УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА

Студент: Срђан Остојић

Број индекса: 607

Промене у регулацији телесних течности у току физичке активности

(семинарски рад)

Ментор: др Драган Радовановић

редовни професор

НИШ, 2018.
 С А Д Р Ж А Ј:

1. Увод.....................................................................................................................................................3
2. Предмет, циљ и задаци рада..................................................................................................................5
2.1. Предмет рада....................................................................................................................................5
2.2. Циљ рада..........................................................................................................................................5
2.3. Задаци рада......................................................................................................................................5
3. Метод рада..............................................................................................................................................5
4. Биланс воде у телу..................................................................................................................................6
4.1. Дехидратација..................................................................................................................................6
4. 2. Рехидратација.................................................................................................................................7
5. Улога бубрега у регулацији састава и запремине телесних течности................................................9
6. Утицај физичке активности на функцију бубрега.............................................................................11
6.1. Систем ренин – ангиотензин – алдостерон..................................................................................11
6.2. Протеинурија.................................................................................................................................12
7. Приказ досадашњих истраживања......................................................................................................13
8. Закључак...............................................................................................................................................17
9. Литература............................................................................................................................................18

2
 1. Увод

Вода представља једно од најважнијих једињења која чине човеков организам поред
минералних материја и органских једињења попут беланчевина, угљених хидрата и масти. Највећи
проценат телесне масе људског тела чини вода, чак 57% ( Гајтон, 1969), што износи око 40l код
одраслог човека тежине 70kg.
Запремина воде у телу човека мења се током живота. Беба на рођењу може да садржи чак
75% воде од укупне масе тела. Са годинама овај проценат воде се смањује, а највећи пад примећен
је у првих 10 година живота (Гајтон, 1969). Количина воде исто тако зависи и од пола,
конституције и телесне масе. По правилу, мушкарци имају мањи проценат воде због веће мишићне
масе која је чак 70% сачињена од воде.
Укупна количина воде која чини човеков организам подељена је на ванћелијску
(екстрацелуларну) и унутарћелијску (интерстицијску) течност.
Све течности које се налазе ван ћелија спадају и ванћелијску течност и она износи око 27-
30% од телесне масе без масног ткива. У ову групу спадају крвна плазма, међућелијска течност и
вода која се налази у посебним одељцима као што је ликвор, интраокуларна и интраплеуларна
течност. Највећа запремина екстрацелуларне течности налази се у међућелијској течности (23% од
укупне воде) и у крвној плазми (7% од укупне воде). Њена главна улога јесте размена материја.
Сам назив говори да интрацелуларна течност представља течност која се налази унутар ћелија и
она има веће вредности од екстрацелуларне течности и чини 70% од укупне количине воде која се
налази у телу.
Течност у ћелијама садржи велике количине растворених електролита 1 због чега се битно
разликује од ванћелијске течности. Ову разлику одржавају специјализовани механизми као што је
калијум-натријум пумпа.
Вода као таква ма неколико веома битних улога у човековом организму. Она преставља
општи растварач органиских и неорганских једињења, захваљујући чему се одвијају многих
биохемијских процеса значајних за нормално функционисање организма. Поред тога, вода даје
облик телу, даје једрину и тургор ткивима. Она чини одређени проценат у сваком органу посебно.
Највише воде поседују скелетни мишићи (76%), затим кожа (72%), па јетра (70%). Има битну
улогу у транспорту органских и неорганиских материја, јер се захваљујући кардиоваскуларном

1
У ванћелијској течности налази се знатно већа концентрација натријума и хлорида него унутар ћелије. Али
зато унутарћелијска течност богата је калијумом, магнезијумо, фосфатима, сулфатима и органским
киселинама.

3
систему непрестано креће. Због своје способности да за себе везује топлоту, учестује и у
терморегулацији. Кад се температура промени за 1°С, 1l воде за себе веже 4,2 kJ топлоте.
Све ово омогућава да се одржи хомеостаза односно равнотежа у унутрашњој средини која
условљава нормално функционисање ћелија. Вода лако пролази кроз зид полупропустљиве
мембране путем осмозе и филтрације што омогућава брзо кориговање свих нарушавања
хомеостазе. Запремина воде уско повезана са запремином унете и запремином елиминисане воде.
Да би се одржао дневни биланс, онолико воде колико се елиминише мора се и надокнадити
уносом.
Један од узрока нарушавања хомеостазе може бити и сама физичка активност што изазива
одређене физиолошке промене у циљу поновног успостављања равнотеже између унете и
елиминисане воде као и запремине електролита. У овом раду управо ће бити речи о променама које
се дешавају за време рада, односно тренинга на нивоу телесних течности и њиховој регулацији. 

