Histrionični poremećaj ličnosti

„Lepota je u nesavršenosti.
Ludilo je genijalno i bolje je biti apsolutno smešan nego apsolutno dosadan.“
–Merlin Monro

Klijentkinja: Osećam da moram biti zanimljiva. Uvek. Svuda i sa svima. Kad sam krenula u
školu, tata mi je dozvoljavao da ga poljubim samo kad dobijem peticu. Jako sam se trudila da
često imam petice. Volela sam kad mi dozvoli da ga poljubim. Sada, nisu petice u pitanju, ali
osećam da ljudi vole da budu u mojem društvu. E jedino ne mogu podneti tišinu. Znate, kad ste u
društvu i dođe trenutak kada svi ućute. To je strašan trenutak. Obuzima me strah da će se ljudi
smoriti i otići. Ponekad izgubim osećaj za vreme. Ne volim rastanke. Ne volim kad trebam da
odem sama kući. Razmišljam da nađem cimerku. Tako nikad ne bih bila sama… Možda još bolje
cimera. I onako sa ženama nikad nisam znala. Na kraju me uvek razočaraju.

Terapeut: I ja sam žena. Šta mislite o našem odnosu?

Klijentkinja: Mislim da ćete me odbaciti. Mislim, jako sam teška osoba, to mi govore svi
prijatelji. Lepo im je kad ih zabavljam, ali kad krenem da pričam o sebi i svojim osećanjima, e
onda počinju da kukaju kako sam „naporna“. Žene me na kraju odbace. Uvek sam mislila da je
to zbog toga što sam lepa i inteligentna pa mi zavide. Nekako za Vas mi se čini da mi bar ne
zavidite.

Terapeut: Zašto bih Vas onda ja odbacila, ako Vam ne zavidim?

Klijentkinja: Pa… ne znam. Možda ću i Vama postati naporna u nekom trenutku. Ne bih to
volela, ali nekako osećam da se može desiti…

Ovog puta ću početi opisivanje ovog poremećaja poreklom reči od koje dolazi. Elem, histrion
(lat.) u antičkom Rimu je bio naziv za glumca i plesača u pantomimi. Hajde da zajedno
razvijamo asocijacije. Znači, ako naziv potiče odatle, mora da ima veze sa glumom, scenom i
pažnjom. Verovatno smo svi bili nekad na sceni i zasijali u punom svetlu i sve oči su bile uprte u
nas, ali nismo svi u domenu histrioničnog poremećaja. Dakle, razlika je u intenzitetu te potrebe
da se bude tamo. Kada ta potreba ovlada našim bićem i kada više nismo u stanju da živimo bez
toga, onda se moramo zapitati; „Kako ću se osećati ako nisam u centru pažnje?“. Ako je odgovor
na ovo pitanje: teško, neprijatno, prazno, nepodnošljivo, moram tako i slično, onda je vreme da
zatražimo pomoć.

Osobe sa histrioničnim poremećajem ličnosti svo moguće vreme i prostor društva okupiraju
skretanjem pažnje na sebe svojom teatralnošću i dramatizacijom. Oni su „profesionalni glumci“,
koji umesto novca zauzvrat dobijaju privremeno olakšanje zbog uznemirenosti i neprijatnosti
koju osećaju kad nisu u centru pažnje. Na prvi pogled, očaraju sagovornika. Duhovite su,
šarmantne, energične i vrlo često čak i fizički upadljive i dopadljive. Sa druge strane one su
manipulativne, zahtevne, napadne, egocentrične i sklone besu. Koriste sve svoje adute (naročito
telesne) za manipulaciju i zavođenje. Sklone su neadekvatnom i provokativnom zavođenju
drugih, flertovanju i čestom stupanju u seksualne odnose. Često su prisutni i kontradiktorni
stavovi koji se istovremeno prepliću npr. „Devojka mog brata ga prevarila i slomila mu srce,
kakva kučka.“, da bi posle par rečenica čuli: „Moj ljubavnik mi daje ono što mi suprug ne daje,
punu pažnju. On me obožava.“
Fizički, su „podešeni“ tako da privlače pažnju na sebe – počev od šminke, koja može biti previše
jarka ili prenaglašena, odeće koja može biti različitih ili jarkih boja, do „čudne“ i neuobičajene
frizure, previše nakita, itd.

