Professional Documents
Culture Documents
Представе Доњег Света у Ходу Богородице По Мукама и Павловом Откровењу
Представе Доњег Света у Ходу Богородице По Мукама и Павловом Откровењу
Филолошки факултет
ТЕМА
откровењу
ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................10
УВОД
Појам средњег века веома је широког карактера. Када се о њему говори ван
институционализованих, односно научних оквира, често можемо чути како је ова епоха
била једна од „мрачнијих“ у људској цивилизацији. Штавише, у свакодневном говору
средњи век се често употребљава као синоним за застареле погледе, као и
дезинтеграцију науке, уметности и културе.
Поред тога, може се уочити како је епоха српске књижевности започела тихо, за
неке чак и скромно, управо преводном књижевношћу, где су наши учени монаси
преводили различите жанрове и списе углавном хришћанске тематике. Стога је она од
1
изузетног значаја за даљи ток и развој наше књижевности, јер на њеном темељу
почивају нека од најлепших дела савремених кижевника која, управо, садрже мотиве из
средњовековне културе, књижевности и традиције.
2
Баш зато су Путовања у загробни свет у новозаветним апокрифима итекако
битна за перципитање овоземаљског греха и односа према греху са аспекта
хришћанства. Исто тако, могу имати и поучну функцију, јер указују на то да човек
током овоземаљског живота треба живети по хришћанским и етичким постулатима и
светоназорима како га у оноземаљском, односно вечном животу не би затекле
бесконачне психичке и физичке патње. Упркос поучном елементу, врло је вероватно да
Путовања у загробни свет нису доживела своју библијску канонизацију, јер су у њима
представе пакла приказане веома натуралистички, а на моменте чак и гротескно (црви,
крв, змије, људи обешени за језик или нокте), док је у Библији пакао представљен
извесно блаже и са мање детаља.
Можда се управо због овакве представе доњег света избегла канонизација овог
апокрифног списа, јер је вероватно постојала могућност да код верника изазове
искључиво страх према Богу и од Бога, уместо осећања љубави и поштовања. На тај
начин би се, можда, несвесно урушио главни и основни постулат хришћанске религије
и традиције, а то је да је хришћански бог Бог љубави, као и то да је, заправо, у
хришћанству Љубав перципирана као коначни апсолут из које је настао свет.
3
Вечне муке и патње су и у једној и у другој верзији приказане кроз призму
Богородичиног лика која кроз своје путовање у доњи свет саосећа са грешницима. У
њеном ходу кроз пакао све време ће је пратити и архангел Михаило који уједно има и
улогу водича, што можемо компаративно повезати и са ликом римског песника
Вергилија у Божанственој комедији италијанског књижевника Дантеа Алигијерија.
Такође, овај интертекстуални мотив водича кроз пакао затичемо и у оквиру саме
библијске, односно средњовековне књижевности.
Дужа верзија отвара се приказом патњи оних који нису веровали у Бога, Исуса
Христа, Богородицу и Свету Тројицу, те су осуђени да буду у вечној тами (овај мотив
приказан је и у краћој верзији). На симболичком плану, тама означава хтонско место у
којем влада тотални мрак, а неверници су одуђени да овако проведу вечност, јер за
живота нису веровали у Божју светлост.
Богородица потом у огњу до прса затиче оне који су вређали своје кумове. У
први мах овај грех може изгледати као миноран, јер нико није убијен или
психофизички повређен да би особа која га је починила трпела тако велике патње.
Међутим, важно је истаћи као је једна од светих тајни у хришћанству обред крштења
којим се индивидуа сједињује са Христом. Главну улогу у обреду преузима кум, који
4
представља медијум између Бога и онога ко прима Христову веру. У хришћанској, а
посебно српској традицији кумство има веома велику у снажну улогу о којој најбоље
сведочи народна изрека Што је Бог на небу, то је кум за земљи. Зато овај грех,
заправо, представља сам атак на Господа, а онога ко га је починио, стигла је праведна
казна.
Поступком градације у делу дочаравају се патње оних који су јели људско месо
– огњена река их је, симболично, преплавила до грла. Међу њима се посебно издвајају
жене, односно мајке које су убијале своју тек рођену децу и њоме храниле псе. Овај
натуралистички, застрашујући и гротескни призор указује на један од најтежих
грехова, не само хришћанске, већ и целокупне људске цивилизације, а то је
чедоморство које се, нажалост, задржало и до данашњих дана.
5
смртних грехова – лењост. Први нису ишли недељом у цркву, а други се нису
удостојили да устану када виде црквене великодостојнике. Јасно је да је грех који су
починили на земљи сразмеран тежини патњи у вечном животу.
О томе да нико не може избећи Божји суд, најбоље сведочи присуство црквених
лица у доњем свету. Не говоримо, дакле, само о свештеницима, већ и о хришћанским
великодостојницима, као што су патријарси, епископи, те калуђерице и супруге
свештеника. Натуралистича слика црва опет је присутна у тексту. Можемо је повезати
са сликом распадања и дезинтеграције, односно вечне пропадљивости која указује на
велику тежину почињеног греха, првенствено јер је он начињен од стране оних који би
требало да буду Божји пастири и узори другим људима.
