Sloboda 

Arhimandrit Rafail Karelin
 
Jedna od najpoznatijih i istovremeno najmanje poznatih reči za nas jeste ‐ sloboda.
Šta je sloboda? Kako definisati ovaj sasvim nepoznati pojam? Šta pobuđuje čoveka da 
teži ka slobodi i šta on podrazumeva pod tom rečju?
Sloboda  je  mogućnost  i  pravo  čoveka  da  donosi  odluke  polazeći  od  unutrašnjih 
pobuda  koje  mogu  da  budu  intelektualne,  čulne  ili  pak  grubo  instinktivne,  to  jest  ona  je 
mogućnost da se ispunjavaju svoje želje i da se u spoljašnjem svetu realizuje svoje ʺjaʺ. Ali naši 
intelektualni planovi su nepouzdani, jer su zasnovani na veoma nepostojanim i neodređenim 
predstavama  i  ocenama.  Naše  želje  su  egoističke,  samovoljne,  nepostojane,  a  čak  i  najbolje 
pobude duše iznenada nestaju, i mi vidimo kako u dubini naše duše kao pauci mile drugačija 
osećanja:  mržnja,  sladostrašće,  zavist  i  tako  dalje.  Što  se  tiče  naših  instinkta,  tu  se  jedva 
razlikujemo  od  amebe,  koja  predstavlja  potpuni  život  po  sebi.  A  šta  mi  možemo  da 
realizujemo? Kakvu ʺzverʺ treba da pustimo na slobodu?
Oni koji govore o slobodi zaboravljaju da je za slobodu potrebna određena kultura. Pre 
svega, umeće da se uvažava čovek, bez koga je i nemoguće voleti ga. Ali da bismo uvažavali 
drugu ličnost potrebno je da postanemo svesni samih sebe kao ličnosti, to jest da razvijemo u 
sebi  moralno  načelo.  To  nije  školski  zadatak  koji  se  može  rešiti  kao  naučena  lekcija,  to  je 
neprekidna teška borba sa samim sobom, sa našim poremećenim stanjem. Sloboda je trijumf 
pobede u duhovnoj borbi. Bez toga sloboda će biti ruganje cinika ili keženje zverskih očnjaka 
nasilnika. Ljudi ne razumeju zašto se nalaze u stanju najsramnijeg ropstva, od koga ne mogu da 
oslobode nikakve spoljašnje formacije ili liberalne reforme. Čovek je rob svojih strasti upravo 
zato  što  mu  strasti  nisu  bliske,  nisu  njegove,  već  su  svagda  tuđe  duhu.  To  su  paraziti  koji  su 
prodrli u dušu i isisavaju iz nje životnu snagu. A čovek poistovećuje strasti sa svojom dušom i 
sa samim sobom i nastoji da stvori uslove da se te strasti slobodno i lako zadovoljavaju i da ih 
društvo ne shvata kao nešto nisko, nego kao uobičajenu formu života.
Savremeni  liberalizam  pod  slobodom  razume  opravdanje  strasti.  Strasti  ne  mogu  da 
zadovolje  čovekovu  dušu  i  zato,  budući  da  su  i  same  izrodi,  nastavljaju  da  se  izrođuju  u 
patološke  forme.  Ova  patologija  takođe  zahteva  slobodu  i  zbog  toga  liberalizam  mora  da 
dođe  do  svedozvoljenosti,  i  ne  samo  da  je  proglasi,  nego  da  je  i  opravda.  Svako  od  nas  je 
iskusio na sebi jaram strasti koje, kao lanci, okivaju čoveka. Kakvi su napori potrebni da bi im 
čovek odoleo! Ali, avaj, ne događa se tako često da ih pobedi!
Hrišćanstvo nam pokazuje u čemu je sloboda. Ona je u mogućnosti čoveka da sledi svoje 
najvažnije prizvanje i da ostvaruje potencijal koji je u njega uložen ‐ obraz i podobije Božije. 
Svako  može  da  u  svom  unutrašnjem  iskustvu  uvidi  kako  strasti  sužavaju  čovečije  srce  i 
obrnuto ‐ kako pobeda nad strastima daje duši nekakvu unutrašnju slobodu.
