1

Александар Кадијевић, Државни архитекта – послушник или стваралац?

Зборник семинара за студије историју модерне уметности Филозофског
факултета 10, Београд 2014, 69-77.

Услед све уочљивијег слабљења терминолошке дисциплине, савременом архитектонском

историографијом провејавају пејоративни изрази преузети из најшире комуникацијске збиље
којима се одређене појаве оспоравају са моралног и цивилизацијског становишта. Међу
најраспрострањенијим пејоративним квалификативима који се у њој по инерцији устаљују,
издваја се синтагма државни архитекта. Успостављена као инструмент ненаклоњене
критике, улогу градитеља из државног апарата карактерише као повлашћену и сервилну.1

Привилегованост државних архитеката критичари виде у њиховом монополистичком

положају у официјелним надлештвима који резултира хиперпродукцијом квалитативно
неуједначених материјализација, а делом и у нетранспарентној процедури постављења на
дужи временски рок. Сервилност им се приписује због приљежног прихватања
најразличитијих подухвата осмишљених по укусу виших инстанци, концепцијски заосталих за
тековинама иновативне архитектуре.

Подстакнути борбеном реториком предводника међународне авангарде, модернистички

настројени историографи су синтагмом државни архитекта критиковали конзервативно
устројство официјелних установа, не примењујући је на период у ком се модерни покрет и
сам етатизовао.2 Међутим, новије постмодерне стратегије тумачења, базиране на
доследнијем херменеутичком дистанцирању,3 феномен државног архитекте од Имхотепа до
Шпера сагледавају објективније у ширем цивилизацијском контексту. Уместо уске
социолошке критике институционалног положаја државних пројектаната, подстичу
вредновања њихових мерљивих доприноса и раздвајају ,,ствараоце'' од ,,послушника''. 4

Упркос појави непристрасних тумачења, пејоративно значење синтагме државни архитекта

и даље преовлађује у стручним расправама. Мањина писаца је користи технички
информативно да означи социјални статус одређеног пројектанта, док је већина упражњава
као аксиолошки квалификатив са негативним конотацијама. Прво значење је објективније,
јер архитекте из државног система третира као ствараоце са дигнитетом и друштвеном
одговорношћу, за разлику од другог које их без изузетка своди на пасивне чиновнике.

Архитекти и држава

Веза архитеката са државним институцијама се у сваком друштву успоставља као слојевита и

неизбежна. Може резултирати конкретним плодовима и узајамним погодностима, или се
свести на минимум обавезујућих спона. Почев од школовања, студирања, стицања стручних
титула и исправа (академска диплома, стипендија, државни испит, наставна и уметничка
звања, награде), архитекта је чврсто везан за државу у којој се формирао. Осим што
 2
нормативно уређује целокупан стручни амбијент, држава и материјално подстиче његово
континуирано функционисање.

Радећи у у државном сектору одабрани архитекти поступно унапређују свој статус, стичу
референце и финансијске надокнаде, док већина осталих са државом сарађује повремено у
својству самосталних овлашћених пројектаната. Као грађани, у условима ратног стања и
архитекти се укључују у војне формације, у којима често доприносе и као стручњаци. Могу се
ангажовати као политички функционери и посланици, постати градоначелници, градски
архитекти или руководиоци утицајних установа и комисија.

Док год буду постојале државе и њихове институције, постојаће и подела на државне и
самосталне приватне архитекте. Изједначавање њихових услова рада није реално, због
коренито другачијих начина финансирања и контролисања, али и неједнаког степена
друштвене одговорности.

Архитекта стваралац

Поимање државног архитекте као одговорног ствараоца запосленог у специјализованим

техничким одељењима централизоване власти, регионалним или општинским стручним
службама, знатније одговара историјском стању чињеница, будући да се већина пројектаната
максимално ангажовала на додељеним задацима. Запослени на неодређено време или
привремено по уговору, представљали су завидну стручну снагу сваке државе која их је
изабрала, а пре тога школовала и припремала. У пирамидалној хијерархији официјелног
апарата, најзначајнија улога је вековима припадала градитељима запосленим при двору или
другим центрима политичке и верске моћи,5 док је са демократизацијом друштвених односа
и одвајањем архитектонске струке од инжењерства крајем деветнаестог века дошло до
слојевитије диференцијације задатака повераваних државним архитектима.

