Универзитет у Београду

Филолошки факултет

Семинарски рад из предмета Преводна књижевност у контексту старе

српске књижевности

ТЕМА

Представе доњег света у Ходу Богородице по мукама и Павловом

откровењу

Ментор: Студент: Милица Милошевић

Смер: Српска књижевност (МАС)

Проф. др Томислав Јовановић Број индекса: 2021/11555

Београд, јун 2021.

САДРЖАЈ
УВОД.........................................................................................................................................1

ХОД БОГОРОДИЦЕ ПО МУКАМA........................................................................................3

ОТКРОВЕЊЕ АПОСТОЛА ПАВЛА........................................................................................7

ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................10
 УВОД

Појам средњег века веома је широког карактера. Када се о њему говори ван
институционализованих, односно научних оквира, често можемо чути како је ова епоха
била једна од „мрачнијих“ у људској цивилизацији. Штавише, у свакодневном говору
средњи век се често употребљава као синоним за застареле погледе, као и
дезинтеграцију науке, уметности и културе.

Врло је вероватно да овај негативан призвук можемо пронаћи у

неконвенционалном деловању Свете инквизиције, нарочито оне која је спровођена на
тлу Шпаније доласком Католичких краљева на власт, чији је рад, у средњем веку, био
под протекторатом Католичке цркве. Важно је напоменути како је средњовековна
епоха трајала од петог до петнаестог века, а Света инквизиција настала је на прелазу из
дванаестог у тринаести век, што би значило да је Европа око седам векова била далеко
од мрака који се приписује овом раздобљу.

Прилог томе налази се и у чињеници да је Византија, директна наследница

Римског царства, за време средњег века доживела свој економски, територијални и
културни процват. Византијска цивилизација представљала је једну од напреднијих у
Европи, првенствено јер је многим народима омогућила писменост која је итекако била
важна за продуховљење, као и стварање националног идентитета. Почеци словенске
писмености своје корене вуку, управо, из средњег века, што ову епоху чини веома
значајном за развој европске књижевности и филологије, као и српске писмености,
државности и књижевности која је настала на темељу средњовековне културе.

Књижевност средњег века веома је уско повезана са хришћанском традицијом и

Црквом у целини, а централни жанр ове књижевности јесте житије. Поред
хагиографског у средњовековној књижевности затичемо даљи развој романескног,
приповедачког, биографског и апокрифног жанра, као и развој преводне књижевности,
која се показала једним од најзначајнијих медијума за спајање и упознавање више
различитих нација, књижевности и култура.

Поред тога, може се уочити како је епоха српске књижевности започела тихо, за
неке чак и скромно, управо преводном књижевношћу, где су наши учени монаси
преводили различите жанрове и списе углавном хришћанске тематике. Стога је она од

1
изузетног значаја за даљи ток и развој наше књижевности, јер на њеном темељу
почивају нека од најлепших дела савремених кижевника која, управо, садрже мотиве из
средњовековне културе, књижевности и традиције.

Посебну пажњу у оквиру преводне књижевности средњег века треба свакако

посветити апокрифном жанру, првенствено јер апокриф начелно представља
неканонски спис библијске тематике, чији је садржај углавном тајно ширен. Управо је
начин његовог опстанка у атмосфери средњег века, када је Црква имала изузетно јак
утицај у религиозно-политичким круговим, крајње фасцинантан.

Упркос библијском неканонизовању и званичним забранама овог списа,

апокрифни жанр је успео не само да се одржи у средњем веку, већ и да данас буде
сачуван од заборава. Баш као и Библија, апокрифи су пуни религизоне тематике чији се
садржај дели на старозаветни и новозаветни. Старозаветни списи су махом написани у
форми књига, а новозаветни садрже различита виђења светитеља, откровења и
јеванђеља. Посебно место у новозаветним апокрифима заузима тематка загробног
живота, односно путовање кроз исти. Загробни живот, како у средњем веку, тако и
данас, представља праву енигму за човека.

