Jovan Popović: ''Crnoberzijanska erzac-roba na književnom tržištu'', Borba 5. siječnja 1946.

Stripovana ''literatura'' pokazala se i u našoj novoj narodnoj državi kao vrlo uporan korov, koji
se ponovo pomalja i pošto je iščupan, a njegovi plantažeri pokazali su se vrlo drski
crnoberzijanci. U našoj javnosti već je ukazano na otrovnost tog narkotičnog droga, čak se sa
stripovanom pričom ''Tri ugursuza za vreme okupacije'' pozabavio Okružni narodni sud u
Beogradu, izrekavši pravilnu presudu. No strip time nije sišao s dnevnog reda, ni s
prodavačkih tezgi. Industrijalci i proturivači stripa dovijaju se da pod novim etiketama i s
novim ''sadržajem'' prokrijumčare svoj specijalitet, - tako da ustvari iza imenovanih
''odgovornih'' izdavača naziremo čitavi anonimni koncern, koji kalkulišući dobit već predviđa
i eventualni gubitak zbog zabrana. No što je možda još važnije, za crnoberzijanska erzac-roba
još nije naišla na organizovani otpor a njeni fabrikanti na svesni bojkot, na kakav u narodnoj
državi treba da naiđe svaka crnoberzijanska rabota, pogotovu kad se radi o otrovnoj robi. Čak
ima urednika i ozbiljnih, narodno-frontovskih listova, koji smatraju da strip treba tolerisati i
podržavat, jer ''publika je navikla na strip''.
Crna berza se javlja tamo gde na legalnom tržištu postoji nedostatak robe te špekulanti hoće
da postignu veće od utvrđenih cena, a erzac-roba se javlja tamo gde fabrikanti i trgovci
uživaju podršku državnog aparata u sticanju profita na rasturanju veštačke zamene za prave
artikle. Kod nas na knjižnom tržištu ne vlada oskudica ni u kvantitetu ni u kvalitetu specifične
robe – knjige -, koja nije samo tržišna roba. Pa čak i na tržištu materijalne robe, gde zasad još
vlada prilična oskudica, narodna vlast uz podršku najširih narodnih masa postiže zavidne
uspehe u suzbijanju crne berze, neuporedivo veće uspehe nego vlasti u mnogim formalno
demokratskim zemljama, što je i prirodno, jer je naša demokratija neposredna vlast narodnih
masa, vršena u sopstvenom interesu, a ne u interesu jedne manjine profitera. Na književnom
tržištu je tražnja, doduše, veća od ponude, ne zbog malo robe, nego što je interes za tu
osobenu robu vanredno porastao. Tu tražnju zadovoljava čitav niz državnih izdavačkih
zavoda i izdavačkih preduzeća, masovnih organizacija i to po smisleno razrađenom planu, što
je kod nas novina. U našoj zemlji je taj planski rad na izdavanju knjiga moguć zbog
postojanja narodne vlasti i zbog novoga karaktera države. I u nacrt novog Ustava ušla je
tačka, u kojoj je utvrđeno da država pomaže nauku i umetnost u cilju razvitka narodne kulture
i narodnog blagostanja. To država već sada čini i to će ona ubuduće činiti mnogo više. Zato
valjda oni koji su ranije, kad narod nije bio vlasnik kulture i kad država nije bila njegova,
vukli nekontrolisane profite iz neodgovorno izdavanih knjiga, videći da je teško konkurisati
državi i milionskim masovnim organizacijama i izdavačkom poslu. Sada umesto prave robe
na književnom tržištu pokušavaju da plasiraju lažnu robu, van ''konkurencije''. No takvu robu
narodna država ne želi. Jer prvi put u svojoj istoriji naši narodi su stekli pravo i mogućnost za
kulturan život, a to velikim žrtvama stečeno pravo na kulturu zahteva da se ono i zaštiti od
antikulturnih špekulacija, koje su u isti mah samim tim i antinarodne. Zakonima narodne
republike Jugoslavije zagarantovana je sloboda književnog, naučnog i umetničkog stvaranja, a
zagarantovana je i sloboda štampe. No pod slobodom se ne može shvatiti i sloboda trovanja
naroda. Zar pravo na trgovinu uključuje i pravo prodavanja pokvarene hrane ili otrovnih
droga? A zar pod slobodu književnog stvaranja i objavljivanja može spadati i sloboda
prodavanja krijumčarske šund-robe, zaglupljujućih droga u književnom obliku? Razume se da
ne. U samom zakonu o štampi previđeno je da se može zabraniti rasturanje pojedinih knjiga,
novina ili drugih štampanih stvari, pod tačkom 10, ako sadrže ''tešku povredu morala i
potsticanje na kriminal''.
