REALIZAM I KLASICIZAM

Barok je stilska epoha, stilski se manifestuje razlicito o cemu upravo svedoce

barokni realizam i klasicizam. Realizam podrazumeva realisticno prikazivanje
materijalnog sveta, prisutna je ravnoteza metafizickog i empirijskog. Barokni
realizam podrazumeva realizam forme, ali ne i sadrzaja.
U ovom periodu, Rim izlazi iz krize, ocekuje se anno santo (sveta godina) koja se
slavila na svakih 25 godina, trebao je da dodje veliki br hodocasnika. Papa Sikst
V otpocinje rekonstrukciju, postavljaju se obelisci i stubovi kao putokazi.
Umetnici dolaze zbog zarade, razvija se umetnicko trziste pa u tom smislu barok
predstavlja prvu masovnu kulturu.
Anibale Karaci dolazi u Rim po pozivu Farneze porodice. On je uradio neobican
autoportret, vezuje se za klasicizam. Karavadjo nije radio autoportrete, navodno
se prikazivao u sklopu kompozicija, vezuje se za realizam. Smatralo se da radi di
natura (prema prirodi).
Karaci prvo stvara u Bolonji. Istice se njegova slika velikih dimenzija „Mesara“
verovatno necija porudzbina. Prikazane su sve vrste aktivnosti tipicne za jednu
mesaru. Prostor je tesan, deluje kao produzetak stvarne mesare. Ova slika je
uvod u barokni realizam, realizam predmeta. Vojnik je najverovatnije lik iz
comedie dell arte – to su predstave igrane na ulicama, tzv komedija vestina,
protagonisti su predstavnici zanata. Nepoznata je sustinska poruka slike.
Tumacenja su razlicita pa se tako javlja tumacenje u hriscanskom kontekstu –
smatra se da prikazuje eshatoloski unistavanje tela. Koristi teske zemljane boje.
U ovo vreme, Karaci je predstavnik baroknog realizma.
„Covek jede pasulj“ radio je za privatnu potrebu, prikazao je zanr svakodnevnice,
sa brzim pokretima.
Radi i karikature kao zanr, daje im ime. Leonardo je stvarao karikirane oblike lica,
ali bez socijalne esencije.
Karavadjo radi slike koje stvara slobodno, bez porucioca, medjutim postepeno se
prilagodjava ukusu trzista. „mladic sa korpom voca“ uvodi dopojasnu figuru,
pozadina je neutralna, prisutan je snop jakog dijagonalnog svetla koje pravi fine
kjaro kuros oblike. Prikazuje materijalne stvari, tj elemente mrtve prirode koje
protagonista na slici direktno nudi posmatracu. Vazno je ugledanje na Zeuksisa
koga spominje Plinije i kaze kako realisticno prikazuje slike. Mladic moze da bude
i anticki bog, lik iz komedije. Provocira, uocljiva je i erotska dimenzija pa je ovom
slikom probudio trziste. Prikazuje ljubav kao obecavajucu. Plodovi pocinju da
trule sto je takodje provokacija.
„Bahus“ pripada ranoj rimskoj fazi. Poziva posmatraca da budu u kontaktu, to
ranije nije postojalo.
„Decak kog je ujeo guster“ prikazana je iznenadna emocija, snazno iskazana. Na
Karavadja utice poezija koja opisuje bolnu ljubav, bol od ljubavi, strasti. Vrsta
opomene, ali i privlacenja, kompleksan psiholoski krug. Opomena nije didakticka
i stroga, vec suptilna kao i cvece, voce koje je prikazano.
„Prorocica“ sam kraj 16.veka. Verovatno su nastale za patrona ili ga privukle – u
pitanju je kardinal del Monte. Prisutna je neutralna pozadina, izvor svetla je
nepoznat, primenjuje fini kjaro kuros. Iskazana je srz ideja baroknog realizma jer
mu je priroda dala obicne ljude za modele. Primenjuje izvesnu teatarsku
koncepciju gde se preplicu istinitost i gluma. Pseudo zanr, teatarski protagonisti,
uticaj novela. Mladic je iz bogate porodice, ona je romkinja(tonzingara), stvara
se novo zanimanje (gatanje), ovakva predstava sa ovom temom je i odrzana u
kardinalovoj kuci. Fiktivno, ali i realno. Postepeno mu skida prsten, prikazan je i
telesni dijalog. Zajedno sa varalicama na kartama su pandani, stajale su u istoj
prostoriji palate kardinala del Montea. Tela su u prirodnoj velicini isto kao i
posmatrac.
„varalice na kartama“ tezi se ukljucivanjem posmatraca u sliku sto se postize
izbacivanjem stola u polje posmatraca, nema barijere.
Karaci slika „domine quo vadis“ stvara za bogate patrone, ne za trziste. Osnovao
je u Bolonji akademiju gde se crtalo po zivom modelu. Vazan je realizam zivog
modela, gde kljucnu ulogu igra Aristotelova ideja selekcije. Petar se plasi progona
hriscana, susreo je Hrista na via appia, vazno je referisanje na klasicnu starinu.
Odlazi u Rim da ga ponovo razapnu. Karaci je literarniji, a Karavadjo ne, nije po
definiciji istorije.
Farneze su skupljale anticke skulpture, finansirali su arheoloska iskopavanja.
Imali su bogatu kolekciju u Napulju. Karaci je imao uvid u tu kolekciju. Galerija
palate Farneze – to je dugacak zasveden prostor. Karaci je posmatrao dela
Rafaela i Mikelandjela, glavni cilj je proslavljanje drzave kroz istorije. Vazan
protagonista baroknog akademizma je Karaci. Quadratura – oblik iluzionistickog
slikarstva, oslikanih arh elemenata i plastike koja deluje stvarno. Glavna tema je
ljubav antickih Bogova, ljubav je senzualna i eroticna – to je bila sala za vencanje
u trenutku kada je otpocelo slikanje 1600. Ideator programa je bio bibliotekar
Orsini. Centralna tema je ljubav Bahusa i Ariadne, bahanalije. Citiranje Vergilija –
ljubav pobedjuje sve. Figure su prirodnije, potpuni pokret se vidi npr na Polifemu,
prikazane su i scene ljubomore. Jupiter i Junona su za to vreme eksplicitno
prikazani, ali referise na ideju herojskog Rima, na taj nacin nastaje rimski rod,
pocinje iz bracne loznice, slavi se taj konkretan cin. Uzor mu je svod Sikstine. On
radi pripremne crteze zarazl od Karavadja, brizljive studije, promisljenost je
vazna.
„Bolesni Bahus“ kaze se da je Karavadjo prikazao sebe, tada je bio bolestan,
promisljao je o svojoj smrtnosti. Oba Bahusa su provokacija – iskazana je
frustrirajuca suptilnost, telesnost.