Та специјализација се константно раслојавала, упркос примедбама да се њоме фаворизују

просечни и ауторитетима подобни кадрови. Концентрисани на дневне задатке, углавном
равнодушни према јавним прозивкама, државни архитекти су делили судбину владајуће
администрације, бивали унапређивани или смењивани, а са историјске дистанце и
изједначавани са режимима којима су служили.

После дуготрајне доминације привилегованих дворских архитеката (у последња два века

ангажованих у апсолутистичким или парламентарним монархијама), улогу водећих државних
градитеља преузели су начелници, инспектори и пројектанти министарстава грађевина,
саобраћаја, војске, просвете и вера, као и посленици техничких одељења република,
покрајина, срезова и општина. Том корпусу припадају и архитекти из специјализованих
државних пројектантских предузећа, академских и конзерваторских установа.

У историјској хијерархији државних градитеља од ренесансе наовамо велики значај има и

титула градског архитекте.6 За разлику од минулих епоха, у којима је стручни ауторитет
одабраних личности за ту функцију представљао пресудан услов, данас се у многим
срединама преферира безусловна политичка лојалност владајућим партијама и њиховим
лидерима.
 3

Иако ослобођени непосредног утицаја дневне политике, наставници архитектонских

факултета традиционално спроводе програме које усвајају државне просветне комисије. За
њих се може рећи да више номинално и институционално, него суштински зависе од воље
надређених изванстручних органа.

Редовнијих (али лимитиранијих) прихода од самосталног овлашћеног градитеља (архитекте,

предузимача, грађевинског инжењера), пројектант из државног сектора није подједнако
аутономан, јер испуњава циљеве званичне културне политике. Најдоследнији међу њима
упорно се опиру политичком волунтаризму виших инстанци, не дозвољавајући да се
фундаментална стручна начела злоупотребе у пропагандне или милитантне сврхе.

Уз програмски најсложеније, државни архитекта извршава и мноштво рутинских задатака, за

разлику од пројектаната из приватне сфере, вођених захтевима слободног тржишта и
неспутаним предилекцијама. То не значи да у раду државног архитекте нема стваралачког
надахнућа и ауторских амбиција. Штавише, они на највишим функцијама су у ласкавој
позицији да креирају концепције официјелног стила, знатније мењају поретке у простору и
подижу јавна здања репрезентативних намена.

Хиперпродукција објеката од стране архитеката из државних бироа је честа појава, јер им се

пројектни задаци додељују континуирано (на недељном или месечном нивоу), због чега у
каријери немају ,,празног хода'', што потврђују биографије плодних градитеља новијег доба
запослених у државној служби. Међутим, због обиља додељених задатака и кратког рока за
њихово извршење, државни архитекта неретко прибегава типским пројектима, не
успевајући да одржи континуитет оригиналних решења.

Од староегипатског до савременог доба улога државних архитеката се вишеструко мењала –

јачала или слабила у зависности од утицаја која им је додељиван. Статусни и креативни
врхунац досегли су у староримској, ренесансној и барокној епохи, док су у раздобљу
међуратних тоталитарних европских режима били екстремно инструментализовани у
пропагандно-репресивне сврхе. У ери високог модернизма и постмодернизма њихова
вокација је постала демократичнија, иако су их квалитативно потиснули предузимљиви
архитекти из приватног сектора.

Упоредо са развојем струке и квалификованост државних архитеката је постепено расла.

Првобитне даровите аутодидакте временом су заменили школовани професионалци, а данас
и технолошки високо обучени експерти. У раздобљу савремене неолибералне
глобализације,7 карактеристичне по униформности и комерцијализму стила, утицај држава
на пољу архитектуре слаби пред иницијативом компетитивних и буџетски све самосталнијих
градских управа које у садејству са моћним мултинационалним компанијама упошљавају
,,брендиране'' бирое. Упркос светске доминације главних брендова, у свакој средини се
оформио слој препознатљивих домаћих фаворита, незаобилазних при имплементацији
крупнијих улагања државе у грађевинарство. Они представљају нову, специфичну генерацију
државних архитеката која номинално припада приватном сектору, а гро референци стиче
радом за државне инвеститоре.
 4

Архитекта послушник

Другим схватањем државног архитекте као безличног послушника пренаглашава се њихова

подређеност изванстручним ауторитетима који им континуирано прослеђују дневне задатке.
Приписују им се поданички менталитет и доследно истрајавање на конзервативним
пројектантским методама. Оспоравају се као фаворити моћних инвеститора, ,,недодирљиви''
стручњаци неспремни за јавне конкурсне утакмице. Положајем у државној хијерархији
тумачи се њихова замашна продуктивност, а пренебрегава значај остварених дела. Такве
примедбе пословично износе суревњиви савременици, опхрвани конкурентским
анимозитетима, као и једнострани историографи, неспремни да минуле појаве
контекстуализују равноправно. Олако се заборавља да није било нимало једноставно, а често
ни могуће супроставити се диктату моћних наручилаца – ауторитативних владара и верских
поглавара, као и строгих политичких и идеолошких цензора.