Je li ta mera u odnosu na slobodu štampe opravdana? Potpuno. Bez nje to ne bi bila prava
sloboda štampe. A da li se u stripovanoj ''literaturi'', koja je počela da čiklja u našoj
novostvorenoj narodnoj državi kao korov u bašti narodne kulture, sadrže elementi koji
zahtevaju tu meru? To je možda još potrebno dokazivati , ne toliko narodnim sudovima,
koliko još nedovoljno svesnim potrošačima te robe, pa i nekim urednicima ozbiljnih listova
koji potržavaju strip ''jer je publika navikla na njega''.
Možda je i delimično tačno da je jedan tip publike navikao na strip kao i na ostale vrste šund-
literature i pornografiju u raznom vidu. U bivšoj Jugoslaviji, centar strip literature bio je u
Beogradu. I ona je bila direktno poželjna protiv narodnim režimima, jer je zaglupljivala
narod, jer ga je odvraćala od akutnih životnih i društvenih problema jer ga je udaljavala od
autentične književnosti i umetnosti, jer je navikavanje publike na strip bilo direktna pomoć
policiji, cenzuri i drugim dušebižničkim ustanovama nenarodne države. A za vreme rata, strip
je doživeo pravi procvat u pavelićevskoj ''NDH''. I to svakako ne bez razloga. Jer ustaški
režim se i pored podrške nemačke sile, mogao nadati svom opstanku jedino ako uz teror
primeni i sistematsko zaglupljivanje narodnih masa. A strip je jedno od tih sredstava. Ako je
nažalost nastala izvesna navika na strip kod jednog dela čitalačkih masa, je li to navika koju
narodna demokratija treba da podržava? Da li tu treba održavati ''kontinuitet''? Ako je radi
porobljivača naroda, bilo potrebno davati mu erzac-kulturu, jer je prava kultura nepomirljivi
neprijatelj fašističkog barbarstva i svake vrste reakcija, zar je danas, kad je narod zajedno sa
slobodnom i svojom vlašću stekao i pravo na istinsku kulturu moguće da mu se pod vidom
kulture nesmetano podmeće nešto što je izrazito antikulturno i što, zaglupljivanjem masa
podriva narodnu državu? Razume se da ne. Pred navikama narodna vlast ne može imati
strahopoštovanje, jer su naročito za vreme okupacije nastale razne navike koje sistematski
treba uklanjati među ostalim i pravilnom kulturnom politikom.
Prva stripovana ''knjiga'' koja se pojavila u Beogradu posle oslobođenja, bila je ''Tri ugursuza
za vreme okupacije''. U toj knjizi, čija su tri nastavka izašla do zabrane, u odvratnim crtežima
prikazane su tri nakaze, Nosonja, Čoronja i Bradonja kao junaci neke ''borbe protiv
okupatora'' koja je ovdje prikazana ne samo lažno nego i klevetnički. Ova ''tri ugursuza'' koja
su po zamisli izdavača ''simpatično smešni'', postojala su u stripovanim ''knjigama'' vršili
razne ugursuzluke po Beogradu. Izdavači, uz pomoć pisca tekstova i crtača, pustili su ih posle
oslobođenja Jugoslavije i stvaranja nove države da nastave svoje ugursuzlke , samo su im dali
''narodno-oslobodilački'' karakter! Koliko je to čudovišno, nije potrebno dokazivati onome
koje video te odvatne sveske. Tu se, dakle, radi o ''kontinuitetu'', samo još treba da se pojavi i
blesavi Maksim iz strip-knjige ''Maksim na zapadnom frontu'', sada u partizanskoj uniformi.
