O Poreklu Lazara

Живојин Р.
Андрејић,1 Центар за митолошке студије Србије, Рача
ЈОШ ЈЕДНОМ О КНЕЗУ ЛАЗАРУ И ЊЕГОВИМ

СИНОВИМА И КЋЕРИМА
Апстракт: Поновним прегледом извора који се односе на кнеза Лазара,

њиховог хронолошког редоследа и прецизнијом анализом, у овом раду се
долази до сазнања да је кнез Лазар био у првом браку са непознатом
Растислалић, од 1339. године, а у другом са Милицом Вратковић, од 1354.
У првом браку је имао: сина Добровоја и кћери Драгану и Мару, а у
другом: Теодору, Јелену, Стефана, Вука и Оливеру. Мајка кнеза Лазара је
ћерка великог деспота Иваниша, а после брака са српским краљем
Стефаном Душаном, била је преудата за ставилца Прибца са којим је имала
кћер Драгињу.
Кључне речи: Кнез Лазар, краљ Душан, Растислалић, књегиња Милица,

Добровој, Драгана, Мара, Теодора, Јелена, Стефан, Вук, Оливера
У новије време је од стране академика Радета Михаљчића објављена

комплетна историјска биографија кнеза Лазара и његове породице, која је
тежила да свеобухватно заокружи и изврши валоризацију достигнутог
степена истражености у смислу потпуне егзактности. Међутим, одмах се
може запазити да је прихваћена, ничим доказана тврдња средњовековног
полихисторика, фратра Мавра Орбина, монаха Јосифа Троношца и непоз-
натог аутора Похвалног слова кнезу Лазару, да је кнез Лазар син Припца
Хребељановића, а све на основу јаког уверења да је претпоставка И.
Руварца, о времену настанка Похвалног слова, тачна (Михаљчић, 1989, стр.
19). Када је у питању биографија деспота Стефана врло дуго се користи
дело Миодрага Пурковића, које је после његове смрти пронађено у његовој
заоставштини (Пурковић, 1978). На основу резултата истраживања о кнезу
Лазару и деспоту Стефану успостављени су и детаљни родослови
владарске династије Лазаревић (Спасић, Палавестра, Мрђеновић, 1991, стр.
111; Веселиновић, Љушић, 2002, стр. 26-27).
Најстарији и најпрецизнији извори за проучавање српске средњове-
ковне историје свакако су српске, византијске, дубровачке, бугарске и
угарске повеље и писма владара, патријарха, црквених прелата и високе
властеле. У питању су правни акти од прворазредног значаја али као такви
не нуде обиље података за изучавање генеалогије српских владара. Постоје
1
mitcentar@open.telekom.rs
40 Живојин Р. Андрејић, Центар за митолошке студије Србије, Рача
јаке индиције да су поред сликаних генеалогија постојали и писани родос-
лови српских владара и властеле. Стари српски писани родослови нису
старији од прве половине XV века. Сачуване су само детаљније разрађене
сликане генеалогије владара рода великог жупана Стефана Немање I које
су настале почетком XIV века. Тек у време цара Стефана Немање VI
Уроша V /1355-1371/, а поготову после његове смрти, код високе српске
властеле и потоњих владара из бочних грана лозе Немањина колена
појављују се сведене генеалошке слике у виду хоризонталних породичних
поворки какве су у време заснивања своје лозе неговали први потомци
великог жупана Немање, од прве половине XIII века. Такве су скраћене
родословне слике кнеза Паскача у Псачи /1365-1370/, деспота Иваниша и
Дејана у Велући /1370/, кнеза Лазара у Раваници /1386/, деспота Стефана у
Љубостињи /1410/ и деспота Ђурђа у Есфигменској повељи /1429/. После
тога су настале детаљне и развијене вертикалне лозе кнеза Лазара и
деспота Стефана и наставак лозе Немањина колена. У улазној кули утвр-
ђења Манастира Студенице постојала је јединствена лоза Немањина
колена, кнеза Лазара и деспота Ђурђа, 1420-1427. године. Очувана је сли-
чна али сведена лоза кнеза Лазара и деспота Стефана у Ораховици, у
Славонији /1594/ (Андрејић, 2011 а, стр. 9-13).
Достигнути резултати у истраживањима порекла и породице кнеза
Лазара финализовани су новијом родословним таблицама династије „Лаза-
ревић“ која за родоначелника има, заправо, потпуно непознатог логотета
Припца и са потпуно легендарним презименом, Хребељановић. Тако је
кнеза Лазара родила у Прилепцу, око 1329. године, мајка нижег порекла
која је остала потпуно непозната. Прибац је имао и две кћери: Драгану и
непознату, која је мајка Иваниша Алтоманића. Најстарија кћер Лазара и
Милице је Мара, а затим следе Драгана /рођена после 1348/, Теодора,
Јелена - Јела, Стефан /рођен око 1377/, Оливера - Деспина Хатун /рођена
око 1378/ и Вук. Мара је супруга Вука Бранковића /око 1371/, Драгана суп-
руга бугарског цара Ивана Шишмана /око 1386/, Теодора супруга Николе II
Горјанског /1387/, Јелена се прво удала за Ђурђа Страцимировића /1386/ а
потом за Сандаља Хранића Косачу /1411/ и Оливера за султана Бајазита
/1390/ (Спасић, Палавестра, Мрђеновић, 1987/1991, стр. 111; Веселиновић,
2002, стр. 26-27). Као што се види, у овим родословима је елиминисан
/најстарији/ син Добровој, а додата непостојећа сестра кнеза Лазара.
И поред свих доказа који су изнети, етаблирани српски историчари
скорашње и данашње „званичне“ српске историјске науке још увек не
налазе за сходно да критички разреше постављена питања и валоризују
понуђене одговоре других. И даље се тврди да је кнез Лазар син Припца
Хребељановића, логотета цара Душана.
РАСИНСКИ АНАЛИ 15
ЈОШ ЈЕДНОМ О КНЕЗУ ЛАЗАРУ
И ЊЕГОВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА 41
Наша истраживања, 1992-2011. године, остварила су бројне резултате
међу којима је потврђено да је отац кнеза Лазара доиста био краљ Душан у
првом, односно, другом браку са ћерком деспота Иваниша. Лазар је рођен
1325. године. Из овог Душановог брака је и Владимир, кнез Албаније, као
и ћерка коју је удао за Мурата, сина султана Орхана, 1354. године, са којим
је имала сина Јакуба. Душан је у браку са бугарском царском принцезом
Јеленом Александром имао кћер /Ирину/, удату за ћесара Прељуба и
Немању Уроша V. Лазарева мајка, ћерка деспота Иваниша је преудата за
Припца, око 1332. године, и са њим је имала само ћерку Драгињу. Такође
смо доказали да је најстарији син кнеза Лазара био Добровој. Добровој је
син Лазарев из првог брака са ћерком жупана Брајана Растислалића, рођен
1340. године. Са оцем је посечен и Добровој после смрти султана Мурата
на Косовом пољу, 15/28. јуна 1389. (Андрејић, 2002, стр. 121-192; исто,
2011, стр. 99, 101-102, 115). Даљим читањем живописа Богородичине цркве
у Велући и Богородичиној цркви у Карану ови резултати су још више
потврђени (Андрејић, 2010 б, стр. 7-39; исто, 2011 б, стр. 113-148).
Узимајући у овом раду још једном у разматрање питање порекла и
хронологије кнеза Лазара и његове породице кренућемо поново из при-
марне дубине проучавања ове теме. Најпре, треба извршити потпуну
проспекцију изворне грађе и што је могуће објективније евидентирање
чињеничног стања које њихови садржаји граде. Уз то, колико је то више
могуће, устројити њихову хронологију и редослед њиховог презентирања.
*
У једној повељи краља Душана, која је у дубровачкој канцеларији
преведена на латински језик, 1340. године, помиње се као њен писац
извесни логотет Прибац „Pribez logofeto“ (Пуцић, 1862, стр. 47). У архиву
манастира Лавре на Атосу се помиње пехарник, слуга Прибац (Анастасије-
вић, 1922, стр. 17). У Слово о светом кнезу Лазара, које је писано око 1393.
године, патријарх Данило III износи податак да је Прибац отац кнеза
Лазара (Данило III, 2000, 74-75). И у Похвали кнезу Лазару, коју је писао
непознати монах, за коју је Руварац изразио уверење да је настала недуго
после Косовског боја, појављује се тврдња да „кнезу Лазару беше родитељ
велики слуга царев Прибац“, као и да су цар и његов велики слуга изгледом
и по нарави слични „као једна душа у два тела“ (Руварац, 1874, стр. 110).
Напротив, Похвала кнезу Лазару настала je после смрти деспота Стефана
Бранковића и кнеза Стефана Штиљановића, као Краљевство Словена
Мавра Орбина и Хроника Ђорђа Бранковића што, самим тим, доводи у
питање валидност ових података.
У својој оснивачкој повељи Манастира Св. Архангела, 1348-1353.
године, цар Стефан Душан назива царског деспота Иваниша „родитељ
царства ми“ (Новаковић, 1912, стр. 694). У повељи манастиру у Архиље-
вици, 1354. године, цар Душан деспота Дејана, сина великог деспота
Иваниша, назива „брат царства ми“ (Исто, стр. 738-739). Произилази да је
велики деспот Иваниш таст, а деспот Дејан шурак цара Душана, али не из
брака са бугарском принцезом Јеленом.
Најстарији помен Вука, зета кнеза Лазара је из око 1350. године, у
повељи његовог оца, севастократора Бранка манастиру Хиландару. Повеља
је издата на молбу Вуковог брата монаха Романа /Никола Радоња/, а у њој
се помиње и Вуков старији брат Гргур (Исто, стр. 425). Значи, да су сва
браћа, синови севастократора Бранка, рођена доста пре 1350. године.
Када се Лазар женио Милицом, 1353-1354. године, о чему говори
Пећки летопис писан у канцеларији патријарха, недуго после 1403. године,
каже се: „И као што бива, пошто су се сроднички удаљили, деси се да је
жена тога /Лазара/ од саме крви царске. Но, да неко зазирући не помисли
да се осуђује овај брак... јер има људи којима је поверено /било/ да размо-
тре који су сродници могу узимати... Због тога и овде размотрише да је
таквим сродницима /Лазару и Милици/ штавише дозвољено да се узимају,
што је и било“ (Трифуновић, 1989, стр. 5-6).
Најстарији извор у коме се помиње кнез Лазар, али као ставилац, јесте
повеља цара Стефана Уроша V, из 1363. године, а у вези са променом жупа
и града Звечана за град Брвеник, између кнеза Војислава Војиновог и
челника Мусе, зета Лазаревог. Милосници овог чина су сам кнез Војислав
и ставилац Лазар (Новаковић, 1912, стр. 316).
У Раваничкој повељи Кнез Лазар се, 6885 – 1376/77. године, позива и
на своје „синове“ (Младеновић, 2003, стр. 55, 62, 88, 95, 102, 107, 113, 121).
У то време није био рођен најмлађи син Вук већ само Стефан. Пошто каже
и „синови“ то јасно значи да Лазар има неког старијег сина од Стефана.
Дакле, он се позива да Добровоја и Стефана.
Гргур и Вук, синови великог севастократора Бранка, госоподара
Охрида, у време цара Уроша, а браћа „по плоти и по крви и рођењем
старијег од нас“, својом повељом прилажу села Хиландару „и оцу нашему
Роману“, 1365. године (Исто, стр. 442-443). Дакле, Гргур и Вук су старији
од цара Уроша који је рођен 1337. године!
Следе повеље Вука Бранковића за Манастир Св. Ђорђа на реци
Серави код Скопља, из 1377. и Хиландару за село Горњу Гадимљу, 1371-
1398. године (Исто, стр. 451-452). Вук, „син севастократора Бранка, унук