Vole da „filozofiraju“ i relativizuju. Sve što će im odvući pažnju od sadržaja kako bi se

fokusirali na formu. Govor im izobiluje preteranim opisima, dramatizacijama i preteranom
potrebnom da se drugi impresioniraju. Naginju stavu „želim da me svi vole i ne mogu podneti
kad se nekom ne dopadam“. Zbog savršene glume deluju kao duboko emotivne ličnosti, ali
suština iza svega je izbegavanje dubinski kvalitetnih odnosa pomoću dramatizacije, a odnosi su
objektivno plitki i površni. Njihov stil razmišljanja je detinjast i okrenut ka dobijanju nagrada,
što ih čini jako podložnim na tuđe mišljenje i želje. Time pokazuju i svoj zavisan odnos, ali isti
poriču kako bi sebi dopustili osećaj nekakvog samopouzdanja. Iza ovog naizgled nezavisnog
ponašanja krije se jaka želja za vezivanjem. Zavisni su od podrške drugih i teško im pada kada to
izostane. Odatle i osećaj neprijatnosti kad nisu u centru pažnje. Iza teatralnosti i dramatizacije,
kriju se bolna osećanja sa kojima ove osobe izbegavaju da se suoče. Ove osobe su uspešne u
socijalnom životu ali problemi se mogu javiti u profesionalnom životu, a sigurno je da ih imaju u
emotivnim vezama.

U profesionalnom smislu, problem se može javiti ako se pred njima postave striktni zahtevi koji
zahtevaju tehničku pripremljenost i organizaciju. Postoji manjak logičkog razmišljanja i
usmerenosti ka konkretnim ciljevima. Izražena im je žudnja za novinom, stimulacijom i
spoljašnjim uzbuđenjem, te im je uobičajena rutina dosadna. Često su frustrirani situacijama koje
uključuju odloženo zadovoljstvo – sve mora sad i odmah. Zbog njihove potrebe za pažnjom,
najbolje će se osećati ako rad zahteva komunikaciju u grupi koja će predstavljati njihova publika
dok oni „briljiraju“ na sceni. Vrlo često im šarm prolazi na intervjuima za posao i kolege ih vole,
ali ih ne shvataju ozbiljno. Izazivaju suprotstavljena osećanja kod drugih. Jednom rečenicom to
su oni ljudi na poslu o kojima znamo reći: „Njega/nju ljudi ili vole ili ne vole, treće nema.“

U emotivnim vezama, ovakav tip ličnosti privlači pažnju preko seksualnosti. Međutim,
provokativno i zavodljivo ponašanje nije usmereno samo na osobe prema kojim imaju seksualna
i romantična interesovanja, već i u širem spektru, prema kolegama, poznanicima i prijateljima.
Logično, konstantno flertovanje i koketiranje sa svim i svakim će probuditi sumnju kod partnera.
Trudiće se da kontrolišu svog partnera kroz emocionalne manipulacije ili zavodljivo ponašanje.
Međutim, u isto vreme će pokazivati i ekstremnu zavisnost od te osobe, što dodatno zbunjuje
partnera i čini odnos još haotičnijim. Histeričnim osobama se zapravo čini da ih drugi ljudi ne
vole, da nisu uspešni i da ih izbegavaju. Zato neretko pokušavaju da seksualno privuku osobe
suprotnog pola, a u osnovi takvog ponašanja je zapostavljenost i doživljaj nedostatka pažnje.
Ljudi koji se nalaze u ovakvom stanju mogu imati poteškoća da postignu emotivnu intimnost u
ljubavnim vezama ili seksualnim odnosima. Često glume neku ulogu – najčešće je to uloga
„žrtve“ ili „princeze“, sve u cilju održavanja manipulativnog odnosa koji im je potreban.

Kada su u pitanju socijalne interakcije, ulaze u odnos na osnovu emocija, lakomisleno, bez
promišljanja. „Smore“ se kad je neophodno da se razmatraju činjenice, vaga i odlučuje
racionalno. Ovi pojedinci mogu otuđiti svoje prijatelje sa zahtevima za konstantnom pažnjom.
Osetljivost na kriticizam ili negativno mišljenje je, naravno, stalan pratilac ovog stanja, jer ove
osobe imaju slab ego. Ako gajite bilo kakvo loše mišljenje ili ispoljite neko negativno ponašanje
prema ovakvoj osobi, ona će to veoma teško podneti. Pokušaće da vas odvrati od stava prema
njoj ponovo svojim teatralnim ponašanjem (plač, histerija, bes, itd.) izazivajući vam osećaj
krivice. Nakon toga, gledaće da vas izmanipuliše u onom smeru u kojem biste počeli da mislite
sve najbolje o njoj.

