С обзиром на велику политичку и васпитну улогу коју има логор на Црвеном

крсту у Нишу, одговорни политички фактори у граду водили су дугогодишњу

дискусију у жељи да се овај јединствени споменик сачува за будућа покољења.
Захваљујућу бризи и разумевању Народног одбора општине Ниш, 26. јануара 1961.
године формиран је Одбор за оснивање и уређење Меморијалног музеја у
концентрационом логору на Црвеном крсту.
Након вишемесечних припрема, 2. фебруара исте године, одржана је прва седница
Одбора од 18 чланова за оснивање музеја у логору, којој су присуствовали и
представници свих друштвено-политичких организација, Завода за заштиту
15
споменика Републике Србије и радници музеја.
Народни одбор општине Ниш је одмах после оснивања Одбора предузео
потребне мере за откуп логорске зграде, те је за суму од 12.000.000 динара откупио
цео логорски комплекс од ондашњих војних власти и исти 15. новембра 1961.
године предао Народном музеју у Нишу да се о њему стара, руководи пословима на
уређењу будућег музеја, као и да прикупља грађу (одговорајући документациони
16
материјал).
Будући Меморијални музеј је према првобитној замисли требао прећи
локалне оквире и према предлогу тадашњег министра Вељка Влаховића, бавио би
се прикупљањем и излагањем документационих материјала свих или већине логора
у Југославији. Међутим, сама оваква концепција показала се у пракси теже
изводљивом, јер је за њему реализацију било потребно више година озбиљног и
студиозног рада групе стручњака и сакупљање документационог материјала.
Музеји и архиви у тадашњој Југославији, који су располагали одговарајућом
историјском грађом, тешко су је давали и уступали. Зато је усвојено једно решење,
које је у том тренутку било најадекватније могућностима и условима. У будућем

15
Ж. Петровић, Народни музеј у Нишу 1933-2003, Ниш, 2005, 133.
16
А. Динчић, И.Груден Милентијевић, И.Митић (у даљем тексту: група аутора), Рад на
презентацији Меморијалног комплекса „12. фебруар“ и његових збирки од 1967. до 2014. године ,
Лесковачки зборник, број LV, Лесковац, 2015, 372; Ж.Петровић, Народни музеј у Нишу 1933-2003,
133.
логорском комплексу, поред материјала, који се односи на сам објекат, биће
приказан и материјал из радничког покрета и Народноослободилачке борбе (Н ОБ-
а). Односно, замишљен је један континуирани развој револуционарног покрета овог
краја Србије, почев од предратног, преко борбе партизанских одреда, до
17
ослобођења.
За извођење будућих радова коришћена су средства Републичког фонда за
кулурну делатност, Скупштине општине Ниш, Градског и Републичког СУБНОР-а,
фонд за туризам СО Ниш и завода за комунално уређење. Велики удео у будућем
послу имала је грађевинска радна група Народног музеја са више квалификованих
18
радника.
Први озбиљни корак након формирања Одбора и откупа логорске зграде био је
израда елабората за конзервацију и рестаурацију логорског комплекса. Народни
музеј је у мају 1962. године, као овлашћена установа за радове у логору, склопио
уговор са Предузећем за пројектовање у Нишу, за израду детаљног елабората за
19
конзервацију и рестаурацију овог објекта.