No ima i druge vrste ''kontinuiteta''. U nekim zagrebačkim listovima, kao naprimer u
''Kerempuhu'', javljaju se stripovi iz otadžbinskog rata Sovjetskog Saveza, a u osječkom
''Glasu Slavonije'' se pojavio ''Ratko-udarnik'' , ''čelični partizan'' , ''organizator akcije'' u
Zagrebu pod ustaškom vladavinom. Tu je druga vrsta kontinuiteta. Naime, junaci su novi, ali
se oni potpuno poklapaju s ranijim strip-junacima Fleš Gordonom, Deksterom, Detektivnom
Iks i drugim lepuškasto-neodoljivo-hrabrim junacima iz američke policijske službe. Ovaj
kontinuitet nije ništa manje čudovišan. ''Čelični partijac Ratko'' kao ''Detektiv Iks'' u skoro
istim pozama, u isto tako neubedljivim situacijama, isto tako neukusno crtanim slikama! Ne,
otadžbinski rat i oslobodilačka borba naših naroda ne smeju biti poganjeni stripom!
Šta je ustvari strip? Strip je tekovina moderne kapitalističke industrije ''javnog mnenja'' ,
kapitalistički organizovane publicistike, na koju je imala uticaja filmska industrija –
pozajmljujući stripu neke od svojih tehničkih elemenata, kao što su nepokretne pojedinačne
slike, koje, pomicane, daju utisak slike koja se vremenski razvija. Uz pomoć oskudnosg
teksta, niz crteža poređanih jedan uz drugi, treba da ispriča neku anegdotu, fabulu ili radnju.
Kolevka tog novog roda ''publicistike'' ili ''umenosti'' je Amerika zemlja ''nemogućih
mogućnosti'' jurnjave za zaradom, serijske proizvodnje i serijskog života, gume za žvakanje
butlegerstva, kitnepinga, linča i kriminalnih filmova. Strip je naišao odmah ne samo na
potrošače, nego i na propagatore. Čitaoci, govorilo se, nemaju vremena, ni energije, ni
strpljenja da naširoko nadugačko čitaju nego hoće da dobiju lektiru sažeto, skraćeno pikantno,
tako reći kao neku začinjenu konzervu intelektualne hrane. Prosto čovek uz jelo ili uz kafu,
jednim pogledom obuhvati čitavu priču. Procvetala je industrija strip – ''literature'' , i ovdje
kad vešto kad neiskusno crtanje, kvazifilmske sličice, sa figurama iz čijih usta izviru napisani
''razgovori'' , a iz čijih glava se dime ''misli'', preplavile su dnevne listove a potom punile
specijalne strip-''knjige'' i prešle u Evropu , te stigle i u Jugoslaviju u ona blažena vremena kad
je vlastodršcima bilo stalo da narod što manje misli i razume. Divno bi bilo čovečanstvo koje
bi se hranilo takvom intelektualnom erzac-hranom, koje bi literaturu uzimalo u strip-
pilulalma!
Ne može se ni reći da strip uopšte i u potpunosti mora biti antikulturan, i da se on u svakom
pogledu mora odbaciti. Postoje izvesni sižei koji se mogu obraditi u nizu crteža ako se time ne
izopačuje neki literarni tekst i ako te crteže radi pravi umetnik sa osećanjem odgovornosti.