„Muzicari“ glavni lik je svirac laute, instrumenta ljubavi. Muzika se tada razvija
svuda u Rimu, prikazao je vec postojecu temu. Muzika tada ima i religiozni i
svakodnevni kontekst. Prikazao je i mrtvu prirodu, i portret, i alegoriju. Izokrenuo
je hijerarhiju zanrova koja se veoma postovala. Vracaju se na antiku po pitanju
muzike o cemu svedoci primena polifonije – vise izvodjenja tonova koje izvodi
jedan pevac sa jednim instrumentom. Nije vise vazna narativnost, vec gest,
komunikacija sa posmatracem. Deluje kao da treba da se cuje zvuk. Slike su
taktilne, zbog komunikacije sa posmatracem javlja se zelja za dodirom. Uhvacen
je jedan trenutak na kom se istice elegican pogled. Iskazana je ideja prolaznosti,
gubitak ljubavi. Eksperimentise sa svetlom – svetle figure izlaze iz tamne
povrsine.
 STRASTI DUSE
Barokna kultura je puna gestova i mimike. Jos je Leonardo savetovao slikare da
gledaju gluvo nema tela zbog njihovih izrazenih pokreta. U ovo doba, popularna
je Aristotelova II knjiga retorike gde pise da pokret tela nije mehanicki, dusa
stavlja telo u pokret, ljudsko telo pokrecu strasti duse. U baroku je izuzetno vazno
prikazati strasti duse kroz pokret tela. Naglasak se stavlja na postojanje
emocionalnog kontakta sa posmatracem, barok upotrebljava moc gesta kao niko
dotad.
Karavadjo je ziveo u Lombardiji, tacnije u Milanu gde je bio jak uticaj katolicke
reforme. Karavadjo je pobornik stava da umetnicka slika treba biti razumljiva i
jasna nepismenima. „Ujed gustera“ prvi demonstrira izraz lica, mimiku, gest, vrv
aluzija na upozorenje od ljubavi, bolan izraz lica od ujeda. Kod njega je opasnost
erotizovana.
Dok je ziveo, Karavadjo je imao podrsku patrona i kolega, navodno je Rim bio
toliko poznat i popularan bas zbog njega, njegova slava se siri i po severnoj Evropi
i Mediteranu. Belori pise „vitae“, on je njegov veliki kriticar, svoju knjigu je
posvetio fr ministru kulture sto govori o povlascenom polozaju Fr. Oko 1660.se
osniva Fr akademia, Belori se povezuje sa njom, on je kljucna osoba zbog koje je
Mikelandjelo postao los primer.
„Maria Magdalena“ Belori navodno ne prepoznaje ovu sliku. Opisuje je kao
devojku koja ceka da se osusi kosa, banalizuje je. Kritikovao neutilitarnost, ne
moze se prepricati, nema klimaks koju Aristotel preporucuje. Prostitucija je bila
aktivna u onovremenom Rimu, postojao je propovednik koji savetuje prostitutke
da budu kao M.Magdalena. Rim tezi osobama koje su gresile, radile bescasne
stvari ali su se pokajale u veri, vratile su se na pravi put. Karavadjo na ovoj slici
prikazuje trenutak kada Magdalena shvata sta je radila, pokajala se u sebi pa zato
nema narativa. On je odmah prikazivao emocionalni srz teme. Sam kraj 16.veka.
Za anno sancto se ocekivalo mnogo hodocasnika pokajnika. Nekoliko godina pre
toga, otkopane su katakombe, pojavio se materijalno svedocanstvo koje je
dokazalo da su prvi hriscani tesko ziveli, da su muceni na razne gnusne nacine,
da su proganjani.
Francuski kralj Anri IV postaje hugenot, odnosno pristalica kalvinizma. Medjutim,
pokajao se u Rimu i vraca se u katolicanstvo, bas kao i Kalvinov rodjak. Centar
ovakvih ideja je crkva svetog Luja Francuskog u Rimu gde se preobratio Anri IV.
Mikelandjelo Karavadjo 1600. dobija porudzbinu za jednu od kapela od
francuskog kardinala koga su italijani zvali kontareli pa se i kapela tako zove. Slike
se nalaze in situ u dosta malom prostoru, posebno je vazan ciklus sv Mateja.
Sacuvan je ugovor u kom pise da se izradjuju pozivanje sv Mateja i njegov
martirij. Barok preferira preobracenja, pokajanja i mucenistva. Karavadjo prvo
krece od martirija, ali bez pripremnih crteza, poceo je sa velikim brojem figura,
ali u pocetku nije mogao da se snadje jer je radio pre svega dopojasne figure.
Zatim prelazi na pozivanje sv Mateje gde su jaki uticaji njegovog ranijeg slikarstva
sto se vidi po materijalizaciji predmeta. Takodje su prisutni snopovi reflektorskih
svetlosti kao ranije, ali sada je mracnije, to se zove tenebroso (tenere – mracno,
zatamnjivati). Ovo je za Karavadja velika promena jer prvi put izlazi na javnu
scenu, radi dela za crkvu koja ocekuje veliki broj hodocasnika. Na pozivanju se
nalazi prozor, ali nije emiter svetlosti, svetlo je zapravo metafizicki poziv Hrista.
Hristov pokret lici na Mikelandjelovo stvaranje Adama. Vazan je upravo
momenat poziva, izabranosti jer je Matej bio carinik, grabljiv, ali je Bog bas takvu
osobu izabrao da napise uzvisenu istoriju, odnosno jevandjelje, to je posebna,
specijalna milost. Matej je jedini svestan sta se desava, pokazuje na sebe,
svetlost pada na njega i ujedno prikazuje sliku preobracenja, pokajanja.
Karavadjo se menja od slikara koji provocira, ova slika iskazuje njegovu
stvaralacku zrelost, duhovnost. Imao je sledbenike, tzv karavadjiste. Sve je
direktno radio na platnu. On se ponovo vraca martiriju – Matej je prikazan u
odeci savremenog svestenika kako drzi liturgiju. Kompozicija je svedena sa
cirkularnim pokretom sto je Buonarotijev uticaj. Prikazan je dogadjaj koji se
naslucuje, koji samo sto se nije desio, po uzoru na strasni sud. Vidi se osecanje
straha, zbunjenosti. Bezanje je antiherojsko ponasanje, ali je Matej smiren,
andjeo mu daje maslinovu grancicu kao simbol mucenistva. Na religijskim
slikama su cesti emocionalni zapisi, pa se veruje da su to njegovi autoportreti.
Njegov lik gleda u Mateja, ali ujedno ima i komunikaciju sa posmatracem, to je
lice koje je zgresilo, ali se ipak moze pokajati, to lice se prvo uoci na slici. Pada
mu cipela u begu sto dodatno dramatizuje dogadjaj, iskazana je tuga, muka, strah
na licu.