Критика официјелних архитеката делом проистиче и из распрострањеног неповерења

јавности према држави као институцији, која се нарочито у периодима кризе осуђује као
,,легло корупције'' и ,,отуђена бирократска машинерија''. Понекад се државни архитекти из
политичког реваншизма у историографији морално изједначавају са својим
компромитованим политичким менторима. Попут свргнутих краљева, смењених
председника влада или министара, и они се по аутоматизму критикују као носиоци
ретроградних процеса.8

Перспективе коришћења синтагме

Будући да се синтагма државни архитекта превасходно усталила као пејоративни, уместо

техничко-аналитички термин, њоме се једнострано тумачи историјски карактер одређене
појаве. Иако звучна и рестриктивна, технички је неупотребљива при разматрању случајева
из најразличитијих епоха, регија и друштвених уређења. Јер повесне чињенице потврђују да
нису сви државни архитекти били пасивни политички послушници, нити да су њихови
савременици из ,,слободне'' еснафске сфере били увек уметнички и етички супериорнији.
Иако је у периодима тоталитаризма државна управа фаворизовала себи лојалне кадрове,
искуства показују да ни тада нису заобилажени најспособнији ствараоци.

Почетком двадесетпрвог века није примерено дисквалификовати генерације градитеља

пејоративним синтагмама, већ би њихов учинак требало оцењивати слојевитије, у складу са
принципом непристрасне историјске дистанце. Олако се заборавља да степен нечије
стваралачке еманципованости није пресудно детерминисан положајем у стручној
хијерархији. Отуд ни критику рада државних архитеката не би требало базирати на
проценама њихове личне етичности и институционалне позиционираности, већ на анализи
естетике и функционалности њихових дела.

Не би требало осуђивати генерације архитеката што су таленат и труд подредили интересима

државе, задовољавајући личне, али и шире друштвене интересе. Уколико нису учествовали у
 5
репресији према сопственом и другим народима или се компромитовали малверзацијама,
њихови цивилизацијски доприноси се не смеју занемарити. У њиховом раду је, осим низа
статусних погодности, увек била присутна и велика друштвена одговорност. Услед наглашене
јавности рада, њихов уметнички ризик је често био већи од ризика савременика који су
деловали унутар мање транспарентних приватних инвестиционих токова.

Улога државних архитеката у Србији (19 – 21. век)

Историографска истраживања недвосмислено потврђују да је у српском градитељству

новијег доба улога државних архитеката била кључна у свим релевантним областима -
пројектовању, грађењу, урбанизму, теорији, критици, историографији, универзитетској
настави и споменичкој заштити.9 Све до актуелног транзиционо-глобалистичког раздобља, у
коме се профил архитекте од некадашњег творца боље средине свео на прагматичног
дезидеологизованог бизнисмена, пројектанти из државних установа су успешно предводили
развој струке. Почев од раздобља владавине Кнеза Милоша, преко периода у коме је Кнез
Михаило Обреновић поставио основе модерног Београда, затим архитектонски
просперитетних раздобља Краљевине Србије и Краљевине СХС-Југославије, као и у
појединим деценијама након Другог светског рата, држава је регрутовала најспособније
домаће кадрове. Део најдаровитијих је упућивала и на усавршавање у иностранство,10
повремено ангажујући и гостујуће експерте (средњоевропски инжењери у Србији 19. века и
свестрани руски емигранти од 1918. до 19141.год.).11 Биографије Хаџи Николе Живковића,
Александра Бугарског, Јована Илкића, Светозара Ивачковића, Душана Живановића, Петра
Поповића, Драгутина Ђорђевића, Момира Коруновића, Виљема Баумгартена, Николаја
Краснова, Василија Андросова и осталих истакнутих архитеката новијег доба показују да је
држава умела да искористи њихов потенцијал који јој је из лојалности или интереса стављан
на располагање.12

Мањи број домаћих архитеката је краткотрајно капитализовао своје учешће у

ослободилачким ратовима и револуцијама, јер су стручна мерила брзо смењивала
идеолошко-патриотска. Било је и периода да су архитекти из државне службе паралелно
радили за приватне инвеститоре, склапајући нелегалне споразуме са самосталним
овлашћеним колегама које су уместо њих потписивали пројекте.13

Етатистичко подржављавање и отуђење архитектонског апарата од стварности

најеклатантније се испољило у периодима тоталитарних диктатура (1929-1934, 1945-1950),
изазивајући критике потоњих историографа.14 Дешавало се и да анонимни урбанисти из
државних бироа распоређују у простору типски осмишљене објекте без икакве сарадње са
архитектима који су их пројектовали, као и да се по диктату централистичких власти
најудаљенијим крајевима земље намећу стилови непримерени тамошњим условима.