Duhovni život širi čovekovo srce i daje mu mogućnost da uvidi kakav treba da bude, i da 
doživi,  makar  i  donekle,  to  osećanje  mira  i  slobode.  U  rečima  ʺsluga  Hristovʺ  početak  je 
oslobođenja.  Rob  greha  postaje  sluga  Boga.  Čoveku  koji  živi  pod  uticajem  strasti  i  greha, 
zapovesti se čine kao ropstvo i jaram, ali Gospod je rekao: ʺJaram je moj blagʺ. To ropstvo je 
otkupljenje iz ropstva, da bi zatim bila darovana sloboda, a posle slobode ‐ usinovljenje.
Strasti su tuđe duši, a zapovesti su joj bliske.
Telesnom  čoveku  mučna  je  i  besmislena  zapovest  da  se  oprašta  svome  neprijatelju  ‐ 
nesavesnom prevarantu, klevetniku ili, što je naročito bolno, prijatelju koji ga je izneverio. No 
ako pobedi sebe i oprosti od srca, a ne vrhom brbljivog jezika, onda će možda osetiti, čak i 
neočekivano za sebe, radost ili naročiti mir u srcu, kao da je nestao taman gusti oblak koji je 
prekrivao njegovu dušu i on ugledao svetlost.
Strasti se čine našim, delom našeg srca. Kada im udovoljimo, tada uviđamo da su nas 
obmanule i da su nam tuđe. Zapovesti Jevanđelja čine  nam  se  udaljenim  od  realnog  života, 
gotovo neispunjivim, ali ako se potrudimo da ih držimo, onda ćemo osetiti kako naše srce 
oživljava.
Sloboda je oslobođenje srca od svega tuđeg. Ono je stvoreno za Boga i zato je sloboda 
‐ u Bogu. Sloboda je svetlost koja se širi iz večnosti. Samo u Bogu čovek nalazi sebe i postaje 
ono što jeste.
Hristos je  ideal  čoveka,  ali  živi ideal  koji  ima  božansku  silu.  Čovek  je  toliko  slobodan 
koliko teži da postane sličan Hristu, da Mu se upodobi kroz sticanje one božanske svetlosti 
koja se naziva blagodat.
Sloboda je izlazak iz tvarnog, opredmećenog, nesigurnog, strasnog stanja i pričešće je 
božanskim  savršenstvima.  Kinici,  stoici  i  budisti,  koji  su  tražili  slobodu,  nalazili  su  je  u 
odricanju od samog postojanja. Kinici ‐ kroz ruganje, stoici ‐ kroz gordo preziranje, budisti ‐ 
kroz  umrtvljenje  svih  želja.  To je bila  sloboda  smrti.  Hrišćanima  ona  zvuči  kao  rekvijem  za 
slobodu.
Do kakve slobode su mogli da dsfu kinici svojim porugama i majmunskim kreveljenjem? 
Slobodu  od čega? ‐ Od poštovanja prema čoveku?  Slobodu  sveopšte  gnusobe?  Slobodu  da 
jede sa svinjama iz istog korita? Slobodu da se uzvišeno dostojanstvo čoveka ‐ reč ‐ glavna 
razlika  od  životinja  ‐  pretvori  u  nekakav  smradni  zvuk  koji  magarac  ispušta  ispod  svog 
repa? Ali u tom slučaju rođeni idiot, koji svoje lice maže sopstvenim fekalijama, prevazilazi 
Diogena  jer  je  slobodniji  od  moralnih  normi.  Sloboda  kinika  je  sloboda  da  se  na  trgu  vrši 
ono  što  se  čini  u  toaletu,  ali  i  ovde  oni  ne  mogu  da  dođu  do  potpune  slobode.  Njihov 
program  je  da  se  sruši  tradicija,  dakle,  ti  ʺanarhisti  u  buretuʺ  nisu  slobodni  da  postupaju 
etično.  Kada  je  Diogen  oboleo  od  groznice  i  umesto  uobičajenog  razmetanja,  ruganja  i 
sprdanja  pred  gomilom,  stao  da  drhti  i  cvokoće  zubima,  tada  je  shvatio  da  njegova  duša 
zavisi od tela, da uopšte nije slobodna, i zbog toga se, gnevan na sebe, obesio. Uopšte cinizam 
je glumljenje slobode, koje započinje ekstravagantnim ispadima, a završava se sumornom 
banalnošću.