4
2. Предмет, циљ и задаци рада
2.1. Предмет рада

Предмет рада се односи на промене у регулацији телесних течности у току физичке

активности

2.2. Циљ рада

Циљ рада је да се представе промене у регулацији телесних течности у току физичке

активности уз коришћење и сумирање података из валидне стручне литературе.

2.3. Задаци рада

* Коришћење и претраживање валидне стручне литературе

* Претраживање електронских база података
* Превођење, сумирање и коришћење података.

3. Метод рада

За писање рада поред валидне стручне литературе, извршено је и електронско

претраживање у бази података : Journal of Applied Physiology. Приликом претраживања коришћени
су термини на енглеском језику повезани са одабраном темом: kidney, vasopressin, aldosterone,
nephron, proteinuria...

5
4. Биланс воде у телу

Сваког дана, одређена запремина воде се унесе и елиминише и организма. На тај начин
постиже се равнотежа у запремини и саставу течности у телу. Дневно се унесе око 2,5 l/ дневно и
то највише уносом течности ( 60%), а затим преко хране око 30% од укупног уноса, док се 10 %
добија као продукт метаболичких процеса, па се и назива метаболичком водом. Елимиација воде
врши се највећим делом преко урина ( 60%), невидљивим испаравањем преко коже и плућа. Преко
дебелог црева елиминише се само 5% укупне елиминисане воде као и путем зноја у мировању.
Дневни биланс воде зависи од климе, психичког стања и физичке активности и контролише се
осећајем жеђи.

4.1. Дехидратација

Поменути случајеви доводе до појачаног знојења. Приликом тешких спортских активности,

може се излучити чак 2 – 3 литре течности или изгубити око 3% телесне масе путем воде. Поред
воде, излучују се и велике количине минерала. Излучивање до 1,5 l воде у току физичког рада не
утиче на физичку радну способност. Уколико губитак течности прелази 2-3 % од телесне масе
добија карактер патолошког стања и може доћи до разних поремећаја и може оставити трајне
последице.
Када дође до губитка течности у једном одељку, човеков организам одржава равнотежу на
тај начин што се компензује течност из других одељака. Вода се прво губи из циркулишће
течности, односно крвне плазме, због чега долази до повећања вискозности крви. Самимтим
повећава се периферни отпор протоку крви. Долази до хемоконцентрације, што значи да се
повећава густина крви. Ово има негативних утицаја на физичку радну способност јер смањење
запремине циркулишуће крви може да смањи венски прилив које за последицу има смањење
ударног волумена, а самим тим и минутног волумена срца. Као последица овога срчана
фреквенција се повећава надмашује вредности које су предвиђене за рад истог интезитета.
Ако се дехидратација убрзо не санира, вода се повлачи из следећих одељака, прво из
међућелијског простора, па затим и из ћелија.Спортиста ће лакше дехидрарати ако је и пре
физичког напора био делимично дехидриран. Управо због тога је важна прехидратација, као и
симултана хидратација. Да бисе одржао одређени ниво радне способности у раду који траје више
од 35 – 45 min. спортиста би требао да пре рада (тренинга, такмичења) попије око 400 – 600 mil.
чисте воде 10 – 20 min раније (Илић, 2010). Симултана хидратација подразумева да спортиста

6
уноси воду у току физичког напора. Ово је посебно значајно код спортиста типа издржљивости и
када се тренинзи/ такмичења одвијају у неповољним времинским условима (повећана температура,
влажност ваздуха).

4. 2. Рехидратација

Рехидратација је надокнада изгубљене течности и треба је обавити у најкраћем року.

