Керамика је назив за групу производа из глинених сировина.

Основне сировине за керамику су

каолин (бела и мекана врста земље), иловаче и глине који су пластички састојци док су као
непластички састојци- кремен, кречњак, шамот и други материјали. Према хемијском саставу и
топлоти керамичарски материјали се деле на опекарске, грнчарске, порозне, камените и
порцеланске.

Назив керамика потиче од речи керамикос, керамеус и керамос (грчки: κεραμικός) који је био
општи назив за производе од глине и иловаче који се пластично стварају, суше и пеку у
посебним пећима.

Постоји велики број метеријала према употреби и сврхама. По изгледу и употреби сва
керамика се дели на на грубу керамику (за индустријску употребу и употребу у грађевинарству,
као цреп, опеке, покривне плоче, подови изолатори итд.) и фину керамику (за електро
материјале, материјале који се користе у здравству, грнчарске производе и производе за
свакодневну употребу, украсни предмети и сл).

Керамички материјали су сложена хемијска једињења која садрже метале и неорганске

елементе. Керамички материјали имају разноврсна механичка и физичка својстава. Граница
између метала и керамике се најлакше дефинише помоћу температурног коефицијента
електричне отпорности. Код керамичког материјала овај коефицијент има негативан предзнак
док за метале има позитиван предзнак. Примена керамике варира од керамичких плочица,
грнчарске робе, опеке, одводних цеви, посуђа, ватросталних материјала, магнета, електричних
уређаја, влакана до абразивних материјала. Керамички материјали настају под утицајем
високе топлоте (печењем, топљењем).