Онтолошки посматрано, смрт можемо тумачити на пуно начина. Ако бисмо је

посматрали са аспекта науке, смрт би, заправо, означавала прелазак енергије из једног
стања у друго, с обзиром на то да се енергија не може уништити, већ само може
променити сопствени облик. Но, посматрана кроз призму религије, смрт представља
одвајање душе од тела која своје коначно уточиште проналази у рају или паклу – у
зависности од човековог делања у овоземаљском животу. Било и како било, став и
науке и религије указује на то да смрт није коначна, нити означава човеков коначни
крај.

Но, религија за разлику од науке на известан начин пружа могућност поновног

сусрета са ближњима на неком лепшем и бољем месту, али исто тако и опомиње да
човек приликом овоземаљског обитавања мора бити вођен етичким постулатима.
Евидентно је да нема безгрешног и непогрешивог човека на земљи, само је питање
колики су грехови сваке индивидуе понаособ и да ли су чињени вољно или невољно,
односно да ли су искрено окајани. Јер, што је грех већи и свеснији, то смо удаљенији
од Господа, а самим тим и од могућности поновног васкрснућа.

2
 Баш зато су Путовања у загробни свет у новозаветним апокрифима итекако
битна за перципитање овоземаљског греха и односа према греху са аспекта
хришћанства. Исто тако, могу имати и поучну функцију, јер указују на то да човек
током овоземаљског живота треба живети по хришћанским и етичким постулатима и
светоназорима како га у оноземаљском, односно вечном животу не би затекле
бесконачне психичке и физичке патње. Упркос поучном елементу, врло је вероватно да
Путовања у загробни свет нису доживела своју библијску канонизацију, јер су у њима
представе пакла приказане веома натуралистички, а на моменте чак и гротескно (црви,
крв, змије, људи обешени за језик или нокте), док је у Библији пакао представљен
извесно блаже и са мање детаља.

Можда се управо због овакве представе доњег света избегла канонизација овог
апокрифног списа, јер је вероватно постојала могућност да код верника изазове
искључиво страх према Богу и од Бога, уместо осећања љубави и поштовања. На тај
начин би се, можда, несвесно урушио главни и основни постулат хришћанске религије
и традиције, а то је да је хришћански бог Бог љубави, као и то да је, заправо, у
хришћанству Љубав перципирана као коначни апсолут из које је настао свет.

Најзначајнији и најсликовитији апокрифи који у себи садрже реалистичне и

натуралистичке описе приликом представе доњег света, односно пакла, свакако јесу
Ход Богородице по мукама и Павлово откровење, чија ће даља анализа бити предмет
овог рада.

ХОД БОГОРДИЦЕ ПО МУКАМA

Дужа и краћа верзија апокрифа Ход Богородице по мукама отварају се

дијалогом између Богородице и арханђела Михаила анафоричним понављањем глагола
радовати се којим се имплицитно сугерише свечани и похвални у делу. Но, атмосфера
с почетка апокрифа убрзо ће бити смењена гротескним, па чак и фантастичним
приказима доњег света, односно пакла. У краћој верзији дела, арханђел Михаило потом
Богородици набраја седам смртних грехова.

3
 Вечне муке и патње су и у једној и у другој верзији приказане кроз призму
Богородичиног лика која кроз своје путовање у доњи свет саосећа са грешницима. У
њеном ходу кроз пакао све време ће је пратити и архангел Михаило који уједно има и
улогу водича, што можемо компаративно повезати и са ликом римског песника
Вергилија у Божанственој комедији италијанског књижевника Дантеа Алигијерија.
Такође, овај интертекстуални мотив водича кроз пакао затичемо и у оквиру саме
библијске, односно средњовековне књижевности.

Ход Богордице по мукама обилује несвакидашњим приказима патњи на које су

осуђени грешници, с тим што нам дужа верзија апокрифа даје прегледнији,
гротескнији и дубљи оквир. Казне које људи трпе сразмерне су греховима који су
починили на земљи. У краћој верзији прво наилазимо на оне који су чинили блудне
радње са рођацима и кумовима, као и на оне који су начинили прељубу. Њихова
судбина је да вечно буду везани огњеним ланцима, те мотив огња можемо повезати са
мотивом прочишћења од грехова.