Приватна пракса, зачета крајем деветнаестог века у Београду и Војводини, своју квалитативну
експанзију доживела је у периоду између два светска рата,15 а наставак у новије време. Због
опадања грађевинске активности и ерозије општих цивилизацијских вредности, савремени
пројектанти све више зависе од државне иницијативе. Принудно се удружују у крупне
пројектантске тимове и укључују у инвестиционе циклусе, свесно жртвујући ауторску
 6
препознатљивост рада. Коначно, титула градског архитекте, првобитно додељивана
најугледнијим домаћим ауторитетима (Никола Добровић), видно је девалвирана
некритичким избором полуанонимних партијских стручњака на ту функцију.

Светозар Ивачковић Петар Поповић

Напомене:

1
Videti: H.A.Millon-L.Nochlin (eds.), Art and Architecture in the Service of Politics, Mit Press,
London 1979; A.Milenković, Architectura – politica ultra, Savez arhitekata Srbije, Beograd 1996;
А.Кадијевић, Терминологија српске архитектонске историографије: Појам ,,државног''
архитекте, Архитектура 102, Београд-Подгорица 2006, 12.
2
P.Tourniokotis, The Historiography of Modern Architecture, MIT Press, Cambridge (Mass.) 1999;
A.Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX-XX век), Грађевинска књига, Београд
2005.
3
F.Kritovac, Povijesne distance i arhitektura, De Re Aedificatoria, 1, Beograd, 1990, 33–
41;А.Кадијевић, Видови дистанцирања од појава током њиховог тумачења у
архитектонској историографији, Наслеђе X, Београд 2009, 235-253.
4
M.Traktenberg-I.Hajman, Arhitektura od preistorije do postmodernizma, Građevinska knjiga,
Beograd 2006; S.Kostof, Arhitekta – profesija kroz istoriju, Građevinska knjiga, Beograd 2007.
5
А.Stupar, Volja za moć: Rekonstrukcijom do vladarske katarze, DaNS 44, Novi Sad 2003, 47-48.
6
S.Maldini, Gradski arhitekti, u: Enciklopedija arhitekture, t.I, Slobodan Maldini, Beograd 2004,
435.
7
A.Stupar, Grad globalizacije, Orionart, Beograd 2009.
8
Најекстремнији израз таквих детронизујућих симплификација представља синтагма
,,режимски уметник''.
9
Видети: З.Маневић (ред.), Лексикон неимара, Грађевинска књига, Београд 2008; Д.Ђурић
Замоло, Градитељи Београда 1815-1914, Музеј града Београда, Београд 2009.
10
Љ.Трговчевић, Планирана елита, Историјски институт, Београд 2003.
 7

11
В.Б.Шолаја, А.С.Магдић, Инжењери у Књажеству/Краљевини Србији од 1834.године до
завршетка Првог светског рата, Заједница техничких факултета Универзитета у Београду,
Музеј науке и технике, Лола институт, Београд 1994; M.Đurđević, A.Kadijević, Russian Emigrant
Architects in Yugoslavia (1918-1941), Centropa 2, New York 2001, 139-148.
12
Z.Manević, Arhitektura između biznisa i kulture, Izgradnja 3, Beograd 1987, 35-36.
13
Б.Којић, Друштвени услови развитка архитектонске струке у Београду (1920-
1940.године), САНУ, Београд 1978. Склопљене у потпуној тајности, најчешће без сведока и
писаних трагова, такве нелегалне споразуме ни Београдска инжењерска комора, надлежна
за њихово санкционисање, није успевала знатније да предупреди.
14
A.Ignjatović, Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904-1941, Građevinska knjiga, Beograd 2007;
А.Кадијевић, O соцреализму у београдској архитектури и његовим опречним тумачењима,
Наслеђе IX, Београд 2008, 75-88.
15
Б.Којић, nav.delo.

Бранислав Којић Никола Добровић