URBANITET – KVALITETAN I PODSTICAJAN

URBANI PEJZAŽ
1. Urbanitet - prijateljstvo među kućama
- učenje od postojećeg - slojevito i bogato nivoima,
- formiranje civilizovanog urbanog pejzaža,
- slaganje objekata, ne autorstvo,
- nadovezivanje, formiranje zajedništva,
- promene sa merom - skromne i senzibilne.

2. Interpolacije
- odnos staro / novo najteži zadatak arhitekture,
- dijalog i dogovor – komunikacija,
- nema recepta za uspešno rešenje,
- programi i sadržaji, fizičko topološki elementi,
ambijentalno vizuelni, elementi i detalji.

3. Kontekstualnost kao proces kontinuiteta

- celina, veza ili smisao, spoj.
- odnos spoljašnosti zgrade prema njenoj okolini – Robert Venturi.
- arhitekturni govor pojedinačnog koji je uvek deo opširnije
’’priče’’ grada – Aldo Rossi
- kontekst kao zbir sila koje utiču na novu kuću,
- umetnost odnosa – Arhitektura.
Svaka fasada ispunjava uvek dvostruku funkciju: sa jedne strane je
deo individualne strukture, dok sa druge strane formira deo
zajedničkog urbanog prostornog reda. P.Zuker

Građevine posmatramo samo kao trenutke i delove jedne celine

koja predstavlja grad. A. Rosi

Arhitektura je radosna i svetla senka ljudskog života. R.Radović

''Uticaj objekata i okruženja na
čoveka je neprocenjiv'' piše
Crosby dodajući da ''mi
gradimo naše kuće i one
potom grade nas''.

Kuće su uvek i odraz onih ko

ih gradi ali i samog naručioca,
kao što je Paladio tvrdio vile
su slične njihovim vlasnicima,
one su ustvari njihovi portreti.

''Ako hoćeš da znaš karakter i

kulturu vlasnika, posmatraj sa
pažnjom kako je izgradio svoju
kuću'', što i piše na jednoj od
vila u okolini Vićence.
Početak razmatranja pozicije i veza objekata sa okruženjem vezano je za definiciju termina
urbana arhitektura. Takva arhitektura nastaje u skladu sa uticajima, silama i ograničenjima
koje deluju u užem ili širem okruženju svake lokacije. Sile i uticaji mogu biti različite
prirode: fizički, programski, prirodni, kulturni, duhovni, sadržajni...
U čovečijoj prirodi postoje paralelno težnje
ka promeni i želja za stalnošću S.Gidion

Svako novo planiranje u gradu treba da se

podvrgne poretku čitavog sklopa i svojim
izgledom da pruži formalni odgovor na
prostorne preduslove. R. Krier

Neke kuće su tihe. Neke viču. Neke pevaju

tako da svi razumeju njihovu himnu
K.N.Šulc
Ne postoje različite ''vrste'' arhitekture, već samo različite situacije koje
zahtevaju različita rešenja u pravcu zadovoljavanja čovekovih fizičkih i psihičkih
potreba. - K.N.Šulc

Lokacija je graditelj kuće. - R.Radović

Mi smo duboko ukorenjeni u kulturi, mestima i ljudima. Arhitektura je deo

kontinuuma. - C. Moore
Učenje od postojećeg pejzaža je za arhitektu način da bude revolucionaran. Ne na očigledan
način, poput rušenja Pariza i otpočinjanja iznova, kako je predlagao Korbizje 1920 – ih
godina, već na drugi, tolerantniji način, tj. preispitivanjem našeg odnosa prema stvarima.
Ovakvo premišljanje Venturija, o složenom i kompleksnom odnosu novog i starog, ukazuje na
nedvosmislenu važnost studiozne i adekvatne kritičke valorizacije postojeće situacije – tog
vibrirajućeg oblika stvarnosti, uvek slojevitog i bogatog nivoima, sa ''mirisom života'' u sebi,
ključnog za prirodne, kontinuirane i logične transformacije urbanih sredina.
Postojeće stanje taj duh i suština razvoja, uslov, uzrok i izvor budućeg, esencijalni je
podsticaj za dalje, jer sve već izgrađeno u sebi sadrži duboku i jasnu nameru. Neophodno ga
je analizirati, shvatiti i menjati, adekvatno mu prilagođavajući sve novo. Urbanitet se na ovom
polju javlja kao koncept formiranja skladnog urbanog pejzaža, i senzibilne koordinacije
mnogobrojnih elemenata urbane morfologije.
Urbanitet kao koncept integracije, nadovezivanja i interakcija elemenata egzistira na svim nivoima naselja.
Polazeći od zajedničkih činioca koji se javljaju u celokupnoj urbanoj morfologiji (mogu biti uočeni određenim,
tradicionalnim, načinom građenja kuća, ulica, blokova...), preko specifičnih elemenata pojedinih područja
(usvojenih koncepcija i jedinstvenih strategija u formiranju nezavisnih celina naselja), preko identiteta i
elemenata pojedinih urbanih oblika, nekih njihovih delova i partija, što se može postići korišćenjem specifičnih
elemenata, detalja ili materijala. Svaka arhitektura u gradu (ako želi da bude urbana), treba da se
podvrgne redu čitavog sklopa. To znači da dimenzije, tip građenja, arhitektonski jezik oblikovanja sa već
postojećim sadržajem građenja moraju biti u harmoničnom skladu.
Kontinuitet postojećih vrednosti i formi naselja uvek je povezan sa
specifičnim urbanim identitetom, koji se razvija tokom vekova i
generacija, što je neposredni izvor snage i energije sa kojom se
gradovi brane od efekata globalizacije, unapređujući njihove
specifične ekspresivne vrednosti, u isto vreme obnavljajući i
adaptirajući ih za konstantnu promenu.
Karakteristika svakog izgrađenog objekta ili otvorenog prostora, ali i njihovih pojedinačnih
elemenata je ukorenjenost u vreme nastajanja – čuveni zeitgaist. Svako vreme sa sobom nosi
koliko socijalne i tehnološke, toliko još i kulturne, duhovne, oblikovne i semantičke kodove. Zbog
toga S. Gidion u svojoj knjizi ''Prostor, vreme i arhitektura'' podseća: ''Arhitektura koja nije
oblikovana prema uslovima sopstvenog vremena gubi svoju vitalnu snagu''.
ŠTA JE URBANA KULTURA?
Svakog profesionalca koji se bavi građenom sredinom gotovo da ne treba da zanima
kako je pojedini element nekog miljea nastao, ko ga je podigao ili složio.