Karavadjo je trebao da nacini oltarsku sliku sto je i uradio, ali je stradala u
saveznickom bombardovanju Berlina. Cuva se njena fotografija, postoji i
rekonstrukcija prema bojama sa bocnih slika. Andjeo pomera sv Mateju ruku, sa
desna na levo sto implicira na pisanje hebrejskih reci. Matej izgleda kao priprost
covek, deluje zbunjeno, ali je sve istinito prikazano sto se trazi od slike. Stopalo
je izbaceno iz slike, ulazi u prostor vernika. Trazila se druga slika, ovom nisu bili
zadovoljni o cemu pise Belori – smetalo je prljavo stopalo, neuko lice
jevandjeliste, ali Karavadjo se drzao literarnog predloska, prikazao je ono sto pise
u Bibliji. On sprovodi demokratizaciju svetitelja – vracao se na istinito, na
ranohriscanske korene, onako kako pise u bibliji. Nizi kler je smatrao da krsi
dekorum, ali visi stalez odobrava i kupuje ovakve slike, pa tako ovu sliku kupuje
markiz Djustinijano. Karavadjo je morao da napravi drugu verziju – prikazuje ga
odevenog u rimsku togu, prima inspiraciju sa neba, elegantnije izgleda. Ovom
slikom je ispunio zahteve narucioca.
Religioznost Rima odlikuje duhovnost jezuita i oratorijanaca, pogotovo jezuita u
II polovini 16.veka koji su bili vojnicko ustrojeni jer su uticali na Karavadja da
prikaze duhovna, demokratizovana lica. Jezuiti propagiraju neposredan odnos
coveka i Boga, Lojola je napisao „duhovne vezbe“ gde se podrazumeva 4nedeljni
kurs, zamislja se Isus dok pati, treba doziveti bol, muku, mirise, vazno je culno
poimanje vere. Vrv je Karavadjo preko svojih patrona i duha Rima znao za
religijske misterije pa ga obuzima ideja kako prikazati verniku sta se desilo na
realan, uverljiv nacin pa zato slika male,tamne prostore. Oratorijance je vodio
Filipo Neri koga su zvali rimski Sokrat. Matej izgleda kao neka vrsta njegovog
portreta. Dozvoljavao je obicnim ljudima da drze liturgije, insistirao je na
neposrednom kontaktu Boga i coveka, vrv je Karavadjo znao za njega, jos je i
radio za njihovu crkvu. Prva Rimska verzija Karavadjovog rada je bila jedina koju
je akademska tradicija mogla razumeti i pojmiti.
 OBJEDINJENOST PROSTORA I VREMENA
„Vecera u Emausu“ posmatrac oseca kao da je saucesnik realisticne misterije
Neoplatonizam i renesansa nisu negirali pokret, ali smatraju da je forma iznad
vremena. Kod Mikelandjela je pokret zatvoren, napet, dok se u baroku otvara.
Vazna je Paskalova teorija (sve je pokret). Percepciju vremena i prostora menjaju
i epohalna otkrica, odlasci u nove svetove. Fransis Bejkon u „novum organum“
obecava jednu vrstu razumevanja nove nauke, pa je tako napravljena i
amblematska struktura na naslovnici – Heraklovi stubovi koji aludiraju na
Gibraltar, smatralo se da su to vrata kroz koja se ne prolazi, da svet tamo ne
postoji, ali se u ovo doba bas prolazi kroz to mistifikovano mesto, nauka se
povezuje sa putovanjem, kretanjem. Casovnik je vazan u poimanju vremena i
njegovog protoka, jako je skup, sat ulazi u domove samo gradjanske i vise klase,
pruza novo merenje i osecaja vremena. Vazan je koncept hrono topos –
nerazlucivost osecanja vremena i prostora, sto je jako popularno u knjizevnosti i
filozofiji.
Bernini „Scipione Borgeze“ Scipion je zvao Berninija, bio je rodjak pape. Uvode
se promene u portretnoj bisti – ostri odsek ispod grudi, u licu – odeven je kao
kardinal, deluje kao da govori – izraz lica postaje najautenticniji, kao da razgovara
sa posmatracem. Ova bista je radjena za privatne odaje, potpuno neformalno.
Hronotop funkcionise i u portretima, prati posmatraca. U vili Borgeze se nalazila
tzv galerija Borgeze sa bogatom javnom kolekcijom umetnina.
20ih 17.veka Bernini radi 3 skulpture za Scipiona. Prva u tom nizu je skulp grupa
Apolon i Dafne. Uzor je bio Djanbolonja i njegova otmica sabinjanke – preuzima
kineticki karakter i prelamanje formi. Bernini napusta baletski kvalitet, ali
zadrzava pokrenutost formi. Posmatrac, kada udje u vilu, prvo dolazi u kontakt
sa ovom skulp – bocna strana je prvo ugledana, vidi se samo Apolon i vertikala
koja se nazire, vazan je princip aktivne muske figure. Prikazana je vazna tema
Ovidijevih metamorfoza (prvi vek ne), to je zapravo knjiga koja govori o
preobracaju ljubavi na primeru antickih bogova, govori se o prostoru,
preobrazaju. Ovidije opisuje proces pretvaranja u lovorovo drvo, sto opisuje i
Marino (proces transformacije), ovde je bas doslovno ispostovan princip ut
pictura poesis. Dafne je figura koja se postepeno namece posmatracu kada se
kruzi, onda se spoznaje sta se zapravo desava. To je metamorfoza iz antickih
vremena, ali ona se desava sada i ovde, u aktuelnom trenutku, posmatrac je
aktivno ukljucen u dogadjaj. Bernini tretira mermer kao da je vosak – koncept
mu ukazuje kako da klese. Sl je resena i otmica Prozerpine, iz aktivnosti muske
figure se razume uloga zenske zrtve. Kapitalne promene u odnosu na prethodna
dela iskazuje statua Davida – Bernini pokazuje nesputanu energiju, dok je kod
Mikelandjela sputana, zadrzana je unutar Davida. Ovde je energija ukljucena u
proces koji inkorporira vreme i prostor posmatraca, vidi se silina kojom se pracka
zateze, tek sto se nije desio preloman momenat sto uvodi Karavadjo u svojim
slikama, posmatrac je obuhvacen tom energijom. Pokret je nesputan, prisutan je
odredjen kineticki princip. Navodno mu je kardinal Mateo Barberini nosio
ogledalo dok je klesao sto ukazuje da je Bernini prvi potpuno cenjen umetnik.
„spomenik pape Urbana VIII“ nalazi se u crkvi sv Petra. Konstrukcija je nova sa
uzdignutim pokojnikom i personifikacijama koje svedoce o njegovim vrlinama.
Sarkofag je u nisi, a ispod se nalazi kripta u kojoj je telo. Ozivljava se interesovanje
za zivot posle smrti, vraca se koncept ars bene moriendi (vestina dobrog
umiranja), smrt tada nije dozivljavana kao tragedija, vec kao sled Bozje milosti.
