Dobrota

Ovo je knjiga o jednoj radikalnoj ideji.

Ideji poznatoj po tome što već dugo uznemirava vladare. Ideji koju poriču religije i ideologije,
zanemaruju mediji, ideji koja je izbrisana iz anala svetske istorije.

Istovremeno, to je ideja koju je dokazima potkrepila praktično svaka naučna disciplina.

Potvrdili su je evolucija i svakodnevni život. Ideja koja je do te mere suštinski deo ljudske
prirode da je ni ne primećujemo i da je prenebregavamo.

Kad bismo samo imali hrabrosti da je ozbiljnije shvatimo, ta ideja bi mogla i da pokrene
revoluciju. Da potpuno promeni društvo. Jer kada spoznamo šta ona zaista znači, spoznaja
će delovati ni više ni manje nego kao supstanca koja menja našu svest tako da nikada više
svet nećemo posmatrati na isti način.

Dakle, koja je to radikalna ideja?

Da je većina ljudi u suštini sasvim dobra.

Rutger Bregman u svojoj knjizi „Čovečanstvo: istorija koja uliva nadu” govori o ljudskoj prirodi
kao iskonski dobroj. Ne samo da su ljudi po prirodi dobri već u radikalnim situacijama u
kojima je ta dobrota najviše na probi, ljudi pre pribegavaju žrtvi za druge nego sopstvenom
opstanku. Verujem da istog trenutka kada ovako nešto pročitamo pomislimo na sva
krvoprolića, masovna stradanja, ratove i prirodne katastrofe tokom kojih su se ljudi ponašali
kao životinje, ali ovaj autor se hvata ukoštac upravo sa ovakvim situacijama. Popularnu
tvrdnju Gistava le Bona da naša civilizacija nije ništa do tanki omotač koji prekriva naše
mračne nagone kojom su se vodili Hitler i Čerčil, Ruzvelt i Lindeman zapravo opovrgava prva
katastrofa koje možete da se setite. 

Razmotrimo brodolom Titanika. Ako ste gledali film, onda verovatno mislite da su svi bili
izbezumljeni od panike (izuzev gudačkog kvarteta). A istina je da se evakuacija putnika
odvijala sasvim organizovano. Jedan svedok se seća da „nije bilo ni naznake panike ili
histerije, plakanja i straha, nikakvog bezglavog jurcanja.“

Zašto smo toliko podložni mračnim i tragičnim vestima? Psiholozi ovo nazivaju sklonošću ka
uočavanju negativnog: osetljiviji smo na ono loše nego na ono dobro. Veća je verovatnoća
da ćemo poverovati u negativno nego u pozitivno uverenje, jer smo mnogo puta bili
povređivani, a to pamtimo mnogo pre nego pozitivna iskustva. Takođe, današnji svet je
opsednut lošim vestima jer se one, prosto, prodaju.

Ako vas takve misli mame, setite se da je cinizam samo druga reč za lenjost. Izgovor da se
izbegne odgovornost. Ako verujete da je većina ljudi iskvarena, onda ne morate da se borite
protiv nepravde. Svet će, ionako, otići dođavola.
Autor se sučeljava i sa nuspojavama savremenog života: lažni aktivizam, empatija i opšte
dušebrižništvo. Oni su iritantni jer zloupotrebljavaju inače ispravne porive u ljudima i „kvare
imidž“ dobroti. To je vrsta aktivizma koja zapravo nalikuje cinizmu. Praktikuju je navodni
dobročinitelji koji su uglavnom zaokupljeni sopstvenim imidžom. Buntovnici koji sve znaju
najbolje, dele naokolo savete bez ikakve stvarne brige za druge i razumevanja njihovih
potreba. Loše vesti su zato dobre vesti, zato što loše vesti („Globalno zagrevanje je sve
veće!“, „Nejednakost je rasprostranjenija i gora nego što smo mislili!“) dokazuju da su sve
vreme bili u pravu, i time upadaju u paradoks. Bregman zapravo podstiče sagledavanje
krajnjeg cilja kojim će svi biti zadovoljni, a ne okupranost osećanjem koje samo doprinosi
našem sopstvenom osećaju vrednosti.
Postoje zatvori u Norveškoj koji nisu surovi ni traumatični, ne vraćaju istom merom. Na
jednom ostrvu zatvorenici učestvuju u najrazličitijim aktivnostima, pa između ostalog snimaju
svoje ploče, pevaju u bendu, imaju bioskopsku salu. I to nije luksuz. Osuđenici moraju
naporno da rade da bi održali zajednicu. Moraju da okopavaju i sade, žanju i kuvaju, seku
debla za ogrev i da se sami bave stolarijom i prave sve predmete koji su im potrebni za život
u toj zajednici. Sve se reciklira, a oni uzgajaju četvrtinu hrane koju jedu.