1.Идејно решење спољашњег уређења комплекса будућег

Меморијалног музеја логора „12. фебруар“

17
Група аутора, Рад на презентацији Меморијалног комплекса „12. фебруар“..., 372, 373.
18
Ж.Петровић, Народни музеј у Нишу 1933-2003, 134.
19
Elaborat za konzervaciju logora na “Crvenom Krstu” u Nišu (preduzeće za projektovanje – Niš), 1962,
1-7.
Како је логор у току свог постојања прошао кроз две фазе, прва до бекства
логораша 12. фебруара 1942. године, друга после бекства, то се елаборат састојао
из два дела. Први део предвиђао је радове из прве фазе постојање логора,
обухватајући углавном све радове, са приоритетом уређења логорског круга. Други
део предвиђао је завршне радове који се односе на унутрашњост главне логорске
зграде, уметничко обликовање постојеће гробнице логораша у логорском кругу,
20
решење приступних стаза и др.
При изради елабората пројектант се строго придржавао програма конзервације и
уређења логора на Црвеном крсту, који је усвојен од стране Одбора за оснивање и
уређење концентрационог логора као меморијалног музеја (комплекса). Основни
став Одбора у програму био је да се задржи физиономија логора из 1944. године са
акцентирањем познатог бекства логораша 12. фебруара
1942. године, уз неопходне рестаураторске интервенције ради отклањања
21
преправки из послератног периода.
На основу елабората о конзерваторско-рестаураторским радовима у логору који је
доставило предузеће за пројектовање, а који се односе на прву фаз у радова,
Народни музеј у Нишу конкурисао је у 1962. години за средства код Савезног
фонда и наишао на пуно разумевање и подршку.
Придржавајући се елабората, захваљујући наведеним средствима, Народни музеј је
исте године предузео мере за почетак радова унутар комплекса
22
некадашњег нацистичког логора.
Како се код реализације радова указала потреба за уређењем електричне
инсталације, то се истовремено радило и на изради прикључака за градску
електричну мрежу. На овај начин сви радови планирани за 1962. године су
завршени, осим фарбања крова главне логорске зграде, што није могло да се обави
23
услед наступајуће зиме.

20
НМН, ЛЦК, кут. 14. Извештај о добијеним и утрошеним средствима за конзерваторске радове у
логору на Црвеном крсту за 1962. годину и план предвиђених радова за 1963. годину (даље:
Извештај за конзерваторске радове у логору на Црвеном крсту (1962-1963), 1; Elaborat za
konzervaciju logora na “Crvenom Krstu” u Nišu –tehnički izveštaj za izvodjenje radova na konzervaciji
logora na Crvenom krstu.
21
Извештај за конзерваторске радове у логору на Црвеном крсту (1962-1963), 1-2.
22
Исто, 2.
23
Исто, 3.
Поглед на логорску зграду у време када је комплекс додељен Народном музеју у Нишу

Помоћне просторије и двориште логорског комплекса у време када је исти предат на старање
Народном музеју у Нишу
Предузеће за пројектовање доставило је крајем 1962. године други део елабората
који се односи на другу фазу радова у будућем меморијалном музеју, којим је
24
Народни музеј конкурисао за средства у 1963. години.
Пошто су у 1962. години обављени најнеопходнији радови на угроженим објектима
логора и спречено даље пропадање, то се 1963. годину, на основу сугестија
пројектаната и надзорног органа приступило измени поломљених стакала на целом
објекту, изради стражарских кућица и осматрачница, постављању жичане
25
ограде око целог објекта и др.
Логорски круг-двориште (апел плац) је био посут шљаком са бетонским тротоаром
око зграде и делимично око зграде страже и купатила. Прилаз главној капији лево и
десно од приступне стазе имао један ред „јежева“. Жичана ограда на храстовим
26
стубовима ишла је у два реда, са осовинским замаком од 1,50 м.
Логор је услед ратних околности остао без дрвених кула осматрачница које су први
затвореници изградили још у августу 1941. године. Такође, првобитна дворедна
жичана ограда срушена је након грађења нове-камене (на источној страни) и
27
бетонске ограде.
Прве године постанка логора на средини апел плаца налазила се једна кућица
која је пре рата коришћена као радионица за израду коњских амова. Немци су је
једно време користили као кухињу. Порушена је и на њено место настали су
помоћни објекти у облику слова „П“, који су грађени након великог бекства
28
логораша по наређењу команданта логора.
У савезничком бомбардовању Ниша страдале су просторије коју су Немци
користили као трпезарију и купатило.
На главном улазу налазила се једна мања дрвена барака која је по речима
преживелих логораша била немачка стражара. Она је такође порушена након
29
завршетка рата, јер је била вишак. Види се на једном снимку с краја 1944. године.