Njegovo pitanje bi pre trebalo da glasi šta je graditelj time hteo da kaže, i kako je rešio
sve probleme (ograničenja, ali i kvalitete) u ostvarivanju zamišljenog cilja.
Talenat i energija arhitekata i urbanista trebalo bi da doprinesu unapređenju spojeva
(urbanog tkiva), a ne njihovom razdvajanju.

Ovakav pristup transformacijama naselja jedan je od najavangardnijih savremenih

strategija, iako je prisutan i ukorenjen u proučavanje gradova od najranijih vremena.
Uopšteno, objekti na ulicama treba da idu zajedno jedan sa drugim. Ne smeju biti isti, ali
treba da izražavaju poštovanje prema susedima i okruženju, najjednostavnije je to postići
u visini i izgledu.

Godine 1985 održana je izložba koju je organizovao Žan Nuvel pod pokroviteljstvom
Pariskog Bijenala pod nazivom ''U traganju za urbanitetom: urbanitet znači znati izgraditi
grad i živeti u tom gradu''. Objašnjeno je da je traženje urbaniteta proizašlo kao reakcija
na internacionalni stil u arhitekturi.
Urbanost je definisana kao aspekt mesta, kojim se izražavaju njegove osobenosti, sećanja, sukobe i promene,
istovremeno iskazujući i podstičući životni stil i stremljenja njegovih stanovnika.

Ističe se da urbanitet nagoveštava harmonični oblik urbanih intervencija, težeći da postavi ljude u odnos prema
gradu kroz kulturu i ''genius loci'' (duh mesta).

Iako je izložba, i seminari koji su oko nje organizovani, održana još 1985. godine, do danas su principi urbaniteta
mnogima strani, što se uočava na brojnim novim celinama, delovima i fragmentima gradskih pejzaža.
Urbanitet kao koncept integracije, nadovezivanja i interakcija elemenata egzistira na
svim nivoima naselja.

Polazeći od zajedničkih činioca koji se javljaju u celokupnoj urbanoj morfologiji (mogu

biti uočeni određenim, tradicionalnim, načinom građenja kuća, ulica, blokova...), preko
specifičnih elemenata pojedinih područja (usvojenih koncepcija i jedinstvenih strategija u
formiranju nezavisnih celina naselja), preko identiteta i elemenata pojedinih urbanih
oblika, nekih njihovih delova i partija, što se može postići korišćenjem specifičnih
elemenata, detalja ili materijala.

Svaka arhitektura u gradu (ako želi da bude urbana), treba da se podvrgne redu čitavog
sklopa. To znači da dimenzije, tip građenja, arhitektonski jezik oblikovanja sa već
postojećim sadržajem građenja moraju biti u harmoničnom skladu
Koncepcija gradskog prostora ne sme da se narušava novim intervencijama – građenjem, već bi trebalo da se
upotpunjuje i usklađuje sa postojećim i utvrđenim principima, ali u novom (uvek savremenom) duhu koji će biti u
skladu sa potrebama datog vremena.

Jer u urbanoj zajednici kvalitet pojedinačnih zgrada, bez obzira kako one mogu biti skromne, moraju
predstavljati istinski izraz, ekspresiju onog što je najbolje među ljudima datog vremena.

U slučaju da urbanitet, ili neki izrazit identitet određenog područja ili fragmenta nije jasno izražen, trebalo bi ga u
novom planu pronaći i uspostaviti.