Pisalo se o dobroj pripremi za smrt, u cilju odlaska u raj, verovalo se u cistiliste.
Smrt se tretira kao stvarna prirodna pojava. Pokojnik je aktivan, blagosilja.
Najvaznija je figura smrti koja ispisuje knjigu, ona je aktivna.
„spomenik pape Aleksandra VII“ 70te 17.veka. Papa nije u uzvisenoj pozi, on je
prikazan kao svetovnjak, moli se. Bernini uvodi umirenu polihromiju,
personifikacije vrlina su tu. Smrt se nalazi ispod draperije i aktivna je jer drzi sat
koji oznacava prolazno vreme, to je makabristicki prikaz. Opominje, ali ne plasi.
Kapela Kornaro u Santa Maria della Vittoria – to je grobna kapela, datuje se u
polovinu 17.veka. Berninijev pristup je dramatican, koristi uljane lampe i svece
kao izvor svetlosti. Zanos je neka vrsta oltarske predstave, slicno kao sikstinski
strasni sud. U donjem delu je prikazana tajna vecera, dance macabre – sve je
povezano, kruzi jedno sa drugim. Vazan je silazak svetog duha na ovaj svet,
funerarni/eshatoloski princip. Prikazana je slika mikrokosmosa u ovoj kapeli.
Vermerove slike komuniciraju sa posmatracem, on zaustavlja trenutak, prikazuje
liricno intimni karakter, nema nimalo dramaticnosti. Njegove slike karakterisu
jednostavnost i jasnoca, suptilno tretira svetlost.
Rembrantov autoportret – nastao neposredno pred njegovu smrt. Osmehuje se.
Sebe konfrontira sa Terminusom, bogom smrti. Parafrazira legendu o Zeuksisu –
sinteza najfinijih elemenata, prica o njegovoj smrti. Rembrant kao da gleda u
posmatraca ili u ogledalo. On susrece sebe sa smrcu.
„nocna straza“ to je grupni portret, pravo ime joj je drustvo kapetana Koka.
Osvetljenje je dnevno, uz jak kjaro skuros efekat, sirok potez cetkicom, u svaku
boju stavljao deo zlata. Prisutne su dijagonale, izrazi lice doprinose dinamicnosti
kompozicije. U jednom delu slike se prekida odnos realnog i fiktivnog prostora,
to je bas deo koji ulazi u prostor posmatraca. Rembrant stvara u ateljeu,
eksperimentise sa svetlom, izvori svetla na njegovim slikama su nepoznati.
Holandjani ovakve scene zovu arkenbuze (zanr), prikazuju milicije i razna
udruzenja. Zena je amblematska figura koja se koristila na tim puskama, njihov
simbol, ali je jednako prisutna kao i ostali. Neki smatraju da je tu i sam umetnik.
Pusen „et in arcadia ego“ ja sam bio u Arkadiji. To je utopijsko mesto koje je
nekada postojalo. Narucilac je buduci papa, tvorac naziva slike. Likovi citaju
natpis na sarkofagu, slika je dosta misticna ali generalno se porucuje da smrt
postoji i tamo. Pusen radi slozene pripremne radnje dok ne dodje do savrsenstva
u prikazu. Posmatrac je zaustavljen gorobm, nateran je da misli o smrti i celoj
atmosferi na slici, a grob je zapravo Pusenov.
Rojzdal „pogled na harlem“ Holandjani generalno u pejzazima otkrivaju nacine
kako da se pokaze prolaznost vremena, zemlja ustupa prostor nebu koje je
znatno vece, instrument hronotoposa.
 SVETLO U BAROKU
Svetlo je u baroku ujedno i likovni element i simbolicka forma. Tako nesto postoji
i u ranom hr, poznom srv (flamansko slik), ali je u baroku svetlo glavni noseci
element, objedinjuje ostale likovne elemente. Sabiraju se dotadasnja znanja o
svetlu (pogotovo iz srednjeg veka i neoplatonizma), pise se o tom fenomenu.
Barok pociva na stilskoj formi koja sjedinjuje suprotnosti – antiteza (jos Aristotel
govori o tome), pociva i na metamorfozi. U starom zavetu i jevandjeljima se
govori o svetlosti i tami, barok to uvazava, smatra se da je svetlost put kroz tamu,
pobeda nad tamom.
Santa Maria del Popolo – to je prva crkva na severu zemlje koja je docekivala
hodocasnike. Karavadjo dobija porudzbinu od Cerazija, tom prilikom je 1600.
potpisan ugovor na kom se obavezao da stvori dve teme iz zivota sv Petra i Pavla
– martirium Petra i preobracenje Pavla u kapeli Cerazi. Na oltaru je vec radio
Karaci, prikazao je Bogorodicino Vaznesenje kao dinamicnu scenu, Bogorodica se
odvaja od zemaljskog zivota i dusom i telom. Prvo je uradjen martirium sv Petra
koji se i danas nalazi in situ, primenio je tenebrozo resenje, tamno, skuceno
mesto, kasnije ce realizam 19.veka pocivati na ovakvim resenjima. Prikazan je
izrazit realizam, suprotstavljenu dijagonalu cini sv Petar, na njegovom licu je
jasan heroizam u izrazitoj istinitosti i posvecenosti svom cilju. Vazne su ideje
duhovnosti, duhovne vezbe Ignjacija Lojole o opipljivosti prostora, razmisljanja
na konto cuvenih senzacija onako kako je to Hristos preziveo, sve je to iskazano
kod Karavadja realnim misticizmom. On insistira na stradanju princeva apostola
u Rimu. Karavadjo se odrice nametnute ikonografije, sv Pavle korporalnom
retorikom iskazuje da se nesto dramaticno desava, on prozivljava unutrasnju
dramu, svetlost zamenjuje figuru Boga, dok su konjusar i konj nesvesni
desavanja. Belori govori da na slici nema nikakvog desavanja, akcije, kaze da nije
literarno i prepricljivo sto ce se dosta zamerati. Svetlo dodatno uverava
posmatraca u dramaticnost situacije, da se nesto zaista izuzetno desava.
Mikelandjelo Buonaroti je iste teme prikazao u kapeli Paolini, ali narativno, u
skladu sa ustaljenim resenjima.
Baldahin sv Petra – Bernini ga pravi po nalogu pape Urbana VIII, postavljaju ga
iznad groba sv Petra i Pavla. Sacinjen je od bronze, sa tordiranim stubovima, 30ih
17.veka. Mikelandjelo je konstruisao kupolu koja je naknadno probijena
lanternom sa prozorima jer baroku treba dodatna svetlost za postizanje
impozantnih efekata. To je zapravo katedra, jedna vrsta instalacije, jedinstvo
koje pociva na svetlu.