Приликом рехидратације битан је састав течности која се узима после тренинга да не би дошло до
супротног ефекта и повећала дехидратација. Треба обратити пажњу на тоничност раствора,
односно колика је концентрација активних честица присутно у поређењу са крвном плазмом.
Уколико је осмолалност течност иста као и код крвне плазме онда се такви раствори називају
изотонични раствори или физиолошки. Хипотонични раствори имају мању осмолалност од крвне
плазме,а хипертоничнивећу.Код хипертоничних раствора има преко 1% растворене соли и преко
5% шећера.
Ако за рехидратацију користе хипотонични раствори, вода путем осмозе, због повећане
осмолалности течности у организму, прелази у крв, па у ћелије. На овај начин ће да набубри, а
може доћи и до њеног пуцања. У случају давања хипертоничних раствора, вода се креће у
обрнутом смеру и долази до још већег губљења течности, а ћелија остаје још више дехидрирана.
Због тога се рехидратација најефикасније обавља уношењем чисте воде у којој није присутно
више преко 0,2% минерала (соли) и преко 2 % шећера. Веће концентрације минерала и шећера
усоравају реапсорцију воде из црева. Након надокнаде воде, потом треба надокнадити изгубљене
минерале који су се у знатној количини изгубили током физичког напора. Пре свега се мисли на
надоканду калијума магнезијума, калцијума и натријума. Њихов недостакак се такође негативно
одражва на физичку радну способност посебно ако се зна да имају велику улогу у раздраживању
мишића и метаболизму. Након што се изврши рехидратација и реминерализација, треба попунити
и истрошене резерве гликогена у активним мишићима и јетри. Реминерализација мора да претходи
надокнади гликогена, самим тим што калијум игра важну улогу у депоновању гликогена.

7
Слика 1: деловање хипертоничног (а), изотоничног (б) и хипотоничног раствора (в) на ћелију.

8
 5. Улога бубрега у регулацији састава и запремине телесних
течности

Бубрези су парни органи облика зрна пасуља који су смештени у ретроперитонеалном делу
трбушне дупље у висини прва два лумбална пршљена. Заједно са респираторним системом који
избацује СО2, бубрези одржавају стални састав телесних течности. Они имају неколико функција у
које укључују излучивање продуката метаболизма, одржавање ацидо- базне равнотеже телесних
течности, регулацију састава крве плазме и воде у телу, али такође врше и гликонеогенезу,
хидролизу неких пептида и луче поједине хормоне (ренин, еритропоетин и Д-хормон) због чега
добија и назив жлезде.
Како би се одржала равнотежа у унутрашњој средини, у бубрезима се обавља низ процеса
који као крајњи продукт стварају мокраћу, чији се састав и количина мењају. Стварање мокраће
омогућено је гломеруларном филтрацијом, селективном реапсорцијом потребних материја,
тубуларном секрецијом и изменом јона водоника за јон натријума.Основну анатомску и
функционалну јединицу бубрега чини нефрон. У оба бубрега налази се укупно око 2 – 3 милиона
нефрона. Нефрон (слика 2) се састоји од бубрежног телашцета (Малпигијевог телашцета) и
система цевчица (тубула). Бубрежна цевчица има своја два вијугава дела између којих се налази
Хенлеова петља која улази у састав сржи бубрега. Око бубрежних цевчица обавијени су крвни
судови што омогућава реапсорцију воде и електролита. Малпигијево телашце чини клупско крвних
судова које називамо гломерулом и чахуре која га обавија (Бауманове капсуле). Капилари који
чине гломерулус налазе се између доводног и одводног крвног суда. Управо на овом месту се
ствара примарна мокраћа која је богата водом. У току дана укупна количина примарне мокраће
износи око 100l.
Примарна мокраћа наставља свој пут кроз бубрежне каналиће где се њен састав и количина
мењају, да би се на крају путем мокраће излучило само 1% од укупне воде која се филтрилара у
Малпигијевом телашцету. Сваки део нефрона ресорбује различиту количину воде. Највише воде се
ресорбује на почетку, у проксималним тубулама, чак 80%. Реапсорција воде одвија се путем
осмотске дифузије, што значи да је у уској вези са реапсорцијом активних супстанци. Глукоза,
аминокиселине, беланчевине, јони, витамини, хранљиве супстанце које су потребне организму
ресорбују се потпуно или скоро потпуно у проксималним тубулама.Ако се смањи осмолалност
течности2 која се налази у тубулама, вода ће осмозом прећи у крвне судове који окружују бубрежне
каналиће. Секундарна или финална мокраћа на температури до 20° просечно износи око 1,4 l.

2
Осмолалност представља концентрацију активних честица у 1kg растварача.

9
Спољашња температура, влажност ваздуха као и физичка активност утичу на запремину
елиминисане течности у току дана.