Младена војводе“, 1392. године, обавезује се да ће плаћати Турцима данак
који је расписан Манастиру Хиландару у присуству милосника, својих
синова: Гргура, Ђурђа и Лазара (Исто, стр. 459-460).
Господин Вук Бранковић је умро 6. октобра 1397. године (Стојановић,
1984, стр. 70-71, бр. 5011, 5025) у Видину.
Из повеље кнеза Стефана Лазара, којом потврђује дар „брату“ челнику
Муси, „сестри“ Драгињи и њиховим синовима Стефану и Лазару, 1381.
године, дознаје се да је кнез Лазар имао рођену сестру, зета и сестриће
(Новаковић, 1912, стр. 516). Муса и Драгиња имали су и сина Јована,
топличког епископа. Њихови синови су саградили Цркву Св. Петра и
Павла, Нову Павлицу, 1381-1386. године, о чему говоре њихови портрети и
ктиторски натпис који их помиње (Живковић, 1993, стр. 35).
У Приручнику цариградске патријаршије из 1386. године адреса кнеза
Лазара и његове супруге гласи: „Преузвишени велики кнеже све Србије“ и
„Преузвишена господарице све Србије“ (Ђурић, 1974).
У Синодику бугарског цара Борила, помиње се једина женидба
бугарског цара Ивана III Шишмана са Маријом, ћерком непознатог власте-
лина и Десиславе, калуђерице Деворе (Попруженко, 1928, бр. 126, 127). У
натпису на надгробнику Ивана Асена, брата цара Ивана III Шишмана, у
Цркви Четрдесет мученика у Великом Трнову, који је убијен 1388. године,
каже се да га је поставила: „благочастива и христољубива Мара снаха
превеликог цара Јована Александра“ (Гошев, 1945, стр. 9, 15; Томовић,
1974, стр. 87-88). Сматра се да је у питању ћерка кнеза Лазара и супруга
Ивана Шишмана иако је јасно да се она није звала Мара (Исто, Исто).
Константин Филозоф помиње монахињу Јефимију, „бившу жену
деспота Угљеше, а кћер неког ћесара“ /Војихне/ као блиску рођаку кнегиње
Милице2 која јој је била „у многим речима и стварима... као неки стуб и
помоћ“ (Филозоф, 1989, стр. 88).
У Слову о светом кнезу Лазару, које је писано око 1393. године,
патријарх Данило III износи бројне податке о кнезу Лазару: „...беше син
благородних и побожних родитеља... Када достиже довољан узраст, даде се
тада владајућем цару Стефану на служење... цар му указа достојанство и
постави га првим у палати својој... царевом заповешћу састави га са
садружбеницом, царевом рођаком, ћерком неког велеможе. И она беше
рода светлог и славног и нарочитог и царског корена, из племена светог
Симеона... Беше (Лазар) од великих и славних, који потекоше од господара
српских и поморских земаља, великих и побожних, то јест краљева и
2
Јелена, монахиња Јефимија, ћерка ћесара Војихне, супруга деспота Угљеше
Мрње је била Немањина колена, као кнез Лазар и кнегиња Милица и зато је она
Филозофу позната као њихова блиска рођака. Заправо, ћесар Војихна је син краља
Владислава II, односно унук краља Драгутина и Каталене. То значи да је монахиња
Јефимија унука краља Владислава II и праунука краља Драгутина (Андрејић, 2004,
стр. 97-108; Исти, 2008, стр. 341-353; Исти, 2011 а, стр. 98).
царева... Овом, пак, раније споменутом кнезу Лазару родитељ беше велики
слуга царев Прибац, који великом овом цару Стефану преблизу беше
усрдношћу и љубављу, телесним узрастом... те се чинило као да су једно...
једна душа у два тела... цар Стефан... И провиде богомданим разумом
својим... Једном целом већу, достојанственицима и велеможама, који
сеђаху око њега, цар рече: 'Нека вам је ово знано, силни и достојанстве-
ници, да ће овај младић за нас нешто велико бити и управљати српском
земљом'... Тако овога, као блиског сина свога имајући, не одвајаше од
царских људи... Затим га заручи као кћери блиском сродницом, која потиче
из њиховог корена, кћери великог кнеза Вратка, и украси га великим чином
ставилачким. И земљу му довољну одвоји... А ова беше од славних и
првих, то јест, проистичући из корена светог Немање, кћи славног и мудрог
великог кнеза Вратка, именом и делом Милица, ничим не заостајући за
добром природом супруга свога. Родише им се два сина, славни Стефан и
Вук, и пет кћери... славни и побожни Вук беше зет овог великог кнеза
Лазара, ожењен првом ћерком његовом Маријом. Потичући од славних и
великих, он беше од Немањиног племена, син Бранка севастократора, а
Младенов унук...“ (Данило III, 2000, 74-75, 82-83). Из овог текста произи-
лази да је и Лазарев родитељ, слуга царев Прибац, од великих и славних,
који потиче од господара српских, краљева и царева. Данило не помиње ко
је мајка кнеза Лазара а не говори ни ко је отац Припчев.
У Уговору књегиње Милице, монахиње Јевгеније, и њених синова
Стефана и Вука о евентуалном издржавању, сачињеног 1396. године, са
Никодимом, игуманом Манастира Св. Пантелејмона на Атосу, помињу се
„све пет кћери“ кнеза Лазара, али без поименичног набрајања (Новаковић,
1912, стр. 523).
Монахиња Јефимија у свом делу Похвала светом кнезу Лазару, 1402.
године, каже да је имао високо порекло: „У красотама овога света васпитао
се јеси од младости своје“ и да је владао наследно земљом: „Господарио си
земљом отачаства ти“ (Трифуновић, 1992, стр. 512; Јовановић, 2000, стр.
92).
Византијски историчар Дука, крајем XIV и почетком XV века, открива
нам да је „Лазар /кнез/ син Стефана /Душана/“ (Динић, 1963, стр. 61). И
потоњи византијски историчар, Псеудо-Сфранцес уважава овај податак и
тврди да је „краљ Лазар... син краља Стефана /Душана/“ (Мијатовић, 1872,
стр. 162). Исто тврди и Халкохондило и наводи да је бугарски цар Иван
Шишман ступио у брак са једном од кћери кнеза Лазара (Божилов 1985,
стр. 229).
Нешто после 1403. године, Пећки летопис тврди да: „...примаше
начелство благочастиви кнез Лазар ниже син, ниже унук прежде речених
царева племена тога /Немањиног/, на тој земљи српској од прародитеља
својих рођених васпитаван /образован/ беше не од припростих /учитеља/.
Родитељи тога /Лазара/ бејаху велеможни, први у царској палати /двору/
претходно речених царева, и саном поштени, и овладаше у дому царском
виђењем. Најближи у сродству рођаци самодршцу /цару/ беху... Некада у
време самодршца, званог цара Стефана /Душана/, оделио јесте у време
живота свога једну страну /део/ свога царства, тому /Лазару/ уручи... и
кнез/ови/ страни назваше се... /Лазар/ потом седе на државни престо царева
првих /Немања/“ (Стојановић, 1927, стр. 85-88).
Из периода 1390-1402. године је текстил од кога је, 1704. године,
монах Мисаило из Црне Реке сачинио покров за ћивот Стефана Првовенча-
ног у Манастиру Студеници. У питању је оријентални текстил са текстом
на турском језику писаним арапским писмом: „Султан Бајазит-хан благо-
словене му победе... Султан праведан и свети“. На постави покрова је
Мисаило оставио свој запис у коме тврди: „Овај свети покров понових...
светому Првовенчаному краљу Стефану сопоћанском... при патријарху кир
Калинику“. Претпоставља се да је тканина поклон султана Бајазита који је
доспео у Србију после сусрета чланова породице деспота Стефана са њим
(Василић, 1956, стр. 45-49). Међутим, овај текстил се најпре може повезати
са султанијом Оливером која га је могла донети и даровати по повратку у
Србију, 1403. године.
Против деспота Стефана су се побуниле војводе Никола Зојић и Новак
Белоцрквић, исти они који су се бунили и против кнеза Лазара. Стефан их
је поразио и „Никола побеже у утврђење града званога Островица; видев-
ши да му није могуће умаћи из руку господара својих, постриже власи и
прими иночески образ, са својом женом и децом – са четири кћери“, а
Новак Белоцрквић је посечен (Исто, стр. 88). После монашења војводе
Николе деспот је његове поседе преузео а неки су повељом подложени
Манастиру Св. Пантелејмона на Атосу, око 1400. године. У повељи се каже
да су војвода Никола и његова супруга Видослава приложили Св. Панте-
лејмону Цркву Св. Николе у Сребрници са Сребрницом, а књегиња
Милица за Видославу каже да је сродница наша“ (Исто, стр. 519). У тексту
повеље нема помена о расапу племства који је описао Константин
Филозоф.
У повељи Хиландару, 1406. године, деспот Стефан са поносом истиче
да је праунук Стефана Немање (Соловјев, 1926, стр. 190-191). У вези са
овим податком треба повезати натпис са тимпанона портала старе
припрате, који је узидан у млађу припрату Манастира Раванице коју је
градио деспот Стефан, у првој половини XV века: „Бог да дарива брату
Стјепану унуку цара благовјернога Степана“ (Вуловић, 1966, стр. 36;
Томовић, 1974, стр. 84). На крсту који је даривао својој задужбини
Манистиру Дечанима, око 1330. године, краљ Стефан Дечански се потпи-
сао: „Стефан Урош III Немања V“ (Шакота, 1984, стр. 203). Дакле, прадеда
деспота Стефана је, доиста, краљ Стефан Немања (Дечански).
Синови Вука Бранковића, Гргур и Ђурђе, са својом мајком Маром и
братом Лазаром, потврдили су повластице Дубровчанима, 1405. године,
„како су записали господин велики цар Стефан и господин свети кнез
Лазар и господин и родитељ наш господин Вук... у Вучјем Трну
/Вучитрну/“ (Исто, стр. 222-224). Господин Гргур Вуковић издаје Повељу
Манастиру Хиландару за село Ораховац, око 1405. године, са браћом
Ђурђем и Лазарем и „мајка наша Мара“ (Исто, стр. 463). Госпођа Мара са
својим синовима Гргуром, Ђурђем и Лазарем издаје повељу болници
манастира Хиландара, 1406. године (Исто, стр. 464).
Никола II Гара од Горјана се оженио по други пут, 1405. године
(Thalloczy, 1893, стр. 196-197). После брака са ћерком кнеза Лазара
/Теодором/ ступио је у брак са Аном од Цеља, ћерком барона Хермана II и
свастиком угарског краља Жигмунда. Приликом оснивања угарског
краљевског Реда змаја, на католички Божић, 12.12.1408. године у Будиму,
на првом месту је деспот Стефан, а потом група великаша окупљена око
Николе II Гаре од Горјана (Fejer, 1844, стр. 684; Baranyai, 1926, стр. 681-
719; Андрејић, 1999, стр. 85-90).
Јела – Јелена, кћер кнеза Лазара, од априла 1403. године удова
господина Ђурђа Страцимировића-Балшића (Jorga, 1899, стр. 62, 64),
преудала се за хумског војводу Сандаља Хранића, децембра 1411. године
(Исто, стр. 132).
Један од најопширнијих и најпоузданијих извора за историју кнеза
Лазара и његове породице, под оригиналним насловом Константина
Филозофа, јесте и: „Житије и подвизи увек спомињаног, славног, благочас-
тивога господина деспота Стефана“,3 насталог 1433. године по заповести
патријарха Никона и „дворских начелника“ и на основу јављања самог
деспота Стефана „који је то тражио“ (Филозоф, 1989, стр. 82, 129). Аутор
Житија не говори конкретно о прецима кнеза Лазара, а поготову је приме-
