АКВАРЕЛ КАО ЛИКОВНА ТЕХНИКА

Ликовни израз је материјализован јер се уметник служи изабраним материјалом. Избор

материјала зависи од тога коју ће технику уметник да користи. Термин техника у
ликовном стварању користи се за указивање на начин или варијанту коричења ликовног
материјала.

Акварел долази од латинске речи aqua што значи вода. Већ су стари Египћани користили
одређену технику у којој је боја прављена воденим раствором арапске гуме. Такође су
декоративне цртеже резбарене у камену попуњавали обојеним прахом и фиксирали
воденим раствором гумиарабике. Кинези су користили сликање на свили и папиру. У
средњем веку воденим бојама се сликало лазурно али и покривајуће. Лазурност и
прозрачност акварела погодна је за сликање пејзажа.

Акварел се може дефинисати као сликање водом разређеним пигментима у лазурним,

транспарентним премазима на папиру који боји пружају луминозност и текстуру. Дирер је
био први значајан уметник на прелазу петнаестог у шеснаести век који је сликао
акварелом (нпр. Италијанске планине) па је захваљујући њему ова техника добила на
важности као средство скицирања и званично закорачила у историју уметности. Дошавши
два века касније у Британију техника акварела више није била само средство за скицирање
већ добија вредност по себи.

Од средине осамнаестог века акварел постаје средство озбиљног уметничког изражавања

од стране истакнутих уметника (Гејнзборо), а усавршавање технике и откривање великих
изражајних могућности акварела остварени су у деветнаестом веку, када уметници попут
Тарнера, Констабла и других проширују распон тема, израза и метода рада. Акварелом се
затим у историји уметности користе многи уметници попут Делакроа, Домијеа, Сезана,
Матиса, Клеа и многих других стварајући значајна уметничка дела.

Међутим, само помињање речи акварел код великог броја лаика па и неких стручних лица
изазива првенствено асоцијацију на сликање љупких, непретенциозних пејсажа. Ово је
вероватно због тога што је акварел дуго био део основног образовања, нарочито виших
слојева друштва, па је његова приступачност аматерским бављењима уметношћу

1
допринела популаризацији и комерцијализацији једне теме која може бити веома
декоративна и пријатна оку.

У 18. и 19. веку акварел се користи за приказивање архитектонских и градских ведута.

Један од најпознатијих и најзначајнијих акварелиста је Вилијам Тарнер. Акварел какав се
данас ради развио се тек почетком 19. века у оквиру енглеске сликарске школе, када је
основано друштво сликара акварелиста. Енглески класични акварел је лазурна техника с
воденим бојама. То је слојевита техника сликања, од светлог према тамном. Подлога (бела
боја папира) или једна боја испод друге просијава транспарентно кроз следећи лазурно
нанесени слој боје. Интензитет тонова постиже се разређивањем боје (испирањем) без
додатка црне или беле боје. У модерној уметности уметник је често опчињен изражајним
могућностима поступка грађења слике, деловањем саме сликарске материје, белином и
текстуром папира, разливањем воде, игри случајностима.

У акварелу су пигменти најмање измењени присуством везива и треба их пажљиво

одабрати. Палета боја у акварелу није велика, али појавом великог броја вештачких а
нарочито органских пигмената знатно се проширио избор. Мешањем боја добију се
додатни тонови. Најчешћи пигменти у акварелу: кадмијум жута и црвена, природна сиена,
ализарин, печена сиена, пруско плава, док се ова минимална скала обогаћује тоновима као
што су: кобалт плава, ултрамарин, природна умбра, печена умбра, хром оксид зелена
(црне су биле раније забрањене а данас се поново користе).

У класичном акварелу боја се наносила искључиво четкицама у неколико различитих

метода, али се зато у модерним техникама користи читав низ метода: интензивна боја се
нанесе на подлогу а затим размазује чистом водом и четкицом, евентуално сувишан тон
одузима се оцеђеном четком, размазивање не превише мокром четкицом;– наношење
сувом четком, поентилистичко наношење фином акварелском четком, комбиновано
наношење акварелне боје четком, пером или трском, наношење текстуре помоћу сунђера,
наношење текстуре помоћу притискања различитих структура материјала у свежу боју
(тканине, папири, лишће), прскање акварелне боје четком и комадићем лима, акварелна
боја се нанесе на одређени предмет и штампа на акварел папир, технике наношења
помоћу маскирања места која не желимо обојити одговарајућим маскама од папира,

2
наношење великих количина боје на папир и мешање појединих тонова директно, техника
наношења дувањем: одређена експресија боја постиже се наношењем интензивних и мање
интензивних мокрих мрља које се усмеравају дувањем и разливањем.

Употреба акварела код већине ових уметника је сасвим споредна у смислу давања неког
значења њеним технолошким карактеристикама, већ је свугде на првом месту концепт,
идеја односно уметничка одлука.