Река са смолом у којој душе грешних кључају у врелој води, окружени црвима и
страшним зверима, представља најгротескнији и уједно најфантастичнији моменат у
целом тексту. Но, грех који су починили јесте највећи и најстрашнији, јер у овој реци
бораве и Јевреји, односно они који су разапели Исуса. Грешници нису у стању да од
тежине мука затраже милост Божју. Једино им призор Богородице даје снагу да по
први пут осете и виде светлост, а не таму, јер је она у стању да разуме вечне патње. У
краћој верзији апокрифа на овом месту дат је веома застрашујући призор – човек није у
стању да говори јер му је у устима, заправо, змија. Такође, у првој верзији нису
6
присутне удице на којима су људи обешени за обрве, срце и језик, стога је овај призор
изузетно ефектан.
Прва и друга верзија Откровења апостола Павла дате су кроз опонентан приказ
раја и пакла. Доњи свет прказан је нешто блаже него што је то учињено у Ходу
Богородице по мукама, односно са мање натуралистичких детаља. Представе доњег
света у првој верзија апокрифа отварају мотивом Сатанине војске, док је борба анђела
и демона за људске душе заступљена у обе верзије. Сличност са Ходом Богородице по
мукама затичемо у појави водича кроз доњи свет која је у Откровењу апостола Павла
припала безименом анђелу. Но, лик арханђела Михаила присутан је и у једном и у
другом апокрифу, с тим што му је у Откровењу апостола Павла дата улога на
небесима, док је у Ходу Богородице по мукама директно укључен у збивања доњег
света. И један и други текст подразумевају мотив огњене реке који сведочи о
аутентичноти и веродостојности представе пакла, с тим што је у другој верзији река
именована као Геон.
Муке које су у њој описане дате су кроз призму градације – грешници у реци
стоје до колена, појаса, уста, а некима је вода дошла преко главе. Најзанимљивија
представа грешника јесте она у којој затичемо људе чији земаљски живот није био
потпуно опредељен ни према вери, али ни према греху. Како у православној традицији
не постоји Чистилиште, Господ је ипак одредио да им вечни живот буде проведен у
7
патњама баш зато јер нису били у стању да превагну на добру страну, а имали су свест
да Господ постоји. Позиција њиховог тела у реци није назначена, али се претпоставља
да им је вода до ногу.
Део који реферише на свештена лица у паклу уобличен је улогом чтеца којем је
ишчупан језик јер је био кадар да вернике учи правоверју, али сам није био у стању да
живи према хришћанским канонима. Муке кроз које пролази садрже натуралистичке
описе, (црве, крв) који имају гротескну функцију. У другој верзији експлицитно се
помињу они који су се бавили лихварством, баш као и у Ходу Богородице по мукама.
Заједнички призор за обе верзије Окровења апостола Павла јесу грешници који су се
ругали сакралним књигама зато је функција њиховог говора ослабљена. Мотив
ишчупаног или сасеченог језика на симболичком плану представља онеспособљавање
индивидуе за даљи говор, што у случају ових грешника представља круцијалну ставку.
Наиме, сопствени говор и језик у овоземаљском животу нису употребили како би
чинили добро, већ зло.
8
мисли. Поред тога, верници су уприлици да се поново сједине са Христом, узимајући
вино и хлеб који симболизују његову крв и тело.
Мотив суза уочава се и на крају Богородичиног хода по доњем свету, али и пред
сам крај Павловог изласка из пакла. Суза симболизује искрену жалост за неким или
нечим, као и искрено покајање због одређених поступака, јер се верује како је она уско
скопчана са душом човека. Павле, као и Богородица, саосећа са грешницима, тако да
имплицитно окајава њихове грехове код Господа, и то, управо, кроз сузе. Један од
неписаних обичаја у хришћанству је и тај да верници моле једни за друге, па чак и за
своје непријатеље. Молитва представља духовни медијум са Богом, односно један вид
разговора са њим, зато апостол Павле и има могућност да посредује између грешника и
Господа.
9
Да је Бог велики, милостив и добар, најбоље видимо у мотиву самилости са
душама оних који су осуђени на вечне патње. Наиме, као и у Ходу Богородице по
мукама, Господ због молитве и суза апостола Павла, даје одређени временски период
духовни мир грешницима (конкретно, у првој верзији текста реч је о осам дана, док је у
другој назначено тридесет дана). Овај чин носи универзалну поруку која нам поручује
да ако се индивидуа искрено покаје, душа може осетити велико олакшање.
ЗАКЉУЧАК
Кроз Путовања у загробни свет видимо низ различитих варијација ову тему, но
апокрифи Ход Богородице по мукама и Откровење апостола Павла сојим садржајем
представљају текстове који изискују посебну пажњу. Пре свега јер садрже веома
комплексну тему кроз коју провејава универзално питање добра и зла међу људима.
Ови апокрифи значајни су још и због тога јер њихови елементи и мотиви садрже
фантастичне црте приповедања. Представе пакла веома су живописног,
натуралистичког и гротескног типа и представљају значајно ублажену верзију од оне
коју затичемо у Библији.
10
Њихов значај огледа се не само у мотивима и теми текста, већ првенствено у
поседовању едукативне функције која нас опомиње како треба да будемо праведни и
бољи људи.
11
ЛИТЕРАТУРА
12