Слика 2. Грађа нефрона

10
 6. Утицај физичке активности на функцију бубрега

У току рада подиже се телесна температура која штетно делује и због тога организам мора да
активира своје механизме за терморегулацију. Један од начина на који то успева јесте преко
знојења или евапорације. За сваки литар воде која се елиминише путем зноја губи се око 2436kJ
телесне топлоте (Николић, 2003). При дуготрајном раду, знојењем се може изгубити чак око 3%
телесне тежине. Као што је већ напоменуто, прво сегуби вода из циркулишуће течности односно
крвне плазме. Због тога се смањује волум плазме.
Услед великог губитка воде преко зноја, активирају се одређени центри за регулацију
функције бубрега и повећану реапсорцију воде и минерала. Хипохидрација смањује проток крви
кроз бубреге. Количина крви која би у мировању протицала кроз бубреге, у току физичке
активности сада се смањује како би се допремила до органа који су у току рада најактивнији, а то
су мишићи. Долази до вазоконстрикције аферентних и еферентних артериола које су у саставу
гломеруса због дејства симпатикуса и лучења адреналина и норадреналина. На тај начин се
смањује гломерулана филтрација. У раду лаког интезитета гломеруларна филтрација може да се
смањи до 30% а у току напорног рада чак за 50% (Николић, 2003).
Губљењем воде из крвне плазме долази до хемоконцентрације због чега се активира
хипоталамус који потом стимулише хипофизу. Задњи режањ хипофизе као одговора лучи хормон
под називом вазопресин или антидиуретски хормон који у великим количинама прелази у крв. У
току умероног рада концентрација вазопресина остаје константна док се током напорних радова
његова концентрација повећава чак три пута. Вазопресин делује на бубреге на тај начин што
повећава пропусност за воду у бубржним колекторним тубулама. Вода се у већим количинама
ресорбује назад у крвну плазму чији волум расте а осмолалност крви се смањује.

6.1. Систем ренин – ангиотензин – алдостерон

Други систем који поред вазопресина контролише диурезу у току физичке активности је
систем ренин – ангиотензин – алдостерон. Смањени проток крви кроз бубреге у току рада доводи
до ослобађања ренина из јукстагломеруларних ћелија бубрега. Он се ослобађа када долази до пада
крвног притиска и опадање концентрације натријума у крви. Он учествује у претварању
аниотензина I у ангионтезин II, протеина који се производи у јетри. Ангиотензин II има двоструко
дејство на бубреге. Он директно делује на бубреге да задржавају воду и соли и делује на

11
надбубрежне жлезде да луче хормон алдостерон. Алдостерон припада групи минералокортикоида
– групи хормона које лучи надбубрежна жлезда и који делују на бубрежне каналиће тако да
појачавају реапсорцију натријума. Од свих хормона који припадају овој групи, алдостерон има
најјаче дејство.
Натријум је најважнији јон који треба да се регулише јер чини отприлике око 90% свих
екстрацелуларних катјона. Он се путем активног транспорта реапсорбира у свим деловима
бубрежних тубула. Највећа апсорпција је у проксималним каналићима и у Хенлеовој петљи, док
само 2 -3 % натријума од укупног гломеруларног филтрата стигне до дисталних тубула.
Концентрација алдостерона тачно регулише количину натријума који ће се вратити у крвну
плазму. Натријум се може у потпуности реапсорбовати у крвну плазму или се могу врле мале
количине (оних 2-3 % које је доспело до дисталних тубула) излучити преко мокраће. Алдостерон
утиче првенствено на дисталне каналиће и сабирне цеви и углавном делује на та преостала 2-3 %
натријума. У његовом великом присуству, сав натријум ће се вратити у крвну плазму. Том
приликом доћи ће до повећане осмолалности у крвној плазми па ће и вода путем осмозе напуштати
бубрежне тубуле.
Ови механизми доводе до тога да се у току напорног рада може излучити чак само 500ml
течности путем урина који је због повећане концентрације тамније боје.

6.2. Протеинурија

Још један феномен који се јавља под утицајем физичке активности је протеинурија.
Протеинурија је лучење протеина путем мокраће који се јавља после рада, које је највеће током
првих 20 – 30 минута опоравка. Мокраћом се нормално излучи око 5, 100 µг/min. Након рада ова
концентрација може биит повећана чак за 120 – 130 пута. До повећаног излучивања протеина
након рада долази зог појачане пропустљивости гломеруларног филтрата и лоше реапсорције.
Пошто је проток крви кроз аферентне и еферентне артериоле успорен због њихове
вазоконстрикције, повећава се дифузија протеина из крвне плазме у гломеруларни филтрат. Поред
тога и систем ренин – ангиотензин – алдостерон смањује проток кроз бубреге и изазива
протеинурију. Према непознатом механизму, систематски тренинг може да утиче на смањење
лучења протеина мокраћом.