Kapela Kornaro – Fokus je zanos sv Tereze. Ona je svetiteljka iz tog vremena,
zapisala je svoja misticka iskustva, dok im se to desava imaju svedoke. Njihova
dusa je u tim momentima u zanosu, stapa se sa Bogom, dozivljavali su vise takvih
iskustava. To se desavalo mahom zenama, a Bernini je znao za taj zapis, ona je
ujedno dozivljavala i bol i zadovoljstvo. Razliciti materijali i svetlost su
objedinjeni. Iskoristio je prozor kapele i suncevo svetlo, usmerava ga na zlatne
sipke. Prozor se zove camera della luce (svetlarnik), duze drzi svetlost u prostoru,
spektri se tu skupljaju, tu je resetka pa deluje kao slivnik kroz koji se pusta
svetlost, ali je otvor sakriven baldahinom gde su skulp. Iskazana je goruca ljubav
prema Bogu, svetlo se materijalizuje kroz sunceve zrake. Draperija naglasava
emocionalni naboj, spokoj i dinamizam. Ovo je multimedijalna struktura, njen
zanos se stalno desava. Njegov rad kadriranja podseca na filmove.
Kineticke skultpure se tako zovu jer imaju vise povrsi koje pricaju pricu. Scala
regia – Bernini uredjuje ovaj prostor koji je pre njega bio dosta neuredjen. To je
stepeniste koje vodi od papske palate do sv Petra, to je jedini put kojim papa ide
do crkve. Stepenice su neravne, pravi stubove koje odvaja od zida, deluje
monumentalnije nego sto jeste. Vizija koju posmatrac treba da vidi je da je
Rimska crkva iznad vlasti. Tu su i prozori iz kojih izbija svetlost koja pada na statuu
Konstantina Velikog i njegovu viziju krsta koja aludira na obracenje, prelomni
trenutak u hriscanskoj istoriji, to je teatarski i dramatican momenat, posmatrac
prisustvuje takvom vaznom cinu, ima osecaj prisutnosti. Bernini nastoji da ozivi
mermer pomocu svetlosti.
Karavadjo takodje obilato primenjuje svetlost u svojim slikama, kao npr u
„Izdajstvo Hrista“ koje podseca na martirium sv Ursule. Primenjuje jake akcente
svetla, neprijatnu kompoziciju za oko, puno figura. Figure su podeljene u 2
razlicite grupe, ruka vojnika prodire prostor u kom se nalazi, Jovanov i Hristov lik,
kao i Juda i Isus su antiteze. Iskazana je jasna korporalna retorika, ut pictura
sermones, svetlost isijava iz propovednika. Prisutno je nokturalno osvetljenje, sl
kao u eliodorovoj stanci.
Na Rembrantovoj slici „sv Petar se odrice Hrista“ izgleda kao da svetlost isijava
iz figura – bas kao u nocnoj strazi, bludnom sinu. Kao da figura osvetljava
kompoziciju cime se uvecava psiholoska reakcija likova. Svetlost pruza
psiholosku podrsku protagonistima radnje.
Apolonov salon u Versaju – Salona ima ukupno 7, bas kao i sedam planeta koje
kruze oko Sunca – Kralj je poistovecivan sa Suncem, on je centar univerzuma, u
makrokosmosu je, predstavlja se kao idealni vladar koji ima apsolutnu moc. U
ovom salonu centralna tema je Apolonova kocija, a na oslikavanju je radio Sarl
de la Flos. Kralj se poredi sa solarnim bozanstvom Apolonom, na taj nacin istice
svoju moc, istaknutost kralja kroz dvorski ceremonijal. Versaj je univerzum u
cijem je centru Luj XIV.
Rojzdal „vodenica na Vijku“ kroz ovu sliku se oseca nemir, uticace na
romantizam u 19.veku, impresionisticke pejzaze. Barokni realizam.
Loren „ukrcavanje kraljice od Sabe“ koristi jasnu, linearnu persp kojom se
prostor otvara, osecanje je lirsko, prikazano je idealno mesto, secanje na
trenutak koji se nece desiti, ali je prikazao istorijsku komp.
Vermer „mlekarica“ poeticniji prikaz, suptilniji, kao da je povrsina slike upila
svetlost. Uticace na poentilizam, transcedentalni realizam, ozivljava se
materijalnost svetla, pomocu osvetljenja kompozicija je transcedentalna.
Vermer obicne ljude tretira onako kako su se tretirali likovi u istorijskim temama,
koristi suptilne boje.
 RAZVOJ ZANROVA U 17.VEKU

Etimoloski, zanr potice od latinske reci genos (rod,vrsta) koja oznacava i

porodicnu i umetnicku. Francuska rec zanr je preuzeta odatle, zapravo u sirem
smislu oznacava vrstu umetnickog dela, u uzem smislu znaci prikaz
svakodnevnice. Akademija odbacuje zanr, smatrala da je to napad na hijerarhiju
jer je imalo socijalne konotacije, ona brani vrednosti, klasnu hijerarhiju.
Gradjanstvo utice na produkciju i percepciju umetnickog dela, oni obilato
narucuju zanr, cak je i aristokratija to radila. Plinije pise o grckom slikaru Perikosu
koji je slikao stale, kafane pa su ga zbog toga zvali slikar prljavih, niskih stvari, ali
je bez obzira na to bio dosta popularan i bogat. Zanr kompozicije su bile
popularnije na trzistu nego visoke vrednosti koje istice akademija.
Artsen „Mesara“ zvali su ga amsterdamski Perikos, pravi ovu sliku velikih
dimenzija. Sever Italije, generalno severni deo Evrope je sklon realizmu. Ova
scena prikazuje bekstvo u Egipat, u pozadini su svi akteri. Na ovoj slici sve je
posno – haringe su prekrstene, one vode oko kroz sliku, referisu na evharistiju,
na pravi put Bogorodice i Hrista. Ujedno je i upozorenje na slabost tela, skrece
se paznja na trajne hriscanske vrednosti koje treba postovati. U ovo doba, gilde
mesara su jako mocne, proslavlja se novi, trgovacki Amsterdam. Analogicna je sa
Karacijevom mesarom, suptilno upozoravanje na iskusenje i telesna cula. Postoji
tumacenje da je Karaci ovu sliku naslikao za gildu mesara u Bolonji. Kada je dosao
u Rim vise nije slikao na ovaj nacin jer su ga Farneze finansirale, okrece se
antickom nasledju, visokoj renesansi olicenoj u Rafaelu kako stilski, tako i
tematski.
Piter van Laer „prodavac peciva“ Laer je neugledno izgledao, pa su ga zvali
bambocciate, on je slikao za trziste, ostao je na domenu ulice. Njegovim delima
reinterpretacije nije potrebna, prikazuje svakodnevni zivot u Rimu, niske kulture,
svakodnevne radnje. Upotrebljava zemljane boje, radi u malim formatima, to su
slike koje su bile popularne i jeftine.