тно да не помиње ко му је отац. Описује лозу Немањина колена тако да из
контекста произилази да и њега сматра припадником ове лозе коју он
3
У свим преводима житије деспота Стефана се погрешно насловљава као
„Житије деспота Стефана Лазаревића“. Једноставно, у свим старим и савременим
изворима, који сведоче о кнезу Лазару и његовим потомцима, они се не ословља-
вају као Лазаревићи. Исти је случај и с деспотом Ђурђем и његовим блиским
потомцима. Они се понекад ословљавају једино презименом Вуковић, а никада
Бранковић.
наставља јер цар Душан „роди сина Уроша и Урош не имаде деце“ и ова
грана се угаси: „Остаде та лоза без спомена“ (Исто, стр. 82). Константин
Филозоф је посматрао неку лозу Немања и кнеза Лазара, могуће је баш ону
у улазној кули Манастира Студенице, јер каже: „да отуда видимо ко су и
откуда су и којих су корена гране; и како је /грана/ која процвета у наше
доба владала“. Пошто је укратко описао главну, прву грану, претке
Симеона и Саве, описује другу грану, њихове потомке, а потом каже: „Сада
се треба дотаћи трећег степена“, односно кнеза Лазара и књегиње Милице
и њихових потомака (Андрејић, 2011 б, стр. 113).
Потом, прецизно наводи претке књегиње Милице, која припада истој
лози али другој грани Немањине династије. Константин каже да је
Лазарева супруга Милица из рода светог Симеона Немање4 и да је са њом
имао три сина: великоименитога овога деспота Стефана, и Вука и Добро-
воја, за које не помиње када су рођени (Филозоф, 1989, стр. 82). Нешто
касније Константин каже да се Вук зове, заправо, Вукан (Исто, стр. 86). На
основу оваквог приказивања потомака кнеза Лазара и Милице произилази
да нису имали више деце. На основу наведеног редослада испада да је
најстарији Стефан, средњи Вук и најмлађи Добровој. После тога, и у свим
догађајима после Косовске битке, 1389. године, не помиње се син Добро-
воје. А после 1410. године, више се не помиње ни Вукан – Вук јер је био
„посечен“ код Једрена од стране султана Мусе. Деспот је наредио да се
његово тело пренесе у Србију, 1411-1413. године (Исто, стр. 109), али се
нигде не помиње где је сахрањен.
Константин нас извештава да се деспот Стефан оженио Јеленом, ћер-
ком Франческа Гатилузија, господара Митилене, а нећаком византијског
цара Манојла II Палеолога, после битке код Ангоре и после повратка у
Србију (Исто, стр. 96).
Међутим, у деловима текста који следи помињу се и кћери Лазара и
Милице. При повратку морем у Србију, преко Митилене, у „Арбанасима,
са љубочашћем срете га господин тих страна. Јер беше му зет. Овај арбана-
шки господин, име му Ђурађ /Страцимировић/, беше узео Јелену, сестру
/Стефанову/ за жену, са којом роди сина Балшу, који такође би господин те
земље“ (Исто, стр. 97). Константин арбанашког господара Балшу, који је
предвидео своју смрт, јасно означава нећаком – сестрићем деспота Стефана
После Косовске битке и смрти кнеза Лазара, султан Бајазит је
затражио да му се српска земља покори а Лазарева „најмлађа кћер“
4
И потомци великог жупана Стефана Немање, светог Симеона, у изворима се
не помињу са презименом Немањић. За њих се каже да су из рода Немањиног или
да су Немањина колена.
Оливера упути у харем. Књегиња Милица је у сагласности са сабором
свештених лица на челу са патријархом /Спиридоном/ и целим синклитом
прихватила вазалство и дала Оливеру за жену султану Бајазиту „да би било
спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали“. Млади кнез
Стефан се са сестром упутио Бајазиту (Исто, 86). После пораза у бици код
Ангоре, 1402. године, султан Бајазит је са својим харемом доспео у зароб-
љеништво татарског хана Тамерлана. Деспот Стефан је уз помоћ поклисара
Аидина успео да ослободи сестру Оливеру из татарског заробљеништва и
врати у Србију (Исто, 95). Када је деспот Стефан умро на путу за Београд,
на месту званом Главица - Глава, 1427. године, „узвитлани вихор скину
кровове црквене у граду /Београду/ и сврже /их/ на земљу и поруши и
многе куће и кућу сестре деспотове“, а жалосне вести су стигле и
„благочастивој госпођи и увек жељеној сестри /Оливери/ која је
странствовала такође за избављење отачаства и са Богом била посредница,
као она древна Јестира“ (Исто, стр. 123, 124, 128). Сматра се да је у питању
деспотова сестра Оливера и нека њена кућа у Београду. Пошто је ради
спаса српске земље била у наметнутом, политичком браку са султаном
Бајазитом, у страној земљи, упоређена је са старозаветном Јестиром.5
Константин нас обавештава да је султан Муса, после Вука, и „другог
благочастивог Лазара, унука кнеза Лазара“ дао посећи код Једрена
(Филозоф, 1989, стр. 109). Са супарничким султаном Сулејманом беху тада
„синови старије деспотове сестре Маре /Ђурађ и Лазар/“ (Исто, стр. 97).
Очигледно је реч о брату господина Ђурђа, сину господина Вука /Бранко-
вића/. Султан Муса је намеравао да тровањем убије и Ђурђа, кога зове и
Ђурађ: „...много пута спомињаног унука великог Лазара“ али је овај успео
да се противотровом спасе. Затим, каже да се „раније беше обратио /Ђурађ/
својој матери да се измири са /деспотом/ Стефаном“ и овај га „прими као
отац сина многожељеног“, „сазнавши о своме сестрићу“ и „посла по свог
сетрића, господина Ђурђа“ (Исто, стр. 112-113). На овај начин поуздано
дознајемо да је мајка Ђурђа и Лазара Вуковића била ћерка кнеза Лазара.
Пошто је био бездетан, деспот Стефан је на сведржавном сабору у
Сребрници, 1426. године, одредио сестрића Ђурђа за наследника престола
Без већих прецизирања, Константин нас извештава да је, 1422. године,
у престоном Београду умро „цар Константин, син Страцимира, цара
бугарскога, када је деспот Стефан још био у Арбанасима“ после смрти
5
Јеврејка Јестира је била друга жена персијског цара Ксеркса. Признала је
своје порекло, успела да открије заверу против свог народа и промени царево
мишљење о њему. У спомен на тај догађај Јевреји и данас у марту месецу славе
празник Пурим.
сестрића Балше. Њега Деспот „оплакиваше као приснога брата“ и „много
раздаде за душу његову“ (Исто, стр. 121).
Оливера је замолила власти Дубровника да јој одобре да дође у град
1423. године. У вези са Оливерином молбом Дубровчани су писали војводи
Сандаљу Хранићу и његовој супрузи Јели, да дозвољавају његовој свас-
тики Деспини да може да дође. У истом смислу су се обратили и деспоту
Стефану „јер је ова часна госпођа од крви светлога деспота и од његова је
двора“ (Тадић, 1939, стр. 57).
Незнано где, 4. /или 12./ априла 1425. године умрла је монахиња
Марина, госпођа Мара, супруга Вука Бранковића (Стојановић, 1982, стр.
75, бр. 237; Новаковић, 1875, стр. 32).
О смрти деспота Стефана, „на месту званом Глави“, 19. јула 1427.
године, сведочи натпис Ђурђа Зубровића на камену који је он и поставио
(Томовић, 1974, стр. 105-107).
Кћер кнеза Лазара, Јела је остала по други пут удовица јер је умро
хумски војвода Сандаљ Хранић, 15. марта 1435. године (Јорга, 1899, стр.
326, нап. 3).
У периоду од 1439. до 1442. године госпођа Деспина /Оливера/ борави
у Дубровнику, Будви и Бару и поново у Дубровнику, у време писања
тестамента њене сестре Јеле (Исто, стр. 216, 363; Тадић, 1939, стр. 57-58).
Из ктиторског натписа Богородичине цркве на острву Брезавици
/Бешка/ у Скадарском језеру, 1440. године, дознајемо да ју је саградила
„благочастива госпођа Јела, кћер светопочившега кнеза Лазара, и подру-
жије господина Ђурђа Страцимировића“ (Стојановић, 1986, стр. 88, бр.
276; Томовић, 1974, стр. 113).
Сачуван је тестамент госпође Јеле писан 25. новембра 1442. године.
Између осталих, оставила је завештањем својој сестри Деспини /Оливери/
златну икону и две стотине дуката да их утроши за појање помена Јели, а
војводи Стефану Вукчићу Косачи велику сребрну романчу, златан прстен
„змајев очац“ /прстен Реда змаја њеног мужа/ и светитељске моћи (Стоја-
новић, 1929, стр. 394-397). Војвода Стјепан Вукчић је добио у Дубровнику
1.000 дуката а Деспина икону јер је Јела умрла почетком марта 1443.
године (Пуцић, 1862, бр. 137) и сахрањена у Богородичиној цркви на
скадарском оствру Бешка.
На нагробном камену Иваниша Алтоманића у Дечанима, из XV века,
забележено је: „Внук деспота Иваниша, анапсен /рођак/ кнеза Лазара“
(Стојановић, 1982, стр. 55). Иваниш Алтоманић је рођак кнеза Лазара као
унук деспота Иваниша јер је он деда Лазарев по мајци.
Опширни турски катастарски попис Области Бранковића, из 1455.
године, доноси један врло занимљив податак о „Оливери, ћерки краљевој“
(Хаџибегић, Ханџић, Ковачевић, 1971, стр. 108-109, 107). У нахији Вучи-
трн, у тимару Бајдуха /?/ и сина му Ђурђа, код села Злокућана, Невољана и
Кола, пописана је, са два монаха, црква „Марко“, вероватно Св. Марко,
„краљеве ћерке Оливере“.6 Произилази да је ова црква била посед
Оливерин или, шта више, да је она градила цркву.
Ашик-паша Заде, турски хроничар из XV века, доносе низ занимљи-
вих података о удаји Оливере, сестре деспота Стефана, за султана Бајазита
и њеној судбини: „И 'Влк оглија' /деспот Стефан/ посла Бајазит хану
посланика са небројеним даровима и да му честита ступање на престо.
Дође му и сестра његова оца. И једна мала девојчица. То је била кћи онога
Лаза. Уговором је било утврђено да је дају Бајазит хану. Бајазит хан посла
посланика, девојку доведоше. Кад се девојка састаде са Ханом, оствари се
што се желело. Кад је девојка поодрасла, послужила је за оно што јој је
дужност била. 'Мојој сестри, твојој робињи, поклони Смедерево, рече му.
А Хан то прихвати. Не само то него јој дадоше и Голубац... Све до Демир-
врата /Ђердапа/. Бајазит хан је научио уживања од ове Лаз девојке. Њеним
утицајем и помоћу Али-паше почеле су да се приређују пијанке“ (Елезо-
вић, 1931, стр. 59). Дакле, Ашик-паша Заде тврди да је деспот Стефан
тражио од Бајазита да својој жени Оливери додели део српске земље што
не изгледа вероватним јер као вазал њоме влада кнез Стефан. Реч је о
Смедереву и великом делу Браничева. Међутим, овде може бити само о
главном делу мираза који је дат уз Оливеру, а потом је затражено да се
Бајазит одрекне мираза у корист своје жене Оливере. Да је Оливера имала
сина са Бајазитом он би имао право на ову земљу. Када се помиње
Смедерево треба имати у виду да су у питању само насеље и трг који још
увек није био утврђен.7
6
Кнез Лазар је у изворима титулисан и као деспот, краљ и цар. Постоји
могућност да је у време пописа било још увек живо сећање на Оливеру, ћерку