Дужа верзија отвара се приказом патњи оних који нису веровали у Бога, Исуса
Христа, Богородицу и Свету Тројицу, те су осуђени да буду у вечној тами (овај мотив
приказан је и у краћој верзији). На симболичком плану, тама означава хтонско место у
којем влада тотални мрак, а неверници су одуђени да овако проведу вечност, јер за
живота нису веровали у Божју светлост.

Посебну пажњу у апокрифу привлачи и појава огњене реке у којој су различито

распоређени нивои патњи – грешници у њој стоје до појаса, прса, грла, а неки су чак и
читавим својим телом у води. Овакав распоред сразмеран је тежини грехова који су
починили у овоземаљском животу, а у дужој верзији апокрифа уочавамо поступак
благе градације – прво се приказују патње оних који у огњеној води стоје до појаса. У
народној традицији и усменом предању клетва има негативна, па чак и магијска
својства, а најјача је она која долази од стране родитеља, а посебно мајке. Стога није
чудо што је огњена река до појаса преплавила оне које су родитељи проклели.

Богородица потом у огњу до прса затиче оне који су вређали своје кумове. У
први мах овај грех може изгледати као миноран, јер нико није убијен или
психофизички повређен да би особа која га је починила трпела тако велике патње.
Међутим, важно је истаћи као је једна од светих тајни у хришћанству обред крштења
којим се индивидуа сједињује са Христом. Главну улогу у обреду преузима кум, који

4
представља медијум између Бога и онога ко прима Христову веру. У хришћанској, а
посебно српској традицији кумство има веома велику у снажну улогу о којој најбоље
сведочи народна изрека Што је Бог на небу, то је кум за земљи. Зато овај грех,
заправо, представља сам атак на Господа, а онога ко га је починио, стигла је праведна
казна.

Поступком градације у делу дочаравају се патње оних који су јели људско месо
– огњена река их је, симболично, преплавила до грла. Међу њима се посебно издвајају
жене, односно мајке које су убијале своју тек рођену децу и њоме храниле псе. Овај
натуралистички, застрашујући и гротескни призор указује на један од најтежих
грехова, не само хришћанске, већ и целокупне људске цивилизације, а то је
чедоморство које се, нажалост, задржало и до данашњих дана.

Мотив чедоморства налази се и на почетку краће верзије апокрифа, али је

призор дочаран на знатно блажи начин. Потом је огњена река потпуно преплавила оне
који су се криво, односно лажно заклињали над крстом. Обичај заклетве је некада
(нарочито у средњем веку) имао тежину и говорио је о части онога ко испуни или
неиспуни своју заклетву. Крст у хришћанству представља најсакралнији предмет и
највећи симбол, зато је лажно заклињање над часним крстом велики грех.

Да представе доњег света у Ходу богородице по мукама обилују

натуралистичким и гротескним елементима, најбоље уочавамо и у призору мушкарца
обешеног за ноге кога једу црви и жене која је обешена за уши. Опште је познато како
лихварење представља не само грех са аспекта религије, већ и кривично дело са
аспекта закона. У складу са тиме, слика црва овде представља дубљи симболички
смисао, који се асоцијативним путем може повезати са сликом трулежи – човек који је
у стању да зарађује на туђој муци не може бити чист и неукаљан. Исто тако, онај ко
шири неистине и клевете о другима, уместо љубави и слоге, не може бити обасјан
Божјом милошћу – није у стању да је види, али ни чује. И баш због тога затичемо жену
која је обешена за уши.