K.N.Šulc: tvoja kuća i moja, kada su prave, prijateljski se gledaju. Kada su prave, među njima struji
naklonost.
Promene koje nastaju izmenama pojedinačnih elemenata urbanog tkiva, kroz skromne i senzibilne intervencije,
koje poštuju širi plan i ustanovljen sistem trebale bi da budu uvek logičan i validan konceptualni pristup, koji će
oformiti (prirodan) tok forme u smislu utapanja, svesnosti i smisla za harmoniju, značenje i različitost.

Kontekstualnost se u ovom svetlu može definisati kao princip srodan urbanitetu, čija je osnovna strategija pravilan
i usklađen odnos između celine i detalja, na svim nivoima urbane morfologije.

Pristup promenama i transformacijama, koje su kontinuirane i stalne, kroz senzibilne varijacije na postojeće i
ustanovljene teme, koncepcijom jedinstva kroz različitosti među elementima različitih nivoa, mogao bi biti
pravilan put da se reši težak, složen i kompleksan problem urbaniteta, jer urbanizam je deo arhitekture koji
najkasnije dostiže svoj puni razvoj.
Gradovi nam govore svojim sopstvenim
jezikom, vizuelnim jezikom fizičkog sveta. Bez
učenja njihovog alfabeta, taj vizuelni jezik nema
značaja. Njegov vokabular načinjen je od
opeke i kamena, čelika i betona, asfalta i
električne energije. Ali mnogi od nas nisu
zainteresovani za jezik onoga što vidimo, o
problemima kako ''čitamo'' našu građenu
sredinu, objekte, arhitekturu i gradove, i kako
da naučimo da odredimo vrednost onoga što
vidimo. Oči ljudi dok hodaju gradom – ulicom
konstantno se pomeraju ako nema ništa da im
skrene pažnju, ili nema nečeg zanimljivog na
čemu će da se zaustave.
Skladnost delova ma koje stvari od najvećeg je uticaja na lepotu celine. Hoghart
Stvaranje prikladnijeg ambijenta za život i estetska potreba predstavljaju trajna obeležja
arhitekture. A. Rosi
Objekti kao pojedinačne jedinice
sistema uvek imaju uticaj na celinu,
dajući svojim elementima karakter
urbanih prostora. Komponente ulice,
bilo objekti ili njihovi pojedini činioci,
znaci, reperi, boje, teksture,
artikulacija, akcenti, mogu formirati
njenu konfiguraciju minimalnim
promenama u ritmu, karakteru i
drugim svojstvima.
U tom smislu integracija i urbanitet
arhitektonskih elemenata tema je koja
bitno utiče na vizuelni i likovni, još i
više psihološki i emocionalni doživljaj
urbanog fragmenta, a na kraju i samog
naselja. Jer samo jednim pogledom,
na primer, na ulicu, jasno je da li u njoj
postoje red i jedinstvo: da li su objekti
u ulici vizuelno povezani? Da li su
slične visine? Da li su izgrađeni u
sličnoj razmeri ili sličnim materijalima?
Ritam vertkala – element urbaniteta.
U analizi o čitljivosti arhitekture treba napomenuti upozorenje Viktora Igoa, u poglavlju knjige
''Bogorodična crkva u Parizu'' pod naslovom ''Ovo će ubiti ono'' gde on napominje: Arhitektura
sve više gubi boju, bledi i postaje neodređena. Štampana reč je crv koji nagriza zgrade, isisava i
proždire arhitekturu, koja odbacuje svoju odeću i vizuelno iščezava. Ona postaje pohabana,
siromašna i ogoljena''.
Osnovni pristup projektovanju je ispoljavanje specifičnosti lokacije i duha mesta. A. Predock
Nema građevinarskog problema koji se može rešiti nezavisno od drugih problema, koji čine integralni međusobno
povezani problemi. E.Saarinen
Dijalog između grada i arhitekture treba da je ravnopravan R.Radović
Koncepcija gradskog prostora ne
sme da se narušava novim
intervencijama – građenjem, već bi
trebalo da se upotpunjuje i
usklađuje sa postojećim i
utvrđenim principima, ali u novom
(uvek savremenom) duhu koji će biti
u skladu sa potrebama datog
vremena.

Jer u urbanoj zajednici kvalitet

pojedinačnih zgrada, bez obzira
kako one mogu biti skromne,
moraju predstavljati istinski izraz,
ekspresiju onog što je najbolje
među ljudima datog vremena. U
slučaju da urbanitet, ili neki izrazit
identitet određenog područja ili
fragmenta nije jasno izražen,
trebalo bi ga u novom planu pronaći
i uspostaviti.
Promene koje nastaju izmenama
pojedinačnih elemenata urbane
morfologije, kroz skromne i
senzibilne intervencije, koje poštuju
širi plan i ustanovljen sistem trebale
bi da budu uvek logičan i validan
konceptualni pristup, koji će oformiti
(prirodan) tok urbane forme u smislu
utapanja, svesnosti i smisla za
harmoniju, značenje i različitost.