краља Вукашина, прву супругу зетског господина Ђурађа I Балшића (умро 1378.).
Оливерин брат је краљ Марко тако да посвета њене ктиторије Св. Марку може
имати јасну симболику. Треба имати у виду да је Страцимир Балшић у другом
браку био ожењен Милицом, најмлађом ћерком краља Вукашина. Осим тога,
Вукашинова сестра Јелена била је удата за Николу Радоњу, сина севастократора
Бранка. Николин брат Вук Бранковић је био господар Косова (Андрејић, 2011 а,
стр. 104-105, 116).
7
Према народном предању бивша султанија Оливера Деспина је у току 1403.
године, кратко време, боравила у Манастиру Манастирици код Кладова.
Занимљиво је да постоји повлашћен положај Кључа и Неготинске крајине под
турском влашћу, у другој половини XV века, са статусом „Султанијиних поседа“
(Гиљен, Шарановић, Јовићевић, 2010, стр. 58-59).
Из писама султана Мурата и одговора Али-бега, из збирке Фирудин
Ахмеда8 о заузимању Ниша, 1386. године, дознајемо да град „приличаше
змају накострешеног једовитим бодљама“ и да је освојен пошто се „поко-
рио син Лазарев“9 (Андрејевић, 1997, стр. 38). У време првог пада Ниша,
малолетни синови кнеза Лазара, Стефан и Вук, имају свега 11 и 8 година
тако да се на њих не односи овај податак. У питању је неки трећи син који
је у то време стасао за борбе. Уствари, српски летописи бележе да је Мурат
кренуо на кнеза Лазара 1386. године, освојио Ниш (Стојановић, 1927, стр.
215), али је код Плочника у Топлици поражен па се брзо повукао (Динић,
1938, стр. 361-365).
Најстарији турски изворник о Косовском боју јесте епско дело
Искендер-нами /Александрида/ песника Ахмедије који је живео од 1334. до
1413. године. Ахмедија је бој описао укратко и без детаља (Олесницки,
1934, 61-62). Следи турски хроничар Уруџ, XV век, који је користио дела
најстаријег турског историка Јакши Факиха и зато му треба дати свако
поверење. Уруџ први износи следећи податак: „У том боју ухватише
деспота Лаз-оглију са сином... Обојицу погубише... лишених потомства“
(Олесницки, 1934, стр. 66). Анонимни турски историк, крај XV и почетак
XVI века, каже да на Косову „У то доба уопште не беше још топова и
пушака... Неверници, већином заковани у оклопе... Ухватише и самог
деспота Лаз-оглуа с његовим сином и обојицу заједно, с оковима на рукама
и врату, доведоше пред султана... Њих обојицу на истом месту, једног над
другим... смакнуше“ (Исто, стр. 70).
Од Ашик-паша Заде /XV век/ сазнајемо да је кнез Лазар у бој на
Косово повео и једног свог сина са којим је погубљен: „И ја имам сина
рече /Лаз/... Мурат... поведе са собом /своја/ два сина... Допремише
Лаза(ра) с његовим сином. И њих доведоше у стање које им приликоваше...
Те ноћи појавише се у /турској/ војсци смутње... Но чим наступи јутро
примише Бајазита /за падишаха/. Затим дигоше табор и пођоше пут
Једрена“ (Елезовић, 1931, стр. 57; Олесницки, 1934, 76-77). Мање поуздани
турски хроничар Нешри наводи да је Лазар поручио Мурату: „Јер и ја ћу у
овај бој доћи са својим сином“ (Зиројевић, 1991, 31). У другој варијанти
8
Доказано је да су многи Фирудинови документи фалсификати а да су многи
сачињени од његове стране према турским приповедањима. Олесницки је
закључио да „такав фалсификат, начињен сто и осамдесет година после боја
(Косовског), не може имати никаквог историјског значења“ (Олесницки, 1934, 92).
Међутим, пошто сви најстарији и каснији турски извори, о којима ће бити
речи касније, помињу да је боју на Косову кнез Лазар ухваћен и погубљен са
својим сином, можемо веровати Фирудиновом изворнику да је и у вези са
одбраном Ниша поменут исти тај син.
9
Муратова писма су објављена у Фирудин-беговом зборнику турских
споменика, у Цариграду 1848. и 1858. године.
превода Нешрије кнез Лазар је пручио Мурату: „И ја имам сина рече (Лаз),
ја сам такође одлучио довести га са собом“. Једино Сад-уд-дин не помиње
Лазаревог сина у боју на Косову и погубљење обојице (Олесницки, 1934,
89).
Каталонски аноним у свом тексту, који је настао у првој половини XV
века, каже да је кнез Лазар своју војску на Косову пољу поделио у три
дела: „...једнима је управљао и заповедао онај Угарин, другим је заповедао
један његов зет (Вук) који је тамо био, а трећим сам Лазар“ (Фејић, 1996,
134). Ко је онај Угарин?
У Другом Остермановом тому, средина XVI века, на завршетку
Косовске битке, се илустровано приказује одсецање глава две заробљене
владарске личности Срба. Обе личности су обучене у луксузну пурпурну
одећу. Једној, вероватно кнезу Лазару, одсечена је глава а друга очекује
погубљење везаних руку. По свему су у питању кнез Лазар и његов син
које описују све турске хронике. И у Турској хроници, из 1577. године,
Фајерабанд је, поред Лазара, приказао погубљење још једне значајне
личности (Медаковић, 1990, т. IX, сл. 8 и 9).
Константин Михајловић из Островице у својој Турској хроници, коју је
писао крајем XV века, каже: „Кнез Лазар славног спомена имао је једног
сина по имену Стевана и две кћери: једна се звала Деспина, а друга Мара.
Цар Бајазит узе себи за жену сестру Стеванову Деспину /Оливеру/... а
господару Вуку /Бранковићу/ је дао земљу звану Ситница; овај је имао
другу деспотову сестру Мару. Овај Вук је имао сина по имену Ђурђа“.
Када је Бајазит кренуо против Тамерлана повео је са собом „Ђурђа,
деспотова сестрића, и своју жену Деспину“. Пошто је победио, Тамерлан
нареди да Бајазит седи „далеко према њему; нареди исто тако да се доведе
и Деспина, његова жена, којој кан нареди да стоји пред њим и да му вино
служи... цар Бајазит се из велике жалости сам отрова... А онда, /Тамерлан/
отпремивши поштено све његове људе и Деспину, нареди да је отпрате
натраг у Брусу... Деспот Стеван, лежећи на самртничкој постељи, дао своју
земљу своме сестрићу Ђурђу... умро је на пољу које називају Глава, а
одатле је однесен у манастир који називају Ресава, где је сахрањен...“
(Михајловић, 1986, стр. 100-101, 104).
Сопоћански поменик сведочи: „Помени Господе благочастивога
Стефана деспота и брата му Добровоја и раба свога Вука“ (Новаковић,
1875, стр. 2).
Из наших старијих и млађих родослова дознајемо нове податке о
породици кнеза Лазара. Пећки родослов и летопис каже да Лазар „роди 2
сина, Стефана деспота и Вука“. Цетињски родослов тврди: „роди 3 сина:
Стефана деспота и Вука и Добровоја“. У продужетку Цетињског родослова
се бележи једино податак о Оливери. Студенички: „роди 2 сина, Стефана
деспота и Вука“ (Стојановић, 1927, стр. 90, 91, 100). У Карловачком
родослову се прати редоследом лоза Немањина колена, потом грана ове
лозе у Босни и грана исте лозе до књегиње Милице „Еугеније монахиње“.
О Лазару и даље ништа конкретно, а Милица „роди 3 сина: Стефана,
деспота, и Вука, и Лазара/!/ и Мару“. Сличан је и Загрепски родослов:
књегиња Милица, монашког образа речена Еугелиана/!/ роди синове и
кћери: први син је Стефан, који се једини помиње. Врхобрезнички родослов
каже: „И Вратислав роди синове и кћери, прва кћи књегиња Милица, у
монашком образу Евгенија монахиња – Она роди синове и кћери. Први син
је Стефан... И прва кћи је Мара, сестра великог Стефана - Она роди 3 сина.
Први син је деспот Ђурђе“. У додатку Паисијевог и Карловачког родослова
говори се исто: „Вратко кнез роди Николу жупана и књегињу Милицу, и
удата беше за кнеза Лазара“ са којим је имала 3 сина: „Браћа Стефана
деспота Вук и Лазар/!/“. Карловачки текст следи „Житије све по реду
написано Константином Филозофом“: „Стефан деспот не остави 'семена'...
и цару Бајазиту, и даде њему сестру своју Деспину за жену“. Пејатовићев
летопис оперише са посебним родословима владара Немањина колена. О
пореклу кнеза Лазара нема готово ничег. Милици је једини легитимни
наследник владара Немањина колена али сазнајемо нове врло важне
податке: „Књегиња Милица беше удата за кнеза Лазара светог и великог. И
родише 2 сина и 5 кћери: Стефана великог деспота првог српског, и Вука, и
Оливеру и Мару и Драгану и Јелену и Теодору. Оба сина беху бесплодни.
Мара беше удата за Вука Бранковића. Оливера Деспина цару Бајазиту;
Драгана беше /за/ Александра цара бугарског; Јелена беше удата за
Балшиће /Страцимировиће/, а потом за Сандаља краља угарског.
Ђорђевићев родослов тврди једино да ћерка кнеза Вратка, Милица јесте
супруга кнеза Лазара и да је родила 3 сина: Стефана, Вука и Добровоја
(Исто, стр. 38-40, 50, 53).
Руварчев родослов уноси неке значајно нове податке: „И Стефан
/Душан/ цар роди 2 сина, Уроша Стефана и великог кнеза Лазара... И син
његов Стефан /Урош/ младоуман беше, и велеможе га убише дављењем...
И Лазар не беше од законите царице рођен, од неке књегиње блудом роди
цар Стефан /Душан/... И поврати се велики кнез Лазар, син цара Стефана, и
беше велики кнез и господар све српске земље и наследи очевину своју. И
роди сина Стефана деспота и кћер велику Мару... А сестра његова велика
књегиња Мара беше дата за Вука Бранковића... и од ње роди се деспот
Ђурађ...“ (Исто, стр. 54-55).
Белопољски летопис у поглављу „О родослову српских деспота“
бележи: „Вратко роди кћер Милицу. Она беше супруга великог кнеза
Лазара, и роди 3 сина: великоименитог Стефана деспота и Вука и Доб-
ровоја“. У Своду свих летописа, Врхобрезнички садржи податак: „Кнез
Лазар ходи у Јерусалим и Свето Гору. Роди три сина и пет кћери. Први син
Стефан, други Вук, трећи Добровој. Стефан деспот беше без деце, њему
жена неплодна. Прва кћер Лазарова Мара беше дата Вуку Бранковићу,
друга дата у Зету за Балшу, трећа цару Шишману бугарском, четврта у
Угре за Загаревића Цељског /!?/, пета дата беше цару Бајазиту“. У
Сеченичком: „Благочастиви кнез Лазар роди 2 сина и 5 кћери. Први син
Стефан беше велики деспот... други звани Вук Кнежевић, беше Вук
девственик, не жењен... Прва кћер Мара беше дата за жену Вуку Бранко-
вићу, друга дата цару Шишману бугарском, трећа кћер дата у Зету за
Балшу, четврта кћер Деспина /Оливера/ беше удата за цара Бајазита, пета у
Угре за Загаревића на Цељем /Никола II Гара/“. У Белопољском и
Руварчевом I: „Милица... беше супруга великог кнеза Лазара и роди 3 сина:
великоименитог Стефана деспота, и Вука и Добровоја“. Дорпатљев родос-
лов: „Милица... роди 3 сина: великоименитог Стефана деспота и Вука и
Добровоја и роди 5 кћери. Први син Стефан беше велики деспот... други
син Вук... /не каже се ништа о Добровоју/, прва кћи Мара беше удата за
Вука Бранковића, друга дата у Зету земљу за Балшу, трећа бугарском цару