12
 7. Приказ досадашњих истраживања

Пре пубертета деца одржавају регулацију телесне температуре током физичке активности у
уобичајеној и топлој средини, али у поређењу са одраслим особама, код њих је повећан ризик
повређивања тополотом када вежбају у условима повећане спољашње температуре. Разлози су у
чиерницама да деца пре пубертета остварују већу потрошњу кисеоника и продукцију топлоте при
стандардној субмаксималнох физичкој активности, мање се зноје при раду истог интезитета,
њихове знојне жлезде остварују мању продукцију зноја и знојне жлезде су мање осетљиве на
промене температуре средине. Зато треба избегавати спортске активности деце у условима
повећане топлоте. Најбоља превенција повређивања топлотом је адекватна надокнада течности.
(Живанић & Дикић, 2008: 136 – 137).
Одржање константне унутрашње телесне температуре један је од основних хомеостатских
захтева свих топлокрвних бића. Аутономни механизми код топлокрвних бића, укључујући и људе,
одржавају телесну температуру унутар уског опсега, ближе горњој температурној граници
ћелијског функционисања, што је корисно због оптимизације интензитета биохемијских реакција,
познате као Q10 ефекат (Gisolfi & Mora, 2000). У топлој средини, у неким случајевима одржање
унутрашње температуре може представљати тешкоћу, пошто свака физичка активност доприноси
нагомилавању телесне топлоте, а непропусна одећа и влажан ваздух додатно отежавају хлађење
тела. Комбинација топлих услова средине и физичке активности, односно активна хипертермија,
намеће посебан изазов спортистима и припадницима одређених професија као што су војници.
Физиолошка терморегулација подразумева, пре свега, активисање механизама за одавање вишка
топлоте, односно повећање протока крви кроз кожу у циљу елиминисања топлоте провођењем, што
се постиже повећањем ударног волумена и фреквенције срчаног рада, а са друге стране, долази до
појачаног знојења (Donaldson, Keatinge Saunders, 2003).
И док је у ситуацијама у којима је температура околине нижа од површине коже, одавање
вишка топлоте из организма могуће процесима топлотног провођења, струјања и зрачења, дотле је
у условима у којима је спољашња температура једнака или виша од температуре коже,
расхлађивање могуће искључиво испаравањем зноја, при чему се ослобађа 2,4 kJ за сваки
милилитар евапората (Selkirk & McLellan, 2001).
Губитак течности знојењем може, по потреби, нарасти на преко 2 l/h, што омогућава
елиминацију вишка топлоте у количини од 4 500 kJ. Тај процес веома је користан са аспекта
ослобађања вишка топлоте, али организам може довести до ризика за настанaк како дехидрације,
тако и поремећаја биланса електролита, нарочито натријума. Пошто је примећено да је
дехидрација, заједно са другим проблемима везаним за физичку активност у топлој средини,

13
значајно чешћа код особа ненавикнутих на топлоту, превентивне мере подразумевале би и
спровођење процеса аклиматизације (TB MED, 2003).
Аклиматизација на топлоту представља адаптацију кроз коју организам пролази у току
понављане изложености високој температури средине и влажности ваздуха. Може се спроводити
пасивно, или активно, уз физичку активност. У суштини, аклиматизација доводи до тога да се
организам мање напреже при задатим условима средине и интензитета физичког напора. Осим
кардиоваскуларног прилагођавања, предности ове адаптације огледају се и у повећању интензитета
знојења, а упоредо са тим и у смањењу концентрације натријума у зноју, смањењу губитка
електролита и већој отпорности на дехидрацију. Такође се смањује кардиоваскуларно оптерећење,
као и вредност унутрашње температуре у мировању, а до пораста температуре под топлотним
стресом долази спорије. Аклиматизоване особе развијају бољи осећај за жеђ, тако да
самоиницијативним уносом воде боље одржавају еухидрацију (Coris, Ramirez, Van Durme, 2004).
Аклиматизација се може изводити у природној средини, или у климатској комори, при чему,
физиолошки гледано, организам не прави разлику између ова два процеса (Sutton, 1996).
Ендокрини систем ослобађа хемијске гласнике, хормоне у крвоток човека. Ови хормони
заузврат делују на циљна ткива и учествују у контроли и регулацији различитих физиолошких
процеса, као што су: метаболизам, раст и сазревање, хидратација, терморегулација, варење,
репродукција и бројни други процеси (Hackney, 2006). Познато је да су многи од тих физиолошких
процеса од суштинског значаја у току физичке активности. Другим речима, промене у многим од
ових процеса су неопходне у циљу испуњавања захтева целог организма при понављаним
напорима великог интензитета (Galbo, 1983). Ендокрини систем је примарни регулатор и
модификатор многих од ових адаптивних промена које повећавају функционалну способност
спортиста.
Дехидратација је губитак течности током вежбања знојењем, дисањем и мокрењем. Губитак
течности од умереног до високог износи 2–5% ТМ (телесне масе) и више, када је период између
тренинга мањи од 6 до 8 сати, када се изводи у неповољним условима, на висини, по врућини или
хладноћи, и када уношењем течности не може да се надокнади губитак, а до обнове телесне
течности може да прође 4–24 сата. Неопходно је надокнадити око 150% запремине течности да би
се постигла равнотежа у току првих 4–6 сати након тренинга (Милошевић, 1986).
Претходно уношење веће количине течности доводи до бољег обнављања баланса током
првих сати опоравка, упркос губитку течности мокрењем, али су могуће гастроинтестиналне
тегобе. Дуже уношење течности у распону од неколико сати након вежбања много је ефикасније за
враћање баланса, првенствено због мањег губитка мокрењем, него конзумирање велике количине
течности одмах након вежбања (Micheli, 2013).