Sloboda  stoika  je  bezumlje  gordih  koji  su  osudili  svet  kao  njih  nedostojan.  Stoik  zida 
kulu od slonovače, zatvara se u nju i kroz pro‐zor ravnodušnim pogledom gleda na gomilu, 
kao sa hridi na morske talase. Jedan od pesnika okarakterisao je ovo stanje rečima: ʺMoja 
jedina otadžbina je moja pusta dušaʺ. 
 Stoik  odvažno  trpi  nedaće  zato  što  prezire  ljude  i  život.  On  ne  uzvraća  na  uvrede  jer 
smatra ponižavajućim za sebe da obraća pažnju na lavež čopora pasa. On spokojno prihvata 
smrt  zato  što  ne  voli  život,  koji  mu  se  čini  ništavnim  i  praznim.  Za  stoike  ne  postoji 
božanstvo. Prizor rđav kao što je svet ‐ smatraju oni ‐ nije mogao da naslika Veliki Umetnik. 
Umesto Božanstva oni imaju učenje o višim duhovima, o logosima, energetskim i semenim, 
koji rađaju nikom potreban život.
Epikurejska  sloboda  je  umeće  uživanja  u  malom.  Epikur  je  govo‐rio:  ʺUživam  u 
ječmenoj čorbiʺ, ali principi uživanja i umerenosti nespojivi su međusobno i zato epikurejstvo, 
zasnovano  na  traženju  uživanja  u  svemu,  nije  moglo  da  se  zadovolji  zatvoreničkim 
eledovanjem, već se izrodilo u hedonizam, u kome želja oduzima čoveku slobodu i čini ga 
robom.
Budizam  vidi  slobodu  u  oslobođenju  od  svakog  psihičkog  sadržaja.  To  je  pre  svega 
umrtvljavanje želja. Budista odvraća misao od svega spoljašnjeg i kao da tone u vakuum i 
zato udaljava misao do unutrašnjeg ‐ od obrćućeg točka svoje svesti, od kaleidoskopa slika i 
ideja  koje  niču  u  njegovoj  duši.  Zatim  on  umrtvljuje  samu  misao  i  tone  u  nekakvo 
bezmislije, kao u stanje svojevrsnog psihičkog bestežinskog stanja. 
Nirvana,  kao  konačno  stanje  kome  teži  budizam,  jeste  veština  stvaranja  psihičkog 
vakuuma i gašenja svesti u njemu, koja kao da nestaje u bezdanoj praznini. To je sloboda od 
samoga sebe kao individue i ličnosti, to je sloboda od kosmosa, to je blaženstvo smrti. Ali 
praznina  uopšte  nije  duhovni  pojam,  već  više  fizički.  Praznina  je  prostor  bez  sadržaja  i 
misleno polje bez energije. Pojmovi božanstva i nirvane uzajamno se isključuju, jer božanstvo 
je  objekt  unutrašnjeg  ili  spoljašnjeg  karaktera,  a  nirvana  zahteva  ispražnjivanje  svesti  od 
bilo kakvog objekta: psihičkog, kosmičkog ili meoničkog (nestvorenog). 
Budista  kao  čovek  može  da  bude  panteista  ili  agnostik,  ali  budizam  kao  metod  je 
ateističan.
O  revolucionarnoj  slobodi  nećemo  govoriti.  Suviše  dobro  se  pamte  krvave  rane  te 
slobode:  nasilja,  izlivi  divljačke  surovosti  i  besmisleno  uništavanje  najboljeg  dela  naroda. 
Revolucionarna sloboda obično se pretvara u despotizam. Hteli bismo da dotaknemo veoma 
ozbiljan problem, mada je pisanje o njemu isto tako odvratno i neprijatno kao što je dodirnuti 
gnojni čir. To je prividna sloboda koju čovek traži u grehu i u borbi sa moralnim načelima, i 
pre svega, sa onom unutrašnjom zadržavajućom silom koja se naziva savešću. 
Greh je  unutrašnja  revolucija  protiv  sopstvene  savesti,  želja  čoveka  da  se odvoji  od 
nje,  da  je  osujeti,  uguši  i  pogazi.  Porok  nema  granica,  niti  dna  na  kome  bi  se  zadržao. 