Шишману, четврта у Угре за Загревића Цељског, пета именом Оливера
дата за турског цара Бајазита“. Готово исто тврде Рачански, Руварчев II,
Софијски II, Реметски, Васићев и Вуков родослов. И Дечански родослов
говори исто али се уносе и неки нови подаци: „Лазар... Беше његова
очевина град Прилеп /или Прилепац/ отац његов Прибац... роди 2 сина и 5
кћери...“ (Исто, стр. 202, 209-210, 212).
Крајем XV и почетком XVI века, дубровачки полихисторик Мавро
Орбин први износи историографску биографију кнеза Лазара и деспота
Стефана која обилује бројним подацима из епике и легенди који су
нетачни. Не позивајући се на изворе Орбин први износи тврдњу да је кнез
Лазар син извесног Припца Хребељановић /!?/, властелина и великаша у
време цара Стефана. „Он је у младости био дворјанин поменутог цара, а
после је заузео Земљу краља Стефана све до Дунава... учинио је ствар
достојну успомене кад се осветио Николи Алтомановићу... Имао је једног
сина по имену Стефана и пет кћери: Милеву (!?), Мару, Јелену /или
Хелену/, Деспину /!?/ и Вукославу /!?/. Милева /!?/ је /како пише Леункла-
вије/ била жена Бајазита Првог, турског цара... Мара је била удата за
рашког властелина Вука, сина Бранка Младеновог... Знао је /Лазар/ да
одржава добре односе с угарским краљем Лудовиком, показујући да је
његов слуга и да му је покоран... с Николом Горјанским, који је раније био
сремски бан, а затим кнез палатин Угарске. Његовом сину /Николи II/ даде
/Лазар/ за жену своју кћер Јелену... Он је био удао... Вукосаву за Милоша
Кобилића, који се родио у Тјентишту близу Новог Пазара /!?/... деспот
Стефан... по праведној божјој осуди, док је једног дана јахао на коњу близу
Сребрнице, ударила га је кап и ту је пао мртав. Био је покопан у Раваници
1421. године /!?/“ (Орбин, 1968, стр. 93-108). Орбин наводи податак да је
угарски краљ послао војску кнезу Лазару за борбу против Николе
Алтомановића под заповедништвом „Николе Горјанског, који је тада био
бан Срема“. Такође, наводи да је Никола Алтомановић заробљен и предат
на чување Стефану Мусићу, који му је „ископао очи“ по тајном наређењу
кнеза Лазара, али није знао да је у питању кнежев сестрић. Орбин тврди да
је Никола боравио „неко време у једном манастиру“, да би се повукао „у
Зету код Балшиних синова... Ту је завршио своје дане 1374. године“, али
Орбин не зна да је и Ђурађ Балшић зет кнеза Лазара, а његов син Балша
сестрић (Исто, стр. 59-61). Осим тога, Никола је умро тек после 1396.
године. Орбин користи Халкохондила када описује сужањство Бајазита и
Оливере код Тамерлана: „Наредили да јој се одсеку хаљине до пупка, тако
да су јој се видели стидни делови“.
Писац, политичар, дипломата и историчар, Ђорђе Бранковић је своју
петотомну књигу Хроника писао крајем XVII и почетком XVIII века,
понајвише према Орбину, млађим родословима и летописима и усменом
предању. Бар два столећа његова Хроника пресудно утиче на изучавање
српске историје иако је пуна домишљања и измишљених података (Ређеп,
1991, стр. 9). Бранковић је изнашао однекуда, ако није измислио, да се отац
кнеза Лазара звао Лазар. На основу генеалогије Мавра Орбина каже да је
кнез Лазар са Милицом, која је Немањина колена, имао три сина: Стефана,
Вука и Лазара и пет кћери, при чему зна по имену само Мару /или Марију/:
„Прва ћерка Мара, удата за Вука Бранковића. Друга удата у Зету /за/
Балшу. Трећа за императора Бугарске Шишмана. Четврта у Угарску
Гаревића. Пета Бајазита императора“ (Исто, стр. 74-75). Потом каже да је
књегиња Милица дала Бајазиту своју кћер Милеву о чијој судбини износи
јединствене податке. Када је Бајазит пао, у бици код Ангоре, у заробље-
ништво татарског хана Тамерлана била је организована победничка гозба.
Бајазит је био допремљен у металном кавезу, а Тамерлан је наредио да
доведу и његову жену, „да јој одсеку хаљине све до пупка, тако су јој се
видели стидни делови, па да таква разноси јела званицама на гозби...
Гледајући то њен муж Бајазит је... одлучио да се убије... ударао је главом о
пречке кавеза... Његова жена Милева упокојила се дан после његове
смрти“/!?/ (Исто, стр. 83-84).
По свему најмлађи, Троношки родослов је писан у XVIII веку и износи
неке податке, који су настали проширењем оних из ранијих родослова и
летописа и из Хронике Ђорђа Бранковића. Отац кнеза Лазара је Прибац
Гребљановић, а био је ожењен ћерком краља Милутина и краљице
Симониде. После Косовске битке, султан Бајазит је примио „покорност“
деспота Стефана и одлучио: „Стефан, син Лазарев, нека буде наследник...
Уз то, сваком турском султану српски деспоти су дужни да дају сестру или
ћерку за супругу“. Бајазиту је том приликом дата сестра Стефанова, а
млађа кћер Лазарева, Милева, која је већ била заручена за сина Балше /!?/.
Пошто је Стефан био млад, до његовог узрастања /пунолетства/, цар
Бајазит је поставио Вука /Бранковића/ за управитеља, али не за владара.
Троношац износи још интересантнији податак да је младог султана
Мурата, Бајазитовог сина, родила Милева, сестра Стефанова. Мурат је
напао свог брата Мусу, победио га и убио, а са Стефаном је склопио чврст
мир, јер му је Стефан био ујак /!/. Шта више, Стефан је Мурату дао за жену
/Мару/ ћерку Георгија /Ђурђа/ Вуковића. Стефан је умро у Београду 1427.
После његове смрти појавио се јак ветар који је „многе куће уништио, па и
дом сестре Краља Лазара“/!/ (Троношац, 2008, стр. 72-73, 77).
***
Из прворазредних и релевантних извора: српских, византијских,
угарских и дубровачких и турских повеља, уговора, писама, житија и
историја, из XIV-XV века, добијамо најтачнији увид у порекло кнеза
Лазара и књегиње Милице и њиховог потомства. Покушајмо да што
прецизније одредимо шта нам они директно и директивно-индиректно
тврде, а шта не.
У изворима није поменут ни један датум рођења кнеза Лазара,
књегиње Милице или њихове деце. Иако су забележени датуми њихове
смрти, не каже се у коме животном добу су били. Кнез Лазар је посечен на
крају битке на Косову, 15/28. јуна 1389; књегиња Милица, монахиња
Јевгенија, великосхимна Јефросина, умире 11. новембра 1405; деспот
Стефан је умро 19. јула 1427. године; господин Вук, 6. јула 1410; госпођа
Мара, монахиња Марина, 12. априла 1425. године; господин Вук Бранко-
вић, 6. октобра 1397; Гргур, монах Герасим, 13. марта 1408; деспот Ђурђе,
24. децембра 1456; господин Лазар, 12. јула 1410...
Произилази да је отац кнеза Лазара краљ Стефан Душан, а мајка ћерка
великог деспота Иваниша. Такође, извор говори да је цар Душан деда дес-
пота Стефана. Жена краља Душана, мајка кнеза Лазара, неименована је, а
познији помен извесног Прибца као Лазаревог оца указује да је у питању
његов очух. Прибац се у изворима помиње само једном и о њему се не зна
ништа, ни када је рођен, ни ко му је супруга, ни када је умро. У браку са
Припцем рођена је Лазарева сестра по мајци Драгиња. Драгиња је удата за
челника Мусу са којим је имала синове: Стефана, Лазара и Јована. Драгињу
кнез Лазар јасно ословљава сестром а челника Мусу „братом“, а то значи
шураком.
Кнез Лазар је имао три сина: Добровоја, Стефана и Вука. Добровој је
са кнезом Лазаром посечен после Косовске битке. Имајући то у виду он је
био из непознатог, првог брака ставиоца, потоњег кнеза Лазара. Из другог
брака са Милицом, ћерком кнеза Вратка, Лазар је имао синове Стефана и
Лазара.
Кнез Лазар је имао пет кћери, а по имену се знају три: Мара, Јела -
Јелена и Оливера. Не може се тачно утврдити редослед рађања Лазаревих
кћери, али се чини да је Мара најстарија а Оливера најмлађа. Све ћерке
кнеза Лазара су биле живе до 1396. године. Оливерин мираз је било Брани-
чево, Теодора је разведена, а пре ће бити да је умрла, пре 1405. године, а
Оливера је била жива до марта 1443. године. У периоду од 1439. до 1442.
године госпођа Деспина (Оливера) борави у Дубровнику, Будви и Бару и
поново у Дубровнику. Не зна се када и где је умрла Оливера.
Најмлађа кћер књегиње Милице дата je Бајазиту, 1390. године, када је
била „девојчица“ /8-10 година/. Сестру Оливеру – Деспину кнез Стефан је
одвео султану Бајазиту када је постала пунолетна /12 година/, 1392-1394
године.
Као у случају најстаријег Лазаревог сина Добровоја из првог брака, за
кога се у Житију каже да га је родила Милица, произилази да су и неке од
најстаријих кћери биле из првог кнежевог брака. Најстарија ћерка Мара
била је удата за Вука Бранковића, који је био у поoдмаклој доби 1350.
године, а рођен пре 1337.
Према постојећим релевантним изворима о најстаријој ћерки Мари не
знамо ни када се удала за Вука Бранковића ни када је родила синове:
Гргура, Ђурђа и Лазара. Госпођа Мара се последњи пут помиње 1. јула
1423. а потом се замонашила као Марина и умрла, 12. априла 1425. године.
Податак о кући у Београду неке неименоване сестре деспота Стефана,
тумачен је антиципирањем као да је у питању најмлађа, Оливера. Деспо-
това сестра која је живела у Београду може бити и бивша жена мачванског
бана Николе II Гаре – Горјанског или удовица, бивша жена бугарског цара
Страцимира Шишмана.
Драгиња, ћерка кнеза Лазара била је супруга видинског цара Страци-
мира Шишмана. Страцимир и Драгиња су имали сина Константина који је
примљен од стране деспота Стевана у Београд где је и умро, 1422. године.
Боравак и смрт Константина Шишмана у Београду иде у прилог да је ту
живео са својом мајком у кући са које је олуја оборила кров, јула 1427.
године.
*
Детаљнија проспекција животне хронологије великог кнеза Лазара,
велике књегиње Милице и њихових потомака, коју нам нуде релевантни
извори, отклањају многе недоумице и елиминишу произвољности и у
нашој науци прихваћене нетачности.
Имајући у виду да је велики кнез Лазар рођен 1325. године, у првом
браку краља Стефана Душана, открили смо да га је отац оженио стицањем
пунолетства са ћерком жупана Брајана Растислалића, 1339. године. Лазар је
био у првом браку 14. година, од 1339. до 1353. године. Са Растислалићком
је добио сина Добровоја, 1340. године, са којим је био посечен од стране
Турака на пољу Косову, 1389. године. Лазар је страдао у старосном добу од
64. године. Двадесетдеветогодишњем Лазару цар Душан је дао за жену
Милицу, своју даљу рођаку, 1354. године. Милица је могла ступити у брак
са навршених 12 година а у најмању руку у узрасту од 14 година. То даје
до знања да је Милица рођена 1340. године и да је, заправо, била исписник
Лазаревог сина Добровоја! Када је умрла, 1405. године, књегиња Милица је