Ćerkvoci „vojnici se kockaju“ Karavadjo je smatrao da ista vestina treba za mrtvu
prirodu koliko i za ist komp, to su mu dosta zamerali jer se tema (najveca
vrednost) slike gubi, gubi se i poruka, ali slikari pod njegovim uticajem ostaju na
nivou zanra. Vekovima su bili van muzeja, galerija, bile su skrajnute.
Zurbaran „bodegon“ bodegenos znaci podrum, taverna, kafana. Ovo su teme
karakteristicne u Spaniji, vezane su za hranu, predmete,prostore i aktivnosti oko
hrane. Smatra se da vec od I polovine 17.veka Zurbaran radi ovakve teme.
Velaskez „vodonosa iz Sevilje“ Velaskez postaje dvorski slikar u Madridu,
napusta prikazivanja bodegonesa, ali donekle ne i realizam. On je obrazovan na
klasicnim vrednostima, ali je slikao na ovaj nacin. Stariji covek je dostojanstveno
prikazan, on prodaje vodu i stavlja smokvu zbog osvezavanja. Pogledi figura se
ne susrecu, navodno je prikazana alegorija o 3 starosna doba coveka, iskazan je
monumentalizam najobicnijih ljudi i njihovih aktivnosti. Isti slikar radi i
„pijanci/triumf Bahusa“ kada je vec uveliko bio dvorski umetnik. Bahus je
provokativan, prikazuje vinogradare, realizam je naglasen po uzoru na Karavadja.
Piter de Hoh „dvoriste kuce u Delftu“ tumaci se kako ovaj zanr proslavlja
gradjanske, kalvinisticke vrednosti slobodne zemlje. Slike prikazuju kristalizaciju,
vesto prikazane emocije, jasne horizontalne i vertikalne linije, kao i ciste boje.
Slikaju se i vesele druzine u kafanama, rad u stali. Na ovoj slici zena je okrenuta
dok dete vodi sluskinja. Tipican je natpis u kom pise da je ovo dvoriste nekada
bilo manastirsko, vazna je nuznost strpljenja i ponizenja (humilitas) kako bi se
sve razumelo, to je put koji vodi do vaskrsenja duse.
Vermer „cas muzike“ prikazuje skupoceni enterijer i predmete, raskosno
opremljen gradjanski dom, prikazuje osobene aksesoare tog vremena – npr
turski cilim na stolu. Za Vermera se cesto govorilo da gresi u persp, nacinu gde
postavlja linije. On je koristio cameru obscuru pa ga je opticka vizuelnost naterala
da napusti materijalnu disciplinu sto tvrde istoricari um. Vazno je Levenhukovo
opticko socivo jer je on ziveo u Delftu, bio je Vermerov savremenik, pa je Vermer
sigurno znao za njegov izum. Vermer koristi veliku cameru sa otvorom iza koje je
socivo kroz koje prolazi svetlo pa se na taj nacin duze opservira jedan trenutak
koji potom prenosi na platno, on ima potrebu da zapamti svetlost.
Jan Sten „zena pri toaleti“ zvala se i jutarnja toaleta. Po predmetima kao sto su
ogrtac sa krznom i fina tkanina haljine moze se zakljuciti da je zena imucna.
Krevet je sa baldahinom, ceo enterijer je skucen. Dominantne su crvene carape,
u to doba su oznacavale zenske genitalije, ali i prostitutke. Sten se igra sa
pretpostavljenom slikom idealnog drustva, fino se igra sa temom (ne)morala.
Karavadjo „kosarica sa vocem“ predstavlja prvu samostalnu mrtvu prirodu,
nastala je u Rimu. Dovodi se u pitanje tradicija, postulati hijerarhije zanrova. U
ovo doba su aktuelni jezuiti koji insistiraju na moralizatorskom i didaktickom, a
mrtva priroda istice mnogostrukost Bozanskih kreacija, cudo koje ljudski razum
ne moze savladati. Pazljivo je klasifikovana priroda i biljni svet koji su povezani
sa simbolikom.
Klas Heda „mrtva priroda“ zovu se banketjes u Holandiji. Prikazan je sto na kom
je hrana, odnosno njeni ostaci. Vazan je hriscanski kontekst namirnica kao i
njihovo amblematsko znacenje. Pola stvari je pojedeno, oljusteno pa ostavljeno
sto aludira na urusavanje reda, prolaznost zivota. Zovu se i vanitas(tastina) jer
aludiraju na prolaznost svega sto postoji, na krhkost ljudske egzistencije, a uzor
za ovakve teme su psalmi. Slika i „mrtva priroda sa lobanjom“ gde dominira
makabristicki simbol, konsultuju se psalmi koji formiraju jake slike, pokrece se
misao o ideji prolaznosti.
Kalf „mrtva priroda sa nautickim motivima“ kroz mrtve prirode se pokazuje i
vestina prikazivanja materijala. Prisutni su fantasticni prirodni elementi, referise
se na holandsku ekonomsku moc kada se uvoze predmeti sa orijentalnog istoka.
Nauticki motivi aludiraju na Holandiju kao na veliku pomorsku silu. U mrtvoj
prirodi se moze ucitavati i dobro poznata hriscanska ikonografija.
Karaci „bekstvo u Egipat“ za prikazivanje pejzaza, literarni predlosci su bili
Plinijevi opisi prirode koja je okruzivala anticke vile, kao i Aristotelova retorika.
Pejzaz se visestruko tumaci – moze da bude alegorija, da ima drustveno politicku
konotaciju ili pak hriscansku. Tzv Aldobrandini luneta koja je nastala za
istoimenog kardinala. Figure su znatno manje od pejzaza koji je idealizovan, ne
moze se tacno odrediti istorijsko vreme. Pejzaz prati radnju na slici, prica pricu.
Elementi prirode oko posmatraca vode u dubinu, primenjuje horizontale i blage
vertikale, sve je balansirano i sintetizovano.
Vazan je herojski/svecani pejzaz. Pusen „pejzaz sa sahranom Fokiona“ Pusen i
ovde primenjuje svoj precizan, analitican rad da bi postigao harmoniju. Prikazuje
herojski anticki Rim, mnogo planova. Kod Pusena persp je zatvorena
arhitekturom i prirodom, Loren je otvara u beskraj. Lorenu tema nije mnogo
vazna, vec atmosfera, Sunce nisko postavlja, iskazuje pastoralno liricni momenat.
Nisu mu vazni geometrijski planovi, vec boja, vazne su sto mekse forme, siroko
otvoren prostor. Kod Rojzdala nema idealizacije, herojskog, istorijskog. Kod
njega dominira vodenica koja referise na industrijalizaciju, prikazao ju je
precizno.