Ako se radi o nekoj bajci za decu čiji bi se slikoviti deo mogao ilustrovati, razume se pod
uslovom da je ilustracija u umetničkom pogledu dostojna teksta, taj čisto ilustrativni deo
može umetnik da da i u obliku stripa, ako uz crteže stavi ne okrnjen sav onaj tekst u kome je
izraženo ono što se samo poetskom reči ne može izraziti. Pravi umetnik Volt Dizni na primer,
dao je čitav niz sličica s figurama iz oblasti bajke, koje su ušle u sećanje svih i stekle simpatije
ne samo dece nego i odraslih. On je dao i svoje originalne zamisli moderne bajke, a obradio je
i neke klasične bajke, kako u crtanom filmu tako i u stripu. U njegovim crtežima ima dražesne
mešavine humora, ironije i istinske pesničke mašte. Oni daju poticaja fantaziji dece i izazivaju
poetski efekat, a odlično crtani, pogađaju karaktere ljudi i životinja. U ovome vidu strip nije
za odbacivanje. No kapitalistička industrija je čudovište, i strip na tekućoj traci profita ždere
sve na što naiđe, ne štedeći baš kao noj Oskar u Diznijevom stripu. Najpre su došle
kriminalne teme, o lepuškastim detektivima, nakaznim zločincima, seksepilastim polugolim
damama i nemogućim situacijama, pa razni pobačaji mašte pod maskom naučne fantastike,
bez veze ne samo s naukom nego i sa stvaralačkom fantazijom, a onda industrija stripa nije
poštedela ni remek-dela svetske literature koja je stavljala u promet sažvakana i ispljuvana u
zalogajčićima neukusno crtanih sličica, s natpisima koji izlaze iz usta ili iz glava junaka. Posle
toga čitalac stripa više ne bi trebao da čita ''dosadne'' pisce kao što su Tolstoj i Igo, Dikens i
drugi, jer ih je dobio u ''skraćenom'' i ''zabavnijem'' obliku. U ovom pogledu predstavlja
kriminal, falsifikat književnosti i trovanje čitalaca, napad na intelekat i na duh. Čak i da su ti
crteži crtački dobri, apsurdno je zamisliti da se kroz nekoliko epizoda, fiksiranih, može, ma i u
skraćenom obliku dati ma i približno ono što je izraženo u pravoj literaturi. Neka od najvećih
dela literature ni najveći crtači nisu uspeli čak ni da ilustruju (na primejr Danteov ''Pakao''),
jer poetska reč dostiže granice koje crtež ne može dosegnuti. A tu se radi samo o onome što je
u literaturi slikovito. A šta da se radi sa psihologijom junaka, s pesnički dočaranom
atmosferom, s prikazanim društvenim odnosima, s onim individualnim a tipičnim u isti mah
što veliki pisac daje, s onim heuhvatljivim tkanjem epike što se ravija kroz radnju u kojoj se
ispoljavaju ličnosti, s idejnošću književnog dela? Sve ono što je bitno u književnosti, strip
prezrivo prenebegava, gazi preko neocenjive vrednosti književnog jezika, ubija bogatu
poetsku reč i prlja čisto vrelo jezičkog izraza, na kome pokolenja treba da se napajaju. Kako
je u stripu moguće, ma i u skraćenom obliku, dati na primjer nezaboravni odnos između
Bolkonskog i Nataše, ili ono neiscrpno bogatstvo situacija, karaktera i psihologije u
Tolstojevom ''Ratu i miru''?Ili složena psihologija Čičikova u Gogoljevim ''Mrtvim dušama''?
I sve one situacije u koje on ulazi u potrazi za mrtvim dušama? Ili poetično vizionarna slika
trojke koja juri u budućnost? Razume se da je to uopšte nemoguće dati u crtežima, čak i u
dobrim, i zato je davanje literature u obliku stripa ustvari prodavanje erzac-pilula, bez ikakvih
sastojaka onoga što one treba da zamene.
Tako se kod nas u Beogradu, nedavno posle ''Tri ugursuza'' i posle ''Komete'', pojavila nova
strip-''knjiga'', u slikama prepiračni roman Stevana Srmeca ''Pop Ćira i pop Spira''. Sve i da
crteži nisu tako bezobrazno loši kakvi su, sve i da tekstovi nisu tako banalni kakvi su, ovo
predstavlja povredu kulturnog nasleđa naših naroda. Realističko delo odličnog humoriste
Stevana Sremca unakaženo je. Još veće skrnavljanje predstavlja stripovana ''Poštareva kći'' od
Puškina, koju je šef triju ugursuza bio najavio.