У тексту је симбол ватре веома заступљен. Конкретно, ватра овде има

застрашујућу функцију преко које се опомиње и указује на то да је потребно чинити
добро на овом свету. Поред тога, ватра има тенденцију да прочисти људски грех. У
наставку дела Богордица гледа патње људи који леже на огњеним постељама или седе
на огњеним столицама. Осуђени су на овакве муке јер су починили један од седам

5
смртних грехова – лењост. Први нису ишли недељом у цркву, а други се нису
удостојили да устану када виде црквене великодостојнике. Јасно је да је грех који су
починили на земљи сразмеран тежини патњи у вечном животу.

О томе да нико не може избећи Божји суд, најбоље сведочи присуство црквених
лица у доњем свету. Не говоримо, дакле, само о свештеницима, већ и о хришћанским
великодостојницима, као што су патријарси, епископи, те калуђерице и супруге
свештеника. Натуралистича слика црва опет је присутна у тексту. Можемо је повезати
са сликом распадања и дезинтеграције, односно вечне пропадљивости која указује на
велику тежину почињеног греха, првенствено јер је он начињен од стране оних који би
требало да буду Божји пастири и узори другим људима.

Ватра и хтонске животиње су такође присутни и живописни мотиви, као и

поновна појава огњене реке, која има улогу прочишћења од грехова. У хришћанској
традицији, вода и ватра имају способност да чисте душе грешника. Људе које
Богородица затиче починили су неке од највећих и најстрашнијих грехова – прељубу,
крађу или материјалну превару. Уочава се како Божја казна подједнако важи за све без
обзира на пол, титулу или занимање, као и то да нико не може избећи наплату за
почињена злодела.

Ако посматрамо дужу верзију апокрифа, занимљиво је даље кретање

Богородице која бира да иде на леву страну, јер је према хришћанском веровању лева
страна окарактерисана као лоша и грешна, док десна означава добру, односно страну
блиску Богу. Зато није чудо што опет наилазимо на огњену реку, али је она овога пута
прекривена густом и тамном смолом у којој се кувају грешници. Ако упоредимо све
три огњене реке, видећемо да је поступком градације начињена одређена хијерархија
приликом приказа мука у доњем свету.

Река са смолом у којој душе грешних кључају у врелој води, окружени црвима и
страшним зверима, представља најгротескнији и уједно најфантастичнији моменат у
целом тексту. Но, грех који су починили јесте највећи и најстрашнији, јер у овој реци
бораве и Јевреји, односно они који су разапели Исуса. Грешници нису у стању да од
тежине мука затраже милост Божју. Једино им призор Богородице даје снагу да по
први пут осете и виде светлост, а не таму, јер је она у стању да разуме вечне патње. У
краћој верзији апокрифа на овом месту дат је веома застрашујући призор – човек није у
стању да говори јер му је у устима, заправо, змија. Такође, у првој верзији нису

6
присутне удице на којима су људи обешени за обрве, срце и језик, стога је овај призор
изузетно ефектан.

Најупечатљивији моменат јесте сам крај дела када Богородица тражи од

арханђела Михаила да остане са грешницима у паклу. У хришћанству Девица Марија
представља спону људи са Богом и једина је у могућности да умилостиви Господа.
Богородица, заправо, разуме људске патње јер је и сама изгубила дете, стога саосећа са
грешницима. Њена доброта и емпатија, као и искрене сузе на крају односе превагу –
грешници-хришћани задобили су милост Божју који је допустио да између Ускрса и
Педесетнице (у краћој верзији имзеђу Великог четвртка до Свих Светих) њихова душа
нађе мир.

ОТКРОВЕЊЕ АПОСТОЛА ПАВЛА

Прва и друга верзија Откровења апостола Павла дате су кроз опонентан приказ
раја и пакла. Доњи свет прказан је нешто блаже него што је то учињено у Ходу
Богородице по мукама, односно са мање натуралистичких детаља. Представе доњег
света у првој верзија апокрифа отварају мотивом Сатанине војске, док је борба анђела
и демона за људске душе заступљена у обе верзије. Сличност са Ходом Богородице по
мукама затичемо у појави водича кроз доњи свет која је у Откровењу апостола Павла
припала безименом анђелу. Но, лик арханђела Михаила присутан је и у једном и у
другом апокрифу, с тим што му је у Откровењу апостола Павла дата улога на
небесима, док је у Ходу Богородице по мукама директно укључен у збивања доњег
света. И један и други текст подразумевају мотив огњене реке који сведочи о
аутентичноти и веродостојности представе пакла, с тим што је у другој верзији река
именована као Геон.

