УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Одељење за историју уметности

СТУДИЈСКИ ИСТРАЖИВАЧКИ РАД

Студент: Јелена Гачић ИУ 18/02

Ментор: др Александар Кадијевић, редовни професор

Београд, 2019.
 УВОД

У Крушевцу након Другог светског рата долази до маркантне продукције

архитектонских остварења у домену стамбене, јавне, сакралне, индустријске и
меморијалне архитектуре. Визуелну препознатљивост граду посебно је утиснула
меморијална архитектура, пре свега спомен-парк Слободиште настало 1965. године, по
замисли архитекте Богдана Богдановића који је поставио нову формулу конципирања
споменика и спомен-паркова. Покушај коришћења старих метода грађења у земљи,
усецањем архитектонско-урбанистичког решења у природно и вештачки створено тло
унутар кога се испољава целокупна симболика, отелотворују основну идеју која се
након изведене анализе уочава – доброти се отварају врата према небу, насиље и смрт
се памте, а живот и слобода прослављају. На тај начин се Слободиште сматра
респектабилним делом свог аутора.
 У Крушевцу је након Другог светског рата подигнут велики број споменика чији
је главни задатак био да очувају сећање и подсећају будућа поколења на цивилне и
војне жртве. Истраживање места и улоге споменика у конституисању социјалистичке
Југославије утемељено је на анализи процеса инвентовања и креирања традиција
светских ратова. Начини на које су у јавном простору споменици учесницима и
жртвама ратова представљали места комуникације између званичних државних
институција и грађана, али и спонтане хоризонталне комуникације различитих чланова
друштва, одређивали су и идеолошке оквире и садржаје социјалистичке Југославије.
Реализација нових споменика, посебно нових паркова континуирано је уносила нове
садржаје у јавни простор. Међу безбројним спомен-комплексима и спомен-парковима у
Југославији посебно се издвајају меморијалне целине архитекте Богдана Богдановића,
односно прва међу њима подигнута у Крушевцу као спомен-парк Слободиште
југозападно од Крушевца, непосредно уз зграду затвора и стрелишта.
Настао је на месту где је окупатор, током 1941-44. године стрељао преко 1000
затвореника, међу којима је било и родољуба, талаца, партизана и насилно доведених
људи из града и околине, па и из других делова Србије. 1 Ту су пренети и посмртни
остаци изгинулих партизана Расинског одреда као и бораца народноослободилачког
рата овог краја, тако да је Слободиште постало заједнички споменик свим страдалим
борцима у Другом светском рату. Од шездесетих па све до деведесетих година прошлог
века установљено је време одржавања свечаности – од 28. јуна до 7. јула. Оно је везано
за историјске догађаје као што су Косовски бој (28. јуна 1389.), стрељање становништва
од стране окупатора (29. јун 1943.), Дан бораца (4. јул) и Дан устанка Србије (7. јул
1941.).2 Радње које се одвијају на овом простору почињале су паљењем ватре на
Беловићу (споменику у селу Текије, дело архитекте Предрага Вертовшека, на месту
оснивања Расинског партизанског одреда 1941.) која се преносила до центра града.
После полагања венца на Споменик косовским јунацима, формирала се поворка која је
ишла до Слободишта. Затим се полагало цвеће на спомен-плочу испред Капије сунца,
паљене су ватре, читана је Повеља живих (аутора Добрице Ћосића) и изводио монолог
Прометеја из Есхилове трагедије.3
У целини посматран, комплекс чине три дела: прилазна пространа пољана,
споменик и место злочина. Прилазни део Слободишта је најпространији, јер се