14
 Приликом надокнаде течности треба водити рачуна да се коришћењем арома пића (спортска
пића која садрже угљене хидрате и елоктролите) уноси више течности него чистом водом. С
практичне стране, замена течности без уноса натријума може да буде привидно позитивна у
акутној фази опоравка. Производња велике количине чистог урина, урина с нижим осмоларитетом
и специфичном тежином, може бити корисна као јединствен знак еухидрације, нарочито када се
рани јутарњи урин користи као свакодневни индикатор стања хидратације и њеног варирања. Унос
течности и натријума омогућава одржавање осмаларитета плазме, док се количина плазме не
обнови, и на тај начин одржава жеђ. Додатак натријума у течност доприноси одржавању равнотеже
између волумена и осмоларитета плазме, смањује губитак течности и јача баланс течности на крају
шестог сата опоравка (Burk, 2009).
Оптимални ниво натријума у рехидрирајућим пићима износи 50–80 mmol/l, слично оралним
солуцијама за лечење дијареје. Популарна угљенохидратна – електролитна пића садрже 10–25
mmol/l, натријума. Рехидратација се индирекно може поспешити уношењем хране богате
натријумом или додатком соли у исхрани (организам тражи течност). Температура пића је такође
важна. Веома хладна пића сматрају се непријатним (0ºЦ), док се хладна пића (15ºЦ) конзумирају
најбрже и у већим количинама. Кафа, кока-кола и гварана нису добра рехидрирајућа пића и треба
их избегавати у ситуацијама где може да дође до дехидратације, као што су периоди током и после
вежбања, или приликом путовања авионом (Andrews, 2004).
Bar David et al. (2005) су доказали да су хидрирана деца у предности у односу на
дехидрирану када су у питању когнитивне способности. Они су били бољи у четири од пет
задатака (распон бројева, сакривена фигура, прављење група, вербална аналогија и додавање
бројева) од дехидриране групе. Међутим у овој студији је дехидрираност утврђивана на основу
осмолалитета урина тако да није познато колики је био ниво дехидратације у односу на % ТМ деце.
Студија 452 школске деце (узраста 9-11 година) је показала да је 60 % деце у школу дошло
дехидрирано (Friedlander, 2012).
Недавна студија која је спроведена на 15 ученика (узраст 8-9 година) у Великој Британији је
показала да конзумирање додатне чаше воде (200 ml) значајно побољшава способности у задацима
у којима су укључени визуелна пажња и фине моторичке вештине. Аутори су закључили да се ови
позитивни ефекти суплементације водом, могу пренети и на активности у учионици (рукопис и
копирање текста). Дакле, додатни унос течности у школама, могао би имати позитиван утицај на
рад деце (Booth, Taylor, Edmonds, 2012).
Препоручени дневни унос течности код деце зависи од много фактора (узраст, пол,
спољашња температура и физичка активност), али генерално би требало пити око 6-8 чаша
течности дневно (Bar-David, Urkin, Kozminsky, 2005). У студији Антић и сар. (2012), која је