Isto tako je u Beogradu počeo da izlazi ''ilustrovani zabavni list'' – ''Vrabac'', sa odvratnom
montažom na naslovnoj strani, a s čitavom čudovišnom riznicom u sadržaju. ''Vrabac'' treba ni
manje ni više da bude neka vrsta kondenzovane enciklopedije. Tu su, radi garnirunga, i dve
crtice od Turgenjeva i Tolstoja (vrlo nereprezentativne), i ''naučni'' članak ''Kako je postao
svet'', iz koga čitalac može da vidi samo da to njegova tri pisca ne znaju, pa ''istorijsko
otkriće'' o najstarijem slovenskom gradu Biskupinu, razne ''naučne'' beleške, kojima je dodat i
izvadak iz Iljina da bi stvar izgledala ozbiljnija, a onda stripovi: ''Vasilica Prekrasna'', po
ruskoj bajci i filmu. ''Pitekantropus'', ''Kolumbo'', ''Nasradni-hodža'', i – naša narodna pesma
''Mali Radojica''!
Valjda ništa nije čudnovatije nego narodna poeziju u stihu. Narodne pesme je teško čak i
ilustrovati jer vanredno slikovita zamisao, sažeta u tako brižljivo merenim, zasićenim,
savršeno nađenim rečima, ostavljaju slobodu uobrazilji da doživi svu punoći nakaznoga. I
najbolji crtež mora biti štur, kad se radi o najstarijim poetskim snovima naroda, u kojima je
još nemoćni narod priželjkivao divovsku, magijsku snagu u borbi protiv zlih tirana i zlih sila,
čak i dobri crteži moraju delovati lažno, jer u tim poetskim slikama mi danas ne tražimo ono
konkretno vidljivo, nego ono duboko a diskretno osećano što je narod u krilate reči uneo. Isto
tako se ne može čak ni dobro crtanim slikama prikazati onaj diskretno-ponosno izraženi
heroizam pred dušmaninom, ni onaj diskrentno nagovešteni momenat ljubavi koji
nadvaladava nacionalne i verske razlike i premošćuje provaliju između dva nepomirljiva
tabora, što je izraženo u lirski vizionarnoj epici ''Malog Radojice''. Reč, poetska reč naroda je
ono što je neocenjivo drago i neprolazno. I zar da naša deca upoznaju neuporedivu lepotu te
pesme kroz nakazne, karikaturalne crteže anonimnog ''Vrapčevog'' crtačkog nameštenika?
Još u leto 1939, povodom stripovanih anrodnih pesama ''Baš-čelik'' i ''Propast grada Pirlitora''
naš napredni teorijski časopis za pitanja umetnosti, ''Umetnost i kritika'', zauzeo je bio odlučan
stav u obranu narodne poezije od nasrtaja industrije stripa. Tada smo mogli samo da
protestujemo. Danas je kultura svojina naroda, i narod ima u rukama vlast, kojom može da
zaštiti i svoju kulturu. Radi se naročito o našoj omladini, o našoj deci. Država je odgovorna za
njihovu budućnost. Čitav narod je zainteresovan da intelektualni i duševni razvitak dece teče
pravilno, da se njihov um ne unakazi, da se njihova mašta ne izopači , da se njihova duša ne
deformiše raznim vidovima pornografije. A najzad tu je i zakon, zakon koji je narod donio u
svome interesu. Taj zakon treba poštivati. No ne treba sve ostaviti samo vlastima, da one
rešavaju administrativnim ili sudskim putem, nego i svesne napore mase treba da dokažu onu
svoju snagu i incijativu koju pokazuju po svim pitanjima gde se radi o ugrožavanju interesa
naroda. Na našem knjižnom tržištu ne sme biti crne berze erzac-robe, našem narodu treba
obezbediti pravo na kulturu i zaštitu od varvarstva svake vrste, pa i stripovanog.
J.P. (Jovan Popović)