имала око 65 година.
Драгиња је млађа сестра кнеза Лазара, али по свему из другог брака
њихове мајке. После развода краља Стефана Душана од ћерке деспота
Иваниша, око 1331. године, дошло је до њене преудаје за ставиоца Припца,
око 1333. године. Драгана је бар 10 година млађа од Лазара /рођена око
1335. године/. После навршених 12 година могла је бити удата. Удали су је
за царског челника Мусу /Димитрије Мусаки, син Теодора I и госпође
Данице/, 1348-1350. Димитрије Муса и Драгиња су имали три сина. Први,
Стефан је вероватно рођен 1350, а када је погинуо у бици на Косову, 1389.
године, имао је 38 година. Други син, Лазар је рођен 1352-1355 године и
када је са братом погинуо имао је 33-35 година. Трећи син, топлички
епископ Јован би могао бити рођен око 1360. године. Време његове смрти
извори нису забележили.
Добровој је најстарији син кнеза Лазара, рођен 1340. године, у првом
браку са непознатом ћерком жупана Брајана Растислалића. По свему
судећи, Добровој је имао потомство. После пораза Растислалића од стране
кнеза Лазара Добровој је наследио његову област, Браничево са Ресавом.
Добровој је учествовао у борбама за одбрану Ниша, 1386. године, а када је
град пао он се покорио Мурату. Заједно са оцем, кнезом Лазарем, заробљен
је у бици на Косову, 1389. После смрти тешко рањеног султана Мурата
новопроглашени султан Бајазит је наредио да се погубе одсецањем глава.
Добровој је погубљен у четрдесетдеветој години живота (Андрејић, 2011 б,
стр. 126-127). Сахрањен је, по свему судећи, у старој цркви у свом месту
Ресава у истоименој жупи, 1392. године, изнад које ће његов брат Стефан
саградити нову цркву, своју задужбину Св. Тројице. Његов гроб, са
одсеченом главом која је постављена под његову леву руку, откривен је у
југозападном делу наоса Ресаве (Исто, стр. 146). Пошто је био из првог
брака Добровој је пао у заборав.
Влада готово унисоно мишљење да је Мара најстарија ћерка Лазара и
Милице и да се удала за Вука Бранковића око 1371. године. Ако је у време
удаје имала 12-14 година, онда произилази да је рођена 1356-1358. Вук је
старији од Маре и у време женидбе је морао бити пунолетан /14 година/ а
то значи да је рођен 1356. године. Тачан податак постоји када је умро Вук
Бранковић који недвојбено потврђује да је то било 1397. Ако прихватимо
да се Вук оженио са Маром 1371. године и да је рођен око 1356. године
прозилази да је Вук у време смрти имао 43 године! Ако је до брака Маре и
Вука дошло 1371. године то значи да је њихов најстарији син Гргур рођен
1372-1373 године и да је у време смрти, као монах, 1408. године, имао 35-
36 година! Други син Ђурђе је рођен 1375-1380 као исписник свог ујака
Стефана! Умро је 1456. године што значи да је био у доба старости од 76
до 80 година. Најмлађи, Лазар је рођен 1380-1390 године а убијен 1410.
када је имао 20-30 година живота. Све ово говори да је Мара удата за Вука
нешто пре 1371. године.
Севастократор Бранко је имао четири детета са нама непознатом
супругом: Николу Радоњу, Гргура, Вука и Воиславу – Теодору. Бранко
севастокартор је умро 1365. године. Најстарији син Никола Радоња је умро
1399. године. Рођен је, највероватније, око 1355. тако да произилази да је у
време смрти имао 44 године. Дакле, севастократор Бранко се оженио пре
рођења Николе Радоње, 1352-1354 године. У време женидбе Бранко је
морао имати између 14 и 17 година а то би значило да је рођен око 1337.
године. Дакле, био је вршњак другог сина краља Душана, Уроша V!
Гргур је умро 1398. а вероватно је рођен неку годину после Николе
Радоње, рецимо, око 1356. И Гргур је умро млад, у 42. години. Вук је рођен
1365. а то значи исте године када им је умро отац Бранко. Произилази да је
и Вук умро релативно млад, са 34 године. Дакле сви су са историјске сцене
нестали релативно млади што не изгледа тако. Сматра се да је најмлађа
Воислава – Теодора а то значи да је била рођена после Вука, после 1365.
године. То значи да она не може бити дете Бранка севастократора јер он
умро те године. Значи, читава хронологија севастократора Бранка, да би
била животна, мора се померити уназад за бар 5 до 10 година. Дакле,
Бранко је рођен око 1330-1335 године, оженио се око 1350. Никола Радоња
је рођен 1345, Гргур 1347, Вук 1349, а Воислава – Теодора 1353. године.
Постаје јасно да је Вук Бранковић рођен 1349. године и да је 1397.
године умро или убијен када је био у животном добу од 52 године. Сада се
појављује велика неусаглашеност са годином рођења његове супруге Маре.
Мара је могла бити 2 до 4 године млађа од Вука, а то значи да је рођена
1351-1353 године! Јасно произилази да Мара није ћерка књегиње Милице!
За Вука се удала око 1365. године!
Српски извори тврде да је Драгана, друга кћи кнеза Лазара, била
удата за видинског цара Страцимира Шишмана, а други да је била удата за
његовог млађег брата, бугарског цара Ивана Шишмана коме је то други
брак.10 По другој, преовлађујућој варијанти, која не прихвата ни српске ни
10
Страцимир је био други син бугарског цара Александра, шурака српског
цара Душана, који је рођен у првом браку са Теодором, ћерком великог влашког
војводе Иванка Бесарабе /1331-1347/. Добио је име по деди, деспоту Страцимиру.
По свему судећи, Страцимир је рођен око 1324-1325 године. У првом браку са
византијском принцезом Маријом, Страцимир није имао деце. Убрзо после Марије
имао је нову супругу која је остала непозната али се помињу његова
„превазљубљена чеда“. Око 1340. године цар Александар је отпустио супругу Тео-
дору Басарабе и оженио се богатом трновском Јеврејком Саром, Теодора је
замонашена као Теофана и Страцимир добија деспотство Видин на управу. Видин
је пао у руке Угара, 1365. године, а Страцимир са породицом био заробљен и
упућен у хрватску тврђаву Хумник где је провео четири године у заробљеништву.
Био је приморан да прими католицизам и ожени се новом супругом Аном, ћерком
влашког војводе Николае Александра Басарабе, по мајци католкињом. Анином
тетком Аном - Недом био је ожењен српски цар Урош V. Изгледа да је после тога
Страцимирова ћерка Доротеја била удата за босанског краља Твртка I. После
смрти српског цара Александра и српског цара Уроша, 1371. године, цар
Страцимир је вероватно одагнао супругу Ану и ступио у нов политички брак са
ћерком кнеза Лазара, новог владара Србије. Страцимир са сином, „младим царем“
Константином, 1386. године влада самостално видинском земљом. Млади цар
Константин је слављен као „хиљадолетан по разуму“, „мудар син“ и „нов христо-
љубиви Константин“. У време сукоба царева Ивана III Шишмана и Страцимира
као и продора турске војске Али паше до Никопоља, 1388. године, по свему,
убијен је Јован Асен, брат цара Ивана III Шишмана. Јован Асен је потом сахрањен
у Цркви 40 мученика у Трнову од стране царице Марије. Страцимир је као турски
вазал предао Видин, у лето 1396. године, угарском краљу Жигмунду. После пада
Трнова, 3. јуна 1395. године, убијен је цар Иван Шишман. По окончању битке код
Никопоља у којој је хришћанска војска поражена, 25. септембра 1396. године, цар
Страцимир је дочекао султана Бајазита пред зидинима града Видина „без страха“.
Међутим, Бајазит је Страцимира оковао и, 1397. године, спровео у Бурсу где је,
вероватно, убијен (Божилов, 1985, стр. 197-198, 224-230, 237-239; Андреев,
Лалков, 1996, стр. 293-298; Павлов, 2006, стр. 43-48; Андреев, Лазаров, Павлов,
1994, стр. 155-157, 159-162, 213).
Пошто је Страцимир рођен око 1324-1325. године, треба имати у виду да је
био исписник кнеза Лазара. После проглашења кнеза Лазара за владара Србије,
1373-1375 године, дошло је до женидбе цара Страцимира са Драгињом – Драганом
која је морала имати најмање 12 година. У том тренутку су и таст и зет имали око
50 година! То би значило да је Драгиња рођена око 1361. године. Страцимиров и
Драгињин син Константин је, највероватније, рођен око 1375. године. Са Страци-
миром је Драгиња имала и сина, „другог Асена“. Деспот Стефан је учествовао у
бугарске изворе, удата је за Ивана Шишмана око 1386. године. Осим што
се не зна када је рођена извори не бележе ни када је Драгана умрла. Она би
морала бити рођена после мужа, Ивана Шишмана за кога се неодређено
тврди да је рођен после 1348. године. Драгана је рођена после Маре, а то би
морало бити око 1360. па би било да у време удаје има приличан број
година, 25-27. Иван Шишман је убијен приликом пада Великог Трнова маја
1395. године а Драгана је могла бити одведена у турско ропство, или је и
она страдала. Међутим, српски извори тврде да је Драгана била удата за
видинског цара Страцимира Шишмана, а бугарски да је Иван Шишман
имао само супругу Марију. Страцимир је рођен 1327. године, готово
исписник кнеза Лазара! Пунолетан и зрео за брак био је око 1345. године.
Ако се у то време оженио са Драганом она је морала имати најмање 12
година. То упућује да је Драгана рођена 1333. године, али Лазар тада има
тек 8 година!!! Значи, треба кренути другим путем за одређивање њене
године рођења. Драгана је морала бити рођена после Лазаревог најстаријег
сина Добровоја, тј. после 1340. године. Ако је рођена око 1345-1350 године
за Страцимира је могла бити удата 1357-1362 године. Страцимир је тада
имао 30-35 година а то допушта да је ово њему други брак. Страцимирова
кћи Доротеја се родила 1362. а умрла је већ око 1380. године (са тек 19
година). Удата је за босанског краља Твртка I, 1374. Страцимир и Драгана
су имали и сина Константина који је умро у Београду 1422. Он је рођен,
вероватно, око 1365. тако да је умро у 57. години.
Јела – Јелена, трећа кћи кнеза Лазара је удата за Ђурађа II Страцими-
ровића, господара Зете, 1386. године. Ако је у време удаје имала 12-14
година то значи да је рођена око 1372. Зна се да је умрла 1443. тако да
произилази да је тада била у 71. години живота. Ђурађе II је једини син
Страцимира и у време женидбе са Јелом је имао 14-15 година. Дакле, рођен
је око 1370-1372 а зна се да је умро 1403. године тако да произилази да је
имао само 32 године када га је наследио Балша III. Зна се да је Ђурађев
отац Страцимир умро 1372. године као монах Сава. То значи да је Ђурђе
рођен непосредно пре или после очеве смрти. Страцимир је рођен, у
најмању руку, 1310-1315 године тако да је умро у старосном добу од 57 до
62 године, а то опет јасно говори да је јединца Ђурађа добио у 57-62.
години живота! Јасно је да ова хронологија говори да нешто није у реду са