15
спроведена у нашој земљи, показало се да ученици основних и средњих школа не уносе довољно
течности током физичке активности. Само 37 % основношколског и 17 % средњешколског узраста
конзумира воду за време физичке активности (већина недовољно), док остали уопште не уносе
течност.
Иако се у великом броју студија о дехидратацији говори као о губитку ТМ од најмање 2%
неки аутори сматрају да је граница за дехидратацију губитак већ од 1% ТМ (Kleiner, 1999).
Гопинатхан и сарадници су идентификовали неколико домена когнитивне функције који су
погођени дехидратацијом. Погоршања су пронађена у математичким способностима, краткорочној
меморији и визуелно-моторним функцијама Gopinathan, Pichan, Sharma, 1988). Докази показују да
дехидратација (мања од 2 % ТМ) може да смањи ниво концентрације, когнитивне способности и
неке моторичке способности. Она такође може да проузрокује осећај иритираности и агресију
(Lieberman, 2007).
Oдређени степен дехидрираности током такмичења је неизбежан због разлике између
губитка течности путем знојења и могућности да се она надокнди током такмичења. Понекад
спортиста може почети такмичење са дефицитом течности, са намером да се дехидратација
искористи за смањење телесне масе или због неуспешног враћања течности која је изгубљена
путем знојења, а настала због лоше прилагођености на природне услове окружења или током
претходног вежбања. Неповољност дехидратације често се јављају током продужених вежбања или
када се раде вежбе веома високог интезитета на великим врућинама (Sawka & Pandolf, 1990).
Дефицит течности који је мањи од 2% ТМ може уочљиво смањити капацитет вежбања и физичке
активности (Walsh et.all., 1994).

16
 8. Закључак

Вода чини велики проценат телесног састава човека. Она носи неколико битних улога за
нормално функционисање човековог организма. Она је подељена у неколико одељака који су у
сталној интеракцији. Састав и запремина течности у организму су од великог значају и због тога
постоје механизми који то регулишу како би се постигла хомеостаза.
Мора постојати равнотежа између унете и елиминисане течности из тела. То се регулише
осећајем жеђи и преко активности органа, посебно бубрега. У мировању, највише воде уносимо
путем течних напитака (воде), а елиминишемо путем урина. У случају дуготрајне активности
одређеног нтезитета највише воде излучујемо преко зноја. Услед повећаног протока крви у
мишићима, смањује се проток крви у бубрезима, што као последицу има смањену запремину
излученог урина. Знојењем у току рада, губи се велика количина воде али и соли. Ово све утиче на
смањивање радне способности. Регулација се врши појачаним лучењем појединих хормона који
делују на повећану реапсорцију воде и активних супстанци, посебно натријума, назад у крвну
плазму. Посебан значај имају хормон вазопресин и алдостерон.
Због огромног значаја воде у телу и негативног утицаја услед њеног појачаног елиминисања
на радну способност потребно је посебно водити рачуна о правилној рехидратацији и симултаној
хидратацији у току и након тренинга.

