinn und Bedeutung”, in Zeitschrift für Philosophie und philosophis-
che Kritik, 100: 25-50. Citirano prema: Frege, G. 1948.
Frege, G. 1918, „Misao: jedno logičko istraživanje”, Gledišta, god. XVIII, br. 9, 1977, str.
844 – 864.
Frege, G. 1948, „Sense and Reference”, The Philosophical Review, Vol. 57, No. 3, pp.
209-230.
Goodman, N. 1947, „The Problem of Counterfactual Conditionals“, Journal of Philosophy,
44, br. 5, str. 113-28.
Kaplan, D. 1977, „Demonstratives”, in: J. Almog et. al. (eds.)(1989): Themes From Kaplan,
Oxford: Blackwell, 481-563.
Kripke, S. 1979, „A Puzzle about Belief”, u: Meaning and Use, ed. Margalit, Reidel,
Dordrecht, str. 239-283.
Mates, B. 1952, „Synonymity” In Semantics and the Philosophy of Language, ed. Leonard
Linsky. Urbana, IL: University of Illinois Press.
McDowell, J. 1984, „De Re Senses”, The Philosophical Quarterly Vol. 34, 136, pp.
283-294.
Perry, J. 1977, „Frege on demonstratives” Philosophical Review 86: 474-97
Perry, J. 1979, „The problem of the Essential Indexical”, Noûs, 13: 3–21.
Perry, J. 2001, Reference and reflexivity, Stanford: CSLI Publications.
Putnam, H. 1975, „The meaning of ‘meaning’”. In Philosophical Papers, Vol. 2: Mind,
Language and Reality. Cambridge University Press, 1985.
Russell, B. 1910. „On the Nature of Truth”, Proceedings of the Aristotelian Society 11:
108-28
Russell, B. 1912. The Problems of Philosophy, Oxford: Oxford University Press.
Schiffer, S. 1990. The mode-of-presentation problem. In (C.A. Anderson & J. Owens, eds.)
Propositional Attitudes: The Role of Content in Logic, Language, and Mind. Stanford:
CSLI Press.
Stalnaker, R. 1968, „A Theory of Conditionals“ in Studies in Logical Theory, American
Philosophical Quarterly Monograph Series, 2. Oxford: Blackwell, pp. 98-112.
Stalnaker, R. 1978, „Assertion”, Syntax and Semantics, 9: 315–332, preštampano u
Stalnaker, 1999, Context and Content, Oxford: Oxford University Press, pp. 78–95.
60 Jelena Ostojić

Jelena Ostojić

Some Objections to Chalmers’ Solution to Frege’s Puzzle

(Summary)

Chalmer’s version of two-dimensional semantics offers interesting and original so-

lutions to traditional problems of neo-Fregean and neo-Russellian theories of meaning.
However, I will argue that his theory is not completely successful because it does not solve
some important forms of Frege’s puzzle (Mates’ puzzle, and the informativness of identity
statements with demonstratives). First I will show that the solution to Mates’ puzzle offered
by Chalmers is metalinguistic, and therefore inappropriate since it avoids the problem
which is to be solved. Next I will show that the solution makes Chalmers break the com-
positionality principle, which he says he accepts, and on which some of the main notions of
his theory are based. Finally I will point out that Chalmers’ theory cannot account for the
informativness of identity statements with demonstratives, no matter whether they are in-
terpreted de dicto or de re.
KEY WORDS: epistemic two-dimensionalism, primary and secondary intension, enriched
proposition, Frege’s puzzle, Mates’ puzzle, demonstratives.