годином удаје Јеле за Ђурађа па самим тим и са временом њиховог рођења.
бици код Никопоља као вазал султана Бајазита, а после пада Видина, Страцимиро-
вог сина Константина, свог сестрића, и његову супругу Драгињу - Драгану, своју
сестру, деспот Стефан је повео у Србију. Када је Константин умро у Београду,
1422. године, имао је око 47 година. По свему судећи, старији сестрић деспота
Стефана се звао Константин /Бодин/.
Дакле, Ђурађ је у време женидбе млађи 10-15 година. Ако је рођен 1355-
1360 године онда се са Јелом оженио 1376. Ова година Јелине удаје за
Ђурађа је и са историјског аспекта логичнија јер су у то време Балшићи
држали Метохију и Пећ са патријаршијом у којој је одржан црквено-
државни сабор на коме је за владара проглашен кнез Лазар! Значи, Јела је
рођена око 1360-1362 и умрла у старости од око 80 година.
Теодора, четврта кћи је удата за угарског бана Николу II Гару од
Горјана, претпоставља се, око 1387. године.11 То би значило да је Теодора
11
Осим Страцимира Шишмана, исписник кнеза Лазара је и мачвански бан
Никола I Гара од Горјана. Никола Старији Горјански је унук чонградског
властелина Стефана Гаре /+1269/ а син Андреје Гаре /+1340/. Рођен је око 1325.
године. Успон породице Гара почиње када се придружила новом угарском краљу
Карлу Роберту, 1342. године. Никола I Гара је и уз краља Лудвига I у рату против
Србије, 1359. године, када су Растислалићи постали угарски вазали. Старији
Никола Гара је пријатељ и са Николом Алтомановићем. Због напада на Стон и
Пељешац Угарска се окренула против Алтомановића и у савезу са кнезом Лазаром
и босанским краљем Твртком га поразила, 1373. године. Алтомановић је пао у
руке кнеза Лазара и од стране његовог сестрића Стефана Мусића је ослепљен и
упућен у манастир. Никола I Гара је имао синове: Николу II /*1367. +1433/ и
Јована /*1371. +1428/ и кћери: Илону /+1432/, Доротеју /+1432/, и Ержебет /+1412/.
Старији Горјански је бранећи угарску краљицу Марију крај града Горјана код
Ђакова, 25. јула 1386. године, убијен и обезглављен од стране побуњених
хрватских великаша. Умакли су само Никола Млађи Гара и Иван Моровић (Рокаи,
Ђере, Пал, Касаш, 2002, стр. 103-104, 114, 123-125, 129-130, 132, 134, 153, 158-160,
173; http://genealogy.euweb.cz/hung/garai.html /26. 02. 2013./).
После очеве смрти мачвански бан је постао Никола II Гара, 1387. године, и
тада /1387-1388/ се оженио Теодором, ћерком кнеза Лазара. У току 1388-1389
године кнез Лазар је напао и разорио Београд „да се не би Угри онде угњездили“ и
потом освојио Мачву у којој је био бан његов зет Никола II Гара. Никола II Гара је
помогао тасту да се измири са угарским краљем Жигмундом и да се стави под
заштиту Угарске, 1389. године: „Лазара, кнеза рашког, пријатељством и горљиво-
шћу повратио у крило нашег величанства“ /Жигмунда/. Исте године је Николин
таст страдао на Косову. Краљ Жигмунд је одмах послао на преговоре мачванског
бана Николу II код његовог најстаријег пашенога, Вука Бранковића, а сам краљ је
из Мачве провалио са војском у Србију и заузео градове Островицу, Борач,
Честин, Лепеницу и Некудим. После великог пораза у бици код Никопоља, 1396.
године, Никола II Гара је успео да се спасе бродом. За повратак краља Жигмунда
на престо, 1403. године, најзаслужнији је и овога пута бан Никола Гара Млађи. За
ове заслуге краљ га поставља за палатина. Деспот Стефан је признао врховну власт
Угарске заслугом палатина, 1404. године, али се потом Никола II Гара од Горјана,
оженио по други пут, око 1408. године. После брака са ћерком кнеза Лазара
/Теодором/ ступио је у брак са Аном од Цеља, ћерком барона Хермана II,
свастиком угарског краља Жигмунда, и постао краљев пашеног. Не зна се шта је са
његовом првом женом Теодором, да ли је умрла или се вратила у Србију. Кнез
Никола Франкопан је по супрузи био шурак палатина Николе. По својој првој
рођена око 1373-1375 а пошто се претпоставља да је умрла нешто пре 1405.
живела је око 30 година. Никола II је рођен око 1367. тако да се ожено у
старости од 20 година а умро је 1433. у 66. години. Николу III је родила
Теодора око 1390. тако да је са оцем учествовао у оснивању Реда змаја,
1408. године, као осамнаестогодишњак. Умро је 1435. у 45. години живота.
Старији син кнеза Лазара и Милице, кнежевић Стефан, крштеног
имена Немања, рођен је, претпоставља се, 1375-1377 године (Андрејић,
2012, стр. 226-227)12 а умро у 50-52. години живота, 1427.13 Оженио се са
Јеленом Гатилузи 1405. године у 28-29! Српски извори о њој не знају
ништа, али се претпоставља да је по доласку у Србију умрла. Поједини
извори помињу да ово није био једини брак деспота Стефана. Поуздано је
да није имао потомство.
Вук – Вукан, млађи син кнеза Лазара и Милице је рођен 1378. године.
Када је убијен, 1410. године, имао је 32-33 године. Његови посмртни
остаци су по налогу брата Стефана пренети из околине Пловдива, 1412-
1413 године. Сахрањен је у Раваници. Извори тврде да се није женио и није
имао потомство.
Сматра се да је најмлађа Лазарева кћи, Оливера, рођена 1378. Према
турским изворима произилази, Оливера није била пунолетна 1390. већ
супрузи Нилока Гара је био зет деспота Стефана, али и пашеног Вука Бранковића,
Страцимира Шишмана и Сандаља Хранића. Уз то Сандаљ Хранић се окумио са
краљем Жигмундом. Великаш Никола Сеч је муж Ержебет, сестре Николе II. Ту је
и палатинов брат Јован Горјански, мачвански бан, чија је ћерка Доротеја била
удата за босанског краља Твртка II. Такође, палатин Никола је био рођак и са
кнезовима Благаја. Сви вазали, властела и рођаци краља Жигмунда, чланови
„старог реда“ ступили су у обновљени краљевски витешки ред Змаја, 12.12.1408.
године (Исто, Исто).
Никола Млађи Гара је имао синове: Николу III /*око 1388. +1436/ и Влади-
слава /*1410. +1459/ и кћери: Каталену /1471-1483/, Доротеју и Борбалу. Из првог
брака са Теодором, ћерком кнеза Лазара имао је сина Николу III и кћер Каталену -
Катарину. Никола III је био ожењен са Маргитом Чех и имао је само кћер
Катарину (http://genealogy.euweb.cz/hung/garai.html /26.02.2013./).
12
На основу прослављања и посвећивања Ресаве Св. Тројици закључили смо
да је деспот Стефан рођен на овај свети дан, 10. јуна 1375. године. За ову годину се
одлучила и Јелка Ређеп расуђивањем на сасвим други начин (Андрејић, 2012, стр.
226-227).
13
Нису прихваћени резултати анализе ктиторских портрета у Раваници и
закључци Радомира Николића: портрети су настали после Косовске битке 1389.
године, између 1390. и 1391, уочи преноса тела кнеза Лазара из Приштине у
његову задужбину; да деспот Стефан не може бити млађи од свог сестрића Ђурђа
Бранковића; да је Стефан рођен 1370. године; да је владао 38 година, како сведоче
српски летописи и да је умро у педесетседмој години. Такође, сматра да је Лазар
пренет у Раваницу 1392. године, подржавајући став Реље Новаковића, имајући у
виду правило да се тело умрлог није смело вадити три године (Николић, 2000, стр.
38-40).
1392. године и тада је одведена у харем султана Бајазита. То је и година
када је Бајазит позвао деспота Стефана и остале вазалне хришћанске
владаре на диван који је одржан у Солуну. Том приликом је Бајазит иска-
зао велико поверење деспоту Стефану поучавајући га како да влада. Дакле,
Оливера је рођена, као најмлађе дете кнеза Лазара, 1380. године, умрла је
око 1444. године у старости од око 64 године. Оливера – Деспина Хатум је
враћена из Турске, 1403. године, када је имала 23 године. Није се замона-
шила, није се преудала а тврди се да није имала деце.14
14
Има података да је она мајка султана Мурата II. Гледано хронолошки,
Оливера би могла бити мајка принчева Мусе, Орхана и Мустафе који је био
претендент на престо.
Резиме
Најзад, ако резимирамо податке из ове анализе долазимо до следећих
релевантних дата:
Константин Костенечки је у праву када порекло кнеза Лазара повезује
са генеалогијом лозе Немањина колена, односно са краљем Стефаном
Немањом II Првовенчаним, а још убедљивије књегињу Милицу са другом
граном ове светородне лозе, граном Вукана, најстаријег сина Стефана
Немање.
Немањићко порекло деспотице Јелене, монахиње Јефимије и кнеза
Лазара и Милице убедљиво објашњава њихову јасно изречену родбинску
везу.
Ћерка деспота Иваниша је у првом браку са краљем Душаном родила
кнеза Лазара, 1325. године. Краљ Душан се оженио по други пут, 1332.
године, са бугарском царском принцезом Јеленом Александром. Лазарева
мајка је преудата за ставиоца Припца око 1333. и добила кћер Драгињу,
1335. године. Драгиња се удала за челника Димитрија Мусу, око 1350, и са
њим имала сина Стефана /рођен 1352/, Лазара /око 1355/ и Јована /око
1360/.
Кнез Лазар је ожењен први пут са ћерком жупана Брајана Растисла-
лића, 1339. године. Са Растислалићком је имао сина Добровоја /рођен 1340-
1342/ и кћери: Драгану /1345/ и Мару /1350-1352/. Драгана је удата за
видинског цара Страцимира Шишмана, око 1362. године, а Мара за госпо-
дина Вука Бранковог, око 1370. године, коме би то могао бити други брак.
Добровој је био у браку са непознатом властелинком са којом је имао
кћер Видославу, око 1360. Видослава је удата за војводу Николу Зојића
/око 1375/ са којим је имала четири кћери. Због невере, по заповести
деспота Стефана, замонашила се са мужем и кћерима.
Драгана је са видинским царем Страцимиром имала кћер Доротеју
/1363/ и сина Константина /1365/.
Мара се удала за Вука Бранковића, око 1370. године, и са њим имала
синове: Гргура /рођен 1372-1373/, Ђурђа /1375-1380/ и Лазара /1380-1390/.
Лазар се са књегињом Милицом оженио 1353. године. Милица је
рођена око 1340. године, као исписница Лазаровог најстаријег сина Добро-
воја. Кнез Лазар и Милица су имали петоро деце: Јелу /рођена око 1362/,
Теодору /око 1372/, Стефана /1375/, Вука /1378/ и Оливеру /1380/.
Јела је удата за Ђурђа II Страцимировића 1375. године и са њим је
имала сина Балшу III /рођен око 1380. а умро 1421. у Београду/. После
дужег удовиштва се преудала за Сандаља Хранића Косачу, 1411. године.
Теодора је удата за Николу II Гару Горјанског, 1387. године, а са њим
је имала сина Николу III /око 1388/.
Деспот Стефан се оженио са Јеленом Гатилузи, око 1405. године, али
није имао деце.
Вук /Вукан/ се није женио.
Оливера је удата за султана Бајазита I, 1392. године, а после његове
смрти и повратка у Србију није се удавала.
ONCE MORE ABOUT THE PRINCE LAZAR