17
 9. Литература

1. Andrews JR (2004). Priručnik za klupske lekare. Beograd: N. Dikić, S. Mazić (превод)

2. Bar-David Y., Urkin J., Kozminsky E. (2005). The effect of voluntary dehydration on cognitive
functions of elementary school children. Acta Padiatrica, 94, 1667-1673.
3. Bar-David Y., Urkin J., Kozminsky E. (2005). The effect of voluntary dehydration on cognitive
functions of elementary school children. Acta Padiatrica, 94, 1667-1673
4. Booth P., Taylor B., Edmonds C. (2012). Water supplementation improves visual attention and
fine motor skills in schoolchildren. Education and Health, 30, 75–9.
5. Burk L. (2009). ur. Praktična sportska ishrana. Beograd: N. Dikić (превод)
6. C. Guyton (1969) Medicinska fiziologija, Zagreb : Štamparski zavod Ognjen Prica.
7. Coris EE, Ramirez AM, Van Durme DJ. (2004). Heat illness in athletes: the dangerous
combination of heat, humidity and exercise. Sports Med, 34(1): 9−16.
8. Donaldson GC, Keatinge WR, Saunders RD (2003). Cardiovascular responses to heat stress and
their adverse consequences in healthy and vulnerable human populations. Int J
Hyperthermia,19(3): 225−35.
9. Eric J. Stöhr, José González-Alonso, James Pearson, David A. Low, Leena Ali, Horace Barker,
and Rob Shave (2011). Dehydration reduces left ventricular filling at rest and during exercise
independent of twist mechanics. Journal ofApplied Physiology, 891-897.
10. Friedlander G. (2012). Hydration Status of Children in the US and Europe. Optimal Hydration:
New Insights: Presented during the 2012 Academy of Nutrition and Dietetics Food & Nutrition
Conference & Expo Philadelphia, SAD, 7. 10. 2012.
11. Galbo, H. (1983). Hormonal and metabolic adaptation to exercise. Stuttgart (Germany): Georg
Thieme Verlag.
12. Gisolfi CV, Mora F. (2000). The hot brain: survival, temperature, and the human body. 1st ed.
Cambridge: MIT Press
13. Gopinathan P.M., Pichan G., Sharma M.A. (1988). Role of dehydration in heat stress-induced
variations in mental performance. Arch. Environ., 43, 15–17.
14. Hackney, A. (2006). Exercise as a stressor to the human neuroendocrine system. Medicina
(Kaunas) 42(10): 788-97.
15. Ilić, N. (2010). Fiziologija fizičke aktivnosti, Beograd: SZGR Joksimović.
16. Kleiner S.M. (1999). Water: an essential but overlooked nutrient. Journal of the American
Dietetic Association, 99, 200–6.
17. Lieberman H.R. (2007). Hydration and cognition: a critical review and recommendations for
future research. Journal of the American College of Nutrition, 25, 555–61.
18. Liu Liu, Alexis A. Gonzalez, Michael McCormack, Dale M. Seth, Hiroyuki Kobori, L. Gabriel
Navar, andMinolfa C. Prieto (2011). Increased renin excretion is associated with augmented
urinary angiotensin II levels in chronic angiotensin II-infused hypertensive rats, Journal
ofApplied Physiology, 1195-1201.
19. M. L. A. Kortenoeven, N. B. Pedersen, L. L. Rosenbaek and R. A. Fenton (2015). Vasopressin
regulation of sodium transport in the distal nephron and collecting duct . Journal of Applied
Physiology, 280 – 299.

18
20. Micheli L. (2013). Team physician manual. International Federation of Sports Medicine (FIMS).
Abingdon, New York: Routledge
21. Nikolić, Z. ( 2003 ) Fiziologija fizičke aktivnosti, Beograd, Fakultet sporta i fizičlkog vaspitanja
Unverziteta u Beogradu.
22. Preventive medicine inspection criteria. Technical Bulletin (TB MED) 2003; 507/AFPAM (I):
48−152.
23. Rachell E. Booth, John P. Johnson, and James D. Stockand (2002). ALDOSTERONE. Journal
ofApplied Physiology, 8 – 20.
24. Robert A. Fenton, Lone Brønd,Søren Nielsen, and Jeppe Praetorius ( 2007 ) Cellular and
subcellular distribution of the type-2 vasopressin receptor in the kidney,, Journal ofApplied
Physiology, F748-F760.
25. S. M. Shirreffs (2009). Hydration in sport and exercise: water, sports drinks and other drinks.
Journal compilation, British Nutrition Foundation, Nutrition Bulletin,34, 374–379.
26. Sawka, M.N., and K.B.Pandolf (1990). Effects of body water loss on psyhological function and
exercise performance. In Perspectives in Exercise science and Sports Medicine, str. 1 – 38
27. Selkirk GA, McLellan TM. (2001). Influence of aerobic fitness and body fatness on tolerance to
uncompensable heat stress. J Appl Physiol, 91(5): 2055−63.
28. Sutton JR. (1996). Heat acclimatization. International Sports Science Update, 2(1): 4−5.
29. Walsh, R.M., T.D. Noakes, J.A. Hawley and S.C: Dennis (1994). Impaired high – intensity
cycling performace time at low levels of dehydration. International Journal of Medicine 15, str.
392 – 398.
30. Антић Н., Дуњић М., Ђелић М., Златковић Ј., Гавриловић Т., Сузић С., Мазић С. (2012):
Унос течности пре, за време и после тренинга код ђака који се редовно баве физичком
активношћу. Међународна научна конференција: Ефекти примене физичке активности на
антрополошко стање деце, омладине и одраслих. Тематски зборник радова. 643-647.
31. Живанић, С. & Дикић Н., (2008). Спортска медицина, Висока школа за спорт струковних
студија, Београд
32. Милошевић П. (1986). Основи исхране спортиста. Београд: Издавачко-пропагандна радна
организација Партизан

19