1
Драгомир Лазић, Слободиште, Борба, Београд 1970, 12.
2
Живка Ромелић, Слободиште – значење и поруке, у: Спомен места-историја-сећања, Етнографски
институт САНУ, Београд 2009, 97.
3
Исто.
посетилац креће кроз младо растиње и ливаду дуж посебно обликоване стазе.
Непосредно пред Спомеником она се рачва у две дела: једним делом избија на три
рампе преко којих води у Амфитеатар живих, да би затим свој ток усмерила улево у
правцу места стрељања, док другим делом заобилази Споменик и десним смером,
обгрливши Хумку стрељаних, излази на широк плато испред хумки да би кроз Капију
сунца, Путем медитирања, стигла до Долине поште, односно у сам оракулум
Споменика.4 Формирање оваквог простора захтевало је одвађање земље, тако да је
архитекта Богдановић ископом и формирањем затрављеног кратера повукао Споменик
од бучног друма и омогућио посетиоцу могућност медитативне концентрације, а такво
оперисање земљом earthwork је знатно надмашивало потоње америчке експерименте.5
Предворје Слободишта обухвата две хумке, од којих је једна намењена
посмртним остацима 42 борца Расинског партизанског одреда, међу њима и два
народна хероја: Милоја Закића, комаданта одреда и Бранка Перишића, командира чете.
На врху хумке је пламеник на коме се пали Партизанска ватра за време Свечаности
слободе. Друга хумка симболизује изгинуле родољубе на овом месту са пламеником за
Прометејску ватру која се такође пали приликом ових свечаности. У унутрашњост
меморијалног комплекса се улази из Предворја кроз свечани пролаз – Капију сунца у
складу са метафоричном визијом „далеког сунца“.6 Са хумкама палих она чини
известан лук и симболизује повезивање, сливање изгинулих бораца из хумки у Капију
сунца – вечити симбол Слободе. Првобитно је изграђена од бетона обложеним бакром,
али је 1985. године замењена каменом пешчаром, чиме је стилски усклађена са каменим
птицама.7 Уједно симболички представља граничник између спољашњег и унутрашњег
дела Споменика, врата која никада нису затворена. Овални праг је део круга који на
свој начин спаја оно што је споља са оним унутра и од та два супротна елемента чини
дијалектичко јединство.
Када се прође кроз Капију сунца, креће се према Долини поште – својеврсном
идејном светилишту. Пролазећи између два зелена бедема тзв. Путем медитттирања,
посетилац се постепено одваја од спољних утисака и предаје размишљању о онима који
су пали за слободу. То је пројектантски осмишљена психичка припрема за доживљај
ове долине, остварена интервенцијама у терену и креирањем земљаних бедема. Долина
4
Исто, 95.
5
Катарина Амброзић, Пут до маузолеја, у: Маузолеј борбе и победе протомајстора Богдана Богдановића,
Градац 41, Чачак 1981, 18.
6
Зоран Маневић, Богдан Богдановић, Савез архитеката Србије, Београд 1992, 5.
7
Дијана Аџемовић Анђелковић, Симболика архитектонског израза у меморијалној архитектури у
Србији, докторска дисертација, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду, Београд 2017, 106.
поште је амфитеатралног облика, полулопта, шкољка отворена према небеском
плаветнилу. Као светилиште, издвојена је у тишину, јер се овде не обављају
манифестације. Посвећена страдалима, она позива на размишљање о борби, страдању и
вери у неуништивост човека и живота. 8 Идеју и уверење о неуништивости живота
симболизују камене птице својим летом из Долине – то су птице живота које су се
винуле из пепела и крви ка сунцу, односно слободи.
Ових 12 камених птица (12 месеци, заокруженост, целовитост) исклесане су од
локалног камена пешчара, као и стари крушевачки град. Клесали су их по
пројектантском нацрту самоуки каменоресци овог краја. Долина поште је посвећена
цикличном кретању живота, као и место где се живот завршава, али и поново настаје. 9
Симболика је представљена са 12 камених раширених птичијих крила, које асоцирају
лет у небо, односно слободу. Камени пиједестал на улазу у Долину поште, својим
обликом и поруком такође означава веру у неуништивост слободе. Позив са округлог
камена: Под овим небом човече усправи се изражава антитезу традиционалном,
митском односу према смрти, јер читав комплекс не признаје победу смрти над
животом.
Долина живих просторно заузима највећи део Слободишта и служила је као
гледалиште на Свечаностима слободе и другим манифестацијама. Првобитно је била
саграђена у облику равног травнатог амфитеатра са два камена објекта: Позорницом и
Воденичким жрвањем. Воденички жрвањ сусреће посетиоца на прелазу из Долине
поште, преносећи још једну поруку: Хлеб и слобода исто су нама.10 Велика позорница,
некада саграђена од бетона, служила је и за приказивање приредби, али и она је имала
своју симболику. Пројектовали су је архитекти Светислав Живић и Нада Џелебџић
1966. године, обоје запослени у Заводу за урбанизам и комуналну делатност у
Крушевцу.11 Њена иницијална троделна композиција подсећа на велику птицу
раширених крила па је тако објединила све оне из Долине поште и њихово симболичко
значење. Испод позорнице су пројектоване псросторије за припрему извођача на
свечаностима, а преко године ту се налазила стална фото-изложба, али су те просторије
данас затворене.
Пратећи садржај чини објекат дома Слободиште, односно управе, смештен је у
непосредној вези са прилазним платоом чији инвеститор је био Народни музеј