Iako ovo na kraju izgleda kao paradoks, jedan naučnik je to ovako objasnio. Pošto će
devedeset procenata zatvorenika biti oslobođena, da li želite da vaše buduće susede
puštamo na slobodu kao tempirane bombe?

On objašnjava da umesto empatije, koja je sigurno veličanstveno osećanje ali potpuno

nepraktično – jer nas silina bola koji osećamo za drugoga parališe da nešto uradimo da
pomognemo – treba da vežbamo saosećanje. Saosećanje znači da sa izvesnom distancom
pokušavamo da razumemo kako se neko drugi oseća. Ta distanca može se postići
desetinama hiljada sati meditacije ili, ako ipak dajete prednost životu spram meditativnog
lebdenja u oblacima, onda je možete postići i logičkim operacijama u svom mozgu. Po
njegovim rečima: Razumeti druge ljude na racionalnom nivou jeste veština. To je mišić koji
možemo da razvijamo vežbom.

Po autorovim rečima, ljudi se ne menjaju jer ih „učite pameti“ i vraćate istom merom. Oni se
menjaju kada im vratite dobrotom. Autor citira Džordža Bernarda Šoa: „Ako nameravate
istom merom da kaznite nekoga, onda morate da ga povredite. Ako želite da ga promenite,
morate da ga učinite boljim. A ljude nećete učiniti boljim time što ih povređujete.“

On se bavi i pitanjima poput onih da li kada prođete na ulici pored prosjaka i date mu neki
dinar, da li to činite sebe radi da biste se vi osećali dobro ili radi istinskog dobročinstva, i daje
jedan plemenit zaključak:

Poslednjih nekoliko vekova filozofi i psiholozi muče se sa pitanjem postoji li čista,

nepatvorena nesebičnost. Da budem iskren, mene ta rasprava zapravo ne zanima. Samo
zamislite da živite u svetu u kome se fizički loše osećate kad god učinite nešto dobro. Kakav
bi to pakao bio? Predivna je činjenica što živimo u svetu u kome se zbog sopstvenog dobrog
postupka ujedno osećamo dobro. Volimo hranu jer bismo bez hrane umrli. Rado
upražnjavamo seks jer bismo bez njega izumrli kao vrsta. Volimo da pomažemo jer bismo
jedni bez drugih bukvalno uvenuli. Kada činimo dobro obično se osećamo dobro jer osećaj
jeste dobar.

Ovo nije samozavaravanje. Ovo je zapravo ekstremno viđenje koje polazi od pravilnog
shvatanja onoga što je u osnovi ljudske prirode: dobronamernost i dobrota. Tek kada
poznajete svoju suštinu sposobni ste da formirate pravilne pretpostavke i njima se vodite.
Radikalni negativizam, relativizam i cinizam zapravo vas drže u statusu kvo: blokiraju nežne i
plemenite porive koji su možda, pre ostrašćenosti, omraženosti i samosažaljenja, bili tu prvi. 

Zapravo, vera u ljudsku dobrotu daje vam najbolje evolutivne predispozicije. Najmanje vas
blokira da donosite ispravne sudove. Skepticizam vas drži u klinču straha i neizvesnosti.
Parališe. Nećete napredovati, menjati se i prilagođavati novonastalim okolnostima ako se
stalno opterećujete preprekama, okolnostima i nekom mističnom višnjom sudbinom koja se
urotila protiv vas a stoji duboko u ljudskoj prirodi.

Vera u zlonamernost društva koje je okrenuto protiv vas stavlja vas u stanje defanzive.
Stalna defanziva u stanju paralisanog straha. Vera u dobro je radikalna misao koja unosi
tektonske promene kada je jednom prigrlite. Dobrota je izvesna. To je ono što, na kraju
krajeva, svi želimo za sebe i ne samo one koje volimo – već i sve druge.
Nije herojstvo biti dobar. To nije ekstremizam. Predugo su nas religija i masovno medijsko
ludilo igrali na kartu duboko internalizovanog osećanja inferiornosti. Koliko god kontroverzno
naivno zvučalo, treba prigrliti i unutrašnjeg vuka koji želi samo dobro.

Autorka teksta: Nevena Milojević