Муке које су у њој описане дате су кроз призму градације – грешници у реци
стоје до колена, појаса, уста, а некима је вода дошла преко главе. Најзанимљивија
представа грешника јесте она у којој затичемо људе чији земаљски живот није био
потпуно опредељен ни према вери, али ни према греху. Како у православној традицији
не постоји Чистилиште, Господ је ипак одредио да им вечни живот буде проведен у

7
патњама баш зато јер нису били у стању да превагну на добру страну, а имали су свест
да Господ постоји. Позиција њиховог тела у реци није назначена, али се претпоставља
да им је вода до ногу.

Један од ефектнијих призора у апокрифу јесте појава старца којем Темелух,

врховни анђео мука, извлачи душу. Реалистичност детаља појачана је и занимањем
старца у овоземаљском животу. Наиме, био је свештено лице, али свој живот није
провео у скрушености, односно у духу вере, већ је живео живот препун сладострашћа.
Баш као и у Ходу Богородице по мукама, Бог поступа праведно према свима, без обзира
на занимање или титулу, зато појава епископа у доњем свету, такође, не треба да нас
чуди. Њена функција је овде васпитног карактера и упућена је пре свега црквеним
великодостојницима, а то је да вернике не треба да гледају кроз материјално, већ
искључиво духовно добро.

Део који реферише на свештена лица у паклу уобличен је улогом чтеца којем је
ишчупан језик јер је био кадар да вернике учи правоверју, али сам није био у стању да
живи према хришћанским канонима. Муке кроз које пролази садрже натуралистичке
описе, (црве, крв) који имају гротескну функцију. У другој верзији експлицитно се
помињу они који су се бавили лихварством, баш као и у Ходу Богородице по мукама.
Заједнички призор за обе верзије Окровења апостола Павла јесу грешници који су се
ругали сакралним књигама зато је функција њиховог говора ослабљена. Мотив
ишчупаног или сасеченог језика на симболичком плану представља онеспособљавање
индивидуе за даљи говор, што у случају ових грешника представља круцијалну ставку.
Наиме, сопствени говор и језик у овоземаљском животу нису употребили како би
чинили добро, већ зло.

У даљем току прве и друге верзије текста уочњив је интертекстуални мотив

Танталових мука уобличен кроз призму мушкараца и жена. Њихове патње нису толико
физички болне, колико су психички неподношљиве, јер се пред њима простире обиље
воде, хране и укусних плодова док они умиру од жеђи и глади. Муке кроз које пролазе
еквивалентне су почињеном греху на земљи, јер су одбијали да нахране гладне,
бранили су другима да посте, а ни сами нису били у стању да своје тело подвргну
посту и на тај начи души обезбеде пут ка светој тајни причешћа. Са аспекта
хришћанства и православља, пост игра једну од кључних улога у животу верника, јер
се верује како се кроз аскезу човек јача, а тело и душа се чисте од грешних радњи и

8
мисли. Поред тога, верници су уприлици да се поново сједине са Христом, узимајући
вино и хлеб који симболизују његову крв и тело.

Појава огњене реке у којој се налази смола, такође, представља веродостојни

приказ доњег света, јер овакав вид патњи затичемо и у Ходу Богородице по мукама,
што указује на то како ова подударност није случајна. Приказ је допуњен мотивом
змија и ђавола, чија појава доприноси застрашујућој и фантастичној атмосфери.
Невероватан је и приказ џиновског црва са две главе, који нас може асоцирати и на
троглавог Кербера, чувара Хада из грчке митологије. Ови детаљи изостављени су из
друге верзије текста. Слику Јевреја који се муче затичемо у Богородичином обиласку
доњег света, с тим што су у Павловом откровењу предодређени за пакао, не јер су
разапели Исуса, већ зато што нису веровали у његово постојање.