24
Исто, 3.
25
Исто, 3-4.
26
Elaborat za konzervaciju logora na “Crvenom Krstu” u Nišu–tehnički izveštaj za izvodjenje radova na
konzervaciji logora na Crvenom krstu.
27
НМН, ЛЦК, кут. 14. Изјава Јулке Јанковић-Пашић.
28
Исто.
29
НмН, збирка негатива у одељењу документације.
Поглед на ходник на спрату и затвореничке собе с леве стране у време реконструкције спратног
дела

Како би се могла извршити целокупна реконструкција за потребе новог

меморијалног комплекса приступило се довођењу преживелих логораша из
периода непријатељске окупације (1941-1944). На магнетофонским тракама
снимани су њихови искази о заточеништву и изгледу логора, а такође је начињен и
30
богати фотоматеријал.
За релативно кратко време реконструисан је читав спољашњи изглед
логорског комплекса. Приликом постављање нове жичане ограде пронађене су и
закопане немачке лисице којим су везивани затвореници. Већ тада је почело
прикупаље предмета преживелих и погинулих заточеника немачког логора на
Црвеном крсту.
Почетак прикупљања музејског и историјског материјала за будући
Меморијални музеј започео је паралелно са радом на монографији Ниша у Другом
светском рату. Радни наслов групе аутора која је била одређена да напише ратну

30
Група аутора, Рад на презентацији Меморијалног комплекса „12. фебруар“...,374.
историју града, био је Ниш у вихору ослободилачког рата (1941-1945). Књига је
објављена врло касно за тадашње прилике и целокупни развој наше ратне
историографије. Настала је тако што је по хитној поруџбини градског комитета
Савеза комуниста Србије (СКС) и СУБНОР-а ангажована мобилна група
политичких и друштвених радника. Ови радници имали су задатак да одлазе од
једног до другог партијског члана или његових сарадника, да обилазе Друштвено-
политичке организације, узимају притом сведочанства из рата, снимајући их на
магнетофонским тракама. Потом је вршен препис најзанимљивијих делова за
31
потребе будуће књиге.

Преживели логораш показује простор где су се у јутарњој, подневној и ноћној шетњи

(апелу) постројавали његови сапатници

31
Исто.
Прикупљане су и нове изјаве заточеника Нишког концентрационог логора пошто
се радило углавном о активистима СКОЈ-а или позадинским радницима, који су
за време окупације, поред рада за НОП, били прогањани, хапшени и довођени
у затворе и логор. Овај посао је обављао сарадник Народног музеја у Нишу Бранко
Ножица, који ће нешто касније заједно са кустосом педагогом Вером Благојевић
бити и предавач многобројним посетиоцима из унутрашњости земље у
меморијалном музеју. За релативно кратко време успео је да прикупи велики
историјски и музејски материјал, оружје, војну опрему-послату из крагујевачког
Војног завода и замашну количину мемоарске грађе – нарочито о првом бекству
логораша 12. фебруара 1942. године. Један број изјава прикупљан је по становима и
кућама док су поједини саговорници слали писма или долазили у просторије
тадашњег музеја Народноослободилачке борбе. Тиме је практично формирана
збирка предмета заточеника логора за будући музеј у логору на Црвеном крсту. У
истој музејској поставци предвиђено је и излагања ватреног оружја које су за време
рата користили како окупатори тако и борци покрета отпора.
Историјски (студијски) материјал, систематизован је у 21 књизи изјава
заточеника Нишког концентрационог логора или затвора, укоричен и касније
коришћен приликом писања прве књиге о логору.
Нешто касније целокупни вишегодишњи рад на попису погинулих и преживелих
логораша и затвореника биће сврстан у три књиге, са близу 3000 имена
32
погинулих и преживелих.
Са радном верзијом рукописа о логору-покренута је и анкета нишког
33
СУБНОР-а у попису страдалих у логору, интернацији и за време рата.