Stoga  je  poročni  život  potčinjen  strastima  pad u bezdan. Pad demona je bio let  nadole, a 
svaki  greh  u  malom  ponavlja  lažnu  slobodu  demona.  To  je  polet  pada  u  mrak  i  haos. 
Sloboda  poroka  je  oslobađanje  od  svoga  ljudskog  dostojanstva,  kao  obraza  i  podobija 
Božijeg  u  kome  je  istinska  sloboda.  Svaki  moralni  pad  povlači  za  sobom  pustošenje  duše 
opterećene materijalnošću koju čovek oseća u svom telu. To je realno breme greha. Misao 
čoveka postaje gruba i duhovno troma, svest ‐ opredmećena, volja ‐ raslabljena, osećanja  ‐ 
impulsivna i afektivna. 
 Greh razara ličnost čoveka i kao da ga prikiva za zemlju. Greh postaje navika, navika 
se pretvara u gospodara, i čovek misli da je slobodan da čini sve što hoće. U stvarnosti on se 
pretvara  u  jadnog  roba.  Greh  ne  samo  da  postvaruje  čoveka,  nego  ga  i  mami  u  moralne 
ponore,  nedostupne  drugim  stvorenjima  na  zemlji,  koje  bismo  nazvali 
demonoupodobljenjem. Čovek koji se odao poroku ispušta iz sebe neku nevidivu nečistotu, a 
naročito oči čoveka,  ti  prozori  duše.  Prljavština  ne  samo  da  prožima  duševne  pore  čoveka, 
nego se u izvesnoj meri prenosi i na predmete koji ga okružuju: prebivalište u kome se nalazi i 
odeću kojom se odeva. Stoga apostola Pavle govori da se hrišćanin gnušava čak i oskvrnjene 
haljine.
Mi  bismo  hteli  da  se  zadržimo  na  jednoj  podvrsti  ʺslobode  poro‐kaʺ  ‐  na  govorenju 
sramotnih reči (psovanju) koje zagađuju naše ulice i domove kao da je negde pukao sistem 
kanalizacije i njen sadržaj se izliva pod naše noge. Govorenje sramotnih reči jeste pokušaj 
primitivnih duša da se izjednače sa onima koji su iznad njih, a, sa druge strane, da unize u sebi 
sopstveno duhovno dostojanstvo koje je u umeću da se uvažava drugi čovek. Treba istaći da 
govorenje  sramotnih  reči  pokušava  da  ponizi  ono  što  je  čoveku  najsvetije,  da  ga  prezre  i 
okalja, te se zbog toga u ružnoj psovci često pominje ime Boga, a još češće ime majke koje je 
drago svakom čoveku, osim pravom ološu. To čak nije ni bujica nečistote, nego su to nekakve 
fekalne mase koje se kao bljuvotina izbacuju iz usta. Postoji vid duševnog obolenja pri kome 
čovek maže svoje lice sopstvenim nečistotama i jede ih. Od takvog oblika ludila patio je pisac 
Gi de Mopasan koji je sa književne nečistote prešao na fekalofagiju. 
Govorenje  sramotnih  reči  nečim  podseća  na  tu  duševnu  bolest.  Čovek  se  oslobađa 
osećanja stida i u tome takođe vidi slobodu. Kod nekih histerika u periodu pogoršanja bolesti 
primećivao se simptom ‐ želja da se obnaže pred drugima. U izvesnim ustanovama ti postupci 
su se pretvorili u svojevrsnu umetnost. 
Psovač se u suštini takođe obnažuje pred svima, kao da govori: ʺPogledajte kakav sam 
junak,  u  meni  nije  ostalo  ni  trunke  stidaʺ.  U  mističkom  smislu  govorenje  sramotnih  reči  je 
oblik prizivanja tamne sile.  Čovek,  opsovavši svim  nepristojnim  rečima  koje  su  u  naše  doba 
nepristojne, izvesno vreme oseća priliv energije. To i jeste približavanje demona duši čoveka. 
Posle  izvesnog  vremena  u  njemu  se  javlja  potreba  da  posredstvom  sramotnih  reči  opet 
uključi sebe u nekakvu električnu mrežu. Čak i kad u blizini nema ljudi koje može da uvredi, 
on samome sebi izgovara naglas, kao da se obraća sopstvenom nosu, gadnu psovku, čak i na 
nežive  predmete,  ne  shvatajući  da  je  to  formula  prizivanja  paklene  sile.  Reč  je  veliki  dar 
Božiji  čoveku,  rečju  se  čovek  razlikuje  od  drugih  zemaljskih  stvorenja  koja  mogu  da  opšte 
međusobno  samo  signalima  i  znacima.  Sam  Hristos  je  nazvan  Božanskom  Rečju  (Slovom, 
Logosom), a sada čovečiju reč žele da povere demonu.