Подударност са Ходом Богородице по мукама видљива је у приказу њихових

патњи – неверници су и у једном и у другом тексту осуђени на то да буду у вечном
мраку и вечној хладноћи, јер за живота нису веровали у Божју светлост. Последња у
низу мука које апостол Павле има прилике да види јесте кладенац, односно извор, са
кога допире ваздух изразито непријатног мириса. Оно што одликује душе које овде
обитавају јесте чињеница да нису веровали у Исуса, али не као човека, већ као Бога.
Дакле, нису оспоравали његово материјално и телесно постојање, али јесу духовно,
што свакако представља далеко већи и тежи грех, него да у њега нису веровали
уопште. Прилог томе јесте и чињеница која указује на то да се милост Божја може
видети једино духовним очима, а ко није у стању да појми овакво виђење вере, осуђен
је да, према хришћанској традицији, борави у вечним патњама и мукама.

Мотив суза уочава се и на крају Богородичиног хода по доњем свету, али и пред
сам крај Павловог изласка из пакла. Суза симболизује искрену жалост за неким или
нечим, као и искрено покајање због одређених поступака, јер се верује како је она уско
скопчана са душом човека. Павле, као и Богородица, саосећа са грешницима, тако да
имплицитно окајава њихове грехове код Господа, и то, управо, кроз сузе. Један од
неписаних обичаја у хришћанству је и тај да верници моле једни за друге, па чак и за
своје непријатеље. Молитва представља духовни медијум са Богом, односно један вид
разговора са њим, зато апостол Павле и има могућност да посредује између грешника и
Господа.

9
 Да је Бог велики, милостив и добар, најбоље видимо у мотиву самилости са
душама оних који су осуђени на вечне патње. Наиме, као и у Ходу Богородице по
мукама, Господ због молитве и суза апостола Павла, даје одређени временски период
духовни мир грешницима (конкретно, у првој верзији текста реч је о осам дана, док је у
другој назначено тридесет дана). Овај чин носи универзалну поруку која нам поручује
да ако се индивидуа искрено покаје, душа може осетити велико олакшање.

ЗАКЉУЧАК

Показало се како књижевност средњег века има веома значајну улогу и

функцију у обликовању не само светске, већ и српске националне књижевности.
Мотиви из овог периода постали су универзалног карактера, а њихова примена стекла
је утицај и ван црквених оквира.

Оно што је посебно интригантно је и то како је апокрифни жанр успео да се

одржи упркос неканонизацији од стране Цркве. Врло вероватно да заслуге за овај гест
дугујемо ученим и преданим монасима који су их преводили и на тај начин чували од
заборава. Апокрифна књижевност доноси богат спектар тема, а најинтригантнија и
најзначајнија, свакако, јесте она која говори о загробном, односно вечном животу, јер
пружа извесну наду да телесна смрт не означава и човеков крај.

Кроз Путовања у загробни свет видимо низ различитих варијација ову тему, но
апокрифи Ход Богородице по мукама и Откровење апостола Павла сојим садржајем
представљају текстове који изискују посебну пажњу. Пре свега јер садрже веома
комплексну тему кроз коју провејава универзално питање добра и зла међу људима.
Ови апокрифи значајни су још и због тога јер њихови елементи и мотиви садрже
фантастичне црте приповедања. Представе пакла веома су живописног,
натуралистичког и гротескног типа и представљају значајно ублажену верзију од оне
коју затичемо у Библији.

10
 Њихов значај огледа се не само у мотивима и теми текста, већ првенствено у
поседовању едукативне функције која нас опомиње како треба да будемо праведни и
бољи људи.

11
 ЛИТЕРАТУРА

Стара српска књижевност у 24 књиге: Апокрифи новозаветни (књига

двадесет трећа, том II), приредио Томислав Јовановић, Просвета, Српска књижевна
задруга, Београд 2005.

12