32
Група аутора, Рад на презентацији Меморијалног комплекса „12. фебруар“..., 374-375.
33
Исто, 375.
Бранко Ножица (у средини) и Вера Благојевић (чита текст) са посетиоцима у женској соби
поред велике фотографије Јелисавете Анете Андрејевић
Отварање Меморијалног музеја
12. фебруара 1967. године

На састанку представника Савеза социјалистичког радног народа (СРН), Савеза

бораца, Комитета СКС и друштвено-политичких радника, 26. маја 1965. године,
донета је одлука да се музеј логора отвори за јавност, док је годину дана касније,
одлучено да се затвори поставка Музеја НОБ-а у центру града и целокупни
34
материјал пренесе у логор и изложи.
Симболично, 12. фебруара 1967. године, у присуству око 2000 грађана, гостију
и преживелих логораша, одржана је свечаност поводом 25-годишњице бекства
логораша и том приликом је свечано отворен Меморијални музеј логора
35
„12. фебруар“.
Ратко Димитријевић, председник Савеза бораца НОР-а Ниша положио је венце на
гробове стрељаних логораша, а говор о историјском бекству одржао ј е Јован
Митић Ђорђе, народни херој и генерал ЈНА.

Грађани Ниша приликом отварања музеја логора „12. фебруар“

34
Ж.Петровић, Народни музеј у Нишу 1933-2003, 134.
35
Лист Борба од 13. фебруара 1967. године.
Поглед на уређени Меморијални комплекс логора „12. фебруар“ са улаза

Никола Антов (десно) поред каменог зида на источној страни логорског комплекса где су у
средишњем делу постављене бакарне плоче са именима учесника пробоја 12. фебруара 1942.
године
Организован је марш 825 извиђача – трагом избеглих затвореника: Ниш- Хум-
Церје-Каменица-Ниш. Поред извиђача у маршу су учествовали и преживели
36
логораши.
Истог дана је у сали Фабрике дувана изведен пригодан програм уз учешће чланова
37
театра поезије.
Приликом отварања меморијалног музеја по концепцији историчара кустоса Зорана
Милентијевића опремљене су просторије у приземном делу. Поред њега, на
изложби су радили Никола Антов, као ликовни руководилац и Ненад Младеновић,
као фотограф.
Милентијевићу је у прикупљању историјског материјала, који ће бити излаган у
будућем музеју помагао и Бранко Ножица, спољни сарадник Народног музеја, који
је због тога 1972. године добио награду од Одбора за прославу
38
тридесетогодишњице устанка народа Југославије Скупштине општине Ниш.

Поглед на уређену некадашњу логорску амбуланту

36
Лист Народне новине од 18. фебруара 1967. године.
37
Лист Народне новине од 11. фебруара 1967. године.
38
НМН, ЛЦК, кут. 14. Преглед рада Народног музеја и галерије савремене уметности (1945-1973),
12.
У логорској амбуланти и затвореничким собама 11 и 12 истакнути су предмети и
историјски материјал који су се односили на логор, на живот и активност логораша
и злочине. У соби број 11 обележено је бекство логораша 12. фебруара 1942. године,
као и друго-неуспешно бекство, у којем су 2. децембра исте године учествовали
Нада Томић, Милка Протић, Владимир Јовановић и још неки логораши. У истој
соби видно је истакнут рељеф у дрвету великих димензија вајара нишког музеја
Николе Антова на коме су приказани припреме и бекство логораша. У опремљеним
собама било је изложено доста значајног материјала, макета и писаних
докумената, док су новооткривени натписи логораша на стубовима и
39
зидовима собе број 12 били посебно заштићени.

Изложени предмети у уређеној логорској амбуланти

У малој соби – бившој амбуланти испред собе број 11, у витринама су била
истакнута три предмета: војничка метална кашика-култача, немачки шлем избушен
од метака и шрапнела и металне лисице, који су скупа нађени у кругу логора
40
приликом постављања жичане ограде.