Veliki  dar  je  rađanje  novog  života,  ali  čovek  je  osramotio  ovaj  dar  Božiji  u  kome  ne 
samo da nastaje telo deteta, nego mu se daje i duša. On je pretvorio rađanje dece u povod 
za razvratnost, i zato je izmislio sredstvo kako da ga pretvori u goli seks koji se postepeno 
izrođava u patološki seks, a u tom pogledu čovek se spustio ispod životinje. Tajna začeća 
čovekovog života pretvorila se u materijal za sramotne reči. To je sloboda cinizma i gušenje 
svoje sopstvene savesti. Ali greh ne čini čoveka srećnim, zato kod ljudi razvratnih i poročnih 
na licu vidimo pečat stalnog nemira i nekog glumljenja, čak i u njihovom smehu oseća se nešto 
lažno  i  izveštačeno.  Duša  grešnika  prožeta  je  mrakom,  kao  soba  u  kojoj  se  nalazi  mrtvac, 
pokrivena tamnim materijalom.
Jedinu  slobodu  otkrilo  nam  je  hrišćanstvo,  to  je  sloboda  da  se  bude  u  harmoniji  sa 
Bogom, to je oslobođenje duše od svega njoj tuđeg ‐ od strasti kao bolesnih naslaga duše, od 
mnogobrojnih psihičkih kompleksa, koji kao grčevi tela kolebaju i pritiskaju um. 
Hrišćanska  sloboda  je  zaštita  od  demonskih  uticaja  koji,  kao  radioaktivni  zraci, 
razaraju dušu čoveka, a nivo ove satanske radijacije sve vreme se stalno povećava na zemlji. 
Tu čoveka može da zaštiti blagodat Božija i zato se duša seća javljanja blagodati kao izlaza 
u najvišu slobodu. Tu je potčinjavanje dvama kolosalnim činiocima ‐ vremenu i smrti. Ako su 
savladana  ova  dva  gospodara  postojanja  koji  uništavaju  sve  što  pripada  čoveku,  a  zatim  i 
čoveka,  tada  će  sam  pojam  slobode  biti  lišen  realnog  sadržaja.  Jer  ono  što  mi  imamo 
organski nam ne pripada, to je samo sposobnost i mogućnost da kontaktiramo sa određenim 
licima  i  predmetima.  Ali  naša  sadašnjost  začas  se  pretvara  u  prošlost  kao  što  mimoza  od 
dodira sklapa svoje latice. 
Ako  smrt  ne  bude  uništena,  onda  će  život  čoveka  biti  sličan  putu  osuđenika  prema 
sopstvenim vešalima. Sloboda se otkriva tamo gde se završava vreme, a večnost se otkriva u 
večnom.  Kao  što  smo  rekli,  sloboda  nije  samo  ukidanje  unutrašnje  protivrečnosti  i 
uspostavljanje jedinstva triju merila u čoveku. To je takođe i, iznad svega, uključenost duha 
u najvišu slobodu božanskog postojanja. Ovo pamti duša kao tvorevina Boga, za tim žudi 
duh ‐ oko duše okrenuto ka večnosti. U svojim tajanstvenim dubinama duša zna otkuda je i 
radi čega postoji, i zato oseća šta joj je srodno a šta tuđe. Duh Sveti je nazvan Utešiteljem 
zato što se srce čoveka samo u njemu uspokojava. 
Apostol Pavle piše: ʺKupljeni ste skupo; ne budite robovi ljudimaʺ. To znači, pre svega ‐ 
ne biti rob svoga ʺegaʺ. Ne biti rob tamnih strasti. Strasti ‐ to nismo mi, to je senka demona 
koja je pala na dušu. To je mračni dvojnik duha. Sloboda je samo u Bogu. Ovo opitno znaju 
hrišćani. 
Istinsko pokajanje je rođenje duše, a pričešće je njeno vaskrsavanje iz mrtvih.