Učestalost histrioničnog poremećaja ličnosti u populaciji je između 2% i 3%. Novije studije su

pokazale gotovo jednaku učestalost poremećaja kod muškaraca i kod žena iako to ranije nije bio
slučaj. Ranije se ovaj poremećaj pripisivao ženama, verovatno zbog karakteristika koje se lakše
„lepe“ za ženski pol.

Mehanizmi odbrane koje koriste su potiskivanje i disocijacija. Potiskuju neprijatna osećanja i/ili
situacije (jednostavno ih „zaborave“), a disocijativni simptomi uključuju odsustvo emotivne
odgovornosti, smanjenu svest o okruženju, derealizaciju, amneziju, poremećaj identiteta, slabu
koncentraciju i preokupiranost. Zbog toga su često nesvesni svojih pravih osećanja. Skloni su
razvoju somatizacija (poremećaj u kojem se psihički i emocionalni problemi izražavaju na
telesnom planu; te osobe se žale na bolove u glavi, stomaku, grudima, rukama, nogama, na teško
disanje, otežano gutanje, slab vid ili na bolne menstruacije, mada se kod njih ne mogu naći
nikakvi organski uzroci) i anksioznih poremećaja. Ponekada mogu razviti i depresiju.

Ovaj poremećaj se javlja u ranom odraslom dobu. Pored genetskih faktora, uticaj porodice i rano
detinjstvo je takođe presudno. Najčešće su to osobe koje su rasle u porodicama u kojima nisu
postavljane jasne granice, a roditelji su pružali nedoslednu pažnju, tako da dete nije moglo da
predvidi koja ponašanja su roditeljima poželjna. Na primer, jednom bi nagrađivali određeno
ponašanje, a jednom isto to kažnjavali. Roditelji ove dece, često nisu bili skloni kritici i
kažnjavanju, ali nisu ni bili sposobni za pokazivanje dubokih emocija i dosledno iskazivanje
ljubavi. Ovakva deca dobijala su pažnju samo na način koji se dopada roditelju.

Da li i kako im se može pomoći? Psihoterapija

Kao što smo do sada mogli primetiti, i odnos sa terapeutom će zavisiti od pola istog. Ako je
terapeut suprotnog pola, onda će klijent sa histrioničnim poremećajem pokušati da ga zavede,
eventualno se može desiti i da se „zaljubi“ u njega (erotski transfer). Ukoliko je istog pola, onda
će pokušati da ga omalovaži, postavljaće se takmičarski i nadmeno. Bez obzira na pristup
klijenta, ono na šta terapeut treba obratiti najviše pažnje jeste izgradnja poverenja, jer je to nešto
što ovim klijentima nedostaje (sposobnost dubinskog povezivanja). Kada terapeut to uspe, to je
dobar početak za klijenta da nauči da gradi tako kvalitetne i dubinske odnose i sa drugima. Radi
se na jačanju Ego snage, oslanjanje na unutrašnje sposobnosti, pre nego na ono što dobija kao
fidbek iz površnih odnosa koje gradi. Više se forsira razmišljanje nego osećanje. Prihvatanje
odgovornosti, naročito u interpersonalnim odnosima. Vežba se racionalno i objektivno
posmatranje stvari, sveta i odnosa u njemu. Za početak bi bilo odlično da se smanji „drama“ i
„filozofiranje“, a poveća svesnost. Dalje, preko partnerskih odnosa, radi se na povećanom fokusu
na partnera, razvijanje saosećanja i  poštovanju tuđih granica. Akcenat na seansi se stavlja na
verbalnoj razmeni detalja i mišljenja. Sa obzirom na njihovu naviku da glume „žrtvu“, važno je
da terapeut ne dozvoli sebi da upadne u ulogu „spasioca“, jer je najvažnije da oni razviju svest o
tome da jedino sami mogu „spasiti“ sebe. Svršetak terapije je isto specifičan i ove klijente
terapeut mora pripremati na separaciju polako i postepeno kako se ne bi osetili odbačeno.
Simptomi ovog poremećaja se mogu smanjiti do nivoa potpune funkcionalnosti, čak i nestati,
ukoliko klijent razvije zrelu sposobnost da odgovara na životne izazove crpeći svoju unutrašnju
snagu.

Ivana Đorđević