8
Дијана Аџемовић Анђелковић, Нав.дело, 107.
9
Исто, 108.
10
Исто, 109.
11
Пројектна документација се чува у Народном музеју у Крушевцу.
Крушевац. Дом је осмишљен као управни, административни и музеолошки центар
комплекса. Пројектован је 1978. године од стране архитекте Светислава Живића. 12
Изграђен је у облику потковице од армираног бетона са носећим стубовима, од стакла и
земље. Са спољне стране објекта и на крову налази се вештачки насип од земље, који је
обрађен бусењем са травом. Архитекта Живић је своје остварење презентовао на једном
научном скупу у Шведској као изразити пример еколошке архитектуре усклађене са
природним окружењем.13 Према архитектонско – обликовној концепцији представља
сагласје манирског и обликовног концепта са реализованим елементима Споменика, и
својим постојањем не ремети укупна амбијентална значења простора.
По својој естетској и идејној поруци овај меморијални комплекс превазилази
традиционални однос према смрти као уништавању живота, што је експлицитно
исказано на Капији сунца где стоји натпис: У име живих – на тај начин аутор шаље
јасну поруку посетиоцима да ту доминира живот јер се за живот гинуло, давањем
живота за живот других. Кроз бројне перформативне садржаје спомен-парк је постајао
место свакодневнице сваког грађанина и саставни део живота свих генерација. Управо
је на том месту друштвена интерактивност производила нове садржаје и емпатију на
којој је било утемељено заједништво. 14 Радови архитекте Богдановића су представљали
отклон од идеолошког догматизма, у функцији обесмишљавања баналног коришћења
комунистичких симбола. Истовремено је употреба универзалних симбола, па чак и
форми јасно везаних за друге културне и историјске традиције, проширивала схватање
социјализма и хуманизма уопште. Употребом стилизованих и сведених уметничких
форми претхришћанских и ваневропских симбола (микенских, древних кинеских и
јужноамеричких цивилизација до надреалистичких експеримената) Богдановићеви
паркови су креирали посебност југословенске стварности.Слободиште својом идејом
превазилази регионалне границе и догађаје. Оно је посвећено сободи и револуцији, као
носиоцима живота, а тиме и свим борцима и жртвама Другог светског рата.

ЗАКЉУЧАК

12
Пројектна документација се чува у Народном музеју у Крушевцу.
13
Интервју са архитектом Даницом Дељанин (15.06.2019).
14
Olga Manojlović Pintar, Arheologija sećanja – Spomenici i identiteti u Srbiji 1918-1989, Čigoja štampa,
Beograd 2014, 382.
 Спомен парк Слободиште у Крушевцу, истакнуто остварење архитекте Богдана
Богдановића настало је у циљу меморисања и комеморације многобројних цивилних и
војних жртава током окупације у Другом светском рату. Све до деведесетих година
прошлог века становништво им је одавало почаст манифестацијама и осталим
пригодним приредбама које су се одржавале у овом простору. У сваком сегменту овог
меморијалног простора, грађењем просторних целина обликовањем терена тако да
одговарају функцији коју им аутор даје, до симболичних камених птица уроњених у
предео које су крилима усмерене према небу и слободи, архитекта Богдановић преноси
поруку о значењу свих употребљених елемената функције и форме – архитектонског
израза комплекса а то је идеја о слободи, радости живота и слављења смрти која је
смислена уколико је настала као борба за слободу народа, мисли и идеје. Слободиште,
начином грађења просторних целина (прилазна стаза, Капија сунца, Долина поште,
Стратиште, Долина живих), представља и сцену људских збивања, општих и личних
трагедија, симбол неуништивости живота и својеврстан храм родољубља и хуманизма.

ЛИТЕРАТУРА
 1. Драгомир Лазић, Слободиште, Борба, Београд 1970.
2. Катарина Амброзић, Пут до маузолеја, у: Маузолеј борбе и победе
протомајстора Богдана Богдановића, Градац 41, Чачак 1981.
3. Зоран Маневић, Богдан Богдановић, Савез архитеката Србије, Београд 1992.
4. Живка Ромелић, Слободиште – значење и поруке, у: Спомен места-историја-
сећања, Етнографски институт САНУ, Београд 2009.
5. Olga Manojlović Pintar, Arheologija sećanja – Spomenici i identiteti u Srbiji
1918-1989, Čigoja štampa, Beograd 2014.
6. Дијана Аџемовић Анђелковић, Симболика архитектонског израза у
меморијалној архитектури у Србији, докторска дисертација, Архитектонски
факултет, Универзитет у Београду, Београд 2017.

АРХИВСКИ ИЗВОРИ

1. Архив Народног музеја у Крушевцу

ЛИЧНА АРХИВА АУТОРА РАДА

1. Интервју са архитектом Даницом Дељанин (15.06.2019)