AND HIS SONS AND DAUGHTERS
Konstantin Kostenecki is right, when he connects the origins of Prince
Lazar with Nemanja's genealogy, that is, with King Stefan Nemanjic II the First-
Crowned, and even more convincingly, Milica with another branch of this sacred
line - the branch of Vukan, the oldest son of Stefan Nemanja.
The Nemanjic origin of Jelena - the nun Jefimija, and also Prince Lazar and
Princess Milica, convincingly explains their clearly stated family relation.
The daughter of the Despot Ivanis gave birth to Prince Lazar, in 1325, in
her first marriage, with King Dusan. In 1332, King Dusan married the Bulgarian
princess Jelena Aleksandra. Lazar's mother remarried the Domestic Pribac
around 1333, and gave birth to a daughter Draginja, in 1335. Draginja married
the Count palatine Dimitrije Musa, around 1350, and they had sons Stefan /born
in 1352/, Lazar /born around 1355/ and Jovan /born around 1360/.
Prince Lazar married the daughter of Brajan Rastislalic, in 1339. They had
a son Dobrovoje /born around 1340-1342/ and daughters: Dragana /1345/ and
Mara /born around 1350-1352/. Dragana married the Despot of Vidin, Stracimir
Sisman, around 1362. Mara married Vuk Brankovic (to whom this could be the
second marriage), around 1370.
Dobrovoj married an unknown noble and they had a daughter Vidoslava
(around 1360). Vidoslava married Duke Nikolaj Zojic /around 1375/ and they
had four daughters.
Dragana and Stracimir Sisman, Despot of Vidin, had daughter Doroteja
/1363/ and son Konstantin /1365/.
Mara married Vuk Brankovic, around 1370, and they had sons: Grgur /born
around 1372-1373/, Djuradj /born around 1375-1380/ and Lazar /born around
1380-1390/.
Prince Lazar married Milica in 1353. She was born around 1340, the same
year as Lazar's eldest son, Dobrovoje. Prince Lazar and Princess Milica had five
children: Jela /born around 1362/, Teodora /born around 1372/, Stefan /1375/,
Vuk /1378/ and Olivera /1380/.
Jela married Djuradj II Stracimirovic in 1375, and they had son Balsa III
/born around 1380, died in Belgrade, in 1421/. She remarried Sandalj Hranic
Kosaca, in 1411.
Teodora married Nikola II Gara Gorjanski, in 1387, and they had a son
Nikola III /born around 1388/.
Despot Stefan married Jelena Gatiluzi, around 1405, but they had no
children.
Vuk /Vukan/ never got married.
Olivera married to Sultan Bajazit I, in 1392. After his death, she returned to
Serbia and never married again.
Извори и литература:
- Анастасијевић Д. (1922). Српски архив Лавре Атонске. У: Глас СКА, LVI,
Београд.
- Андрејевић Б. (1997). Стари записи о Нишу, Ниш.
- Андрејић Ж. (1999). Витезови реда Змаја, Београд – Рача.
- Андрејић Ж. (2002). Манастир Велуће, Рача.
- Андрејић Ж. (2004). Монахиња Јефимија, ћерка ћесара Војихне, унука
Владислава II, праунука краља Драгутина: У: Јефимија 14, Трстеник.
- Андрејић Ж. (2008). Ктитори манастира Љубостиње. У: Расински анали 6,
Крушевац.
- Андрејић Ж. (2010 а). Црква Светог Николе у Рамаћи, Рача.
- Андрејић Ж. (2010 б). Размишљања поводом историјских сцена живописа
и зиданог иконостаса Беле цркве у Карану. У: Ужички зборник 34-1,
Ужице.
- Андрејић Ж. (2011 а). Света српска лоза 2, Рача.
- Андрејић Ж. (2011 б). Размишљање о изворима и историји кнеза Лазара и
деспота Стефана поводом нових читања живописа Велуће и Беле цркве у
Карану. У: Средњи век у српској науци, историји, књижевности и
уметности, II, Деспотовац.
- Андрејић Ж. (2012). Условљеност програма живописа и архитектуре
оријентацијом и светлом српских средњовековних цркава на примеру
Студенице, Жиче и Манасије. У: Средњи век у српској науци, историји,
књижевности и уметности III, Деспотовац.
- Андреев Й., Лазаров И., Павлов П. (1994). Кой кой е в средновековна
България, Велико Търново.
- Андреев Й., Лалков М. (1996). Българските ханове и царе, Велико
Търново.
- Baranyai B. (1926). Zsigmond kiraly un Sarkany-rendje. У: Szazadok LX,
Budapest.
- Божилов И. (1985). Фамилияата на Асеневци (1186-1460) генеалогия и
просопография, София.
- Василић А. (1956). Оријентални покров из Студеничке ризнице. У:
Зборник Музеја примењене уметности 2, Београд.
- Веселиновић A., Љушић Р. (2002). Родослови српских династија, Београд.
- Вуловић Б. (1966). Раваница. У: Саопштења VI, Београд.
- Гиљен Н., Шарановић О., Јовићевић С. (2010). Кнегиња Оливера, Београд.
- Гошев И. (1945). Търновски царски надгробен надпис от 1388 година. У:
Български старини 14, София.
- Данило III. (2000). Слово о светом кнезу Лазару. У: Стара српска
књижевност (Т. Јовановић), Београд – Крагујевац.
- Динић М. (1938). Жан Фроасар и бој на Плочнику. У: Прилози за КЈИФ
XVIII, Београд.
- Динић М. (1963). Дукин преводилац о боју на Косову. У: Зборник радова
Византолошког института VIII/2, Београд.
- Ђурић И. (1974). „Екстесиа неа“ – византијски приручник за „Питакиа“ о
српском патријарху и неким феудалцима крајем XIV века. У: Зборник
Филозогског факултета XII-1, Београд.
- Елезовић Г. (1931). Турски извори за историју Југословена. У: Браство
XXVI, Београд.
- Живковић Б. (1993). Нова Павлица – Цртежи фресака, Београд.
- Зиројевић О. (1991). Лазарово писмо Мурату. У: Косовска битка и
последице, Београд.
- Јовановић Т. (2000). Стара српска књижевност, Београд – Крагујевац.
- Jorga I. (1899). Notes et extraits pour servir a l’histoire des croisades au Xve
siecle, 2, Bucaresti.
- Медаковић Д. (1990). Косовски бој у ликовним уметностима, Београд.
- Мијатовић Ћ. (1872). Цар Урош и краљ Вукашин. У: Гласник СУД,
XXXV, Београд.
- Михаљчић Р. (1989). Лазар Хребељановић, Београд.
- Михајловић К. (1986). Јаничареве успомене или Турска хроника, Београд
1986.
- Младеновић А. (2003). Повеље кнеза Лазара, Београд.
- Николић Р. (2000). О Раваници и Љубостињи. У: Гласник ДКС 23-24,
Београд.
- Новаковић С. (1875). Српски поменици XV-XVIII века. У: Гласник
Српског ученог друштва XLII, Београд.
- Новаковић С. (1912). Законски споменици, Београд.
- Олесницки А. (1934). Турски извори о косовском боју. У: Гласник
Скопског научног друштва XIV, Скопље.
- Орбин М. (1968). Краљевство Словена, Београд.
- Павлов П. (2006). Търновските царици, Велико Търново.
- Попруженко Г. М. (1928). Синодикъ царя Борила. У: Български старини
8, София.
- Пурковић M. (1978). Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд.
- Пуцић М. (1862). Споменици српски II, Београд.
- Ређеп Ј. (1991). Гроф Ђорђе Бранковић и усмено предање, Нови Сад.
- Рокаи П., Ђере З., Пал Т., Касаш А. (2002). Историја Мађара, Београд.
- Руварац И. (1874). Повесна слова о кнезу Лазару, деспоту Стефану
Бранковићу и кнезу Стефану Штиљановићу. У: Летопис Матице српске
117, Нови Сад.
- Соловјев А. (1926). Одабрани споменици српског права, Београд.
- Спасић Д., Палавестра А., Мрђеновић Д. (1991). Родословне таблице и
грбови српских династија и властеле, Београд.
- Стојановић Љ. (1927). Стари српски родослови и летописи, Ср. Карловци.
- Стојановић Љ. (1929). Старе српске повеље и писма 1, Београд.
- Стојановић Љ. (1982). Стари српски записи и натписи 1, Београд.
- Стојановић Љ. (1984). Стари српски записи и натписи, 3, Београд.
- Tadić J. (1939). Promet putnika u starom Dubrovniku, Dubrovnik.
- Thalloczy L., K historiji despotske porodice Brankovića. У: Glasnik
Zemaljskog muzeja 5, Sarajevo.
- Трифуновић Ђ. (1989). Житије и владавина светог кнеза Лазара,
Крушевац.
- Трифуновић Ђ. (1992). Монахиња Јефимија – Књижевни радови,
Крушевац.
- Троношац Јосиф (2008). Троношки родослов, Шабац.
- Томовић Г. (1974). Морфологија ћириличких натписа на Балкану,
Београд.
- Fejer G. (1944). Codex diplomaticus Hungariae ecclesiasticus ac civilis X/4,
Budae.
- Фејић Н. (1996). Историја о Јакубу челебији. У: Глас САНУ
CCCLXXVIII, Београд.
- Филозоф К. (1989). Житије деспота Стефана, (Г. Јовановић), Београд.
- Hadžibegić H., Handžić A., Kovačević E. (1971). Oblast Brankovića – Opširni
katastarski popis iz 1455. godine, Sarajevo.
- http://genealogy.euweb.cz/hung/garai.html /26. 02. 2013./)
- Шакота М. (1984). Дечанска ризница, Београд.

O Poreklu Lazara

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

O Poreklu Lazara

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Живојин Р.

Андрејић,1 Центар за митолошке студије Србије, Рача

ЈОШ ЈЕДНОМ О КНЕЗУ ЛАЗАРУ И ЊЕГОВИМ

Апстракт: Поновним прегледом извора који се односе на кнеза Лазара,

Кључне речи: Кнез Лазар, краљ Душан, Растислалић, књегиња Милица,

У новије време је од стране академика Радета Михаљчића објављена

ONCE MORE ABOUT THE PRINCE LAZAR

You might also like