Vermer „pogled na Delft“ prikazuje grad sa gornjeg sprata kuce, vrv je koristio
cameru. Ovakav pejzaz se zove veduta(prikaz grada), koristi svedenu paletu boja
kao kad slika enterijere, osvetljen je drugi plan, prisutno je mirno svetlost uz
izvesne promene i nemire. Namerno osvetljava crkvu. Iskazan je paradoks
mirnoce i promena.
 AMBLEMATIKA
Amblematski zanr se razvija tokom 16.veka, ali najvecu popularnost dozivljava u
baroku. Bio je svuda zastupljen jer je otelotvorio princip poduciti i zabaviti
(docere et delectare) sto je u skladu sa teznjama barokne kulture da zbuni i
itrigira. Amblem je zapravo prica koja se slikovno izrazava, podrazumeva sliku
koja izrazava poucnu pricu ili alegoriju, neka vrsta likovne forme. Etimologija reci
potice od grcke reci emblematum sto znaci mogucnost spajanja, umetanja dve
razlicite materije u okviru primenjenih umetnosti u tehnickom smislu, stapaju se
razlicite ideje. Aktuelno je jos od antickog doba, ali se razvija u II polovini 16.veka,
posle baroka je zaboravljeno. Primenjeno je u novcu, medaljama iz rimskog doba
gde je na aversu vladar, dok revers ima objasnjenje u vidu slike i teksta kojim se
objasnjava lik na aversu. Do popularnosti amblematike su dovele dve stilske
figure metafora i alegorija. Metafora podrazumeva da se jednim izrazom ukazuje
na sustinsko, a alegorijom se iskazuje dublji smisao od onoga sto se neposredno
izrazava, to su misaoni procesi, cilj je da se kaze nesto pa da se posmatraci suoce
sa misaonim prodorom u strukturu. Konceto je zapravo slozenost misaone igre,
ostroumnost. Spanski retoricar Grasijan je insistirao na antitezama, na
oksimoronu, prenaglasenoj antitezi, spoj nespojivog. Slika treba da zabavi, ali i
da nauci, uznemiri u toku posmatranja amblema. Na amblematiku utice i razvoj
egiptologije – Jos su se u 15.veku otkrivali tekstovi sa istoka, verovalo se da ih je
pisao Hermes trismegistus, nastali su jos pre nove ere i u sebi nose sifru
mudrosti, spoznaje. Amblematika nastaje kao zelja humanista da stvore nove
vrste hijeroglifa, veruje se da su tajna. O tome svedoci Albertijev autoportret na
plaketi, prikazan je poput antickog filozofa, tu je krilato oko (Bog Horus,
svevidece oko, oko orla koje najbolje vidi), ali se ne zna sta je ovim Alberti hteo
da postigne.
Kljucnu ulogu je imao zbornik koji nastaje na samom kraju 16.veka, tj ikonologija
Ćezara Ripe. On je bio kuvar kod kardinala, hteo je da sastavi znanja koja je
skupljao pa je zato dobio titulu viteza kao vrstu plemicke titule. Prva ikonologija
je bila bez slika, nastojalo se da citalac zamisli sliku, ali nakon Tridenskog koncila
kada se brani vizuelnost, Ripa shvata da treba uneti crteze sto doprinosi trojnoj
strukturi amblema, obicno se sastoji od: piktograma (imago), naslov ide prvi
(inscriptio), a ispod slike je razjasnjenje (subscriptio), pocetkom 17.veka se
pojavljuju slike. Imala je veliki br izdanja, uticace na mnoge slikare. Predstavlja
veliki ilustrovani recnik simbola, pojmova ukupnog znanja iz svih domena.
Prikazane su slike vrlina, poroka, vestina, elemenata, disciplina, oblasti Italije..
Predstavlja neku vrstu podrske ucenim ljudima da saznaju sto vise. Poezija je npr
prikazana kao lepa, mlada zena, obucena u nebesko plavu odecu sa zvezdama,
medjutim nije bojeno, ona je hraniteljka koja hrani pesnike, nosi lovorov venac,
liru, trubu koja aludira na 3 vrste poezije. Sredinom 18.veka se pojavljuje
Hertelovo izdanje koje ce uticati na slikarstvo Karlovacke mitropolije.
U Holandiji je najcenjeniji bio Amorum emblemata kog je stvorio Oto Van
Ven/Venius, Rubensov ucitelj. Taj zbornik je raskosan, bogato dekorisan i bio je
skup. Protestantski ikonoklazam je mrzeo ovakve zbornike. Ovaj zbornik ce
koristiti Vermer van Delft prikazujuci ugladjeno, holandsko kalvinisticko drustvo.
Panovski kaze da je to prikriveni simbolizam, zapravo sadrze duboke emocije i
strasti, mnogo toga nagovestavaju sto treba promisliti. Vermer „zena pred
verginalom“ pretecom klavira. Primenjuje sliku u slici, simbolicku i strukturalnu
estetiku. U amblematskom zborniku pise da se savrsena ljubav daje samo
jednom, aludira se na tajanstveni proces ljubavi, pa tako amor podize kartu sa
brojem 1. Keramicke plocice ukazuju na imucnost Holandije, proizvode se u
manufakturama, a izvoze u Rusiju, jedna takva manufaktura je bila u Delftu. Na
plocicama je prikazan Amor kako peca – aludira se na gresku koja vreba,
upozorenje na ljubav, zarobljenost ljubavlju, Amor je ljupko, ali i opasno bice.
Prazna stolica referise na nekoga ko je tu bio, ali je otisao. U tumacenje ove slike
se moze ukljuciti i opasnost, iskorak iz gradjanskih okvira, strogog morala, mozda
zena na slici cini nesto zabranjeno. Po zelji porucioca je prikazana ovakva tema,
slika se nalazila u privatnom domu, vazno je ubaciti pricu u likovnu formu.
„casa vina“ isto Vermer. Prikazana je amblematska destruktura zbog tzv persp
sa greskom koja doprinosi frustraciji i tenziji oku posmatraca
„zena sa vagom“ Njeno raspolozenje je mirno, spokojno, izrazena je unutrasnja,
duhovna ravnoteza, naspram je ogledalo, a iza strasni sud
Sten „bolesna zena“ radio je seriju bolesnih ljudi, bio je fasciniran medicinskim
dostignucima. Lauta asocira na ljubav, osoben predmet je tada poznati minjon ili
sluga devojaka – to je grejac za noge, kao neka vrsta provokacije, ljubavni simbol,
tu je instrument za utvrdjivanje trudnoce koji zapravo ismejava to stanje, aludira
se na bolest od ljubavi kao i na cinjenicu da od takve bolesti lek ne postoji.
Rembrant „autoportret sa Saskijom“ u to vreme je aktuelna prica o bludnom
sinu, pa Holandjani prave svoju slicnu pricu o mladicu Julijanu. Rembrantu je to
literarni predlozak, svesno sebe prikazuje kao bludnog sina na sta aludira tabla
sa reckama.