39
Лист Народне новине од 4. фебруара 1967. године; Ж.Петровић, Народни музеј у Нишу 1933-
2003,135-136.
40
НМН, ЛЦК, кут. 14. Попис предмета који се налазе у витринама у Логору на Црвеном крсту.
Поглед на уређену некадашњу логорску собу 11
Амбијентални део уређене собе бр. 12 у приземљу логорске зграде
Поглед на ревитализовану стражару (Wache) и логорску кухињу (Lagerküche) које су рађене
према исказима преживелих логораша
Поглед на ревитализовану просторију- купатило (Waschraum)

Поглед на обновљену трпезарију (Essraum)

У соби број 11, која је пратила прво и друго бекство из логора била су истакнута 39
41
предмета и углавном су доминирали предмети од хартије.
Од 48 погинулих логораша у пробоју и дан касније, музеј је у прво време поседовао
25 фотографија које су биле истакнуте на зидовима. Посебно су истакнути: Бранко
Бјеговић, Борко Коцић, Рудолф Долинар, Драгомир Лекић, Михајло Симић, Вуле
Вукашиновић, Мате Драгићевић и још неки учесници
42
историјског пробоја.
Већ наредне године израђена је концепција дела музејске сталне изложбене
поставке која се односила на рат и револуцију (Ниш и околина у
народноослободилачком рату), а предмети и фотографије били су изложени у
приземној соби 13 и 14. Свечано отварање поставке обављено је 28. октобра 1967.
43
године.

Отварања поставке 28. октобра 1967. године

41
НмН, ЛЦК, кут. 14. Попис предмета који се налазе у витринама у Логору на Црвеном крсту.
42
Исто.
43
Исто.
Изглед поставке везане за рат и револуцију у соби бр. 14 где у првом реду доминира митраљез
система „Максим“
Ватрено оружје и остала војна опрема из богате колекције Народног музеја у Нишу који су
били изложени у склопу поставке о рату и револуцији у соби број 14
Доминирале су фотографије које су пратиле најважније датуме, догађаје и личности
из периода Другог светског рата у Југославији (прво и друго заседање АВНОЈ-а,
стварање Прве пролетерске бригаде, Четврта и Пета непријатељска офанзива –
Неретва и Сутјеска, истакнути револуционари у југоисточној Србији и сл). Од
предмета највише је било истакнуто оружје које се за време рата користило (пушке,
митраљези и пушкомитраљези). У поставци се нашао и редак примерак митраљеза
система „Максим“, који се користио у Првом светском рату, а који је био
заплењен децембра 1943. године од бугарских војника на планини Чемерник са
нешто пушкомитраљеза, заплењених на Острозубу. Такође се у поставци нашао и
амерички пушкомитраљез „Брен“, који је употребљен у борби на „Павлој
Грамади“, пошто је био отет од бугарских војника. Све је то после рата предато
44
Народном музеју у Нишу и данас се чувају као вредни музејски експонати.

Изглед поставке везане за рат и револуцију у соби бр. 13 где доминира пушкомитраљез
„Брен“

44
НМН, историјско одељење. Инвентар музеја Н.О.Б у Нишу I, стр. 40; А. Трајковић, Свитање над
Моравом (Врање у НОБ 1941-1944: збирка докумената), Београд, 1976, 147.
Две године касније – 1969. године, отворени су и спрат и поткровље. На спрату је
опремљено седам соба: «Европски логори» (бр. 4), «Соба талаца – соба очева» (бр. 5),
«Како сам доживео логор» (бр. 6), касније «Интернирци у Норвешкој», «Последња
стрељања у логору» (бр. 3), «Европски логори» (бр. 4),
«Соба логорашица – женска соба» (бр. 7), «Соба другог бекства из логора» (бр. 8) и
«Јеврејска соба» (бр. 9).
У поткровљу логорске зграде отворено је 20 самица сачуваних аутентичног изгледа.
Поред неких самица истакнути су и натписи логораша који су пронађени на зидовима,
гредама и вратима.
На степеништу су постављена два мозаика (Пробој и Страдање) са мотивима из логора и
рељефа мапи фашистичких логора у Европи, рад академског вајара и конзерватора
45
Николе Антова, који их је завршио 1968. године.

Никола Антов са својим сарадницима на изради великог мозаика (витража)“Пробој“