 BEL COMPOSTO, GRAN TEATRO DEL MONDO, EFEMERNI SPEKTAKL

Compore je glagol, znaci komponovati. Leonardo je jos govorio da umetnici

stvaraju beskrajne komposte, dok se u II polovini 15.veka koristi za umetnicko
delo, navodno je Bernini osmislio ovaj termin sto doslovno znaci lepo jedinstvo.
To je idejna celina, izrazava se u razlicitim vrstama umetnosti objedinjene u lepo
jedinstvo. Koriste se razliciti materijali, to je idejno jedinstvo, podrazumeva
multimedijalne kompozicije.
Crkva sv Petra u Rimu – Papa Urban VIII prepoznaje Berninijev talenat, daje mu
apsolutna ovlascenja, on je bio i producent, impresario. Baldahin je zavrsen
1633, ima mobilnu strukturu sa tordiranim stubovima – Konstantin Veliki je sa
jerusalimskog hrama doneo ovakve stubove, javlja se ideja translatio imperii.
Stubovi su dali zivost i pokretljivost strukturi. Vazna je ideja svetog satora cija je
svetost prastara i puna znacenja. Prostor je otvoren, tu sluzi misu samo papa,
predstavlja sancto sanctorum – svetinju nad svetinjama. Baldahin ne sprecava
pogled ka ostalim delovima crkve, ali je ujedno jasno vidljiv. Korisceni su
najrazlicitiji materijali i simboli – mermer, bronza, heraldicki simboli...
Presto sv Petra – prikazana su 4 velika oca crkve, simbolisu osnov, temelj crkve,
koriscen je pozlaceni stuko reljef, vitraz sa golubom sv duha, zrakasti radijus u
vidu pozlacene bronze sto aludira na kretanje svetla iz sv duha. Ovaj presto su
zvali macina eterna (vecita masina), implicira na kretanje necega sto stalno
prenosi poruke. Vitkover je strukturu nazvao fatamorganom, kao jednu
sveobuhvatnu instalaciju sa konceptualnim jedinstvom. Kupola sa lanternom
obezbedjuje svetlost, Bernini ima ideju objedinjene celine iako je presto napravio
20 godina kasnije. Baldahin zapravo otvara prostor prema oltaru gde je presto
koji potvrdjuje sustinsko vazno mesto Rima. On je masina koja stalno odasilja tu
poruku vernicima.
Kapela Kornaro – U Berninijevom delu, skulptura zadobija kvalitet arhitekture,
skulptura slikarstva i sve tako. Akcenat je stavljen na stapanje duse sv Tereze sa
Bogom pomocu antiteza. Pod je ogledalo svoda, aludira na ozivljavanje tela,
celovit eshaton. Na bocnim zidovima je neka vrsta transformacije, stvorio je loze
u pozoristu (1 od zanimanja), razmislja o publici, bel composto je orjentisan ka
publici, ovde su prikazani clanovi porodice Kornaro, bel composto se i culno
obraca, religijski. Ova struktura predstavlja uvod za teatarsku esenciju barokne
kulture.
Teatro mundi znaci svet je pozoriste, ovu sentencu je skovao Platon, verovalo se
da su bogovi stvorili coveka da bude marioneta. Horacije spominje minus vitae,
oponasanje i lakrdiju zivota. Sama liturgija ima odredjenu strukturu jer se
rekreira Hristov zivot, smrt i vaskrsenje. Na ulicama je aktuelna comedia del arte,
Paladio stvara svoj cuveni teatar Olimpiko, ali barokni teatar komplikuje odnose.
U Versaju zivi Molijer, postavlja razne predstave kao npr elitsku princezu koju
postavlja u park, i ona je scena. Vojnicima je bilo dozvoljeno da reziraju
predstavu, da uskoce u nju kako zele, glumio je i Luj XIV, ubacuje se i ljubavna
tematika. Scene su usloznjene zbog namernog zbunjivanja publike, cilj je odmah
pokrenuti cula kod posmatraca.
Veliki teatar sveta i efemerni spektakl – efemeris znaci jedan dan na grckom
jeziku, oznacava prolaznost. 60ih 17.veka Bernini se pojavljuje sa idejom
uredjenja trga ispred crkve sv Petra – zamisljen je kao ceremonijalni prostor,
stvari se tu odvijaju po standardima i protokolima. Bernini stvara kruzni trg koji
postaje uzor, mislio je o funkcionisanju saobracaja, misli o proporcijama, uglu
gledanja.. Razmisljao je kako da ukomponuje 2 ulice koje ce voditi do trga, kako
da narod vidi papu, postavio je fontane, kolonade koje su stitile od kise. Glavni
uzor je bio Koloseum kao hr martirijum, amfiteatar, ovaj trg zovu gran teatro.
Efemerni spektakl se slavi na ulicama, to su strukture pravljene od losih
materijala koji se mogu brzo i lako unistiti, pravile su se pokretne figure,
mehanicki satovi. Bile su poznate automate, mehanicke figure koje se naviju pa
se same krecu. Instalacija u Il Djezu – prikazan je prelazak preko crvenog mora,
figure su bile oslikane, od drveta i terakote. To je bila iluzionisticka,
multimedijalna struktura.
Fontana 4 reke – nastalo sredinom 17.veka, po nalogu pape Inocentija X, sa
obeliskom, od mermera. Voda aludira na promenljivost, nestalnost, doprinosi
igri svetlosti i senke. Manipulise se elementom vode pomocu mehanizama koji
stvaraju efekat cudesnog, stvara se trajno obelezje. Obeliske tada pronalaze po
Rimu, oni su prst Sunca, suma egipatske mudrosti, tada vlada veliko zanimanje
za hijeroglife. 4 reke simbolisu hriscanstvo koje pripada svim delovima sveta,
aludira se na ideju univerzalizma,kao i na 4 kontinenta, 4 strane sveta. Tezi se
prikazivanju univerzuma kroz samo par figura, a slapovi koji padaju samo
pojacavaju impozantne utiske.
U Engleskoj se pusta vatromet, postoje posebne kuce za to, mogli su biti deo
stalne postavke kao npr kada se obelezava krunisanje. Pravili su fontane sa
vatrometom kao spoj vatre i vode, dva elementa koja su u sukobu. Prave
pozornicu kao deo prirode.
Sat sa muzickom kutijom ima kineticke elemente, sa vatrometom, od bojenog
stakla, sa spiralama na kom se mesaju boje.
Kavez za pticu je zapravo sat vatromet, sa ananasima sto sve aludira na
orijentalne kulture, na spoj potpuno razlicitih kultura, ovo je bio poklon koji je
isao u Kinu. Istice se fratr koji se moli napravljen od strane dvorskog casovnicara
za Spanskog kralja, kao i sacro monte.